NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. DECEMBAR
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
AVAKUMA
 
Sveti prorok Avakum bejaše sin Asafatov, iz plemena Simeonova. Zbog vrlinskog života svog on dobi od Boga dar proročki. Prorokovao je za carovanja Manasije i sina Amona, u vremenu od 660. do 611. godine pre Hrista. Prorekao je opustošenje Jerusalima i Vavilonsko ropstvo. Kada Navuhodonosor car Vavilonski udari na Jerusalim, Avakum se skloni u zemlju Ismailćansku, odakle se opet vrati u Judeju, gde življaše kao zemljoradnik. Jednoga dana nošaše on ručak radnicima na njivi, kad mu se najedanput javi angel Gospodnji i reče: „Odnesi ručak koji imaš u Vavilon Danilu, u jamu lavovsku“. I reče Avakum: „Gospode, Vavilona ne videh, i jamu ne znam gde je“. Tada ga angel uze za kosu i trenutno prenese u Vavilon, u daljinu ogromnu, na jamu lavovsku, u koju Danil beše bačen od cara Kira za kaznu, jer se ne pokloni idolima. „Danile, Danile, primi ručak što ti ga posla Bog“, viknu Avakum. I Danil primi i jede. Potom angel Božji opet uze Avakuma i prenese u Judeju, na njivu njegovu (Dan. 14, 33-36). Još je Avakum prorokovao o oslobođenju Jerusalima i vremenu Hristovom. Upokojio se u dubokoj starosti i sahranjen u mestu Kela. Mošti mu otkrivene u vreme Teodosija Velikog.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
MIROPIJE
 
Sveta devojka Miropija rodila se u gradu Efesu[1] od hrišćanskih roditelja. Po smrti oca ona bi preporođena svetim krštenjem. Vaspitavana od svoje majke u strahu Božjem, ona s ljubavlju i usrđem odlažaše na grob svete mučenice Ermionije,[2] jedne od kćeri svetog apostola Filipa (D. A. 21, 8-9). Ona uzimaše celebno miro koje isticaše iz groba svete Ermionije, davaše ga bolesnicima i isceljivaše ih. Sa tog razloga ona i bi nazvana Miropija.
U to vreme carovaše Dekije.[3] Kada se diže gonjenje na hrišćane, majka Miropijina se preseli sa njom na ostrvo Hios,[4] gde ona imađaše imanje nasleđeno od roditelja. Tu ona življaše povučeno sa svojom ćerkom u svome domu i moljaše se Bogu. Jednom dođe na to ostrvo knez Numerijan. Po njegovom naređenju, za ispovedanje vere u Hrista bi uhvaćen blaženi Isidor, vojnik po zvanju, čovek u godinama, pobožan i divan. Pošto se blaženi Isidor ne hte odreći Hrista, knez ga prvo stavljaše na raznovrsne muke; zatim mu odseče svetu glavu, i česno telo njegovo baci u jamu da ga pojedu zveri i ptice, a na izvesnom odstojanju postavi stražu da hrišćani ne bi ukrali telo mučenikovo.
Tada sveta Miropija, puna božanske revnosti, dođe sa svojim služavkama noću, tajno uze sveto telo mučenikovo, i česno obavivši pogrebne molitve, sahrani ga na naročito spremljenom mestu.[5]
Kada knez doznade da je telo Isidorovo ukradeno, on stražare okova u lance i naredi da ih vode po celome gradu da pronađu ukradeno telo, rekavši im naposletku ovo: da ako u određenom roku ne nađu ukradeno telo, glave će im biti odsečene.
Međutim sveta Miropija, ugledavši muke okovanih i vučenih stražara, i čuvši da će im glave biti odsečene, zabole je duša, i reče sebi: „Ako ovi stražari trpe tolike muke, i budu pogubljeni zbog mene, koja sam ukrala telo, onda – teško meni na Strašnom sudu Božjem, duša se moja ima mučiti kao kriva za pogubljenje tolikih ljudi“. – I neočekivano za sve, ona viknu k vojnicima: „Prijatelji, telo koje tražite ja sam uzela dok ste vi spavali“.
Čuvši to, vojnici je odmah dohvatiše i pred kneza Numerijana odvedoše, govoreći: Gospodaru naš, evo one koja je ukrala mrtvog zlosrećnog starca. – Knez upita svetiteljku: Je li istina to što oni govore o tebi? – Da, istina je! odgovori svetiteljka. – Prokleta ženo, viknu knez, kako si smela da to učiniš? – Miropija odgovori: Smela sam zato što prezirem i pljujem na tvoju ništavnost i bezbožnost.
Ove reči strahovito razjariše gordoga kneza, i on naredi da je nemilosrdno biju motkama. I biše je dugo. Zatim, dohvatiše je za kosu, vukoše je po celome ostrvu, mučeći joj sve delove tela, pa je najzad jedva živu baciše u tamnicu. U ponoći pak, kada se svetica moljaše, velika svetlost obasja svu tamnicu, i uđe hor Angela koji pevahu Trisvetu pesmu. U sredini Angela bejaše sveti Isidor. I pogledavši na mučenicu on joj reče: Mir tebi, Miropijo, jer molitve tvoje stigoše do Boga, i evo ti ćeš sada poći s nama da primiš venac koji ti je spremljen.
I pri toj reči svetog Isidora sveta mučenica Miropija s radošću predade duh svoj Bogu.[6] I napuni se sva tamnica neiskazanog miomira, da se i sami stražari, osetivši to, zapanjiše i skoro vansebni postadoše. A jedan od stražara, koji sve to svojim očima vide i svojim ušima ču, pohita k svešteniku, ispriča mu sve, i primi sveto krštenje. Potom i on sam, ispovedivši svoju veru u Hrista, udostoji se mučeničkog venca. Telo pak svete Miropije uzeše hrišćani i česno pogreboše slaveći Boga.
 
SPOMEN SVETOG I PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOANIKIJA,
Devičkog Čudotvorca
 
Prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije, veliki čudotvorac Božji u našem narodu, rodio se u predelima Srpske Dioklitije (ili Duklje),[7] od roditelja pobožnih i imućnih, no koje on potom prevaziđe pobožnošću i bogatstvom duhovnim. Rodio se u drugoj polovini 14. veka i živeo na zalasku slavnog Srpskog carstva i slobodne države, pred početak strašnog i mnogovekovnog ropstva agarjanskog, u koje potom zapade Srpski rod. Sigurno da je Promisao Božji hteo kroz Svetog Joanikija da nagovesti i pokaže verujućem narodu Srpskom i svima pravoslavnim hrišćanima na Balkanu, da je glavna i bitna sloboda ona duhovna sloboda, kakvu je stekao Sveti Joanikije svojim životom pred Bogom i u Bogu, i da svi mi pravoslavni hrišćani na zemlji treba da se najpre borimo za tu duhovnu, Hristovu slobodu, bez koje svaka druga sloboda nije prava ni potpuna. Još je kroz Svetog Joanikija Čudotvorca Bog hteo da pokaže vernim ljudima Svojim da je Duh Božji svagda prisutan među hrišćanima, i da Bog nikada ne napušta narod svoj ako Mu on ostane veran do kraja. I zaista je tako i bilo. Jer su pravoslavni Srbi, potpomagani kroz mnogobrojna iskušenja predugog ropstva Turskog blagodatnim i čudotvornim prisustvom i dejstvom Božjim i Svetitelja Njegovog Joanikija Devičkog, sačuvali svoju veru i duhovnu slobodu u Bogu, a onda su sa verom i pomoćju Božjom stekli ponova i svoju nacionalnu i državnu slobodu.
Slobodu svoju u Gospodu, koja se sastoji u vernom hođenju i življenju pred Bogom u pravdi i istini i u neodstupnom tvorenju svake zapovesti Božje, stekao je Sveti Joanikije kroz mnogobrojne bogougodne podvige svoje, koji su samo jedinom Bogu bili poznati. Jer od rane mladosti svoje on sebe svet posveti Bogu i životu za Boga, zbog čega i napusti svet i vrevu svetsku i udalji se u pustinju, to jest u jednu zabačenu klisuru Crne Reke (na Ibru), gde molitveno samovaše i tihovaše u jednoj tamošnjoj tesnoj pešteri. Tu svoju tamnu pećinu Prepodobnik Božji ubrzo pretvori u svetli hram Božji, jer u duši svojoj izgradi sveti i nerukotvoreni hram Božji u Duhu, a zatim i samu tu pećinu pretvori u hram Svetih Arhanđela Božjih.
Kada se zatim slava podviga Svetiteljevih pronese po okolnim krajevima i među svim verujućim ljudima, koji zbog toga u velikom broju počeše dolaziti Prepodobnome, Joanikije tada napusti svoje mesto podviga i odbeže u neprohodne krajeve Dreničke, gde se sakri u gustu šumu zvanu Devič, po čemu kasnije i bi nazvan Devički. Tamo se skloni u dolinu jednog šumskog potoka, i prebivaše u šupljem stablu jedne bukve. I ovdašnji njegovi veliki i bogougodni podvizi poznati su jedinome Bogu Svevidećem, ali se iz dara čudotvorstva Svetiteljevog vidi koliko su oni bili veliki i ugodni Bogu. O njima se delimično govori u starim Žitijama i Službama napisanim Svetom Joanikiju (o čemu se može nešto više videti pod 26. aprilom, kada se po drugi put slavi spomen ovoga Prepodobnog). Kroz te svoje mnoge i naporne podvige, kroz raznovrsna iskušenja pričinjavana mu od demona, Svetitelj Joanikije izašao je kao iskusan i slavan pobednik, što se vidi i iz toga što mu je Bog dao čudotvornu moć i vlast nad nečistim dusima i njihovim pagubnim dejstvima.
Na ovom novom mestu svojih novih podviga Sveti Joanikije je uskoro podigao crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, i tako postao prvi ktitor novog manastira Deviča,[8] koji i do danas postoji. Nešto kasnije, drugi ktitor manastira Deviča postaje i tadašnji Srpski vladar, despot Đurađ Branković (1427-1456. g.), u znak zahvalnosti Svetom Joanikiju za čudesno isceljenje njegovim molitvama despotove bolesne kćeri Mare. Kasnije je manastir Devič stekao ne malo monaško bratstvo, pa su manastirska bratija još dograđivala manastir i manastirsku crkvu. Po prestavljenju pak Prepodobnog Joanikija, a to je bilo 2. decembra 1430. godine, podignuta je mala crkvica na njegovom grobu, koja i do danas stoji nepovređena, dok su ostala manastirska zdanja mnogo puta bila rušena i ponovo obnavljana, blagodatnom pomoću Svetog Joanikija i trudom blagočestivih žitelja manastira Deviča i okolnih vernika.[9]
Odmah po blaženom prestavljenju i česnom pogrebenju Svetog Joanikija, počela se projavljivati njegova bogodana čudotvorna i celebna moć. Zbog toga je pobožni narod obližnjih i daljnih krajeva počeo priticati njegovim svetim moštima i prositi od Svetoga blagodatna isceljenja za duše i tela svoja. A divni Čudotvorac Devički bogodarežljivo isceljivaše sve bolesti i nemoći onih koji mu sa verom i ljubavlju pribegavahu. Ali, isto tako, Svetitelj ponekad i kažnjavaše, i to one koji Boga ne poštovaše i sveti manastir Svetiteljev napadaše. Evo jednog takvog primera, koji je zabeležio sveti vladika Ohridski i Žički Nikolaj, u svom „Ohridskom Prologu“.
Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u manastir Devič jedan oficir, Mađar, s odredom vojske. On dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog Joanikija, i upita ga šta ima pod kamenom pločom? „Svetinja“, odgovori mu iguman. „Kakva svetinja“, nasmeja se oficir, „tu su nekakve stvari skrivene“. I naredi odmah vojnicima, da pijucima lupaju i odvaljuju ploču. No dok se to vršilo, oficira spopadne muka po sredini tela. On legne u postelju, i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu. Tako se Sveti Joanikije pokaza strašan neprijateljima svetinje Božje i neodoljiv pobornik pravoslavnih.
Slično čudesno delo učini Svetitelj i za vreme Drugog svetskog rata, kada u njegov manastir navališe muslimanski nasilnici i tlačitelji pravoslavnih, takozvani balisti. Oni napadoše na manastir Devič i razoriše skoro sva njegova zdanja. No kada htedoše da razruše i crkvu nad grobom Svetog Joanikija, biše sprečeni na taj način što se nekima od njih ukočiše ruke i prsti zalepiše za drške od budaka i pijuka, tako da ostadoše na mestu nepokretni i skoro okamenjenih ruku i prstiju. Tek posle mnogih molbi i molitava Svetitelju, on im se smilova i oslobodi uzetosti ove bezbožnike. Tako se, i ovde pokaza sila vere hrišćanske pravoslavne i svetiteljska moć i čudotvornost Svetog oca Joanikija.
Divna su i mnogobrojna čudesa Svetog Joanikija, učinjena od vremena njegovog preseljenja sa zemlje na nebo pa sve do naših dana. Neka od najnovijih čuda njegovih opisana su pod 26. aprilom, a ovde ćemo spomenuti još neka koja tamo nisu izneta.
U neko vreme turskog ropstva beše zapusteo manastir Devič, te se u njemu ne pojaše pesma Bogu. Tada neki pravoslavni hrišćanin po imenu Miloš, iz Hercegovine, spremaše se da ide u Jerusalim na poklonjenje tamošnjim svetinjama. I baš kad je mislio krenuti na put, javi mu se Sveti Joanikije u snu i reče mu, da ne ide u Jerusalim. Bolje ti je, objasni mu Svetitelj, da ideš u Devič i tamo moju crkvu počistiš i urediš nego da ideš u Jerusalim. Miloš posluša i dođe u zapušteni Devič, počisti ga, uredi, i učini te ponovo propoja. Tu se onda Miloš zamonaši i ostane do kraja svoga života, služeći Bogu i Svetitelju Božjem Joanikiju.
Čudotvornost Svetog Joanikija privukla je u njegovu obitelj manastir Devič još jednu dušu, koja se potom predala bogougađanju. Reč je o prepodobnoj podvižnici Efimiji monahinji, u narodu poznatijoj pod imenom blažena Stojna.[10] Stojna je živela u prošlom veku. Rođena je u selu Lopižima kod Sjenice, u kući Zarića, sada sasvim raseljenoj zbog zuluma turskog i agarjanskog u Srbiji. Stojna je od detinjstva bila čobanica ovaca. Kao čobanica ona je jednom udarila jednu nemirnu ovcu, no udarila je tako da je taj udar naneo više bola savesti i srcu Stojninom negoli telu ovčijem. Taj udar nije bio smrtonosan za ovcu, ali je Stojna zbog toga mnogo plakala. Uveče je Stojna doterala ovce domu oca svoga, ali ih ujutru nije više isterala na pašu, jer se te noći razbolela. U bolesti svojoj Stojna umoli braću, da je odvedu Svetom Joanikiju u Devič. I braća je zaista i odvedu Svetitelju. Kada je stigla do hrama ovog Božjeg Čudotvorca, Stojna položi lice svoje na njegov ćivot, i nije se mogla lako rastaviti od ćivota i od mnogih suza. Kroz nekoliko dana, njoj se u Deviču potpuno povrati zdravlje, i ona od tada ostane u manastiru, gde se zatim i zamonaši i ostane pod imenom monahinja Efimija.
Mnogobrojna su i neprekidna sve do danas čudesa Svetog Joanikija, činjena Bogom preko njega mnogim i mnogim ljudima, i to ne samo pravoslavnim Srbima, nego čak i inovernim Šiptarima i muslimanima. Tako je Svetitelj učinio i sledeće divno čudo. U potoku ispod manastira Deviča nalazi se sveta vodica, agiazma. Na tu vodu odvode bolesnike i umivaju ih radi isceljenja, jer se tu u blizini podvizavao Sveti Joanikije i podvizima svojim osvetio i prirodu vode. Kraj te vode stajao je jedan bakreni tas, gde su zahvalni ljudi metali novac. Neki Arnautin ukrade taj tas i odnese ga svojoj kući. No on zbog toga polude, i bi od srodnika donesen pod ćivot Svetiteljev. I sluga Boga Čovekoljupca Joanikije milostivo isceli ovog Arnautina i povrati mu izgubljeni razum i pamet.
Najzad, da spomenemo i ovo čudo Svetog Joanikija. Za vreme poslednje obnove manastira Deviča (posle Drugog svetskog rata), neki roditelji dovedoše u manastir svoju sumasišavšu devojčicu, moleći od Svetog Joanikija isceljenje za nju. I zaista, posle molitava u manastiru, po blagodati Svetoga, devojčica bi sasvim isceljena. Ona je potom odrasla i udala se, i sa svojim zdravim dečačićem, koga je u braku dobila, redovno otada dolazi u manastir Devič na poklonjenje i blagodarenje Svetitelju Božjem Joanikiju Čudotvorcu.
Tako je divan Bog u Svetima Svojima, i u ovom Svetom Joanikiju, novom Čudotvorcu. Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi i nas pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
UROŠA V,
cara Srpskog
 
PUTEVI i načini kojima Promisao Božji vodi ljude večnom spasenju neispitljivi su i nedoznajni. Ljude, koji se sa verom i pobožnošću predaju Bogu i prema moćima svojim tvore svetu volju Njegovu, Bog provodi kroz razne okolnosti i nevolje, dok ih na kraju ne dovede u Carstvo Svoje Nebesko. Tako je bilo i sa ovim svetim i blaženim Urošem, poslednjim carem Srpskim.
Sveti i pravedni Uroš bio je sin jedinac Srpskog cara Dušana Silnog (1331-1355. godine) i blažene carice Jelene, koja po rodu beše sestra Bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371. godine). Dušan se oženio blagočestivom i mudrom Jelenom odmah posle uzlaska na kraljevski presto Srpske države,[11] no po nekom tajnom sudu Božjem supružnici ne imahu dece za dugo godina. Zbog neplodnosti svoje supruge Dušan često beše nezadovoljan njome, ali pobožna supruga njegova Jelena svu svoju tugu zbog neimanja dece prenošaše na Gospoda, i taj bol svoj često pretakaše u tople i suzne molitve Bogu i Presvetoj Bogorodici, moleći ih da joj podare jedno dete. Posle skoro pet godina provedenih u braku sa Jelenom, a bez dece, Dušan se reši najzad da raskine brak sa svojom suprugom i da se oženi nekom drugom,[12] jer je želeo da sebi i potomstvu svome obezbedi nasleđe na prestolu Srpske države. No tada Gospod Milostivi, koji ne prezire molitve i moljenja vernih slugu Svojih, pogleda milostivo na sluškinju Svoju Jelenu i molitve njene biše uslišene. Uskoro zatim, Jelena rodi sina svoga jedinca (1337. godine), ovoga blaženog Stefana Uroša.[13]
Majka Uroševa Jelena bila je veoma pobožna i bogoljubiva, pa je i svog sina Stefana Uroša učila bogoljublju i hristoljublju. Jelena je neobično volela knjige, posebno pak božanske knjige Svetoga Pisma, a osobito Evanđelje, pa da bi bolje razumela sveta Božja Evanđelja zamolila je svetogorskog starca Joanikija da joj prevede na srpski jezik tumačenje Evanđelja od arhiepiskopa Ohridskog Sv. Teofilakta.[14] Toj božanskoj mudrosti ona je učila i svoga sina Uroša. Ona je takođe bila veoma odana Pravoslavlju, i u vernosti Pravoslavnoj veri učvršćivala je i svoga muža cara Dušana,[15] a pogotovu svoga sina jedinca Uroša. Ni otac Urošev Dušan nije bio nepobožan čovek. Jer stari istoričari svedoče i za njega da je bio blagočestiv, „vrlo odan pravoslavnoj veri“. „Podizao je crkve i manastire, darujući im velike milostinje, i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima, koji su u tim crkvama i manastirima pevali pesmopoje Bogu. U ove manastire spadaju i oni na Svetoj Gori, u Makedoniji i po drugim mestima. On dade za večna vremena monasima Srpskog manastira Svetog Arhanđela Mihaila u Jerusalimu stalni novčani prilog, koji su mu Dubrovčani plaćali za Ston i Pelješac. Upravo stoga on beše nazvan Dušan, što znači duševan čovek“.[16]
Blagočestivi roditelji Dušan i Jelena sa svojim sinom Urošem ne samo da pomagahu mnoge crkve i manastire, neto i sami podigoše nove. Oni podigoše svoju zadužbinu prekrasni manastir Svetih Arhanđela na Bistrici više Prizrena (od 1348-1352. godine), u kome prvi iguman bi Jakov, potonji mitropolit u Serezu. Zajedno sa carskim pobožnim velikašem, despotom Jovanom Oliverom, podignut bi i živopisan i drugi manastir Sv. Arhanđela u Lesnovu (1347-1349. g.), i zatim zajednički od strane svih njih manastir bi zaveštan svetoj lavri Hilandaru na Svetoj Gori. Ova blagočestiva porodica, a osobito „hristoljubiva supruga“ Jelena i pobožni joj sin Uroš, podigoše i manastir Presvete Bogorodice, zvani Matejič, u Skopskoj Crnoj Gori kod Kumanova, i crkvu Svete Trojice u gradu Skoplju. O tome ovako piše njihov kasniji životopisac svjatjejši patrijarh Srpski Pajsije Janjevac: „I tada blagočestiva carica Jelena sa sinom svojim dovrši crkvu koja je ostala od blagočestivoga i previsokoga cara Stefana (Dušana) u Crnoj Gori nesvršena, i trudom i podvigom i pomoćju Prečiste Vladičice naše Bogorodice, i zastupništvom i pomoćju svojih praroditelja dovršiše preslavnu crkvu u pohvalu i na slavu Uspenja Prečiste i Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije. Ona se i do danas zove Crnogorska Bogorodica, pošto je car Stefan Veliki beše osnovao i beše nedovršena, jer ga smrt postiže. Takođe i u Skoplju prema gradu podiže (Jelena sa Urošem) preslavnu crkvu iz osnove, u ime Živonačane Trojice, pošto je ranije, još od praroditelja, mislim na kralja Milutina, bila sazdana manja. Ova crkva bi nazvana prvoprestolna mitropolija još za velikoga cara Stefana. Posle je mladi car Uroš rasprostrani i ukrasi velikim krasotama, časnim ikonama i odeždama i krasnim sasudima. Tu je bila čudotvorna ikona koja se zove Trojeručica, i koja je i do danas u Hilandarskoj crkvi. Ova crkva je posle (u vreme ropstva) Božjim dopuštenjem i agarjanskim nasiljem bila razrušena i do danas se poznaje mesto gde je bila“. Tako piše letopisac patrijarh Pajsije,[17] no to je bilo već posle smrti Uroševog oca Dušana, kada ga je mladi Uroš nasledio.
Pre toga pak, roditelji Uroša pošto poodraste najpre oženiše, a to bi na ovaj način. Kada moćni car Stefan Dušan zauze Bosnu i dođe u grad Dubrovnik, on tamo sa svojom suprugom caricom bi svečano dočekan i primljen. Iduće godine on posla otuda svoga protovestijara Nikolu Buću na dvor Francuskog kralja da zaprosi kćer toga kralja za ženu svome sinu Urošu. Francuz mu, međutim, odgovori da bi to vrlo rado učinio samo kada bi i car Stefan i njegov sin bili „rimskog obreda“, to jest kada bi prešli u rimokatolicizam. Kada se Dušanov poslanik vrati natrag i ispriča svome gospodaru šta mu je Francuski kralj rekao, tada se car Stefan nasmeja i naruga odgovoru latinskog kralja, pa se onda okrete i zaprosi pravoslavnu nevestu sinu svome, Anku, kćer Vlaškog kneza i vojvode Aleksandra Basaraba, koju ovaj odmah i dade za Uroša. Tako blagočestivi Uroš bi oženjen pravovernom suprugom. Negde u to vreme, to jest kada se otac njegov Dušan venča za cara Srba i Grka (na saboru u Skoplju 1346. godine), mladi Uroš bi od oca proglašen za „kralja sve Srpske zemlje“ i tako postade savladar svome ocu i caru.
Međutim, ne prođe mnogo godina, a otac njegov Dušan umre iznenada. U to vreme svim hrišćanima i vladarima na Balkanu beše zapretila velika opasnost od opakih inoveraca Turaka, koji iz Azije behu prodrli i u Evropu. Sa svojom vojskom car Dušan krete na Turke, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada nejaki Uroš, kome ne beše još ni devetnaest godina, primi na sebe vlast velikog očevog carstva, a to beše isuviše veliki i težak teret za njegova slabačka pleća.
Mladi Uroš ne beše vlastoljubiv ni slavoljubiv. Starostavni srpski letopisi i rodoslovi opisuju blaženog Uroša kao „mladića istinski krasna i lepoga stasa, ali mladoga smislom, preterano milostiva i krotka, koji … savete starih ne primaše, a držaše se saveta mladih“. Kao tako krotak, blag i nezlobiv, Uroš nije hteo silom vladati i podčinjavati moćne i neobuzdane velikaše srpske, pa zato i kažu za njega stari letopisci da su dobrom i nejakom caru „naneli štete i sami njegovi dvorski ljudi, od kojih on pretrpe mnoga zla i nepravde“. Mnoga od tih velikaša počeše se odvajati od mladoga cara i cepati Srpsko carstvo, veliku Dušanovu carevinu. Prvi se odvoji Urošev stric Simeon Siniša (Dušanov polubrat) i uze pod svoju vlast grad Kostur sa okolinom, te se tamo proglasio za cara. No kako njega srpska vlastela (na saboru u Skoplju 1357. g.) nije priznala, Simeon se uskoro spusti niže na jug i osvoji oblasti u Grčkoj, Epir i Tesaliju, te tamo zasnova svoju samostalnu državu.[18]
Ostali Uroševi velikaši odvajali su se postepeno od njega, ali su u početku neki od njih priznavali njegovu vrhovnu vlast. Takvi su bili sevastokrator Dejan, oženjen tetkom Uroševom Teodorom (Dušanovom sestrom), koji je upravljao krajevima oko Skopske Crne Gore pa do reke Strume; zatim vojvoda Nikola Stanjević, koji vladaše oko grada Štipa i reke Bregalnice, i još neki drugi. Jedan od najmoćnijih velikaša u početku bio je Humski knez Vojislav Vojinović, koji je upravljao Srpskim pokrajinama od Rudnika i Drine do Jadranskog Mora. Vojislav je priznavao mladog Uroša kao cara, i dok je on živeo čak je sprečavao drskog velikaša Vukašina Mrnjavčevića da čini nasilje nad nejakim Urošem.[19] No kad Vojislav umre (1363. g.) njega nasledi njegov sinovac, nepokorni župan Nikola Altomanović, koji takođe pakošćaše Urošu. Od Uroša se odvojiše i velikaši braća Balšići u Zeti, zatim Rastislavići na severu (na srpskougarskoj granici), koji na veće zlo sviju pozovu na Srpsku zemlju neprijatelja sa severa, Ugarskog kralja Ludviga I, koji sa silnom vojskom prodre u Srbiju sve do Rudnika. Samo pomoću Božjom, car Uroš i Srpska zemlja tada budu spašeni, te se Ugari povrate natrag.[20] No najdrskiji i najnasilniji od svih tadašnjih srpskih velikaša bio je lukavi Vukašin Mrnjavčević, od koga je nejaki car Uroš najviše zla i nevolja pretrpeo, kao što ćemo dalje videti.
Da bi pomogla svome nejakom sinu Urošu, njegova majka Jelena uze da upravlja istočnim delom carevine, to jest Serskom oblašću u istočnoj Makedoniji, ali tako da ona potpuno priznavaše vrhovnu carsku vlast svoga sina. Ona mudro i pobožno upravljaše ovim krajevima Srpskog carstva i dosta pomagaše svome sinu Urošu. Pre svega drugoga i više od svega ona mu pomagaše u pobožnosti i životu po Bogu i radi Boga. Njena pobožnost i hristoljubivost vidi se i iz toga što ona, čim po smrti Dušanovoj ostade udovica, odmah odluči da se zamonaši, što uskoro zaista i učini, postavši tako monahinja Jelisaveta (već u mesecu maju iduće 1356. godine). Kao monahinja-carica ona češće posećivaše sina svoga Uroša i pomagaše mu u njegovim poslovima. No osobito mu pomagaše u njegovim čestim i bogatim milostinjama i darovima crkvama i manastirima.
Uroš nije bio srebroljubiv ni bogatstvoljubiv. Čim je došao na vlast, on je odmah obavestio bogatu Dubrovačku republiku, koja je Srpskoj državi plaćala razne poreze i carine od trgovine, osobito u prestonici Prizrenu, da on taj njihov novac od carina ustupa manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu. Drugi pak deo toga novca, koji je Srpska država dobijala od Dubrovnika za ustupanje Stona (na Pelješcu), Uroš je poklonio Presvetoj Bogorodici Sinajskoj. Treći deo tog dubrovačkog novčanog davanja blagočestivi car Uroš darivao je srpskom manastiru Svetih Arhanđela u Jerusalimu. Sveti Uroš pomagaše takođe svojim prilozima i mitropolita Melničkog Kirila, i Serskog mitropolita Jakova, i osobito monahe podvižnike na Svetoj Gori Antonskoj i tamošnje Svetogorske manastire. I sam on, i zajedno sa svojom blagočestivom majkom monahinjom Jelisavetom, pomagao je svetu lavru Nemanjićsku, Hilandar na Svetoj Gori, i to davanjem čestih i velikih darova i bogatih priloga. Carica-monahinja Jelisaveta podarila je sa Urošem na dar manastiru Hilandaru sedište Petrićevo (1360. godine), a zatim su dali i veliki dar lavri Svetog Atanasija na Atonu (1361. godine). Uroševim prilozima i darovima urađene su u Hilandaru prekrasne velike ikone na velikom ikonostasu Hilandarske saborne crkve, dok je njegova majka Jelisaveta bila ktitorka nesrećno zapustele Karejske ćelije Svetoga Save u središtu Svete Gore. Sveta Jelisaveta je bogato obdarila i svetogorski manastir Kutlumuš. Zatim je ona postala „drugi ktitor“ manastira Svetog Nikole pod Kožljem na reci Pčinji, koji je ona posle ustupila Serskom mitropolitu Jakovu. Sveti pak sin njen car Uroš potvrđivao je i darove manastirima, osobito svetom Hilandaru, koji su činjeni od pojedinih njegovih pobožnih velikaša. Tako je njegov vlastelin Nikola Stanjević podigao manastir Svetog Stefana, zvani Konča, i po želji ovog vojvode on i Uroš ga zajednički podare velikoj lavri Hilandarskoj (1366. godine)[21].
Istinska pobožnost svetog cara Uroša i njegove majke blažene carice-monahinje Jelisavete vidi se i iz sledećeg. Srpski car Stefan Dušan beše u nečemu „prestupio granice otaca svojih“, kako za njega kažu stari letopisi, jer ne učini kao njegovi praroditelji Nemanjići, nego se samovoljno ponese i pogordi u uzdizanju sebe za cara i proglašenju Srpskog arhiepiskopa za patrijarha. Zbog ovoga nastadoše ne male nevolje i nesuglasice između Srpske i Carigradske Crkve, tako da vaseljenski patrijarh Kalist[22] izreče na kraju odlučenje nad carom Dušanom i Srpskim patrijarhom. Tada se, kako kažu stari letopisci, „pokaja car i zaiska razrešenje za ovo zlo“, ali se zatim, dodaju letopisci, Dušan ubrzo „razreši od ovoga života i predade se grobu, ostavivši ovo zlo nepogrebeno“. Brigu oko izmirenja Srpske i Carigradske Crkve uze na sebe careva supruga, blažena carica Jelena-Jelisaveta i njen nejaki sin Uroš. Sa mnogo poštovanja i ljubavi mudra i pobožna carica-monahinja primi na svoj dvor u grad Ser svjatjejšeg patrijarha Carigradskog Kalista, koji lično dođe k njoj radi hrišćanskog mira i jedinstva. Sveti patrijarh Kalist beše gotov na pomirenje i praštanje i zato već stupi u opšptenje sa Srpskom Crkvom, a to isto željaše i majka Uroševa i sam Uroš. Ali, po nedoznajnim putevima i sudovima Božjim, patrijarh Kalist se iznenada razbole i tu u Seru odmah se preseli ka Gospodu (20. juna 1369. godine), kao što mu beše predskazao prepodobni Maksim Kapsokalivit.[23] Blagočestiva carica-monahinja i klirici i narod
Srpske Crkve sa svakom počašću i pobožnošću opojaše i sahraniše počivšeg vaseljenskog patrijarha, čvrsto verujući da im je patrijarh Kalist već oprostio i sa njima se izmirio, iako nije stigao da sve to i drugima obznani. Nekoliko godina kasnije, blažena carica Jelisaveta, uz pomoć i monaha Svetogoraca i blagočestivog kneza Srpskog Lazara,[24] učini da dođe do punog i javnog pomirenja Srpske i Carigradske patrijaršije, i to za vreme Carigradskog patrijarha svjatjejšeg Filoteja (1363- 1376. g.) i Srpskih patrijaraha svjatjejših Save IV i Jefrema (1375. godine).[25] Tom prilikom bi dato oproštenje i pomirenje za sve žive i umrle, za cara Stefana Dušana i sina mu cara Uroša, za patrijarha Joanikija i Savu patrijarha, i za sve velike i male. Uskoro pak posle ovoga prestavi se u Gospodu blažena carica-monahinja Jelisaveta (7. novembra 1376. godine), primivši pre smrti veliku monašku shimu sa imenom Evgenija.[26] Sveti pak sin njen, car Uroš, bio je u ovo vreme već promenio svetom. A evo kako je to bilo.
Kao što je već rečeno, od mnogih srpskih velikaša, koji su se počeli odmetati od blagovernog i zakonitog cara Srpskog Uroša, najlukaviji i najobesniji bio je Vukašin Mrnjavčević. Sa svojim bratom Jovanom Uglješom Mrnjavčevićem, inače čovekom mnogo boljim i plemenitijim od Vukašina, oni su od Srpskog cara dobili posede u Makedoniji, i to Vukašin u zapadnom delu Makedonije, oko Prilepa i Ohrida, a Uglješa u istočnoj Makedoniji. Uglješa je bio oženjen ćerkom kesara Vojihne, namesnika Drame, čestitom Jelenom (koja se posle Uglješine smrti zamonašila i ostala poznata kao monahinja Efimija), i svojim sposobnostima i pameću dosta je pomagala Uroševoj majci Jelisaveti dok je ona upravljala Serskom oblašću Srpskoga carstva. Vukašin Međutim beše gotov da oduzme svu vlast od nejakog cara Uroša, i zato mu se sve više nasilno nametaše i svoju vlast proširivaše na račun Uroševe. Jer on proširi svoju oblast i do gradova Skoplja, Prizrena i Prištine, tako da i samu prestonicu carevu učini svojom prestonicom. On navaljivaše da osvoji i Rašku oblast i skoro celu Srbiju, ali mu se u tome suprotstaviše ostali srpski velikaši, među kojima beše i verni velikaš Urošev blagočestivi knez Lazar Hrebeljanović. Mladi i neiskusni car Uroš nastojao je da se suprotstavi nametljivosti i nasilju Vukašinovom, ali je nesrećna srpska nesloga i sebičnost učinila i tada da velikaši ne pomognu u tome mladome Urošu. U starim letopisima i istorijama piše o tome, da je mladi car Uroš, iako je imao jedva dvadeset godina, u početku ipak pokazivao veliku razboritost“, ali je tokom vremena, kao preterano krotak i popustljiv, počeo isuviše da sluša „savete mladih“, pa je tu njegovu dobrotu i nezlobivost lukavi i prepredeni Vukašin iskoristio. Vukašin je mnoge zle stvari činio, pozivajući se pri tome da to radi tobože u ime cara, te je tako ugnjetavao mnoge ličnosti Uroševog carstva, ističući svoju samovolju i vlastoljublje. Tako se Vukašin podmuklo i nasilnički nametnuo mladome Urošu, i uskoro se uz zakonitog cara Uroša proglasio za Srpskog kralja i savladara (najverovatnije avgusta ili septembra meseca 1365. godine). Vukašin je pošao i dalje od toga. On je želeo da svrgne sa vlasti staru i svetorodnu Srpsku dinastiju Nemanjića, i da srpski presto obezbedi za svoju porodicu.
Zato je i ne pitajući cara Uroša uskoro proglasio svoga sina Marka za „mladog kralja“, čime je pripremao zbacivanje i ukidanje vlasti loze svetih Nemanjića. Uza sve ovo, Vukašin beše u sukobu i sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Savom IV, jer većma slušaše Ohridskog arhiepiskopa, pošto ga patrijarh Srpski ukorevaše da ne radi i postupa po pravdi Boga istinoga.
Ovakvo stanje i ponašanje nasilnika Vukašina nije mogao dugo da izdrži mladi i nejaki car Uroš. Pod tim i takvim nevoljama i ozlobljenjima on uskoro izgubi zemaljsko carstvo, svoje, ali zato zadobi večno i neprolazno Carstvo Božje na nebesima. Blaženi car Srpski Uroš V preseli se najzad dušom svojom ka Gospodu, u četvrtak, dana 2. ili 4. decembra 1371. godine, ne napunivši još ni 35 godina života. Po njegovom životopiscu patrijarhu Pajsiju i nekim od kasnijih Srpskih letopisaca, car Uroš je bio ubijen rukom bezakonog Vukašina, ali ako to i nije bilo tako, Vukašin je ipak bio posredni ubica Urošev, kao što to kažu najstariji Srpski letopisci i rodoslovi.[27] O tome najstariji letopis piše ovako. Car Uroš, „svrgnut je sa carske časti u otačastvu svome, no ipak usred zemlje svoje i u carskom dostojanstvu slavno pređe k Bogu, godine 6880. (to jest 1371.), meseca decembra, četvrtoga dana, a te iste godine, pre njegovog prestavljenja, sinovi Ismailovi (tj. Turci) ubiše na reci Marici kralja Vukašina i despota Uglješu, koji su ga zbacili sa prestola“.[28] Stari letopisac, upoređujući svrgnuće zakonitog Uroša sa nepravednim svrgnućem zakonitog cara Judejskog Rovoama (sina Solomonova), od strane Jerovoama, ili svrgnuće zakonitog cara Vizantijskog Mihaila III od strane njegovog konjušara Vasilija Makedonca, dodaje još i ovo: „Kao što onaj car Rovoam, ili da kažemo Mihailo car Grčki, koji od svoga sluge postrada, tako i ovaj (blagočestivi car Uroš) mnoga ozlobljenja i tegobe i mučenja primi od svojih slugu Vukašina i Uglješe“.[29]
Vukašin i Uglješa pogiboše u boju sa Turcima na reci Marici, kod mesta Černomena, 26. septembra 1371. godine. Turci su iznenada bili ugrozili krajeve gde je vladao sam despot Jovan Uglješa (pošto se carica Jelena – Jelisaveta, posle 1365. godine, bila povukla iz Sera i otišla svome sinu Urošu ili u svoju zadužbinu manastir Matejču). Vukašin je tada sa svojom vojskom pošao bratu Uglješi u pomoć, ali su obojica doživeli strašnu pogibiju od Turaka na opomenutoj reci Marici. Ova turska pobeda otvorila je širom vrata najezdi besnih i bezbožnih Ismailćana na hrišćanske narode u tima krajevima, čije stradanije ovako opisuje savremenik i očevidac njihov, starac Isaija Svetogorac: „I tolika nevolja i zlo ljuto zahvati sve gradove i krajeve zapadne, koliko niti uši ikada čuše, niti oči videše. A po ubijanju muža ovog, hrabrog despota Uglješe, prosuše se Ismailćani i poleteše po svoj zemlji, kao ptica po vazduhu, i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. A one koji su ostali, njih smrt prerano pože. Oni pak koji smrt preživeše, glađu pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka sveta, ni potom takva, Hriste Milostivi, da ne bude. A one koje glad ne pogubi, ove dopuštenjem Božjim vuci noću i danju napadahu i žderahu. Avaj, jadan prizor bi za gledanje! Osta zemlja od svih dobara pusta; i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni nastavnika A među ljudima, ni da izbavlja ni da spasava, no svi se ispuniše strahom ismailćanskim, i srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca žena pretvoriše se. U to vreme, i Srpske gospode (to jest vladara) sedmi, mislim, rod kraj primi. I uistinu, tada živi oglašavahu za blažene one koji su ranije umrli“.
Sveti car Uroš, sedmi i poslednji vladar Nemanjić, pogreben je u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Nerodimlju, kod današnjeg Uroševca, grada koji je po njemu i dobio ime. Njegove svete mošti objavljene su od Boga na čudesan način na 211 godina posle njegove smrti (oko 1584. godine). Manastir Uspenja u Nerodimlju u to vreme beše zapusteo. No Presveta Bogorodica, kojoj je manastir bio posvećen, učini preko nekog pobožnog pastirčeta da hram bude očišćen i obnovljen. Kada se potom u prvu nedelju okupio mnogi narod u hramu, onaj isti pastir povikao je svima prisutnima: „Hodite i pomozite mi da izvadim mošti Svetoga Uroša, mladoga cara“. Tada bi podignut veliki kamen od groba unutra u crkvi, i nađoše se krasne mošti, koje ispuštahu blagouhane mirise, tako da su se svi divili i vikali „Gospode pomiluj“. Tada bi načinjen i divan kivot od orahovog drveta i u njega položene česne mošti Svetoga cara mučenika. O svemu ovome bi izvešten i tadašnji arhijerej Vasilije, u Novobrdskoj mitropoliji Gračaničkoj. Mitropolit Vasilije dade pismo za skupljanje priloga radi obnove manastira, te ovaj manastir u Nerodimlju bi obnovljen i ukrašen u čast Matere Božje i novojavljenog Svetog Uroša cara. Glavni ktitor manastira bio je neki blagoverni hrišćanin iz Janjeva, sa Kosova, po imenu Jovan Živković, kao što o tome opširno piše i svedoči svjatjejši patrijarh Srpski Pajsije Janjevac, koji je i napisao odmah Žitije i Službu Svetom caru Urošu mučeniku, i to napisao po javljenju u snu i želji samog Svetitelja, kako svedoči o tome sam rečeni patrijarh.[30]
Moštima Svetog Uroša cara dolazili su pobožni ljudi još dok su one ležale u „manastiru Svetog Uroša“ u Nerodimlju, i mnogi su od njih dobijali duhovne i telesne pomoći i isceljenja. Tako je njegovim svetim moštima došao da se pokloni jeromonah Mihailo Hilandarac, čak iz Svete Gore (1695. godine). Godine pak 1705, meseca maja 11, preneo je Uroševe svete mošti u Sremski manastir Jazak srpski monah Hristifor, a zajedno sa njima poneo je i Žitije i Službu Svetoga. (Jedan pak deo svetih moštiju cara Uroša donet je u manastir Studenicu). Iz Jaska su mošti Svetog Uroša prenošene u manastire Vrdnik i Krušedol, pa su zatim opet vraćane u Jazak.[31] Za vreme poslednjeg Svetskog rata (14. aprila 1942. godine) mošti Svetog cara Uroša morale su ispred bezbožnih ustaša biti uklonjene iz manastira Jaska, i tada su prenete u Sabornu crkvu Sv. Arhanđela u Beograd, gde i do danas počivaju. Svetiteljski lik Sv. cara Uroša nalazi se naslikan na mnogim freskama i ikonama po starijim i novijim srpskim manastirima i crkvama. Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi pomiluje i spase sve nas i sve ljude Svoje, jer Njemu priliči svaka slava i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza eve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE I PRAVEDNE
JELISAVETE – EVGENIJE,
Srpske carice Jelene
 
SVETA majka Svetog cara Uroša V i supruga cara Dušana. O njenom životu i bogougodnim delima opširnije se govori u Žitiju njenog sina Sv. Uroša.[32] Pobožna, pravoslavna, hristoljubiva i čovekoljubiva, prestavila se u miru kao monahinja Jelisaveta u svojoj zadužbini manastiru Matejči kod Kumanova, primivši pred smrt veliki monaški obraz sa imenom Evgenija. Još za života smatrana od Svetogoraca za svetiteljku. Na njen grob u manastir Matejču dolazile su žene nerotkinje ili one kojima se ne drže deca ili koje nemaju materinskog mleka, i molile joj se i palile sveće. U starim tipicima i zapisima naziva se blaženom i svetom. Godine 1643, oktobra 16, Srpski patrijarh je poslao deo njenih svetih moštiju Ruskom caru na poklon. Njena sveta desna ruka čuva se danas u manastiru Savini u Boki Kotorskoj (i to od 1759. godine), a njeno sveto ime uneto je i u stihiru Srpskim Svetiteljima i Prosvetiteljima.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KIRILA FILEOTA
 
PREPODOBNI otac naš Kirilo beše poreklom iz Trakije, iz sela Filea, koje je pripadalo derkonskoj eparhiji. Rođen od pobožnih roditelja, on na svetom krštenju Dobi ime Kirijak, i još kao dete izuči svete knjige. Po bistrini uma i po razumu on prevazilažaše sve svoje vršnjake, jer beše Bogom prosvećen.
Kada poodraste, blaženi Kirijak primi čin čteca od mesnog episkopa. I od tada se posveti Crkvi Božjoj: čitao je svete knjige, pevao psalme, molio se Bogu, pravio mnoga metanija, svojim molitvenim tihovanjem ispravljao je nemir koji duša zadobija od druženja s drugima; na svetoj liturgiji stajao je sa dubokom pobožnošću. Oblaci svete tuge često su pokrivali njegovu hristočežnjivu dušu i ispunjavali je smirenjem i pokajanjem.
Zbog svega toga vrlinski ljudi su ga poštovali i nazivali mladim starcem, a rđavi ga osuđivali i mrzeli njegovu pobožnu revnost. No mladi Kirijak, smatrajući sebe nižim od drugih, sve je to podnosio sa smirenim trpljenjem i molio Gospoda da mu da spasonosnu radost u stradanjima za Njega. Pritom je vapio ka nebu: Ne daj, Gospode, srcu mome da zastrani na zle pomisli (Psal. 140, 4). Blaženi Kirijak često govoraše i ovu pouku: „Dobro je pružiti ruku pomoći onome koji pada u provaliju, ali pri tom paziti da sam ne padneš zajedno s njim. No ako je čovek, sastradavajući drugome, u opasnosti da sam padne, bolje je da se uzdrži od takve pomoći bližnjemu i svoju korist pretpostavi koristi bližnjega, jer niko drugi nije toliko blizak nama koliko mi sami sebi. Onaj pak koji može da ispravi i druge, neka se druži sa rđavim i neka ih ispravlja; a onaj koji je slab kao ja, neka beži od rđavih, da se ne zarazi njihovom zloćom i pokvarenošću. Jer niti se miris vrline niti smrad zloće može sakriti“.
Prepodobni Kirijak sagradi u svome domu jednu malu keliju, toliku da može u njoj praviti metanije i moliti se. I provede u njoj mnogo godina molitveno tihujući, posteći se, pojući psalme, i neprekidno se moleći. Pritom, da ne bi pao u duhovni nemir, on se bavljaše rukodeljem: krpljaše i popravljaše mreže svojim komšijama, ne za platu već iz ljubavi bratske. I govoraše sebi: „Ništavko, kada ruke tvoje rade, neka i jezik tvoj peva i um tvoj neka se moli, jer Bog traži od nas da ga stalno imamo u našem umu i sećanju . I ako hoćeš da dela ruku tvojih budu božanska a ne zemaljska, ti ih čini radi siromaha.“
Prepodobni nošaše teške verige na telu svom, i svo mu telo beše izranavljeno od njih, i od rana izlazaše smrad. No sve to on podnošaše s radošću, i govoraše: „Sve je to lako za one koji hoće da se istinski pokaju, jer sveti apostol blagovesti božansku istinu: Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18).“ Za hristoljubiva stradanja Gospod obdari prepodobnoga darom suza. Preteranim postom, mnogim plačem, stalnim sećanjem na Boga, i neprestanim molitvenim tihovanjem prepodobni se uznošaše u božanska sozercanja, puna i prepuna neprolaznih radosti i blagovesti.
Ostavljajući često duhovna sozercanja, prepodobni govoraše sebi: „Prljavko, ostavi to što je gore na nebu, jer je nečist pred Bogom svaki bezakonik i gordeljivac. Bolje ti je, silazi češće umom u ad da vidiš tamo slične sebi i ljuta mučenja onih kojima ćeš se uskoro pribrojati, jadniče. Gle, već je pred vratima poslani od Boga anđeo. Što sediš? Ti si pred odlaskom sa kojeg se niko ne vraća. O, kako ćeš podneti crva neuspavljivog? kako ćeš podneti oganj neugasivi? Ta tebe će Bog odvojiti od pravednika i nastaniti s demonima čija si dela vršio. Ti se Boga nisi bojao, ljudi se nisi stideo, na sebe se nisi smilovao, ko će se onda na tebe smilovati“?
Pre no što je postao monah, prepodobni Kirijak je u velikoj meri posedovao samoukorevanje, krotost, prenošenje svih briga na Gospoda i ljubav prema ljudima. Tako, kada jednom prilikom pođe da obiđe svoj vinograd i radnike u njemu, on zateče radnike gde ne rade već leže. No da ih ne bi posramio, on sam leže na zemlju sakrivši se, i ležao je puna tri sata, dok radnici sami nisu ustali i počeli da rade.
Prepodobni Kirijak imađaše brata mlađega od sebe, Mihaila, koji beše neipsmen, ali veoma bogoprosvećen, trudoljubiv, milostiv, bratoljubiv, povučen, bogoljubiv, celomudren, čiste duše. U blizini njihovog sela beše jedna crkva njihovih predaka, posvećena Spasu Hristu, zapustela i zanemarena. Postavši monah sa imenom Matej, brat prepodobnoga obnovi tu crkvu, pretvori je u manastir i skupi u njemu bratstvo. Prepodobni Kirijak, sam strog podvižnik, često dolažaše u manastir i poučavaše bratiju, pa se vraćaše svome domu gde molitveno tihovaše. Najzad ostade u manastiru, zamonaši se dobivši ime Kirilo, i življaše sa bratom i monasima u manastiru.
Po Božjem ukazanju prepodobni Kirilo sagradi sebi keliju na mestu gde je ranije bio trnjak, i nastani se u njoj. U početku je išao na zajedničku molitvu sa bratijom, kao i u trpezariju, gde je obično čitao Žitija Svetih. Posle tri godine on stade odlaziti u crkvu samo subotom, nedeljom i praznikom. Ostalo vreme on je provodio u molitvenom tihovanju, jer je veoma voleo tišinu i usamljenost, pošto je usamljenost majka tišine, a tišina opet majka božanskih misli i sozercanja, pomoću kojih se um čovečji sjedinjuje s Bogom.
Tako tihujući molitveno oko tri godine, prepodobni Kirilo nije prestajao koriti sebe i govoriti: „Sada koga imaš da poslužiš? kome noge da opereš? pred kim da se poniziš? kome da iskažeš milosrđe? kako da se vežbaš u trpljenju, pošto nema nikoga da se protivi tvojoj volji?“… i slične prekore, tako smiravajući sebe i osuđujući sebe pre Opšteg suda. Tako razmišljajući, prepodobni boravljaše u keliji, tugujući i plačući dan i noć. Rukodelje njegovo beše pletenje panakamilavki, od kojih je neke prodavao, neke poklanjao, a neke davao manastirskoj bratiji da im ne bi bio na teretu. Često je radio da bi oterao od sebe nemar i čamotinju, jer kako govoraše: počivanje i besposlenost su paguba duše i mogu da joj škode više nego demoni.
Prepodobni savetovaše bratiju manastira i upućivaše na gostoprimstvo, poučavajući ih da tišine svoje radi ne postanu narušioci zakona ljubavi, nego da primaju dolaznike i posluže im, sećajući se reči Spasiteljevih: „Kada učiniste jednome od najmanje moje braće, meni učiniste“ (Mt. 25, 40).
Po svome dolasku u manastir, prepodobni se revnosno trudio da psaltir nauči napamet. No kad polovinu nauči, on pokloni psaltir nekome siromahu koji beše u nevolji. Sledeće pak noći, pošto očita polovinu psaltira koju je znao napamet, i učini 500 metanija, kao što je činio svake noći, on leže na svoju rogozinu da spava. Ali beše veoma žalostan što nije završio ceo psaltir. Te noći njemu se u viđenju javi neko u belim haljinama, i dva puta otpeva sa njim ceo psaltir. I od tada je prepodobni ceo psaltir znao napamet. A ponekad je i tumačio bratiji neke psalme.
U ono vreme Skiti zavladaše Trakijom, i mnogi se od opasnosti skloniše u utvrđenja. Prepodobni Kiril se povuče u jedan manastir na Crnom Moru, gde ga bratija, a naročito iguman, koji beše vrlinski čovek, primiše s radošću. Iguman odredi prepodobnome jednu keliju u kojoj ovaj molitveno tihovaše. Njegov vrlinski život se ubrzo proču, i k njemu se radi duhovne koristi stadoše sticati mnogi iz okolnih sela, pa i iz samog Carigrada. To, pod uticajem đavola, izazva zavist kod igumana. I on, ne mogući savladati zavist, ode k prepodobnome i izobliči ga, tobože po Bogu, zbog načina njegovog života, kao da je sve to đavolja prelest i gorda samoglavost. Čuvši to, prepodobni se baci pred noge igumanu, i sa smirenjem reče: „Zahvaljujem Bogu i tvojoj svetinji, jer si ne samo poznao nečistotu duše moje, nego si me i očinski izobličio i kako treba poučio, i ja sam reči tvoje saslušao kao reči Božje a ne kao reči čovečije…“ – Iguman, čuvši to, i videći da prepodobni iskreno sa samoukoravanjem i istinskim smirenjem pripada k njemu i pokajnički ga moli, da bi došao u poznanje istine, udivi se i ne reče ni reči. No zablagodarivši u sebi Bogu za bogodarovano smirenje Kirilovo, iguman se vrati u svoju keliju, osuđujući sebe što je licemerno izobličio nevinog slugu Božjeg. A i prepodobni osuđivaše sebe i moljaše se Bogu da ga ne napusti. Kasnije, kada se varvarski Skiti povukoše, prepodobni Kiril s metanijskim pokajanjem izmoli od oca igumana blagoslov i vrati se u svoju prvobitnu keliju. I molitveno tihovaše u njoj, podvizavajući se u svetim vrlinama.
Blaženi otac Kirilo govoraše: „Otkako sam postao monah ne sećam se da mi je prošao dan bez pojanja psalama, molitve, rukodeljija i suza, koje su dar Božji“. – A prepodobni je imao dar suza više od osamnaest godina, i mogao je plakati kada je hteo: nekada imajući u vidu svoje grehe, nekada stradanja Gospodnja, a često i nevolje beslovesnih životinja. Pritom je govorio: „I one imaju dušu nerazumnu – ψυχην αλογον te prema tome stradaju i pate. On je pravio razliku između suza, i govorio: „Jedno su ropske i blagodarstvene suze, one bivaju iz straha od batina i mučenja; drugo su suze iz ljubavi; drugo opet suze od demonskog uticaja, i njih nazivam ropskim a ne i blagodarstvenim, njih neka bi Gospod uništio“. Još blaženi govoraše: „Ko voli Boga, nikada ne oskudeva u suzama, jer kada se pokrene u njemu osećanje Boga, odmah se pokreće i srce njegovo na ljubav prema Njemu, i oči njegove liju obilje suza. Ove suze rađa molitveno tihovanje po Bogu, molitva, post, trpljenje, dok nas suze ne ubele više od snega“.
Kada blaženi otac Kirilo stiže u devedesetu godinu, razboli se. No, iako iscrpen starošću i premoren bolešću, on nije ostavljao svoje ranije podvige. Trpeo je kao da je od dijamanta, kao da je neko drugi stradao u njemu, kao da je bestelesan. I dostiže u krajnje bestrašće, provevši u molitvenom tihovanju oko 60 godina, hraneći se sa po malo hleba, zelja i vode. Jednom je rekao učenicima svojim: „Od kako postadoh monah ja se do sita ne napih vode. A kad mi se jezik prilepljivao za grlo, ja sam uzimao po gutljaj dva vode, da bih mogao progutati jedan ili dva zalogaja hleba“.
Car, koji je i do tada radi duhovnih pouka posećivao prepodobnoga, čuvši za njegovu bolest, otide sa celom svojom porodicom da ga poseti. Tom prilikom carica, videći blaženog starca nemoćnog i izmučenog, hranjaše ga svojim rukama jelom koje beše donela, i napoji ga sa malo vina. U razgovoru prepodobni izreče proroštvo caru da će odneti pobedu nad agarjanima, što se i zbi kasnije. Pošto car uze blagoslov od prepodobnoga, izađe iz kelije, i ugledavši da je manastirska crkva napukla, naredi da se sruši do temelja i podigne nova, što i bi učinjeno.
Tako, dakle, prepodobni otac naš Kirilo imađaše trideset godina kada otpoče svoj podvig; i podvizavaše se u dobroj borbi oko šezdeset godina. Za sve to vreme on nije ni od kakve bolesti bolovao. Od 90. do 93. godine poče pomalo poboljevati. U svojoj 93. godini on prestade ustajati, veoma iznuren od starosti i dugogodišnjih podviga. A kada dođe u 96. godinu, on oronu potpuno, i poznavši kraj svoga života zamoli nas, veli pisac žitija, da ga ne sahranjujemo u hramu Gospodnjem, smatrajući sebe nedostojna, već u grob njegovog brata, i glavu njegovu da pokrijemo kamenom, a telo zemljom. I pošto provede mnogo dana bez hrane, ispovedi se i pričesti Svetim Tajnama i lice njegovo postade kao oganj. I predade prepodobni blaženu dušu svoju u ruke Božije, a njegovo sveto telo bratija sahraniše česno drugog decembra 1111. godine.
Posle jedanaest godina od sahrane prepodobnoga ja, veli životopisac, imajući veliko poštovanje prema njemu i želeći da vidim i celivam svete mošti njegove, usudih se te otvorih grob, i nađoh njegovu svetu lobanju punu božanskih mirisa, stavih je u kivot i postavih u hramu manastirskom, pred očima sviju, na isceljenje duša i tela onima koji je sa verom celivaju, na slavu Gospoda našega Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i bogopoklonjenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i Životvornim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATANASIJA,
zatvornika Pečerskog
 
JA sam vaskrsenje i život: koji veruje u mene, ako i umre živeće“ (Jn. 11, 25). Ove reči, rečene povodom Lazara četvorodnevnog, ispuni Spasitelj i na prepodobnom ocu našem Atanasiju, zatvorniku Pečerskom, želeći da i mi ispunimo reč bogataševu, rečenu povodom ubogog Lazara: , Ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se“ (Lk. 16, 39).
Ovaj prepodobni Atanasije bejaše monah u svetom manastiru Pečerskom, i vođaše život svet i bogougodan. Posle duge bolesti on umre. Bratija obrisaše telo njegovo i uviše, kao što priliči umrlom monahu. Pokojnik ležaše dva dana nepogreben, zbog nekog zastoja. Noću igumanu bi javljenje, i on ču glas koji govoraše: „Čovek Božji Atanasije dva dana leži nepogreben, a ti se ne brineš o tome“.
Čim osvanu treći dan, iguman dođe sa bratijom k pokojniku da ga pogrebu; i gle, oni ga nađoše gde sedi i plače. Svi se zaprepastiše videći ga živa, i stadoše ga raspitivati, kako ožive, i šta je video ili čuo. A on im ništa ne odgovaraše osim: „Spasavajte se!“ – Međutim oni još više navaljivahu molbama na Atanasija da im kaže što korisno po dušu. Tada im on reče: Ako vam i kažem, vi mi nećete poverovati i nećete me poslušati. – Bratija mu se onda zakleše da će držati sve što im on bude rekao. Tada im vaskrsli reče:
„Imajte poslušnost u svemu prema igumanu; kajte se svakog časa, i molite se Gospodu Isusu Hristu, i Njegovoj Prečistoj Materi, i prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, da biste ovde, u ovoj obitelji, završili svoj život i udostojili se biti sahranjeni sa svetim ocima u pešteri: jer su ove tri vrline iznad svih drugih. I ko sve to postigne izvršiti po propisu, biće blažen, samo da se ne gordi. O ostalome nemojte me pitati, nego molim: oprostite mi“.
Rekavši to, on ode u pešteru i, zatvorivši za sobom vrata, provede tamo dvanaest godina nikuda ne izlazeći. I za to vreme nikada ne vide sunce. A plakaše dan i noć neprestano. Od hrane uzimaše po malo hleba i vode, i to svaki drugi dan. I u toku svih tih godina on nikome ne progovori ni reči. A kad dođe vreme da se prestavi on prizva svu bratiju, i govori im sve ono što im i ranije reče o poslušnosti i pokajanju, pa se s mirom upokoji u Gospodu. I položen bi česno u toj pešteri gde se podvizavao.[33]
Po prestavljenju svom prepodobni Atanasije čudotvorenjem obavesti bratiju o svome blaženstvu. Jedan od bratije, po imenu Vavila, bolestan mnogo godina od nogu, bi donesen k moštima blaženog Atanasija, i dotaknuvši se tela njegova odmah se isceli; i od tada pa sve do smrti on više nije bolovao ni od nogu, niti od koje druge bolesti. O ovom pak javljenju svoga svetog iscelitelja Vavila ispriča bratiji, među kojima je bio i sam pisac ovoga žitija sveti Simon, ovo: Kada ja ležah i jaukah od bolova, iznenada uđe ovaj blaženi Atanasije i reče mi: „Dođi k meni, i ja ću te isceliti“. Ja taman htedoh da ga upitam, kako i kada on dođe ovamo, no on tog trenutka postade nevidljiv. Poverovavši blaženome koji mi se javi, ja zamolih da me odnesu k njemu, i tako se iscelih.
Od toga vremena razumeše svi da je prepodobni zatvornik Atanasije ugodio Bogu i udostojio se blaženstva. Svetim molitvama njegovim neka se udostojimo i mi, vaskrsnuvši iz grehovne smrti, poživeti bogougodno u pokajanju, i potom dobiti život večni u Hristu Isusu, Životodavcu našem, kome slava sa Izvorom života – Bogom Ocem, i Životvornim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
JOVANA, IRAKLEMONA, ANDREJA i TEOFILA
 
OVI prepodobni oci behu rodom iz grada Oksiriha,[34] deca hrišćanskih roditelja. Od mladosti svoje oni se bavljahu čitanjem svetih knjiga. Zatim, podstaknuti željom za bogoutodnim životom, oni ostaviše svet, i rukovođeni Bogom otidoše u unutrašnju pustinju.[35] Tamo, u pustinji, oni sretoše jednog svetog čoveka, veoma starog, i proživeše pored njega godinu dana, rukovođeni od njega u duhovnom izgrađivanju sebe. Kada sveti starac taj umre, oni ostadoše na tom istom pustinjskom mestu šezdeset godina i življahu podvižnički, mučeći sebe strogim postom i oskudicom. Njihova jedina hrana behu divlji plodovi, i voda koju oni pijahu dvaputa nedeljno. Običnih dana u toku nedelje oni su se odvajali jedan od drugog, i sve te dane provodili svaki zasebno u obližnjim gorama i pešterama, moleći se Bogu: u subotu pak i nedelju oni su se skupljali i zajedno uznosili blagodarnost Bogu, primajući sveto Pričešće od svetog Angela Božjeg. I tako se s mirom upokojiše. – Ovo ispriča veliki pustinjak Tivaidski Pafnutije, koji je sam video ove muževe i opisao njihov život.[36]
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
GAVRILA
 
OVAJ sveti prepodobnomučenik beše iz mesta Alone, u eparhiji Prikoniskoj. On se u ranoj mladosti zamonaši, i življaše celomudreno u vrlinama. Nakon izvesnog vremena u njemu se javi neodoljiva želja da mučenički postrada za Gospoda Hrista. Zato otputova u Carigrad. Tamo je on u Patrijaršijskom hramu bdio i mnogo se od sve duše molio Gospodu Hristu, da ga prosveti i nauči na koji način da postrada za Njega. Jednoga dana, pričestivši se, on izađe na ulicu. Jedan osioni Turčin ga uvredi; on mu odvrati i naruži njegovu muslimansku veru. Zbog toga druga Turci skočiše na njega, i stadoše ga nemilosrdno tući. Zatim ga odvedoše sudiji. Jedan ga Turčin optuži kao hulitelja njihove vere, a ostali istupiše kao svedoci. Sudija naredi te monaha Gavrila odvedoše u tamnicu, a on napisa optužnicu; i onda zajedno sa optužnicom uputi kajmakamu i prepodobnog Gavrila.
Kajmakam pročita optužnicu, i upita Gavrila: Je li to istina? – Istina je, odgovori prepodobni. – Tada ga kajmakam stade savetovati, i govoraše mu: Ostavi, čoveče, hrišćansku veru, pa primi našu. Zar ne vidiš kakvu slavu i kakvo carstvo poseduje Muhamedova vera? – Mučenik odgovori: Ne dao Bog, da me zahvati bezumlje i ludilo, te da se odreknem Gospoda Isusa Hrista, istinitog Sina Božjeg i istinitog Boga, savršenog Boga i savršenog Čoveka, a da vašeg Muhameda nazovem prorokom. Ja Isusa mog ispovedam, i verujem da je On istiniti Bog, a za vašeg Muhameda izjavljujem da on nije prorok nego običan čovek i nepismen, pritom varalica i neprijatelj Spasitelja našeg Hrista. Zato Muhameda prezirem, i odbacujem veru njegovu. – Na to mu kajmakam reče: Čoveče, ti si valjda pijan? ili si s uma sišao? – Niti sam pijan, odgovori mučenik, niti sam s uma sišao, nego blagodaću Hrista mog ja imam i zdrav um i zdravu dušu.
Tada se kajmakam strahovito razjari, i u besu naredi predstojniku: Uzmi ovoga i odseci mu glavu! – Predstojnik uze mučenika i predade ga dželatu. Dželat ga odvede na gubilište. Tamo sveti mučenik kleče i radosno se pomoli Bogu, pa prekloni pod mač blaženu glavu svoju, i dželat mu je odseče. I presvetla duša njegova ode ka mnogoželjenom i premilom Gospodu našem Isusu Hristu, da primi od Njega trostruki venac: venac devstvenosti, venac podvižništva i venac mučeništva. A česno telo njegovo agarjani baciše u more.
Sveti prepodobnomučenik Gavrilo postrada u Carigradu 1676. godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVIVA
 
OVAJ sveti mučenik živeo za vreme Likinija (307-323) i bio đakon u selu Talsi. Putovao je po selima čitajući vernima Sveto Pismo i utvrđujući ih u veri. Bi uhvaćen u selu Talsi radi ispovedanja Hrista i bačen u oganj, gde je mučenički i završio. Hrišćani uzmu njegove svete mošti, i pomazavši ih mirisima, položiše ih pored moštiju svetih mučenika Gurija i Samona u mestu zvanom Vitelakikla.
Toga radi spomen svetog Aviva vrši se još zajedno sa Gurijem i Samonom 15. novembra.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ISE,
Episkopa Ciklanskog
 
JEDAN iz trinaest otaca Sirijskih,[37] učenik svetog Jovana Zedaznijskog. Veliki čudotvorac. Reku iz daljine navratio molitvom u blizini grada Ciklana. Mošti mu počivaju u crkvi njegovog imena u Ciklanu u Siriji. Upokojio se krajem šestoga veka.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MOJSIJA ISPOVEDNIKA
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SOLOMONA,[38]
arhiepiskopa Efeskog
 
UPOKOJIO se u miru Gospoda svoga.
 


 
NAPOMENE:

  1. Efes – glavni grad Maloazijske oblasti Asije, na reci Kaistri, nedaleko od Jegejskog Mora, na zapadnoj obali Male Azije; veliki trgovački centar.
  2. Praznuje se 4. septembra.
  3. Dekije – rimski car, carovao od 249-251. godine.
  4. Hios – ostrvo u Jegejskom Moru.
  5. O Svetom mučeniku Isidoru Hijoskom videti opširnije pod 14. majom, kada se slavi njegov sveti spomen.
  6. Sveta Miropija postradala 251. godine.
  7. Po nekima to je Dioklitija u Zeti (prema Primorju), a po drugima to Je Dioklitija Hvostanska (u današnjoj Metohiji).
  8. Delovi te prvobitne crkve sačuvani su i do danas, a o tome govori i natpis na jednoj staroj fresci Svetog Joanikija koja je sačuvana ka zidu te stare crkve.
  9. Najnovije obnavljanje manastira Deviča izvršeno je posle njegovog rušenja za vreme II svetskog rata, i to počev od 1947. godine do nedavno, od strane sadašnjih devičkih monahinja na čelu sa igumanijom: Paraskevom.
  10. Njen život opisao je Ep. Nikolaj Ohridski i Žički u knjizi „Blažena Stojna“, Beograd 1924.
  11. Dušan se krunisao za Srpskog kralja na Malu Gospojinu 1331. godine u Svrčinu, a Jelenom se oženio i venčao jula meseca 1332. godine. Kasnije, 1346. godine, Dušan se proglasio za cara Srba i Grka sa prestonicom u gradu Skoplju.
  12. Prema dubrovačkim dokumentima, to je trebala biti Jelisaveta, ćerka nemačkog kralja Fridriha Lepog Austrijskog.
  13. Da je Sveti car Uroš V bio sin jedinac cara Dušana i carice Jelene, i da osim njega oni nisu imali druge dece, vidi se jasno iz carske povelje Dušanove kojom on potvrđuje priloge i povlastice manastiru Sv. Nikole u Dobrušti, gde se kaže da je Uroš njihov „jedinorodni sin“.
  14. Sveti Teofilakt Ohridski živeo u 11. i 12. veku. Napisao divna tumačenja na Evanđelja, koristeći se ranijim tumačenjima Svetih Otaca, osobito Sv. Jovana Zlatousta. Spomen Sv. Teofilakta slavi se 31. decembra.
  15. Zbog njene čvrste privrženosti Pravoslavlju, blaženu i hristoljubivu caricu Jelenu (u našem narodu poznatu i pod imenom Roksanda) mrzili su latini (rimokatolici) i nazivali je opakom ženom, sigurno i zato što je ona bila prepreka za njihove pokušaje unijaćenja pravoslavnih Srba.
  16. Tako piše o Dušanu stari istoričar Mavro Orbin u svojoj istoriji „Kraljevstvo Slovena“ (izd. u srpskom prevodu SKZ, Beograd 1968, str. 34).
  17. Patrijarh Pajsije Janjevac bio Srpski patrijarh od 1614. do 1647. godine. Napisao Žitije i Službu Sv. cara Uroša V (Stare Srpske biografije XV i XVII veka, preveo L. Mirković, SKZ Beograd 1936, str. 138).
  18. Simeon je vladao u svojoj novoj prestonici Trikali u Tesaliji do 1369. godine. Njega je zatim nasledio njegov sin Jovan Uroš Nemanjić, koji se uskoro zamonaši kao monah Joasaf kod Prepodobnog Atanasija na Meteorskim stenama u Tesaliji, gde njih dvojica zatim podignu manastir Veliki Meteor, posvećen Preobraženju Gospodnjem, koji i do danas postoji i u kojem se nalaze svete mošti njih obadvojice. Spomen ovog Svetog Joasafa Nemanjića i Prepodobnog Atanasija Meteorskog slavi se 20. aprila.
  19. Knez Vojislav je bio zaratio sa Dubrovnikom i još nekima na zapadu carevine, pa je miroljubivi car Uroš posredovao i izmirio zavađene strane u Onogoštu, današnjem Nikšiću (avgusta 1362. g.), u čemu je pomogao i njegov ugledni dvorjanin i verni saradnik, Sv. knez Lazar
    Hrebeljanović (o kome videti opširnije pod 15. junom).
  20. Ovaj Ugarski kralj Ludvig bio je pre toga sklopio mir sa Mlečanima da bi lakše mogao da pođe u „krstaški“ rat „protiv šizmatika u Raškoj“, to jest protiv pravoslavnog cara Uroša i pravoslavnih Srba. No to mu nije uspelo.
  21. Ovaj Urošev vojvoda Nikola uskoro se zatim zamonašio i povukao u manastir, najverovatnije u sam Hilandar.
  22. Sv. patrijarh Carigradski Kalist (1350-54. i 1355-64. g.), praznuje se 20. juna.
  23. Njegovo sveto žitije i ovo proroštvo videti pod 13. januarom.
  24. Opširnije o životu i delima Svetog kneza Lazara videti pod 15. junom.
  25. Spomen Sv. Jefrema, patrijarha Srpskog, slavi se 15. juna.
  26. Telo svete Jelisavete – Evgenije pogrebeno je u njenom manastiru Matejči kod Kumanova. Datum njenog blaženog prestavljenja, 7. novembar 1376. godine, zabeležen je u Romanovom tipiku u man. Hilandaru. Prema tome njen bi se sveti pomen trebao vršiti toga dana, ali se ona ovde spominje pod današnjim datumom (o čemu videti dalje) zajedno sa svojim
    sinom Urošem.
  27. Patrijarh Pajsije Janjevac napisao je Život cara Uroša tek 1642. godine, i on iznosi da je Vukašin ubio cara Uroša. O tome govore i mlađi Srpski letopisi i rodoslovi, iz toga doba, ili nešto malo stariji od Pajsija. Međutim, najstariji tekstovi Srpskih letopisa (Pećki rukopis iz 16. veka), kao i izvesni savremeni zapisi u Dubrovniku, govore i svedoče da je car Uroš umro uskoro posle Maričke bitke, te prema tome nije bio direktno ubijen od Vukašina. Ali, njegovoj preranoj končini (umro je u svojoj 35-oj godini) kao namučenog pravednika, nesumnjivo je doprineo nemilosrdni Vukašin Mrnjavčević.
  28. LJ. Stojanović, Stari Srpski rodoslovi i letopisi, Beograd – Sremski Karlovci 1927, str. 131 i u „Glasniku SUD“, 53 (1883), str. 13.
  29. Tamo, str. 131.
  30. Govoreći za sebe kako je jedva pristao, i to po Božjem izvoljenju i umoljavan mnogo od drugih, da napiše Žitije i Službu Svetom Urošu, patrijarh Pajsije na kraju Žitija ovako moli za oproštaj: „Ako što bude bilo pogrešno…, a vi, braćo, ispravljajte, a ne kunite, Gospoda radi. Jer ne pisa Duh Sveti, niti muž sveti, no ruka grešna i duh malaksao, u poslednja vremena nevoljna i nasilna od bezbožnika. Sam Gospod zna da jedino iz usrđa i ljubavi napisah ovo vašoj ljubavi, da blagodat Božja bude sa svima vama i da budemo mi jedno stado i jedan pastir.“ (izdanje SKZ, Beograd 1936, str. 151)
  31. Ovde u manastiru Jasku, uskoro po prenosu moštiju Sv. Uroša, došao je da se pokloni Sv. Urošu neki Turčin Mustafa iz Sarajeva, kome je noga bila oduzeta. Sveti Uroš mu je pomogao i iscelio ga, i zato mu je Turčin iz zahvalnosti priložio darove.
  32. Sveta carica – monahinja Jelena – Jelisaveta prestavila se 7. novembra (1376. godine), no spominje se ovde na današnji dan zajedno sa svojim sinom Sv. carem Urošem. U starom Dečanskom pomeniku pominju se zajedno „car Uroš i Jelena monahinja“.
  33. Blaženi Atanasije upokojio se oko 1176. godine. Njegove mošti počivaju u Antonijevoj pešteri.
  34. U srednjem Egiptu, na levoj obali reke Nila.
  35. To jest Tivaidsku; ona se nalazila u južnom Egiptu, i bila omiljeno mesto drevnih podvižnika.
  36. U četvrtom veku.
  37. Ovi sveti oci praznuju se 7. maja.
  38. Moguće je da je ovaj Sv. Solomon Efeski isto lice sa Sv. Solohonom, arhiepiskopom Efeskim, koji se spominje 1. decembra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *