NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
30. DECEMBAR
 
ŽITIJE SVETE MUČENICE
ANISIJE
 
ZA CAROVANJA neznabožnog cara Maksimijana[1] življaše u slavnom gradu Solunu jedna devojčica po imenu Anisija, ćerka bogatih hrišćanskih roditelja, koji je vaspitavahu u strahu Božjem, te ona brže rastijaše vrlinama nego godinama, jer roditelji je hranjahu više istinama vere negoli mlekom. Kada joj prođoše detinje godine i Anisija izraste u prekrasnu devojčicu, roditelji je vrlo brižljivo učahu svoj knjižnoj mudrosti. Umno obdarena, Anisija brzo i lako shvataše sve, i pokazivaše na delu dostojne plodove učenja. Ispunjena Duha Božija, ona imađaše vaistinu angelsku narav, i lice joj se sijaše izvanrednom krasotom. U to vreme ona retko izlažaše iz kuće, i krijući mladalačku krasotu u odaji svojoj, ona često s tugom govoraše sebi: „O, varljivi živote mladih, jer ili sablažnjavaš ili se sablažnjavaš! Dobra je starost, ali, avaj meni, tuga me obuzima zbog dužine vremena koja me deli od nebeskog“. – I Anisija nikada ne prestajaše prizivati u pomoć Hrista, preklanjajući kolena i kvaseći zemlju suzama.
Kada Anisijini roditelji otidoše ka Gospodu, ona postade naslednica očevog imanja, i stade razmišljati šta da radi sa tim bogatstvima. Jer pred njom behu velike riznice zlata i srebra, prostrana imanja, ogromna stada stoke, bezbrojno mnoštvo robova i robinja, skupocene svilene i zlatotkane haljine, zlatan nameštaj, ukrašen raznovrsnim biserjem i dragim kamenjem koji je sijao veličanstvenom lepotom. Gledajući sve to, sveta Anisija govoraše: Kako se spasti usred tolikih bogatstava zemaljskih? Kako razmrskati glavu stare zmije, đavola, i savladati njegovu silu? Znam dakle šta ću uraditi: protivu zmije upotrebiću zmijsko lukavstvo. Kao što se svake godine ona obnavlja svlačeći sa sebe svoju staru kožu, tako ću se i ja izbaviti od svojih bogatstava. Jer bogatstva silno škode onima koji ih upotrebljavaju na zlo, i neizlečivim otrovom ubijaju one koji ih sabiraju, a tvrdice i nedarežljive okivaju svojim okovima i mrežama. Sticanje imanja podstiče na gnjev i gomila bogatstva putem obmane i lažne mere; skupocene haljine uče oholom hodu i uvlače u greh; zlatne grivne i ogrlice gordeljivo podižu glavu, jer žele da ih ljudi vide i hvale. Stoga ću ja postupiti s bogatstvima ovako: postaću im prirodna gospodarica pre no što ona neprirodno zagospodare mnome. A postaću im zaista gospodarica trošeći ih na dobro, a ujedno s tim uklanjajući se i od iskušenja koja bogatstva izazivaju. Ja ću im naći jaku stražu: daću ih kao u riznicu u kuće udovica, siročadi i ništih. I veran je moj jemac – Gospod, koji će mi uzvratiti ne dvostruko samo nego stostruko, dodajući mi pritom život večni. Dakle, razdaću sve, da bih sve dobila u celosti, sto puta umnoženo, i razdavši sve, uzeću krst Hristov. A kada razdam sve, meni će lako biti poći za Hristom. Ostaviću zemaljsko na zemlji, da bih uzaživela s angelima na nebu. Bolje je izbeći paguban i nečist život, i uzaželeti život neprolazan i podvige duhovne. Promeniću vremensko za večno: svu vrednost pripisaću braku besmrtnom, provodiću život u celomudriju, i sačuvaću za Sazdatelja telo moje čistim. Sad je vreme trgovanja, obavimo kupovinu. Gonjenja i zlopaćenja neka mi izdejstvuju slavu na nebesima. Mučitelji i muke neka me privedu rajskim utehama, a rane i tamnice neka me uvedu u dvore Hristove, jer ne samo ljudi dobijaju nagrade, nego se i žene udostojavaju venaca.
Tako sveta devojka govoraše sebi, i sa suzama se moljaše: Gospode Isuse Hriste, Svetlosti moja, Izvore besmrća, Korenu netruležnosti, Ti si se na neiskazan način začeo u devičanskoj utrobi, i po rođenju Svom sačuvao si Prečistu Mater Tvoju devičanstvenom! Gospode blagi, učini da i ja uđem u red devstvenica i ne budem odlučena od dvora Tvojih! Uvrsti i mene među mudre devojke, i udostoj me da sa neugasivim svetilnikom sretnem Tebe, da bih postala učesnica slave Tvoje završivši besprekorno podvig svoj!
Pošto se tako pomoli Gospodu, sveta Anisija odmah prodade sve, ali ne po ceni koliko je stvarno vredelo, i ne na onakav način na kakav obično biva na pijacama pri prodavanju i kupovanju. Jer ona govoraše kupcu samo ovo: Znaj, ove stvari koje prodajem pripadaju ništima i ubogima. Stoga odredi pravednu cenu, da bi time ti i sebi stekao neku nagradu, jer pravedan je Gospod, i ljubi pravdu, i uzvraća po pravdi.
Pošto rasprodade svu imovinu, sveta Anisija stade dobijeni novac razdavati ništima i stradalcima po tamnicama. Obilazeći sve tamnice, ona ne samo davaše sužnjima sve što je potrebno, nego ih i lično svojim rukama služaše, naročito one koji posle silnih mučenja i zadobijenih rana ne behu u stanju da se sami usluže. Takve ona i lečaše, previjajući im rane i mažući im meleme. Ona tešaše tužne i ucveljene; posećivaše one koji bolesni ležahu, i pomagaše ih. Ona hoćaše po trgovima i ulicama, i davaše obilnu pomoć svima ništima, i bolesnima, i onima što na đubrištima ležahu. Pritom ona govoraše sebi: Neću tražiti sebi utehe i naslade u bogatstvima, koja na dan Suda neće vredeti ni koliko kap vode.
Kada sveta Anisija potroši sve do poslednje pare, ne ostavivši sebi ništa, ona se zatvori u jednoj sobi, i trudom ruku svojih zarađivaše hranu telu svome, i u znoju lica svoga jeđaše hleb svoj, držeći se reči svetog apostola: Ko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10), jer hrišćani treba da se hrane od truda ruku svojih. Podvizavajući se u molitvama i postu, Anisija življaše kao bestelesna. Navikavši na podvige i oskudan život, ona dane provođaše u trudovima i čitanju božanstveNih knjiga, a noći u psalmopojanju i molitvama. Zemlja joj beše postelja; umesto meke postelje ona imađaše jednu rogožu, umesto toplih pokrivača – stare poderane haljine. A spavaše ona vrlo malo, jer govoraše sebi: Opasno je spavati kada neprijatelj moj bdi.
Pri tome sveta podvižnica prolivaše obilne suze, i uzdasi njeni behu mnogobrojniji od reči što izlažahu iz usta njenih. A beše ona toliko obuzeta božanskom ljubavlju da kada preklanjaše kolena na molitvu, njoj izgledaše Da pripada k nogama Spasiteljevim, i celiva ih, i kosom svojom otire prah s nogu Gospodnjih. Ta misao rađaše u njoj izvore suza, slično onoj koja suzama obli noge Gospodu, i kosom od glave svoje otre (Lk. 7, 36-50). U nje beše jedna neprestana želja: da se razreši od tela i da živi sa Hristom (sr. Flb. 4, 23). I moleći se, ona bijaše prsi svoje i govoraše:
„Svemogući Gospode Bože, Oče Jedinorodnog Sina Tvog Isusa Hrista, Gospoda i Boga i Spasa našega, Ti sediš na prestolu slave Svoje! Tebi služe hiljade i hiljade Arhangela, i predstoji neizbrojno mnoštvo poslušnih Ti Prestola, Gospodstava, Načala i Vlasti; Tebe hvale Heruvimi i neprestano slavoslove Serafimi,[2] pevajući Trisvetu pesmu! Ti si duhove koji su ustali protiv Tebe rinuo u bezdane pakla, i zmaja koji je lišio sebe blagodati Tvoje okovao nerazdrešivim okovima, presto njegov survao na zemlju, odagnao ga iz nebeske službe, lišio ga blaženog života, i sramnu gordost njegovu krstom satro! Iz prečistog naručja Tvog Ti si nam poslao Boga Reč, predvečnog Spasitelja duša naših, rođenog od Duha Svetog i Marije, i Njime potražio izgubljeno, učvrstio nemoćno i iscelio satrveno! Tebe prizivam svim srcem svojim ja, smirena i grešna sluškinja Tvoja. Ti znaš pomisli svakoga čoveka; Ti si oganj, bačen u ovaj svet Jedinorodnim Sinom Tvojim, zapalio u mome srcu, i iskru vere što je u meni pretvorio u buktinju ljubavi prema Tebi, doći i spasi mene, nedostojnu sluškinju Tvoju, jer Tebe želim, Tebe ištem, i k Tebi se priljubljujem svom snagom svojom.
„Gospode Bože Sine, primi molitvu moju, koju prinosim Tebi srcem skrušenim i duhom smirenim. Ne prezri mene, o Isuse Hriste, radi koje si bio na krst prikovan, po obrazima bijen; radi koje si žuč sa octom ispio, smrt gorku okusio, u treći dan iz mrtvih vaskrsao, i na nebo se uzneo, i sediš s desne strane Oca: ne posrami mene, i ne odgurni mene iz broja sluškinja Tvojih, nego me udostoji hrišćanske končine na znamenje svetog krsta Tvog! Učini me učesnicom stradanja Tvojih, da budem dostojna javiti se pred lice Tvoje! Sačuvaj me vernom Tebi! – Prikuj strahu tvome telo moje; od sudova tvojih uplaših se (Psal. 118, 120); odvrati oči moje da ne gledaju ništavila (Psal. 118, 37), nego ih otvori, molim Te, da bih videla čudesa zakona tvoga (Psal. 118, 18). Tebi sam odana od utrobe matere moje, Ti si Gospod moj! Otac moj i mati moja ostaviše me (Psal. 26, 10), a Ti si me, Gospode, primio. Ispravi puteve moje, da se ne posrami sluškinja Tvoja, nego „učini sa mnom čudo dobrote“ (Psal. 85, 17), i ispuni molbu moju, jer „Gospode, pred tobom su sve želje moje, i uzdisanje moje nije od tebe sakriveno“ (Psal. 37, 10).
„I još se molim Tebi, Bože, Oče, pomozi mi da se ne obrete greh na meni, sluškinji Tvojoj: jer Tebi prinosim sebe na žrtvu kroz smirenje moje. Primi me kao žrtvu paljenicu ovaca i teladi i hiljadu ugojenih jaganjaca. I udostoj me sledovati Jagnjetu Tvome bezazlenom, Isusu Hristu, sa kojim neka bude Tebi, sa Svetim Duhom slava i čast i sila kroza sve vekove. Amin“.
Pošto se tako pomoli Bogu, sveta Anisija ustade sa molitve i oseni sebe krsnim znakom. Sve to vide lukavi vrag roda ljudskog, i ne mogaše podnositi njen angelski i nebeski život. Jer on je gledaše gde ona već duhom boravi na nebu i svim srcem želi da postrada za Hrista, i škrgutaše zubima na nju i pokušavaše da njenu sobu zatrese i sruši. Ali videći da je ona odasvud ograđena krsnim znakom, on odbegavaše, progonjen nevidljivim batinama. Ipak, njemu ponekad uspevaše da svetiteljki katkad ubaci lenjost i mrzovolju, ali ona odmah razaraše njegovo lukavstvo, ograđujući sebe neprestanom molitvom kao bedemom. I vrag istine jadikovaše i govoraše sebi:
„Teško meni bednome! Ja angele povukoh za sobom s neba, mnoge ispoline pokorih, a sada me mladići i devojke ismevaju, jer smrt ljube kao život, i ovenčani njome oni hitaju k nebu i ostavljaju ovaj svet pustim. Mene je tešila krv ubijanih mučenika, ali njihova vera i podvizi i propoved izmeniše čitave gradove i narode. Hramovi se moji ruše, proricališta zanemljuju, žrtvenici se obaraju, žreci moji koji se ranije veseljahu sada su potišteni. Na propast moju svuda se postavlja krst, i carstvo moje već pada: jer oni koji su radosni u mukama, strašni su u grobovima: oni me opaljuju, biju i odasvud progone; i ono što ja bejah izmislio protivu njih, to se sada okrenulo protiv mene i zadaje mi silnu muku. No ja ipak znam šta da uradim s njima: pronašao sam jedno novo lukavstvo“.
I odmah vrag smišlja ovo: želeći da slavu svetih mučenika sahrani u prašinu zaborava, i da njihovi podvizi ostanu nezapisani, kako potonja pokoljenja ne bi imala iz čega saznati o njima, crni zavidljivac udesi da hrišćane ubijaju bez suda i ispitivanja, i to ne carevi i vlastodršci već najprostiji i najgori ljudi. Svezlobni vrag nije shvatio da Bog zahteva dobru nameru a ne reči.
Pogubivši veliko mnoštvo hrišćana Maksimijan, naučen đavolom, napravi se tobož iznemogao. Napivši se dovoljno krvi on, kao krvoločna zver koja, kada se dobro najede mesa i više joj se ne jede, mirno prolazi pored životinja, tako i ovaj bezbožni mučitelj, pošto oseti odvratnost prema ubijanju, napravi se krotak, i ovako govoraše: Hrišćani su nedostojni da ih ubijaju pred carevim očima. Kakva je potreba ispitivati ih i suditi ih i zapisivati njihove reči i dela? Jer ti će se zapisnici čitati i predavati iz roda u rod među onima koji budu držali hrišćansku veru i spomen će se njihov praznovati kroz vekove. Zašto da ne izdam naređenje, da hrišćane kolju kao stoku, bez saslušavanja i vođenja zapisnika, da bi smrt njihova ostala nepoznata i spomen njihov bio zaglušen ćutanjem?
Donevši takvu odluku, pogani car odmah razasla Na sve strane naređenje: da svaki koji želi, može ubijati hrišćane, bez ikakve bojazni, ne bojeći se ni suda ni kazne za ubistvo. – I stadoše ubijati hrišćane bez broja svakodnevno i u svima pokrajinama i gradovima i selima, na trgovima, na putevima, i po kućama. Svaki koji je sreo i samo raspoznao hrišćanina, mogao je odmah ne govoreći ni reči udariti ga čime bilo, ili ga probosti nožem, ili poseći mačem, ili ubiti kamenom, motkom, kao skota. I ispunjavahu se reči Svetoga Pisma: Ubijaju nas za tebe svaki dan, postupaju s nama kao s ovcama koje su za klanje (Psal. 43, 23; Rm. 8, 36).
U to opako i ubitačno za hrišćane vreme sveta Anisija, svom dušom goreći od želje da umre za Hrista, izađe jednom iz svoga stana sa namerom da ide u hram Gospodnji. A kada ona ulažaše na takozvanu Kasantriotijsku kapiju, razleže se graja naroda, jer toga dana neznabošci praznovahu praznik sunca i prinošahu svoje pogane žrtve. Utom jedan carski vojnik, idući prema svetoj Anisiji, kada je ugleda onako lepu zaustavi je, i nahuškan samim đavolom, reče joj: Stani, devojko, i kaži mi kuda ideš. – A ona, videći njegovu bestidnost i drskost i držeći da je to vražje iskušenje, prekrsti se na njegove oči. Međutim vojnik se ne zastide celomudrenog ćutanja devojčinog, nego smatrajući da ga ona time sramoti i ponižava, dohvati je kao vuk ovcu, pa je ljutito i besno upita, ko je ona i otkuda ide. A ona, jagnje Hristovo, želeći da se krotkim odgovorom izbavi iz svirepih ruku njegovih, reče mu: Sluškinja sam Hristova, i idem u crkvu. – No bestidni vojnik, podstican besom koji beše u njemu, uzvrati joj: Neću te pustiti da ideš tamo, nego ću te odvesti k žrtveniku gde prinose žrtve bogovima našim, jer danas mi praznujemo boga sunca.
Govoreći to on pokuša da joj silom skine maramu s glave, da bi joj potpuno otkrio lice. No ona se junački protivljaše, ne dopuštajući mu da joj skine maramu s glave. I odgurnuvši ga, ona mu pljunu u lice, i reče: Neka ti, đavole, zapreti Gospod moj Isus Hristos!
Tada vojnik, sav besan, i ne podnoseći ime Hristovo, izvuče mač, udari njime svetu Anisiju ispod rebara i probode je skroz. Sveta devica pade na zemlju, i zajedno sa krvlju koja se lijaše iz nje predade svoju svetu dušu u ruke Hrista Boga svog, kojega ljubljaše i za koga svim srcem u sve dane života svoga umreti željaše. A prolaznici videvši to okružiše je mrtvu i u krvi: i jedni oplakivahu njenu mladost i ljutu smrt, a druga roptahu na bezbožnoga cara koji izdade nepravedan zakon da se ubijaju nevini ljudi. Neki pak hrišćani uzeše česne mošti njene, česno ih spremiše i pogreboše na dve stadije daleko od Kasantriotijske kapije, s leve strane narodnoga puta. Docnije nad česnim moštima svete Anisije bi podignut molitveni dom.
Ovo se dogodi za vladavine na zemlji cara Maksimijana, dok nad nama caruje u beskonačne vekove Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
TIMONA
 
SVETI Timon beše jedan od sedam đakona (D. A. 6, 5) i od Sedamdeset apostola. Postavljen za episkopa Batrskog u Arabiji, on propovedaše Evanđelje i pretrpe m!noge muke od neznabožaca. Bi bačen u oganj, no osta nepovređen. Najzad skonča raspet na krstu i preseli se u carstvo Hristovo.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
TEODORE KESARIJSKE
 
PREPODOBNA Teodora podvizavala se u obitelji svete Ane. Živela za carovanja Lava Isavrijanca i sina mu Konstantina.[3] Bila roda znatnog i slavnog: otac joj Teofil bio patricije; majka joj se zvala Teodora. Pošto mnogo godina nije imala dece, majka joj Teodora skrušeno i usrdno molila se Bogu, naročito Presvetoj Bogorodici, da joj podari čedo. I nerotkinja Teodora zače i rodi ovu kćer – Teodoru. Kada kćer odraste, majka je odvede crkvi svete Ane, kao posvećenu Bogu od rođenja, i predade je manastiru svete Ane, zvanom Rigidion. Tu ona stade živeti pod mudrim rukovodstvom pobožne igumanije, i izuči božanstvene knjige. Međutim bogobojažljiv i bogougodan život mlade iskušenice beše strašna muka za pakosnog đavola. Zato on ubaci caru Lavu ikonoborcu misao u glavu, da Teodoru uda za jednog od svojih dvorjana. I Teodora bi silom otrgnuta od sestrinstva, i dovedena u Carigrad. No na sam dan svadbe Skiti udariše na prestonicu; nastade strašna zabuna; car odmah uputi vojsku da brane prestonicu od varvara; uputi i samog mladoženju. V prvom sukobu mladoženja poginu. Osetivši se slobodna, Teodora iskoristi sveopštu zabunu, pa neprimetno od svadbenih gostiju izvuče se, ode na morsku obalu, sede na lađu i radosna otputova u svoj manastir, svesrdno blagodareći Bogu na promišljanju o njoj. A kada potom jedan carski velikodostojnik; pošto se beše čulo da je Teodora u manastiru, dođe po nju u manastir, on je zateče već kao monahinju, i ne hte je dirati nego je ostavi na miru.
Kao monahinja, prepodobna Teodora silno isposti svoje telo, da su joj se kosti videle kroz kožu. Hrana joj beše parče hleba, i to svakog drugog ili trećeg dana, i ništa drugo. Sva joj odeća beše jedna sura vlasenica od kozje dlake. Postelja joj beše: gruba prostirka od kozje dlake, prebačena preko oštrog kamenja, te i kad je spavala, spavanje joj je bilo kratko i mučno, a često je po čitave noći provodila u bdenju, bez sna. Ne zadovoljavajući se tim podvizima, prepodobna mati Teodora nošaše na telu železne verige. Od tih veriga ona dobi rane po telu; iz tih rana se širaše smrad.
Podvizavajući se tako mnogo godina, prepodobna mati naša Teodora blistaše svakom vrlinom. I takva, ona pređe u nestariv i blaženi život na nebesima.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
TEODORE CARIGRADSKE
 
HRISTOČEŽNJIVA monahinja i samopregorna poslušnica svetog Vasilija Novog.[4] Po smrti javila se Grigoriju, učeniku svetog Vasilija Novog, i opisala mu svih dvadeset mitarstava, kroz koja je duša njena prošla posle razlučenja od tela, dok nije pomoću molitava svetog Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine.[5]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FILETERA
 
JEDNOM kada Dioklecijan doputova u Nikomidiju, neki neznabošci ga obavestiše o jednom hrišćaninu. Car odmah posla po njega; i ovaj bi doveden pred cara na sud. Kada ga car ugleda, bi silno poražen; jer svetitelj beše visok rastom i veoma lep; kosa i brada mu behu divne zlataste boje, sa prekrasnim presijavanjem. Zadivljen, car ga nazva bogom a ne čovekom. I upita ga car: Kaži nam, odakle si, i kako ti je ime, i kakvog si roda? – Svetitelj odgovori: Rodio sam se i vaspitao ovde u Nikomidiji, sin sam eparhov, po veri sam hrišćanin, i živim sa hrišćanima; ime mi je Fileter.
Prizvavši Filetera bliže k sebi, car mu poče laskavo i blago govoriti, želeći da ga odvoji od vere Hristove; a usto stade izgovarati i hule na Gospoda našet Isusa Hrista. Čuvši to, svetitelj odstupi malo od bogohulnika, pa podiže oči k nebu i reče: „Neka se zapuše, neka se zapuše usta onoga koji se usuđuje huliti Hrista moga, pa bio to car ili ko drugi!“
I tog časa nastade zemljotres i strašna grmljavina, da se car i svi oko njega prepadoše. Posle toga Fileter bi bačen u strahovito usijanu peć. No on se pomoli Bogu, i oganj se ugasi, i peć se potpuno raspade, i junak Hristov iziđe nepovređen. -Pod uticajem ovoga čuda, a imajući u vidu i Fileterevu lepotu i visoko poreklo, car mu darova slobodu, i da ide i živi gde hoće.
Kada se posle Dioklecijana u Nikomidiji zacari njegov zet Maksimijan,[6] sveti Fileter bi opet optužen kod cara. Izveden pred cara, on ispovedi Hrista istinitog Boga, i Tvorca i Promislitelja. Zbog toga ga najpre tako mnogo tukoše motkama, da vojnici – izvršioci kazne sami padahu na zemlju polumrtvi od iznemoglosti i premorenosti, a mučenik, krepljen Gospodom Hristom, držaše se tako junački, da je izgledalo da strada tuđe telo a ne njegovo. Posle toga sveti mučenik bi obešen i tako dugo i bezdušno strugan, da oni koji ga strugahu popadaše od umora na zemlju. Zatim mučenika baciše zverovima da ga rastrgnu, ali zverovi polegaše kroj njegovih nogu kao krotke ovce. Iza toga mučenika silom uvedoše u idolište, da bi ga tamo primorali da se pokloni idolima. Ali mučenik uznese molitvu Bogu, i idoli popadaše na zemlju i razbiše se. Naposletku car izdade naređenje: da se mučeniku odseče glava mačem. Ali kada sluga zamahnu mačem, njemu se tog trenutka osuši ruka. To što snađe i drugog izvršioca ovog carevog naređenja: jer čim on podiže ruku sa mačem iznad svetiteljeve glave da mu je odseče, njemu se oduze ruka.
Posle toga sveti mučenik bi bačen u tamnicu i okovan u lance. Potom bi opet izveden na sud. I pošto sveti junak ne pokaza ni najmanje volje da se pokori caru i odrekne Hrista, car ga osudi na progonstvo u Prokonis,[7] kuda on i bi upućen okovan u lance. Na putu on učini ne malo čudesa: đavole izgonjaše, gubave očišćavaše, i od svake druge bolesti isceljivaše; jednom rečju svojom poobara idole; samo dodirnu rukom veleljepni idolski hram, i on se sruši do temelja. Sva ta čudesa, a naročito ovo poslednje, mnoge raspoložiše za veru u Hrista, među kojima i šestoricu vojnika sa njihovim starešinom, koji svetog ispovednika sprovođahu u progonstvo.
Kada mučenik i straža koja ga je sprovodila stigoše u Sigrijanski kraj,[8] gde svetitelj takođe satvori mnoga čudesa, tamošnji ljudi kazaše da se u blizini nalazi neki čovek po imenu Eviot,[9] hrišćanin, koji je pretrpeo mnoga i žestoka stradanja za Hrista od kneza, ali je ostao nepovređen i čini velika čudesa. Kada to ču sveti Fileter, on odluči da ide da se vidi s Eviotom. U to vreme blaženom Eviotu javi se Angeo Gospodnji i reče: Iziđi iz svoje kelije i idi do tog i tog mesta u susret svetom Fileteru, sastradalcu tvom“.
Eviot odmah izađe iz kelije i stade silaziti s gore na kojoj obitavaše. Međutim Fileter, po kazivanju jednoga seljaka, krenu ka Eviotu, i poče se penjati na Sigrijansku goru zajedno sa starešinom i šestoricom vojnika, koji već behu poverovali i krstili se, i nisu želeli da se odvajaju od svetog Filetera. Prešavši nešto puta, oni sretoše blaženog Eviota koji silažaše k njima, i pozdravljajući jedan drugoga oni se ispuniše radosti. Veseleći se duhovno, oni se popeše svi na goru u obitalište svetog Eviota, i provedoše tamo zajedno sedam dana. I blaženi Fileter zaspa snom, koji je davno s ljubavlju želeo: prestavi se ka premilom mu Hristu Bogu, predavši u ruke Njegove duh svoj.[10] Blaženi Eviot sahrani ga u mestu svoga boravišta. A nakon jedanaest dana, skončaše i starešina oružane pratnje i šestorica vojnika, i svi oni biše pogrebeni blizu moštiju svetog mučenika.
 
SPOMEN SVETIH
ŠEST VOJNIKA I NJIHOVOG STAREŠINE
 
PREKO svetog mučenika Filetera poverovali u Hrista; skončali u miru.[11]
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
GEDEONA NOVOG
 
VETI Gedeon rodio se u selu Kapurni, u Dimitriadskoj eparhiji, od pobožnih no veoma siromašnih roditelja, oca Avgirinosa i majke Kirace, i na svetom krštenju dobi ime Nikon. Siromašni roditelji, imajući veliku porodicu, dadoše Nikona svome bliskom rođaku da ga odgaji i vaspita, u mestu Velestini, gde se taj njihov rođak bavio trgovinom, a gde i oni već življahu. Pametan i okretan, dečak Nikon se dopade bogatom i uticajnom Turčinu Alinu, koji silom ote Nikona, odvede svojoj kući i poturči, davši mu muslimansko ime.
Nakon dva meseca, pod uticajem blagodati Božje, dečak Nikon se osvesti i uvide da se iz dečje lakomislenosti odrekao Hrista. Kajanje mu zapali dušu, i on izmeni i način života i svoj izgled: postade neveseo i utučen, i nemaran na poslu. No ujedno s tim on krišom gorko plakaše, i donese odluku da beži iz tog mrskog mu doma.
Ulučivši zgodnu priliku, Nikon pobeže i sakri se kod svojih roditelja. Znajući da će ga Turčin tražiti i goniti, roditelji savetovahu svome sinu da beži u Svetu Goru. Alin zaista udari u poteru za Nikonom, i ovaj bežeći od njega, tri godine lutaše iz mesta u mesto. Najzad stiže u Svetu Goru. Tamo, u manastiru Karakalu on nađe sebi duhovnika, i ispovedi mu svoj pad. Duhovnik mu dade potreban duhovni lek, pa ga potom prisajedini opet Pravoslavnoj Crkvi.
Nakon izvesnog vremena Nikon bi za svoju revnost u podvizima udostojen monaškog postriga, i dobi ime Gedeon. Starci, videći Gedeonovu besprekornu poslušnost u svemu i njegovo neumorno revnovanje u vrlinama, izabraše ga za eklesiarha. Prohodeći ovo novo poslušanje, Gedeon poče dodavati trud trudu. Pri tome on udvostruči post, bdenje, molitvu i metanija. Na taj način on u toku trideset pet godina potpuno očisti srce svoje i ispuni ga bezmernom ljubavlju prema Gospodu Hristu. Jednom kada prepodobni Gedeon čitaše knjigu o stradanjima svetih mučenika, koji za svoje podvige dobiše od Boga mučeničke vence i carstvo nebesko, u njegovoj se duši rodi Plamena želja da postrada za premilog Gospoda Hrista, i tako krvlju svojom omije sebe od strašnog greha svog – nekadašnjeg odrečenja od hrišćanske vere. Od tada ova se želja njegova iz dama u dan sve više i sve jače rasplamćivaše u srcu njegovom, i dovede ga dotle, da on donese odluku da tu želju svoju privede u delo. Ali prethodno on tu nameru svoju otkri starcima svete obitelji svoje, moleći ih da ga oni blagoslovom i molitvama svojim ukrepe na taj podvig.
Starci, znajući Gedeona kao muža savršena i utvrđena u vrlinama, dadoše mu svoj blagoslov i obećaše mu da će moliti podvigostrojitelja Gospoda Hrista da ga ukrepi u stradanjima.
Gedeon se onda oprosti sa blaženim starcima, sa kojima prožive trideset pet godina u manastiru Karakalu, i otputova u mesto Velestinu gde se i Hrista odrekao beše. Čim stiže u taj grad, on ode u sud, stupi pred sudije, i ispovedi pred njima svoju veru u Hrista, a Muhameda prokle kao lažnog proroka. Međutim sudije mu udariše nekoliko batina, pa ga oteraše iz sudnice. I to se ponovi nekoliko puta.
Tada Gedeon, željan mučeništva, ode u druga mesta. Ali svuda mu se dešavalo što i u Velestini: dobio je batine i bio izbacivan iz sudnice. Videći u tome nepristanak Božji, prepodobni Gedeon se vrati u Svetu Goru.
U Svetoj Gori blaženi provede godinu dana, ali nemaše mira u duši, jer ga sagorevaše želja da postrada za Gospoda. Zato opet uze blagoslov od staraca, i ponovo ode u Velestinu. Tamo izađe pred sudije u sudnici, ispovedi Isusa Hrista kao Jedinog Istinitog Boga, a prokle muslimansku veru. No i ovoga puta njega izbiše, pa iz sudnice isteraše.
Tada prepodobni ode u drugo mesto, stupi pred upravljača toga mesta, izjavi da je hrišćanin, a muslimansku veru izruži i prokle. Upravljač, čuvši hulu na svoju veru, uplaši se i odmah napisa poglavaru te oblasti Veli-paši, koji življaše u Trakiji, u mestu Turnovi, da neki hrišćanin drsko vređa i huli njihovu veru. Paša posla dva vojnika da mu dovedu tog hulnika. Kada blaženog Gedeona dovedoše, Veli-paša sazva iz okolnih mesta ugledne građane, i izvede Gedeona na sud. No blaženi Gedeon i tu neustrašivo ispovedi svoju hrišćansku veru, a muslimansku izvrže ruglu i prokle je. Sudije pokušaše najpre milom i raznim obećanjima, pa zatim silom i pretnjama da pridobiju mučenika. No on sve to s prezrenjem odbi. Tada sudije, da bi posramili mučenika, obrijaše mu glavu, metnuše mu nakaznu kapetinu na glavu, posadiše ga naopako na magarca, pa vodiše kroz sve ulice grada Turnove. No sveti prepodobnomučenik se radovaše toj poruzi za Hrista. Posle mu sekirom odsekoše sve prste na rukama i nogama, kao negda svetom mučeniku Jakovu Persijancu,[12] pa najzad ga baciše u nužnik, gde dušu svoju svetu predade Bogu, tridesetog decembra 1818. godine.
Čudotvorne mošti svetog prepodobnomučenika počivaju u crkvi Svetih Apostola u Turnovi, a jedan deo moštiju nalazi se u manastiru Karakalu. Molitvama svetog prepodobnomučenika Gedeona, Hriste Bože, pomiluj i spasi nas. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAVA ARHIMANDRITA
 
PREPODOBNI otac Lav arhimandrit svetim podvizima ugodi Bogu, i skonča u miru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Maksimijan carovao od 284. do 305. godine.
  2. Serafimi, Heruvimi, Prestoli, Gospodstva, Sile, Vlasti, Načala, Arhaigeli i Angeli jesu činovi angelski, kojih po učenju svete Crkve ima devet.
  3. Lav III Isavrijanac carovao od 717. do 741. godine, nasledio ga sin njegov Konstantin V Kopronim (741-775. godine). Ovi carevi behu prvi ikonoborci.
  4. Spomen njegov Crkva praznuje 26. marta.
  5. Videti opširnije o njoj pod 26. martom: Žitije prepodobnog oca našeg Vasilija Novog.
  6. Maksimijan II Galerije carovao u , istočnoj polovini Rimske carevine od 305-311. godine.
  7. Prokonis – ostrvo u Mramornom moru; sada Marmara
  8. Sigrijanski kraj – planinska pokrajina oko Kizika, u Maloj Aziji.
  9. Spomen svetog mučenika Eviota Crkva praznuje 18. decembra.
  10. Sveti mučenik Fileter prestavio se 311. godine.
  11. Videti o njima pod današnjim danom. Spomen svetog mučenika Filetera.
  12. Spomen njegov Crkva praznuje 27. novembra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *