НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » Житија Светих за децембар

Житија Светих за децембар

13. ДЕЦЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕВСТРАТИЈА, АКСЕНТИЈА, ЕВГЕНИЈА, МАРДАРИЈА и ОРЕСТА
 
У ВРЕМЕ царева Диоклецијана и Максимијана у свој римској царевини цароваше безбожна идолопоклоничка заблуда, и људи се као суманути просто такмичаху у служењу идолима. Нарочито када по свима градовима и местима стадоше стизати царске наредбе управитељима области и судијама, у којима се наређивало да се у одређене дане и празнике приносе дарови и жртве боговима. У тим наредбама обећавани су: царска благонаклоност, почасти и високи положаји у држави онима који усрдно служе боговима; онима пак који не буду хтели клањати се идолима и приносити им жртве, претило се прво – одузимањем имања, затим – стављањем на разноврсне муке, и – смртном казном. И велико гоњење хришћана беснијаше по целој царевини, и свуда царски намесници и уопште власти стараху се на све могуће начине да веру Христову потпуно истребе са лица земље.
У то време незнабожни цареви бише обавештени да се њиховим наређењима противе сва Велика Јерменија и Кападокија,[1] и једнодушно верујући у распетога Христа и чврсто се уздајући у Њега хоће да се одцепе од римске царевине. -: Ова вест силно узнемири цара Диоклецијана, и он сазва ове своје велможе, и три дана од јутра до вечера саветоваше се с њима на који би начин потпуно искоренио хришћанство. У том циљу он најпре у Јерменији и Кападокији свргну с власти царске намеснике као неискусне и неспособне да добро управљају повереним им областима и да стишавају народно незадовољство, а на њихова места изабра два Грка, Лисија и Агрикола, људе сурове и свирепе. Ову двојицу он и постави над овим областима: Лисију повери чување и одбрану граница, а Агриколу – општу управу. Њима потчини и сву војску у овим областима.
Када ова два нова управитеља стигоше на место свога назначења, отпоче непоштедно убијање људи свакога узраста, и то без икаквог испитивања, само по најмањој клевети пакосних непријатеља хришћанских. Сваки дан трагаху за хришћанима, хватаху их, и предаваху их, крвожедним управитељима кар крволочним зверовима. Лисије који живљаше у граду Саталиону,[2] чим би пронашао хришћане, људе или жене, подвргавао их је разним испитивањима и многим мукама, па их онда под јаком стражом слао везане Агриколу, који је живео у Севастији,[3] да не би умрли у своме завичају и били по хришћански сахрањени од својих сродника и пријатеља, него да они, поубијани у туђем крају, остану без трага. Исто тако поступаше и Агрикол, шаљући Лисију у Сателион хришћане похватане у Севастији: јер они беху велики пријатељи и сложни једномишљеници, и беху се бедници договорили да хришћанима што више јада задају убијајући их ван њихових завичаја.
У то време живљаше у Саталиону врло угледан човек Евстатије. Мећу суграђанима својим он беше први по високородству и по чину. Војвода по чину, Евстратије се одликовао побожношћу, богобојажљивошћу и беспрекорним животом. Гледајући сваки дан велико гоњење хришћана, он туговаше и срце му се кидаше. Горко уздишући и плачући, и проводећи време у посту и молитви, он вапијаше ка Господу нашем Исусу Христу, да се сажали и смилује на слуге Своје, спасе их од беде и одврати од њих нагрнуло зло. При томе Евстратије и сам жељаше да уђе у подвиг светих мученика и да се удостоји постати учесник њихових мука; али, размишљајући о разноврсности мука и свирепости мучитеља, он се бојао. Напослетку он ипак одлучи да провери своју намеру на следећи начин: свој појас он Даде свом верном слузи и нареди му да га однесе у цркву Аравракијску, откуда и сам он беше родом; презвитер пак у тој цркви у то време беше Аксентије, осведочени слуга Божји; притом Евстратије даде слузи своме овакво упутство: да појас тајно положи у олтару, а сам да се сакрије у цркви и мотри ко ће први доћи и узети појас: ако га узме презвитер Аксентије дошавши на молитву, онда слуга, ништа му не говорећи, нека се врати дома; ако пак неко други од клира дође и хтедне узети појас, онда слуга нека то не допусти него нека одмах врати појас натраг.
Пошто посла слугу са таквим налогом, Евстратије донесе у души својој овакву одлуку: „ако појас узме сам презвитер, онда ће то бити знак да сам Бог хоће да Евстратије преда себе на муке за Христа; ако би га пак ко други хтео узети, то ће онда значити да не треба себе да предаје на мучење већ да тајно држи свету веру“. – Након мало дана врати се слуга и исприча господару своме да онога часа, када он положи појас у олтару, наиђе презвитер Аксентије, као нарочито послан, и ушавши у олтар узе појас. – Чувши то, Евстратије се веома обрадова, и лице му сијаше од радости, чему се веома чуђаше пријатељ његов Евгеније.
Убрзо после тога блажени Аксентије би ухваћен са другим хришћанима, испитан на суду и мучен, па бачен у тамниџу, и држан тамо у оковима. Затим опет би усред града устројено судиште на једној узвишици, и Лисије охоло седе на судијску столицу и нареди да се сужњи доведу из тамнице на саслушање. А свети Евстратије, дошавши у тамницу, моли све Христа ради оковане свете, да се помоле за њега, пошто и сам хоће да тог истог дана узме удела у њиховом подвигу. Тада сви свети сужњи, преклонивши колена, помолише се Богу за њега. Када завршише молитву, војници поведоше из тамнице на суд сужње, на челу којих иђаше Евстратије. Дошавши на судиште, чета војника по обичају стаде пред судијом. Лисије нареди да сужње изводе преда њ на суд једног по једног, оним редом као и на првом саслушању. Када отпоче суђење Евстратије рече:
„Према царској наредби, издатој раније, и сада на суду опет прочитаној, сви хришћани, ма где се налазили, подлеже суду. По тој наредби доведен је овамо Аксентије, муж одавно чувен својим пореклом и побожним животом, а сада још чувенији због показаног јунаштва и чврстине, помоћу којих објави себе слугом Христа, Цара Небескога. Стојећи на овоме суду, он се већ подвизавао подвигом бесмртности, судијо, и изобличио твоје безбожје, речима и делима премудро говорећи и јуначки муке трпећи. Од тога дана он као злочинац би метнут у тамницу; а данас ти нареди да га опет изведу на саслушање са светом дружином његовом. И ево, сви они стоје са мном, непоколебљиви и храбри духом и готови да посраме и потпуно развеју све лукаве замисли против њих> на које те тутка отац твој – ђаво!“
Чувши то, Лисије си збуни од неочекиване смелости Евстратијеве, па крвнички погледавши на њега гњевно и бесно хукну и повика грозним гласом: Никада ми се није десило да изречем тако строг суд као данас, када се овај одвратни грешник дрзнуо испричавати се преда мном! Нека се одмах скине с њега појас и војничко одело, и нека је свима знано да се он лишава чина који је досада имао! Затим нека, наг телом и конопцима везаних руку и ногу и прострт на земљи, продужи своју беседу!
Слуге хитно извршише наређење. Тада Лисије рече Евстратију: Не кајеш ли се због свог пагубног потхвата? Ако се кајеш, обасућу те благонаклоношћу и избећи ћеш казну. У сваком случају, пре мучења кажи ми своје име и постојбину, и изложи нам своју веру. – Светитељ одговори: Рођен сам у граду Аравраки; име ми је Евстратије, које на језику мога завичаја гласи Кирисик; а слуга сам Господара свих – Бога Оца и Сина Његовог Господа Исуса Христа и Светога Духа, од повоја научен сам клањати се овоме у Тројици Једноме Богу и веровати у Њега. – Лисије рече: Нека војници кажу колико је година овај у војсци. – Војници одговорише: Већ је двадесет седма година откако је као млад ступио у војну службу.
Тада Лисије рече исповеднику: Евстратије, ти сам видиш какву си муку навукао на себе својом непокорношћу. Остави се свога безумља! предомисли се и не упропашћуј своју част и чин, које си стекао тако дугим службовањем у војсци! призови милостивну силу богова и умоли царску кротост и човекољубље суда! – Свети Евстратије одговори: Одвратним демонима, и глувим идолима начињеним од људи, нико ко има здрав разум никада није сматрао за потребно клањати се. Зато се у нашим Светим Књигама каже: богови који нису створили небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11). – Судија на то рече: Онда, здрав разум има не онај ли који се клања Богу Распетоме, као што то чините ви препуни заблуде?! – Свети Евстратије му одговори: Да твоја духовна чула нису изопачена служењем сујети, и да душа твоја није сва погружена у умовање о земаљском, ја бих ти доказао да Тај Распети и јесте истинити Спаситељ и Господ и Саздатељ свеколике твари, који је пре векова у Оцу и који је Својом неисказаном мудрошћу оживео кроз препород омртвелост нашу.
У том тренутку силовити судија прекиде светитељу говор и рече: Нека овај безобразник буде конопцима обешен у ваздуху и нека се испод њега разгори огањ од кучина, а одозго нека га бију по леђима са три мотке, па нека онда води красноречиву препирку своју с нама!
Тако мучен, светитељ трпљаше дуго време, одоздо паљен а одозго свирепо бијен и кидан. Но и у таквим мукама светитељ не пусти ни гласа од себе, нити се измени у лицу, и изгледаше као да страда у туђем телу, тако да се и сам мучитељ веома дивљаше. Најзад Лисије нареди да попусте са мучењем и, осмехнувши се пакосно, рече мученику: Шта мислиш, Евстратије, хоћеш ли да ти мало ублажим болове од нанесених ти рана?
Рекавши то, мучитељ одмах нареди да се донесе слана вода помешана са сирћетом, па да се њоме обилно заливају ране мученику и снажно трљају оштрим цреповима. Но страдалац јуначки претрпе и ту муку, као да не осећа никакав бол. А мучитељ мишљаше да Евстратије помоћу неких мађија чини себе неосетљивим за болове. Тада му свети Евстратије рече: Стављајући ме на овакве муке, ти си ми и против своје воље учинио велико добро, јер си одагнао од мене маглу која се дизала у мени од телесне огрубелости душе моје, и учинио си ме победитељем над искушењима мог самовласног ума која ме одавно узнемиравају, и омогућио си ми да савладам све иападе страсти и немире душе; усред ратоборних напасти ти си сачувао унутрашњу чврстину мога духа, – залог бесмртног живота мог, где је за све верне сабрано богатство непропадљиво; и показао си ми пут скраћен и бестрастан, којим ја могу и у овом трошном телу постићи ангелски живот и наслађивати се вечности небеске. Сада знам да сам ја црква Бога Живога и Светога Духа који живи у мени.[4] Стога: одступите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу плач мој, Господ молитву моју прими.[5] Ваистину, душа ће се моја радовати о Господу, и веселиће се о спасењу његовом. Све ће кости моје рећи: Господе: ко је као Ти, који избављаш страдалца из руку силника, и ништега и убогога од оних који га упропашћују.[6] Зато похитај, слуго ђавољи! немој изоставити ниједно од оруђа мучења што ти стоје на расположењу! испитај ме као злато у огњу, па још и јаче! Но у мени нећеш наћи омиљену ти поганштину којој ти служиш делима. Јер богови твоји су гадост која влада тобом и твојим безумним царем.
Мучитељ на то узврати: Изгледа ми да ти се од силних болова телесних пореметио ум, те зато и говориш многе бесмислице. Када би тај твој Бог могао, како ти кажеш, учинити тебе бесмртним, онда би те он избавио и од ових рана. Стога престани заваравати себе празним надама и сањаријама, и постарај се прихватити избављење које ти нудим. – Евстратије одговори: Хоћеш ли, ослепљених чула човече, поверовати да Богу моме ништа није немогуће? Пази и гледај на мене, кога мислиш умртвити и погубити помоћу мука измишљених тобом.
Тада сви погледаше у њега и посматраху га с великом пажњом; и гле, изненада красте од рана спадоше с тела његова као крљушт, и он постаде потпуно здрав, без икаквог трага од рана на телу његовом. И сви, видевши такво чудо, прославише Јединог Истинитог Бога. А Евгеније, Евстратијев пријатељ, суграђанин и савојник, кликну громким гласом: Лисије! И ја сам хришћанин! и проклињем веру твоју; и као господин мој Евстратије одбијам да се покорим царевој наредби и твојој вољи!
Лисије мучитељ се страховито разјари, и нареди да Евгенија одмах ухвате и поставе усред судишта, и рече: Испитивање свих ових захтева много времена и труда; међутим преда мном стоје народни послови које морам сада средити. Стога наређујем: овога чаробњака и мађионичара Евстратија, као и Евгенија, његовог једномишљеника, чврсто оковати у ланце. па бацити у тамницу заједно са другим хришћанима, и држати нх тамо до следећег ислеђења.
Рекавши то, Лисије устаде са свога места и прекину суђење. А свети, обрадован и толиком неустрашивошћу и трпљењем светог Евстратија и спасоносним чудом које Господ наш Исус Христос показа на њему, бише одведени у тамницу. Када уђоше у тамницу, они сви једногласно отпеваше псалам: Како је лепо и красно, кад сва браћа живе заједно … (Псал. 132, 1. …). И завршивши молитву седоше, а свети Евстратије их поучаваше и припремаше за предстојећи подвиг.
Тако прође тај дан. Ноћу Лисије нареди војницима да се спремају за пут, пошто је намеравао да путује у град Никопољ.[7]
Док се војници припремаху, Лисије сам оде у тамницу, позва преда се Евстратија и, смешећи се лицемерно, рече му: Здраво, драги Евстратије! – Светитељ одговори: Свемогући Бог коме служим, нека те достојно награди за твој поздрав, судијо! – Лисије на то рече: О угаћању Богу се и старај; а сада прими чизме и обуј се, да би с нама весело кренуо на пут. – А те чизме беху гвоздене и изнутра начичкане дугачким и оштрим клинцима. Њих навукоше на ноге светом Евстратију, чврсто их кајишима притегоше уз ноге светитељу, па Лисије својим прстеном запечати кајишне чворове и нареди да светитеља воде за њим окована са другим сужњима, и да га целим путем бију и гоне да би што брже ишао. Сам пак Лисије са својим војницима иђаше испред њих. Кроз два дана они стигоше у град Араврак, постојбину Евстратијеву и Евгенијеву.
Када се они приближише Аравраку, сви житељи града изађоше им у сусрет, желећи да виде блаженог Евстратија. Али се нико од пријатеља и познаника не усуди да му приђе, бојећи се да не буде ухваћен, пошто беше познато да је погани мучитељ већ био издао такво наређење. На путу пак ка Аравраку живљаше неки Мардарије, човек простога порекла, средњег имовног стања, но потпуно задовољан тиме. Када провођаху Евстратија и друге хришћане он беше заузет прављењем крова на својој новој кући. Погледавши на спровођене свете сужње, он угледа међу њима као светлу звезду светог Евстратија, па сиђе с крова и рече својој жени по јерменски: Видилш ли, жено, властелина ове земље, познатог по свом пореклу и богатству, и у високом војничком чину? Видиш ли како све то он презре, и иде да постане жртва благопријатна Богу? Блажен је он, јер и у овом животу беше славан, а и у Владике нашег Христа добиће велику награду и биће удостојен неисказаног блаженства са анђелима. – Благочестива жена одговори мужу: Драги супруже мој, шта смета теби да и ти пођеш путем којим он иде и да се заједно с њим удостојиш свете кончине, да би на небу био заступник мени и нашој малој деци и свему роду твоме? – Мардарије јој рече: Дај ми обућу, да пођем жељеним путем.
Она му с радошћу брзо донесе обућу. Обукавши се, обувши се и опасавши се, Мардарије загрли два мала синчића своја, па се окрену истоку и помоли се Богу говорећи: Владико Боже, Оче Сведржитељу, и Господе Исусе Христе и Свети Душе, Једно Божанство и Једна Сила, помилуј ме грешнога, смилуј се и буди чувар овој слушкињи Твојој и дечици овој, заштитниче удовица и хранитељу сирочади! јер ја, Владико, с великом радошћу и свим срцем идем к Теби! – Рекавши то, он пољуби децу своју и рече: Буди здрава, жено, и не тугуј, нити плачи, него се радуј и весели, јер тебе и децу нашу и душу своју полажем у руке Свемогућем и Свеблагом Богу нашем!
Рекавши то, он хитно изађе из куће, радосно праћен својом женом. И оде к угледном грађанину Авракинском Мукарору, човеку богатом и високога чина, поздрави се с њим и рече му: Ево ја идем к пријатељу и рођаку твоме Кирисику; и ако буде угодно Богу, бићу му сапутник и заједно с њим ући ћу у лодвиг мученички. Стога буди после Бога заштитник мојој жени и мојој деци у овом животу. А ја, ако нађем милост у Бога, помоћи ћу ти у онај дан када сви ми предстанемо Њему, и ти ћеш добити награду своју. – Благочестиви Мукарор му одговори: Иди с миром, чедо моје! пређи тај дивни пут, и не брини ништа: ја ћу испунити жељу твоју, јер ћу бити родитељ жени твојој и дечици твојој.
Тада се Мардарије опрости са Мукарором, па оде и сустиже свете близу самога града. И онда громко викну к светоме Евстратију: Господине Кирисиче; као што овца хита к своме пастиру, тако и ја прибегох к теби, желећи да вам свима будем сапутник. Стога прими мене, и причисли ме светој дружини твојој, и приведи ме, мада сам недостојан, к мученичком подвигу, да бих и ја постао сведок Господа Христа. – Затим он још громче узвикну: Чујте, слуге ђаволове, чујте: и ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије.
Тада војници шчепаше Мардарија и везаше, па га са осталим хришћанима вргоше у народну тамницу, о чему и Лисија известише. А Лисије, рикнувши као лав, одмах седе на судијску столицу. Војници, по обичају, стадоше доводити хришћане из тамнице. Доведен би и свети Аксентије – наг и конопцима свезаних руку; остали хришћани сужњи стајаху и гледаху. Судија рече светитељу: Аксентије, избављајући нас од напора а себе од мучења, кажи нам, јеси ли оставио своју узалудну и убитачну непокорност и вратио се к милостивим боговима нашим? – Свети Аксентије одговори: Чуј} Лисије! кунем се Истином која је изнад свих и свега и провиди све и сва, да ће мој ум неизменљиво знати Једнога Бога и ја ћу се само Њему поклањати, па макар ми ги задао хиљаде и хиљаде рана и ставио ме на муке, веће од пређашњих. Погубио ти мене мачем или огњем, свеједно, ти никада нећеш бити у стању да измениш моје мисли. Зато, чини одмах што хоћеш.
Тада мучитељ изрече оваку смртну пресуду: „Аксентије, који после многих мучења и надаље остаје упорно и несавитљиво при своме пагубном безумљу, нека буде лишен живота посечен мачем. Ово извршити у пустом месту у непролазној шуми, да се бедно тело његово не би удостојило доличног погреба. А онај што се недавно придружио сужњима, нека буде доведен овамо на средину, да одмах добије почаст коју иште“.
Док војници раскиваху окове што беху на светом Мардарију, он говораше светом Евстратију: Господине мој Кирисиче! молим те, моли Бога за мене и научи ме шта да одговарам пагубном човеку том, да тај свирепи мучитељ не превари мене, човека проста и нешколована. – Свети Евстратије му рече: Брате мој Мардарије, ти стално говори једно исто: „хришћанин сам“, „слуга сам Христов“; и ништа друго не одговарај, ма шта ти он говорио или чинио с тобом.
Када војници доведоше Мардарија пред Лисија, они рекоше: Ево недавног сужња. – Лисије рече: Нека каже своје име, завичај, занимање и место живљења, и које је вере. – Мардарије одговори: Хришћанин сам. – И на сва питања иследника односно имена и завичаја, он продужи клицати: Хришћанин сам! слуга сам Христов! – И тако дуго питан, он ништа друго не одговараше сем: Хришћанин сам! слугам сам Христов!
Судија Лисије! видевши његову простоту и непоколебљивост, нареди да му сврдлом пробуше глежње на ногама, провуку конопце кроз глежње, па главачке обесе и сво му тело буше и опаљују усијаним гвозденим шипкама. Дуго висећи тако и мучен, Мардарије најзад даде гласа од себе кликнувши: „Господе, благодарим Ти што ме удостоји ових блага! Жудео сам да будем спасен Тобом, и волео сам то свим срцем. Прими душу моју у миру“. – Рекавши то, он предаде дух.
Када тело Мардаријево уклонише с мучилишта, судија Аисије рече: Нека буде сад доведен Евгвније из Сатале, који се дрзну ући овамо у време саслушања Евстратија. Ја не тврдим да је он хришћанин, као што они брбљају, али налазим да је он врло незгодан човек. – Када Евгеније предстаде суду, службеници рекоше: Ево Евгенија! – Судија рече: Кажи ми, свепогани човече, какав те зли дух натутка и подстаче на толику дрскост, те нас ти онако бестидно укори, ни у шта не сматрајући садашњу строгост суда? – Свети Евгеније одговори: Мој Бог који обезоружава обожаване тобом демоне; ето, Он ми даде силу и дарова ми смелост и слободу речи, да попљујем твоју бедастост, смрдљиви псу, сасуде Сатане, који ће зајеДно с тобом бити предат на погибао. -. Мучитељ повика: Одрезати му безобразни језик, одсећи му обе руке, и пребити му голени, да би се покорније понашао пред нама! – А кад ово наређење привођаху у дело, свети Евгеније предаде дух своју Богу.
Убрзо после тога Лисије једном изађе ван града да изврши смотру над војском. У време те смотре, када сваки војник показиваше како влада оружјем, један од њих, по имену Орест, висок растом и диван по сиољашњости, би по своме чину позван да предстане Лисију. Угледавши га, Лисије га похвали, назва га „правим војником“, и наложи му да копљем гаћа у мету. Када Орест подиже руку и замахну копљем, златни крст који је он носио на грудима појави се при замаху испод одела, тако да то видеше сви, и сам Лисије. Орест би одмах позван да приђе Лисију, који ухвати руком крст његов на прсима, и држећи га упита: Шта је ово? Еда ли си и ти од оних који следују Распетоме? – Орест одговори: Ја сам роб Распетога, Господа мог и Бога; и ово знамење Његово носим на себи ради одгоњења свих зала што наилазе на мене. – Тада Лисије рече: Нека и овај изврсни војник буде свезан са подсудним Евстратијем, и нека му буде сапутник до Никопоља, где ће у своје време они бити саслушани.
Када Лисије допутова у град Никопољ, велико мноштво војника из пука који је у том граду био дође к Лисију, и сви једногласно клицаху: Лисије! и ми смо војници Господа нашега Исуса Христа: чини с нама што хоћеш! – Лисија то најпре уплаши, јер се бојао да то није нека завера против њега. Али затим угледавши где они скидају са себе појасеве и сами себе предају као овце, нареди да их све свежу и баце у тамницу. У себи пак Лисије размишљаше како да их погуби, а да притом не изазове неки метеж међу њиховим суграђанима или рођацима. Но више свега он се бојаше Евстратија, да се, када га буде мучио, поново не деси чудо слично првоме, и на тај начи^н не само хришћане утврди у вери него и незнабошце одврати од служења идолима и обрати их у своју веру. Са тог разлога Лисије донесе одлуку да сутрадан упути светог Евстратија и светог Ореста у град Севастију к намеснику Агриколу.
Сутрадан он тако и поступи. Притом он написа Агриколу овакво писмо: „Његовом велељепију намеснику Агриколу војвода Лисије жели здравље. Божанствени цареви наши, не знајући у свој васељени никога ко би могао боље од тебе испитивати оно што је непознато, дадоше ти власт да управљаш овим земљама, јер јасно знају да ти и дане и ноћи проводиш у пожртвованом сређивању народних послова, и да ће сан пре успавати неуспављиве звезде него твоје очи док не урадиш оно што си предузео урадити на општу корист. Једном речју, пошто они једино у теби нађоше велике особине, то те и одликоваше овом великом чашћу коју сада поседујеш. Стога и ја, сведок толиких изванредних особина твојих, упућујем к теби овог сужња Евстратија, који силно болује хришћанством, нарочито што ја не бих у стању измислити нешто што би га могло одвратити од његове заблуде. Иако он би с моје стране удостојен почасне дужности над подручном ми војском, он се страховито погорди и зададе нам много јада. Прибегавао сам и претњама, али он у својој охолости предсказује будућност, соколећи себе својим враџбинама. И мада је видео друге стављане на муке, ипак се не остави своје дрскости, па и саме муке сматраше пре за срећу неголи за мучење. И ето њега и с њим Ореста, који је исте мисли с њим, шаљем твоме премудром суду, држећи се царских наређења“.
Узевши ово писмо, и записнике о саслушањима светих мученика, и свете сужње, војници кренуше на пут. Путујући, свети Евстратије и Орест певаху: Путем заповести твојих трчим, Господе … Уразуми ме, и научићу се заповестима твојим (Псал. 118, 32. 73). – А после молитве Евстратије упита Ореста: Брате Оресте, реци ми како је скончао свети Аксентије и на ком месту? – Свети Орест стаде казивати: Пошто му би изречена смртна пресуда од стране судије, он мољаше војнике који га поведоше са судишта да му допусте да се види с тобом и да ти да последњи целив. Но нико му не хте испунити жељу, пошто беше време ручку и слуге стомака хитаху да што пре изврше наређење, и зато одмах поведоше Аксентија у шуму, на место звано Орорија. Путем светитељ певаше псалам: „Блажени који су беспрекорни за пут, који ходе у закону Господњем“ … И отпева цео псалам до краја (Псал. 118, 1-176). Затим преклонивши колена помоли се, па пружи руке као примајући неки принос, и рекавши, „амин“ обазре се унаоколо, и видевши ме где стојим близу позва ме к себи и рече ми: „Брате Оресте, кажи господину Евстратију да се помоли за мене, и да ће ме он ускоро стићи, и ја га очекујем“. – Затим му одсекоше главу, пошто претходно разјурише све које подозреваху да су хришћани. Свето пак тело његово ноћу украдоше презвитери Аравракиски. Но не нашавши главу његову, они стадоше плакати и молити се Богу, да им Он покаже где је глава светог мученика. И по промислу Божјем, на једноме храсту загракта гавран; презвитери пођоше по његовом гласу и нађоше светитељеву главу на разгранатим гранама тога храста где сећаше гавран. Узевши је, презвитери је приложише к телу светог мученика, однесоше на место чисто и чесно, и тамо погребоше.
Чувши то, свети Евстратије плака, и помоливши се Богу рече Оресту: Постарајмо се и ми, брате, да пођемо у стопу за светим Аксентијем.
После пет дана свети мученици, вођени од војника, стигоше у Севастију, и намесник Агрикол, добивши Лисијево писмо, предаде сужње најсигурнијој стражи. Наредног дана пак он седе у присуству народа на судијском месту на тргу и нареди да хришћане доведу пред њега. Сав се град беше сабрао да види подсудне сужње. Агрикол нареди да се најпре на сав глас прочитају Лисијево писмо и заиисници претходних саслушања доведених сужања. Пошто то би прочитано, Агрикол рече: Не мислн, Евстратије, да те и овде очекују мучења каква си претрпео од Лисија; боље ти је покори се зараније наредбама царским и при!неси боговима жртву, да не би погинуо страхотном смрћу. – Свети Евстратије га упита: Важе ли закони и за цареве, или не? – да, одговори намесник, јер и цареви држе се закона. -Онда значи, узврати на то свети Евстратије, за тебе закони постоје само на хартији, а не важе у стварности. – Зашто тако говориш, безбожна главо? упита намесник. Ко се и када усудиопротивити се ма у чему законима?
Свети Евстратије одговори: У царским законима ми читамо следеће: Нека се насиље не чини ни речју ни делом, и нека се народом управља првенствено помоћу саветовања. Неопходно је једно од двога: или да властодржац саветује потчињеног желећи добити од њега оно што треба; или да потчињени, раније упућен у оно што треба, слободно и добровољно извршује наређења закона. Поред тога, у законима се налази и ово: Наређујемо да судија суди сједињујући строгост с милосрђем, те да они којима се суди не би због строгости судијине омрзли судију и постали му непријатељи, нити пак да газе закон уздајући се у судијину снисходљивост. Је ли тако написано, судијо, или не? – Да, тако! одговори намесник. – Онда те молим, рече светитељ, држи се тога и када мени судиш. – Намесник одговори: Потребно је чврсто се држати закона и односити се према њима с дужним поштовањем и кад си у питању ти и кад је у питању сваки други. – Онда молим те, примети светитељ, нека твоја строгост буде сједињена с милосрђем, и ти, као мудрији од свих, благоволи радије слушати савете неголи саветовати, паметно претресајући сваки предмет. У противном случају, ти без икаквог премишљања и без обзира на законе – мучи, убијај, чини што хоћеш.
Говори смело и слободно што хоћеш, одговори намесник, суђење ће се обављати више саветовањем него застрашивањем. – Свети Евстратије упита: Којим боговима принети жртву, већим или мањим? – Прво Зевсу, одговори намесник, па онда Аполону и Посејдону. – Свети Евстратије упита: Од којих сте мудраца, или приповедача, или пророка чули ви да се треба клањати Зевсу и осталим тобожњим боговима? – Намесник одговори: Од Платона, Аристотела, Хермеса и других философа, које кад би ти знао, ти би њихов спомен, Евстратије, почитовао као мужева божанствених и дивних. – Свети Евстратије на то рече: Њихова ми учења нису непозната, пошто сам се од младости бавио њима и добро изучио јелинске науке и уметности. Иако наредиш, почећемо најпре са Платоном.
Намесник се стаде позивати на Платоново дело „Тимеј“, из кога се тобож јасно види да Платон усрдно почитује незнабожачке богове и богиње. Евстратије пак на основу тог истог Платоновог дела доказа да Платон јавно и силно осуђује самога Зевса, кога незнабошци сматрају господарем богова и људи, неба и земље, и тврди да је Бог извор и виновник свакога добра; а Зевс, према незнабожачким баснама, ни најмање није био такав. При томе светитељ указиваше на разне незнабожачке басне; а навођаше исто тако и речи најзнаменитијих песника: Хомера и Есхила. Кроз све то показујући и доказујући да Зевс није Бог.
Ја трпим твоју дрскост, рече на то намесник Евстратију, због своје философије. А ти ми сада кажи, како можеш сматрати и веровати да је Бог онај који је у ствари био човек, и као човек осуђен и распет на крсту? – Светитељ одговори: Ако пристајеш да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу те прво упитати о неким стварима за које сам се спремио да те питам, па ћу ти затим изложити по реду све о чему ме питаш. – Игемон одговори: Дајем ти потпуно право да говориш све што желиш. – Евстратије продужи: Сваки човек здравога ума треба да замишља Бога као биће праведно, непостижно, неописано, неизразиво, неизменљиво и које Својим Божанским својствима превазилази све и сва. Не изгледа ли то и теби тако, премудри судијом? – Да, тако мислим и ја, одговори судија. – Реченоме треба додати и то. примети светитељ, да у Богу нема никаквог недостатка и несавршенства, и да је Он у свему савршен. – Нема сумње тако је, сложи се Агрикол. – Шта онда? настави Евстратије, хоћемо ли рећи да постоје још и неки други богови и имају савршену и нетрулежну природу? Но то би било бесмислено: јер када би им макар и најмање недостајало од блаженог савршенства Божанског, онда они, мислим, већ не би били достојни да их људи сматрају за богове. У Богу нема никаквог недостатка, као што раније рекосмо, и Њему треба да верују и да се поклањају сви људи. – Заиста је тако, потврди Агрикол. – Шта онда? питајући се продужи Евстратије. Да ли се ти многи.богови налазе унутар тих нетрулежних и бесмртних, Божанству својствених блага? И будући само различне пројаве једнога бића, да ли се стичу у Божанству као у једној тачки? Али онда нека се не говори да су то разни богови, велики и мали, већ Један Бог, који је по несравњивој свемоћи Својој један и има име Божанства, а не као што ви мислите да један бог живи на небу, други на земљи, трећи у мору. Није ли тако, судијо?
Не будући у стању одговорити, царски намесник Агрикол ћуташе дуго. Најзад једва проговоривши рече: Остави своја расуђивања и превиспрену многоречивост, и одговарај само оно што те питају: како ви сматрате Богом Распетога? – Свети Евстратије одговори: Почећу речима вашег стихотворца Хезиода: У почетку беше Ереб и Хаос, тојест мрак и водна бездна. А када је Бог средио и украсио свет, створивши га не из већ препостојеће материје већ приводећи га к бићу из небића, онда је Он створио човека по слици и прилици Својој. Но зли анђео,[8] који је имао власт над сабором других анђела, по својој вољи одступи од Сатворившег га, и надувши се гордошћу отпаде од свога чина и би прогнан с неба Богом.[9] Човека пак Бог настани у рају, давши му заповест која га је учила послушности: да изобилно користи сва блага раја, само да се не дотиче једног дрвета и не једе од његовога рода.[10] Такав подвиг Бог одреди човеку, да човек не би нарушио заповест Божју и пошао за ђаволом који у свему плете замке човеку; и да би човек посрамио врага који му завиди на великој части, и могао постати бесмртан пребивајући у нетрулежности. У противном случају човеку се неће допустити да и надаље живи у рају, него ће бити истеран из раја, и умрети пошто поживи неко време на земљи. А зли ђаво, наоружавши се завишћу против човека, све своје лукавство упери на њега и преко змије превари жену првога човека, а помоћу жене наведе и њега самог на нарушење заповести, због чега би изгнан из раја Богом и осуђен на муку, зној и трулежност.[11] И тако, свезлобни ђаво однесе победу, и хваљаше се што човека узе под своју власт због греха његова. И када се касније род људски умножи, мучитељ ђаво се стараше да сваку душу пороби себи. И пошто већина људи паде у безакоње, Бог потопом погуби свет, а сачува праведнога мужа Ноја који се јуначки борио противу злобнога ђавола, и остао непобеђен од њега и спасао се у ковчегу заједно са женом и децом.[12] Успоставивши после потопа земљу у првобитни облик, Бог настани на њој Ноја као новог житеља њеног.[13] Прође много година, људи се опет намножише, и поново узрасте свако безакоње међу њима, и сви они побеђивани гресима подпадаху под смрт, и оковани налажаху се у аду, вучени у погибао лукавим ђаволом. Тада Саздатељ наш Бог, сажаливши се на нас и не хотећи оставити без помоћи дело руку Својих, испрва дарова мудрост јелинима, да би они познали свесилнога Бога и савладали противника свог ђавола. Но они, премда се наизглед унеколико уразумише и приближише путу истинског богопознања, ипак им расуђивања беху у измаштаним речима и они упадаху у заблуде својих предака, . побеђени вером у лажне богове, и лутајући далеко од пута истине, отиснуше се у још веће незнабожје. Но и при томе велика сила милосрђа Божјег не допусти људима лежати у паду, и Бог им даде закон, посла пророке и на разноврсне начине показа пут спасења народу Јеврејском. Али и поред тога људи постајаху све гори, и опет понављаху грехе својих праотаца, и сви подлежаху смрти због греха. Напослетку, Господ наш Бог – Реч благоволи примити подједнак с нама подвиг и јавити нам победу над противником – ђаволом, поставши нам сличан у свему: Он понизи себе примивши обличје слуге, роди се од Дјеве остајући неизменљив по Божанству и постаде Јагње да обезоружа вука – ђавола. Искористимо сада, судијо, једно поређење које доликује моме излагању: ако ти, управник овога града, угледаш медведа или другог страшног звера где иде на твој град, и пошаљеш слугу свога да га убије, и он, извршујући твоје наређење, изађе против звера, али невичан и слаб и неумешан падне мртав у борби са звером и буде поједен, -зар би се ти решио наредити другоме слузи, исто тако слабом и неискусном, да ступи у борбу са звером? И зар ти, ако си јак и силан и умешан борити се са звером, не би сам изишао против њега као искусан и храбар борац, и убио га: И то изашао не као господин већ као прост слуга, само који уме да се бори? Примером пак својим ти би, нема сумње, научио и остале слуге своје да на такав исти начин побеђују и убијају силовите зверове када се сретну са њима. Тако и Господ наш, Спаситељ свију, када слуге Његове у борби с ђаволом падоше побеђени и сатрвени, сам, по неисказаном милосрђу Свом, понизи Себе сишавши у Пречисту и Свебеспрекорну Дјеву и узевши обличје слуге и све немоћи тела нашег осим греха; и изишавши на поприште овога живота Он добровољним и премудрим смирењем прикри Себе од свепоквареног ђавола, и победи га када ђаво нападе на Њега као на простога човека, и Својим спасоносним страдањем крсним разори сву силу вражију, учећи нас да се и ми, гледајући на Његов подвиг, на такав исти начин боримо са ђаволом и савлађујемо силу његову. Он дакле сам узе на Себе грехе, страсти наше, а нама дарова Своје бестрашће, васкрсе држане у аду, и даде нам могућност да постанемо чеда Божија имајући непобедиву руку Његову и надајући се венцима за подвиге. У телу дакле бивамо побеђени, али духом побеђујемо; подложни смо трулежности и смрти, али смо у исто време нетрулежни и бесмртни: стога се клонимо ваше неуздржљивости и скотског живота, а иштемо ангелски живот и вечно постојање. Ми не гледамо доле, као стока, нити смо људи зверских нарави; напротив, ми гледамо на небо, и налазећи се у телу ми подражавамо живот Бестелесних бића. Позната нам је и непрестана борба духа нашег са телом; а разумом мудрим и смерним ми одвраћамо себе од привезаности смртном телу овом, и упорно одбацујући његово сладострашће и похотљива стремљења ми се стално учимо узлазити мишљу к небу и трпљењем и уздржањем умртвљивати удове тела нашег. Ми се хранимо размишљањем о чистом и пречистом Господу нашем, и из нас се лије реч јасна, и дејствује у нама без препреке разумна сила. Та и друга већа блага дарова нам Бог обукавши се сам у човека. Међутим ви сте, као што је свима познато, поробили себе телу; а поробивши себе телу ви називате боговима оне који, по вашим предањима, починише нечиста и срамна дела, зидате им храмове и обожавате их. Ви се туђите општења с небом, и даноноћно сте узнемирени, не само бојећи се какве било несреће него упорно иштући привремену срећу и на јави маштајући као у ону. Ви не само телом него и душом умирете на вечну погибао; а ми смо од Господа нашег Исуса Христа научени: да ће тело наше, иструлело и претворено у прах по свеопштем закону трулежности и смртности, опет оживети сјединивши се с душом и добити природу нетрулежну. – Све ово ја ти укратко изложих, да би се ти, научивши се истини од мене, одрекао лажних богова својих.
Царски намесник Агрикол стрпљиво саслуша до краја мудру реч светог Евстратија, и онда рече: Ми немамо право да претресамо одлуке и жеље царева него смо дужни покоравати се њиховим законима и извршивати њихова наређења. Зато остави непотребну многоговорљивост, па приступи и принеси жртву боговима. У противном, бићеш стављен на такве муке, о којима никада ни чуо ниси. – Свети Евстратије га на то упита: Зашто си нас онда навео на толики узалудни напор, и ниси нас почео мучити раније?
Тада мучитељ нареди да се донесе гвоздени кревет, силно ужеже, па на њега најпре положи свети Орест; а светом Евстратију рече: Ти треба прво на Оресту да посматраш муке које те очекују, па потом ћеш сам бити стављен на њих. – Међутим свети Орест, приступивши к усијаном кревету, уплаши се, и гледајући у светог Евстратија рече: Моли се за мене, јер се помисао мој уплаши. – Свети Евстратије му одговори: Не падај духом, брате Оресте, јер све ово само изгледа страшно и мучно. У самој ствари пак ти нећеш осетити никакав телесни бол, ако само смело и са надом у Бога легнеш на усијани одар, јер ће нам сам Господ бити помоћник и заштитник. Сети се храбрости светога Аксентија и осталих светитеља, и не буди ниже њих: јер овдашње муке брзо се завршавају, и на небу нас очекује вечна награда.
Чувши то, свети Орест смело и јуначки скочи на усијани одар, стаде На њему, прекрсти се и одмах леже, и целим телом испружи се на ужареном одру. Затим громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој! – И предаде Господу свету душу своју. А свети Евстратије викну: Амин!
Одмах затим намесник Агрикол нареди да светог Евсгратија одведу у тамницу. Евстратије у тамници, помоливши се по обичају Богу, призва слугу свог што беше с њим и рече му: Чедо моје, донеси ми хартију да напишемо завештање, јер се надам да ћу сутра и ја. предстати Господу мом Христу. – Када хартија би донесена, он написа завештање у коме изрази жељу: да тело његово буде пренесено у град Араврак, и да се нико не усуди узети што од његових моштију, него цело тело положити на месту званом Аналикозора, заједно са светим Аксентијем, Орестом, Мардаријем и Евгенијем, јер ови светитељи заклеше светог Евстратија да иосле њихове кончине тела њихова буду нетронута положена заједно са његовим телом. Сва имања пак своја свети Евстратије завешта на издржавање црквених служитеља; а за покретну имовину своју нареди: да се половина раздели ништима и убогима, а друга половина да његовим сестрама. Наложи он у свом завештању и то: да се робови његови пусте на слободу, и свима им одреди награде.
Написавши завештање, свети Евстратије проведе сав дан постећи се и сву наредну ноћ молећи се. Епископ пак града Севастије блажени Власије,[14] који се у то време крио због гоњења хришћана, дође те ноћи к светом Евстратију давши злато стражарима. Јер он беше чуо о великој премудрости Евстратија и о томе како он посрами царског намесника и његове богове. Ушавши у тамницу, епископ паде ничице и поклони се светитељу, говорећи: Блажен си, чедо Евстратије, што те свемоћни Бог толико укрепи. Молим ти се, помени и мене у молитвама својим. – Свети Евстратије одговори: Немој се клањати мени, оче духовни, него имајући у виду твој чин, ти од нас мирјана очекуј дужно поклоњење теби.
Затим они седоше, и Евстратије рече епископу: Пошто ћу, по вољи Божјој, сутра у трећи час[15] дана предстати Господу моме Христу, како ми то би јасно откривено, то узми ово завештање моје и прочитај га. – Када епископ прочита завештање, светитељ замоли њега и клирике што беху с њим да се потпишу испод завештања; притом закле епископа да он сам узме тело његово и светога Ореста, да их однесе и погребе на месту означеном у завештању, и да се постара извршити и све остало написано у завештању, обећавајући му за његов труд и бригу награду у будућем животу од Господа нашег Исуса Христа. Затим слети Евстратије моли епископа да га удостоји причешћа Божанским Тајнама, пошто се откако је узет на мучење није причестно том Светињом. Када дакле би донесено све потребно за служење, и извршена Бескрвна Жртва, свети Евстратије приступи и прими тај Небески Бисер. И изненада у тамници сину светлост као муња, и чу се глас који говораше: „Евстратије, сјајно си се борио. Стога крени и узиђи на небеса да примиш венац свој“. – Овај глас чуше сви присутни, и од страха падоше ничице на земљу. И сву ту ноћ проведе епископ са светим Евстратијем, наслађујући се разговором с њим. А када заруди зора он оде, обећавајући да ће привести у дело све што је написано у завештању.
Пошто овлада дан, намесник Агрикол седе на судишту, на обичном месту усред града, и нареди да доведу светог Евстратија. Када Евстратија доведоше, намесник га призва к себи и тајно му рече: Евстратије, сведок ми је свевидећа правда да ме срце силно боле због тебе, пошто нећеш да се покориш царском наређењу. Но, бар пред народом, направи се као да си једне вере с нама, и само се привидно поклони боговима, а у себи веруј и моли се Богу твоме, и Он ће ти опростити то што си учинио не по својој вољи него по приморавању. Не жели погинути као какав злочинац, ти, човек толико учен и мудар. Да мени самом не прети опасност, ја ни ово не би захтевао од тебе. Ја сам погубио многе твоје једноверце, и ни на једног се не сажалих; а тебе веома жалим и штедим, и због тебе сву ноћ не заспах, обузет великом тугом. – Не брини се о томе, одговори му свети Евстратије, нити срљај у опасност због мене, него чини оно што ти је наређено од твојих царева. Ја се ни притворно, нити на било који други начин, нећу поклонити боговима твојим, него ћу Бога мог исповедати пред свима и славити Га међу свима. Буди уверен да муке на које ме будеш ставио, биће за мене блаженство; и ако хоћеш, провери то на делу.
Намесник покри лице рукама и дуго плакаше, тако да то примети и сав присутни народ. И свима би јасно да је намеснику жао невиног Евстратија, и сви стадоше плакати и ридати. Велико ридање настаде и по целоме граду. Напослетку свети Евстратије рече судији: Свевишњи Бог нека уништи злоковарну препреденост оца твог Сатане! Јер Сатана измисли овај плач на искушење мени, да би ми створио препреку на путу ка предстојећој ми награди. Чини што хоћеш, јер сам роб Господа Христа, и противим се царском наређењу, и гнушам се одвратних идола: одвратни су ми и идоли, и они који им се поклањају.
Агрикол намесник видевши Евстратијеву непоколебљиву оданост хришћанској вери и његову велику љубав према Христу, једва беше у стању изрећи ову коначну пресуду о њему: „Евстратија, који се не покори царском наређењу и не хте принети жртву боговима, наређујем сажећи, да би за своју упорност погинуо у огњу“. – Изрекавши то, он устаде и хитно се удаљи у судницу.
Вођен на спаљење, светитељ се громко мољаше овако: „Величајући величам Те, Господе, јер си погледао на смирење моје и ниси ме оставио у рукама вражијим, него си спасао од невоља душу моју. И сада, Владико, нека ме покрије рука Твоја и нека дође на ме милост Твоја, јер се помете душа моја и пати при изласку свом из овог бедног и гадног тела мог. Нека је никада не сретне лукави умишљај противника и не саплете је у тами за незнане и знане грехе, које починих у животу овом! Буди ми милостив, Владико; и нека душа моја не угледа мрачно обличје злих демона, већ нека је приме Ангели Твоји светли и пресветли! Прослави Име Твоје Свето, и силом Твојом узведи ме на Божанско Судиште Твоје! Када ми се буде судило, нека ме не прими рука кнеза овога света, да би ме грешника ринула у дубину пакла, него ми предстани Ти и буди ми Спас и Заступник, јер ова телесна мучења јесу радости за слуге Твоје. Помилуј, Господе, оскврњену страстима овога живота душу моју, и прими је очишћену покајањем и исповедањем, јер си благословен кроза све векове. Амин.[16]
Када светитељ заврши молитву, и пећ беше већ страховито усијана, он начини крсни знак и уђе у пећ, певајући и говорећи: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! – И тако он у миру предаде дух. Огањ не повреди свето тело његово, нити се косну иједне длаке на њему. Сконча свети мученик Евстратије у тринаести дан месеца децембра. А блажени Власије, епископ Севастијски, узе мошти светих мученика Евстратија и Ореста и уради све што беше написано у мучениковом завештању,[17] славећи Оца и Сина и Светога Духа, Јединога у Тројици Бога, коме слава и моћ вавек. Амин.
 
ЧУДО СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПЕТОЧИСЛЕНИКА
 
НА домаку Цариграда бејаше манастир, звани Олимп. У њему би подигнута црква у име светих пет мученика: Евстратија, Аксентија, Евгенија, Мардарија и Ореста. И беше давнашњи обичај да о празнику ових светих мученика долазе у тај манастир цар и патријарх, и дају прилоге за издржавање монаха. Јер од оснивача тога манастира беше прописано: да монаси који живе у њему не стичу ни њиве ни винограде, него да потпуно препусте себе бризи светих мученика и раде само на своме спасењу. И пошто се монаси строго држаху овог прописа оснивачевог, то свети мученици не престајаху старати се за потребе манастирске. Но милост Божја обично бива праћена искушењима, да би преко искушења постало очигледније то, да они који се надају у Бога и траже Га, неће бити лишени ни једнога добра (ср. Псал. 33, 11).
И тако, општи Промислитељ свих – Бог, желећи да још више прослави место светих Страдалника Својих и да оне који им служе посети милошћу Својом и утеши их у њиховом сиротовању, удеси да о празнику светих Петочисленика би страшна бура на мору, и силна киша, и велика хладноћа, те из града нико не дође у манастир на празник светих мученика. Монаси тамошњи, одслуживши вечерње и канон, беху у тузи, пошто не имађаху шта јести; па чак и прекораваху свете мученике, говорећи пред њиховом иконом: „Сутра ујутру ми ћемо отићи одавде и разићи се куд који, да тражимо себи прехрану“.
Међутим, када настаде сумрак, дође вратар к игуману и рече: Благослови оче да доведем к теби човека који долази од цара са две натоварене камиле. – Игуман даде благослов, и к њему уђе човек веома благољепан и рече: Цар вам је послао хране и вина. – Монаси, сатворивши молитву, унесоше послате намирнице, и сви једоше и пише; а преостало оставише као залиху. И док још сви беху на окупу, дође вратар и јави да је од царице дошао изасланик, који уведен саопшти игуману да је царица послала одабране рибе и десет златника. Изасланик још не беше завршио своје саопштење, вратар уђе и јави да је од патријарха дошао човек. Када овај би уведен, он даде игуману црквене сасуде, говорећи: „Патријархова је жеља да сутра овде служи литургију“.[18] – Игуман, обраћајући се изасланицима, рече: Што је Богу угодно, то ће Он и урадити. А ви, да ли ћете преноћити овде или ћете одмах ићи натраг? – Они одговорише: Ако би било преноћишта, ми бисмо остали овде до сутра. – Игуман нареди да их уведу у црквену паперту. И отпуштајући их, упита их за њихова имена. Онај што беше дошао од цара рече да се зове Аксентије, онај од царице – Евгеније, а онај од патријарха – Мардарије.
За време јутрења у цркву уђоше два мужа. После катизама[19] игуман нареди да се, по пропису, прочита о страдању светих мученика. Но монаси рекоше: Да изоставимо то читање, пошто нико није дошао из града на празник. – Тада непознати муж, што малочас уђе у цркву, рече: Дајте ми књигу, ја ћу прочитати. – Књига му би дата; и када у читању дође до места где се вели: „Евстратије би обувен у гвоздене чизме са оштрим клинцима“, он уздахну и удари у црквени под жезлом што му беше у руци; жезал се зари у под и пусти из себе гране и претвори се у дрво. Присутни онда схватише кога имају пред собом, и упиташе га: Евстратије, да ли ти то учини себе ради? – Не, одговори он: моја страдања била су мала у порећењу са наградама Божјим за њих. А ово је учињено ради тога, да празник наш не остане без долазника из града.
И чим он ово изговори, сви опет тог часа постадоше невидљиви. А игуман, изишавши из цркве, нађе манастирску оставу пуну хлебова и риба, а сви празни судови обретоше се пуни вина. О овоме чуду хитно обавестише цара и патријарха. Они дођоше у манастир, и сви прославише Бога и одадоше хвалу светим мученицима Његовим. Жезал пак, преобраћен у дрво, изломише у комаде и раздадоше на благослов, и тога дана молитвама светих страдалника догодише се многа исцељења болесних.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ГАВРИЛА,
патријарха Српског
 
ОВАЈ свети човек Божји Гаврило (Рајић) беше постављен од Господа Христа на свећњак Цркве Своје у Србији у најтеже време, када Србијом владаху агарјани – Турци. Он на патријаршијском трону наследи свога претходника патријарха Пајсија, и беше патријарх Српски од 1648-1655. године. Пре доласка на тај узвишени положај, он беше Рашки митрополит неко време, бринући се дан и ноћ о повереној му пастви, полажући, као пастир добри, душу своју за овце своје.
Дошавши на патријаршијски престо, овај угодник Божји Наследио је од свога претходника доста сређено стање у Цркви. И он је са своје стране улагао много труда и ове своје богодароване му способности, на ипак, због неповољних околности, ствари у Цркви за његово време почеле су да се мењају на горе. Њему је пало у део да се бори на два фронта. С једне стране биле су турске власти, које су вршиле разна насиља и захтевале од Цркве велике дажбине, а с друге стране била је јака римска пропаганда која је у то време преко папских „мисионара“ покушавала да посеје корене уније у Србији, као и у осталим православним народима на Балкану.
Вршећи своју узвишену пастирску дужност, патријарх Гаврило је много путовао. Он је још 1649. године био у Цариграду да би однео наметнуте му дажбине, а и да би утврдио свој положај. Идућих година 1650. и 1651. он много путује по земљи поучавајући народ закону Божјем и утврђујући га у вери отаца његових, како би се могли одупрети безочној навали римских пропагатора уније. У тим својим путовањима стизао је и у наше најсеверније крајеве, где је народ нарочито био изложен притиску уније, те посећује и манастир Крушедол 1653. године.
Исте (1653) године патријарх Гаврило посећује Влашку и Молдавију, где се једно време задржава у Трговишту код војводе Матије Басарабе, обављајући при том и извесну политичку мисију. Одатле је продужио свој пут за једноверну и једнородну Русију, стигавши у Москву средином 1654. године. Главни разлог овога пута патријархова у Русију било је тражење милостиње за своју Цркву која је била запала у велике материјалне тешкоће. Летописац бележи да је осиромашење у то време било тако велико, да се и по црквама и по манастирима служило из дрвених путира…
Ако је тражење милостиње био главни разлог патријархова пута у Москву, он свакако није био и једини. Када је стигао у Москву, у којој је био врло свечано и радо примљен, патријарх је покушао да тамо штампа, поред осталога, и „Типик избраније многое от 34. књиг на латинскују јерес“ од солунског митрополита Нила Кавасиле, писца 14. века, коју је био донео собом у Москву. Патријарх је осећао потребу да своме свештенству, које се сусретало са мисионарима уније, да једну приручну књигу, о питањима која су тада расправљана. А таква је управо била наведена књига Нила Кавасиле. Тај факт сам собом јасно сведочи колико је патријарху Гаврилу било стало до очувања неповређене и чисте вере православне кроз коју и у којој се спасавамо.
Неки настоје да нађу и политички разлог путовања патријарха Гаврила у Русију, иако о томе није остало никаквог писменог трага. Нашавши се у Москви патријарх је био добро примљен и од цара и од патријарха руског. Са руским патријархом Никоном Гаврило је био у пријатељским односима. Учествовао је активно на Московском Сабору 1655. године на коме су спровођене извесне реформе у Цркви.
Под притиском разних околности, патријарх Гаврило је био решио да трајно остане у Русији, због чега је био и своју пратњу послао натраг у Србију, са предлогом да се бира нови патријарх на његово место. И заиста, ускоро буде изабран и устоличен на патријаршијском престолу патријарх Максим (1655- 1674. године). Па ипак, доцније, не зна се зашто, патријарх Гаврило мења своју одлуку и жели да се врати својој кући и својој пастви. Патријарха су „с муком пустили из Москве, и то тек онда, када је за изговор навео одлажење у Јерусалим ради поклоњења светињама тамошњим“. Но, уместо да оде у Јерусалим, Гаврило се вратио у отаџбину и, изгледа, зажелео да опет заузме патријаршијски престо, али без успеха, јер „власти то нису хтеле“.
Ускоро овај блажени Гаврило буде оптужен Турцима као велеиздајник, те буде ухваћен и спроведен у Брусу, где се тада налазио турски султан и велики везир. Уз ову оптужбу подигоше на њ клевету и неки Јевреји зато што беше превео !неколико Јевреја у веру хришћанску, оптужујући га да он ради на покрштавању Турака, да би тиме1. јаче озлоједили турске власти. Чувши овакве оптужбе, везир врло строго испитиваше патријарха Гаврила, па иако сазнаде праву истину и сву лажност оптужби, ипак рече светитељу: „Пошто си оптужен као велеиздајник царства, по закону нашем треба да будеш убијен. Али, ако се одрекнеш вере своје, и пређеш у нашу веру, опростићу ти живот, и даћу ти највеће почасти у царству, да проведеш живот у сваком изобиљу, части и слави“.
Чувши то, блажени Гаврило одговори са великом смелошћу: „Ја сам потпуно невин од ове оптужбе, и то је јасно свакоме, те неправедно умирем. Што се пак тиче предлога да оставим своју веру и да пређем у вашу, да би се ослободио смрти, немогуће ми је да прихватим, све док ме памет служи; а спреман сам да поднесем, помоћу Христа мога, хиљаде мучења, и да умрем из љубави према Њему, не једанпут, него стотину пута, када би то било могуће. А почасти и сва лажна привремена блага, која ми обећаваш, нека остану вама“.
Тада светитеља предадоше мучитељима, који почеше да га муче многим и разноврсним мукама, да би га приморали да промени своју одлуку и да се одрекне Христа. Али храбри борац примаше ева мучења са великим трпљењем, имајући и велику радост што се удостојио да пострада за Христа, као што је и Христос пострадао за њега. Најзад, безбожници видећи непроменљивост његове воље, одведоше га на одређено место у Бруси где буде обешен 1659. године. И тако предаде своју свету и преблажену душу у руке Божије и пређе ка своме љубљеноме Господу, да од Њега прими двојаки венац, и као јерарх и као мученик.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ЛУКИЈЕ ДЕВИЦЕ
 
КАДА се слава свете мученице Агатије[20] пронесе по свој Сицилији,[21] и житељи Сиракузе[22] хрљаху у град Катану[23] на поклоњење светоме гробу мученице, догоди се Лукији девици, угледној и веома цењеној међу Сиракужанима, да иде на празник заједно са другима и са својом мајком Евтихијом, која већ четири године боловаше од крвотечења и не могаше се исцелити никаквим леком лекарским. За време службе у цркви би прочитано еванђеље у коме се спомиње крвоточива жена која се исцели додирнувши крај од хаљине Христове.[24] У време читања Еванђеља Лукија рече својој матери: Мајко, ако верујеш ономе што се чита, онда веруј и томе да света Агатија, која пострада за име Христово, удостоји се предстојати Ономе за чије име пострада. Стога дохвати се гроба њеног са вером, и исцелићеш се.
По завршетку црквене службе народ се разиће, а мајка са ћерком падоше пред гробом свете мученице и почеше је са сузама молити за помоћ. Дуго се оне мољаху, и у томе Лукија задрема, и у сну виде свету мученицу Агатију међу Ангелима, веома украшену бисерјем. Она рече Лукији: Сестро моја Лукијо, девице Господња, зашто иштеш од мене оно што сама можеш овог часа дати? Јер вера твоја помаже мајци твојој, и ето она је већ здрава. И као што се због мене слави град Катана, тако ће се тобом дичити град Сиракуза, пошто си ти у својој девствености припремила Христу благопријатно обиталиште.
Чувши то, Лукија се трже из сна, и сва усплахирена устаде и рече својој мајци: Мајко моја, мајко моја, ето си се исцелила! Стога те молим именом ове светитељке која те молитвама својим исцели: немој ми никада више спомињати вереника мог (она је већ била верена), и немој желети да видиш плод од тела мог смртног, већ све што си спремила дати мени при удадби за смртнога човека, дај ми сада када полазим к Бесмртном Женику Господу Христу, чувару девствености моје. – Мати Евтихија јој одговори: Сву имовину покојног оца твог ја ево девет година марљиво чувах и сачувах, па и увећах наследство твоје а не окрњих; све пак што ја лично имам и што још могу стећи, све ти то такође стоји на расположењу. Али прво ме сахрани, па онда учини са свим имањем како ти је воља. – Лукија јој на то рече: Мајко, послушај мој савет: Богу није особито мио онај који Њему даје оно што не може понети са собом или искористити за себе. Но ако ти хоћеш да учиниш дело заиста благопријатно Богу, онда дај Њему оно што можеш употребити за себе. Јер када будеш умирала, теби већ неће бити потребно ништа земаљско, и што будеш дала тада даћеш оно што ниси у стању понети са собом. Зато док си жива и здрава дај Христу своје имање; и све што си хтела дати мени, почни сада предавати Христу.
Тако разговараше Лукија сваки дан са мајком док не почеше раздавати имање и свакодневно га употребљавати на издржавање убогих. О продавању имања, драгоцених предмета и драгог камења дознаде Лукијин вереник, и ожалошћен тиме он стаде распитивати Лукијину дојиљу: Шта то има да значи? Чујем о изненадном продавању имања и драгоцености. – А дојиља, жена паметна, одговараше: Вереница је твоја сазнала да се неко наслеђено имање продаје за хиљаду и више златника, па желећи да га купи за тебе она продаје неке ствари, да би дошла до потребне суме новаца.
Вереник поверова дадиљиним речима, и сматрајући да се ради о стварној куповини имања, престаде распитивати, него још и подстицаше вереницу и њену мајку на продавање имовине. Но када он сазнаде да је сва имовина раздата ништима и убогима, удовама и сиротама, и утрошена на богомољне бескућнике и служитеље Божије, он одмах оде кнезу Пасхазију и оптужи своју вереницу да је хришћанка и, следствено, противница царских закона.[25]
Пасхазије призва к себи Лукију и стаде је саветовати да принесе идолима жртву. Блажена Лукија одговори: Жртва жива, као и вера чиста и беспрекорна пред Богом и Оцем јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама (Јак. 1, 27). А ја ево три године ништа друго и не радим већ стално приносим жртву Живоме Богу. Сада пак, пошто више немам имања да Му од њега приносим, ја Му себе саму приносим на жртву живу, и нека Он са овом жртвом чини што Му је угодно. – Те ствари, примети кнез Пасхазије, причај теби сличним хришћанима, а мени који пазим на извршивање царских закона, узалуд говориш о томе. – Лукија одговори: Ти слушаш царске законе, а ја слушам Божје законе; ти се бојиш царева, а ја се бојим Бога; ти не желиш да цареве рагњевиш, а ја строго пазим да Бога не разгњевим; ти се трудиш да царевима угодиш, а ја желим да Јединоме Христу благоугодим. Стога ти ради што теби изгледа корисно, а ја ћу чинити оно што знам да ће бити корисно по мене.
Пасхазије узврати на то: Наследство своје ти си истраћила и проћердала са блудницима твојим, па зато и сама говориш као блудница. – Лукија одговори: Наследство своје ја сам сместила на добром месту, и никада нисам допустила себи да примим упропаститеље душе и тела. – Пасхазије упита: А ко су ти упропаститељи душе и тела? – Лукија одговори: Ви сте упропаститељи душа, о којима говори апостол: „зли разговори кваре (= упропашћују) добре обичаје“ (1. Кор. 15, 33): јер ви саветујете душама људским прељубу, да оне оставе Небеског Женика, тојест Створитеља свог, и последују ђаволу кроз служење ништавним и бездахним идолима. Упропаститељи пак тела јесу они који привремена уживања претпостављају вечноме блаженству, и пролазна задовољства стављају изнад бесконачних радоСТИ – Пасхазије на то рече: Престаће и умукнуће причања твоја када дођу на ред мучења и ране. – Лукија одговори: Речи Божије никада умукнути Неће. – Еда ли си ти Бог? узврати Пасхазије. – Слушкиња сам Божија, одговори Лукија, зато и говорих речи Божије, јер је и Он сам рекао: Ви нећете говорити (пред царевима и властодршцима), него Дух Оца вашега говориће из вас (Мт. 10, 20). – Пасхазије упита: Еда ли је и у теби Дух Свети, и Он ли говори преко тебе? – Лукија одговори: Апостол каже да они који живе чистим животом јесу храмови Божји и Дух Божји живи у њима (1. Кор. 3, 16). – Пасхазије на то рече: Ја ћу онда наредити да те одведу у блудилиште, да би Дух Божји одступио од тебе када те оскврне. – Лукија одговори: Тело никада не може бити оскврњено без пристанка духа. Ако ти чак ставиш на руку моју тамјан, и насилно га мојом руком бациш на идолски жртвеник, Бог ће се, видећи то, подсмехнути теби, јер Он нас осуђује за слободна хтења и добровољна дела, а не за дела која учинимо силом приморани од других. Тако и насилно одузимање девствености Он само допушта, као што допушта искушења, разбојништва, незнабоштво. Стога ако ти и наредиш да ми се силом одузме девственост, ти ћеш ми тиме само удвостручити награду за моју чистоту. – Пасхазије на то рече: Наредићу да те блудочинством уморе, ако не послушаш царска наређења. – Лукија одговори: Ја ти већ рекох да вољу моју ти никада нећеш моћи приволети на грех. А све остало што можеш[ учинити телу мом, све то слушкиња Христова презире.
Тада развратни и неправедни судија Пасхазије призва к себи сопственике блудилишних домова, и предаде им светитељку говорећи: Сазовите народ на чедност њену, и учините да јој се ругају дотле док не умре. – А када светитељку почеше вући у блудилиште, Дух Свети јој даде толику тежину, да је ни на који начин не могаху покренути с места. По наређењу мучитеља приђоше многи људи, и напрегоше сву снагу да је покрену и повуку, и од силног напрезања презнојаваху се и малаксаваху, али девица Господња стајаше непоколебљива. Тада донесоше конопце и спуташе јој и руке и ноге, па је сви сложно стадоше вући из све снаге, али она стајаше непокретна као планина. Пасхазије се оневесели и збуни, и не знађаше шта да ради. И сазвавши волхе и мађионичаре и све жреце идолске, нареди им да око Лукије чине врачања и мађије, еда би је покре^нули, али све би узалуд: она и надаље стајаше као прикована телом за земљу, и беше немогуће покренути је ни за једну стопу. Доведоше чак и многе парове волова, да је покрену с места, али она и надаље остаде непомична. Најзад је Пасхазије упита: Какве су то мађије твоје? – Лукија одговори: То нису моје мађије, већ сила благодати Божије. – Пасхазије упита: Какав је узрок по среди, те тебе, слабачку девојку, хиљаду људи не могу да покрену с места? – Светица одговори: Макар ти довео и десет хиљада људи, и они ће чути где ми Дух Свети говори: Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа с десне стране теби (Псал. 90, 7).
Бедни судија мучећи се силно у својој незнабожној души, јеђаше се и кидаше од страховитог једа и муке. Света девојка га упита: Што се мучиш? и што те кидају и гризу разне мисли? Ето искуством си дознао да сам ја стварно храм Бога Живога; веруј дакле. А ако се још ниси убедио, онда продужи своје.
Пасхазија захвати још већа пометња и јед, и он уздисаше од силне муке гледајући како му се светитељка руга. Затим нареди да се око светитељке наложи огромна ватра, и да се у њу долива смола, сумпор и врело уље. Но она, ограђујући себе именом Господа нашег Исуса Христа, стајаше непокретна и неповређена, и говораше мучитељу: Ја молих Господа мог Исуса Христа, да овај огањ нема власти нада мном, да би ти се подсмехнули они који се уздају у Христа; и још молих Господа да се продуже мучења моја, да бих код верујућих уклонила страх од мука а неверујуће лишила могућности да се ругају хришћанима.
Тада неки од пријатеља Пасхазијевих, желећи да Пасхазија извуку из тешког и срамног положаја, наредише да светитељку ударе мачем у грло, па онда с Пасхазијем одоше својим кућама. Светитељка пак, иако силно рањена, ипак не изгуби снаге, и бесеђаше с народом говорећи: Објављујем вам благу вест: Цркви Божјој дарује се мир, јер се Диоклецијан одрече престола, а Максимијан умре овога часа. И као што град Катана има своју заступницу пред Богом, сестру моју о Богу свету Агатију, тако знајте да сам ја овоме граду дата од Бога за заштитницу, ако само ви, испуњујући вољу Божју, будете веровали овоме.
Када слушкиња Господова Лукија говораше ово грлом, које беше прободено мачем, неочекивано пред њеним очима проведоше Пасхазија окованог у ланце. Ствар је у томе што Сицилијанци тајно беху послали у Рим тужбу против кнеза Пасхазија како он немилосрдно упропашћује њихову земљу, глобећи становнике, отимајући им имања, злостављајући их, чинећи насиља. И баш у то време стиже из Рима наређење да Пасхазија окованог воде у Рим на суд: тамо он, после саслушања, би осуђен на смрт, и посечен мачем. Када дакле Пасхазија у оковима проведоше поред свете Лукије, она то виде, јер беше још жива, иако смртно рањена, и стајаше на месту мучења непомична; и душа не изиђе из ње док не дођоше свештеници и она се не причести Пречистим и Животворним Тајнама Христовим. И тек када, пошто се причести, сви рекоше: „Амин“, света мученица предаде своју чисту душу у руке Господу.[26] И чесно би она погребена на самом месту мучења, и над њеним светим моштима би подигнута црква у њено име, а у славу Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕРМАНА,
Аљаског чудотворца и просветитеља Америке
 
ГОДИНЕ 1793. од монаха Валаамског манастира би састављена духовна мисија и упућена да проповеда реч Божју непросвећеним житељима северозападне Америке, који су, само на десет година пре тога, почели бивати руски поданици. У броју чланова те мисије био је и овај блажени Герман.
Монах Герман је потицао од трговаца града Серпуха који је припадао московској епархији. Како се он звао до монашког пострига, и какво је било његово презиме, – непознато је. Од младих година[27] он је имао велику ревност у побожности, и у својој шеснаестој годијни живота, отишао је у монахе. Најпре је ступио у Тројице-сергијевску пустињу, која се налазила близу финског залива, на петроградском путу, на 15. врста од Петрограда.
У Сергијевској пустињи с оцем Германом, између осталог, десио се следећи случај. На грлу, с десне стране, под брадом, појавио се код њега чир; бол је био ужасан, оток је брзо растао и унаказио сво лице; врло тешко је могао да гута, а задах је био неподношљив. У таквом опасном стању, очекујући смрт, отац Герман се није обратио земаљском лекару, но, затворивши келију, с топлом молитвом и сузама припао је он пред иконом Небеске Царице, молећи од Ње исцељење. Молио је се целу ноћ, затим је мокрим пешкиром обрисао лик пречисте Владичице, и тим пешкиром обавио свој оток. Продужујући да се моли са сузама, у изнемоглости заспао је на поду, и видео у сну, да је њега исцелила Пресвета Дјева. Пробудивши се ујутру, устаје и на велико своје чуђење налази себе потпуно здравим. Не прокинувши чир, оток се разишао, оставивши иза себе само мали знак, као за сећање на чудо. Лекари, којима су причали о том исцелењу, нису веровали, доказујући, да је било неопходно или да чир сам пукне или да се расече. Но речи лекара биле су речи опита немоћи људске, а где делује божанска благодат, тамо се побеђује поредак природе. Такве појаве смирују ум човечји под моћну руку милосрђа Божјег.
Пет или шест година проживео је о. Герман у Сергијевској пустињи, а затим је прешао у Валаамски манастир, који се величанствено ширио на прекрасним острвима усред воде великог Ладожског језера. Свом душом заволео је он Валаамску обитељ; заволео незаборавног настојале њеног, благочестивог старца Назарија, и сву осталу братију. „Ваша очинска према мени убогом доброчинства“, писао је он касније о. Назарију из Америке, „неће избрисати из мога срца ни страшна непроходна сибирска места, ни мрачне шуме, нити ће их спрати брзина великих река, нити ће грозни океан погасити ова осећања. Ја у уму замишљам предраги ми Валаам, на њега увек гледам преко великог океана“. Старца Назарија величао је он у својим писмима, називајући га „најпреподобнијим, предрагим својим баћушком“, а сву Валаамску братију – „љубазнима и најдражима“. Пустињско Јелово острво, место свога боравка у Америци, назвао је он „Новим Валаамом“. И, као што се види, увек се налазио у духовном општењу са својом духовном отаџбином, јер и 1828. године, следствено после тридесет година пребивања свога у крајевима америчким, писао је он писма наследнику оца Назарија, игуману Инокентију.
Ево шта је говорио о животу оца Германа на Валааму савременик његов, постриженик о. Назарија, и каснији игуман Валаамски, отац Варлаам. Отац Герман је вршио овде разна послушања и, као онај „који је спреман на свако добро дело“, између осталог, слат је у град Срдобољ да надгледа раднике који су производили тамо мраморне плоче. Братија је волела оца Германа и с нестрпљењем очекивала његов повратак из Срдобоља у манастир. Испитавши ревност младог подвижника, мудри старац, отац Назарије, отпустио га је да живи у пустињи (удаљеној келији). Та келија се налазила у густој шуми, на врсту и по од манастира; до данас је то место сачувало назив „Германово“. О празницима је долазио о. Герман из пустиње у манастир. И дешавало се, на малој вечерњи, стојећи за певницом, пријатним гласом певао је он са братијом припеве канона: „Исусе преслатки, спаси нас грешне“, „Пресвета Богородице, спаси нас“, – а сузе су бујицом текле из његових очију.
У другој половини прошлог века шириле су се границе Русије на север: руски индустријалци открили су тада Алеутска острва, која су сачињавали у великом океану ланац од источних обала Камчатке до западне обале северне Америке. Са открићем острва показала се света неопходност да се просвете светлошћу Јеванђеља њихови домородци. За то свето дело по благослову Светог Синода, високопреосвећени митрополит Гаврило поручио је старцу Назарију да изабере способне људе између братије Валаамске. Изабрано је десет људи, у броју којих и отац Герман. Године 1794. кренули су изабраници из Валаама ка месту њиховог великог назначења. Светом ревношћу проповедника брзо се разливала светлост проповеди Јеванђелске међу новим поданицима Русије: неколико хиљада незнабожаца примило је хришћанство; отворена је школа за образовање новокрштене деце; саграђена је црква у месту боравка мисионара. Но по недокучивим одлукама Божјим општи успеси мисије нису били дуговечни. После пет година свог многокорисног рада, заједно са својом пратњом, потонуо је воћа мисије, архимандрит Јоасаф, који је већ био подигнут на степен архијереја; а пре њега ревносни јеромонах Јувеналије удостојио се мученичког венца. Остале су убијали једног за другим, тако да је на крају остао сам Герман. Њему је благоизволео Господ да се потруди дуже од све сабраће у апостолском подвигу за просвећење Алеута.
Место боравка оца Германа у Америци било је Острво Јелово, које је он назвао „Нови Валаам“. То острво одвојено је мореузом, на врсту две од острва Кадјака, на коме је био саграђен дрвени манастир за смештај чланова мисије и саграђена дрвена црква у име Васкрсења Спаситељева. Јелово острво је мало, сво покривено шумом; скоро средином њега јури у море малени поток, – и управо то живописно острво изабрао је себи о. Герман за место молитвеног тиховања, ископао на њему својим рукама пећину у земљи и у њој провео цело прво лето. За зиму, близу пећине, саграђена је за њега келија, у којој је и живео он до смрти, а пећину је претворио за себе у место молитвеног тиховања. Недалеко од келије уздизала се дрвена капела и дрвена кућица за смештај школе и поеетилаца. Пред келијом ширила се башта. Овде је он проживео више од четрдесет година. – Овде у башти он је сам копао леје, садио кромпир и купус, сејао разно поврће. За зиму је скупљао печурке, солио и сушио их. Со је спремао сам из морске воде, или расола. Плетена котарица, у којој је носио старац. са морске обале купус ради ђубрења земље, веле, била је тако велика, да је било тешко да је један сам подигне, а отац Герман, на чуђење свих, преносио је њу с купусом без ичије помоћи, на велику раздаљину. Једне зимске ноћи његов „ученик Герасим случајно га је угледао у шуми, где иде бос с тако великим дрветом, које би једва носила четворица. Тако се подвизавао старац, и све што је стицао таквим неизмерним трудовима, све је то употребљавао на храну и одевање сиротих – својих васпитаника, и на књиге за њих.
Одело му је било исто и зими и лети. Кошуљу он никада није носио, а место ње носио је јеленску кожу, коју по неколико година није скидао ни мењао, тако да би сва длака са ње поспадала а кожа се улепила. Затим – чизме или ципеле, подрасник, стари, олињали, сав у закрпама, мантија и камилавка. Тако одевен он је ишао свуда и по сваком времену: и по киши и по снежној вејавици, и по зимској бури, и по најјачем мразу.
Као постеља му је служила мала клупа, покривена јеленском кожом, олињалом од времена, а као јастук – два ћерпича, који су под голом кожом остајали непримећени од посетиоца. Покривача није било. Он се покривао дрвеном даском која је лежала на пећи. Ту даску је сам о. Герман назвао својим покривачем, оставивши аманет да са њом покрију његове смртне остатке. Она је била тачно по његовој дужини. „Кад сам био у келији оца Германа“, прича Константин Ларионовић, „ја грешни седео сам на његовој постељи, и то сам сматрао врхунцем моје среће“!
Дешавало се оцу Герману да буде у гостима код управника Америчке компаније и у душеспасоносном разговору са њим да проседи до поноћи и чак до после поноћи, но није остајао да ноћива код њих, и, не гледајући на било какво невреме, увек је одлазио у своју пустињу. А ако би се и десило по неком изузетном случају да ноћи ван келије, ујутру би налазили кревет, намештен за њега, потпуно нетакнутим, а старца да уопште није спавао. Исто тако у својој келији, провевши ноћ у разговору, он се није предавао одмору.
Старац је јео врло мало. У гостима, ако би само окусио каквог јела, остајао је он без обеда. У келији, врло мали део ситне рибе или поврћа сачињавало је сав његов обед.
Тело његово, изнуравано радом, бдењем и постом, смиравале су и петнаест кила тешке вериге. Те вериге данас се чувају у капели.
Причајући о таквим подвизима оца Германа, ученик његов, Алеут Игњатије Алигјага додавао је: „да, тежак живот је проводио дедица, и нико не може подражавати његов живот“.
Црте из живота старца које смо до сада описали дотичу се, тако рећи, спољашњег његовог делања. ГлавНо пак дело његово, говори преосвећени епископ Петар, „било је упражњавање подвига, у усамљеној келији, где га нико није гледао; само су изван келије слушали, да је он певао и свршавао богослужења по монашком правилу“. Такво сведочанство преосвећенога потврђује и следећи одговор самог оца Германа. Питали су старца: „Како ви, оче Германе, живите сами у шуми? како вам не досади?“ Он је одговарао: Не, ја тамо нисам сам! Тамо је Бог, као и свуда што је Бог. Тамо су свети Анђели! И може ли са њима бити досадно? С ким је бољи и пријатнији разговор, с људима или с Анђелима? Наравно, с Анђелима“!
Како је гледао отац Герман на домородачке становнике Америке, како је схватао свој однос према њима, и како је саосећао њиховим невољама, изражава он сам у једном писму бившем управитељу колоније – Јановском. „Драгој нашој отаџбини“, писао је он, „Творац као да је изволео као новорођеног младенца да даде овај крај, који још нема ни снаге за било каква сазнања, ни смисла; но који има потребу не само у покровитељству, већ због немоћи своје и слабог дечјег узраста – у самом подржавању; но чак ни за то он нема још способности да било коме упути своју молбу. А пошто је зависност овог народног блага небеским Провиђењем, неизвесно до ког времена, предана у руке налазећој се овде руској управи, која је сада предана вашој власти, – тога ради ја најнижи слуга овдашњих народа и дадиља, у име њих ставши пред вас, крвавим сузама пишем вам моју молбу. Будите нам отац и покровитељ. Ми наравно нисмо вични красноречивости, но с мутавошћу детињим језиком говоримо: „отрите сузе незаштићених сирота, расхладите срца која се топе у огњу туге, дајте да разумеју шта значи радост“!
Као што је осећао старац, тако је и поступао. Он се увек заступао пред управом за оне који су у нечему погрешили, штитио је увређене, помагао потребитима, чиме је само могао, – и Алеути оба пола и деца њихова често су га посећивали. Неко је тражио савета, неко се жалио на неправду, неко тражио заштиту, неко желео помоћи, – и сваки је добијао од старца могуће задовољење. Он је изглаћивао њихове мећусобне Нетрпељивости, старао се да мири све; особито у породицама трудио се да успостави слогу. Ако није успевао да помири мужа са женом, старац их је неко време раздвајао. Неопходност такве мере он је сам објашњавао овако: боље нека живе одвојено, него да се туку и свађају; иначе верујте, – страшно – ако их не раздвојиш: бивало је случајева, да је муж убијао жену, или жена уништавала мужа“! Нарочито је отац Герман волео децу; снабдевао их двопеком, пекао им переце, и малишани су се умиљавали око старца. Љубав оца Германа према Алеутима долазила је до самоодрицања.
На лађама из Сједињених Америчких Држава пренета је била на острво Ситка, а одатле на острво Кадјак, епидемија заразне, смртоносне болести, или ране. Болест је почињала ватром, силном кијавицом и гушењем, и завршавала се пробадањима: за три дана човек је умирао. Није било на острву ни доктора ни лекова. Болест, разливајући се по насељу, брзо је захватала и околину; она је деловала на све, чак и на одојчад. Смртност је била веома велика, тако да кроз три дана није имао ко да копа гробове, – и тела су лежала незакопана. „Ја“, говори очевидац, „не могу да замислим ништа тужније ни ужасније од тог призора, којим сам био поражен, посетивши алеутско насеље! То је велика шупа, или касарна, с палачама,[28] у којој живе Алеути са својим породицама. У једној таквој Шупи смештало се до сто људи. Овде једни већ умрли, укочени леже поред живих; други су умирали: стењање и вапаји, који раздиру душу! Ја сам видео мајке већ умрле, по чијим хладним телима је пузало гладно дете, узалудно с вриском тражећи себи храну… Крвљу се купало срце од жалости! Изгледа, ако би неко могао верно кичицом да прикаже сав ужас те тужне слике, – он би и у најокорелијој души побудио страх од смрти. За ево време те грозне болести, која је трајала, с повременим јењавањем, цео месец, отац Герман, не штедећи себе, неуморно је посећивао болесне, саветовао их да трпе, да се моле, да се кају, или их је припремао за смрт.
Особито се трудио старац за морално напредовање Алеута. С тим циљем за децу – алеутску сирочад, он је саградио школу; он сам их је учио закону Божјем и црквеном певању. С тим циљем такође у капели, близу његове келије, у недељне и празничне дане скупљао је он Алеуте на молитву. Овде је часове и разне молитве читао за њих његов ученик, а сам старац је читао Апостол, Јеванђеље и усмено их поучавао; а његови су васпитаници певали, и то певали врло пријатно. Волели су Алеути да слушају поуке оца Германа, и масовно су се скупљали око њега. Привлачне су биле беседе старца, и с чудесном снагом деловале су оне на слушаоце. О једном од таквих благодатних утисака свога говора пише он сам.
„Слава судовима светим Милостивог Бога! Он је непостижним промислом Својим показао ми сада нову појаву, коју овде на Кадјаку ја, за двадесет година живота, нисам видео. Сада после Ускрса једна млада жена, не старија од двадесет година, која зна добро да говори руски, која ме раније уопште није познавала, и никада видела, дошла је к мени и, чувши о оваплоћењу Сина Божјега и о вечном животу, толико се распалила љубављу према Исусу Христу, да никако неће да оде од мене. И силном и неодступном молбом убедила ме је, и против моје склоности и љубави према усамљености, да је примим; и она више од месец дана ево живи при школи и није јој досадно. Ја, гледајући на њу с великим дивљењем, сећам се речи Спаситељеве: „Што је утајено од премудрих и разумних, то је откривено младенцима“. – Та је жена живела при школи све до смрти оца Германа; она је пазила на понашање деце, која су се учила у школи, и он, умирући, оставио јој је аманет да живи на Јеловом. Звала се она Софија Власова.
О карактеру и сили беседе старца, г-н Јановски пише:“Имао сам тридесет година када сам се сусрео са оцем Германом. Треба рећи, да сам ја, васпитаван у морском корпусу, знао многе науке и много читао; но, на жалост, науку над наукама, тј. веронауку, једва сам површно схватао, и то теоретски, не примењујући у животу, и био сам само по имену хришћанин, а у души и на делу – слободоуман. Шта више ја нисам признавао божанствеНост и светост наше вере, јер сам прочитао много безбожних дела. Отац Герман је то моментално приметио и зажелео да ме обрати. На велико моје чуђење, он је говорио тако силно, умно, – доказивао је тако убедљиво, да никаква ученост и земна мудрост не би могли одолети његовим речима. Свакодневно смо ми разговарали до поноћи, и чак до после поноћи, о љубави Божјој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Слатке речи као непресушни поток лиле су се из његових уста! … Таквим постојаним разговорима и молитвама светога Старца Господ ме је потпуно обратио на пут истине, и ја сам постао прави хришћанин. За све то ја сам дужан оцу Герману: он је мој истински добротвор“.
„Пре неколико година“, продужује гн Јановски, „отац Герман је обратио једног поморског капетана Г. из лутеранске вере у православље. Тај капетан је био веома образован; осим многих наука, он је знао следеће језике: руски, немачки, француски, енглески, италијански и мало шпански, – и поред свега тога он није могао одолети убеђењима и доказима оца Германа: променио је своју веру и присајединио се Православној Цркви кроз миропомазање. Када је он одлазио из Америке, старац му је при растанку рекао: „пазите, ако Господ узме вашу супругу од вас, ви се никако не жените са Немицом; ако се ожените Немицом, она ће сигурно нашкодити вашем православљу“. Капетан је дао реч, али је није испунио. Предупозорење старца било је пророштво. Кроз неколико година стварно је умрла жена капетанова, и он се оженио са Немицом: вероватно, – напустио, или ослабио вером, и умро је напрасно, без покајања“.
Даље говори гн Јановски: „Једном смо позвали старца на фрегату, која је стигла из Петрограда. Капетан фрегате био је човек веома учен, високообразован; он је био послат у Америку по највишој заповести ради ревизије свих колонија. С капетаном је било до двадесет пет официра, такође људи образованих. Ето у таквом друштву седео је малога раста, у старој одећи, пустињски монах, који је својим мудрим говором све образоване сабеседнике своје довео у такав положај, да они нису знали шта да му одговоре. Сам капетан је причао: „Ми смо били неми пред њим“! Отац Герман им је свима упутио једно питање: „Шта ви, господо, највише волите и шта би сваки од вас желео за своју срећу“? Пљуштали су разни одговори. Неко је желео богатства, неко – славе, неко – лепотицу жену, неко – прекрасну лађу, којом би он управљао, и тако даље све у том виду. „Но је ли истина“, рекао им је на то отац Герман, „да је све ваше разноврсне жеље могуће свести на једно, – да сваки од вас жели оно, што, по његовом схватању, он сматра најбољим и најдостојнијим љубави“? – „Да, тако је“! одговорили су сви. „А шта, рећи ћете“, продужавао је он, „може бити боље, изнад свега, превасходније од свега и по преимућству достојније љубави, ако не Сам Господ наш Исус Христос, Који нас је саздао, украсио таквим савршенствима, свему дао живот, све одржава, храни, све љуби, Који је Сам љубав и дивнији од свих људи? А зар не треба због тога више од свега љубити Бога, више од свега желети и тражити Бога“? Сви су забрујали: „па, да! То се разуме! То је јасно само по себи!“ – „А волите ли ви Бога“? упитао је тада старац. Сви су одговорили: „наравно, – ми волимо Бога. Како је могуће не волети Бога“? „А ја грешни више од четрдесет година трудим се да волим Бога, и не могу рећи, да Га савршено љубим“, узвратио им је отац Герман, и почео доказивати како треба љубити Бога. „Ако ми волимо кога“, говорио је он, „ми га се увек сећамо, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше срце је заузето тим предметом. Да ли ви тако, господо, волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли Га се увек сећате, да ли му се увек молите и испуњавате Његове свете заповести?“ Морали су признати: не! „За наше добро, за нашу срећу“, завршавао је старац, „у крајњем случају обећајмо себи, да ћемо од овога дана, од овога часа, од овога минута трудити се да волимо Бога изнад свега, и да. испуњавамо Његову свету вољу“! – Без сваке сумње тај разговор је морао бити упечаћен у срца слушалаца на сав живот!
Уопште отац Герман је волео да говори о вечности, о спасењу, о будућем животу, о судовима Божјим; много је причао из Житија Светих, из пролога, но никада није говорио ништа празно. Било је тако пријатно слушати га, да сабеседници његови чак и Алеути и њихове жене бивали су занесени његовим говорима и често тек са сванућем, па и то не хотећи, напуштали су га, – сведочи Константин Ларионов.
Господин Јановски подробно описује спољашњост оца Германа. „Живо се сећам“, прича он, „свих црта сијајућег благодаћу лица старчева, његовог пријатног осмеха, кротког, привлачног погледа, смиреног, тихог карактера и његове предусретљиве речи. Он је био малога раста; лице је имао бледо, покривено борама; очи сивоплаве, пуне сјаја, а на глави је имао мало седе косе. Говор његов није био громак, већ веома пријатаи“. Из својих разговора са старцем Јановски наводи два случаја: „Једанпут“, пише он, „ја сам прочитао оцу Герману оду „Бог“ од Державина. Старац се задивио, дошао у усхићење, и молио да је прочитам још једном. Ја сам поновио. „Је ли могуће да је то писао прост учитељ“? питао је он. – „Да, научник, песник“, одговорио сам ја. „То је по надахнућу Божјем писано“, рекао је старац.
„Други пут причао сам му, како су Шпанци у Калифорнији заробили 14. људи Алеута (1815. године) и како су их све језуити приморавали да приме римокатоличку веру.[29] На то Алеути никако нису пристајали: „Ми смо хришћани“, говорили су они језуитима. „То није истина, ви сте јеретици, шизматици“, узвраћали су језуити, – „и ако ви не пристанете да примите нашу веру, ми ћемо вас све уморити“. Затим су Алеути до увече били размештени по двојица по тамницама. Увече су с фењером и запаљеним свећама дошли језуити у тамницу, и стали поново да убеђују налазећа се у њој два Алеута да приме римокатоличку веру. „Ми смо хришћани“, био је одговор Алеута, – „и нећемо променити своју веру“. Тада су их језуити стали мучити, најпре једнога, а други је био сведок. Одрезали су Алеуту по један зглоб од прстију на ногама, затим – по други, даље по једак зглоб од прста на рукама, затим по други, затим су отсекли стопала ногу, шаке на рукама, – крв је лила: мученик је трпео и понављао само једно: „Ја сам хришћанин“, и у таквим мукама од истечења крви скончао је. Следећег дана обећали су језуити да ће уморити и његовог друга; но те ноћи добијена је наредба из Монтреала, да све заробљене руске Алеуте хитно пошаљу тамо са спроводом, а затим су они сви, сем скончавшег, и били отправљени. То ми је причао очевидац Алеут, друг уморенога, који је затим побегао из ропства; а о чему сам ја тада известио главну управу у Петрограду. Када сам завршио моју повест, отац Герман је запитао: „А како се звао уморени Алеут“? – „Петар“, одговорио сам ја, „а презимена се не сећам“. Старац је устао пред икону, побожно се прекрстио и изговорио: „Свети новомучениче Петре, моли Бога за нас“![30]
Да би донекле изразили сам дух учења оца Германа, ми ћемо навести речи својеручног његовог писма.
„Пусте жеље овога века удаљују од небеске отаџбине, љубав к њима и навика одевају душу нашу као у гнусни огртач; он је назван од Апостола „спољашњи човек“. Ми, странствујући у путовању овога живота, призивајући Бога у помоћ, дужни смо да свучемо ту гнусност, а да се одевамо у нове жеље, у нову љубав будућега века, и кроз то да познајемо наше ка небеској домовини или приближавање или удаљавање; но убрзо то учинити немогуће је, него треба следовати примеру болесника, који желећи милога здравља, не престају тражити средства за излечење себе. Ја говорим нејасно“.
Ништа не тражећи за себе у животу, давно већ, при самом доласку у Америку, по смирењу, отказао се од чина јеромонаха и архимандрита, и оставши заувек прост монах, отац Герман, без и најмањег страха пред моћнима, ревновао је свим усрћем за Бога. С кротком љубављу, не гледајући ко је ко, он је изобличавао многе за нетрезвени живот, недостојно владање и тлачење Алеута. Изобличавана злоћа наоружавала се против њега, чинила му све могуће непријатности и невоље, но Господ је чувао старца. Управник колоније Јановски, не видевши још оца Германа, због неких клевета на њега, већ је био писао у Петроград о неопходности његовог удаљења, објашњавајући, као да он тобоже буни Алеуте против власти; но та оптужба показала се неоснованом, и Гн Јановски био је касније у броју поштовалаца оца Германа. Једном је иследник дошао на Јелово острво са управником колоније Н. и компанијским службеницима да претресе келију оца Германа, надајући се да ће наћи код њега велики иметак. А када нису нашли ништа од вредности, вероватно по допуштењу старијих, служитељ Пономаров је почео секиром да откива даске на поду. „Пријатељу мој“, рекао му је тада Герман, „узалуд си узео секиру; то оруђе ће тебе лишити живота“! После неког времена потражени су људи у Николајевски редут; због чега су из Кадјака послали тамо руске служитеље, у броју којих и Пономарова. Тамо су му Кенајци у сну секиром одсекли главу.
Много великих невоља поднео је отац Герман и оД демона. То је он сам открио ученику своме Герасиму, када овај, ушавши к њему у келију без уобичајене молитве, на сва питања своја није добио од њега одговор, и идућег дана упитао га за узрок јучошњег ћутања. „Када сам ја дошао на ово острво и населио се у овој пустињи“, рекао је њему тада отац Герман, „много пута демони су долазили к мени, тобоже из нужде, – у облику људском и. у облику зверова, – и ја сам много препатио од њих и разних невоља и искушења: зато ја сада и не говорим с оним, ко уђе к мени без молитве“.
Посветивши себе потпуно на службу Господу, ревнујући једино о прослављењу Његовог свесветог имена, далеко од сродника, усред разноврсних невоља и оскудице, десетине година проводећи у високим подвизима самоодрицања, отац Герман био је удостојен многих надприродних дарова од Бога.
Усред Јеловог острва по гори јури у море мали поточић, чије је ушће увек било засипано пенушавим валовима. У пролеће, када се појављивала речна риба, старац је разгртао унеколико песак на ушћу, да би рибе могле проћи, – и прва риба која би се приближила јурнула би у реку. „Бивало је, каже апа (дедица)“, прича Алигјага, „пођеш, и ухватиш рибу у руци“! Сувом рибом хранио је отац Герман птице, – и оне су у великом броју облетале око његове келије. Под келијом су у њега живели хермелини. То мало зверче кад се оштени, неприступачно је, а старац га је хранио из руку. „Ми на то нисмо гледали као на чудо“, говори његов ученик Игњатије. Гледали су такође где отац Герман храни медведа. Са смрћу старца и птице и звери удаљили су се; чак и његов врт не даје никаквог рода, ако га неко самовољно држи, – тврди о. Игњатије.
На Јеловом острву десила се поплава. Становници су у страху дотрчали старцу. Тада је он узео из дома својих васпитаника икону Божије Матере, изнео је и ставио на ограду и почео се молити. По молитви обративши се присутнима, рекао је: „не бојте се, даље од овог места, где стоји света икона, вода неће проћи“. Реч старца се испунила. Затим, обећавши исту такву помоћ од свете иконе и у будуће – заступништвом Свете беспрекорне Владичице, он је заповедио ученици својој Софији, да у случају поплаве стави икону на ограду. Та икона се чува на острву и до данас.
Барон Ф. П. Врангел, по молби старца, писао је по диктату његово писмо – некоме непознатом – митрополиту. Када је било завршено и прочитано писмо, старац је честитао барону чин адмирала. Запрепастио се барон: то је за њега била новост, која се стварно потврдила тек после дужег времена када је он долазио у Петроград.
„Жао ми те, драги куме“, говорио је отац Герман управнику Кошевареву, чијег је сина држао на крштењу, „жао, јер ће ти смена бити непријатна“! Кроз две године, Кошеварев, при смени, био је спроведен на острво Ситху.
Једанпут се запалила шума на Јеловом острву. Старац је са својим учеником Игњатијем у делу шуме, једног аршина ширине, сасекао гору до корена, разгрнув маховину, и рекао: „будите мирни, – ватра неће прећи ову црту“! Другог дана, када, по сведочанству Игњатија, није било наде на спасење, с великом јачином дошла је ватра до разгрнуте старцем маховине, пројурила уздуж линије и зауставила се, не додирнувши се густе шуме, која се налазила иза линије.
Годину дана пре добијања вести на Кадјак о смрти високопреосвећеног митрополита (непознато којег), отац Герман је говорио Алеути^ма, да је њихов највећи духовни воћа скончао.
Често је говорио старац, да ће Америка имати свог архијереја, тада када о томе нико није ни мислио, а и наде није било да би у Америци био свој архијереј, говори преосвећени епископ Петар; но пророштво се његово испунило у своје време.
„После смрти моје“, говорио је отац Герман, „биће епидемија и помреће од ње много људи, и Руси ће ујединити Алеуте“. Стварно, изгледа пола године по његовом упокојењу, наступиле су богиње; смртност је била страховита; у Америци у појединим насељима остало је у животу свега по“неколико људи. То је побудило колонијалну управу да уједини Алеуте: тада од двадесет насеља образовало се само седам.
„Иако ће проћи много времена од моје смрти“, говорио је отац Герман својим ученицима, „но мене неће заборавити, и места мога живљења неће бити пусто: сличан мени монах, бежећи од славе људске, доћи ће и живеће на Јеловом, – и Јелово неће бити без људи“!
„Драги мој“, питао је отац Герман Константина, када је овом било не више од дванаест година од рођења, „шта мислиш ти, капела, коју сада граде, хоће ли остати ту“? – „Не знам, апа (дедице), одговорио је малишан. „Ја и стварно“, говори Константин, „нисам тада разумео питање, премда се цео разговор живо урезао у мом сећању“. А старац, мало поћутавши, рекао је: „дете моје, запамти, – на том месту биће некада манастир“.
„Проћи ће тридесет година од моје смрти, сви који живе сада на Јеловом острву помреће, ти ћеш сам остати жив и бићеш стар и бедан, – и тада ће се сетити мене“, говорио је отац Герман ученику своме, Алеуту Игњатију Алигјагу. И стварно, по истеку тридесет година од дана кончине оца Германа сетили су се њега, почели сакупљати о њему вести, по којима је и било написано његово житије. „Задивљујуће је, кличе Игњатије, „како је нама сличан човек могао све то знати унапред на тако дуго време! Уосталом не! – он није прост човек! Он је гледао наше мисли и утицао тако да смо их ми њему откривали и добијали поуке“.
„Када умрем“, говорио је старац својим ученицима, „сахраните ме поред оца Јоасафа. Сахраните ви мене сами, јер свештеника не можете дочекати. Тело моје немојте купати, положите га на даску, скрстите руке на груди, увијте ме у мантију и њеним крајевима покрите моје лице а камилавком главу. Ако неко пожели да се опрости са мном, нека целује крст; лице моје никоме не показујте“.
Приближило се време одласка старца. Једног дана заповедио је он ученику своме Герасиму да запали свеће пред иконама и да чита Дела светих Апостола. После неког времена, лице је његово засијало, и он је гласно казао: „Слава Ти, Господе“! Затим, наредивши да се прекине читање, објавио је да је Господу угодно да му продужи живот још на недељу дана. Кроз недељу, опет по његовој заповести била су запаљене свеће и читала се Дела светих Апостола. Тихо је приклоНио старац главу своју на груди Герасима, келија се испунила благоуханијем, лице је његово просијало, и отац Герман се упокојио. Тако је блажено уснуо он сном праведника у 81. години свога многотрудног живота, 13. децембра 1837. године.
Послани с тужном вешћу у луку, вративши се објавио је, да је управник колоније Кошеварев запретио да сахрањују старца док он не стигне, да је он заповедио да се за усопшег начини бољи сандук и да ће га он сам са свештеником одмах довести. Но гле дунуо је страшан ветар, киша је пљуснула, настала је ужасна бура. Није било далеко растојање од луке до Јеловог, само два сата пута, но нико се није усућивао да се навезе на море по таквом невремену. Тако је трајало цео месец; и премда је цео месец лежало тело оца Германа у топлом дому његових васпитаника, лице се његово није изменило нити је било од тела и најмањег задаха. Најзад са искусним старчићем Козмом Училишчевим био је донесен сандук; од лучана нико није дошао, – Јеловски становници су сами предали земљи смртне остатке свога старца. Тако су се испуниле предсмртне речи оца Германа, – а затим се ветар утишао, и површина мора постала глатка, као огледало.
Једне вечери у насељу Котана (на Аљаски) видео се над Јеловим острвом необично светао стуб, који је досезао до неба. Запањени чудесном појавом, искусни старији људи и Герасим Вологдин и жена његова Ана рекли су: „Очигледно, отац Герман нас је напустио“, и почели су се молити. Затим су они сазнали да је управо те ноћи преминуо старац. Тај стуб су видели са разних места и други. То вече, у другом насељу на Атогнаку, видели су као човека, који се подиже са Јеловог острва ка облацима.
Сахранивши свога оца, над гробом су му његови ученици поставили дрвени споменик. „Ја сам га лично видео“, говорио је кадјакски свештеник Петар Кошеварев, „и сада могу рећи, да он уопште није нагрижен временом и као да је данас начињен“.
Видевши славни у подвизима живот оца Германа, видевши његова чудеса, видевши испуњење његових предсказања и најзад његово блажено упокојење, „уопште сво месно становништво“, сведочи преосвећени епископ Петар, „има пуно страхопоштовања поштовање према њему, као према светом подвижнику, и потпуно су уверени у његову богоугодност“.
Године 1842, после пет година од престављења старца, пловећи морем у Кадјак и налазећи се у крајњој опасности, високопреосвећени Инокентије, архиепископ Камчатски и Алеутски, погледавши на Јелово острво, рекао је у себи: „Ако си ти, оче Германе, угодио Господу, то нека се промени ветар“! И тачно, није прошло, изгледа, ни четврт сата, говори високопреосвећени, а ветар им је постао погодан, и они су срећно пристали уз обалу. Из благодарности за избављење, архиепископ Инокентије служио је сам на гробу Преподобног Германа парастос.
Преподобни отац наш Герман и данас предстоји Пресветој Тројици просећи избављење од буре греха и страсти свима онима који светло празнују његов свети спомен, и кличу му: „Преподобни оче Германе, моли Бога за нас“. Амин.[31]
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ПЕТРА АЛЕУТА
 
ПОСТРАДАО за веру Православну 1815. године у Сан-Франциску у Америци, љуто мучен од језуита.[32] О њему види опширније у данашњем житију преподобног оца нашег Германа Аљаског.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АРСЕНИЈА ЛАТРСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Арсеније беше родом из Цариграда; син високородних, иобожних и богатих родитеља. Цар га постави за војсковођу и патриција[33] Кивериотске[34] области. Једном када он са војском пловљаше по мору, подиже се страховита бура, и све лађе потонуше са свима што беху на њњма, само се он један спасе. После тога Арсеније се одрече света, прими ангелски чин монашки, и сав се предаде монашким подвизима, чистећи и душу и тело молитвама, постовима, бдењима, лежањем на земљи, и другим добровољним злопаћењима. Ношаше он и тешке ланце. А муке његове од – хладноће зими и од жеге лети, и потоке суза његових, и свуноћна стајања његова, и ратовања његова са злим дусима, ко ће набројати? Живећи у таквим подвизима, он би од Духа Светог одведен у једно дивље и пусто место. Храна му беше дивље зеље; и он то не јеђаше већ окушаше; а воде узимаше врло мало, и то у два или три дана једанпут.
После многог подвизавања на том месту преподобни оде на гору Латру,[35] где молитвом и крсним знаком умртви смртоносну аспиду. Затим се, по Божјем наређењу, пресели у манастир Келиварски.[36] Ту он после кратког времена постаде игуман, и многе подстаче на вршење врлина. Након извесног времена он се из манастира повуче у једну пећину, пуну дивљих зверова. Тако он, као други пророк Данило, подвизаваше се у молитвеном самовању и тиховању усред зверова. И молитвом својом он одагна одатле све зверове. И ту пећину он претвори у школу за душе људске. Јер к њему се сабраше братија, које он светим животом својим и богомудрим поукама вођаше путем спасења. Затворен у својој тесној келији, он шест дана у току седмице нити с ким говораше, нити што од хране узимаше; једино је недељом поучавао братију и узимао хране. Са таквим подвизима и врлинама преподобни достиже такво бестрашће – απαθειαν, такво савршенство, да више не узимаше никакву телесну храну, него та Анђео Божји храњаше, и доби од Господа дар чудотворства. Тако, он жезлом својим горку воду претвори у слатку. И починивши мноштво друга чудеса, блажени Арсеније мирно се упокоји усред братије.[37]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АРИСА
 
КРОТКИ отац Арис кротко се преставио у Господу.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Реч је о такозваној Малој Јерменији – римској области између горњих токова река Еуфрата и Галаса, која се тако назива за разлику од Велике Јерменије, планинске земље на западу од Малоазијског полуострва између реке Куре и горњих токова Тигра и Еуфрата, у којој су од II до V века пре Христа владали цареви домороци. Кападокија пространа област у средини источног дела Мале Азије: некада једна од најзнаменитијих држава Азије, но изгубила самосталност и ушла у састав Римске царевине 17. или 18. године пре Христа. Кападокија граничила са Малом Јерменијом, и дуго време је урачунавана у Кападокију.
[2]Саталион или Сатала – град у Јерменији.
[3]Севастија – град у Јерменији, на североистоку од Мале Азије.
[4]Сравни: 1. Кор. 3, 16.
[5]Псал. 6, 9-10.
[6]Псал. 34, 9-10.
[7]Никопољ – град у Малој Јерменији, на граници Понта, поред реке Аикусе, притоке Ириса; данас – Ендерес.
[8]Тојест ђаво, сатана.
[9]Јова 4, 18; 2. Петр. 2, 4; Јуд. 1, 6.
[10]1. Мојс. 2, 7-25.
[11]1. Мојс. 3, 1-19.
[12]1. Мојс. 6, 5-8, 20.
[13]1. Мојс. 9, 1-17.
[14]Спомен његов Црква празнује 11. фебруара.
[15]То јест у девет сати пре подне.
[16]Ова предсмртна молитва светог Евстратија унета је у црквено богослужење и чита се на Полуноћници суботној.
[17]Свети мученици: Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест пострадали почетком четвртога века. Доцније у родном граду њиховом Аравраку, где беху погребене чесне мошти њихове, би у њихову част подигнута црква, и од светих моштију њихових биваху чудеса. На домаку Цариграда налажаше се манастир у част ових светих мученика, по имену Олимп. Ту је сваке године служио патријарх о њиховом празнику. У садашње време мошти ових светих мученика почивају у Риму, у цркви светог Аполинарија Равенског.
[18]У сиромашном манастиру Олимпу, разуме се, није се могло имати све што је потребно за свечано патријархово служење. Зато је он и слао своје одјејање, и остале потребне сасуде.
[19]Катизме су саставни део јутрења. Псалтир има 150. псалама; дели се на 20. катизама; свака катизма има по три Славе. Ова подела је од најстаријих времена.
[20]Света мученица Агатија пострадала 251. године за Декијева гоњења; њене свете мошти чиниле многа чудеса; спомен њен Црква празнује 5. фебруара.
[21]Сицилија – велико острво Средоземног мора крај јужних обала Италије.
[22]Сиракуза – једна од првих грчких колонија на источној обали острва Сицилије.
[23]Катана -древни град на источној обали острва Сицилије.
[24]Мат. 9, 20-22; Мк. 5, 25-34.
[25]Тојест наређења римских царева о томе, да сви житељи римске царевине морају приносити жртве незнабожачким боговима.
[26]Света мученица Лукија пострада 304. године.
[27]Преподобни Герман родио се 1756. године.
[28]Дашчани лежај, обично за више особа.
[29]Језуити су римокатолички монашки ред, основан у 16. веку од Шпанца Игњатија Лојоле, са главним циљем: служење Римском папи и ширење римокатолицизма. При томе језуити често нису бирали средства са би остварили овој циљ, због чега су и постали познати као лукави, неискрени и подмукли.
[30]Спомен овог Св. првомученика Петра Алеута празнује се такође на данашњи дан.
[31]Свети Синод Руске Заграничне Цркве и Св. Синод Америчке Митрополије унели су званично име Преподобног Германа Аљаског у календар Светих 27. јула 1970. године.
[32]Језуити су римокатолички монашки ред, основан од Шпанца Игњатија Лојоле, у 16. веку, са задатком да служе Римском папи и да често небираним средствима шире католицизам.
[33]Патрицијама се називао виши сталеж у Римској и Византијској царевини.
[34]У Карији – југозападној обали Мале Азије.
[35]Гора Латра – планински ланац у Карији, у Малој Азији.
[36]У Карији, на југозападу Мале Азије.
[37]Тачно се не зна време живљења преподобног Арсенија; приближно: између VIII-X века.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *