НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ДЕЦЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ДЕЦЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
11. ДЕЦЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДАНИЛА СТОЛПНИКА
 
ОВУ рајску грану, преподобног оца нашег Данила Столпника, одгаји Месопотамија,[1] у селу Витари код града Самосата,[2] од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Мајка његова беше нероткиња, и због тога доживљаваше многе непријатности и прекоре како од мужа тако и од сродника и сродница. И она, једном у поноћи, препуна туге у срцу изаће тихо из куће, и пруживши руке к небу помоли се са много суза Богу, говорећи: Господе царе, Ти си испочетка створио мужа и жену и рекао им: рађајте се и множите се (1 Мојс. 1, 28); Ти си у старости даровао Сари Исака (1 Мојс. 21, 1-3), Ани Самуила (1 Цар. 1, 20), Јелисавети Јована (Лк. 2, 60); Ти се смилуј и на мене која сам у сличној невољи, и самилосно погледавши на мене разреши бездетност моју, скини срамоту с мене, и дај плод бесплодној утроби, да даровано ми Тобом принесем на дар Теби, као некада Ана Самуила.
Помоливши се тако срцем скрушеним и духом смиреним, Марта се врати кући својој. И чим заспа, она виде у сну два огромна светила пресветла, слична тањирима, где се полако спуштају с неба на њену главу. Сутрадан она исприча свој сан мужу и рођацима, и они јој на разне начине протумачише сан. Међутим тај сан беше предсказање да ће она родити сина, који ће сијањем врлина својих бити светлији од звезда. После тога Марта затрудне и роди сина; тим рођењем она се ослободи муке коју јој је причињавала њена бездетност. Тако значајан беше почетак живота блаженог Данила на земљи, тако се необично појави на свет онај који касније постаде заиста син светлости.
Пет година дете растијаше без имена, јер родитељи не хоћаху наденути име сину своме, него жељаху да сам Бог надене име ономе који се родио по дару Божјем. Стога о1ни одведоше чедо своје у један манастир, доневши и даре Богу, и мољаху игумана да надене име синчићу њиховом. Игуман, надахнут Богом, одговори им да детету треба дати оно име које сам Бог открије. Посматрајући дете, он нареди да му донесу књигу из црквеног олтара, и отворивши је поглед му паде на иеке речи светог пророка Данила. Из тога он изведе закључак да Бог хоће да дете носи име овога пророка, и даде му име Данило. А то би знамење да ће ово дете бити слично великоме пророку, како по имену тако и по побожности. При томе родитељи имађаху жељу да син њихов одмах буде посвећен Богу при овом манастиру, али игуман не пристаде на то, пошто дете бејаше још сувише мало. Стога се родитељи вратише с њим дома. И то би по промислу Божјем, да би ово дете касније изабрало добро, не по жељи других него добровољно по своме расуђивању и жељи. Но и само дечачко узрастање његово показиваше да ће се из њега развити човек пун врлина, као што и добро дрво чим се посади даје од себе знаке о будућој родности својој; јер дечак Данило хођаше у светлости благодати Божје и сенка врлина праћаше га свуда.
Када дечак Данило напуни дванаест година, он оде из дома оца свога, не рекавши никоме о своме одласку и намери, јер већ беше коначно решио да Христа ради остави родитеље своје, завичај, сроднике и пријатеље, и да иде у манастир, на двадесет стадија од његовог места рођења. Дошавши у манастир, Данило паде игуману пред ноге и моли игумана да га прими у своје братство и обуче у ангелски лик монашки. Но игуман, упозоравајући Данила на слабачке силе његове и дечачки узраст, одговори му да он, тако млад дечак, неће бити у стању издржати многобројне монашке трудове, не лаке и за зреле људе, као што су: бдења, метанија, постови, умртвљавања тела, и потпуно одречење од своје воље и од сваке телесне жеље. Због тога он саветова дечаку Данилу да се врати својим родитељима и проведе код куће још неко време, а не да се подухвата трудова који превазилазе његове дечачке силе. На то Данило одговори игуману:
Ја тога ради и доћох овамо, да живим Христу а умрем свету; а ако би ми се чак десило да од тих дивних монашких трудова и умрем, онда је и то боље Него отићи одавде празан и вратити се пошто сам већ метнуо руку своју на плуг.[3]
Игуман поново дуго саветоваше Данилу да одустане од своје намере, али му Данило на све то одлучно одговараше својим многобројним разлозима. Када најзад игуман увиде да Данила не може одвратити од његове намере, и угледа његову огромну чежњу за Богом и искрену љубав к Богу, он сазва братију и саветоваше се с њима треба ли примити у манастир тако младог дечака. Братија, дивећи се дечаковој храбрости и постојаности и примећујући у њему Божије призвање, пристадоше да га приме у своју заједницу. И Данило гораше духом к врлинама и к животу по Богу.
Међутим после неког времена родитељи Данилови сазнадоше да се он налази у том манастиру. Они се уједно и обрадоваше и удивише томе што тако млад дечак сам себе предаде на службу Богу. И отишавши к њему они га затекоше још непострижена и без монашког одела међу монасима, и молише игумана да на њихове очи постриже сина њиховог и обуче га у монашку одећу. Пошто се посаветова с братијом, игуман у недељу постриже Данила у монашки чин, а родитељима његовим заповеди да не долазе често к сину. После тога родитељи се радосни вратише дому своме; а блажени Данило напредоваше и јачаше духом, растући не само годинама нето и врлинама.
Почетак изванредног живљења Даниловог и корен свих потоњих плодова беше овакав: срце Данилово запали се божанственом љубављу и њега обузе неодољива жеља да се поклони светим местима, на којима Господ наш Исус Христос за нас пострада, и погребен беше, и васкрсе, и одакле се узнесе на небеса. Уједно с тим он гораше духом да види великог подвижника тога времена – светог Симеона Столпника.[4] Дошавши к игуману, он му откри жељу своју, и моли га да га отпусти на намеравани пут. Но игуман овога пута задржа Данила. Али касније, када самоме игуману би нужно да ради неких црквених потреба иде у Антиохију,[5] он узе са собом Данила и још неколицину од братије. Када дођоше у место звано Тиланиса, од кога се недалеко подвизавао свети Симеон Столпник, они се упутише к његовом столпу. И видеше они суровост тога места, и висину стуба, сазнадоше како храбри подвижник на столпу свом трпи и зимски мраз, и летњу жегу, и ветрове, и кише. Иако неки неразумници држаху да свети столпник трпи све то из славољубља, но блажени Данило се не само дивљаше његовом трпљењу него и одушевљаваше себе на подражавање светога столпника. А када дошавши монаси, стојећи у подножју столпа, викнуше светог Симеона, он их погледа одозго и наложи им да прислоне лествице и попну се к њему, ако хоће. Тада се и обелодани ко је каквог расположења к преподобноме: један се изговараше да се не може попети јер га боле ноге, други – јер је стар, трећи указиваху на неке друге немоћи своје, а Данило брзо узиће по лествици и с радошћу поздрави великог Симеона. И труд његов не би узалуд: јер најпре доби од подвижника поучење и одушеви се на још ревносније подвизавање у врлинама; затим се удостоји благослова кроз полагање руку на њега од стране преподобнога, и најзад чу од њега о своме будућем животу. Подвижник му говораше: „Држи се јуначки, чедо и нека се укрепи срце твоје, јер ћеш узети на себе претешке подвиге Христа ради; но сам Христос биће ти у свему помоћник, крепећи те и тешећи дух твој“. – После тог дугог и пуног љубави разговора са светитељем, блажени Данило сиђе са столпа, и врати се у свој манастир.
Кроз неко време, када игуман тога манастира отиде ка Господу, братија наваљиваху на преподобног Данила да се прими игуманске власти, али он препоручи другога место себе, а сам, жељан усамљеничког молитвеног тиховања, говораше себи: Ето, Данило, сада си слободан и дошло је време за којим си толико жудео: стога крени жељеним путем и оствари своју намеру.
Са таком одлуком Данило изаће тајно из свог манастира, и дође до ограде што беше око столпа светога Симеона. И провевши тамо четрдесет дана он намисли отићи. Но свети Симеон, љубећи Данила, саветова му да остане с њим. Међутим Данило, имајући силну жељу да види света места у Јерусалиму и да се повуче у унутарњу пустињу на подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, крену на пут у правцу Палестине. У то пак време у Палестини се вођаше рат: Самарјани ратоваху против хришћана. Зато путовати тамо беше опасно. Иако је то знао, Данило не поклони пажњу томе већ с чврстом намером и неустрашивим срцем, не бојећи се смрти, продужи пут сав обузет силном жељом да свој одавно намеравани пут приведе у дело. После подужег путовања он срете неког чесног инока, старог, благоликог, седих власи, по свему сличног преподобном Симеону Столпнику. Загрливши Данила, старац га упита на сиријском језику куда иде. Он одговори: Ако Бог хоће, путујем ка светим местима. – Старац на то рече: Право си рекао ако Бог хоће; сада пак знај насигурно да овај пут твој није по Божјој вољи. Еда ли ниси чуо за метеже и нереде у Палестини? – Данило одговори: Чуо сам, али се уздам у Бога: Он ће ми бити помоћник, и надам се да ми се неће догодити никакво зло; а ако се и догоди, не бојим се, јер: „ако живимо, ако умиремо, Господњи смо“ (Рм. 14, 9). – Старац одговори на то речју пророка: „Не дај да попузне нога твоја, нити ће задремати чувар твој“[6] анђео. – Међутим Данило, узвраћајући старцу, изрази готовост чак и умрети за Христа на том путу. Тада старац негодујући окрену од њега лице своје, и говораше: Бог није наредио да у невреме гурамо себе у смрт и да се сами трудимо да будемо насилно убијени, јер је Он рекао: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). – Данило, пристајући на старчев савет, рече: Оче, ако теби изгледа тако, онда сам ја готов да се вратим натраг. – Старац на то одговори: Ја ти не саветујем да потпуно напустиш своју намеру, него те само упозоравам на то, да би било непаметно с твоје стране да идеш тамо у ово зло време. Сада пак иди у Византију, која по мноштву светиња представља собом други Јерусалим, чија благодат сада почива на њој по заповести Божјој; тамо ти можеш посетити врло многе цркве и наситити се гледањем многих светиња. А ако се решиш да се предаш усамљеничком молитвеном тиховању или у горњој Тракији или крај мора, то ће ти бити на спасење и Бог ће ти помоћи у томе. Уопште, мили мој, не треба мислити да само у Јерусалиму можеш наћи Бога, а не у Византији; јер Бог није ограничен никаквим местом.
Док они тако разговараху међу собом, сунце залажаше, и они наиђоше на један манастир поред пута, у који су морали свратити на преноћиште; и они се упутише ка том манастиру. Старац рече Данилу: Иди ти напред, а ја ћу доћи за тобом. – Данило помисли да старац због неке потребе заостаје, па продужи пут, и кад дође до манастирске капије, седе да сачека старца. Но пошто се старац не појављиваше, Данило помисли да је старац свратио другде на конак, па уђе у манастир, поздрави игумана и братију, и прихвати се предложене му трпезе. А када затим леже да се одмори, њему се у сну јави онај старац саветујући му поново да уради оно што му је он говорио путем, и да што пре крене у Византију. Пробудивши се из сна и не видећи никога око себе, Данило размишљаше ко је то што му се јавио: човек или анђео. Уствари то беше велики Симеон, столпник. После тог виђења Данило обави јутарње молитве, пожеле мир тамошњим монасима, па крену ка Византији.
Када стиже на морску обалу, преподобни уђе у цркву светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила, и проведе у њој седам дана. Ту он чу да у Анапли[7] постоји један пуст идолски храм, у коме живи мноштво нечистих духова, те нико не може проћи туда: оне који пловљаху туда они потапаху у води, а оне који пролажаху туда они као разбојници нападаху и убијаху. Чувши о томе, светитељ реши да иде и живи тамо, сећајући се Великог Антонија[8] који многа зла претрпе од ђавола, и најзад их Божјом помоћу победи, и удостоји се великих почасти. Стога преподобни Данило упути се у пусти тај храм, наоружавајући се непобедивим оружјем светога крста и уједно певајући: „Господ је просветлење моје и Спаситељ мој; кога да се бојим?“ (Псал. 26, 1). И препаде се демонска војска пре борбе. А овај духовни војник, обилазећи углове храма, ограђиваше их крсним знаком, сваки пут преклањајући колена и молећи се Богу. А када наступи вече, дође Кнез таме, Старешина демона, и стаде се бацати камењем на светитеља; затим се разлеже страховито урлање и завијање, и настаде бука; но преподобни Данило, неустрашиво стојећи на молитви, говораше: „Ако војска удари на мене, неће се уплашити срце моје“ (Псал. 26, 3). На такав начин он проведе прву и другу ноћ. Треће пак ноћи он угледа мноштво демона у облику огромних људи – дивова, мрачних лица, страшних као људождери; они шкргутаху зубима и беснијаху на светитеља, и говораху: Ко ти, бедниче, саветова да дођеш овамо где ми одавна живимо, и господари смо овога места? – Говорећи то они јуришаху на њега: једни, желећи га бацити у море; други, напрежући се затрпати га камењем; но при свем том ни један му од њих не могаше прићи. А светитељ, опоменувши се речи Господњих: „Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом“ (Мк. 9, 29), поступи овако: затвори све улазе храма, а остави само једно прозорче, па поче постити се и молити се. И после не много времена сва војска демонска силом Божјом би прогнана одатле, и народ стаде пролазити туда без икакве опасности.
То се рашчу свуда, и многи из околних покрајина почеше долазити к светоме Данилу, и дивљаху се што се онде где беше обиталиште демона разлеже славословље Божје и дању и ноћу.
Међутим ђаво, ненавидећи добро и не подносећи да себе гледа побеђена од светитеља, посеја завист по срцима неких клирика, и они почеше говорити међу собом: Откуда овај дође овамо, и сви иду к њему, и славе га свуда? Хајдемо да наговоримо патријарха да га отера одавде. – И они, отишавши к патријарху Цариградском Анатолију,[9] оклеветаше светог угодника Божјег пред патријархом. Но патријарх им одговори: Зашто клеветате човека, не знајући о њему ни откуда је, ни какав је живот његов. Ако он живи праведно, онда смо дужни постати подражаваоци његове светости; ако пак живи непоштено, онда он свакако заслужује прогонство. Али пре но што он буде прогнан, ваља врло брижљиво извршити ислеђење по овој ствари. -Постиђени оваким одговором патријарховим, клеветници умукоше.
Међутим ђаво, видевши неуспех свога лукавства, стаде узнемиривати светитеља страховитијим, него раније, привиђењима и страшилима, јуришајући на њега свом војском својом: час покушавајући утопити га у мору, час хвалећи се убити га. Но ђаволу се не даде нашкодити светитељу. Ставши на молитву, преподобни Данило говораше: Господ мој Исус Христос, у кога верујем, Он ће вас сурвати у поноре пакла. – Чим то светитељ изрече, разлеже се запомагање и кукњава с плачем, и светитељ угледа демоне где лете као слепи мишеви и одлазе са тог места.
Но и после тога демони не престадоше пакостити светитељу, јер поново нахушкаше клеветнике против њега, који отидоше к патријарху и рекоше: Владико, Данило је врачар и варалица; он враџбинама обмањује народ, стога не можемо да га очима гледамо. – Патријарх призва Данила и упита га ко је, откуда је, зашто је дошао у ове крајеве, и како верује у Бога. Данило одмах исповеди своје православно веровање, затим каза своје порекло и завичај, а и то да је у Византију дошао позван Божанским откривењем. Чувши то, патријарх устаде и загрли га сматрајући га за Божјег човека, па га онда отпусти с миром.
Међутим, након неколико дана патријарх се тешко разболе, и одмах позва к себи преподобног Данила, и моли га да се помоли Богу за њега да га исцели. Чим се светитељ помоли Богу, патријарх тог часа устаде здрав. А бесплатни лекар замоли од патријарха за исцељење овакву награду: да опрости онима који су га оклеветали пред њим. Патријарх одговори: Како не опростити оиима који постадоше виновници тако великог добра, те се ја удостојих и видети тебе и добити исцељење преко тебе! – И моли патријарх светитеља да пребива заједно с њим, али преподобни Данило молбено настојаваше да буде отпуштен на своје место. И отишавши, он поново затвори врата, а остави само мало прозорче за оне који долазе к њему.
Пошто преподобни Данило проведе девет година у таком добровољном затвореништву, њега Бог позва на савршенији подвиг, и то преко оваког откривења: виде он у виђењу стуб пред собом, који висином својом превазилажаше облак; на врху стуба стајаше преподобни Симеон и с њим два светла младића; и чу он глас столпника који говораше са врха стуба: Узиђи овамо к мени, Данило! – А Данило одговори: Господине, како ћу узићи на такву висину? – Тада преподобни Симеон нареди оним младићима да сићу, узму Данила и изведу к њему на стуб. Младићи одмах извршише наређење и поставише га пред Симеоном. А преподобни, загрливши Данила, громогласно Му говораше: Држи се мушки, Данило! Буди неустрашив и храбар! Стој чврсто и јуначки! – Када свети Симеон говораше то, глас његов беше као глас грома, и од тог часа Данило се пробуди. – Ово виђење унапред показа да и Данилу ваља, слично светом Симеону Столпнику, узићи на столп и приближити се к небу и телом и душом.
У то време допутова из Антиохије к цару ученик преподобног Симеона Столпника Сергије и донесе му кукуљачу преподобнога Симеона, послату као дар цару на заштиту од свакога зла. Али пошто царев ум беше заузет земаљским бригама и цар сав погружен у народне послове, то Сергије намисли отићи од њега и вратити се натраг; притом имађаше жељу да се кратко време задржи у манастиру Неусипајушчих (= Неуспављивих, Недремљивих).[10] Када он са другима пролажаше лађом поред места где се подвизаваше преподобни Данило, неки се опоменуше да Данило проводи живот у превеликом трпљењу, и да је добио од Бога дар исцељивати болести и прогонити ђаволе. Чувши то, Сергије нареди да лађа пристане уз обалу и упути се к преподобном Данилу. Овај га прими с љубављу; и после подужег разговора Сергије, познавши да на Данилу почива дух Симеонов, као Илијин на Јелисеју, даде Данилу дар који ношаше са собом – кукуљачу блаженога Симеона, пошто кукуљача више доликоваше Данилу неголи ма коме другом. Потом Сергије виде у сну три младића који дођоше к њему и рекоше му: Устани, Сергије, и реци Данилу: „Већ се наврши време твога живљења у овом храму; сада припреми себе на већи подвиг“.
Пробудивши се, Сергије исприча то Данилу. Овај разумевш да му Бог тиме наређује да подражава живљење преподобнога Симеона, замоли Сергија да отиде у пустињу и пронађе подесно место где би се могао подићи столп. Сергије, обилазећи један брежуљак дође, по указању Божјем, на оно место где се имао саградити столп. Уморан од напорнога пута, он ту прилеже да се одмори. И виде овакво виђење: над њим лећаше бели голуб, и Сергије се стараше да га ухвати. Одједном он чу глас с неба који говораше: „Мислиш ли да га мрежом уловиш? Не, њега треба рукама хватати“. – Но голуб узлете у висину, и после тога постаде невидљив. Закључивши на основу тога да Бог хоће да.се на том месту сазида столп, Сергије се врати к преподобном Данилу и каза му све што виде и чу. Обрадован, преподобни замоли неког пријатеља свог Марка да му сагради стуб. Помаган Богом, Марко брзо сагради стуб.
Када стуб би довршен и кров постављен, преподобни Данило изађе ноћу из оНога храма, да нико не би знао за њега, и дошавши к столпу он се помоли Богу говорећи: Слава Теби Христе Боже, што ме удостојаваш таког живљења! Ти знаш, Господе, да се ја Тобом утврђујем, и надајући се на Тебе узлазим на овај стуб. Стога прими потхват мој, укрепи ме на подвиг, и приведи крају почетак мој.
Тако се помоливши он узиће на стуб, и поче у усамљеничком молитвеном тиховању између земље и неба живети Јединоме Богу, уклањајући се од свега земаљског а приближујући се небу телом и душом. Међутим ђаво који свагда завиди слугама Божијим, поче и овде пакостити светитељу, подигавши против њега власника тога места, по имену Геласија. Јер Геласије, сазнавши да је на његовом имању без његовог пристанка подигнут стуб, и да је на том стубу почео без његовог знања живети неки монах, разгњеви се силно и извести о томе цара и патријарха Генадија,[11] прејемника Анатолијева. Цар не обрати на то никакву пажњу, а патријарх не само нареди да Данила скину са стуба него га чак и хтеде казнити, овластивши Геласија да га с поругом свуче са стуба.
Гњеван, Геласије крену са жељом да приведе у дело своју намеру; али Бог, одвраћајући га од зле намере, тог ведрог дана посла изненада кишу и страховиту олују, громове и муње. Међутим Геласије се од тога не уплаши, нити одустаде од зле намере своје, јер срце његово пламћаше јарошћу, подбадано на њу од ђавола. И када стиже до стуба, Геласије поче с погрдама и увредама викати на светитеља, да одмах сиђе са стуба, иначе ће га силом збацити доле. Међутим неки што беху дошли с Геласијем стишаваху га и говораху: Остави га, он ти никакво зло не чини; а и сам стуб овај није на твојој земљи; и нема од тога теби никакве штете; напротив, боље је за тебе да имаш таког суседа који би се молио за тебе. – Али Геласије их не послуша, Него у бесу нареди светитељу да једном за свагда напусти стуб. Светитељ стаде силазити, и када би на шестој степеници сви угледаше да су му ноге као кладе, отекле од непрестаног дневног и ноћног стајања. Тада се сви сажалише на њега, па се чак и сам Геласије ражали, и поче молити преподобнога да поново узиће на своје место; и да му опрости што се дрзнуо увредити га. После тога Геласије начини за светитеља још виши стуб, и од тада стаде ценити и поштовати светитеља, па и пред самим царем величати његове врлине.
Једном к преподобноме Данилу дође из Тракије стар и угледан човек, водећи са собом свог бесомучног сина јединца, положи га у подножју стуба, и са сузама мољаше светитеља да се сажали на његовог сина и помилује га. Ето, говораше отац, тридесети је већ дан откако мој ђавомучени син не престаје помињати име твоје, свече Божји. – Преподобни, милостиван душом, одговори му: Ако верујеш да ће Господ мој Исус Христос исцелити мноме сина твог, онда нека ти буде по вери твојој! – И нареди ђавомученога напојити светим јелејем. Када то би учињено, ђаво врже мученога на земљу и, силно га грчећи, најзад узвикну: „излазим, излазим“. – И стварно изиђе. А отац, видећи сина здрава, даде га у манастир, и он би одличан монах.
Затим дође други човек, по имену Кир,[12] муж врло мудар и красноречив, и доведе к светитељу своју бесомучну ћерку Александру. И чим се светитељ помоли Богу и метну руке на ђавомучену, ђаво одмах изађе из ње, и она постаде здрава. Од тога времена Кир стече велику љубав и приврженост к преподобноме. Другом пак приликом епарх Кир доведе к светитељу жену свога војника, такође бесомучну, и она молитвама блаженога доби оздрављење. Из благодарности, Кир написа на стубу светитељевом ове стихове:
Овде стоји муж, са свих страна ветровима бијен; Али се он не боји ни ветрова ни непогода; Храну има бесмртну; далеко је од сласти овога света. Поставио је дубоке темеље здању – стубу своме: Темељни Симеон – славећи Сина Матере Приснодјеве.
Грчки цар Лав Велики,[13] који није имао а желео је имати сина – наследника, моли преподобнога Данила да му измоли од Бога, остварење ове жеље. Преподобни, будући и сам син молитве, јер се роди на молитве своје мајке, молитвама својим даваше и другима милост Божију да имају деце. Стога и овога пута, помоливши се Богу, он предсказа цару да ће му се идуће године родити син. Ово се предсказање стварно и зби. Радујући се што му се родио син, цар у знак благодарности светитељу за молитве његове сагради му трећи стуб.
Док слава светога Данила брујаше На све стране, к њему дође царица Евдокија, супруга ранијега цара Теодосија Млађег,[14] и моли га да сиђе са стуба и иде у њену област где, по њеним речима, бејаше много пустињских места. Блажени похвали њену добру мисао и усрће, али не хте ићи оданде где му Господ нареди живети. И благословивши царицу он је отпусти с миром, а сам узиће на виши стуб који му начини Геласије.
У то време неки јеретици у Византији најмише за огромне новце блудницу, по имену Васијану, да иде к светом Данилу и наведе на прљаво дело или њега самог или неког од његових ученика. И крену бестидница к целомудренику, и нечиста к чистоме, уображавајући да ће се блажени саблазнити од првог погледа на њу и пожелети је: јер она беше обучена у златоткане хаљине и украшена разним накитима. Дошавши, она се направи болесна и настани се у пољу према стубу, поред ограде словесних оваца доброга пастира. А направи се болесна, да би нашкодила души, ако не самога светитеља онда бар његових ученика. Провевши тамо не мало времена, и видећи да нема никаквог успеха, јер никако не могаше преластити онога чији се ум не беше прилепио за земљу него свагда пребива с Богом на небу, она отиде празна. И дошавши к јеретицима који је беху најмили, она бедница слага како се Данило, тобож, занео за њом, и похотљиво пожелевши њену лепоту наредио ученицима својим да му је доведу на стуб. „Но ја, додаде она, не пристадох на то. Али они, бојећи се да нароД не дозна за ту њихову похотљиву жељу, хоћаху да ме убију, и ја се једва извукох из њихових руку и побегох“.
Таку лаж измисли о светитељу ова бедна блудница, а јеретици сејаху те речи њене по народу, клеветајући невиног и чистог Данила, са циљем да одврате народ од њега. Но лажљиву и погану клеветницу брзо постиже суд Божији: на њу изненада нападе зли дух, и мучаше је. Тада она, и не хотећи, изјави да је била поткупљена и подговорена од јеретика. Тако опадачи угодника Божјег бише посрамљени. А народ ухвативши бесомучницу одведоше је к светитељу, и мољаху га да је избави од мучећег је ђавола. А преподобни Данило, истински ученик Христа који учи љубити непријатеље и до седам пута седамдесет опраштати грешећима, не узврати јој за зло злом, него учини добро непријатељици својој: јер сатвори за њу молитву к Богу и нареди дати јој да попије од светога јелеја, и тако је избави од мучећег је ђавола. А она, добивши исцељење, стаде целивати светитељев стуб, отворено исповедајући пред свима свој грех и молећи опроштај. И од тога времена она поче водити целомудрен живот, оставивши своје развратне навике.
Преподобни не само имађаше од Бога власт изгонити ђаволе и исцељивати болести, него поседоваше и пророчки дар, тојест унапред знати и предсказивати будућност. Тако он, провидевши гњев Божји и казну која је имала постићи царски град, посла и обавести о томе патријарха Генадија и цара Лава, и саветова да се двапут недељно врше молепствија да се одстрани праведни гњев Божји. Али они не обратише никакву пажњу на савет блаженога, стога се због грехова њихових и зби пророчанство блаженога, о чему ће бити речи ниже. У то време цар, покренут Духом Светим, писа патријаху да иДе к великом Данилу и посвети га за презвитера. Патријарх отпутова са својим клиром, и стигавши до стуба рече преподобноме да одавно већ жели да га види, али оптерећен црквеним пословима није могао то учинити. „А сада, рече он, дођох да те видим и да се удостојим твојих молитава и разговора“. – И замоли патријарх преподобнога да нареди да се прислоне лествице и он узиђе к њему. Но светитељ му одговори: „Узалуд те толико намучио онај који те је послао к нама“.
Када то рече светитељ, патријарх се удиви и ужасну како он познаде да његов долазак није добровољан већ присилан, јер он не би никада дошао к преподобноме да га цар није приволео на то. И патријарх са онима што беху с њим дуго мољаше светитеља да нареди да прислоне лествице, да би по њима узишао к њему, али он одлучно одбијаше. Међутим беше врућина и силна жега, и патријарх, видевши где многи људи изнемогавају од жеге и жећи, нареди архиђакону, стојећи доле, да почне прописане при посвећењу молитве. Сам пак молећи се и читајући оне молитве које се читају при посвећењу за свештеника, он посвети светога Данила за презвитера, иако се он налажаше удаљен од њих, на врху стуба. А сво присутно мноштво народа клицаше: „аксиос!“ Тада блажени Данило, видећи у томе вољу Божју, нареди да се прислоне уз стуб лествице, и он прими из патријархових руку свештеничке одежде, и причести се с њим Пречистих и Божанских Тајни, па помоливши се за све дошавше отпусти их с миром.
Када цар дознаде да је преподобни Данило примио посвећење обрадова се и похита к стубу. Дошавши, он под стубом скиде са себе царско одело, па смирено узиђе к преподобноме на стуб и припаде к светим ногама његовим. Видевши да су преподобноме ноге отекле и сатрулеле од дугог стајања, он се удиви великом трпљењу његовом, и добивши благослов с радошћу се врати дома.
Међутим дође време да се испуни светитељево пророчанство које он изрече о гњеву Божијем који је имао снаћи престони град. У месецу септембру, на дан светог мученика Маманта,[15] који се веома свечано празновао у Византији, када у његовој цркви с вечера поче свеноћно бденије, изненада у огромном престоном граду изби страховити пожар, и тако се рашири да захвати малтене сав град, почињући од приморског бедема, званог Морнарски, па ширећи се до Константиновог трга, и надаље до Јулијанове обале, опасавши на тај начин сву средину града. Велика казна Божија постиже становништво: јер огањ уништи не само мноштво великих кућа са имовином, и дивних палата, и светих храмова, него и веома много људи. Тако, неке људе пожар у пепео претвори, друге на половину сагоре, трећима повреди руке или ноге или очи или главу. И беше немогуће угасити тај пожар; уколико се више стараху да га угасе, утолико се пламен више ширио, јер то Бог кажњаваше за грехе људе Своје. Тако Константинов град пропадаше од скоро онаког истог огња од каког некада пропаде град Содом. И тек тада се опоменуше пророчанства преподобнога Данила које он изрече о овој казни и подстицаше народ на молитву и покајање, па потекоше к њему молећи га са сузама да молитвама својим Бога умилостиви и пожар угаси. А светитељ их кроз плач укораваше што га нису послушали онда када им је предсказивао ову несрећу и што нису поступили по његовом савету: да двапут недељно врше саборна молепствија. Затим подигавши руке к небу, он се усрдно помоли Богу за град и његове житеље; и после молитве објави да ће пожар престати кроз седам дана. Тако стварно и би. А и сам цар се уплаши гњева Божија, и са царицом дође к преподобноме, просећи милосрђе Божије посредовањем преподобнога.
По истеку лета наступи тако хладна јесен, да је немогуће описати њену суровост. Ипак она не само не узможе победити јуначкога страдалца, него и сама би од њега побеђена. Читава четири дана киша је лила као из кабла, изгледало је као да реке теку с неба: од силних вода неке се планине осипаху, села потапаху; за све време дуваху страховити супротни ветрови, као бијући се међу собом; а олује и буре беху тако силовите, да сломише оне гвоздене полуге које су држале два стуба преподобнога. И док се стубови љуљаху, преподобни трпељиво стајаше на висини и сам се љуљаше на њему од ветра, као грана на дрвету; а ученици његови са ужасом гледаху одоздо на њега и кроз плач вапијаху, бојећи се да он не умре од толике хладноће или не падне заједно са стубом на земљу. Но нада преподобнога Данила у Господа остајаше непоколебљива, и он продужи неустрашиво стајати на стубу, утврђујући се на њему као на камену заснованом. Јер рашта се имао бојати смрти онај за кога је земаљски живот представљао окове и тамницу а смрт раздрешење и слободу, и који је понављао речи Давидове: Изведи из тамнице – тојест из тела – душу моју (Псал. 141, 8)? Уколико јачу хладноћу блажени трпљаше, утолико се топлије Богу мољаше. И стварно, завапи праведник ка Господу, и Господ га услиши,[16] и као некада из лађе,[17] тако и сада одозго с неба запрети ветровима и одједном постаде тишина велика и изведри се.
После тога к светитељу дође цар да види, нису ли кише и ветрови причинили њему какве штете. И кад виде да су гвоздене полуге сломљене, он нареди да се боље учврсте, па се онда врати добивши благослов од преподобнога оца. Но путем цару се догоди ово: коњ се под њим од нечега уплаши, пропе се и паде на лећа, збацивши цара са себе тако, да му и царски венац спаде с главе и одскочи далеко, при чему поиспада из венца и поломи се бисерје и драго камење. Царски пак коњушар бејаше неки Јордан, по вери аријанац. Када он виде царев пад с коња, уплаши се да на њега не падне кривица за то и он буде кажњен. Стога се он врати назад к преподобноме, и са сузама га мољаше да посредује код цара за њега, при чему се одрече јереси аријанске и прошаше да буде присаједињен Православљу. Преподобни га присаједини Православљу, и написа цару: да се Јордан одрекао аријанског зловерја и присајединио хришћанском правоверју, због чега заслужује царево помиловање. На то цар одговори светитељу: „Виновник мога пада с коња нико други није до сам ја, јер сам се дрзнуо да пред твојим очима уседнем на коња, а ваљало ми је да пешке отидем подаље од твога светог стуба. Стога се на Јордана не само не љутим, него се напротив радујем што је мој пад с коња постао узрок да он устане из свог пада душевног“.
Цар се и надаље све време односио са таким поштовањем према светитељу, да га је не само сам почитовао ‘него га је и другима као силу небеску показивао. Тако, када поглавар иноплеменог царства, по имену Губазије, дође грчкоме цару Лаву ради закључења примирја, цар га одведе к преподобноме Данилу Столпнику, и указујући Губазију на њега рече: „Ево чуда у моме царству!“ – А Губазије, удививши се трпљењу преподобнога, стаде се клањати не само светитељу него и стубу на коме он стајаше, и са сузама говораше: „Благодарим Ти, Царе Небесни, што си мене који сам дошао к цару земаљскоме удостојио видети мужа небескога и обиталиште његово“. – Вративши се у своју земљу, Губазије се често сећао преподобнога и слао му писма, просећи свете молитве његове за заштиту свога царства.
И беше преподобни Данило предмет дивљења, и ближњима и даљнима, и својима и дошљацима, и царевима и простацима, и Грцима и Римљанима, и иноплеменицима, који и долажаху к њему као к Ангелу Божјем, а одлазећи призиваху га у помоћ себи, и светим молитвама његовим добијаху све што искаху.
Јуначко трпљење преподобнога, које он показа стојећи на стубу при свима ваздушним променама, довољно је посведочено гореспоменутим кишама и олујама. Но да се не би предало забораву нешто што треба да остане као сећање на њега, споменућемо и ово:
Једне године зима беше страховито љута: дуваху силовити ветрови, далеко неподношљивији од оних о којима смо горе говорили, бејаше веома много и снега и леда и мраза; а преподобни не само не имађаше никаквог крова над својим стубом, него му страховити ветар смаче са главе кожну кукуљачу и однесе је у неку провалију. И тако стајаше добровољни мученик сву ноћ, трпећи цичу зиму и оштар мраз, који достигоше највећи степен у зору. А кад се добро раздани, настаде така страховита мећава, да ученици не могаху ока отворити и на стуб погледати, нити икакву помоћ указати светитељу. А кад мину тај дан настаде још страховитија ноћ; а после ње исти такав дан и иста таква ноћ; и тек трећега дана мећава се унеколико стиша. Тада ученици прислонише лествице попеше се на стуб к преподобноме оцу, и нађоше га премрзла у леду од главе до ногу, и једва је помало дисао. И они га с тешком муком загрејаше трљајући му тело топлом водом и сунђером. Дошавши к себи, преподобни рече ученицима: Зашто ме узнемиравате: зашто ме пробудисте из слаткога сна? ја тек што сам заспао молећи се. Ипак вам хвала, чеда моја, што се толико старате о мени, оцу вашем.
Христољубиви цар, дознавши за то, дуго са сузама мољаше светитеља и до земље му се клањаше да допусти направити на стубу мали кров. Притом му цар рече: Поштеди себе, ако не себе ради, онда духовне користи наше ради, да не би умро пре времена и оставио нас сироте. – Видећи сузну молбу цареву“преподобни пристаде да се начини кров над његовим стубом, не ради олакшања себи већ ради усрдне молбе цареве. Јер цар имађаше к светитељу толику љубав и поштовање, да је к столбу преподобнога доводио све посланике и велике кнезове који су му долазили из разних земаља; и то је чинио или лично сам или преко својих придворних великаша. И сви се они дивљаху великом трпљењу преподобнога оца, са којим даноноћно подноси и студ и жегу; и обично одлажаху од њега са великом духовном утехом по себе.
Кроз неко време краљ Вандалски Гензерик[18] крену у рат против Грка и приближи се Александрији са огромном војском. Грчки цар, силно узнемирен овом најездом туђинаца, дође са целим својим сенатом к преподобном Данилу Столпнику, иштући помоћ од светих молитава његових. Провидећи шта ће се збити, преподобни прорече цару да Гензерик не само неће узети Александрију него ће у свима својим плановима претрпети крах и вратити се дома без икаквог успеха. И пророчанство се преподобнога стварно испуни. А благочестиви цар из благодарности за то зажеле начинити крај столпа блаженога оца келије за смештај његових ученика. Но преподобни моли цара да уместо тога сагради цркву у име преподобног Симеона Столпника и да свето тело његово пренесе из Антиохије у њу. Цар одмах сагради цркву преподобном Симеону према столпу преподобног Данила са северне стране, и поред цркве гостопримницу. Затим, по жељи преподобнога Данила, пренесе веома свечано у нову цркву чесне мошти светога Симеона. Веома обрадован тиме, преподобни Данило приликом те свечаности изговори народу опширну поуку.
По нарави преподобни Данило бејаше незлобив, и чињаше добро онима који га мрзе. Једном неко грћаше светитеља, а кад људи који то слушаху узнегодоваше на клеветника, он, показујући им печену рибу, говораше: „Ово једе ваш испосник!“ – После тога он са својом женом и децом поједоше ту рибу, и тог часа нападе ђаво на њега, и на жену његову, и на децу, и мучаше их. И кад њих доведоше к преподобноме, он их исцели својом молитвом, не памтећи зло и не враћајући увреду увредом. V знак благодарности незлобивоме оцу за тако велико добро које им је учинио, они начинише од сребра икону преподобнога, на којој они беху представљени како леже пред ногама његовим, а и имена њихова беху написана на њој; и ту икону они поставише у цркви светог Архистратига Небеских Сила Михаила.
При незлобивости својој преподобни Данило имађаше још тако велики дар благодатне речитости, да се срца слушалаца његових миљем испуњаваху, и многи добијаху велику духовну корист исправљајући живот свој. На царском двору беше једа1н чувен војник, по имену Едран, родом из Галате, снажан телом и храбар у ратовима. Дошавши к блаженом Данилу и чувши његове душекорисне поуке, он би толико дирнут, да се одмах одрече света, и са два пријатеља своја присаједини к ученицима преподобнога. Када цар чу то, веома се снужди због храброг војника тог и посла к њему да га усаветују да се врати к њему у дворац. Но он не поклони пажње царевој ласкавој понуди, и одговори: Каква ми је корист ако сав свет добијем а души својој наудим?[19] – После тога он би од преподобнога пострижен за монаха, и подражаваше преподобнога у уздржању: од хране и пића узимаше само толико да му тело не умре од глади; исто тако спавао је врло мало, и то стојећи ослоњен на један обешени конопац. Доцније он стече цареву љубав због својих врлина, и цар га посећиваше када долажаше к преподобном Данилу. Пошто поживе таким животом доста дуго времена, он се упокоји у миру. Његово монашко име беше Тит. А после њега поживе таким истим животом слуга његов Антоније.
У то време цар Лав удаде своју ћерку Аријадну за Зенона Исаврјанина, и посла га с војском против варвара који су били упали у Тракију. Пред полазак у рат Зенон оде к преподобном Данилу Столпнику, и светитељ му предсказа ове шта ће с њим бити: вратиће се из рата неповређен; затим ће после свога таста, цара Лава, примити царски скиптар, но сродници ће га из зависти прогнати с престола, на који ће се он после извесног времена поново вратити. И све се то зби у своје време.
Када се Зенон зацари после смрти Лава, и царова три године, против њега устаде Василиск,[20] брат Верине, жене покојнога цара Лава. Прогнавши Зенона, он заузе Грчки престо; а пошто беше присталица јереси Јевтихијеве, изазва велику пометњу у цркви Христовој, одбацујући Халкидонски сабор[21] и ширећи јеретичко учење. Тада патријарх Цариградски Акакије,[22] сабравши православне епископе, иако бојажљиво противљаше се цару, али без икаквог успеха. Стога он посла неколико епископа к преподобном Данилу са сузном молбом, да сиђе са стуба и дође к њима у престоницу у помоћ Цркви. Преподобни, премда му се није хтело силазити са стуба ни на најкраће време ипак видећи потребу Цркве, и притом призван на то и Божанским гласом с неба, сиђе са стуба, и оде у град к патријарху и епископима што беху с њим. Епископи га дочекаше с чешћу и примише с неисказаном радошћу. Међутим цар, чувши за долазак преподобнога и не желећи се видети с њим, уклони се из града на своје имање у околини престонице, али преподобни крену за њим. Но пошто му ноге од дугог стајања беху отекле и ранама покривене, те он не могаше ићи ногама својим, то га верници однесоше на рукама. Догоди се да их путем срете један губав човек. Угледавши преподобнога, он га вапајно стаде молити да га исцели. Преподобни се сажали на њега, сатвори молитву за њега и нареди му да иде на море које се налажаше близу и да се умије. Губавац се уми, и изиђе потпуно очишћен и здрав. Глас о овом чуду одмах се пронесе на све стране, и слегоше се многи људи носећи своје болеснике, и сви се исцељиваху молитвама преподобнога. Окружен толиким мноштвом народа због чудеса која чињаше, он се приближи к царском дворцу који се налазио на том имању. А један Гот, погледавши одозго кроз прозор и угледавши како светитеља носе на рукама, насмеја се и рече: „Ево нови антипат долази!“[23]
Чим он то рече, одмах га постиже казна Божија: он изненада паде одозго, и разбивши се умре. А цар, дознавши за долазак светитељев, нареди да га не пуштају к њему. И светитељ се удаљи отресајући прах с ногу својих. Но затим се цар уплаши да га не снађе какво зло због непоштовања светитеља, па посла за преподобним молећи га да се врати к њему. Али он не само не послуша цара него и предсказа погибију његову. Притом рече: Који гњеви Цара Небескога припрема себи многа зла и сабира гњев за дан гњева. – Рекавши то, преподобни оде својим путем. Посланици цареви се вратише, и када цару преношаху речи преподобнога, тога часа изненада сруши се у дворцу један стуб, што веома уплаши цара и све с њим: јер ето мртва ствар, по мигу Божјем, посведочи истинитост светитељевог пророчанства и својим падом најави скоро збацивање цара с престола.
Враћајући се у град, преподобни Данило исцели на пугу два ђавоимана младића и удовичину ћерку; змију пак која му се неочекивано обави око ноге он речју својом одасла на њено место не пострадавши ни најмање од ње. А у самом граду к преподобноме приступи једна угледна жена, по имену Ираида, која беше нероткиња, и заливајући му ноге сузама мољаше га да је молитвама својим разреши нерађања; он јој прорече да ће родити сина, предсказавши чак име његово: „Жено, родићеш сина и даћеш му име Зенон“.
Међутим цар стаде тражити начин, како да се помири с преподобним и добије од њега опроштај, јер га је веома био уплашио пад стуба у дворцу за време подношења извештаја њему о одговору преподобнога Данила. Најпре он мољаше о томе светитеља преко угледних лица неискрено, јер срце његово не престајаше са смишљањем безакоња. Затим он сам лично оде к преподобноме, припаде к ногама његовим и мољаше опроштај. Но преподобни, душевним очима својим видећи зле помисли његове, изобличи лукавост његову рекавши присутнима: Ово смирење његово и покајање притворни су; под овчијом кожом у њему се скрива вучја зверскост; али ћете ви ускоро видети на њему праведни гњев Божји, јер свемоћна рука Свевишњега збацује са престола силнике.
После свих ових догађаја преподобни се врати на свој стуб; а након мало времена Василиск стварно би збачен с престола, као што беше предсказао преподобни. Зенон поново доби царски скиптар. И видећи у томе испуњење пророчанства преподобнога Данила, дође заједно са својом женом к преподобноме да му се поклони.
Остало време свога живота преподобни отац наш Данило проведе стојећи стално на стубу и чинећи многа чудеса. Но будући смиреноуман и избегавајући славу од људи, он силу чудотворства приписиваше не својим врлинама него молитвама преподобнога, и зато све болеснике који долажаху к њему он одашиљаше у цркву преподобнога Симеона к светим моштима његовим. Тако, златар неки донесе к преподобноме сина свог, хромог од рођења, који уопште не беше у стању ходити већ пузаше као змија стомаком по земљи. Одаславши овога у цркву преподобног Симеона, блажени Данило нареди да на ноге хромог дечака метну свете мошти светога Симеона. Чим то би учињено, хроми скочи као јелен и притече к стубу Данилову, радујући се и славећи Бога.
Један човек, враћајући се са Истока, паде у руке разбојницима. Пошто га страховито избише и колена му поломише, разбојници га опљачкаше па отидоше оставивши га једва жива. Неки путници пролазећи туда, када га видеше испребијана и у ранама, сажалише се на њега и пренесоше у град Анкиру. Епископ тога града уложи велико старање око болесника, доведе најискусније лекаре и излечи га од рана. Но излечени не могаше ходити, јер му ноге беху силно повређене и, мада ране беху излечене, ноге не имађаху силе ходити. Због тога болесник моли епископа да га пошаље к преподобном Данилу. И болесник, непомичан као клада, би положен у кола и одвезен к стубу овог бесплатног лекара. А преподобни Данило одасла болесника у цркву преподобног Симеона, наредивши да га помажу јелејем, узетим од светих моштију, и тако га одмах исцели: болеснику се стопала и глежњи изненада учврстише, и он скочи и стаде ходити, узносећи благодарност Богу и светим угодницима Његовим – Симеону и Данилу.
Неки капетан из Шпаније имађаше тако велику веру у преподобнога, да, кад год би се разболео неко од његових слугу, или од сродника, или од пријатеља, он је писао преподобноме и молио га за исцељење оболелога. И кад су му затим доносили од преподобнога писмо са одговором, он је то писмо стављао на болесника, и болесник је одмах добијао исцељење.
Једна сиромашна жена имађаше синчића од дванаест година, који бејаше нем од рођења. Она га донесе к стубу преподобнога, остави га поред стуба, па оде. Преподобни пак, угледавши дечака са стуба, нареди својим ученицима да га узму и да он живи међу њима. А ученици, мислећи да је мајка научила свога синчића да не говори и да се претвара ради уноснијег просјачења и лакшег издржавања, чињаху му многа зла да би га натерали да проговори: плашаху га, бијаху га, понекад га док је спавао бодијаху бодилом, или удараху трновитим гранчицама, да би он, пробудивши се изненада, проговорио коју реч. Но када се они уверише да је дечко стварно нем, они известише о томе преподобнога. Преподобни нареди да немоме дечаку помажу језик светим јелејем. И када у недељу на светој литургији ђакон отпоче читати свето еванђеље и народ по обичају запева: „Слава Теби, Господе!“ – тада и дечак јасно и громко изговори: „Слава Теби, Господе!“ – И од тог времена он стаде говорити лепо.
Доживевши дубоку старост, преподобни се приближи својој блаженој кончини. Провидевши је, он извести о томе своје ученике, и написа им следеће завештање: „Чеда моја и браћо моја! Ви сте мени и једно и друго: чеда сте моја јер вас родих духовно; и браћа сте моја јер нам је Бог свима заједнички Отац, и ја одлазим к том заједничком Оцу нашем. Но вас, миле моје, који плачете због растанка са мном, не остављам сироте него старање о вама поверавам Оцу нашем који саздаде вас све и мене. Стога нека Он, који је све створио разумом и премудрошћу и затим савио небеса и сишао На земљу и умро и васкрсао нас ради, буде с вама као премудри чувар ваш од ђавола. Као Господ, Он ће вас чувати у послушности светој вољи Својој; а као Отац ваш, Он ће вас самилосно и раширених руку дозивати к Себи кад будете грешили и падали. И Он, који је Себе предао на смрт за нас, нека вас сједини међусобном једнодушношћу, да бисте постали своји Небескоме Оцу. Трчите к смирености, будите послушни, љубите гостопримство, пост, бдење, сиромаштво, и нарочито држите прву и највећу заповест, заповест о љубави, као и све оно што доликује побожности. Чувајте веру истиниту, пазите се од јеретичког кукоља, и ни у чему не одступајте од ваше матере – свете Цркве. Ако све то извршите, бићете савршени у врлини“.
Написавши такво завештање својој духовној деци, преподобни нареди да се прочита пред њима док они плакаху због растанка с њим. На три пак дана пред блажено престављење преподобнога, у поноћ, неки од најдостојнијих ученика његових удостојише се видети где к њему дођоше и посетише га сви од памтивека светитељи Божји: пророци, апостоли, мученици и ликови свих светих у светлости и слави небеској; они га с љубављу поздравише, и наложише му да се причести Божанским Тајнама. А кад приспе дан његовог разрешења од тела, дође са васцелим клиром својим патријарх Јевтимије,[24] прејемник Акакија. Гореспоменута пак богобојажљива жена Ираида, која би разрешена бездетности молитвама преподобнога Данила, припреми све што беше потребно за чесно погребење преподобнога. У то време деси се ту један бесомучан човек, који стојећи крај стуба говораше да види анђела и многе светитеље где силазе с неба к преподобноме, и називаше по имену светитеље које види. И преподобни и богоносни отац наш Данило, радујући се због одласка свог, предаде чесну и свету душу своју у руке Божије, када му бејаше осамдесет година и три месеца од рођења.[25]
Одмах по престављењу преподобнога Данила споменути бесомучни човек ослободи се насиља ђавољег. Кад преподобни сконча, појавише се на небу изнад стуба три звездана крста, или боље рећи три крстолике звезде, које блистаху неисказаном лепотом и дању, за време сијања сунца. И блистаху се оне све време док свето тело преподобнога оца не би погребено крај стубова његових. Заједно с њим бише положене и мошти света Три Младића Вавилонска: Ананије, Азарије и Мисаила, сагласно предсмртном завештању преподобнога, да би они који долазе његовом гробу ради поклоњења одавали част не његовим моштима већ моштима света Три Младића. Тако, смирен за живота, преподобни остаде смирен и по престављењу, избегавајући славу људску. Но Бог прослави онога који Њега прославља: прослави га чудесима на земљи пред људима, прославља га и на небу пред Анђелима, будући Сам слављен свеколиком твари вавек. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛУКЕ НОВОГ СТОЛПНИКА
 
ПРЕПОДОБНИ Лука Столпник живео у време Византијског цара Романа[26] и Константина Порфирородног,[27] зета цара Романа и сина цара Лава Мудрог,[28] а за патријарховања Теофилакта[29] сина цара Романа. У то време Бугари[30] нападоше на Византијску царевину, и по царском наређењу Лука би узет у војску и учествова у рату. У томе рату Лука виде погибију многих хиљада људи, но по промислу Божјем он изађе из рата жив и неповређен. Видећи у свом спасењу прст Божји Лука презре сву сујету света, и постаде монах. И пошто показа велики успех у подвижништву он би рукоположен за презвитера. Ревнујући у врлинама он је носио тешке вериге, и шест дана у недељи ништа јео није, само је у седми узимао по једну просфору и нешто зеља. Затим узиђе на један столп, и проведе на њему три године.
Потом, упућен гласом Божјим с неба, он оде на гору Олимп[31] и метну себи камен у уста, да не би нарушио подвиг ћутања. Одатле пређе у Цариград, и напослетку у град Халкидон.[32] Тамо он поново узиће на један столп, и чинећи безбројна чудеса проведе на њему четрдесет пет година, па отиде ка Господу.[33]
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МИРАКСА
 
СВЕТИ мученик Миракс беше родом Египћанин; рођен од хришћанских родитеља у граду Тенестији; би крштен, одгајен и васпитан у беспрекорној и чистој вери Христовој. Али у својој младићкој лакомислености он подлеже утицају непријатеља свега доброга, ђавола, оде к тамошњем Амиру[34] и одрече се Христа. Па не само то него, пошто скиде са себе појас[35] и изгази крст, он узе мач у руке и ускликну громким гласом: „Агарјанин[36] сам, и од данас нисам више хришћанин!“
Таквим својим одречењем од Христа Миракс стече поштовање и уважење код Амира и његове околине; и дуго времена не мишљаше уопште на своје спасење. Међутим родитељи Мираксови, дознавши за пад свога сина, не престајаху свесрдно молити Бога да покаје њиховог сина и врати га Христовој вери. И молитва њихова не остаде без плода. Господ услиши њихове усрдне молитве: окрену срце сина њихова Миракса на покајање. И он оде к родитељима својим и рече: Премили родитељи моји, помрачена ума ја учиних страховито дело; но ево ме сада к вама са молбом, да опет постанем хришћанин и да будем с вама. – На то му родитељи одговорише: Чедо, откако ти учини тај грех ми пролисмо много суза, и од тада не престадосмо молити Бога да ти дарује познање истине и да те врати Христу, Спаситељу нашем. Зато сада благодаримо Његову доброту што се не оглуши о ништавне молитве наше. Али, чедо, као што и сам знаш, ми страхујемо од Амира да ти останеш с нама, да му то не би дало повода да гњев свој искали на нама. Стога ако хоћеш да умириш своју савест, мучену страшним падом одречења од Христа, и да нађеш милост у Бога, а и да нас спасеш одговорности, и да постанеш близак и мио Христу, те да би могао посредовати пред Њим за све ближње своје, ти поступи овако: отиди к Амиру, и као што си се некада неустрашиво одрекао Христа, тако сада неустрашиво исповеди своју веру у Њега. И то уради тако као да ми ништа не знамо о томе. И сигурно ће Бог, чедо наше мило, устројити пут твој по Својој благој вољи. Иди, и премда смо недостојни, ми се надамо да ће Господ благи услишити молитву нашу.
Миракс послуша савет својих родитеља, и са вером у њихов благослов и молитве упути се к Амиру и његовим великодостојницима. Ступивши пред Амира и његове великаше, Миракс се опаса појасом, осени себе чесним дрвеним крстом, целива га и стаде викати из све снаге: „Господе, Христе мој, помилуј и спаси ме!“
Оваква смелост запрепасти све. Амир дохвати Миракса и упита га: Шта је то с тобом? какво ти се зло догодило? – Миракс одговори: Једва дођох себи од оног ђавољег помрачења које ме беше снашло, и вратих се Христу Богу моме, и опет постадох хришћанин као што и раније бејах. И ево дођох да пред. тобом и твојим великашима и пред свима исповедим Господа Христа и да вам изјавим да проклињем веру вашу.
Чувши то, Амир нареди да Миракса одведу у тамницу, и да га тамо држе три дана без хране и пића. После тога он га изведе на суд. На суду Миракс опет исповеди Христа. Због тога би избијен, и поново закључан у тамницу. Након три дана мученик би понова изведен на суд, али он опет неустрашиво исповедаше Христа Господа. Зато га тукоше воловским жилама тако, да му тело ранама покрише. Амир га онда поново баци у тамницу. А после три дана Амир га опет изведе преда се на суд. И видећи да мученик и надаље чврсто и непоколебљиво исповеда Христа, Амир нареди те га немилосрдно тукоше. Напослетку донесе одлуку: да му се мачем одсече глава.
Слуге Амирове узеше светог исповедника, и по наређењу укрцаше га у лађу, отпловише с њим на пучину морску четири стадије, и допустише му да се помоли Богу. Затим му одсекоше главу, па га бацише у море.[37] Шта се затим десило с његовим телом, да ли је испливало из мора, не зна се; но чесна глава његова изаће из мора, и неки благочестиви хришћани је познаше, и узеше је на чување као скупоцени дар. А када то дође до ушију Амиру, поштоваоци светог мученика дадоше Амиру сто златника као откуп, и добише дозволу да несметано чувају свету мученикову главу. Они начинише сребри ковчежић, и с доличном чашћу положише у њега свету главу. Од тога времена па све до сада ова света глава светога страдалца точи из себе миомирисно миро и чини многа и разноврсна исцељења у славу Господа и Спаса нашега Исуса Христа, утврђујући веру код оних који сумњају у небеску славу светог мученика.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКОНА СУХОГ, ПЕЧЕРСКОГ
 
ОПОМИЊИТЕ се сужања као да сте с њима свезани (Јевр. 13, 3), – тако заповеда сужањ о Господу, свети апостол Павле. Покоравајући се овој заповести, опоменимо се чудеса блаженог сужња Никона, преко кога се очигледно пројави сила Господа који сужње ослобађа окова. Овај блажени сужањ Никон беше из града Кијева, син веома угледних родитеља. Дошавши у Печерски манастир он добровољно пороби у послушност Христу разум свој и себе васцелог, и постаде искусан монах. Затим, у време најезде злочестивих Татара, он би са светим Евстратијем Печерским заробљен од њих истовремено, и одведен из манастира у њихову земљу, и држан тамо у оковима. Један христољубиви житељ града Кијева допутова тамо да откупи заробљенике, но блажени Никон се уклони од њега; а тај христољубац помисли да Никон поступи тако зато што има у Кијеву богате сроднике и жели да га они откупе. Пошто откупи многе заробљенике, тај се христољубиви човек врати у Кијев и исприча о блаженом Никону. Када то дознадоше Никонови сродвици, они одоше к Татарима са великим благом да откупе Никона, али блажени Никон им рече: Немојте узалуд трошити своје благо. Да је Господ хтео да будем слободан, не би ме предао у руке ових безаконика: јер Он сам предаје у ропство оне које хоће. А ми: „добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов. 2, 10). – Сродници укорише блаженога, и не откупивши га вратише се Натраг са својим благом. После тога Татари, видевши да им се жеља не испуни, стадоше немилосрдно мучити слугу Божјег. И мучише они блаженога пуне три године сваки дан: злостављаху га, везиваху га, окиваху га по рукама и ногама, опаљиваху га огњем, параху га ножевима, мораху га глађу и жеђу, не давајући му ништа јести некада по дан, некада по Два, некада по три; лети га по три дана држаху на врелом сунцу, а зими га бацаху у снег и мраз. Све му то чињаху безбожни Татари, да би он откупио себе; но блажени Никон благодараше Бога за све и мољаше Му се непрестано. Затим, након извесног времена Он објави својим мучитељима да ће га Христос забадава ослободити из руку њихових, о чему је он већ обавештен. И говораше им: Мени се јави брат мој Евстратије, кога ви продадосте Јеврејима да га разапну.[38] Зато ће они осуђени бити заједно са претцима својим који су викали: „крв његова на нас и на децу нашу“.[39] А ви, бедници, бићете муче)ни заједно са Јудом који је продао Господа на крсна страдања. Мученик који ми се јави рече ми, да ћу ја кроз три дана бити у манастиру, ради молитава светих отаца Антонија и Теодосија и осталих угодника Печерских с њима.
Чувши то, Татарин који преподобнога беше одвео у ропство, помисли да преподобни намерава побећи, па му подсече жиле под коленима, да не би могао побећи, и усто постави јаку стражу око њега. Но трећега дана, у само подне, када сва стража са оружјем у рукама окружаваше преподобнога, блажени сужањ изненада постаде невидљив, а стражари само чуше глас који говораше: „Хвалите Господа с неба!“
И тако светитељ би на чудесан начин невидљиво пренесен у Печерску цркву Пресвете Богородице, и то у време када се на Божанственој литургији поче певати Причастен. И одмах се сва братија слегоше око њега, и питаху га на који је начин доспео овамо. Но он спочетка хтеде да прикрије ово превелико чудо. Међутим сви који га окружаваху, видећи га окована у тешке ланце и све тело његово покривено гнојавим ранама, а нарочито видећи како му крв цури из подсечених жила, тераху га на све могуће начине да им каже истину. Стога он, и против своје воље, напослетку исприча им све шта се збило, али им не даваше да му скину окове с руку и ногу. На то му игуман рече: Брате, да је Господ хтео да ти остаиеш у овим оковима, Он те не би избавио из ропства; зато се покори нашој молби. – После тога скинуше окове с преподобнога, и братија направише одњих стварчице, потребне за олтар.
Након не много времена, пошто са Татарима би закључен мир, допутова у Кијев онај Татарин који је држао блаженог Никона у ропству. Допутовавши у Кијев, он посети Печерски манастир. Видевши тамо свог бившег роба, блаженога Никона, он га познаде, и подробно исприча све о њему игуману и братији; и више се не врати натраг у своју земљу, него испуњен умилењем он прими свето крштење, и заједно са другим Татарима који такође беху дошли у Кијев, постаде монах, и с њима оконча живот свој у покајању у Печерском манастиру, служећи као послушник и ученик бившем робу своме – блаженоме Никону.
Бише и многа друга предивна чудеса овог блаженог и светог оца Никона, од којих ћемо споменути нека. – Једном, када блажени беше још у ропству, разболеше се заробљеници од глади и беде толико да бејаху близу смрти. Тада блажени, и сам роб са њима, заповеди им да ништа не окушају од хране незнабожаца, и молитвом својом подари свима оздрављење, и учини да се на невидљив начин ослободе уза.
Другом приликом, док блажени још беше у ропству, разболе се Татарин који га је и одвео у ропство; и када беше на самрти он заповеди својим женама и деци да роба Никона распну више његовог гроба. Но овај блажени роб, провидећи духом да ће ее овај Татарин покајати на крају свога живота, помоли се за њега и исцели га, те на тај начин спасе и себе од смрти телесне, и овог Татарина не само од смрти телесне већ и од душевне.
Овај блажени Никон назива се „Сухим“ због велике испошћености тела. А то наступи код њега од великог пошћења његовог и од силне крви која му истече у ропству, те је могао заједно са пророком Давидом рећи за своје здравље, поремећено у ропству; „сасуши се као цреп крепост моја“ (Псал. 21, 16), „и кости моје као топионица огореше“ (Псал. 101, 4). И ми, дивећи се чудесној сили његовој, не телеоној него оној. која је својствена Бестелесним Силама Небеским, шта ћемо рећи? Само оно што и свети апостол: „Ово благо имамо у земљаним судовима“ (2 Кор. 4, 7). Овај сужањ, чудесно ослобођен окова, при свој сухости телесној, заиста гораше огњем љубави Божије, сијајући добрим и богоугодним делима. Затим он би ослобођен и од окова тела,[40] и за пролазну сухоту у овом животу он после смрти доби од Бога неувенљиву нетрулежност тела свога, у којој оно и до сада пребива у пештери; духом пак својим он уђе у „наследство непропадљиво, чисто, које неће иструнути ни увенути, сачувано на небесима“ (1 Петр. 1, 4), крај извора вечнога живота, и доби неувенљиви венац славе. Тим венцем нека се на молитве преподобног угодника Божјег Никона, удостојимо и ми бити овенчани од Цара славе Христа Бога, коме слава са беспочетним Оцем Његовим и с Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЛЕОНТИЈА АХАЈСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Леонтије живљаше за време последњих Палеолога, 1 и у време после њих. Беше родом из Монемвасије Пелопонеске од богатих и побожних родитеља, Андреја и Теодоре. На крштењу доби име Лав, и пошто изучи школе, посла га отац у Цариград да се усавршава у философији. Због његових способности и врлина и цар га веома љубљаше и поштоваше. Када му умре отац, Лав се врати у свој завичај и у свему се потчини својој матери, иако беше велики философ и веома цењен. Мајка му, желећи да се повуче у манастир и да тамо проведе богоугодно остатак свога живота, наговори сина да се ожени и да наследи сво родитељско богатство, нашта овај и пристаде иако це беше светољубив.
Иако у свету, Лав живљаше богоугодно и врлинским животом, јер имаше не земаљско већ небеско мудровање. Међутим, срце његово гораше божанском чежњом и он не беше задовољан сгањем у коме се налази, него жељаше да се сав преда Богу и служби Њему. Пошто доби троје деце, убеди супругу своју да остане са децом у дому његовом и у свој имовини његовој, а он отиде да испуни жељу душе своје, или боље рећи Еванђеље Христово, које гласи: „Сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу имена мога ради, примиће сто пута онолико и Добиће живот вечни“ (Мт. 19, 29). Он, дакле, нађе једног светог мужа, по имену Менида, искусног у монашком живљењу, потчини се њему и уброја у остале његове послушнике. Када прими анђелски образ, доби име Леонтије, и са таквом ревношћу отпоче своје аскетске подвиге, и толико се много труђаше, да је за кратко време превазишао у врлинама сву осталу сабраћу и саподвижнике своје и сви му се дивљаху.
Међутим, чежња да види и да подражава дела и других светих мужева, одведе га у Свету Гору, и нашавши тамо врлинске монахе, саподвизаваше се са њима и проли много зноја ради врлине, труда и подвига. Но пошто га и тамо почеше многи ценити, блажени напусти Свету Гору, дође и насели се у пуста места Пелопонеза и беше тамо сам, само Богу молећи се. По његовој молитви, а по милости Својој, Бог му показа место за подвизавање у северном делу Пелопонеза, на гори званој Клока изнад Егија. Дошавши тамо, он трпљаше студен и мраз зими, а жегу лети и многим другим трудовима победивши све противничке силе демонске, достиже у савршено бестрашће. Тома и Димитрије Палеолози, управљачи Пелопонеза, веома поштоваху Преподобнога, тако да из љубави према њему сазидаше на месту где се он подвизаваше храм Архангела Михаила, и многе друге зграде, те постаде, и остаде, манастир и до данас.
Преподобни пак Леонтије, мудрим и божанским речима својим и садејством божанске благодати, поставши узрок спасења многих, предвиде свој крај, јер виде пресветле Анћеле где га призивају са земље на небо, и тако у миру предаде свој дух у руке Божје око 1450. године, поживевши 75 година. Његово свето тело би положено у истој пећини где се подвизавао, и оно точи исцељења онима који му са вером прибегавају. Нека би се и ми избавили вечног мучења милошћу Божјом, молитвама преподобног и богоносног оца нашег Леонтија, и да се удостојимо небеског царства. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВАРСАВЕ
 
СВЕТИ мученик Варсава беше Персијанац. Он неустрашиво исповеди своју веру у Христа истинитог Бога. Зато му поглавар Персије одсече главу; и храбри страдалац прими венац мучеништва.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АИТАЛА и АКЕПСИЈА
 
ОВИ свети мученици беху из Персије, из града Арбила.[41] Аитал беше прво незнабожачки жрец у граду Арбилу; но потом чувши о вери Христовој реши се да се обрати хришћанском епископу, надајући се добити исцељење од болести која га беше снашла у то време. Епископ га одмах исцели молитвама својим од болести крварења. И онда упозна са истинама хришћанске вере и живота. Поставши хришћанин он би посвећен за презвитера, и врати се у свој град где стаде суграђанима својим проповедати Христову веру. Због тога он би оптужен управитељу области као хришћанин. Пред управитељем Аитал исповеди Христа Бога. Зато управитељ нареди те му одсекоше уво, па га онда вргоше у тамницу.
Свети пак Акепсије беше ђакон. Ухваћен, он исповеди своју веру у Христа. Зато га немилосрдно тукоше, па заједно са Аиталом упутише архимагу[42] царевом. Овај их изведе пред цара. Они и пред царем објавише своју веру у Христа. Због тога обојици одсекоше главе. И тако ови блажени исповедници примише венац мучеништва.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕРЕНЦИЈА, ВИКЕНТИЈА, ЕМИЛИЈАНА и ВЕВЕЈА
 
ОВИ свети мученици пострадаше за Христа Господа мачем посечени.
 
СПОМЕН СВЕТИХ ПОДВИЖНИКА
ПЕТРА И АКЕПСИМА
 
ПОДВИЗАВАЛИ се и скончали у Персији.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ВИХИЈАНА и НОМОНА
 
МОНАСИ – подвижници; поштова!ни на Кипру као светитељи. Њихове свете фреске (из 14. века) налазе се у њима посвећеном храму у селу Анагиа, код Никозије на Кипру, а и у другим црквама. Иначе их други Синаксари не спомињу.
 
НЕДЕЉА СВЕТИХ ПРАОТАЦА
пред Рођењем Христовим
 
У ДАНЕ предпразнства Рођења Христовог, у недељу која падне између 11. и 17. децембра, празнује се спомен свих старозаветних Праотаца, светих Патријараха, Пророка и Праведника, који су живели пре Закона датога на Синају, као и оних који су живели под Законом, то јест свих светих Праотаца од родоначелника праоца Адама до светог праведног Јосифа, Заручника Пресвете Богоматере Христа Спаса. Заједно с њима спомињу се ове недеље и сви свети старозаветни Пророци, који су пророковали долазак Христа Спаситеља, почев од пророка Мојсија и Самуила па све до светог Захарије и Јована Крститеља. Такође се ове недеље спомињу и сви старозаветни Праведници, који су се оправдали вером у долазећег Месију, Христа Спаситеља, и прославља се тога дана њихова велика вера и богоугодне врлине. Особито пак спомињу се и славе се благочестива Три Младића, Ананија, Азарија и Мисаил, и са њима Пророк Данило, који су у огњеној пећи Вавилонској усред распаљеног пламена тајанствено изображавали тајну Свете Тројице и тајну Оваплоћења Христовог од Свете Дјеве, коју огањ Божанства не опали.
Поименце пак у ову недељу Праотаца Христових спомињу се следећи свети Праоци: Свети и праведни првоздани прародитељи Адам и Ева, праведни Авељ син Адамов, праведни Сит син Адамов, праведни Енос син Ситов, Каинан син Еносов, Малелеил оин Каинанов, Јаред син Малеилов, Енох син Јаредов, Матусал еин Енохов, Ламех син Матусалов, праведни Ноје син Ламехов, Сим и Јафет синови Нојеви, Арфаксад син Симов, Каинан син Арфаксадов, Сала син Каинанов, Евер син Салин (по коме бише названи Јевреји), Фалек син Еверов, Рагав син Фалеков, Серух син Рагавов, Нахор син Серухов, Тара син Нахоров, свети праведни Патријарх Авраам син Тарин, и Лот синовац Аврамов, Патријарх Исак син Аврамов, Патријарх Јаков (назва!н Израиљ) син Исаков, светих Дванаесторица Патријараха синова његових: Рувим, Симеон, Левиј, Јуда из чијег је колена Христос, Завулон, Исахар, Дан, Гад, Асир, Нефталим, прекрасни Јосиф Патријарх, и најмлађи Венијамин; затим Фарес и Зара синови близанци патријарха Јуде, Есром син Фаресов, Арам син Есромов, Аминадав син Арамов, Наасон син Аминадавов, Салмон син Наасонов, Вооз син Салмонов, Овид син Воозов, Јесеј син Овидов, из чијег корена произрасте Давид Цар и Пророк, Богоотац Христов по телу; затим Соломон цар син Давидов, Ровоам цар син Соломонов, Авија цар син Ровоамов, Аса цар син Авијин, Јосафат цар син Асин, Јорам цар син Јосафатов, Озија цар син Јорамов, Јоатам цар син Озијин, Ахаз цар син Јоатамов, Језекија цар син Ахазов, Манасија цар син Језекијин, Амон цар син Манасијин, Јосија цар син Амонов, Јехонија цар син Јосијин,
Салатиил син Јехонијин, Зоровавељ који обнови храм Јерусалимски, Авиуд син Зоровавељов, Елиаким син Авиудов, Азор син Елиакимов, Садок син Азоров, Ахим син Садоков, Елиуд син Ахимов, Елеазар син Елиудов, Матан син Елеазаров, Јаков син Матанов и праведни Јосиф син Јаковљев, Заручник Пресвете Дјеве Марије (Лука 3, 23-38 и Матеј 1, 1-16).
Такође се спомиње свети и праведни Мелхиседек, свештеник Бога Вишњега, свети и праведни Јов Многострадални, свети Пророк и Боговидац Мојсије и брат његов Пророк и Првосвештеник Арон, првосвештеници Елеазар и Финес син његов и Ор, праведни Исус Навин и Халев; праведне Судије Израиљске: Девора и Варак, судија Јефтај, судије Гедеон и Самсон, и праведна Јаиља; свети Пророк Самуило, Пророк Натан, велики Пророк Илија Тесвићанин и Пророк Јелисеј, Олда Пророчица, Јездра и Немија вође Израиљске, Исуе првосвештеник и Симон велики јереј. Онда се још спомињу Дванаест Малих пророка: Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија; такође свети пророк Михеј II, пророк Самеј, Азарија пророк, Анан пророк, Варух пророк, Ахије пророк. Четири света Велика Пророка: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило са Три Младића: Ананијом, Азаријом и Мисаилом, и најзад свети пророк и првосвештеник Захарија, отац светог Претече, а и сам свети Јован Претеча и Крститељ Христов.
Од светих и праведних Жена, осим већ споменутих, спомињу се још ове недеље: света праведна прамати Сара жена Авраамова, праведна Ревека жена Исакова, праведна Лија прва жена Јаковљева и праведна Рахиља друга жена Јаковљева, Асинета жена Јосифова, Раава Хананејка, Маријам сестра Мојсијева, праведна Рута баба Давидова, праведна Сарафтеја којој би послан пророк Илија, праведна Соманићанка која прими пророка Јелисеја, праведна Јудита, праведна Јестира, праведна Ана мати
Самуилова, праведна Сузана о којој говори пророк Данило, праведна Соломија богоносица, и праведни родитељи Преовете Богородице Јоаким и Ана.[43]
Свим овим светим Праоцима Пресвете Богородице и преко Ње Праоцима Христовим по телу пева се ове недеље на богослужењу следећи дивни тропар у њихову част а на славу Христа Бога и Спаса нашег (глас 2): „Вером си оправдао Праоце, заручивши унапред преко њих Цркву из незнабожаца. Хвале се и славе ови Свети, да Она Која Те је бесемено родила јесте плод благословени од њиховог семена. Молитвама њиховим, Христе Боже, спаси душе наше“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Месопотамија (= Међуречје) – земља између двеју река: Тигра и Еуфрата. Ту се, по казивању Библије и предању других народа, налазио рај, обиталиште првозданих људи
  2. Самосат – главни град Сиријске области Комагене, на западнојобали реке Еуфрата.
  3. Сравни: Лк. 9, 62.
  4. Спомен његов Црква празнује 1. септембра.
  5. Антиохија Сиријска – један од древних и најбогатијих градова Сирије, престоница њена; на реци Оронти.
  6. Псал. 120, 3
  7. Анапла – предграђе Цариграда.
  8. Светог Антонија Великог Црква празнује 17. јануара.
  9. Анатолије – патријарх Цариградски од 449-458. године.
  10. Општежићни манастир „Неуспављивих“ основан крајем четвртога века преподобним Александром, чији спомен Црква празнује 3. јула; спочетка се налазио у веома забаченом месту крај реке Еуфрата, но касније пренесен у Цариград. Поредак и монашки живот у том манастиру одликовао се изузетном строгошћу. Назив „манасгир Неуспављивих“ дошао је отуда што је у њему богослужење текло дан и ноћ безирекидно. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда звала свој час дана или ноћи, и одлазила је у цркву, да настави читање и појање претходне чреде.
  11. Свети Генадије – патријарх Цариградски од 458-471. године.
  12. Кир – знаменити песник хришћански, био најпре епарх – градоначелник Цариграда при Теодосију Млађем (у првој половини петога века), а доцније епископ Смирнски.
  13. Свети Лав I – цар Византијски од 457-474. године.
  14. Царовао од 408-450. године.
  15. Спомен његов празнује се 2. септембра.
  16. Сравни: Псал. 33, 18.
  17. Мат. 8, 26.
  18. Краљевао од 477-485. године.
  19. Сравни: Мат. 16, 26.
  20. Царовао од 474-477. године.
  21. Сабор Халкидонски = Четврти Васељенски сабор, одржан 451. године; на њему осуђена јерес Јевтихијева: монофизитство.
  22. Патријарховао од 471-489. године.
  23. Антипат: царски намесник, проконзул.
  24. Свети Јевтимије – патријарх Цариградски од 490. до 496. године.
  25. Преподобни Данило Столпник преставио се 11. децембра 489. и 490. године. На стубу се он подвизавао више од тридесет година. Свете мошти његове видео у Цариграду 1200. године руски хаџија, инок Антоније.
  26. Роман I Лакапен царовао од 919-944. године.
  27. Константин VII Порфирородни царовао од 912-959. године.
  28. Лав VI Мудри царовао од 886-911. године.
  29. Теофилакт – патријарх Цариградски од 933-956. године.
  30. Бугарски цар Симеон, умро 927. године, ратовао са Грцима и многе јаде задао Византијској царевини.
  31. У Витинији, северозападној области Мале Азије.
  32. Халкидон – град у Малој Азији, на обали Цариградског мореуза, на супротној страни од Цариграда.
  33. Преподобни Лука упокојио се у другој половини десетога века, између 970-980. године.
  34. Амир или Емир називао се Сараценски владар Египта.
  35. Појас се у хришћана приписивао символички значај благодатне силе, која их укрепљује у њиховом ратовању са духовима зла испод неба (Сравни: Еф. 6, 14).
  36. Тојест: муслиман, мухамеданац.
  37. То је било око 640. године.
  38. Преподобни Евстратије би продат од Татара једном Херсонском Јеврејину, који га са својим једноверцима стави на страшне муке, е да би га приморао одрећи се Христа. Али, пошто не успе у томе, он га разапе на крсту, на коме свети мученик и предаде душу Богу, прободен копљем од Јеврејина.
  39. Мат. 27, 25.
  40. Преподобни отац Никон Сухи упокојио се 11. децембра 1101. грд. 1 Константин XI Палеолог, владао 1449-1453.
  41. Град у Персији; – данашњи Ербил, у Малој Азији.
  42. Архимаг – врховни маг, врховни првосвештеник; највиши положај после цара у Персијској царевини.
  43. Многи од ових светих старозаветних Праотаца, Пророка и Праведника спомињу се и посебно током године. Тако: Адам и Ева спомињу се 1. априла, праведни Авељ 20. марта, Сит, Енос и Енох 1. марта, Арон 20. јула, Мојсије 4. септембра, Елеазар и Финес 2. септембра, Авакум пророк 2. децембра, Авдија пророк 19. новембра, патријарси Аврам, Исак и Јаков 21. августа, а Аврам и Лот 9. октобра, праведна Сара 19. августа, Јосиф патријарх 31. марта, Агеј иророк 16. децембра, Азарија пророк 3. фебруара, Амос пророк 15. јуна, Анан пророк 27. марта, Ахије пророк 12., новембра, Ана мати Самуилова 9. децембра, Гедеон 26. септембра, Давид цар 26. децембра, Соломон 17. јуна, Данило пророк и Три Младића 17. децембра, Захарија пророк 8. фебруара, Илија пророк 20. јула, Јелисеј пророк 14. јуна, Исаија 9. маја, Јеремија 1. маја, Варух 28. септембра, Језе1шљ 21. јула, Исус Навин 1. септембра, Језекија цар 28. августа, Јов многострадални 6. маја, Јестира 20. децембра, Јоил пророк 19. октобра, Јона пророк 22. септембра, Јудита 7. септембра, Малахија пророк 3. јануара, Михеј I пророк 5. јануара, Михеј II 14. августа, Мелхиседек 22. маја, Наум пророк 1. децембра, Натан пророк 29. децембра, Олда пророчица 10. априла, Осија пророк 17. октобра, Самеј пророк 9. јануара, Самсон судија 26. марта, Самуило пророк 20. августа, Софонија пророк 3. децембра. Сви ови свети старозаветни Праоци помињу се такође и у суботу Сирне Недеље заједно са Свима Светима, чији се заједнички спомен тада врши.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *