NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
IGNJATIJA BOGONOSCA
 
U VREME kada Trajan stupi na rimski presto,[1] u Antiohijskoj crkvi beše episkop sveti Ignjatije, i po nazivu i stvarno Bogonosac, koji primi episkopski presto posle svetog Evoda, prejemnika svetog apostola Petra.[2]
O ovom božanstvenom Ignjatiju Bogonoscu priča se da dok je on još bio dete , a Gospod Isus Hristos živeo na zemlji s ljudima i učio narod o Carstvu Božijem, jednom roditelji Ignjatijevi stajahu među narodom i slušahu Božanske reči koje izlažahu iz Spasiteljevih usta, imajući sa sobom i svoje dete Ignjatija. Pogledavši na njih, Gospod pozva k sebi dete Ignjatija, postavi ga usred naroda, zagrli ga, i uzevši ga na ruke reče: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko; i koji primi takvo dete u ime moje, mene pri ma (Mt. 18, 3.5).
Tako sveti Ignjatije bi nazvat Bogonoscem zato što je bio nošen rukama ovaploćenog Boga. No ne manje on bi nazvat Bogonoscem još i zato što Boga nošaše u srcu svom i u ustima, budući sasud, sličan izabranom sasudu svetom apostolu Pavlu, da pronese ime Božije pred narode i careve. On najpre beše učenik svetog Jovana Bogoslova, zajedno sa svetim Polikarpom, episkopom Smirnskim.[3] Zatim odlukom svih svetih apostola on bi postavljen za episkopa u Antiohiji, gde se najpre pojavi naziv: hrišćanin (D. A. 11, 26).
Primivši upravljanje Crkvom, sveti Ignjatije ulagaše mnogo truda i napora u propovedanju pobožnosti, pokazujući u svemu apostolsku revnost. Ovaj sveti jerarh prvi uvede antifonski način pojanja u crkvi, tojest pojanja za dve pevnice tako da kad pojanje na jednoj strani prestane na drugoj počinje. Takav način pojanja otkri se svetom Ignjatiju među angelima na nebu. Jer on, udostojivši se Božanskog otkrivenja, vide angelske horove gde pevaju naizmenično: kad je jedan hor pevao, drugi je ćutao, a kad je drugi pevao, prvi je slušao; kad je jedan završavao pesmu, drugi je počinjao; na taj način angelski horovi proslavljahu Svetu Trojicu, kao predajući jedan drutom pesmopjenije.
Dobivši takvo otkrivenje, sveti Ignjatije zavede takav poredak pojanja sveštenih pesama najpre u svojoj Antiohijskoj crkvi, a odatle ovaj krasni poredak bi primljen i u svima crkvama. I beše ovaj bogonosni arhijerej divan upravljač crkvenih činova i savršeni služitelj Hristovih tajana; a docnije on postade i mučenik, dat zverima na pojedenje, o čemu će biti reč dalje.
U teškom ratu sa Skitima[4] car Trajan odnese pobedu, Smatrajući da je neprijatelje pobedio uz pomoć svojih neznabožačkih bogova, Trajan namisli odati im blagodarnost prinoseći im žrtve po svoj carevini svojoj, eda bi bogovi i ubuduće blagopolučno vodili njegove ratove i carovanje. Tada nastade silno gonjenje hrišćana. Jer car doznade da hrišćani ne samo ne pristaju prineti žrtve neznabožačkim bogovima, nego i hule na njih obelodanjujući njihovu lažnost; zbog toga on izdade naređenje: svuda ubijati hrišćane koji se ne pokoravaju njegovom naređenju.
Kada pak ovaj car krenu u drugi rat protiv Jermena i Persijanaca, on se zadrža u Antiohiji. Tada sveti Ignjatije Bogonosac bi optužen pred carem zato što on Hrista, osuđenog Pilatom na smrt i raspetog na krstu, poštuje kao Boga i propisuje zakone o čuvanju devstvenosti, o preziranju bogatstva i svakog uživanja. Čuvši to Trajan pozva svetitelja, i pred svim senatom svojim, reče mu: Ti, zvani Bogonosac, ti li se protiviš našem naređenju i kvariš svu Antiohiju, vodeći je tragom Hrista tvoga? – Da, ja! odgovori božanstveni Ignjatije. – Car upita: Šta znači taj naziv „Bogonosac“? – Svetitelj odgovori: Onaj koji u duši svojoj nosi Hrista Boga jeste Bogonosac. – Car upita: Ti, dakle, nosiš Hrista tvoga u sebi samom? – Svetitelj odgovori: Stvarno nosim, jer je pisano: „useliću se u njih, i živeću u njima“ (2 Kor. 6, 16). – Car na to reče: A mi, šta misliš, ne nosimo li svagda bogove naše u svesti našoj, i nemamo li ih kao pomoćnike protiv neprijatelja? – Bogonosac odgovori: Avaj meni, ti idole nazivaš bogovima! ustvari, Jedan je Istiniti Bog, Sazdatelj neba i zemlje i mora i svega što se nalazi u njima, Jedan Gospod Isus Hristos, Sin Božji Jedinorodni, i carstvu Njegovom neće biti kraja. Kada bi ti, care, poznao Njega, onda bi i porfira tvoja i venac i presto tvoj bili još jači.
Ignjatije! reče car, ostavi to što govoriš, i poslušaj moje: ako želiš da mi učiniš prijatnost i da te uvrstim u prijatelje svoje, onda s nama prinesi žrtvu bogovima, i odmah ćeš u nas postati prvosveštenik velikoga Zevsa[5] i nazvaćeš se otac senata. – Svetitelj odgovori: Kakva mi je korist biti prvosveštenik Zevsov kada sam ja prvosveštenik Hrista, kome svaki dan prinosim hvalu, i trudim se vasceloga sebe prineti na žrtvu Njemu i postati nalik na dragovoljnu smrt Njegovu. – Car upita: Kome ti hoćeš prineti sebe na žrtvu: onome koji od Pontija Pilata bi prikovan na krst? – Svetitelj odgovori:
Neka budem žrtva Tome koji prikova na krstu greh, i sruši pronalazača greha đavola, i satre krstom svu silu njegovu. – Car na to reče: Izgleda mi, Ignjatije, da ti nemaš zdrav um i pravilno rasuđivanje; jer se ti ne bi tako prelastio hrišćanskim spisima, kada bi dobro shvatio kako je velika korist pokoravati se carskim naređenjima i sa svima prinositi žrtve bogovima. – A Bogonosac, ispunivši se još više neustrašivosti, reče: Daj me zverima na pojedenje! raspni me na krstu! predaj me maču, predaj ognju, ja nikad neću prineti žrtvu demonima. Ne bojim se smrti, niti ištem zemaljska vremena blaga, već jedino želim večna blaga i staram se na sve moguće načine da pređem ka Hristu Bogu mome koji je blagovoleo umreti za mene.
Tada članovi senata, želeći izobličiti Ignjatija za zabludu, rekoše: Eto ti kažeš da je Bog tvoj umro. Kako onda može pomoći kome umrli, i to umrli sramnom smrću? Naši pak bogovi besmrtni su i smatraju se besmrtni. – Bogonosac odgovori: Gospod moj i Bog Isus Hristos nas radi postade čovek i našega radi spasenja dobrovoljno primi raspeće na krstu, smrt i pogrebenje, zatim vaskrse u treći dan oborivši i srušivši vražiju silu, i uziđe na nebesa, otkuda siđe, podižući nas iz pada i opet nas uvodeći u raj, iz kojega mi besmo izbačeni, i darova nam blaga veća od onih koja smo ranije imali. A od bogova, koje vi poštujete, ni jedan ne učini ništa slično; budući sami zli i bezakoni, i počinivši mnoge ubistvene stvari, oni ostaviše bezumnim ljudima samo nekakvu ništavnu predstavu o svome božanstvu. A kada potom opade s njih pokrivalo laži, pokaza se šta su oni bili, i kako sramno završiše oni svoje postojanje.
Kada sveti Ignjatije izgovori to, car sa senatom, bojeći se da on svojim rečima još više ne posrami njihove bogove, naredi da ga odvedu u tamnicu. Sam pak car svu noć nije spavao razmišljajući kakvom bi smrću lišio Ignjatija života. I smisli da ga osudi na pojedenje zverima, smatrajući tu smrt za najstrašniju. I sutradan on obavesti o tome senat; svi se složiše sa tim, samo savetovaše caru da Ignjatija ne preda zverima u Antiohiji, da ne bi on, postradavši mučenički za svoju veru, postao još slavniji među svojim sugrađanima, i da drugi, gledajući na njega, ne bi utvrdili sebe u hrišćanstvu. Zbog toga, govorahu oni, treba Ignjatija okovana u lance odvesti u Rim i tamo predati zverima; jer tamo će za njega, izmučenog dugim putovanjem, kazna biti još teža; i od Rimljana niko neće saznati ko je on, nego će smatrati da je poginuo jedan od zločinaca; i neće ostati ni najmanje sećanje na njega. – Ovaj savet bi po volji caru, i on izreče presudu o Ignjatiju: da Ignjatije bude predat zverima na pojedenje u Rimu za vreme praznika, u amfiteatru, pred očima svega naroda. – Tako svetitelj bi osuđen od neznabožačkih bezbožnika, da bude na gledanje i anđelima i ljudima (sr. 1 Kor. 4, 9).
Bogonosni Ignjatije, čuvši za ovakvu smrtnu presudu njemu, gromko uskliknu: Blagodarim Ti, Gospode, što me udostoji da posvedočim savršenu ljubav prema Tebi i što blagoizvole okovati me u gvozdene lance onako kao apostola Tvog Pavla. – I s velikom radošću primi on na sebe okove kao neku prekrasnu bisernu ogrlicu: skupoceni nakit, sa kojim je on želeo vaskrsnuti u budućem životu.[6]
Car s vojskom ode u rat, a božanstveni stradalac, okovan u teške okove, bi predat desetorici surovih i nemilosrdnih vojnika, i upućen u Rim. Izlazeći iz Antiohije, on se usrdno pomoli za Crkvu i poveri svoje stado Bogu. Svi verni plakahu zbog njega i gorko ridahu, a neki, vezani za njega prevelikom ljubavlju, krenuše sa njim na put. Došavši u Selevkiju, nedaleko od Antiohije, vojnici sa svetim Ignjatijem sedoše na lađu, koja je imala ploviti pored obale Male Azije, i posle duge i opasne plovidbe stigoše u Smirnu. Tu sveti Ignjatije srete i pozdravi svetog Polikarpa, božanstvenog apostola, episkopa Smirnskog, svog saučenika, i s njim se uteši bogonadahnutim razgovorom, radujući se zbog svojih uza i dičeći se svojim okovima. Jer šta je moglo biti za njega bolji ukras ako ne ti lanci u koje on beše okovan za Gospoda svog? Vide se on takođe i sa ostalim episkopima, prezviterima i đakonima, koji se sticahu k njemu iz Asijskih crkava i gradova želeći da ga vide i da čuju iz usta njegovih božanstvene reči. Rečju i primerom utvrđujući hrišćane u veri, on ih savetovaše da se najviše čuvaju od raznih jeresi i da se strogo drže apostolskog predanja. Pritom sveti Ignjatije moljaše svetog Polikarpa i uopšte svu Crkvu, da se pomole za njega da ga zubi zverova što pre razreše od tela, te da izađe pred lice mnogoželjenog Gospoda. No videći ih veoma smućene i protivne njegovoj smrti i odvajanju od njih, on se uplaši da se i hrišćani u Rimu na sličan način ne smute i ne usprotive njegovom predavanju zverima i ne načine neku smutnju tome, i da, možda, ne dignu ruke na one kojima beše naređeno da ga predadu zverima na pojedenje, te mu time zatvore otvorena vrata mučeništva i mnogoželjene smrti. Stoga on reši da im uputi molbu, da se oni pomole za njega da se njegov stradalački put ne preseče, nego da ga zverovi što pre rastrgnu i on pređe ka ljubljenom Vladici svom. I pisa im on ovako:
„Ignjatije Bogonosac, episkop svete Božije Crkve što je u Antiohiji, pomilovane veličanstvom Svevišnjega Boga Oca i Jedinorodnog Sina Njegovog Isusa Hrista, Crkvi osvećenoj i prosvećenoj voljom Boga satvorivšeg sve potrebno veri i ljubavi Isusa Hrista, Boga i Spasa našeg, Crkvi što je u Rimskoj oblasti, koju i pozdravlja u ime Oca Svedržitelja i Isusa Hrista Sina Njegova, želi mnogo radovati se u Isusu Hristu, Bogu našem. Moleći Boga ja dobih ono što sam mnogo želeo: da ugledam vaša česna lica. Sužanj za Hrista Isusa, ja se nadam da vas celivam, ako bude volja Božja da se udostojim potpuno ostvariti svoju nameru. Postavljen je dobar početak: samo da mi je dobiti blagodati da bez prepreke dovedem do kraja svoj udeo. Jer bojim se ljubavi vaše, da mi ona ne naškodi. Vama je lako učiniti što hoćete, ali meni nije lako stići k Bogu, ako se vi sažalite na mene. Ja želim da vi ugaćate ne ljudima nego Bogu, kao što mu i ugađate. Jer niti ću ja ikada moći imati takvu zgodnu priliku da stignem k Bogu, niti vi učiniti bolje delo nego ako oćutite. Jer ako budete ćutali odnosno mene, ja ću postati Božji; ako pak ukažete ljubav telu mome, onda ću morati ponovo stupiti na poprište ovoga života. Dajte mi ono što je najbolje za mene: da budem prinesen na žrtvu Bogu sada kada je žrtvenik već gotov; i vi tada sastavite ljubavlju hor i zapevajte hvalu Ocu zbog Hrista Isusa što je blagovoleo privesti episkopa Sirije sa istoka na zapad, da bude svedok stradanja Hristova. Divno je za mene: iz sveta – zapada zaći k Bogu, i zasijati u Bogu – istoku. Vi nikada nikome zavideli niste, i druge ste učili tome. Želim da delom potvrdite ono što preporučujete u svojim poukama.[7] Samo molite da mi Gospod podari i unutrašnje i spoljašnje sile, da ja ne samo govorim nego i želim, i da ne samo nazivam sebe hrišćaninom nego to i u samoj stvari budem. Jer ako stvarno budem hrišćanin, onda se mogu i nazivati hrišćanin, i samo ću tada biti istinski verni kada me svet ne bude više video. Ništa vidljivo nije večno: jer ono što se vidi, vremeno je; a ono što se ne vidi, večno je (2 Kor. 4, 18). Hrišćanin, kada ga mrzi svet, voli ga Bog. Jer je Gospod rekao: Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a pošto niste od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet (Jn. 15, 19). Ja pišem svima Crkvama, i svima kažem, da dragovoljno umirem za Hrista, ako me samo vi ne sprečite. Molim vas: ne zadržavajte me neblagovremenom ljubavlju; ostavite me da budem hrana zverima, te da pomoću njih stignem k Bogu. Ja sam pšenica Božja: neka me samelju zubi zverova, da bih postao čist hleb Hristov. Bolje je: pomilujte te zveri da mi postanu grob i ništa ne ostave od moga tela, da posle smrti ne bih bio kome na teretu. Tada ću biti pravi učenik Hristov, kada svet ni telo moje ne bude više video. Molite Gospoda za mene, da preko zverinjih zuba postanem čista žrtva Bogu. Ovo vam zapovedam ne kao Petar i Pavle: oni su apostoli, a ja osuđenik; oni su slobodnjaci, a ja sada rob; no ako postradam, postaću slobodnjak Hristov, i vaskrsnuću u Njemu slobodan. Sada okovan Hrista radi, učim se ne želeti ništa svetsko i sujetno. Od Sirije pa sve do Rima, na suvu i na moru, danju i noću borim se sa zverima, okovan od deset leoparda, tojest od odreda vojnika, koji postaju gori, ako im činiš dobro. Međutim od uvreda njihovih ja izvlačim veoma velike pouke; ali se time ne opravdavam. O, da se ne bih lišio uživanja od zverova, spremljenih za mene u Rimu! Molim se da se oni halapljivo bace na mene, da me odmah rastrgnu, a ne kao što uradiše sa nekima: uplašiše ih se i ne darnuše ih. Ako pak zverovi ne budu dobrovoljno hteli da me raskinu, ja ću ih silom primorati na to. Oprostite mi, ali ja znam šta mi je na korist. Sada tek počinjem biti učenik Hristov, kada ništa od vidljivog i nevidljivog ne želim, da bih Hristu stigao. Oganj, krst, čopori zverova, sečenja, kidanja, lomljenje kostiju, drobljenje udova, razmrskavanje celoga tela, i sva đavolska mučenja neka dođu na mene, samo da Hrista dobijem! Ništa mi ne koriste zadovoljstva ovoga sveta, ni carstva ovoga veka; bolje mi je umreti za Hrista Isusa nego carovati nad svom zemljom. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). Gospoda Isusa Hrista želim, Sina Istinoga Boga i Oca; Njega ištem, Njega koji za nas umre i vaskrse. Prostite mi, braćo! ne smetajte mi da otidem k životu: jer Isus je život vernima. I nemojte mi želeti da umrem: jer život bez Hrista jeste smrt. Hoću da budem Božiji: nemojte me predavati svetu. Pustite me k Čistoj Svetlosti: otišavši tamo biću Božji čovek. Dopustite mi da podražavam stradanja Hrista Boga mog. Ko Njega ima u sebi, neka shvati šta ja želim, i neka se sažali na mene, znajući čime sam obuzet. Knez ovoga sveta hoće da me rastrgne i da mi dušu upropasti uništivši moju čežnju za Bogom i ustremljenost k Bogu. Zato neka niko od vas tamo ne pomaže njemu. Naprotiv, sa mnom budite Božiji. Nemojte prizivati Hrista, a svet pretpostavljati Hristu. Zavist neka nema mesta u vama. I ako bih vas čak ja sam lično stao moliti da me izbavite od smrti, vi me nemojte poslušati. Naprotiv, verujte i držite se ovoga o čemu vam sada pišem. Evo ja živ pišem vam, goreći od ljubavi i želje da umrem za Hrista. Moja se ljubav raspela na krstu, i u meni nema ognja koji ljubi stvari ovoga sveta, nego voda živa[8] koja teče unutra u meni govori mi: „idi ka Ocu“. Ne uživam ja u prolaznoj hrani, ni u slastima ovoga života. Hleba Božija hoću, hleba nebesnoga, hleba života, koji je telo Isusa Hrista, Sina Božija, rođenog u poslednje vreme od semena Davidova i Avraamova. I pića Božija želim, – krvi Njegove, koja je ljubav neprolazna i život večni. Neću više da živim životom ljudi. A to će biti, ako vi ushtednete. S Hristom se razapeh; i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 19-20). Kratkim pismom molim vas: ne ometajte me, verujte mi da ljubim Isusa koji radi mene bi predat. Čime ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao? (Psal. 115, 3). Sam Bog Otac i Gospod Isus Hristos otkriće vam da istinu govorim. Molite se zajedno sa mnom: da nameru svoju ostvarim Duhom Svetim. Ovo vam napisah ne po telu nego po volji Božijoj. Ako postradam, znači: vi ste me zavoleli; ako se ne udostojim, znači: vi ste me omrznuli. Spominjite u molitvama svojim Crkvu Sirijsku, kojoj je sada mesto mene pastir Hristos, koji je rekao: Ja sam pastir dobri (Jn. 10, 11. 14). On će se starati o njoj i ljubav vaša k Njemu. A ja se i stidim nazvati se jednim od njenih pastira, jer sam nedostojan, pošto sam poslednji među njima i kao neki izrod. No ako stignem k Bogu, onda ću pomilovanjem Njegovim biti nešto. Pozdravlja vas duh moj i ljubav crkava koje me primahu u ime Isusa Hrista ne kao prolaznika.[9] Jer i one Crkve, koje se ne nalažahu na putu moga stranstvovanja, izlažahu mi na susret u grad. Pišem vam ovo iz Smirne preko blaženih Efešana. Pored mene je sa mnogim drugima i Krok, milo mi stvorenje, koji iz Smirne putuju u Rim radi slave Božije. Svi su oni dostojni Boga i vas: treba da ih u svemu utešite. – Ja vam napisah ovo u deveti dan septembarskih kalenda[10] to jest 23. avgusta.[11] Budite zdravi svagda u trpljenju Isusa Hrista. Amin“.
Ovu poslanicu blaženi Ignjatije posla ispred sebe po nekim Efeskim hrišćanima koji su ga pratili a koji otputovaše kraćim putem u Rim. Kroz neko vreme i sam sveti Ignjatije, vođen od vojnika, iziđe iz Smirne i doputova u Troadu. Iz Troade svetitelj otplovi u Neapolj Makedonski, pa pešice pređe Filipopolj u Makedoniju, posećujući usputne crkve, učeći u njima, savetujući i sokoleći bratiju, i svima nalažući da budu bodri i trezveni. A kada pređe Epir, sveti Ignjatije u Epidamni sede na lađu, otilovi Jadranskim i Tirenskim Morem u Italiju i iskrca se u pristaništu Port, nedaleko od Rima. Vojnici su žurili u Rim. Međutim hrišćani, na glas o prispeću Antiohijskog episkopa, skupiše se i sretahu ga puni radosti ali i duboke tuge. Neki su se nadali da će nagovoriti narod da se odrekne krvavog pozorišnog prizora: smrti pravednoga muža. Ali sveti Ignjatije ih preklinjaše da iz ljubavi prema njemu oni to ne čine, i preklonivši kolena zajedno sa prisutnom braćom moljaše se Gospodu Hristu za crkve, za prestanak gonjenja i za umnoženje ljubavi među verujućom braćom. Zatim sveti Ignjatije bi odveden u Rim, i predat sa carskom naredbom gradskom eparhu. A ovaj, videvši Bogonosca i pročitavši carevu naredbu, odmah naredi da se pripreme zveri.
Nastupi i praznični dan, i sveti Ignjatije bi doveden na gledalište, a sabra se i sav grad na tu priredbu, jer se svuda beše pronela vest da će episkop Smirnski biti bačen pred zverove. Postavljen na gledalištu, svetitelj se svetla lica obrati narodu, ponoseći se junačkom dušom i radujući se što prima smrt za Hrista, i gromko reče: „Rimljani! vi posmatrate ovaj moj podvig! Znajte, ja primam ovu kaznu ne zbog nekog zločina, i osuđen sam na smrt ne zbog nekog bezakonja, već zbog Jedinog Boga mog, prema kome sam obuzet ljubavlju i za kojim nenasito čeznem. Jer ja sam pšenica Njegova, i biću samleven zubima zverova, da bih bio za Njega čisti hleb“.
Čim to svetitelj reče, na njega biše pušteni lavovi. Jurnuvši odmah, oni rastrgoše svetitelja i pojedoše, ostavivši samo tvrde kosti njegove. I ispuni se svetiteljeva želja: da mu zverovi budu grob. Bog tako dopusti po želji ugodnika Svog. Jer mogaše Bog zatvoriti usta lavovima pred njim, kao pred Danilom u jami i pred svetom Teklom na gledalištu, radi slave Svetog Imena Svog. Ali On to ie učini voleći više da ispuni želju i molbu sluge Svoga nego da proslavi svemoćnu silu Svoju. – Takav bi svršetak svetog Ignjatija Bogonosca, takav podvig njegov, takva ljubav njegova k Bogu.
Kada se završi priredba, onda verni što behu u Rpmu n kojima svetitelj beše pisao iz Smirne, i neki od onih što behu doputovali s njim, sabraše preostale kosti svetog mučenika, i neutešno plačući za njim položiše ih česno na naročitom mestu izvan grada u dvadeseti dan meseca decembra 107. godine.
„Mi koji svojim očima videsmo ovo, – izjavljuju opisivači mučeništva svetog Ignjatija -, svu noć provedosmo doma u suzama i s metanijima i molitvom moljasmo Gospoda da pas uteši u ovoj tuzi. A kada zatim malo zaspasmo, neki od nas videše kako se sveti Ignjatije pojavi među nama i grljaše nas, drugi ga videše gde se moli za nas, a neki ga videše gde sav okupan u znoju, kao posle teške borbe i posla predstoji Gospodu. S radošću videvši to i shvativši snoviđenja, mi otpevasmo hvalu Bogu, davaocu blaga, uzveličasmo svetoga muža i zabeležismo dan i godinu njegove končine zato, da bismo, sabirajući se u dan mučeništva njegovog, opštili s podvižnikom i sjajnim mučenikom Hristovim“.
Saznavši o končini svetog Ignjatija, o njegovoj junačkoj hrabrosti, i kako je on bez ikakvog straha i s radošću išao na smrt za Boga svog Hrista, cara Trajana obuze žalost zbog mučenika. Usto čuvši za hrišćane da su to ljudi dobri i krotki, žive u uzdržljivosti, vole čistotu, uklanjaju se od svakog rđavog dela, imaju besprekorno življenje, i ni u čemu nisu protivni njegovom carstvu, samo ne pristaju da imaju mnoge bogove već štuju Jedinoga Hrista, Trajan naredi da ih više ne ubijaju nego da ih ostave da žive na miru.
Posle toga česne kosti svetog Ignjatija Bogonosca biše svečano prenesene u Antiohiju[12] na zaštitu grada, na isceljenje bolesnika, i na veselje svemu stadu ovoga pastira, a u slavu Boga, u Trojici Jednoga, od svih slavljenoga vavek. Amin.
O svetom Ignjatiju Bogonoscu neki kazuju i ovo: Kada ga vođahu na pojedenje zverovima i on neprestano imađaše u ustima ime Isusa Hrista, neznabošci ga upitaše zašto on neprestano ponavlja to ime. Svetitelj odgovori, da on u srcu svom ima napisano ime Isusa Hrista, pa zato ustima ispoveda Onoga koga u srcu svom svagda nosi. A kada posle toga svetitelj bi pojeden od zverova, onda se kraj preostalih kostiju njegovih sačuva, po volji Božijoj, celo srce njegovo, ne darnuto od zverova. Našavši ga, neznabošci se opomenuše reči svetoga Ignjatnja, rasekoše srce na dve polovine, želeći da se uvere je li istina ono što je on govorio. I nađoše oni na obema unutrašnjim stranama rasečenog srca zlatnim slovima napisano ime: „Isus Hristos“. Tako sveti Ignjatije beše Bogonosac i po imenu i u stvarnosti, svagda noseći u srcu svom Hrista Boga, bogomislenim umom kao perom napisanog.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
FILOGONIJA,
episkopa Antiohijskog
 
BLAŽENI Filogonije se od ranog detinjstva posveti izučavanju Svetoga Pisma, i zato od samoga početka bi posvećen Bogu. Pored toga on izuči vrlo temeljito i sve ostale nauke. No vođen i rukovođen svetim učenjem, on jače od sunca zasija čistotom i svetošću svoga življenja.
Filogonije imađaše ženu i decu. Advokat po zanimanju on stalno posećivaše sudnicu: tamo on svagda zaštićivaše ljude kojima je nepravda učinjena, i istupaše protiv ugnjetača i silnika braneći udovice i siročad, nište i uboge. I sijaše život njegov vrlinama. Posle smrti pak svoje supruge on bi postavljen za episkopa.[13] U to vreme iako gonjenja hrišćana od strane neznabožaca behu prestala, u Crkvi beše veliki nemir, izazvan od strane jeretika. Blaženi Filogonije, kao pastir dobri budno čuvaše svoju pastvu i svojom mudrošću otklanjaše od nje razne smutnje, odbijajući i razbijajući jeretičke neistine i zablude. Zbog toga je sveti Zlatoust udostojio naročitih pohvala svetog Filogonija.[14]
Tako blaženi Filogonije, vodeći angelski život na zemlji i bogougodno napasajući povereno mu stado, u miru se prestavi i otide ka Gospodu.[15]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
DANILA II,
arhiepiskopa Srpskog
 
SVETI srpski arhiepiskop Danilo živeo je i delao u vreme srpskih kraljeva: Milutina i Stefana Dečanskog, i cara Dušana.[16] Vlastelinski sin, ostade jedinac u svojih znatnih i bogatih roditelja,[17] pošto mu pomreše braća i sestre još za njegova detinjstva. Kao dete, Danilo moljaše roditelje da ga dadu učitelju da se uči knjizi, ali oni, ucveljeni smrću svoje dece, nisu hteli da njihovo jedinče iznurava sebe učenjem. Međutim mališak ostade uporno pri svojoj želji, i umoli jednog rođaka svog da ga tajno od roditelja odvede k učitelju. Darovit i vrlo prilježan, Danilo ubrzo postade najbolji učenik, i prevaziđe sve svoje vršnjake i drugove u školi, tako da mu se svi divljahu. Roditelji pak njegovi spočetka veoma tugovahu, no kada doznadoše gde se nalazi njihov sin i kako je napredan u učenju, primiriše se i prepustiše se u svemu volji Božjoj.
Međutim u dečaka Danila, uporedo sa čežnjom za znanjem, stade se bujno razvijati i čežnja ka celomudriju, čistoti, postu, bdenju, molitvi, k vrlinama kojima se odlikuju zreli ljudi. Podvizavajući se u tim vrlinama, on se poče mnogo interesovati podvižničkim životom. Voleo je da se sreta sa monasima, ukazivao im je dužno poštovanje, stupao je s njima u razgovore o monaškom životu. I uskoro u njemu se razgore želja da i sam postane monah. I on često moljaše Boga da ga udostoji monaškog čina. Mnogo slušajući o čudesima u svetom gradu Jerusalimu i u Svetoj Gori Atonu, on već u takom uzrastu sagorevaše od želje da poseti ta sveta mesta. Ali za to još ne beše nastupilo vreme.
Kada Danilo postade punoletan, kralj Milutin ga uze na svoj dvor, pošto beše doznao za njegove izvrsne osobine. Kralj ga zavole, i držaše ga blizu sebe, i ukazivaše mu posebnu pažnju. No Danilo se ne pogordi, nego se i na dvoru držaše skromno i smireno, neprekidno čeznući za monaškim životom i čekajući od Boga zgodnu priliku da tu svoju čežnju ostvari.
Blagočestivi kralj Milutin često je putovao po svojoj zemlji, obilazeći crkve i manastire, klanjajući se svetinjama i razdajući bogatu milostinju. Na jednom od takih putovanja u sviti blagočestivog kralja nalazio se i Danilo. Za vreme boravka u manastiru Svete Trojice, Sopoćanima, Danilo se zbliži sa jednim bogougodnim starcem monahom, i u razgovoru s njim otkri mu čežnju duše svoje za monaškim životom, i moli ga da mu pomogne da tu čežnju ostvari. I kada se kralj i njegova svita posle bogosluženja povukoše na odmor i počinak, hristočežnjivi mladi vlastelin se tajno, noću, iskrade iz manastira sa spomenutim starcem, monahom, i vođen ovim pobeže u manastir svetog Nikole, u Končul, na reci Ibru. Tu iguman toga manastira Nikolaj zamonaši begunca sa kraljevog dvora davši mu ime Danilo.
Davno željan monaštva, Danilo se svom dušom dade na ispunjavanje monaških zaveta; revnosno posećujući zajedno sa drugima crkvena bogosluženja i u toku dana radeći sve manastirske poslove, Danilo se noću nasamo predavao bdenju, bogorazmišljanju i neprestanoj molitvi. Molitva, suze umilenja i pokajanja, post i drugi podvizi ubrzo učiniše te Danilo postade obrazac za druge monahe. Glas o njegovim podvizima pronese se na sve strane. Dođe taj glas i do ondašnjeg arhiepiskopa Srpskog Evstatija.[18] On ga pozva k sebi, jer mu behu potrebna prosvećena i pobožna duhovna lica. I mnogo puta arhiepiskop pozivaše k sebi Danila, ali on nikako nije hteo da ostavi omiljeno mu mesto svoga podvižništva. To primora arhiepiskopa te se obrati kralju Milutinu, da on naredi monahu Dajnilu da se odazove zahtevu arhiepiskopovu. Kralj savetova prepodobnome Danilu da ispuni volju preosvećenoga, i pisaše mu ovako: „Ti si se svagda odlikovao odanošću i poslušnošću mojoj volji; postupi i sada po mome zahtevu i želji. Uostalom, ti sam dobro znaš, je li pohvalno ne slušati arhiepiskopa. On me je više puta i opravdano molio o tome“.
Tada prepodobni Danilo, u Nadi da ga Bog neće lišiti Svoje blagodatne pomoći, reši da otide k arhiepiskopu. Uzevši blagoslov od igumana i oprostivši se sa bratijom svoga manastira, on otputova k arhiepiskopu Evstatiju, čiji se dvor nalazio u manastiru Žiči. Arhiepiskop ga primi sa velikom ljubavlju i rukopoloži za jeromonaha, i zadrža na svom dvoru.
Nalazeći se pored arhiepiskopa, prepodobni Danilo produži svoj podvižnički monaški život, napredujući u vrlinama. U isto vreme on obavljaše razne naloge arhiepiskopove i dužnosti u upravnim poslovima crkvenim. Ličan i rečit, on imađaše „dar od Gospoda da mudro i pametno govori pred carevima“, po reči proroka Isaije. Tako provede on godinu i po dana pored arhiepiskopa.
Međutim prepodobnog Danila ne napuštaše njegova davnašnja plamena želja: da vidi Svetu Goru, i u njoj manastir Hilendar, zadužbinu svetog Stefana Nemanje i sina mu Svetoga Save, u kojoj su se oni podvizavali, i ostavili je svome potomstvu kao nebesku dragocenost. Veoma voleći i ceneći ovu svetu zadužbinu, kralj Milutin je carski obnovi i proširi. Usto na molbu ondašnjeg Hilendarskog igumana Kirijaka, Milutin podiže nedaleko od manastira na samoj morskoj obali pirg, utvrđenu kulu sa crkvom Svetoga Spasa, radi zaštite manastira od morskih razbojnika. No iguman Kirijak uskoro umre. Arhiepiskop Evstatije i kralj Milutin, u brizi da izaberu dostojnog prejemnika, sazvaše duhovni sabor radi savetovanja, i sabor jednodušno izabra jeromonaha Danila za igumana Hilendarskog.
Izbor prepodobnog Danila za igumana Hilendarskog pada u mučno i teško vreme ne samo za Svetu Goru Atonsku već i za svu Grčku carevinu, Vizantiju. U to vreme Turci su se već kretali ka Carigradu; nastojavali su da se iz Azije morem prebace i u Evropu. Grčki carevi su preduzimali sve mere za zaštitu hrišćana od nevernika. Pri tome starali su se i za pomoć sa strane. Tako je kralj Milutin pomagao grčkome caru Androniku Starijem protiv Turaka u Aziji. Zatim grčki car bi prinuđen da pribegne stvaranju najamničke vojske; u tom cilju on uze Španske Katalonce. No najamnička vojska ne hte se držati ugovora, i uskoro stupi u vezu s Turcima, i postade ljuti protivnik pravoslavnog hrišćanskog carstva. Oni su pljačkali, rušili i palili kuće po celom Balkanskom poluostrvu. Po obalama pak grčkih mora harali su morski razbojnici, osobito Venecijanski. Ovi suvozemni neprijatelji, Katalonci, i morski – prvenstveno Venecijanci, ne ostaviše na miru ni Svetu Goru Atonsku. Preuveličani glasovi o bogatstvima Svetogorskih manastira privlačahu razbojnike, koji u divljačkim naletima ne šteđahu stanovništvo, već ne gledajući ni na zvanje ni na uzrast ubijahu, pljačkahu, odvođahu u ropstvo. Od tih razbojnika, iako hrišćana – latina, ne ostade poštećena ni srpska svetogorska lavra – Hilendar.
Eto, u tako teško vreme prepodobni Danilo bi naznačen za igumana u Hilendaru. Kralj Milutin i arhiepiskop Evstatije ispratiše igumana Danila sa bogatim darovima za svetu Hilendarsku lavru. Stigavši u Hilendar iguman Danilo se predade još strožijim duhovnim podvizima, provodeći život u najdubljem smirenju i isposničkom molitvenom podvizavanju. Pri tome on doživljavaše mnoga iskušenja i napade od zlih duhova, koji se na sve moguće načine paštahu da ga ometu u njegovim molitvenim podvizima, naročito noćnim, navodeći na njega razne strašilne i strahotne privide. No sve to on savlađivaše i pobeđivaše svesrdnom molitvom, bogomudrim pošćenjem, trpljenjem, oslanjanjem na Boga, i primoravanjem sebe na sve veće i veće podvige. Lični primer igumana i njegove tople krasnorečive pouke podražavahu i širahu među manastirskom bratijom jednodušnost, slogu, međusobnu ljubav i revniteljsku radost u podvizima.
Tako prođe dosta vremena. No nastupiše nove prilike koje zahtevahu od igumana Danila nove podvige: zaštitu Hilendarske obitelji od spomenutih razbojnika, koji pustošahu i razarahu svu Svetu Goru. U utvrđeni i uređeni Hilendarski manastir behu se zbegli mnogi mirjani, tražeći tu sebi krova, zaštite i prehrane. Sve manastirske zalihe behu stavljene na raspoloženje gladnim ljudima. No kada zaliha nestade, svi stadoše trpeti glad. Najzad, u opsednutom manastiru počeše i ljudi i stoka umirati od gladi. Neki zbog toga rešiše da beže iz opsednutog manastira; ali pri pokušaju bekstva neprijatelji ih pohvataše, pa neke od njih ubiše a neke u ropstvo odvedoše. Međutim iguman Danilo, jak verom i hrabar nadom u Boga, ne padaše duhom. Neprijatelj je činio silne napore da prodre u Hilendar: mnogo puta je pokušao da razvali manastirsku kapiju, ili da probije bedeme; često puta je strelama zasipao manastir, ali nikako nije uspevao da se uvuče u manastir. Prepodobni Danilo je hrabro branio manastir i junački podnosio rat i glad, sav oslonjen na Gospoda neprestanom molitvom. Tako on izdrža tri i po godine u utvrđenom manastiru, opsednutom od neprijatelja. A kada neprijatelj jedno vreme odstupi od manastira, brižljivi i dalekovidni iguman Danilo reši da spase manastirske dragocenosti. Zato on najpre osigura dalju zaštitu i odbranu manastira sa onima što ostaju, a sam sa nekolicinom bratije uze sveštene utvari i dragocenosti, i krenu u Srbiju da ih tamo skloni, da ih se neprijatelj ne bi dočepao ako mu Hilendar padne u ruke. Na tom putu prepodobni Danilo se probijao kroz krajeve, zauzete i opustošene od neprijatelja. No pomoću Božjom, provlačeći se kroz svakovrsne opasnosti, on blagopolučno stiže u ondašnju srpsku prestonicu, grad Skoplje, predade kralju sve crkvene dragocenosti, i ispriča mu sve muke i nedaće koje neprijatelji zadaju Svetoj Gori. Kralj Milutin s radošću primi igumana Danila, i divljaše se kako se on sa tolikim blagom probio posred samih neprijatelja i stigao živ, i zdrav. Pritom kralj svesrdno i s brižnom ljubavlju moljaše prepodobnoga oca Danila da ostane kod njega dok sadašnje opasnosti ne minu Svetu Goru i put koji vodi ka njoj. Ali prepodobni nikako ne pristajaše da boravi van Svete Gore, gotov da odmah krene natrag uzdajući se u milost i pomoć Božiju i opominjući se reči Gospodnje, da se ne treba bojati onih koji ubijaju telo a duši ne mogu ništa učiniti. Kao dobar podvižnik on beše rešen pregrpeti sve oskudice i bede, pa i samu smrt, ali ne ostavljati poverenu mu obitelj.
Stoga se prepodobni sa mnogo ljubavi oprosti s kraljem i krenu natrag u Svetu Goru. Na tom obratnom putu on dožive mnogobrojne opasnosti, ali ga iz sviju njih spasavaše naročito promišljanje Božje o njemu i bogodana mu mudrost.
Stigavši najzad u Hilendar, prepodobni ga zateče pred padom: jer branioci manastira dugo već vremena opsednuti stradahu od gladi i žeđi, i već behu gotovi da se predadu neprijateljima. Prepodobni Danilo odmah posla neke svoje iskusne i vične ljude, te se oni nekako probiše do mora, kupiše lađu pšenice, i dostaviše je manastiru. Zatim prepodobni najmi u okolini Svete Gore naoružane vojnike za zaštitu Hilendara od neprijatelja. A neprijatelji, čuvši da se iguman Danilo vratio u Hilendar i sabrao tamo vojnike, ne usudiše se da te godine napadnu manastir, nego se rasejaše po svoj Svetoj Gori, svuda harajući i pljačkajući. A kada se, po opustošenju Svete Gore, varvari vraćahu natrag, i jedan odred njihov prolažaše u blizini Hilendara, vojnici što se nalažahu u Hilendaru stadoše moliti prepodobnoga Danila da im dopusti da napadnu neprijatelja. Prepodobni beše protiv toga ne želeći ih izlagati opasnosti i ranama. Međutim oni, uzdajući se u Gospoda i Prečistu Bogorodicu i u molitve prepodobnoga, načiniše zasedu na vrlo zgodnom mestu za napad, i tu iznenada napadoše na prolazeće varvare. Mnoštvo neprijatelja bi ranjeno, pobijeno, i mnogo ih vezanih u manastir dovedeno, i mnogo oružja i dragocenosti zaplenjeno. Prepodobni Danilo vide u tome očiglednu pomoć Božju, uznese plamenu blagodarnost Bogu, a zaplenjene dragocenosti posla na poklon kralju Milutinu po nekolicini vernih slugu.
Posle toga prepodobni se ponovo dade u stroge monaške podvige, provodeći svo vreme u molitvi, postu i bogorazmišljanju. Za svoje vrline, velike trudove i mudrost on kod sviju steče veliku ljubav i poštovanje.
Nakon nemnogo vremena pronese se vest po Svetoj Gori da se varvari ponovo spremaju da izvrše napad na Hilendar, sa namerom da ovoga puta potpuno svrše sa njim. Pohlepni na bogatstvo Hilendara, oni su žudeli da ga se ma na koji način dokopaju. Prepodobni Danilo, doznavši o tome i očekujući sebi smrt od varvara, ode u ruski manastir svetog Pantelejmona k svome duhovnom ocu da se vidi i porazgovara s njim. Tamo se on sa svojim duhovnim ocem izdvoji u visoki manastirski pirg (= kulu), i provede s njim nasamo u razgovoru ceo dan i noć. Međutim neprijatelji nađoše sebi pomoćnike: potkupiše zlatom dva hilendarska služitelja, koji, zavedeni đavolom, obećaše predati im prepodobnog Danila u ruke. I dok prepodobni boravljaše u Ruskom manastiru, neprijatelji smisliše da se zajedno sa potkupljenim slugama uvuku na neki način u Ruski manastir i uhvate prepodobnoga Danila. Zato oni noću odoše Ruskom manastiru. Potkupljene sluge stadoše kucati na manastirsku kapiju, moleći da ih puste unutra radi viđenja sa prepodobnim igumanom Danilom povodom nekih manastirskih poslova. Ali se oci pobojaše, i ne pustiše ih sve do jutrenja.
Prepodobni Danilo, obavešten o njima, zamoli da ih puste k njemu. Kao povod svog dolaska sluge navedoše neki izmišljeni razlog. Nezlobiv i prostosrdačan, prepodobni im poverova. No u praskozorje, kada prepodobni, hodeći pored manastirskog pirga, čitaše Časove, ugleda u daljini kao neko jato ogromnih ptica. A kada se razvide, pokaza se da su to čete varvara. Halačući, oni opkoliše manastir i svim silama navaljivahu da probiju ma1nastirske bedeme. Najzad provališe unutra, i počeše divljački pljačkati i uništavati. Pritom zahtevahu da im predadu igumana Danila, inače će manastir do temelja srušiti i spaliti. I stvarno, oni zapališe hram i kelije. Zatim naslagaše silna drva, daske i slamu oko pirga u kome se skrivao prepodobni, pa zapališe. Plamen se stade visoko dizati; sluge što behu u kuli sa prepodobnim, strelama zasipahu s kule varvare, i mnoge raniše i ubiše. Tada zaverenici koji behu sa tim slugama, počeše nagovarati ostale sluge da prepodobnog Danila predadu u ruke neprijateljima, da bi na taj način spasli svoje živote. No pronicljivi i prozorljivi iguman podvižnik oseti i shvati tu izdajničku zaveru, i mudro se snađe: na vrhu kule bejaše crkva, ključeve od nje prepodobni uze tajno, pozva sve u crkvu da se pomole Bogu i da se oproste među sobom pošto su na domaku smrti; sam pak u duši svojoj neprestano prizivaše Gospoda u pomoć. Kada uđoše u crkvu, onda sluge, verne prepodobnome, na ugovoreni znak iznenada razoružaše zaverenike, pa sa prepodobnim Danilom izađoše iz crkve zaključavši izdajice u njoj. Međutim plamen već dosezaše do vrata; prepodobni naće malo vode i nešto vina, izli ih na oganj, te tako umanji silu ognja. Utom Gospod pokaza k njima milost Svoju: odjednom sa vrha Atona dunu silan prohladni vetar, koji stade razgoniti dim i gasiti oganj, i svojom svežinom spase od nepodnošljive vrućine one što se nalažahu u kuli. Tako to trajaše do podne, kada neprijatelji izađoše iz manastira i rasporediše se da ručaju. Odjednom među njima nastade neka pometnja i uzbuna: oni dohvatiše svoje oružje, poskakaše na konje, i brzo odjuriše od manastira. Prepodobni Danilo sprva smatraše da je posredi neka njihova nova zamka ili lukavstvo, i ne napuštajući kulu usrdno vapijaše ka Gospodu. Međutim prođe dosta vremena a neprijatelji se ne vraćahu. Najzad svetitelj doznade da su glavne starešine varvara ostavili Svetu Goru sa svojim vojnicima, pa su zato i Oni što su harali i zulumili po Ruskom manastiru i držali u opsadi kulu napustili to i pobegli. Doživevši sve to, prepodobni uznese blagodarnost Bogu za takvo čudesno spasenje svoje.
Ostavivši Ruski manastir, prepodobni Danilo sa svojom duhovnom decom i saputnicima uputi se u svetogorski Ksiropotamski manastir Svetih Četrdeset Mučenika, što je na morskoj obali. Taj manastir je u svoje vreme bio mnogo pomognut Svetim Savom, prvim arhiepiskopom Srpskim. Tu prepodobni Danilo upisa sebe i svoje roditelje u manastirski pomenik. I pošto provede tamo nekoliko dana u molitvi, on se vrati u svoj manastir Hilendar.
Posle pustošenja i pljačkanja Svete Gore u toku tri i po godine od strane pljačkaških latinskih krstaša, u Svetoj Gori se stade postepeno vaspostavljati spokojstvo i redovan monaški život. Na očišćenju Balkana od ovih varvara zajedno su radili grčki car Andronik i srpski kralj Milutin.
Kada se na Svetoj Gori zacari ponovo tišina i spokojstvo, prepodobni Danilo, uvek željan usamljennčkog podvižničkog molitvenog tihovanja, reši da se povuče sa igumanskog položaja. Tako, za igumana Hilendarske obitelji bi postavljen njegov učenik Nikodim, a o’n se povuče u keliju svetoga Save na Kareji, gde se u svoje vreme podvizavao u molitvenom tihovanju sam sveti Sava, i ostavio vlastiti Tipik za življenje u toj njegovoj molčalnici. Prepodobni Danilo se svom dušom predade podvižničkom življenju po Tipiku svetoga Save: s velikim usrđem i ljubavlju on sve vreme provođaše u molitvi, pošćenju, svenoćnom stajanju, metanijima, pesmopjenijima, i ostalim svetim podvizima, za kojima je čeznuo još od rane mladosti. Veliki i nepodražljivi behu njegovi monaški trudovi: strogim postom on moraše telo svoje; provodeći sve noći u molitvenom bdenju, pojanju psalama i metanijima, on do samog rasvitka ne davaše sebi ni najmanjeg odmora. Takim životom on steče dar obilnih suza. Mnoge napade i lukavštine priređivaše mu đavo u vreme tih podviga; ali svetitelj tada skidaše sa sebe krst koji je uvek nosio na prsima, ograđivaše njime sebe sa verom i molitvom, i tako uništavaše i razvejavaše time sva lukavstva vražija. To beše njegovo uobičajeno oruđe i oružje u iskušenjima i napadima na njega od strane demona. Prepodobni sijaše svojim vrlinama, tako da mnogi monasi Svete Gore stadoše dolaziti k njemu radi duhovne utehe i saveta.
U vreme kada se prepodobni Danilo podvizavaše u Karejskoj isposnici, u njegovoj otadžbini Srbiji nastade rat: protiv kralja Milutina ustade njegov brat Dragutin, sa namerom da pomoću Ugarskoga kralja otme presto Milutina i na njega posadi svoga sina Urošicu. Milutin se nađe u velikoj opasnosti. Bojeći se upada neprijatelja, on smesti dragocenosti svoje u manastiru Banjska. Ali on ne imaćaše poverljiva čoveka, kome bi poverio čuvanje tih dragocenosti. Utom episkop Banjske umre. Tada se misao kralja Milutina zadrža na vrednom Danilu, bivšem igumanu Hilendarskom. I on stade slati k njemu u Kareju jednog izaslanika za drugim, pozivajući ga k sebi. Sav predan usamljeničkim podvizima, prepodobni Danilo dugo se otkazivaše. Ali ga neodstupne molbe kraljeve najzad primoraše, te on reši da ostavi omiljeno mesto svoga molitvenog podvižničkog tihovanja i samovanja. A zašto ga je kralj zvao, prepodobni nije znao. Kralj se neiskazano obradova dolasku svetoga Danila, obasu ga velikom ljubavlju, i uskoro mu u četiri oka podrobno ispriča svoju muku i neophodnu potrebu da se on, Danilo, primi za episkopa Banjske i da uzme pod svoju upravu manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde su smeštene dragocenosti. Ovaj kraljev predlog i molba i zahtev silno ogorči prepodobnog Danila, i on uporno odbijaše to ne želeći se rastati sa omiljenom Svetom Gorom i tamošnjim podvižničkim molitvenim tihovanjem.
Ali kraljevi razlozi i molbe, i stvarno težak položaj kraljev, prinudiše najzad prepodobnoga da pristane, naročito kada mu kralj obeća da će ga, ako se pomoću Božjom srećno vrati iz rata, otpustiti u Svetu Goru.
Tako sveti Danilo bi iosvećen za episkopa Banjske i postavljen za nastojatelja manastira svetoga Stefana. Tamo kralj tajno od svih uruči prepodobnome sve dragocenosti, i krenu sa vojskom protiv brata, iako to ni najmanje želeo nije. Po volji Božjoj rat se srećno svrši po kralja Milutina. Sveti Danilo bi posrednik – mirotvorac među braćom: izmiri kralja Dragutina i Milutina; ubedi Dragutina da se nasvagda odrekne pothvata, uvredljivih za hrišćanska osećanja.
Posle toga episkop Danilo stade uporno moliti kralja Milutina da ga otpusti u Svetu Goru. Mada kralj pokušavaše na sve moguće (načine ubediti prepodobnoga da ostane u otadžbini, ovaj nikako ne hte na to pristati, i otputova u ljubljeni Hilendar. Tamo se nastani u spomenutom pirgu, i ponovo se predade svojim milim pređašnjim podvizima monaškim sa nepodražljivom revnošću. Kao svagda, tako osobito sada, on se posvećuje čitanju i izučavanju knjiga Svetoga Pisma. A to čitanje i izučavanje Svetoga Pisma beše svo ograđeno i prožeto molitvom, postom, bdenjem, smirenoumljem, radosnim samomučenjem, i ostalim svetim podvizima. Kroz sve to u svetog episkopa – podvižnika pojača se njegova davnašnja želja da otputuje u Svetu Zemlju i pokloni se tamošnjim hrišćanskim svetinjama. Smatrajući da je sada najzgodnije vreme za to, on se stade spremati za put.
Za tu svetiteljevu nameru saznade u Srbiji kralj Milutin, i veoma se ožalosti, jer mu je episkop Danilo i sada, u 1316. godini, kao i do tada bio veoma potreban kao čovek u koga je on imao potpuno poverenje i čije je savete visoko cenio. I kralj stade uporno prizivati k sebi preosvećenog Danila i moliti ga da odloži svoje nameravano putovanje u Svetu Zemlju i dođe u Srbiju, i tako i ovom prilikom dokaže ljubav i odanost k njemu.
Ne znajući kraljeve namere, sveti Danilo ispuni usrdne kraljeve molbe i po treći put doputova u Srbiju. Kralj se veoma obradova dolasku episkopa Danila i odlučno mu izjavi da ga više neće pustiti od sebe, pošto mu je potreban kao nastavnik i savetnik. Preosvećeni Danilo, videći da ništa ne pomažu ni otkazi ni molbe, sa tugom za omiljenom Svetom Gorom smerno reče: „Neka je za sve blagosloveno ime Gospodnje“. Pošto pak Banjska episkopija beše ukinuta, kralj uputi episkopa u arhiepiskopiju k arhiepiskopu Srpskom Savi III, koji mu dodeli u svome domu keliju, kao budućem svom prejemniku, jer kralj Milutin, nagovarajući episkopa Danila da se vrati u Srbiju, obeća mu presto svetoga Save.
Arhiepiskop Sava III uskoro umre. Na arhiepiskopski presto bi uzdignut, verovatno po preporuci svetoga Danila, njegov učenik, hilendarski iguman Nikodim,[19] koji je sijao pobožnošću i vrlinama, a sveti Danilo bi postavljen za episkopa Humskog, 1317. godine.
Najzad, stari kralj Milutin se razbole, i posle kratke bolesti u svom dvorcu u Nerodimlju, izdahnu na rukama svetoga Danila, 20. oktobra 1320. godine. Sveti Danilo, kao njegov bivši duhovni otac, uze učešća u sahrani kralja u njegovoj zadužbeni, manastiru svetog Stefana u Banjskoj, saglasno davnašnjoj želji pokojnoga kralja.
Posle kralja Milutina na presto stupi njegov sin, sveti Stefan Dečanski.[20] Odmah posle svog krunisanja on prizva i približi sebi episkopa Danila, koga je iz mladosti svoje zavoleo i cenio kao mudrog savetnika njegovog oca, a naročito kao svog pomoćnika i zaštitnika u teškim nevoljama. Blagodareći zauzimanju i posredovanju episkopa Danila Stefan Dečanski je oslobođen iz zatočenja u Carigradu i konačno pomiren sa ocem, kraljem Milutinom.
Sada, preosvećeni Danilo postade novome kralju prvi učitelj, savetnik i pomoćnik. U početku svoje vladavine Dečanski se nađe u mnogim teškoćama, kako unutrašnjim tako i spoljašnjim. Novi kralj se morao braniti od unutrašnjih neprijatelja i suparnika svojih: svoga brata od strica Vladislava, sina kralja Dragutina, i svoga rođenog brata po ocu Konstantina. Isto tako valjalo je braniti i sebe i Srbiju i od spoljašnjih neprijatelja. Bugarski car Mihail otera od sebe svoju ženu Nedu, sestru Stefana Dečanskog, i rađaše na zbliženju i savezu sa Grcima protivu Srba. Stefan Dečanski je morao i da se oružjem brani i da pribegava mirnim pregovorima. Za takve pak pregovore ne beše tada čoveka sposobnijeg od episkopa Danila. Kralj Dečanski poveri episkopu Danilu vođenje tih pregovora i sa bugarskim carem Mihailom i sa grčkim carem Andronikom Mlađim. I on obavi te pregovore sa potpunim uspehom.
No vršeći razna kraljeva poslanstva i obasipan ljubavlju i pažnjom i počastima od strane kralja, episkop Danilo nije mogao zaboraviti svoje omiljeno usamljeničko podvizavanje i molitveno tihovanje u Svetoj Gori. Zato on, posle ovih uspešno izvršenih poslanstava, otputova opet u Svetu Goru. No u vreme tog njegovog odsustvovanja, u Srbiji umre arhiepiskop Nikodim, 13. maja 1324. godine. Kralj Stefan Dečanski odmah stade pozivati iz Svete Gore svetoga Danila, ne izveštavajući ga ništa o svojoj nameri, samo ga pozivajući da mu dođe radi savetovanja. Prepodobni Danilo se odazva pozivu i dođe u Srbiju. Tada Sabor sve zemlje Srpske, sazvan kraljem, jednoglasno izabra 14. septembra, na Krstovdan, 1324. godine episkopa Danila „za arhiepiskopa svih Srpskih i primorskih zemalja“. U to vreme episkopu Danilu beše pedeset godina.
Stupivši na presto svetoga Save, arhiepiskop Danilo se svom dušom svojom predade radu na dobro Crkve svoje tako voljene otadžbine. Sam stub i primer pobožnosti, mudrosti i revnosti, on bogomudro vladikovaše: dizaše i ukrašavaše crkve, prosvećivaše pastvu svoju evanđelskom prosvetom, svuda i svime radeći na tome da duše svoje pastve sačuva od raznih zabluda i utvrdi u večnoj Istini Hristovoj. Zato je mnogo radio na prosvećivanju sveštenstva i širenju svetih i sveštenih knjiga. Sav se zalagao da se bogosluženje vrši pravilno i blagoljepno.
Sveti Danilo, u svojoj raznovrsnoj delatnosti evanđelskoj, išao je stopama svetoga Save i njegovih najboljih naslednika. Nastavljao je što su dobri i revnosni arhiepiskopi započeli, i ispravljao što su slabi pokvarili. Milutinov pomagač, on kao da se, nehotice, takmičio sa svojim kraljem u množini, lepoti i bogatstvu zadužbina. Spomenuti samo najvažnije, biće dosta. Podigao je u Peći hram Bogorodice Odigitrije – Putevoditeljke, s dva mala hrama u njoj, svetom Jovanu i svetom Arseniju, gde je nabavio grčke knjige i osigurao službu grčkim monasima. Sagradio je crkvicu svetog Nikole kraj svoje velike zadužbine. Smislio je i izveo ispred Pećskih hramova krasnu, ikonopisanu, pripratu s patosom. Sazidao je pirg, s crkvicom svetog Danila na vrhu i sa zvonima, s Primorja mučno dovezenim. Završio je prekinutu obnovu Žiče, opustelu od Kumana, pokrio ju je, digao je stub, ikonopisao trpezariju i podigao jednu drvenu zgradu. Mudar i rečit, imao je dara i veštine za svako zemaljsko delo. Graditelj i saditelj, sveti arhiepiskop je pravio od pustoši i divljine pitomu i uljuđenu zemlju. Pri svakom poslu je neodstupno stajao, dok ga nije dovršio. Osim velikih zadužbina, on je još u Magliču obdario crkvu svetoga Đorća, podigao je palate i sagradio kelije. U Jelšici je podigao crkvu svetog Mihaila i dvor. U Lizici je obnovio crkvu svetoga Save. Sve svoje zadužbine opkolio je vinogradima, voćnjacima i vrtovima. Gde nije stigao podići crkvu od kamena, gradio ju je od drveta.
Sveti arhiepiskop Danilo znamenit je ne samo kao pobožni podvižnik, crkveni i državni radnik, nego i kao veoma prosvećen čovek i pisac. Njegov prisni učenik, koji je i napisao njegov Život, svedoči da je Danilo bio veoma načitan, mnogo voleo knjigu i brinuo se za širenje knjige u Srbiji. Kao pisac on je ostavio čuveno delo: „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih“.
Neumoran u službi Bogu do kraja života, smiren monah i hrabar ratnik, dubok mislilac i okretan državnik, iskren isposnik i „iskusan delima… svetovnoga života“u oduševljen umetnik i savestan književnik, pun misli o nebeskom životu i potpuno predan obrađivanju zemlje, sav na nebu dušom, i sav na zemlji sa nebeskom Istinom, sveti arhiepiskop Danilo mirno se upokojio u Gospodu u vreme cara Dušana noću između 19. i 20. decembra 1337. godine.
Veliki monah, veliki podvižnik, veliki jerarh, veliki trudoljubac i veliki rodoljub, svet dušom i umom i srcem, on se još za života udostojio od Gospoda dara čudotvorstva. Na prestolu svetoga Save kao arhiepiskop proveo četrnaest godina i tri meseca. Njegovim molitvama, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i nas grešne, i udostoj nas svom dušom služiti Tebi kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA KRONŠTATSKOG ČUDOTVORCA
 
EVO drugog Svetog Nikolaja Čudotvorca: po sili vere, po sili molitve, po sili ljubavi, po sili milostivosti, po sili svih svetih evanđelskih vrlina, i stoga po sili čudotvorstva. Da, isti svemoćni Gospod Hristos je i u Svetom Nikolaju Čudotvorcu i u Svetom Jovanu Kronštatskom Čudotvorcu. Večito je sveistinita blagovest i u jednom i drugom: „Isus Hristos je isti juče i danas i vavek (Jevr: 13, 8). Isti On – Svečudesni Spasitelj, i isti Njegovi Svetitelji“: Apostoli, MučeNici, Ispovednici, Besrebrenici, Prepodobnici, Pravednici, jer On – Svečovekoljubivi živi i dela u svima njima i kroza sve njih u sva vremena, pa i u naše vreme. A Sveti Jovan Kronštatski je, tako reći, naš savremenik, upokojio se 20. decembra 1908. Svetootački pravedan i sav hristonosac, On apostolski sveto živi i dela i čudotvori. Njegova vera, apostolski sveta, silna i svemoćna, čini apostolska čudesa. On prohodi ogromnu zemlju Rusku, čineći bezbrojna i neiskazana čudesa. Njemu se sa svih strana Rusije obraćaju za pomoć, za isceljenja, za savet. Često puta on nema kad ni da pročita bezbrojne telegrame, pisma, molbe, kojima mu se obraćaju za pomoć. On ih na svetoj proskomidiji blagoslovi, moleći Gospoda da ispuni molbe molilaca; i na njegove molitve bivaju isceljenja po ogromnoj zemlji Ruskoj. Eto, o takvom je Svetite“ lju Božjem reč. Nema sumnje, njegova pomoć s neba potrebna je svima nama ljudima koji živimo u ovom izgubljenom raju što se zemlja zove.
Sveti otac Jovan Iljič Sergijev, docnije nazvan Kronštatski, po mestu svoga svešteničkog službovanja, rodio se 19. oktobra 1829. godine (po starom kalendaru) u siromašnom selu Suri, Arhangelska gubernija, na krajnjem severu Rusije. Njegovi roditelji, Ilja i Teodora, bili su siromašni, ali veoma pobožni i čestiti ljudi. Otac mu je bio pojac i služitelj pri mesnoj crkvi svetog oca Nikolaja, sagraćenoj od drveta u XVII veku, u kojoj su sasudi, zbog siromaštva, bili od olova. Pošto je od rođenja bio veoma slab i davao utisak da neće dugo živeti, roditelji požure i odmah ga krste. Na krštenju dadu mu ime Jovan, po imenu svetog Jovana Rilskog, čiju uspomenu Crkva proslavlja toga dana. Posle krštenja mališan se brzo oporavi i očvrsne.
Kad mu je bilo 6 godina, on jednoga dana u sobi vide Božjeg anđela, koji je blistao nebeskom svetlošću, i veoma se uplaši. Ali mu anđeo reče da se ne plaši, jer je on njegov anđeo čuvar, koji će ga svuda pratiti, čuvati i spasavati od svake opasnosti, i sa njim će biti u toku celog njegovog života.
Mali Vanja (tako su ga roditelji zvali od milošte) uvek je sa ocem odlazio u crkvu i zavoleo crkvene knjige i službe. Kasnije je češće govorio da je svu svoju pobožnost pocrpeo čitajući bogoslužbene knjige.
Živeći u surovim uslovima krajnje materijalne oskudice, on se još od detinjstva upoznao sa nemaštinom i nevoljama koje ona donosi. To je na njega uticalo da bude zamišljen, pribran, povučen u sebe i saosećajan prema siromašnima i stradalnicima. Dečje igre i razonode, svojstvene deci njegovog uzrasta, njega nisu privlačile. Njegovo srce gorelo je ljubavlju prema Bogu, crkvi i bogosluženju. Pomažući ocu u crkvi, on je uz njega učio da čita i piše, ali mu je to teško išlo.
Kad je stasao za školu, a ove u selu nije bilo, roditelji skupe poslednju paru i upišu ga u parohijsku školu u Arhangelsku. Iako je voleo školu i knjigu, učenje mu je teško išlo: teško je shvatao i pamtio. To ga je mučilo i podsticalo da se moli Bogu za pomoć, osobito noću, kad su njegovi drugovi spavali. Posle jedne takve tople molitve, Gospod je izlio na njega izobilne darove svoga Svetoga Duha i on je posle toga postao najbolji učenik u svom razredu. O tome on svedoči u svome dnevniku „MOJ ŽIVOT U HRISTU“: „Ja sam voleo da ustajem na molitvu noću, kad svi spavaju, kad je tišina. Najviše i najčešće sam se molio da mi Gospod podari svetlost razuma na utehu mojih roditelja. Tako, jedno veče, kad su svi zaspali, ja sam opet pao na kolena i počeo da se molim vatreno. Ne znam koliko sam se molio, ali me je nešto svega potreslo. U tom trenutku kao da je neka zavesa spala sa moga uma i očiju, i namah mi je bilo u glavi jasno sve što je učitelj toga dana predavao. Na duši mi je laknulo i umesto dotadanje tuge, obuzela me je radost. Po svršetku molitve legao sam i zaspao tako mirno i spokojno, kao nikad dotle. Čim se jutro ukazalo, ustao sam, dohvatio knjige i počeo da čitam. Na moju veliku radost, čitao sam lako, shvatio sve pročitano i mogao da prepričam. U učionici mi se nije sedelo onako kao pre: sve sam shvatao i pamtio. Učitelj je dao zadatak iz aritmetike. Ja sam ga izradio i učitelj me pohvalio. Brzo sam napredovao u učenju i od poslednjeg po uspehu izbio među prve. Dalje mi je bivalo sve lakše. Učilište sam završio kao jedan od najboljih i bio sam preveden u seminariju (bogosloviju).
Seminariju u Arhangelsku završio je kao prvi u razredu i primljen je kao državni pitomac u Petrogradsku duhovnu akademiju.
Za vreme školovanja u Akademiji umre mu otac i mati mu ostane bez sredstava za život. To ga je mnogo ožalostilo i bacilo u brigu kako da pomogne majci. Razmišljajući o tome, njemu padne na um da se prihvati prepisivanja lekcija svojim imućnijim drugovima i tako dođe do novca, kojim bi pomogao majci. Dok su njegovi drugovi noću spavali, on se bavio prepisivanjem i tako zaraćivao po 10 rubalja mesečno, koje je sve slao majci.
Za vreme studija u Akademiji on je pomišljao da se po završetku zamonaši i kao misionar ode među neznabošce u Sibir, ali je Promisao Božji imao drugi plan sa njim. Razmišljajući o svome budućem služenju Crkvi Hristovoj on jedne večeri zaspi i u snu vidi sebe kako kao sveštenik služi u hramu svetog apostola Andreje Prvozvanog u Kronštatu, u kome dotle nije bio. Time mu je Bog ukazao polje njegove pastirske delatnosti. Volja Božja je htela da on posluži Crkvi kao parohijski sveštenik. Saglasno takvom svom planu Gospod udesi te Jovan po završetku Akademije uzme za suprugu Jelisavetu, kćer protojereja kronštatskog, i njemu ponude parohiju pri hramu svetog apostola Andreja Prvozvanog. U braku on je sa suprugom živeo kao sa sestrom, devičanski.
12. decembra 1855. godine rukopoložen je za sveštenika i upućen na dodeljenu mu parohiju. Kad je stupio u hram svetog apostola Andreja, on je stao zadivljen, jer je to bio hram koji je on u snu ranije video.
Grad Kronštat, sa tvrđavom, nalazi se na ostrvu Kotlino, udaljenom od ušća reke Neve 26 kilometara, zatvara pristup Petrogradu i smatra se njegovim predgrađem. Ovo predgrađe bilo je mesto administrativnog progona iz prestonice poročnih ljudi (skitnica, pijanica i drugih). Ovi ljudi smeštali su se izvan grada, u zemunice i kolibe, vukli se po ulicama, prosili i pijančili. Sem ovih, u Kronštatu je bilo mnogo i fizičkih radnika u pristaništu, koji su vršili pretovare sa velikih morskih lađa (koje zbog plitke vode nisu mogle doći do Petrograda) u manje, ruske, i sa ovih u veće, inostrane lađe. I ovi radnici sa svojim porodicama naseljavali su se oko grada. Ljudi su pijančili, a žene sa decom živele u krajnjoj oskudici, gladi i hladnoći.
I odjednom, po Božjem Promislu, usred toga duhovnog mraka zablistao je sjajni zrak Božje milosti i ljubavi u licu oca Jovana. Novi mladi sveštenik, otac Jovan, počeo je da posećuje te kolibe i zemunice i bedne udžerice. On je tešio napuštene majke, zabavljao i milovao njihovu decu, dok su one prale, pomagao novčano, učio i savetovao pijanice. Svu svoju platu razdavao je bednicima; a kad bi mu nestalo novca; skidao je sa sebe haljinu i obuću i bez njih se vraćao kući.
U početku ovi grubi i surovi ljudi, koje je društvo prezrelo i odbacilo, nisu mogli da shvate plemenite pobude njihovog pastira, pa su na njega gledali popreko i čak neprijateljski. Ali njegova neobična dobrota, samopožrtvovanje i materijalna pomoć otvorili su im oči da u njemu vide Božjeg poslanika i svoga prijatelja, dobrotvora i spasioca. 0 tome duhovnom preporodu pastve potresno svedočanstvo pruža ispovest jednog zanatlije: „Kad je otac Jovan došao u Kronštat, meni je bilo 22-23 godine. Sad sam starac, ali se vrlo dobro sećam svog prvog susreta sa baćuškom (ocem) Jovanom. U mojoj porodici bilo nas je četvoro: ja, žena i dvoje dece. Ja sam radio i pijančio, a porodica gladovala. Žena je bila prinuđena da krijući prosi. Stanovali smo u bednoj kolibi. Jednog dana vraćam se iz grada polupijan, i vidim u svojoj kolibi mladog sveštenika, sedi i na krilima drži moga sinčića, nešto mu umiljato priča, a dete ozbiljno sluša. U tom trenutku baćuška je ličio na Hrista sa ikone koji blagosilja decu. Ja sam hteo da ospem grdnju na baćušku, ali njegove blage i ozbiljne oči obuzdale su me, i umesto besa mene je obuzeo stid. Ja sam oborio oči, a on, osećam, gleda u mene, direktno u dušu, i poče da govori. Ne smem sve da ponovim šta je tom prilikom izgovorio. Rekao je da je moja kolibica raj, jer gde su deca, tamo je uvek i toplo i lepo, i ovaj raj ne bi trebalo menjati za dim krčme. On me nije okrivljavao, nego me je opravdavao i prijateljski savetovao. Ja sam ćutao i slušao. Njegove reči duboko su se urezale u moju dušu i izvršile prelom u mome životu. Po njegovom odlasku ja sam dugo ćutao, gotov da zaplačem. Žena ćuti i gleda na mene. Od toga časa ja sam postao drugi čovek“ …
Saparosi oca Jovana, sveštenici Andrejevskog hrama, ne samo nisu imali razumevanja za ovakvu pastirsku delatnost oca Jovana nego su ga duže vremena ismejavali i u zlobnoj nameri primećivali njegovoj supruzi: „Tvoj dobričina i danas se bosonog vratio kući“. Njima je smetalo i to što je on svu svoju platu razdavao sirotinji, pa su kod eparhijske vlasti udesili da se njegova plata ne daje njemu nego njegovoj ženi. Ali Gospod nije hteo da liši svoga slugu mogućnosti da i dalje čini dobra dela. Po Božjem Promislu postavljen je za veroučitelja u Realnoj gimnaziji sa mesečnom platom, kojom je mogao slobodno raspolagati. I on je i dalje činio dobra dela.
I pored velike zauzetosti poslovima u parohiji, on je punih 25 godina vršio dužnost veroučitelja. Od prvog dana svoga rada u gimnaziji on je osvojio srca dece, koja su sa najvećom radošću dočekivala njegove časove. Njegove pouke disale su takvom silom vere, da je svaka reč duboko prodirala u dušu. Njegova predavanja, puna roditeljske ljubavi, upijala su se u dušu doživotno. Njegova plamena vera, koja je izvirala iz svake njegove reči, prenosila se i na decu, zagrevala njihova srca i pokretala na takmičenje u dobru: učenju, poslušnosti prema roditeljima, nastavnicima i starijima, druželjublju i uzajamnom bratskom pomaganju, urednom pohađanju crkve i bogosluženja, dobročinstvima, urednom obavljanju svih svojih dužnosti, obuzdavanju i savlađivanju svojih zlih nagona itd.
Svi njegovi učenici, od kojih su mnogi dospeli kasnije na najviše položaje u građanskoj i vojnoj službi (lekari, inženjeri, sudije, advokati, državni savetnici, generali, admirali itd.), u svojim sećanjima na svoje đačko doba govorili su da su im od svih školskih časova bili najprijatniji i za formiranje njihovih ljudskih karaktera najkorisniji časovi veronauke oca Jovana. To potvrđuje i zahvalna gramata đačkih roditelja, predata ocu Jovanu prilikom napuštanja veroučiteljske službe u gimnaziji. U njoj se veli:
„Ti deci nisi predavao suvu sholastiku, nisi im izlagao mrtvu formulu – tekstove i izraze, nisi od njih zahtevao samo da napamet nauče lekcije; Ti si u prijemčive duše sejao samo životvorne reči Božje.
Mnoštvo dece prošlo je kroz svetu školu Tvoju. Mnogi Tvoji učenici nalaze se na raznim stepenima i zvanjima u službi Cara i Otadžbine, i svi oni, nadahnuti Tobom i Tvojim svetim opštenjem sa njima, pamte Tvoju ljubav, pouke, Tvoje časove, i svi oni blagosiljajući Te, sa pobožnošću sećaju se onih nezaboravnih časova, koje su proveli s Tobom.
Ti sam, ne primećujući to, svojom plamenom ljubavlju prema Bogu i beskrajnim milosrđem prema ljudima, svojom živom rečju zapalio si u svojim učenicima svetlost istinskog Bogopoznanja, a svojim svetim primerom i milosrđem ispunio si njihova mlada srca strahom Božjim, verom, nadom u Boga i ljubavlju prema Njemu i prema svojoj braći.
Neka zahvalnost nas, očeva i matera, bude kao mirna molitva k Bogu za Tebe, da On izlije na Tebe od svoga svesvetog prestola toliko duhovne radosti, koliko si nam Ti pružio utehe u našoj deci, u njihovom dobrom ponašanju i uspesima“.
U njegovoj pastirskoj brizi i staranju prvo mesto zauzimala je gradska nezaposlena sirotinja, koju je on svim raspoloživim sredstvima pomogao. Ali kako ta njegova pojedinačna pomoć nije bila u stanju da radikalno reši ovaj gorući problem, on 1872. godine preko gradskog lista „Kronštatski vesnik“ učini dva apela na sve ljude dobre volje, da svojim prilozima omoguće podizanje „Doma trudoljublja“, u kome bi nezaposleni dobili zaposlenje i još jevtinu hranu i prenoćište. U ovim apelima on je verno i slikovito izneo teško stanje gradske sirotinje kao i koristi koje bi ostvarenje njegovog plana donelo.
Bog je blagoslovio njegovu plemenitu nameru, te je njegov apel našao na povoljan odziv. Skupljenim prilozima podignuto je četvorospratno zdanje – prvi u Rusiji Dom trudoljublja“, koji je osvećen 12. oktobra 1882. godine.
Ko god je želeo, mogao je u „Domu trudoljublja“ da dobije posao, na primer: da lepi kese, trli konoplje itd., i kao nagradu dobije zdravu i situ hranu, izvesnu novčanu nagradu i skromno ali čisto prenoćište.
U sastav „Doma trudoljublja“ ulazile su sledeće ustanove: 1. Radionica za obradu konoplje, u kojoj je tokom godina radilo do 25.000 radnika. 2. Ženska radionica koja je imala tri odeljenja: modno, za izradu veša i vezova. 3. Obućarska radionica u kojoj su se dečaci obučavali obućarskom zanatu pod rukovodstvom iskusnog majstora. 4. Narodna kuhinja u kojoj su se za neznatnu cenu izdavali obedi, a prazničnim danima davali besplatno za nekoliko stotina osoba. 5. Noćno utočište koje je iz davalo prenoćište za 3 kopejske (pare). 6 Besplatno prihvatilište siromašnih žena. 7. Besplatno ambulantno lečilište. 8. Nedeljna i praznična predavanja – tumačenja Evanđelja i ruske istorije. 9. Besplatna narodna osnovna škola. 10. Večernji kursevi ručnog rada. 11. Kurs ženskog rada. 12. Besplatna dečja biblioteka pri osnovnoj školi. 13. Besplatna čitaonica. 14. Nedeljna škola. 15. Crtački kursevi. 16. Utočište za siromašne i dečje obdanište. 17. Drugo utočište za maloletne oba pola. 18. Vangradski Dom milosrđa koji je nosio ime oca Jovana i služio za utočište deci u toku leta. 19. Dom Andrijevskog parohijskog starateljstva u kome se svake godine na ime pomoći sirotinji izdavalo nekoliko hiljada rubalja.
U Domu je bila uređena i domaća crkva, posvećena svetom Aleksandru Nevskom.
Šest godina kasnije, 1888., uspelo je ocu Jovanu da podigne trospratni dom od kamena za prenoćište.
„Dom trudoljublja“ sa ovim zgradama – to je bio čitav grad, pun žive i smišljene aktivnosti. Starateljstvo Doma sačinjavala su lica iz svih društvenih klasa. Meću njima nije bilo nikakve podele, svi su, kao jedna složna porodica, zajednički radili na suzbijanju bede i nemaštine u društvu. U svom poslu starateljstvo se nije rukovodilo nikakvim partijskim ili sebičnim ciljevima: činilo je dobro svima potrebitim, bez obzira na narodnost i veru.
Iako je ovolike zgrade podigao, otac Jovan je i dalje stanovao u maloj skromnoj kućici, gde se u njegov stan ulazilo kroz kuhinju.
On je bio neumoran trudbenik i graditelj. Na njegovu inicijativu, ili njegovim sredstvima i uz njegovu pomoć, podignute su mnoge crkve i manastiri. Najčešće se sve to započinjalo bez pripremljenih sredstava. Ali je bilo dovoljno samo da se među osnivačima ili pokretačima nađe ime oca Jovana, ili da se on za nešto zauzme, da on neko delo blagoslovi – potrebna sredstva pristizala su sa svih strana, i preduzeta akcija završavala se uspešno i onda, kad su za okončanje bili potrebni milioni rubalja. Tako je u Petrogradu podignut manastir dvanaestorici svetih Apostola, a od naroda prozvan „Jovanovski“, čija je izgradnja koštala milion i po rubalja.
Sredstvima oca Jovana podignut je u njegovom mestu rođenja, selu Suri, ženski manastir i škola. Zatim crkva u Arhangelsku i ženski manastir u Jaroslavskoj guberniji, Pored ovoga, sredstvima koja su mu poštovaoci stavljali na raspoloženje pomogao je zidanje mnogih crkava i manastira širom Rusije.
Otac Jovan bio je retka pojava među ljudima, duhovni gorostas, sasud pun izobilne blagodati Božje, koja se preko njega izlivala na sve ljude. U njegovom karakteru zapažaju se mnoge izuzetne crte, koje ga izdvajaju od ostalih, običnih ljudi. To su: molitvenost, asketizam, siromaštvo, smirenje, krotost i ljubav.
Molitvenost. Otac Jovan bio je veliki molitvenik. U svojim molitvama Bogu on se obraćao kao što se sin obraća svome ocu: sa velikom slobodom i čvrstom verom da će dobiti što moli. Skoro uvek molio se klečeći i, najčešće, svojim rečima, naglašavajući neke od njih, prema prilikama i potrebama. Molio se pribrano, verno, svim svojim bićem i snagom, da su mu često graške znoja oblivale lice i suze kapale iz očiju. Za vreme molitve on je duboko ponirao u duh i smisao svake reči. Na taj način njegova molitva nije bila šablonsko i mehaničko ređanje reči već izliv srca i duše, celog bića njegovog. Molitva mu je bila duhovna hrana, bez koje on nije mogao ni danju ni noću. Često je dobar deo noći proveo u šetnji po bašti, pevajući poluglasno psalme i molitve. Pored svakodnevne večernje i jutrenje, služio je svakog dana i svetu Liturgiju. Za vreme bogosluženja, osobito svete Liturgije, on je duhom svojim prosto goreo, kao oganj. Lice mu je sijalo nebeskom svetlošću i zračilo svetlost i toplotu. On se tada duhom svojim uznosio na nebo, pred presto Svevišnjega, u društvo anđelskih sila. Ovakva blagodatna izmena kod njega je nastupala obično na Liturgiji, posle čitanja Simvola vere i reči: „Stojmo smerno, stojmo sa strahom“... Svojom molitvom i ovakvom blagodatnom izmenom on je veoma snažno, često i potresno, delovao na prisutne: njima se kosa podizala uvis i žmarci strujali kroz telo, gledajući ga i slušajući njegove plamene molitve.
Njemu je molitva bila nasušna potreba. „Ja se gasim, umirem duhovno, kad ne služim nekoliko dana u hramu“, govorio je on, „i plamtim, oživljavam dušom i srcem, kad služim, prinuđavajući sebe na molitvu, ne formalnu, nego aktivnu, duhovnu, iskrenu, plamenu. Ja volim da se molim u hramu Božjem, u svetom oltaru, pred prestolom i žrtvenikom, jer se u hramu čudno menjam blagodaću Božjom. U molitvi pokajanja i umilenja spadaju sa moje duše okovi strasti i ja osećam takvu lakoću, kao da umirem za svet i svet za mene sa svima svojim dobrima. Ja oživljavam u Bogu i za Boga, i sav proniknut Njime ja postajem jedan duh sa Njim. Ja se osećam kao dete, utešeno na krilu matere. Srce moje puno je tada nadnebeskog, slatkog mira. Duša se prosvetljuje nebeskom svetlošću; sve vidiš svetlo, na sve gledaš pravilno, prema svemu osećaš prijateljstvo i ljubav, i prema samim neprijateljima, i rado ih izvinjavaš i opraštaš im! O, kako je blažena duša sa Bogom! Crkva – to je pravi zemaljski raj! Kakvu slobodu imaš prema Gospodu i Bogorodici! Kakvu krotost, smirenje i nezlobivost osećaš! Lakvu ravnodušnost prema zemaljskom! Kakvu plamenu želju prema nebeskim nasladama! Jezik ne može iskazati ono blaženstvo koje osećaš, kad Boga imaš u srcu svome! S Njim sve zemaljsko – prah je i trulež.
Treba i protiv svoje volje prinuđavati sebe na usrdne, osećajne, promišljene molitve i poklone – neminovno i poklone! To je potrebno protiv gordosti naše, koja se gnjezdi u dubinama srca. Gordost ne voli klanjanje“…
Od mnogih kraćih molitava oca Jovana navešćemo samo ovu: „Gospode, ime Ti je – Ljubav: ne odbaci mene zabludelog čoveka. Ime Ti je – Sila: ukrepi mene iznemoglog i palog. Ime Ti je – Svetlost: prosveti dušu moju, pomračenu životnim strastima. Ime Ti je – Mir: umiri uzburkanu dušu moju. Ime Ti je – Milost: ne prestaj da me miluješ“…
Asketizam. Druga crta njegovog karaktera je asketizam, ispoljen u umerenosti u jelu i piću i strogom držanju svih postova. Jeo je vrlo malo. Osim supe od kokošije iznutrice – nikakvo meso nije okušao. Umesto mesa, u njegovoj se kući za vreme mrsa upotrebljavala riba: haringa, mladica, moruna i čorba od ikre. Nekoliko kašika čorbe ili supe i dva – tri parčeta ribe – njemu je bilo dovoljno. I kad je na stolu bilo više jela, on ih se nije doticao. Sredom i petkom ni ribu nije jeo i sve je postove strogo držao. Za vreme uskršnjeg posta ribu su zamenjivale pečurke. On je na post navikao još kao dete u roditeljskoj kući.
Siromaštvo – je treća crta njegovog karaktera. On se rodio kao siromah i takav je i umro, iako su u toku njegovog života milioni rubalja prošli kroz njegove ruke. Sve što je od svojih poštovalaca i zahvalnih za isceljenje dobivao, odmah je to razdavao siromasima ili potrebitima oko sebe, ili pomagao dobrotvorne ustanove i zidanje crkava i manastira. Od mnogobrojnih primera razdavanja tek primljenih novčanih suma osobama oko sebe navešćemo nekoliko.
U Vologdi neka bedno odevena žena priđe ocu Jovanu i zatraži milostinju. On iz džepa mantije izvadi tek dobiveni koverat sa novčanicama i pruži joj. Malo posle ona se vrati i uzbuđeno mu rekne: „Baćuška (oče), vi ste se verovatno prevarili, ovde je hiljadu rubalja“. – No, pa šta je s tim? To je tvoja sreća, idi i zahvali Bogu, odgovori joj on.
Prilikom posete Kijeva (1893. godine) njemu je posle svete Liturgije u dvorskoj crkvi supruge velikog kneza Nikolaja Nikolajevića Starijeg uručen paket sa novčanicama, a on ga odmah da mladoj devojci pred sobom. Ova se zbunila i rekla: „Ja sam vam prišla radi blagoslova, a ne radi novca“. Na to joj je on odgovorio: , Uzmi, tebi će uskoro biti potrebno“. I zaista, ona se ubrzo verila i novčana pomoć dobro joj je došla.
Istom prilikom, okružen masom naroda, dobio je od jedne dame koverat sa novčanicama, a on ga odmah preda ženi do sebe. Darodavka se prepala ‘i uzviknula: „Oče Jovane, tamo je velika suma novca!“ On joj odgovori: „Ti oi dala meni, a ja dajem kome ja hoću. Ako ti je žao, uzmi svoj paket natrag i odlazi!“ Ona se trgla i počela da se izvinjava.
Za vreme jedne opšte ispovesti u Andrijevskom hramu u Kronštatu jedna žena preda mu koverat sa novčanicama, a on ga odmah da ženi pred sobom. Darodavka je bila veoma iznenađena ovim njegovim postupkom, pa je pokušala da uhvati njegovu ruku i zadrži, uzviknuvši: „Baćuška, pa tu su tri hiljade rubalja!“ A on joj odgovori: „Njoj je baš toliko i potrebno“. Jedan bogataš preda ocu Jovanu paket sa 15.000 rubalja. U tom trenutku priđe mu devojka i zamoli pomoć za spremu. On joj pruži tek primljeni paket, ne znajući koliko novca ima u njemu. Videvši to bogataš mu napomene da je u paketu 15.000. Na to otac Jovan mirno odgovori: „Njoj je potrebno“.
Prilikom posete jednom bogatom trgovcu u Petrogradu, ovaj na rastanku tutne ocu Jovanu u ruku koverat sa novčanicama. U tom trenutku, pre nego što će se popeti u kola, pred njegove noge padne neki siromašak i zatraži milostinju. Bez ikakvog kolebanja i razmišljanja otac Jovan pruži mu tek primljeni koverat. Trgovac, zaprepašćen, uzvikne: „Baćuška, šta učiniste? Tamo je dve hiljade rubalja!“ – „To je njegova sreća“, odgovori mirno otac Jovan.
Smirenje, krotost i ljubav – sačinjavaju sledeće crte njegovog karaktera. Iako je bio obdaren izvanrednim i velikim Božjim darovima: prozorljivošću (vidovitošću) i čudotvorenjem, on je bio veoma smiren i krotak i pun ljubavi prema Bogu i ljudima. Uvek pristupačan i ljubazan u ophođenju sa svima i pun saosećanja prema nevoljnicima i paćenicima, on je vazda bio gotov da svakome pritekne u pomoć čime god može, danju i noću, ne štedeći nimalo sebe. Njegova ljubav nije pravila razlike među ljudima nego je obuhvatala i dobre i zle, i prijatelje i neprijatelje.
Kad su mu neki prigovorili što oko sebe trpi rđave ljude, on je odgovorio: „Kada Spasitelj nije terao od Sebe preljubočince i grešnike i pored Sebe trpeo Judu izdajnika, zar ja nedostojni da ne sledujem Njegovom primeru. Ja sam isto tako grešan čovek, kao i vi. Grešim sam i kajem se. .. Čuvajte se gordosti“…
Staranje o bolesnicima i grešnicima – pokajnicima. Od prvog dana svoga službovalja na parohiji, otac Jovan je, posle bogosluženja, najveću brigu poklanjao bolesnicima i nevoljnicima. Čim bi saznao za nekog bolesnika, hteo je da ga poseti, ne čekajući poziv. Posećivao je sve, pa i one obolele od zaraznih bolesti. Pored utehe i moralnog potkrepljenja, pružao im je i blagodatnu pomoć, a često i materijalnu. Znajući iz svetog Evanđelja da su gresi najčešći uzročnici telesnih bolesti, on je nastojao da se bolesnik pokajanjem prvo izmiri sa Bogom, potom se molio za njegovo ozdravljenje i sve to zapečaćivao svetim Pričešćem. Za svoj trud on ne samo nije zahtevao nikakvu nagradu nego je i odbijao da primi ponuđeno. On se držao reči Spasiteljeve: „Zabadava ste dobili (blagodat moju), zabadava i dajite“ (Mat. 10, 8). A Bog, koji je spor na gnjev a brz na milost, izlivao je preko oca Jovana blagoslov i milost svoju na bolesnike, te su ozdravljali. Glas o čudesnim isceljenjima po njegovim molitvama brzo se razneo po Kronštatu, potom Petrogradu i, najzad, po celoj Rusiji, pa i van njenih granica. Po njegovim molitvama događala su se nečuvena čudesa: slepi su progledali posle umivanja osvećenom vodom; uzeti su ustajali i hodili; umno poremećeni i demonom posednuti dolazili su k sebi i isceljivali se; patnici od neizlečivih bolesti, kojima i najčuveniji lekari nisu mogli pomoći, ozdravljali su.
Njega su počeli da zovu bolesnicima prvo u Kronštatu, potom u Petrogradu, Moskvi, Harkovu i drugim gradovima. Ko nije mogao da ode u Kronštat, obraćao mu se pismom ili telegramom i molio njegovu molitvenu pomoć. Lakši bolesnici, koji nisu bili vezani za postelju, hrlili su u Andrejevski hram, u kome je on služio. Slava velikog molitvenika i čudotvorca privukla mu je mase i zdravog sveta, koje su želele njegov blagoslov, pa su radi toga ne samo ispunjavale hram za vreme bogosluženja, nego su ga pratile svuda, gde god bi ss pojavio: na ulici, u privatnim domovima, na železnici, lađi. Zbog navale mase da mu priđe na ulici nekoliko puta život mu je bio u opasnosti da ga uguše, svale na zemlju i izgaze. Pa kad je zbog ovoga bio prinuđen da se ulicama kreće u kolima, (fijakeru), masa sveta opkoljavala je kola, „kao pčele košnicu“, navaljivala na kola, penjala se na papuče kola, vešala na njih, samo da bi ga videli, dobili njegov blagoslov, ili mu poverili svoje nevolje, predali mu svoje napisane molbe ili novac. Isto se dogaćalo na železničkim i parobrodskim stanicama. Zbog toga je često puta i policija morala da posreduje, da obezbeđuje njegov život i krči mu put kroz masu. Ali i tada masa naroda često je probijala kordon policije i tada je nastajala neopisiva gužva. Pravo je čudo kako je u takvim slučajevima izvukao živu i čitavu glavu. Blagodat Božja ga je štitila – to je jedino objašnjenje.
Radi njegovog udobnijeg putovanja do Moskve, njemu je, po odluci ministra saobraćaja, u brzom vozu uvek stavljen na raspoloženje jedan kupe I klase, a za putovanja dalja od Moskve i čitav vagon, koji se dodavao redovnim kompozicijama u pravcu njegovog putovanja.
Njegova slava velikog molitvenika i čudotvorca bila je za njega veliki i težak krst: otkako se pročuo u narodu, on više nije imao svog ličnog života; narod mu nije davao mira ni danju ni noću, ne samo u crkvi, na ulici i na putovanjima nego i u njegovom domu; od naroda nije imao sna ni odmora. Za veliko je čudo kako je on taj preteški krst nosio – punih pet decenija! On je taj krst shvatio kao volju Božju i bez roptanja se povinovao. A blagodat Božja krepila ga je i davala snage da istraje u podvigu.
Pored bolesnika, veliki teret predstavljali su za njega grešnici – pokajnici. On je u svojim besedama pozivao narod na pokajanje, pošto smo svi grešni pred Bogom, a narod se odazivao i hrlio mu na ispovest. Kako je pokajnika iz dana u dan bilo sve više, on nije bio u mogućnosti da ih sve pojedinačno ispovedi, čak ako bi to bez prestanka činio dan i noć. Andrejevski hram u Kronštatu za vreme službi bio je tako prepun, da stope praznog prostora u njemu nije bilo, iako je u hram moglo stati 7.000 osoba. Zbog toga je otac Jovan bio prinuđen da zavede opštu, zajedničku ispovest, kako se to praktikovalo u prvim vekovima hrišćanstva (do kraja IV veka).
Za vreme ispovesti on bi stao na amvon i počeo molitve. U prepunom hramu zavladala bi potpuna tišina. Njegov glas odjekivao je snažno i prodirao u duše prisutnih, zatim bi ubrzo počeo da podrhtava i grca, a iz očiju bi potekle suze: on je oplakivao grehe svih prisutnih. Njegova topla ljubav i suze razmekšavale su i najtvrđa srca i izazivale uzdahe i plač: ridanje i jecaj ispune sav hram. Pri kraju čina ispovesti on pozove prisutne da se utišaju i zapita da li su se pokajali i da li žele da se poprave. Na njihov pozitivan odgovor, on zapovedi da sagnu glave. U grobnoj tišini on podigne epitrahilj, raširi ga nad prisutnom masom, kao da njime pokriva glave svih prisutnih, i pročita razrešnu molitvu. Narod, radostan što je oslobođen teškog bremena greha, gledao je tada sa zahvalnošću svoga dobrog pastira, čije je lice sijalo nadzemaljskim sjajem. Takve ispovesti pamte se celog života.
Gospod je svoga vernog slugu obdario mnogim blagodatnim darovima, od kojih se naročito ističu dar prozorljivosti (vidovitosti) i isceljivanja bolesnika.
Prozorljivost je takav blagodatni dar duhovnog vida za koji ne postoji granica između prošlosti i budućnosti niti tajne u duši i srcu čoveka: on podjednako jasno vidi ono što se dogodilo u prošlosti i što će se zbiti u budućnosti, jasno čita tajne srca, kao iz otvorene knjige; za njega ne postoji ni granica koja deli ovaj vidljivi svet od nevidljivog, duhovnog.
Ovaj dar otac Jovan je projavio bezbroj puta, što potvrđuju svedočanstva mnogih osoba direktno pogođenih ili očevidaca. Sve poznate slučajeve nije moguće navesti, jer bi to iznelo čitavu knjigu. Navešćemo nekoliko.
1. Prilikom jednog dolaska u podvorje Leušinskog manastira u Petrogradu on uveče odsluži svenoćno bdenije, a sutradan rano ustane da prošeta obalom reke Neve i nadiše se svežeg jutarnjeg vazduha. Sa njime je bila i igumanija manastira. U šetnji ih sustigne pogrebna povorka nekog pijanice. Otac Jovan počne da se krsti i rekne igumaniji: „Ah, kako je strašna smrt pijanice!“ – „Vi ste znali pokojnika?“ zapita ga igumanija. – „Nisam, ali vidim demona kako se raduje pogibiji njegove duše“, odgovori on.
2. Oca Jovana pozovu u jednu kuću da odsluži moleban. Po svršetku domaćica mu pruži koverat sa novčanicama, ali on nije hteo da primi nego joj naredi da taj koverat sa novcem preda sutradan prvome koga sretne na ulici.
Žena sutradan porani i iziđe na ulicu. Očekivala je da će naići neki radnik ili siromašak. Ali na ulici nije bilo nikog. Ona je produžila HOA I sretne jeDnog oficira. Nije smela da ga zaustavi nego produži dalje. Ali na ulici nigde nikog. Posle izvesnog kolebanja, ona se vrati natrag i požuri da stigne oficira. Zamoli ga da stane i ispriča mu svoj slučaj. Oficir joj tada otkrije da se nalazi u veoma teškoj situaciji: žena mu je ozbiljno bolesna, a on nema novca za lekove. Pošao je u založni zavod da založi poslednju stvar i tako dođe do novca za lekove. Žena mu je tada pružila koverat sa novcem, koji je on primio kao dar Božji i zahvalio Bogu i darodavki.
3. Jednom u Petrogradu srodnici nekog bolesnika više puta su molili oca Jovana da dođe i pomoli se za isceljenje bolesnika. To je bilo za vreme bele nedelje, pred uskršnji post. Ali otac Jovan, zauzet drugim, hitnijim poslovima, nije dolazio. Bolesnik se tada našali i rekne da otac Jovan sad negde jede palačinke, pa zato ne dolazi. I kad su već izgubili nadu da će doći, otac Jovan naiđe. Ušavši u stan, on se uputi pravo u sobu bolesnikovu, kao da mu je raspored odaja u stanu bio dobro poznat, iako dotle tu nije bio. Prišavši postelji bolesnika, on je kao u svoje izvinjenje rekao: „Palačinke ja nisam ni okusio“. To je prisutne kao grom porazilo.
4. Za vreme molebna u jednoj porodici bila je prisutna i neka žena, tužno raspoložena. Otac Jovan izvadi iz novčanika 2.000 rubalja i pruži joj, rekavši: „Uzmi ovo, trebaće ti!“ Njoj je predstajala operacija i novac joj je zaista bio veoma potreban.
Istovremeno nekom čoveku pored sebe pružio je manju sumu. Njemu su bila potrebne cipele, a on nije imao novca da ih kupi. Od oca Jovana dobio je taman toliko koliko koštaju nove cipele.
5. Za vreme službe u crkvi kadetskog korpusa u Moskvi uđe u oltar jedan mlad oficir, da bi video oca Jovana. U tom trenutku otac Jovan prenosio je svete Darove sa prestola na žrtvenik. Kad ih je preneo, prišao je mladom oficiru i poljubio mu ruke. Svi prisutni u oltaru bili su time veoma iznenađeni i zbunjeni. Niko nije znao zašto je otac Jovan to učinio. Nije znao ni oficir. I on se veoma iznenadio i zbunio. Među prisutnima počelo se šaputati da to predskazuje neki budući događaj u životu mladog oficira, možda će on biti sveštenik. Čuvši to, oficir se počne smejati. Njemu na pamet nije dolazilo da bude sveštenik. Pa ipak – dogodilo se. On se kasnije zamonašio u čuvenoj Optinskoj pustinji i pod imenom Varsonofija bio poznat kao veliki podvižnik.
6. Otac Jovan dao je blagoslov udovom kapetanu Aleksejevu da stupi u Duhovnu akademiju i prorekao mu da će Po završetku Akademije biti episkop u njegovom roDnom kraju, u Arhangelsku. Proroštvo se ispunilo. Završio je Akademiju 1892. godine, zamonašio se i kao monah Mihej izabran za episkopa arhangelskog.
7. Poznati profesor Kazanskog univerziteta Aleksandar Ivanovič Aleksandrov primi pismo od jedne prijateljice po rodice sa pozivom da dođe i prisustvuje molebnu u njihovoj kući, koji će služiti otac Jovan Kronštatski. Profesoru se ovaj poziv nije dopao. Njemu se učinilo da je to uvreda za njega da ide na moleban koji će služiti njemu nepoznat sveštenik. Ali kad se približio naznačeni u pismu čas, on se predomisli i pođe. Došavši do kuće svojih poznanika, on nađe da su vrata glavnog ulaza zaključana. On je znao da postoji i sporedan ulaz i uputi se tamo. Vrata sporednog ulaza bila su širom otvorena. On uđe, ali u prvim odeljenjima ne zatekne nikoga. To je bio dokaz da je služba počela i on se uputi ka sredini stana. Došavši do odaje u kojoj se vršila služba, on ne uđe unutra nego stane iza otškrinutih vrata. Otac Jovan služio je moleban i svi prisutni bili supogruženi u molitvu. Po svršetku molebna svi su redom prilazili krstu i ruci oca Jovana. Kad su se svi izređali, otac Jovan okrene se vratima i zapita: „A šta je sa profesorom, zašto on ne prilazi?“
Domaćica se žurno uputi vratima i iza njih nađe zbunjenog profesora, čiji su obrazi bili crveni kao rak.
Kad je profesor ušao, otac Jovan mu je primetio: „Vi se, profesore, kanda bojite krsta? A gle, vi ćete uskoro doživeti da svima poDnosite krst da celivaju“.
Zbunjeni profesor, na koga su pogledi svih prisutnih bili upereni, prišao je krstu i celivao.
Posle nekog vremena žena ga napusti i dođe do razvoda braka. On se zamonaši i bude rektor Kazanske duhovne akademije, a potom i episkop. Kao episkop teško se razboli i pismom zamoli oca Jovana da se pomoli za njegovo ozdravljenje. Posle nekoliko dana dobije od oca Jovana odgovor da mu je molba uslišena. I zaista, on se oporavi i ozdravi.
8. Jedan trgovac iz centralne Rusije dođe kod oca Jovana u Kronštat i posle Liturgije u Andrejevskom hramu priđe da celiva krst u ruci oca Jovana. Pored oca Jovana stajao je tas na koji su verni spuštali svoje priloge za siromahe. Kad je naišao trgovac, otac Jovan zgrabi sa tasa poveću sumu novca i pruži trgovcu. Ovaj je odbio da primi, govoreći da je on imućan čovek i može i sam da priloži na tas. Ali je otac Jovan uporno navaljivao da primi, govoreći: „Uzmi trebaće ti“. Trgovac nije smeo više da se protivi i uzeo je. Kad se vratio kući, saznao je strašnu vest: njegovi magacini sa robom izgoreli su i on je ostao bez ičega. Pomoć koju je dobio od oca Jovana dobro mu je došla i omogućila mu da produži sa radnjom.
9. Godine 1899. Vladimir Stepanovič Evlampijev, zastavnik, bio je svedok sledećeg događaja na stanici Brest – Litovsk.
Šestogodišnji sinčić njegovih poznanika bio je oboleo od difterije i mesni lekari izjavili su da je stanje obolelog beznadežno.
U to vreme roditelji ovog dečaka doznaju da će otac Jovan proći vozom kroz ovu stanicu, i kojim vozom i u koje vreme.
Mati dečaka rekne mužu da će poći na stanicu i zamoliti oca Jovana da se pomoli za ozdravljenje njihovog sina. Muž joj odgovori da će ona teško uspeti da se probije kroz masu sveta do oca Jovana i da bi masa mogla da je prignječi i udavi. Zato je bolje da on pođe. Žena ga je molila da povede i nju sa sobom, ali on nije pristao nego je pošao sam, dodavši da je i inače sve uzaludno i beskorisno.
Kad je voz stigao, zastavnik je video kako je otac Jovan izišao iz vagona i uputio se pravo ocu obolelog dečaka i rekao mu: „Zašto i ženu nisi sa sobom poveo, kad te je ona toliko molila?“
Otac detinji toliko se zbunio, da nije znao šta da odgovori.
Ali otac Jovan ga je preduhitrio, rekavši: „Neka, ništa ne mari, idi, sin je tvoj zdrav“.
I zaista, sin je ozdravio.
10. Muž jedne dame u Petrogradu dugo je bolovao, ostao bez službe i umro, ostavivši ženu u krajnjoj bedi sa četvoro maloletne dece. Vlasnica stana, i sama sirota, tražila je od udovice da uredno plaća kiriju, preteći sudom i isterivanjem na ulicu iz stana. Gladna i onemoćala deca tražila su hrane; drva nije bilo a ni posla.
„Najbolje će biti da svršim sa sobom“, mislila je nesrećna žena. „Tada će siročiće prihvatiti“. Razmišljajući gde i kako naći izlaz iz očajnog položaja, ona još jednom reši da potraži posla u jednoj kući, pa ako i taj pokušaj ne uspe, da se ne vraća svome stanu. Lutajući besciljno ulicama i jedva se držeći na nogama, ona primeti gomilu bednika oko fijakera koji je stajao na ulici pred jednom kućom.
„Da li nije tu otac Jovan?“ sinulo joj je u glavi. U tom času vrata kuće se otvore i na njima se pojavi otac Jovan. On je brzo preleteo pogledom po okupljenoj masi, zatim prišao ovoj ženi i predao joj kesu punu novca.
Iznenađena i presrećna, ona, kao na krilima, poleti svome stanu. Novca u kesi bilo je i za kiriju, i za kupovinu drva i namirnica. A posle dva dana stigao je povoljan odgovor na njenu davnašnju molbu o prijemu njene dvoje dece u prihvatilište. A ubrzo i ona je našla službu.
11. Jedna pobožna porodica u Moskvi pozove u posetu oca Jovana. U toj porodici bio je student, koji nije verovao u Boga i podsmevao se na račun „popova“. Kad je otac Jovan stigao, on se prvo obrati studentu, rekavši: „Vama je neophodno da se danas ispovedite i pričestite“.
Prodorni pogled oca Jovana i ubedljive reči delovale su na studenta i on je poslušao savet.
Posle nekoliko dana umro je naprečac.
Otac Jovan provideo je skoru smrt mladića, koga je prvi put u životu video, sažalio se nad pogibijom koja je pretila njegovoj duši i spasao ga ispovešću i pričešćivanjem Svetim Tajnama, iako ga je ovaj ismejavao.
12. Dva pitomca Vojne akademije u Petrogradu čuvši o prozorljivosti oca Jovana, reše se da odu u Kronštat i provere. „Ako je on zaista prozorljiv, znaće sa kakvim smo namerama i željama došli u Kronštat“.
Kako su rešili, tako su i učinili. U Kronštat su stigli i ušli u Andrejevski hram za vreme svete Liturgije. Po svršetku ove, oni, zajedno sa prisutnima, priđu da celivaju krst u ruci oca Jovana. Kad su oni došli na red da celivaju sveti krst, on im je uskratio, rekavši: „Vi ste došli da me iskušate, za vas nema blagoslova“.
Pitomci su bili preneraženi i duboko se kajali zbog svoje drskosti.
Ovo je ispričao jedan od te dvojice, potonji kapetan u Sevastopolju. To se dogodilo 1900. godine.
13. Jedno društvo za kartaškim stolom reši se da iskuša oca Jovana, pa pošlju po njega da dođe radi ispovesti i pričešća jednog „bolesnika“.
Otac Jovan odbije poziv, rekavši da se ne radi ni o kakvom bolesniku, nego o dokonim ljudima za kartaškim stolom,
14. Jedan učitelj matematike I petrogradske klasične gimnazije oboli od tuberkuloze i lekari mu posavetuju da ode u Kairo (Egipat) i tamo provede neko vreme. On izračuna da bi mu za put i lečenje bilo potrebno 5.000 rubalja, a on ih nije imao. U nevolji, reši se da ode u Kronštat do oca Jovana i zatraži njegovu pomoć. Po dolasku u Kronštat, on se uputi kući oca Jovana. Tu zatekne mnogo sveta. Našavši jedno prazno mesto u odaji, on sedne i reši se da sačeka svoj red. Nije mnogo vremena prošlo, a u tu odaju uđe crkvenjak oca Jovana i saopšti: „Baćuška zove učitelja koji je došao iz Petrograda“. Bolesnik je pomislio da se to na njega ne odnosi, pa je ćutao. Ali se crkvenjak ponovo pojavi i zapita: „Ko je ovde učitelj iz Petrograda?“
Bolesnik se javi i pođe za crkvenjakom. Otac ga sretne i zamoli da mu podrobno kaže šta mu je potrebno.
Kad mu je bolesnik rekao, otac Jovan počeo je da se moli Bogu, obraćajući Mu se kao prisutnom sabesedniku: „Gospode, Ti vidiš da je on bolestan i da mu je potrebno 5.000 rubalja, daj mu ih“. Posle toga otpustio je bolesnika.
Vrativši se kući, bolesnik je bio umoran od puta i preživljenog uzbuđenja, pa je odmah legao da spava.
Sutradan razbudio ga je služitelj iz gimnazije i rekao da ga zove direktor zbog nekog hitnog i važnog posla. On se brzo spremi i pođe.
Direktor mu je rekao kako je bio kod barona Budberga, upravnika carske kancelarije. Baronu je potreban pedagog, koji bi pratio njegovog bolesnog sina u Kairo, i da je direktor njega preporučio baronu. Pri tom je učitelju dao svoju vizit kartu i preporučio da odmah ode do barona. Učitelj posluša i ode. Došavši u kancelariju, on preda direktoru vizit kartu i bude preko reda primljen kod barona.
Baron mu je ponovio svoj predlog da prati njegovog sina u Kairo i dodao da on sada ima mnogo izdataka i može učitelju za put da ponudi samo 5.000 rubalja.
Poražen čudesnim zbivanjima i van sebe od radosti, učitelj je primio predlog, otputovao sa baronovim sinom u Kairo i vratio se otuda zdrav.
15. Jedan bogati oficir provodio je bezbrižan i raskalašan život, pijući i trošeći nemilice novac sa sličnim sebi. Imovina se brzo topila i smanjivala. Jednog dana, ne govoreći nikom ništa, on se peške uputi ocu Jovanu u Kronštat. Stigavši tamo, on uđe u Andrejevski hram, u kome je služio otac Jovan. Po svršetku Liturgije, oficir izađe iz hrama i nađe se u masi sveta na ulici, u trenutku kad je otac Jovan izašao iz hrama na bočna vrata i seo u kola, koja su ga tu čekala i odmah pošla. Kad su se približili gomili u kojoj je ovaj oficir stajao, otac Jovan zaustavi kola i po imenu pozove iz mase ovog oficira. Kad mu je ovaj prišao, otac Jovan mu je rekao: „Ti si iz tolike daljine doputovao, sedi u kola, ići ćemo kod mene, nužno mi je da s tobom porazgovaram“. Posle tih reči, posadio je oficira pored sebe i povezao. Usput mu je rekao da je dobro učinio što je došao i dugo ga savetovao da ostavi piće, pušenje i raskalašni život. Oficir ga je poslušao (Ovo je ispričao sin toga oficira).
16. Ulicama Kronštata išla su dva druga, kolege po službi, jedan religiozan a drugi nevernik. Prvi je bio veliki poštovalac oca Jovana, pa je predložio svome drugu da pođu u crkvu na Liturgiju i saslušaju propoved oca Jovana. Međutim, njegov drug se veoma kritički i sumnjalački odnosio prema ocu Jovanu i čudima koja je on činio, pa je odbio predlog rekavši da ne veruje narodnim pričama o ocu Jovanu. Ali na navaljivanje svoga druga ipak pristane, rekavši: „Nešto novo i interesantno sigurno neću videti ni naći, ali kad navaljuješ, poći ću da vidim kako on izvodi svoju komediju“.
Kad su stigli u hram, Liturgija je bila pri završetku. Oni stanu po strani. Odmah potom kroz masu sveta prilazi im crkveni tutor, poslat od oca Jovana iz oltara, i saopštava neverniku da ga otac Jovan poziva u oltar. Ovaj, veoma iznenađen, ali priseban, počeo je da uverava tutora da je posredi greška, jer baćuška njega uopšte ne zna niti može znati, i da on sigurno zove nekog drugog. Tutor se vrati u oltar, ali se ubrzo opet pojavi i priđe neverniku, rekavši: „Pa vaše je ime tako i tako a prezime tako (tačno je rekao i ime i prezime), prema tome baćuška vas zove“.
Iznenađen do krajnosti, nevernik je osetio ledenu strug kroz telo. U krajnjoj pometnji, on se obrati svome drugu za savet: „Šta da činim, da idem ili ne?“ – „Pa jasno je da baćuška tebe zove. Idi, pa ako je neki nesporazum, objasniće se“.
Zbunjen i bled u licu, nevernik se, i mimo svoje volje, kao po nekoj neophodnosti, uputi za tutorom u oltar.
Samo što su ušli, njemu brzo prilazi otac Jovan i obraća mu se sa pitanjem: „Dakle, mili moj, reci, molim te, kako ti se dopada moja komedija, da li je dobro izvodim?“
Kad je čuo ovo pitanje, nevernika je obuzeo trepet i užas, noge su počele da mu klecaju, on je pao na kolena i počeo da moli za oproštaj. Otac Jovan ga je podigao i rečima vere, kroz koje je provejavala topla ljubav, poučio i vratio na put istine.
17. Jedna porodica u Petrogradu pozove oca Jovana u posetu. U očekivanju njegovog dolaska, pored članova porodice, iskupi se i mnogo drugih. U to vreme u ovoj porodici gostovala je jedna dama, razočarana u životu, koja nije verovala ni u Boga ni u čuda oca Jovana. Ona nije želela ni da vidi oca Jovana, niti da ga čuje. Zato se povuče u jednu zabačenu sobicu prostranog stana, sedne na krevet i počne da se zanima ručnim radom.
U to stigne otac Jovan kolima. Njega pred ulazom dočekaju svi članovi porodice, koji su se bili okupili, u nameri da mu priđu za blagoslov. Ali se dogodilo nešto neočekivano i za prisutne neshvatljivo. Umesto da se pozdravi sa njima i da ih pojedinačno blagoslovi, on žurnim korakom prođe mimo njih, uputi se u stan kroz splet mnogih odeljenja u prostranom stanu uđe u sobu, u koju se bila povukla ona dama. Videvši oca Jovana, ona se toliko prepala, da joj se učinilo, kao da se sva soba sa predmetima u njoj počela da okreće. Međutim otac Jovan mirno je seo pored nje i počeo da pobija njeno neverovanje i očajanje, da govori o Božjem milosrđu i Promislu, o pokajanju i veri. Govorio je dirljivo, toplo. i ubedljivo i savetovao da se vrati veri i nadi. Dirnuta njegovim rečima, ona se rasplakala, a srce njeno ispunilo se blagodatnom toplinom, koja uvek prati čovekovo obraćenje Bogu.
Pošto je tako u duši ove razočarane žene zapalio svetilnik vere i duhovnog života, on je potom izvršio molitvu, radi koje je bio pozvan u ovu porodicu.
18. U Andrejevskom hramu u Kronštatu služio je neko vreme sa ocem Jovanom đakon Mihail. Njegov tast bio je sveštenik više godina pri istom hramu sa ocem Jovanom. Otac Jovan mnogo je voleo obadvojicu. Na zauzimanje oca Jovana đakon Mihail rukopoložen je za sveštenika i postavljen za starešinu hrama i veroučitelja II kadetskog korpusa u Petrogradu. Sa njim je u Petrograd prešao i njegov tast, koji je bio zašao u godine, ali još bodar i krepak. Prilikom svojih dolazaka u Petrograd otac Jovan je često posećivao ovu porodicu.
Jednom, Na Veliki četvrtak, Oko 9 sati izjutra, kada se sveštenik Mihailo spremao da pođe u crkvu, neko je zazvonio na glavnim vratima. Otac Mihailo pođe i otvori vrata. Na njima se ukaza otac Jovan. Sveštenik Mihailo obradovao se i u isto vreme iznenadio poseti oca Jovana u to vreme. Otac Jovan rekao mu je da je došao radi oproštaja sa njegovim tastom. Stari sveštenik nije bio bolestan, nego samo malaksao, kao i svi stari ljudi njegovih godina. Posle kratkog zadržavanja, otac Jovan je otišao. Starčev zet, sveštenik Mihailo, otišao je posle podne u svoju crkvu, da služi veliko bdenije. Kad se vratio kući, zatekao je tasta mrtva.
19. Jedan sveštenik iz unutrašnjosti Rusije naslušao seo ocu Jovanu, pa dođe u Kronštat i zajedno sa ocem Jovanom odsluži ranu Liturgiju. Otac Jovan je, po svome običaju, čitao brzo molitve, povišujući i spuštajući ton s vremena na vreme.Kad je ovaj sveštenik to čuo i video, pomislio je u sebi: „Pa i ti služiš, kao i mi svi, i ne razlikuješ se mnogo od nas“.
Na to mu je otac Jovan odmah glasno odgovorio: „A šta si ti mislio? Ja sam isti, kao i svi vi“.
20. Vladimir Vasiljevič Stepanov bio je poštanski činovnik, ali je iz nekih razloga želeo da promeni struku. Preko nekih lica, bliskih ocu Jovanu, on uspe da se sastane sa njim, izloži mu svoju želju da bude sveštenik i zatraži njegov blagoslov.
Otac Jovan mu objasni težinu dužnosti i odgovornosti duhovnog pastira u vremenu koje dolazi, i dajući mu blagoslov, rekne mu: „Dobro, bićeš sveštenik. Rukopoložiće te episkop Serafim“. To je bilo 1907. godine.
Ipak, Vladimir je produžio poštansku službu. Godine 1914. učestvovao je u ratu protiv Nemačke. Dugo vremena o njemu nije bilo nikakvih vesti. Neočekivano on se svojima javio pismom iz Sibira i izvestio ih da se na njemu ispunilo proroštvo oca Jovana: od marta 1919. godine on je sveštenik u selu Spaskovu, blizu* Tomska, a rukopoložio ga je episkop Serafim. Iz Sibira kasnije prešao je u oblast Urala, a potom severnog Kavkaza. (Svedočanstvo njegove braće).
21. Jedan čovek u godinama, poklonik svetih mesta, zatraži od oca Jovana blagoslov pred pokloničko putovanje u Svetu Goru.
Otac Jovan ga blagoslovi i rekne: „Pođi na Aton, u Andrejevski skit, tamo ćeš put da praviš“.
Kad je stigao u Andrejevski skit, on izrazi želju da ga prime u bratstvo. Iguman Josif odbije ga rekavši, da u bratstvu imaju odviše monaha i da im novi nisu potrebni. On je između poklonika odbio mnoge i mlađe od njega, sposobnije za sve vrste poslova.
– „Ali mene je k vama poslao otac Jovan Kronštatski“, rekne poklonik.
– „A da li ti znaš neki zanat?“ zapita iguman.
– „Ja sam zidar i mogu kamen da tešem i put pravim“.
– „Ako si zidar, ti si nam potreban. Nama je potrebno da izgradimo put od Skita do vodenice“.
– „Baćuška Jovan tako mi je rekao: „Pođi na Aton, u Andrijevski skit, tamo ćeš put da praviš“.
Nbvi poslušnik prihvatio se posla i za godinu dana izgradio put u serpentinama do vodenice, po kome mogu i automobili, ako bi ih bilo, tako da saobraćaju, kao i stočna zaprežna kola.
Po završetku puta, zidar se razboleo, otišao u bolnicu i u njoj umro kao monah, proživevši u manastiru dve godine.
22. Godine 1893. moj desetogodišnji sinčić oboli od šarlaha. Meni pođe za rukom da ga smestim u bolnicu princa oldenburškog u zasebnu zgradu. Bolnička oprema bila je prekrasna a takva i nega bolesnika. Lečenje se sprovodilo pod nadzorom direktora bolnice, čuvenog profesora Rauhfusa, specijaliste za dečije bolesti.
Ali uprkos svim najboljim uslovima i lečenju, surova bolest uzimala je sve više maha i pretila bliskom katastrofom.
Jednog teškog dana negovateljica me nagovori da izađem na čist vazduh i prošetam ulicama.
Ja sam poslušala i izašla. Išla sam pravo, kao automat, ništa me nije interesovalo. Podalje od mene prošla su kola i ja sam pre dušom osetila nego očima videla da je u njima bio otac Jovan Kronštatski, i odjednom mi sinula misao: eto kome se treba obratiti molbom za pomoć. Ali kako? Tražeći načina, došla sam do kraja ulice i skrenula u drugu. Malo dalje videla sam na trotoaru veliku gomilu naroda. Došavši do nje, zapitala sam zašto se taj narod skupio, šta se desilo?
– „Ovde je došao otac Jovan Kronštatski i služi moleban u kući mesara“, odgovorili su mi.
Tako neočekivana divna prilika da se sretnem sa onim o kome sam dotle mislila, porazila me je. Misleći brzo, došla sam do zaključka da moram doći do njega i umoliti ga da se pomoli za moga sina, ali ja sam bila daleko od ulaza u kuću mesara, a da se proguram do njega kroz tako gustu gomilu – nije bilo moguće. A i da preduzmem ma šta, već je bilo kasno.
U tom času masa se zatalasala. Iz kuće u kojoj je bio otac Jovan izašla je gomila, potisnula masu koja je tu stajala i čekala i napravila prolaz do kola oca Jovana, koji se odmah pojavio. Njega su vodili pod ruke. Na njegovom svetom licu titrao je radosni osmeh i on je ljubazno bacao pogled na masu.
Došavši do polovine trotoara, on se okrenuo na našu stranu i doviknuo mi: „A i vi ste ovde!“ Izašavši iz zatvorenog kruga, on se uputio u mome pravcu. Masa se razdvojila i omogućila mi da mu priđem i uzbuđeno reknem: „Baćuška, blagoslovite, moj sin je opasno bolestan, na samrti!“
On me je blagoslovio i rekao nekoliko utešnih i ohrabrujućih reči, koje ja u onom uzbuđenju nisam zapamtila. Ja sam mu celivala ruku, i on je otišao.
Šta je sve preživela moja duša pri ovom čudesnom susretu sa ocem Jovanom, ja ne mogu rečima iskazati. Jedino što sam shvatila i zapamtila njegove reči, meni upućene: „A i vi ste ovde!“ Ono što je nemoguće bilo meni – da mu priđem, njemu, prozorljivcu, bilo je lako da izađe u susret želji duše namučene matere zbog stradanja sina, koja prosi njegovu molitvenu pomoć.
Vrativši se u bolnicu, saznala sam da je temperatura sina opala, što je lekare i negovateljicu bacilo u novu brigu. Međutim, ja sam bila spokojna. I stvarno, to je bila poslednja brižna noć. Stanje sina komplikovalo se samo zbog njegove velike slabosti, ali kriza je prošla srećno i 6n se počeo oporavljati. Čim mu se povratio normalan san, oporavljenje je brzo napredovalo. Kako se kasnije pokazalo, bolest nije ostavila nikakvih posledica (Svedočanstvo detinje matere).
23. U gradiću Aleksinu, Tuljska gubernija, živela je dobra i pobožna porodica Gorškova: Petar Antonovič Gorškov i supruga mu Aleksandra. Ona se razboli i moskovski profesor naće da je operacija neophodna.
Kao verujuća žena, ona ode u Kronštat i obrati se ocu Jovanu za savet. Pošto je sasluša, on joj rekne: „Na operaciju nemojte pristati. Ako me poslušate, poživećete i obe kćeri udati. Ali na operaciju nemojte ići; u protivnom, u dvadeseti dan posle operacije umrećete“.
Po povratku kući, ona sve ispriča svome mužu. Ali profesor Snjegirev i njegove kolege počeli su da nagovaraju muža da ubedi ženu u potrebu operacije. Oni su rekli mužu da će suprugu uskoro izgubiti, ako se ne operiše. O rečima oca Jovano oni su se sa podsmehom izrazili.
Najzad, i žena se saglasi i ode u Moskvu na operaciju. Operacija je uspešno obavljena i ona se počne oporavljati.
Nastupio je dvadeseti dan i doktor Snjegirev došao je da je poseti i pregleda. Posle pregleda on izjavi: „Vi ste se dobro oporavili i kroz nedelju dana možete preći u privatni stan. Pozovite k sebi jednu kćer, da vam bude veselije u tućem gradu“.
Ona zahvali doktoru i zamoli bolničku sestru da napiše telegram njenom mužu. Kad je telegram poslat, ona je rekla milosrdnoj sestri: „Otac Jovan rekao mi je da ću umreti u dvadeseti dan, a ja se tako dobro osećam i uskoro ću napustiti kliniku“.
Kad je izgovorila ove reči, opustila je glavu na jastuk.
Sestra je primetila da se u licu izmenila i da joj je pozlilo. Brzo je pozvala doktora Snjegireva. Kad je ovaj došao sa drugim lekarima, ona je već bila mrtva.
U razmaku od jednog sata njenom mužu poslat je drugi telegram, u kome ga izveštavaju, da njegova supruga nije više među živima.
Umrla je u dvadeseti dan posle operacije, kako joj je i predskazao otac Jovan.
O ovom slučaju saznao je posle sav grad Aleksin.
 
* **
 
Iz navedenih primera jasno se vidi da je Gospod otkrio ocu Jovanu buduću sudbu lica koja su mu se obraćala, kao i ono što se događalo daleko od njega, šta je ko mislio, rekao ili učinio.
Na kakav je način Gospod sve to činio i otkrivao ocu Jovanu, nama, grešnim ljudima, nije to dato da znamo, ali fakta su očigledna, neosporna. Duh Sveti otkrivao je ocu Jovanu da je njegova molitva uslišena, što mu je omogućavalo da na pisma i telegrame, u kojima su ga molili da se pomoli za bolesnike, proročki odgovara: „Ozdraviće“.
Jedino što mi možemo i treba da činimo, jeste da smireno proslavljamo Boga, koji je dao takvu vlast čoveku, i da poštujemo ovog Božjeg ugodnika i proroka.
Pored dara prozorljivosti, otac Jovan imao je i dar isceljivanja bolesnika, čak i onih najtežih, kojima lekari nisu mogli pomoći. Njegova raznovrsna čudesna isceljenja tako su mnogobrojna, na hiljade, da ih ovde ni deseti deo nije moguće citirati, navešćemo ih dvadesetak. A prethodno nekoliko reči o tome kako je do tih isceljenja došlo.
O tom Božjem daru on je na sastanku sa sveštenicima u Nižegorodu 1901. i Sarapulu 1904. godine otvorio svoju dušu i ispričao kako je to isceljivanje bolesnika započelo. Tom prilikom on je rekao:
„U vašim dušama, braćo saslužitelji, nesumnjivo se javlja pitanje, kako se ja usuđujem da putujem po celoj Rusiji, da se molim za toliko mnoštvo, koji prose moje molitve. Možda će neko to nazvati drskošću… No ja, braćo, ne bih se rešio na tako veliko delo, kad na njega ne bih bio pozvan ozgo … Evo kako je počelo. Neko se u Kronštatu razboleo. Prosili su moju molitvenu pomoć. Kod mene je bilo pravilo: ničiju molbu ne odbijati. Ja sam se počeo moliti, predajući bolesnika u Božje ruke, proseći od Gospoda da se na njemu izvrši Njegova sveta volja. Ali neočekivano dolazi mi jedna starica, koju sam ja odavno poznavao. Ona je bila duboko verujuća, bogobojažljiva, živela po hrišćanskim načelima i život provodila u strahu Božjem. Dolazi mi ona i uporno zahteva da se molim za bolesnika, i to za njegovo.ozdravljenje. Sećam se, ja sam se tada od takvog zahteva skoro uplašio: „Kako mogu, mislio sam, da imam takvu slobodu?“ Međutim, starica je čvrsto verovala u moć moje molitve i uporno nastojala na svome. Ja sam tada pred Gospodom ispovedio svoje ništavilo i svoju grešnost, video u tome volju Božju i počeo da prosim od Gospoda isceljenje bolesnika. I Gospod mu je poslao svoju milost – on je ozdravio, a ja sam zahvalio Gospodu za tu milost.
Isceljenje se ponovilo i drugi put posle mojih molitava. Tada sam ja u tome video volju Božju, novo poslušanje dato mi od Boga – da se molim za one koji od mene to budu zahtevali. Sad i ja znam, a i drugi pričaju, da se događaju isceljenja po mojim molitvama.
Osobito su poražavajuća isceljenja besomučnika, demonom posednutih, teških stradalnika. Takvi bolesnici obično su veoma nemirni: izgovaraju strašne hule i reči bez veze i smisla, pljuju, ritaju se i otimaju od svojih pratilaca. Kad ih privode, oni uvek zatvaraju oči. Ali ja zapovedam da otvore oči. Ponekad više puta moram da ponovim: „Otvori oči!“ Pri tom ja upravim svoj pogled na njega, i kad on otvori oči, ja, gledajući mu u oči, govorim: „Imenom Gospoda našeg Isusa Hrista zapovedam ti, duše nečisti, izađi iz njega!“ i blagosiljam krstom bolesnika. Bolesnik dolazi k sebi, smirava se i počinje da se moli. Ja ga tada pričešćujem Svetim Tajnama, od kojih je pre toga svim silama bežao. Pošto se iscele, takvi bolesnici ne sećaju se šta su u svome besnilu govorili. Iz toga je jasno da oni u besnom stanju nisu projavljivali svoju volju, nego volju demonsku, protivnu volji Božjoj.
Često zli duhovi dugo zadržavaju svoju vlast nad bolesnicima, dugo se opiru i kroz bolesnike govore: „Mi smo se u njemu nastanili, odavno smo zadobili vlast nad njim“ (bolesnikom). Ali sila Božja, od koje zli duhovi drhte, pobeđuje ih.
O, braćo moja, nama je mnogo blagodati dano od Boga, i ako mi sačuvamo ovaj dar Božji, mi smo nepobedivi“ .. .
1. Monahinja Jovanovskog manastira u Petrogradu Jevsevija, čija je dužnost bila da radi u kuhinji, na neki veliki praznik, kad su u manastiru očekivali dolazak oca Jovana, tako se rđavo osećala, da nije mogla ustati iz postelje. Kad je otac Jovan došao, saopšte mu o njenoj bolesti. On se uputi k njoj i rekne joj: „Mati Jevsevija, danas je veliki praznik, zašto ti ležiš?“Ona odgovori da je glava toliko boli, da ne može da se podigne iz postelje. Otac Jovan položi svoju ruku na njenu glavu, i bol odmah prestane. Ona se u tom trenutku oseti zdravom, ustane iz postelje i ode u kuhinju da sprema ručak.
2. Druga monahinja istog manastira, čije je ime pripovedačica ovog događaja zaboravila, ali ju je lično znala, bila je kažnjena od igumanije time što joj je oduzeta dužnost koju je dotle vršila. Tako je bez dužnosti (ili poslušanija, kako se to kaže) provela skoro godinu dana, a onda se razboli i legne V postelju. Jednog dana naiđe u manastir otac Jovan i zapita igumaniju da li su sve sestre na svojim poslušanjima. Igumanija, začuđena ovim pitanjem, odgovori da jesu sve.
– „A monahinja N. (i spomene njeno ime) na kakvom je poslušanju?“ zapita on.
Igumanija odgovori da nju bole noge.
Tada se otac Jovan uputi ovoj bolesnoj monahinji i rekne joj. „Vreme je da ideš na svoje poslušanje“.
Monahinja se odmah oseti zdravom, bolovi u nogama iščeznu tako brzo i potpuno, kao da ih nikad nije bilo. Posle isceljenja vršila je dužnost vratarice.
3. Otac sveštenika Vasilija Šustina u Petrogradu umirao je od tuberkuloze grla. Lečio ga je profesor Simanovski i rekao da će živeti još deset dana.
Pošto je porodica Šustina bila bliska ocu Jovanu, pošalje mu telegram u Kronštat i zamoli da dođe. On se odazove i dođe. Videvši bolesnika, uzviknuo je:
– „Što mi niste rekli da je on tako ozbiljno bolestan?Ja bih doneo Svete Darove i pričestio bih ga.“
Bolesnik je ćutao i tužno gledao oca Jovana. A otac Jovan, zamislivši se malo, zapita ga:
– „Veruješ li da ti ja silom Božjom mogu pomoći?“Bolesnik, pošto nije mogao da govori, potvrdno je klimnuo glavom.
Otac Jovan zapovedi mu da otvori usta, i triput krstoobrazno dunu. Onda je udario rukom po stočiću sa lekovima. Svi staklići slete sa stola i razbiju se. Zatim zapovedi da se bolesnik preveze kod njega u Kronštat radi Pričešća. Bez obzira na hladnoću i opasnost učinjeno je po njegovoj zapovesti.
Kad se bolesnik vratio kući, profesor Simanovski došao je da ga poseti i veoma se začudio, kad mu je pregledao grlo: sve rane u grlu bile su zarasle.
„Ovo je nevićeno, ovo je pravo čudo!“ izjavio je on.
4. Sestrica spomenutog sveštenika Vasilija Šustina u svojoj sedmoj godini života oboli od boginja po licu. Otac Jovan pogladi unakaženo lice devojčice, i bolest iščezne bez traga.
5. Otac Jovan stigne u Moskovsku duhovnu seminariju u Trojice – Sergijevoj Lavri udaljenoj od Moskve šezdesetak kilometara uoči hramovne slave. Sutradan posle Liturgije, koju je sa rektorom i osobljem služio i otac Jovan, stigne telegram iz Moskve da je tamo preminuo mitropolit. Rektor odluči da posle ručka sa ocem Jovanom pođe u Moskvu na sahranu mitropolita.
Ali posle ručka rektor se naglo razboli. V to vreme vladala je epidemija kolere. Rektor oseti jake bolove u stomaku, od kojih nije mogao da ustane iz postelje. Otac Jovan o tome ništa nije znao. Prema ranijem dogovoru, on se posle ručka spremi za put. A kad je video da rektora nema, zapitao je šta je sa njim.
Odgovorili su mu da je rektor teško oboleo i da leži u svojoj sobi.
Otac Jovan uputi se bolesniku i ušavši zapita ga: „Šta je s vama? Vi mnogo patite?“
– „Umirem“, odgovorio je rektor, arhimandrit Antonije.
– „Koješta“, odgovorio je otac Jovan i položivši ruku na glavu arhimandrita, dodao: „Ustajte i hajdemo!“
Rektor je osetio da ga je bolest trenutno ostavila. Ustao je potpuno zdrav i krenuo sa svojim isceliteljem u Moskvu, gde je učestvovao u sahrani mitropolita, prešavši za njegovim kovčegom više od deset kilometara.
6. Operski pevač u Moskvi Hohlov razboli se od zapaljenja pluća. Lečili su ga čuveni moskovski profesori i najzad rekli njegovoj supruzi: , ;Mi smo učinili sve što je u našoj moći, ali mi nismo bogovi i dužni smo da vas predupredimo:vaš će muž umreti i sve što možemo učiniti to je da mu produžimo život za 3-4 dana“.
Kad su se profesori razišli, bolesnik je jedva prošaputao: „otac Jovan“. Iz ovoga su ukućani shvatili njegovu želju da se obrate ocu Jovanu za njegovu molitvenu pomoć. Iz daljeg razgovora o tome saznalo se da se otac Jovan nalazi u Moskvi. Našli su ga na stanici i zamolili da dođe. On se odazove i dođe. Kad je naišao, zatekao je drugove bolesnikove iz opere kako se naglas smeju.
Kad je otac Jovan počeo da se moli, sasvim drugo nastrojenje obuzelo je prisutne; u mnogih pojavile su se suze. A otac Jovan molio se otprilike ovako: „Gospode, Ti si rekao da ćeš učiniti, ako ma šta zaištemo u ime Tvoje, i da će nebo i zemlja proći, a reči Tvoje neće proći, a da se ne ispune. Zato Ti se moLim, u ime samoga Sina Tvoga Gospoda Isusa Hrista, oprosti ovom sluzi svome sve grehe njegove, hotimične i nehotične, i isceli ga“.
U glasu oca Jovana osećala se sila vere i nade u Boga. Pošto se pomolio, osenio je bolesnika krsnim znakom i rekao mu: „A sad zaspi!“ i otišao.
Posle toga bolesnik je zaspao i proveo u snu neprekidno 36 sati. Za to vreme profesori koji su ga lečili i obilazili mislili su da je on pao u letargičan san. Kad se bolesnik probudio i profesori ga pregledali, konstatovali su da je potpuno zdrav.
7. Sinčić Mihaila Aleksijeva Suvorina u Petrogradu oseti jak bol u grlu. Otac pozove čuvenog dečjeg doktora Rusova.Ovaj dođe, pregleda bolesnika i rekne ocu: „Vaš sin oboleo je od difterije i nema mu spasa, jer je grlo pocrvenelo.“
Otac uputi telegram ocu Jovanu i zamoli ga da dođe. Otac Jovan se odazove, dođe i pomoli se. Posle molitve on pomiluje oolesnika i rekne ocu: „Ništa, ništa, ne brinite, ozdraviće“.
I stvarno, dečak je ozdravio. „To je čudo ravno vaskrsenju mrtvaca“, rekao je otac dečakov.
8. Petogodišnja devojčica, sestričina poručnika Pronjina u Petrogradu prignječila je palac na ruci vratima fijakera i sasvim ga razmrskala. Lekar je preporučio da se palac odseče. Drugog lana nastalo je trovanje krvi i lekar je rekao da će se morati odseći ruka do lakta. Devojčica je neprestano plakala od jakih bolova. Kad je lekar odvio zavoj, osetio se težak zadah.
Neočekivano otac Jovan došao je kod suseda. Otac devojčice otrči i zamoli ga da dođe. Iako je bio mnogo zauzet, zbog hitnog slučaja, on se odazove i dođe. Odslužio je moleban i rekao da operacija nije potrebna i da će povreda proći. Po odlasku oca Jovana, otac detinji nastojao je na operaciji, ali majka, koja je čvrsto verovala rečima oca Jovana, nije se saglašavala. Devojčica je zaspala i dugo spavala. Sutradan došao je lekar i skinuo zavoj. Otoka nije bilo niti se osećao neprijatan zadah. Samo je osušena žilica visila kao končić. Žilicu su odrezali i devojčica je ozdravila. Trovanje krvi je iščezlo i lekar je izjavio da je to čudo.
9. Za vreme gimnastičke vežbe jedan učenik paževskog korpusa zadobio je jak udarac u glavu i posle toga opasno se razboleo. Lečili su ga svi mogući lekari i profesori, ali bez uspeha. Majci su saopštili da nade na ozdravljenje nema, i da će u najboljem slučaju, ako ne umre, ostati idiot. Mati tada ode u Kronštat, nađe oca Jovana, i on sa njom dođe bolesniku, pomoli se i rekne da će njen sin ozdraviti. I stvarno, njemu odmah bude bolje i on se ubrzo potpuno oporavi, na opšte čuđenje svih lekara.
10. Brodski kapetan Aleksejev nalazio se sa brodom u pristaništu i spremao za letnju plovidbu. Jednog dana on se po završetku vežbi broda na moru spuštao po mostiću u radnički čamac, kojim je hteo da se iskrca u pristaništu. Tom prilikom on se oklizne i padne u čamac, ali tako nesrećno, da mugvozdena šipka sa strane čamca, koja drži veslo, probije vilicu i pomeri zube. Dok je čamac došao do pristaništa, njemu sva glava toliko otekne, da mu otok potpuno zatvori oba oka, i on ništa nije mogao videti niti govoriti. Javili su njegovoj ženi. Kad je ona stigla, savetovali su joj da potraži nekog lekara. Žena nije poslušala, nego ga odmah odveze u crkvu, gde je otac Jovan završavao večernje.
Postradalog kapetana s teškom mukom priveli su do oltara, gde ga je otac Jovan susreo sa krstom u ruci. Bolesniku su pomogli da klekne na kolena. Otac Jovan pokrio mu je glavu epitrahiljom i počeo dugo da se moli pred svetim prestolom za ozdravljenje i spasenje postradalog vojnika. Za vreme te duge molitve otok je iščezao, oči se otvorile i postradali mogao> je jasno da zahvali baćuški za njegove molitve.
Pri izlasku iz oltara postradali kapetan oseti kako mu se povređeni zub klati u vilici. On se nehotice okrene ocu Jovanu i požali: „A zub?“
Otac Jovan pogladi ga rukom po obrazu i rekne: „Nije to ništa, proći će“.
Po odlasku u penziju, kapetan Aleksejev ostao je udov i po blagoslovu oca Jovana zamonaši se, dobije ime Mihej i stupi u Duhovnu akademiju. Po svršetku Akademije postavljen je za episkopa Arhangelske eparhije. Ovo je on sam o sebi posvedočio.
11. Jedinica kći velikog moskovskog fabrikanta šećera u svojoj osamnaestoj godini oboli od tuberkuloze i lekari joj proreknu smrt kroz tri dana. Galopirajuća tuberkuloza brzo je rušila mladi život. Tada je bolesnica zamolila roditelje da pozovu oca Jovana Kronštatskog. Pozovu ga, i on dođe. Čim ga je videla da ulazi u njenu sobu, ona se brzo spustila sa kreveta pred njegove noge i očajnički kroz suze zavapila: „Baćuška, ja hoću da živim, a doktori su rekli da ću umreti!“
– „I živećeš, zašto plačeš? Samo, isceljenje ne treba prositi od lekara koji su te osudili na smrt, nego od toga lekara“, i tom prilikom ukazao na ikonu Spasitelja Hrista, koja je visila na zidu.
Posle toga on je počeo da se moli, toplo i usrdno, da su se graške znoja pojavile na njegovom licu i čelu. Po završetku molitve, on se okrenuo srodnicima i rekao: „Ja ovde nemam više posla“.
Majka, obuzeta očajanjem, prišla mu je i kriknula: „Šta, baćuška, ona će da umre!“
– „Ama neće, ona je potpuno zdrava“, odgovorio je mirno on.
Devojka se brzo oporavila i potpuno ozdravila. Umrla je u 76. godini.
12. Moja mlađa sestra Marija rodila se kao bogalj. Jedna njena ruka i noga bile su zgrčene i nisu se mogle ispraviti.Nikakvi lekovi i lekari nisu mogli pomoći. Svima nama nametao se zaključak: ili smrt, ili bogalj kroz ceo život.
Tada je naša porodica donela zaključak da zatraži pomoć od oca Jovana. On je došao, ušao u gostinsku sobu i počeo da služi moleban. Po završetku molebna ušao je u sobu dvogodišnje sestrice, prišao dečjem krevetiću, pogladio je rukom po glavi, nasmešio se i izašao, ne rekavši ništa, i otišao.
Sutradan, kad je mati prišla krevetiću dečjem, zatekla je dete potpuno zdravo: ruka i noga ispravile su se i pokretale, kao da nikad nisu bile ukočene. Majčinoj radosti nije bilo kraja (Svedočanstvo general-majora Vasilija Ivanoviča Ignatijeva).
13. Evdokija Nikolajevna Pastuhova, rodom iz grada Orla, mnogo godina patila je od jake glavobolje. Lečila se kod lekara, ali joj ovi nisu mogli pomoći. Stalno je sa sobom nosila fenacetin i uzimala čim je glava zaboli. Jednom otac Jovan poseti njihovu kuću, baš u vreme kad je nju glava bolela. Ali ona, zauzeta kućevnim poslovima, nije imala kad da misli na sebe.
Tek kad je on polazio iz njihove kuće, ona mu spomene o svojoj bolesti.
– „A da li te često boli glava?“ zapita on.
Ona mu je objasnila.
Tada on položi svoju ruku na njenu glavu, i bolovi odmah prestanu, i nikad se više nisu ponovili (To je ona sama ispričala piscu biografije oca Jovana).
14. U gradu Arhangelsku, posle molebna u kapeli svetog oca Nikolaja, žena jednog imućnog čoveka ostala je da kleči na kolenima i počela zubima da grize ikonu svetog Nikolaja na stočiću. Počeli su da je opominju i odvraćaju, ali se ona nije dala smiriti. Najzad, nasilno su je odvojili i odveli kući.
Njen muž nije žalio sredstva na lekare i lekove, ali od njih nije bilo nikakve pomoći.
Slučajno je u Arhangelsk stigao otac Jovan. Muž bolesnice zamoli ga da dođe, i on se odazove. Kad je stigao, zapitao je muža: „Umeš li da se moliš“? i potom ga pozvao da se zajedno pomole. Po završetku molitve, ušao je u sobu bolesnice, položio ruku na njenu glavu i otišao.
Bolesnica je zaspala, a kad se probudila, bila je potpuno zdrava.
15. Neka žena dovede u „Dom trudoljublja“ u Kronštatu sinčića, kome su se noge bile oduzele i on nije mogao da ide.Obragila se ocu Jovanu za pomoć.
-„Po veri tvojoj neka ti bude“, rekao je on, i dečak je ozdravio i prohodao. Majka je plakala od radosti, vodeći svoga sinčića za ruku.
16. Godine 1934. kneginja Jusupova, koja je tada živela u Parizu, ispričala je svešteniku Viktoru Iljenku o svojoj teškoj bolesti i čudesnom isceljenju na molitve oca Jovana, a sveštenik Iljenko izvestio je o tome pismom autora biografije oca Jovana I. K. Surskog.
Godine 1884. imala sam 23 godine, pričala je kneginja. U braku sam bila Arugu godinu i postala mati voljenog deteta. Preda mnom je bio najsrećniji život. U to vreme ja sam čula za oca Jovana, da je on čudan molitvenik i da njegova molitva isceljuje.
Takve priče o njemu na mene su veoma delovale i ja sam tražila priliku da se sretnem sa njim. Mislili smo da ga iozovemo da u našoj domaćoj crkvi odsluži Liturgiju, ali na tome je i ostalo, pošto sam se ja teško razbolela i tri nedelje lebdela između života i smrti.
Moja bolest bila je veoma komplikovana, sa temperaturom do 42 stepena i plavim pegama po telu. Lekari nisu mogli da odrede koja je bolest bila u pitanju i nazvali su je – tifusom naročite forme. Kasnije je konstatovano da je posredi bilo trovanje krvi u teškoj formi, izazvano prevremenim porođajem.
Lečio me je profesor Botkin, kao rođenu kćer, ali je bio uveren da mi nema spasa. Ja u početku nisam verovala da je moje stanje bilo beznadežno, ali sam sa produženjem bolesti sve više dolazila do saznanja svoga teškog položaja. Po čitave dane i noći nisam zaklapala oči i mnogo sam mislila o smrti. Ali želja za životom bila je u meni tako jaka, da ja, iako nisam znala otkuda bi mi došlo spasenje, nisam očajavala i nadala se da neću umreti. Pri kraju treće nedelje, jedne besane noći, lik oca Jovana, koga ja nikad nisam videla, odjednom se pojavio u mojoj svesti i nije me napuštao čitave noći. U rano jutro ja svome mužu saopštim želju da vidim oca Jovana. Moj muž se odmah opusti sprat niže do mojih roditelja, da im saopšti moju želju. Međutim, moj otac ga je presreo rečima: „Svu noć sam sanjao oca Jovana i hoću da ga pozovem da dođe i pomoli se s nama“.
To jutro primljeno je anonimno pismo, u kome se preporučuje da se pozove otac Jovan mojoj postelji.
Poslali su starog slugu u Kronštat po oca Jovana. On se odazvao i došao. Pri ulazu sreo ga je profesor Botkin i uzbuđeno rekao mu: „Pomozite nam!“ To je sve u kući začudilo, pošto je on bio poznat kao nevernik.
Kad je otac Jovan položio svoju ruku na moju glavu, ja sam odmah osetila neobično umirenje. Potom je on sa mojim mužem kleknuo na kolena pred ikonama i počeo da se moli.
Njegova molitva bila je poražavajuća i teško je preneti utisak koji je ona proizvodila. On je prosio od Gospoda moje isceljenje, i ne samo prosio nego i zahtevao. Molio se tako topAO, da se i moj duh sa rečima njegove molitve uznosio Bogu. U tom trenutku ništa zemaljsko za mene nije postojalo.
Posle molitve, on mi je prišao, progovorio nekoliko reči i odlazeći rekao: „Ona neće umreti!“ To je duboko potreslo moga muža, pošto su svi lekari smatrali da mi nema spasa.
Posle ove posete u mojoj bolesti nije nastupila neka osobita promena, ali sam ja u duši bila potpuno spokojna. Kroz nekoliko dana moji se reše da ponovo pozovu oca Jovana. On dođe i sedne na moj krevet i dugo mi je i ubedljivo govorio da se ja, bez obzira na ishod bolesti, pripremim za nov život pričešćivanjem Svetim Tajnama. Ja sam mu rekla da sam nameravala postiti pred Uskrs i pričestiti se. On je tada još vatrenije počeo da me ubeđuje, da iako je Uskrs blizu, ne treba odlagati, nego da se odmah pričestim. On će otići da donese sveto pričešće. Ja sam pristala, i on je otišao. Do njegovog povratka prošlo je oko dva sata, koji su mi se učinili čitava večnost.
Po njegovom povratku, ja sam se ispovedila i pričestila sa svetim osećanjem u duši. Meni se tada činilo kao da je sve zemaljsko za mene umrlo, da ja odlazim u raj; mene je svu ispunilo osećanje dubokog spokojstva, mira, radosti i uopšte svega što duša može da doživi kao vrhunac sreće, ali što je teško i nemoguće iskazati ljudskim rečima.
Tada sam zaspala, prvi put posle tronedeljnog bolovanja, i spavala spokojno šest časova. Kad sam se probudila, osećala sam se potpuno zdravom. Temperatura je spala na 37 stepeni. Profesor Botkin, videvši takvu poražavajuću promenu, dugo je ćutao gledajući me. A onda dve suze skotrljale su se niz njegove obraze. „To nije naše delo“, rekao je on.
Kroz nedelju dana ja sam ustala iz postelje.
Odonda je prošlo ravno pola veka, ali sve što sam onda preživela tako je sveže u mome sećanju, kao i prvog dana, i kroz sav moj život ostavilo je dubok trag u mojoj duši.
17. U Varšavi (koja je onda bila u Ruskoj državi) živela je kći sveštenika Marija Matvejevna Dubrovska. Njen vid počeo je da slabi. Izvršena je operacija, koja joj je spasla samo levo oko. Desno se oko sve više zamračivalo i najzad ni na njega ništa nije videla. Išla je lekarima u Kijev i Vitebsk, ali joj oni nisu mogli pomoći; naprotiv, rekli su joj da će potpuno oslepeti.
U takvom beznadežnom stanju, ona jedne noći u snu vidi kako u njenoj sobi na zidu visi ikona Ožalošćene Majke Božje, a u sobu ulazi sveštenik, u kome je ona odmah prepoznala oca Jovana Kronštantskog. On skide sa zida ikonu Božje Matere, blagosilja njom bolesnicu i govori joj da pođe u Petrograd i tamo nabavi ovakvu ikonu. „Iskrena molitva Gospodu spašće te i Gospod će te isceliti“ rekao joj je otac Jovan.
Ovaj san na nju je snažno delovao, i ona je odmah otišla u Petrograd i Kronštat, gde se javila ocu Jovanu.
On se pomolio, dao joj da celiva časni krst, blagoslovio je ikonom Ožalošćene Majke Božje, umio njene oči svetom vodicom, i u tom času dogodilo se veliko čudo Božje: bolesnica je odmah progledala, magla je spala sa njenih očiju i ona je jasno videla sva lica i predmete oko sebe. Posle toga ona je jasno videla i mogla da čita i radi.
18. Godine 1900. pukovnik artiljerijski A. D. Golovačev, sa službom u Petrogradu, oboli od najjačeg reumatizma celog tela i ležao je kao proštac. Sav trud lekara da ga spasu ostao je uzaludan.
Tada se obrate ocu Jovanu i zamole ga da dođe i pomoli se za bolesnika. Čim se raširio glas o dolasku oca Jovana, masa sveta iskupila se pred ulazom u kuću, i kad je on stigao, ušla je sa njim u stan bolesnog pukovnika.
Otac Jovan, mada u godinama, ali veoma bodar i živahan, skine bundu, okrene se ikoni i počne da se moli. Njegova molitva proizvodila je potresan utisak. „Ti ćeš dati Gospode“, ponavljao je on sa takvom sigurnom verom, da su svi osećali da će njegova molitva biti uslišena.
Posle molebna, otac Jovan osvetio je vodu, dao bolesniku da pije od nje i blagoslovio ga.
Od toga dana bolesnik se počne oporavljati i potpuno ozdravi, tako da nikad više nije patio od reumatizma. Produžio je vojnu službu i doterao do čina general-lajtnanta. Umro je od zapaljenja pluća 1932. godine u 73. godini života.
19. Sedmogodišnji sinčić Aleksandra Petroviča Mišnina u gradu Caricinu od rođenja je hramao na levu nogu. Roditelji su ga vodili Na lekoviti morski pesak u Saki, ali ništa nije pomoglo. Avgusta 1901. godine u grad je na prolazu svratio otac Jovan Kronštatski i u mesnoj crkvi služio svetu Liturgiju.
Pri izlasku iz crkve njega presretne majka sa hromim sinčićem, držeći ovoga za ruku. Otac Jovan zaustavi se, položi ruku na glavu dečaka i zapita majku šta mu je. Kad mu je majka rekla, on rukom pogladi dečaka po glavi, podigne oči k nebu i glasno izgovori: „Gospode svemilostivi, blagoslovi obolelog Aleksandra!“ prekrsti ga, da mu da celiva svoj naprsni krst, položi krst na glavu dečaka i rekne materi: „Molite se, i Gospod će pomoći po vašim molitvama“.
Trećeg dana, na opšte čuđenje svih, dečak je prestao da hramlje i više ga noga nikad nije zabolela (Ovo je posvedočio očevidac, konjički kapetan, koji je pre 1941. godine žive u Beogradu).
20. Godine 1903. živeo je u manastiru Sofonjevska pustinja, u Kurskoj guberniji, jedan siromašak paralitičar, koji nije mogao da ide nego je puzio. Otac Jovan dođe u manastir radi osvećenja zvona, izlivenog u njegovu čast i sa njegovim likom. Tom prilikom on isceli ovog paralitičara, koji je posle tako išao, kao da nikad nije bolovao (Svedočanstvo jeromonaha Nikandra, koji je pre 1941. godine živeo u manastiru Kovilju, u Bačkoj).
Ukoliko se glas o ocu Jovanu, kao velikom Božjem ugodniku i čudotvorcu, sve više širio, utoliko su mu sa svih strana prostrane Rusije, i inostranstva, sve više obraćali molbama za blagoslov i isceljenje od bolesti, u većini slučajeva takvih gde lekari i medicina nisu mogli pomoći. Ko nije mogao do dođe k njemu, ili da ga pozove sebi, obraćao mu se pismom, ili telegramom – u hitnim slučajevima. A njegova molitva isceljivala je i na daljini, kao da je prisutan. Od mnoštva takvih isceljenja navešćemo nekoliko.
1. Godine 1885. služio je u katedralnom hramu u Irkucku sveštenik Nikolaj Popov – Kokoulin. Njegov četvoromesečni sinčić – prvenac smrtno se razboli i lekari prestanu da ga leče, smatrajući da je njegovo stanje beznadežno i lečenje besciljno. Otac detinji napiše ocu Jovanu pismo i zamoli da se pomoli za isceljenje deteta. Posle nekoliko dana dete potpuno ozdravi.
2. Godine 1887. u Petrogradu se razboli žena glumca M.N. Pravdina. Bolest je bila teška i pretila je smrt. Ocu Jovanu upute telegram za pomoć. Od njega stigne odgovor: „Jučesam se pomolio za vas“.
I zaista, od časa kad se on pomolio, bolesnici je bilo bolje i ona je ubrzo ozdravila. Tim povodom otac glumčev, po narodnosti Nemac, rekao je: „Najbolji doktor u Rusiji je otac Jovan Kronštatski: pomaže, a pare ne uzima“.
3. Godine 1887-1888. oboli u Stavropolju Darija Ivanovna Tkačeva od zapaljenja pluća i trbušnog tifusa. Ona je rodila osamnaestoro dece, od kojih je desetoro bilo živo. Kad se razbolela imala je 40 godina. Lekari konstatuju da je njeno stanje beznadežno i odbiju da je leče.
Njen muž pošlje telegram ocu Jovanu za molitvenu pomoć. On odgovori: „Moliću se u tom i tom času, molite se i vi!“
Po prijemu telegrama, muž zapali kandilo i sveće, i sa decom klekne na kolena i počne čitati molitve iz molitvenika.
Ona ozdravi i doživi 86 godina.
4. Žena kapetana Perekrestova, koji ni u šta nije verovao, posle porođaja oboli od groznice. Doktor izjavi da jojmože pomoći samo čudo. Majka posavetuje kapetana da pošalje telegram ocu Jovanu u Kronštat. On se na majku žestoko naljuti i izbrecne: „Šta se mlatite sa kojekakvim glupostima, zar se može spasti čovek koji umire?“
On je mnogo voleo svoju ženu i pozove profesora Slučevskog. Ovaj pregleda bolesnicu i rekne: „Mi smo nemoćni da pomognemo. Ovde zemaljski lekari ništa ne mogu da učine, ovde samo nebeski lekar može da spase“.
Kad je lekar otišao, Perekrestov je uzviknuo: „Bože moj, šta da se čini!“
Majka mu odgovori: „Eto, sam si rekao: „Bože moj!“ Pošlji telegram ocu Jovanu“.
On je malo postojao ćuteći, a potom žurno izašao. Otišao je na poštu i predao telegram.
Sutradan dođe lekar i zapita: „Je li živa?“
Mati odgovori: „Živa i normalno diše“.
Lekar je pregledao bolesnicu i rekao: „Ja sam zadivljen – ona je spasena!“ Otrčali su po profesora Slučevskog. On je došao, pregledao bolesnicu i rekao isto.
Tada je od oca Jovana stigao telegrafski odgovor: „Molim se, molite se i vi“.
Bolesnica se sasvim oporavila, a njen muž postao je verujući i vrlo pobožan čovek. Nije propuštao nijedno bdenije ni Liturgiju. Posle toga zajedno sa ženom išao je u Kronštat, da zahvali ocu Jovanu.
5. Godine 1889. u poznatoj porodici u Moskvi obole dva deteta od difterije. Odmah su preduzete lekarske mere da se bolest spreči, ali se ona uprkos tome proširi i pojača. Lekari predlože operaciju grla. Roditelji dece, pošto su izgubili nadu u pomoć lekara, pošalju telegram ocu Jovanu u Kronštat i zamole njegovu molitvenu pomoć. Primivši telegram izjutra, pre Liturgije, on se na Liturgiji pomoli za bolesnu decu. To je bilo oko 9 časova izjutra. A od ovog časa stanje zdravlja kod oba deteta krene na bolje.
Kad su se lekari u dva sata posle podne okupili radi vršenja operacije, konstatovali su da se stanje toliko popravilo, da je operacija izlišna.
Kroz tri-četiri dana deca su potpuno ozdravila.
6. Godine 1889. u gradu Tuli živeo je Nikolaj Ivanovič Krasnov. On je držao stovarište piva. Dobivao ga je u buradima, pa ga je prelivao u flaše. Pivo se nalazilo na dedu u podrumu. Razlivajući pivo u flaše, on se jednog letnjeg dana prehladi. Kako je bio veoma snažan i krepkog zdravlja, on nato nije obratio pažnju, misleći da to nije ništa i da će proći. Ali se prevario. U početku dobije zapaljenje pluća, koje pređe u galopirajuću*tuberkulozu.
Kao bogat čovek nije žalio sredstva. za nabavku lekova, ali ništa nije pomoglo, iako su ga lečili najbolji lekari. On je sagorevao na očigled svih njih. Tako je prošlo nekoliko meseci. Žena nije znala šta da čini, već je počela da ga priprema za smrt.
Ali u to vreme neko posavetuje ženu da se molbom obrati ocu Jovanu za pomoć. Ona to učini. I dogodi se čudo.
Od časa kad je otac Jovan primio pismo i pomolio se, bolesniku je bilo bolje i za kratko vreme potpuno je ozdravio.
7. Protoprezviter ruske crkve u Ženevi Sergije Orlovu svome pismu I. K. Surskom, autoru biografije oca Jovana, od12. oktobra 1932. godine, opisao je čudesno isceljenje svoje starije sestre, umno poremećene, molitvama oca Jovana.
Sestra je bila udata za sveštenika, koji je služio na parohiji u Zarajskom srezu, Rjazanske gubernije. Ona iznenada oboli od mirnog ludila. Lekari nađu da je bolest neizlečiva. Po njihovom savetu nju smeste u dom takvih bolesnika. Naš otac, sveštenik, obrati se pismom ocu Jovanu i zamoli njegovu molitvenu pomoć. Otac Jovan odgovori ljubaznim pismom, u kome je rekao: „SaD ću prineti Bogu toplu molitvu za isceljenje bolesnice i verujem u milost Božju“
Uoči prijema ovog pisma kod naših roditelja bio je zet, muž bolesnice, pri povratku od nje, i ispričao kako lekari njeno stanje smatraju beznadežnim.
Drugog dana je sam, kao sveštenik, došao roditeljima i zatekao oca potpuno spokojnog, uverenog u ispunjenje reči oca Jovana i „javljanje milosti Božje“.
Sledećeg dana otac primi pismo od glavnog lekara iz doma umobolnih, u kome ga poziva da odmah dođe, ne rekavši zbog čega. Moj otac odmah krene sa radosnim predosećanjem čuda. I stvarno, drugog dana on se vrati kući sa bolesnicom potpuno zdravom.
Lekar koji ga je pozvao rekao mu je: „Vaša kći od toga i toga dana tvrdi da je ona svesno saznala o isceljenju od svoje bolesti i da je potpuno zdrava, pa moli da se vrati u svoju porodicu. Ona se ponaša potpuno mirno i razumno. Ali ja se bojim da je otpustim u porodicu – da nije to kod nje lukavo pretvaranje – ali teško mi je da je ostavim u ovim okolnostima. Da li vi možete da je uzmete kod sebe i desetak dana pažljivo bdite nad njom, pre nego što je otpustite u porodicu?“
Uveren u svršeno čudo, otac je doveo bolesnicu i ispričao šta mu je rekao doktor. Mi deca nekoliko dana i noći bdeli smo nad njom. Ona je to primećivala i zbog toga bila žalosna. Posle tri-četiri dana otac je sa porodicom odslužio zahvalni moleban Bogu i otpustio bivšu bolesnicu njenoj kući. Ona više nikad nije obolela. Živa je i danas u Zarajsku, u Rusiji, i proslavlja Gospoda i čudotvorca oca Jovana – završava prota Orlov svoje pismo.
8. Godine 1894. general-lajtnat I. K. fon Burzi, komandant Bobrujske tvrćave, doživi treći nervni udar i teško oboli. Lekari su predupređivali porodicu da će treći udar, ako naiđe, biti smrtonosan. Pregledavši bolesnika, oni izjave da je stanje njegovo beznadežno.
Njegova mala kći, koja je u porodici slušala razgovore o isceljenjima bolesnika molitvama oca Jovana, bez znanja starijih, šetajući po gradu sa guvernantom, zamoli ovu da je sačeka pred poštom. Ona uđe unutra i novcem od svoga džeparca plati telegram ocu Jovanu. U telegramu je napisala: „Pomolite se za taticu. Ana komandantova“. Tako su je u gradu svi zvali.
General je dotle 11 dana i noći bio bez svesti. Posle poslatog telegrama došao je k svesti i ubrzo potpuno ozdravio (Ovo je autoru biografije oca Jovana saopštila sama Ana, koja je pre 1941. godine živela u Pančevu, kod Beograda).
9. Ekaterina Antonova imala je od detinjstva srčanu manui često bolovala. Godine 1894-1895., kad joj je bilo 30 godina, ona se teško razboli i mesecima je ležala u postelji, održavajući se veštački u životu pomoću kiseonika.
Njen muž Nikolaj bio je pobožan čovek. On je više puta pozivao sveštenika radi ispovesti i pričešća bolesnice, i to ju je podržavalo.
Lekari su priznali da je njeno stanje beznadežno i otkazali dalje lečenje. Posle toga pozovu profesora Dobroklonskog. Kad je on video u kakvom se stanju bolesnica nalazi, on se naljuti što su ga zvali, rekavši da je njoj potreban sveštenik a ne lekar, jer su njeni časovi izbrojani.
Tada se muž reši da pošalje telegram ocu Jovanu.
Ubrzo po odašiljanju telegrama, bolesnica se povratila, osetila se bolje i potpuno ozdravila. Posle toga poživela je više od 20 godina i imala još troje zdrave dece.
10. Moj deda po majci služio je u Petrogradskoj duhovnoj konzistoriji i u našu kuću i kancelariju navraćao je otac Jovan po službenim poslovima. Naša porodica pratila je sa pobožnom pažnjom njegov neobičan život još od prvih godina njegovog svešteničkog službovanja.
Ja sam se rodila u isti dan i mesec kad i otac Jovan 19. oktobra 1876. godine. U mladim godinama mnogo sam se interesovala i čitala knjige filosofskog i racionalističkog pravca i mnogo razmišljala o pitanjima života i smrti. U glavi mi se mutilo i vrzmale mračne i budalaste misli. Jednom, pod uticajem tih rđavih knjiga, u meni se javi misao o samoubistvu. U mojim rukama našao se pištolj malog kalibra. Ja prislonim cev na čelo i okinem. Izgubila sam svest i kao da sam se svalila u bezdan, u kome sam ostala pune tri nedelje. Dok sam telom ležala nepomično na samrtnom odru, moj duh bludio je po haosu nekih raznobojnih malih svetova. Lekari su pokušali sve što je bilo u njihovoj moći da me povrate u život, ali bez uspeha. Moji roditelji u svome očajanju pošlju telegram ocu Jovanu u Kronštat da se pomoli za mene. Od njega stigne odgovor: „Molim se, ostaće živa!“
Toga dana ja sam došla k sebi i progledala. Dugo sam se oporavljala, dok nisam potpuno ozdravila. Tada sam kod svoje matere primetila veliku promenu. Ona je sasvim izmenila način života, počela je da posti sredom i petkom i nije propuštala nijednu crkvenu službu. Često je postila i primala pričešće iz ruku oca Jovana. Takav život moje majke snažno je delovao i na mene, i ja sam se potpuno izmenila i rešila da svoj život posvetim Bogu. U svojoj 24. godini ja sam se odlučila da se zamonašim. Tu moju odluku blagoslovio je otac Jovan (Ispovest monahinje Marije Rodevič, koja je pre 1941. godine živela u manastiru Svete Bogorodice, Crkvenice, Pečenjevce, kod Leskovca, u Srbiji).
11. Godine 1899. moja devetogodišnja kći Pelagija oboli od difterije. Lekar se dugo trudio da spase dete od smrti, ali su svi njegovi napori bili uzaludni. Odlazeći jednog dana, on mi je rekao: „Vaša kći teško će preboleti ovu bolest, budite gotovi na sve“.
Izgubivši nadu u pomoć lekara, ja požurim na poštu i predam telegram ocu Jovanu, proseći njegove molitve za isceljenje bolesnice.
Kad je sutradan došao lekar i pregledao grlo bolesnice, rekao je radosno: „Dragi baćuška i matuška, vaša kći je potpuno isceljena, ali ja sam svestan da ee to nije dogodilo mojom medicinskom pomoću, nego je ona čudesno spasena od smrti. Recite otvoreno šta ste činili?“
Ja odgovorim da sam telegramom prosio molitve oca Jovana Kronštatskog.
– „Da, on je veliki ugodnik pred Bogom“, rekao je lekar (Pismo protojereja Filipa Luzgina autoru biografije oca Jovana, od 22. aprila 1939).
Pored pravoslavnih, ocu Jovanu su se obraćali za pomoć i inoverni. On je i njima izlazio u susret.
Navešćemo nekoliko slučajeva isceljenja inovernih.
1. Godine 1890. živeli smo u Šuvalovskom parku, nekoliko kilometara od Petrograda na železničkoj pruzi za Finsku. Meni je u to vreme bilo 6 godina. Maja meseca vraćao sam se vozom iz grada i tom prilikom kroz prozor vagona upadne mi u desno oko varnica iz lokomotive, posle čega nastane užasno zapalenje. Lekari profesori trudili su se marljivo da mi spasu vid, ali uzalud. Nastupilo je potpuno slepilo. Sećam se i sad kako su me mučili snažnim lampama – projektorima, kojima su ispitivali unutrašnjost oka. Zbog međusobne veze nerava, ja izgubim i levo oko. Lekari se reše da izvrše operaciju i odvoje nepovređeno levo oko od desnoga i tako spasu vid na ovo oko. Sa zavojem na očima vozili su me na kolima.
Izjutra, pre doručka, otac me je obično izvozio do malog jezera pod brdašcem zvanim „Parnas“. Tu, u gustoj senci, skidao mi je zavoj sa očiju, i ja sam tada video samo mutnu zelenu svetlost.
Jedne nedelje, uoči operacije, otac me je, po običaju, oko 10 časova izvezao tamo. Posle bavljenja oko pola časa, krenuli smo natrag našoj vili. Nama je u susret išla gomila ljudi oko 15-20 sa sveštenikom u sredini. Videći me sa zavojem preko očiju, sveštenik se odvojio od gomile i prišao nam. Otac moj, luteran, nije znao da je to bio otac Jovan Kronštatski.
– „Kakav je to bolesnik?“ zapitao je on.
– Bolesnik, baćuška. Dogodila se velika nesreća, dečak je oslepeo, upala mu varnica od uglja u oko, odgovorio je otac.
– „Ništa to nije, ozdraviće!“ rekao je sveštenik i brzim pokretom skinuo mi zavoj sa očiju.
Ja sam pred sobom spazio omanjeg mršavog sveštenika kako odlazi sa gomilom ljudi. Vid je moj bio savršeno jasan i takav je ostao kroz sav moj život.
Kad smo se vratili kući, otac je uzbuđeno ispričao mojoj majci šta se dogodilo. Odjednom, ja sam bacio pogled kroz prozor i u vrtu susedne vile Popova spazio gomilu naroda i pred njom sveštenika.
– Mama, to je taj baćuška! uzviknuo sam ja.
– „Pa to je otac Jovan Kronštatski“, odgovorila je ona, koja je bila pravoslavna i vrlo pobožna.
Moje svedočanstvo važno je zato, što su svi srodnici očevi bili luteranske vere.
Posle moga isceljenja vera u oca Jovana Kronštatskog bila je bezgranična. Moj otac ostavio je zaveštanje da se sahrani po pravoslavnom obredu (Svedočanstvo A. Šneura, generalštabnog pukovnika, pismo od 21. februara 1937. godine iz Tunisa).
2. Školska omladina u Kronštatu bila je dobro obaveštena o podvižničkom služenju oca Jovana. Njegove večernje službe u Andrejevskom hramu privlačile su vaspitanike Mornaričkog inženjerskog učilišta. Po završetku ovoga, ja sam primljen u drugi flotski ekipaž.
Soba u kojoj sam živeo prozorima svojim gledala je na ulicu, u kojoj se nalazio „Dom trudoljublja“ (podignut na inicijativu oca Jovana) sa prostranom domaćom crkvom.
Jednog jutra probudila me je larma naroda, koji je bio zakrčio svu ulicu ispred „Doma trudoljublja“. S velikim naporom jedva sam uspeo da uđem u crkvu, kad je otac Jovan sa amvona pozvao narod da se zajedno sa njim pomoli za nesrećnog slepca, koji je smireno stajao pred carskim vratima.
– „Ovo je slep luteran, brat naš u Hristu, pomolite se svi zajedno za njega!“ pozvao je baćuška.
Počele su molitve tako glasne, da se ništa nije moglo razabrati.
Usred te galame ču se uzvik: „Progledao! . .. Progledao!“ U tom času reka mase zahvatila me je i ponela ka izlazu na ulicu, gde sam tek mogao da dođem k sebi od radosti, koja je sve prisutne bila zahvatila i ošamutila. (Uspomena generala A. Eljšina, bivšeg komandanta XX armijskog korpusa u I svetskom ratu, grad Sietl, država Vašington, Sjedinjene Američke Države).
3. U Petrogradu je živela jevrejska porodica, čija je četrnaestogodišnja kći bila teško obolela. Lekari su je lečili i digli ruke od nje. Njene drugarice iz gimnazije preporuče njenim roditeljima da pozovu oca Jovana. Jevreji nisu smeli da se na to usude, ali na navaljivanje Rusa pošalju telegram. Otac Jovan odgovori: „Doći ću“.
Pred dolazak oca Jovana babe i tetke sakriju se, a pred njega izađu samo roditelji i brat.
Otac Jovan zapita da li je to sva porodica?
Njemu odgovore da ih ima još, ali ne smeju da izađu, pošto su jevrejske vere.
– „Jedan je Bog za sve, i ukoliko se više njih bude molilo za bolesnicu, utoliko će biti bolje“, rekao je on.
Posle ovih njegovih reči došli su svi.
Otac Jovan se molio, položivši svoje ruke na bolesnicu.
Posle ove posete, otac Jovan je još dvaput posetio ovu bolesnicu, koja se oporavila i potpuno ozdravila.
Sva porodica primila je pravoslavnu veru i poštovala oca Jovana kao svetitelja (Svedočanstvo njene drugarice iz gimnazije, koja se udala za njenog brata i do 1941. godine živela u Beogradu).
4. Pred svoju smrt u Livadiji car Aleksandar III pozvao je bio oca Jovana k sebi i ovaj je ostao pored cara sve do njegove smrti (Posle careve smrti, otac Jovan je izjavio: „Ja sam mrtve vaskrsavao ali cara nisam mogao da isprosim od Gospoda. Neka na svima bude Njegova sveta volja!“).
Pored cara, kao ađutant, nalazio se general Abacijev. Jedna dama zamoli generala da joj omogući viđenje sa ocem Jovanom. Radi toga general porani u 5 časova i pođe do oca Jovana, koji je stanovao u jednoj manjoj kući u vrtu. Na maloj kapiji, kroz koju se ulazilo u vrt, već se bila skupila gomila sveta, U kojoj je bilo i Tatara, koje policija nije puštala unutra.
Na stepenicama pred kapijom plakala je jedna Tatarka. Policija nije razumevala šta je ona govorila, ali je general razumeo, jer je bio rodom sa Kavkaza. On je od Tatarke čuo da je dovezla bolesnog muža, koji leži u kolima na putu. Molila je generala da je pusti muli (na tatarskom: svešteniku) Jovanu.
General je zatekao oca Jovana na jutarnjoj molitvi i preneo mu molbu Tatarke. Otac Jovan naredi da mu dovedu Tatarku.
Preko generala otac Jovan zapita Tatarku da li ona veruje u Boga? Kad je od nje dobio potvrdan odgovor, rekao je: „Molićemo se zajedno, ti se moli po svome, a ja ću se moliti po svome“.
Po završetku molitve, blagoslovio je Tatarku, prekrstio je i otpustio. Sa Tatarkom izašao je i general Abacijev. Na zaprepašćenje ženino i njegovo, bolesni muž Tatarke išao im je u susret potpuno zdrav.
5. U Harkovu je živeo advokat, Jevrejin po narodnosti, Mihail Vladimirovič Mihailovski, čija je osmogodišnja kćer obolela od šarlaha. Lečili su je najbolji lekari, ali je sve bilo uzalud. Jednog dana lekari izjave da je stanje bolesnice beznadežno i da se treba pripremiti za najgore.
Očajanju roditelja nije bilo kraja. U takvom duševnom stanju otac čuje da je u Harkov doputovao sveštenik Jovan Kronštatski, o čijim je čudesima ranije slušao. On brzo izađe iz kuće, uzme kola i pođe ka ulici koja od železničke stanice vodi prema sabornom hramu. Na uglu univerzitetske ulice ok spazi gomilu sveta, koja se tiskala oko oca Jovana. On siđe s kola, probije se kroz gomilu i padne pred noge oca Jovana, govoreći kroz suze: „Sveti oče, ja sam, Jevrejin, ali te molim – pomozi mi!“
Otac Jovan zaustavi se i zapita šta moli.
– „Moja jedinica kći umire. Pomoli se Bogu i spasi je!“
Otac Jovan položi svoju ruku na njegovu glavu, podigne oči k nebu i počne da se moli. Kroz minut rekne mu: „Ustani i idi s mirom kući svojoj!“
Kad je Mihailovski s kolima prilazio kući, na balkonu ga je čekala radosna. žena i doviknula mu da je njihova kći živa i zdrava. Ušavši u kuću, on je zatekao bolesnicu kako razgovara sa lekarima, koji su joj pre jedan sat proricali smrt, a sad ne razumeju šta se desilo.
Devojka je posle toga primila pravoslavlje. Hteli su i roditelji, ali se tome usprotivio ded te devojke, Jevrejin, petrogradski advokat (Svedočanstvo doktora medicine Petra Zahareviča Dulina, Beograd, Takovska, 13).
6. Stanovnik francuskog grada Havra, Kire, sišao je suma. Žena ga smesti u dom umobolnih u Parizu. Nikakvo lečenje nije pomoglo i lekari su savetovali ženi da ga uzme iz bolnice. Njegova supruga pročita u francuskim novinama o ocu Jovanu Kronštatskom i u svome očajanju napiše mu pismo na koje uskoro dobije odgovor. U njemu otac Jovan obaveštava molilju da je ispunio njenu molbu, pomolio se za ozdravljenje njenog muža, i šalje mu svoje pismo sa fotografijom, a njoj šalje svoj blagoslov, priziva na nju milost Božju i preporučuje da se moli i uzda u milost presvete Bogorodice.
Ubrzo posle ovog odgovora stanje zdravlja obolelog popravilo se i lekari ga otpuste iz bolnice kao potpuno zdravog. Po izlasku iz bolnice on je produžio svoje ranije zanimanje.
7. Nekoliko studenata svetovnih nauka reše se da odu u Kronštat i sami se svojim očima uvere u ono što se priča o ocu Jovanu i čudesima koja on čini. Oni su kod oca Jovana proveli dva dana i ono što su tada doživeli opisali su u knjizi: „Dva dana u Kronštatu kod oca Jovana Kronštatskog“.
Oni su prisustvovali bogosluženju oca Jovana u Andrejevskom hramu i bili očevici brojnih isceljenja. Jedno od takvih je isceljenje žene jednog Tatarina.
Ocu Jovanu prišao je Tatarin i rekao: „Žena moja teško boluje i niko joj ne može pomoći. Ja sam čuo da je tvoj Bog veći od Alaha – pomoli se da ona ozdravi“.
– „Klekni sa mnom, pa ćemo se zajedno moliti! Ponavljaj za mnom reči molitve!“ rekao mu je otac Jovan.
Klečeći na kolenima on i Tatarin zajedno izgovaraju reči molitve. Dugo su se molili. Najzad, baćuška je ustao i otpustio Tatarina.
Nije prošao ni jedan sat, a Tatarin se vratio i uzbuđen pao na kolena pred baćuškom i radosno kliknuo: „Žena moja je ozdravila! Ja i sav moj dom primamo pravoslavlje!“
Ono što je ova grupa studenata videla u Kronštatu delovalo je na njihovu duše tako duboko, da su svi, sem jednoga, za svoj životni put izabrali sveštenički poziv.
Ovih isceljenja bilo je mnogo. Mnogo bi nam prostora zauzelo da ih sva navodimo.
Osobito su potresna bila isceljenja besomučnih osoba. Od mnogobrojnih primera navešćemo nekoliko.
1. Srodnica moje žene u Petrogradu oboli od potpunog duševnog rastrojstva, koje se naročito ispoljavalo u netrpeljivosti prema svemu svetome; bolesnica je mrzela crkvu, sveto pričešće i molitvu. Bolest se toliko komplikovala, da je bolesnica legla u postelju, a njeni ukućani morali su stalno da bde nad njom, da ne bi u nastupu ludila podigla ruku na sebe. Krst, koji je o vratu nosila, više puta je zbacivala sa sebe, pa su joj ga morali skinuti, jer je postojala opasnost da se njime zadavi.
Tetka moje žene, znajući za njen negativan stav prema pozivu i dolasku oca Jovana, bez njenog znanja obrati se ocu Jovanu sa molbom da poseti bolesnicu i pomoli se za njeno ozdravljenje.
Na opšte čuđenje svih u kući, bolesnica je u dan i čas dolaska oca Jovana došla u stanje osobitog uzbuđenja, potpuno jasno i određeno na daljini osetila njegov dolazak i govorila: „Eno ga sprema se oblači se, ide“. A posle nekog vremena počela da se dere na sav glas: „Ne treba, ne treba!“
U tom trenutku zaista je naišao otac Jovan, brzo skinuo bundu, uputio se bolesnici, položio ruku na njenu glavu i snažnim glasom rekao: „Imenom Božjim zapovedam ti raba Božja Marija, ućuti!“
Bolesnica je odmah ućutala, umirila se i na zapovest oca Jovana obukla se i sela u naslonjaču.
Otac Jovan odslužio je moleban. Bolesnica je prvi put posle bolesti počela da se moli. Posle molitve otac Jovan pričesti je svetim Hristovim Tajnama. Bolesnica je bila isceljena, što je potvrdio i otac Jovan rečima: „Eto, raba Božja Marija, sad si po milosti Božjoj spasena“.
Ovaj potresni slučaj tako je snažno delovao na prisutne, da su mnogi plakali (Svedočanstvo gardijskog pukovnika Evgenija Mihailoviča Žilkina, Pančevo, kod Beograda).
2. Godine 1882., kad mi je bilo 10 godina, bio sam jedne nedelje na Liturgiji u Andrejevskom hramu u Kronštatu. Posle Liturgije, dok se još prisutni nisu bili razišli, uveli su poludelog snažnog seljaka, koga je obuzdavala desetina takvih snažnih ljudi. Priveli su ga do leve pevnice i držali za ruke. Lice poludelog bilo je obliveno znojem, a oko usta gusta bela pena. Ja priđem bliže, da bih video isceljenje. Uskoro iz oltara izađe otac Jovan i zapovedi da bolesnika privedu bliže njemu. Iz grla bolesnika čuli su se jasni zvuci, kao kukurikanje petla, i on se silno naprezao da se otme od svojih čuvara. Otac Jovan uzeo je epitrahilj i, držeći ga nad glavom bolesnika, počeo da čita molitve. Bolesnik je pao na kolena i počeo da se smirava i potpuno se umirio. Kad ga je otac Jovan osenio znakom krsta, on je ustao, sav okupan u znoju, i počeo sam polako da se udaljava. Za njim su pošli seljaci koji su ga doveli.
Na sve prisutne ovo isceljenje proizvelo je snažan utisak (Svedočanstvo Evstafija Andrejeviča Koveskog, pukovnika Saspijskog puka).
3. Za vreme putovanja oca Jovana 1890. godine iz Arhangelska u Moskvu na jednoj stanici priveli su mu ženu, 35-40 godina starosti, koju su s mukom držala dva snažna čoveka. Žena je bila zgrčena i sa iskolačenim očima. Crte njenog lica odražavale su njeno strašno duševno stanje. Uz pomoć još dva snažna čoveka priveli su je ocu Jovanu. Tada je ona počela da laje, kao pas, tako brzo i prodorno, da je uši parala. Otac Jovan položi svoju levu ruku na njenu glavu, a desnom je stade osenjavati krsnim znakom i polako i razgovetno poče da čita molitvu: „Da vaskrsne Bog i raspršte se neprijatelji Njegovi i da pobegnu od lica Njegova koji Ga mrze“.
Ali lajanje nesrećne žene nije prestajalo, nego se još pojačavalo, a sa tim se pojačavao i zvonki glas oca Jovana.
Mi smo stajali, što bi rekli, ni živi ni mrtvi. Nastupio je strašan trenutak, kosa na glavi počela da se diže.
Lice oca Jovana odavalo je ogromni duhovni napor, čelo njegovo bilo je obliveno znojem. Osećalo se da se u tom trenutku vodi veoma teška nevidljiva borba dve suprotne sile – borba dobra sa zlom. Ali, slava Bogu, lajanje bolesnice postepeno se stišavalo i, najzad, prestalo. Ona je duboko uzdahnula, kao da se nešto iščupalo iz njenih usta i u magnovenju se isnravila. Lice njeno za tren oka se izmenilo, prosvetilo, i ona se sa radosnim plačem bacila pred noge svoga iscelitelja, krstepi se i zahvaljujući Bogu.
To se dogodilo na očigled svih nas saputnika (Uspomene V. I. Popova).
4. Jednog dana za vreme svete Liturgije u Andrejevskom hramu u Kronštatu osam ljudi priveli su besnog čoveka, koji je bio tako snažan da je kidao veze i lance u koje su ga sputavali. Otac Jovan u odeždama uputio se pravo bolesniku. Ovaj se oteo od onih koji su ga držali i poleteo ka ocu Jovanu. Izgledalo je da će ga ubiti. Ali otac Jovan spokojno je položio ruke na njegovu glavu i počeo da se moli. Bolesnik se umirio. Nečista sila ostavila ga je i otac Jovan pričestio ga. Bio je potpuno isceljen (Svedočanstvo episkopa bogučarskog Serafima).
5. Jednog dana priveli su ocu Jovanu besomučnu ženu, koja ga je strašno vređala, ne podnoseći njegovo prisustvo. Nju je držalo nekoliko ljudi. Otac Jovan kleknuo je pred svetim ikonama i pogruzio se u molitvu.
Bolesnica je sipala strašne hule, proklinjala ga i ismevala, i njega i Boga, ali malo po malo utišala se i izgubila svest. Kad je otac Jovan ustao sa molitve, sve lice njegovo i glava bili su obliveni znojem, kao da je poliven vodom. Prišao je bolesnici i blagoslovio je. Ona je tada otvorila oči, rasplakala se i pala pred noge baćuške. Bila je veoma iznurena, ali potpuno zdrava.
Na sve prisutne ovo isceljenje delovalo je veoma potresno (Pismo Stepana Pavloviča Buračka, kapetana I klase, Pančevo, kod Beograda).
6. Bila sam očevidac kad su tri snažna čoveka, obliveni znojem, priveli ocu Jovanu u hram besomučnu ženu. Otac Jovan izašao je iz oltara u srednji deo hrama, a oni su mu je priveli. Ona je počela da pljuje na njega i na krst. Tada je baćuška rekao: „Pomolite se, braćo, za nju!“ i sam je pao na kolena i počeo da se moli. Tada se iz njenih usta oteo krik: „Neću da izađem!“ A baćuška mu je odgovorio: „Izaći ćeš!“ posle toga ona se utišala, počela da plače i celiva krst i ruku baćuške. Sutradan se pričestila i otišla potpuno zdrava.
Ovakvih isceljenja bilo je mnogo Na molitve oca Jovana (Svedočanstvo gospođe Nikitin, Koprivnica, Jugoslavija).
7. U crkvu je uletela besomučna žena i počela da viče i luduje. Otac Jovan priđe joj, ali se ona baci na njega, savije ga do zemlje i povuče nekoliko koraka. Otac Jovan bio je veoma bled u licu, ali je nije puštao iz ruku. Strašnim glasom iz basa ona je dovikivala: , Ja sam star … ona je smrtni greh učinila, neću da izađem!“ Ali, naposletku, počela se smirivati i opet iz basa zapitala: „Kuda da idem?“ A baćuška, sa pobedničkim osmehom, odgovorio mu je tiho: „U bezdan!“ Time se isceljenje završilo (Svedočanstvo napred spomenute monahinje Marije Rodevič iz manastira Svete Bogorodice, kod Leskovca).
8. Jednom su ocu Jovanu priveli ženu, demonom posednutu, koja se pri hodu služila i nogama i rukama, kao životinja. Otac Jovan kropio ju je svetom vodom i zapovedio demonu da izaće, ali je bolesnica dugo odgovarala: „Neću da izađem!“
– „Hoćeš, hoćeš, izaći ćeš!“ uporno je zapovedao otac Jovan i prineo joj krst da celiva.
Bolesnica se odjednom umirila, kao da je zaspala, potom se trgla, Došla k sebi i počela da zahvaljuje Bogu za isceljenje.
Pored bezbrojnih isceljenja prisutnih i odsutnih bolesnika, otac Jovan se javljao i na daljini, u snu i na javi, i isceljivao one koji su tražili njegovu pomoć. Od više takvih slučajeva navešćemo samo četiri.
1. Godine 1902. srela sam se u vozu sa inteligentnom Jevrejkom, koja je putovala iz Harkova u Kronštat. Na moje pitanje o razlogu tako dalekog putovanja, ona mi je ispričala sledeće:
„Idem da zahvalim ocu Jovanu Kronštatskom za isceljenje moje kćeri, koja je bila na samrti. Profesori su joj prorekli smrt i odbili da leče. Tada milosrdna sestra, videći moj neopisivi užas, predloži da pošaljem telegram ocu Jovanu Kronštatskom, on će pomoći. Telegram je odmah bio poslat. Posle nekoliko časova istog dana ja ulazim u sobu bolesnice u našoj kući i na svoje veliko čuđenje spazim pored postelje svoje kćeri pravoslavnog sveštenika, stoji i moli se. Ja sam zbunjena stala, kao ukopana. Po završetku molitve, sveštenik se okrenuo, i ne pogledavši me uputio se vratima. Po izgledu ličio je na oca Jovana, čiju sam sliku videla kod milosrdne sestre.
Ja sam s poštovanjem pošla za njim da ga ispratim. Ali kad sam izašla u predsoblje, tamo nije bilo nikog, pa ni u dvorištu. Ja sam zapitala poslugu koga su pustili unutra, ili iz kuće napolje, ali sam dobila odgovor da niko u kuću nije ušaa niti iz nje izašao.
A kći moja počela se brzo oporavljati i ubrzo, na čuđenje lekara i svih ukućana, sasvim ozdravila.
Ja sam Jevrejka, ali idem u Kronštat, da odslužim zahvalni moleban, zahvalim baćuški Jovanu i priložim svoju žrtvu za njegove dobrotvorne potrebe“ (Saopštila luteranka, udova pravoslavnog inženjera iz Poltave).
2. Seoski crkveni tutor Pavel Semjonovič Voronov bolovao je od raka na želucu. Izgubivši nadu u pomoć lekara, on se početkom februara 1895. godine obrati ocu Jovanu da se pomoli za njegovo ozdravljenje.
Drugog dana uveče, kad je ostao sam u sobi, pojavi se pred njim nepoznati mu sveštenik, svela i blaga lica, gologlav, u gornjoj svešteničkoj haljini sa širokim rukavima i blistavim krstom na grudima, stane kod vrata i sa očiglednim saosećanjem upre pogled u teškog bolesnika. Pojava je bila tako stvarna, da se bolesnik, malaksao od teških stradanja, obratio molbom nepoznatom mu svešteniku da svojom molitvom prekrati njegove patnje.
Samo što je bolesnik izrekao svoju molbu, vizija je iščezla, a on se odmah bolje osetio i brzo oporavio.
Posle Uskrsa, polovinom aprila, on se uputi u Kronštat, da lično zahvali ocu Jovanu na isceljenju od teške bolesti.
Po dolasku u Kronštat, on odsedne u „Domu trudoljublja“ i pozove k sebi oca Jovana. Kad je otac Jovan ušao u sobu, bivši bolesnik odmah je u njemu prepoznao onog blagodatnog sveštenika, koji mu se javio i iscelio ga.
Posle ovoga Voronov je poživeo još 14 godina i mirno se upokojio 27. januara 1909. godine.
3. U gradu Voznesensku, Hersonska gubernija, u nemačkoj porodici Majš, luteranske veroispovesti, devojčica od 8 godina oboli od difterije. Njeno stanje bilo je veoma teško.Lekari ništa nisu mogli pomoći. Roditelji su bili očajni.Neko od pravoslavnih posavetuje im da se telegramom obrate ocu Jovanu Kronštatskom. Uveče mu pošlju telegram, a sutradan dobiju od njega odgovor da će učiniti što može.
Devojčica, pošto se probudila, ispričala je roditeljima da je kod nje dolazio sveštenik, koga ona dotle nije videla, i opiše njegovu spoljašnost.
A još pre toga poznanici su doneli njenim roditeljima fotografiju oca Jovana. Kad su devojčici pokazali ovu fotografiju, ona je uzviknula: „Baš taj sveštenik bio je kod mene, prišao mome krevetu i rekao: „Ozdravićeš!“
I devojčica je stvarno brzo ozdravila.
O ovom slučaju saznali su svi u gradu (Svedočanstvo Ivanovne Dubeljštajn, žene pukovnika, Beograd, ulica Svetog Save, 30).
4. Svastika moga brata Jelisaveta Georgijevna učila je u Harkovu. U višim razredima ona se razboli i izgubi moć govora – onemi. Najbolji profesor u Harkovu i inostrani čuveni specijalisti nisu mogli pomoći, i najzad priznali svoju nemoć. Liza je bila prinuđena da prekine školovanje i živi kod roditelja.
Roditelji su bili očajni. Ubedivši se u nemoć nauke, majka Lizina napiše ocu Jovanu Kronštatskom i zamoli da se pomoli za Lizu i isceli je nebeskom silom. Baćuška odgovori da će se pomoliti, da ne treba padati u očajanje, jer je milost Božja neizmerna.
To je bilo nekako pred Uskrs. Jednog dana, posle ručka, svi se raziđu po svojim sobama. I Liza je otišla u svoju sobu, kao i dotle, nema i tužna. I dok još nisu zaspali, začuo se snažan i u isto vreme radostan glas Lize: „Mama, mama!“.
To je bilo tako neočekivano. Svi su poleteli u njenu sobu. Ona, kao u nekoj ekstazi i van sebe, progovori: „Sad je u moju sobu ušao jedan sveštenik, blagoslovio me i rekao da snažnim glasom pozovem mamu, i ja sam pozvala“.
Po njenom opisu sveštenik je ličio na oca Jovana Kronštatskog.
I Liza i njeni srodnici bili su potreseni čudom i toplo zahvalili Bogu i ocu Jovanu.
Liza je posle toga bila potpuno zdrava, završila gimnaziju i udala se (Iskaz generala Ponomareva).
Bilo je i pokušaja obmanjivanja oca Jovana, ali su obmanjivači doživeli kaznu Božju.
Jedan student ispričao je sledeće:
1. Nas trojica živeli smo u jednoj sobi. Naše bezverje navelo nas je da smislimo prevaru i ismejemo oca Jovana. Jedan od nas napravi se bolestan i legne u krevet, a mi zdravi zamolimo oca Jovana da dođe i pomoli se za ozdravljenje tobožnjeg „bolesnika“. Kako smo se dogovorili, tako i učinimo.
Otac Jovan dođe i videvši „bolesnika“ u krevetu, rekne mu: „Sad ti ja nisam potreban, ali ću biti uskoro“. Potom se pomolio i otišao (novac od nas nije uzeo, jer smo ga predupredili da nemamo).
Po njegovom odlasku tobožnji „bolesnik“ hteo je da ustane, ali nije mogao. Neka nevidljiva sila prikovala ga za krevet. Mi u početku nismo poverovali. Mislili smo da se on pretvara i šali, ali smo se uverili da se ne šali. Rešili smo da počekamo dandva. Prošlo je i tri dana, a njemu sve gore i teže.
Videći šta smo učinili, nas dvojica pođemo do oca Jovana, priznamo svoje delo i sa suzama zamolimo za oproštaj.
Otac Jovan lepo nas je primio, oprostio nam i otpustio s mirom. Po povratku u svoj stan, zatekli smo druga zdrava i na nogama.
Ova lekcija dobro nam je poslužila za sav život i učinila religioznim i verujućim (Pismo pukovnika Mihaila Dimitrijevića Timofejeva).
2. Prilikom jednog dolaska oca Jovana u svoje selo, priđe mu jedan seljak i zatraži 25 rubalja, da leči svoju bolesnu kobilu (koja je bila zdrava). Otac Jovan pruži mu ih bez reči.
Ali kad se seljak vratio kući, na svoj užas zatekao je kobilu mrtvu.
On se gorko pokajao, vratio ocu Jovanu i priznao da ga je prevario, kobila mu je bila zdrava, ali sad je uginula. Otac Jovan ga pouči i oprosti mu.
Pored dara isceljivanja bolesnika, otac Jovan imao je od Boga i vlast nad epidemijama zaraznih bolesti i stihijama prirode.
Tako je svojom molitvom suzbio epidemiju kolere u jevrejskom naselju u gradu Novomoskovsku, zatim pomor stoke u Novgorodskoj guberniji.
Za vreme suše u svome kraju izmolio je kišu, a drugom prilikom, kad je usled duge letnje suše izbio veliki šumski požar“izmolio je kišu, koja je pomogla narodu da ugasi požar.
Krajem 1908. godine počeo se u Kronštatu gasiti veliki svetilnik Crkve Hristove, otac Jovan, koji je jarko svetleo 53 godine.
10. decembra odslužio je poslednju Liturgiju. Posle toga snaga ga je izdala. Dan smrti Bog mu je otkrio na petnaest godina ranije. Pao je u postelju i u njoj ostao do smrti. Sveštenici su mu svakog dana donosili sveto pričešće. 18. decembra počeo je povremeno da gubi svest, što je bio znak da je kraj blizu. Ipak, pričestio se ovog i sledećeg dana. Videći da smrt svakog časa može da nastupi, sveštenici porane i u osvit 20. decembra, još za noći, odsluže svetu Liturgiju i pričeste ga. Posle pričešća, on u 7 časova i 40 minuta mirno ode ka Gospodu u osamdesetoj godini života.
Njegovo telo prevezeno je u Petrograd i sahranjeno u grobnoj kapeli, unapred pripremljenoj, u suterenu hrama Jovanovskog ženskog manastira.
U prenosu i pogrebu njegovog tela učestvovala je ogromna masa naroda i veliki broj sveštenika.
Posle njegove sahrane, masa sveta, iz svih krajeva prostrane Rusije, hrlile su na njegov grob, tražeći od njega pomoći i leka u svojim nevoljama i bolestima.
A Gospod Bog proslavio je svoga ugodnika i posle njegovog prelaska u večni život mnogim čudesima, koja su se događala na njegovom grobu. U manastirskim knjigama zapisano je više od hiljadu takvih čuda, proverenih i od nadležnih potvrđenih. A koliko je ostalo nezabeleženih – to jedini Bog zna.
Od tih čudesnih isceljenja i javljanja navešćemo samo dva-tri.
1. Pokojni admiral Vladimir Fedorovič Ponomarev, kao komandant krstarice „Admiral Makarov“ prvi je pritekao u pomoć stanovnicima grada Mesine, na Siciliji, posle strašnog zemljotresa 28. decembra 1908. godine.
Spasavajući unesrećene, on se zarazi tifusom i po carevoj zapovesti njega prebace u Pirej, u Grčkoj, u tamošnju bolnicu.
Dva meseca moj muž lebdeo je između života i smrti, sa temperaturom preko 40 stepeni. U očajanju, ja pošaljem telegram svojoj materi u Petrograd da na grobu oca Jovana odsluži moleban za ozdravljenje moga muža. Ona to učini 3. marta.
U noći između 3. i 4. marta kod bolesnika nastupi prelomna kriza. A posle nekoliko dana dobijem od matere pismo i u njemu listić sa venca oca Jovana, na kome je bio naznačen datum molebna: 3. mart 1909.
Muž je ozdravio, napustio bolnicu, i posle mesec i po dana vratili smo se u Petrograd (Iskaz njegove supruge Aleksandre).
2. Vratar doma u kome je živeo otac Jovan rado je primao novčane nagrade, često velike, od onih koji su dolazili ocu Jovanu, da bi ih propustio u dom i omogućio im da se vide sa ocem Jovanom.
Skupivši tako poveću sumu, on posle smrti oca Jovana pođe u Petrograd u nameri da tamo otvori trgovinu. Ali se dogodi ono čemu se nije nadao: usput mu novac, kao nepravedno stečen, ukradu.
Kad je on to po dolasku u Petrograd primetio, nesrećni i maloverni srebroljubac odluči da se udavi u morskom kanalu. Došavši sa tom namerom do kanala, on se osvrne oko sebe i ne videvši nikoga oko sebe, on se baci u vodu. Ali ga neka sila odjednom izbaci iz vode i on pored sebe spazi oca Jovana, koji mu strogo rekne: „Ne čini to, greh je!“ i odmah iščezne.
Poražen takvom čudnom pojavom baćuške Jovana iz zagrobnog sveta, spaseni utopljenik uzvikne kroz suze zahvalnosti: „Sad i ja verujem da je otac Jovan – svetitelj!“
Strast srebroljublja ostavila ga je i on se odao podvigu doživotnog putnika i skupljača dobrovoljnih priloga za crkve.
3. U gradu Kazablanki, Maroku, živi ruski arhimandrit Varsonofij, koji je ispričao kako je jednom za života posetio oca Jovana i zatražio od njega nešto za uspomenu, ali ga je otac Jovan odbio. Posle svoje telesne smrti otac Jovan javi se svojoj sekretarici, devojci koja je sebe bila posvetila njemu na službu, i naredi joj da jedan rukopis, i pri tom kaže koji, preda arhimandritu Varsonofiju.
Otac Jovan bio je retka pojava među pastirima Crkve Hristove: sasud prepun Božje blagodati. Bio je ne samo veliki molitvenik, podvižnik, neumorni trudbenik i čudotvorac nego i veliki mislilac i plodan duhovni pisac. Njegova književna dela iznose 4.500 štampanih strana, podeljena u 6 tomova.
Prva tri toma sadrže njegove besede i pouke, četvrti i peti tom sadrže njegov čuveni dnevnik „Moj život u Hristu“, a šesti tom – „Misli o bogosluženju Pravoslavne crkve“.
Njegov dnevnik „Moj život u Hristu“ preveden je 1897. godine na engleski jezik i postao ručnom knjigom mnogih verujućih članova Anglikanske crkve – Engleza i Amerikanaca.
Za divno je čudo kako je otac Jovan uspeo, pored svoje tolike zauzetosti, još i da piše. Jer otkako se pročuo kao veliki čudotvorac, on je veliki, ako ne i najveći deo vremena provodio na putu, u vozu ili na lađi. Kući se vraćao kasno, retko kad pre ponoći, a već u 6 časova izjutra on je služio ranu Liturgiju. On je misli svoje i duhovne doživljaje beležio prilikom putovanja ili po povratku kući, pre nego što legne u postelju. On je spavao vrlo malo, dva-tri sata, retko kad više. Običan čovek takav podvig ne bi mogao izdržati tako dugo – punih pet decenija. Ali blagodat Božja krepila ga je, davala mu snage i teško breme činila lakim.
Teški dani koji su ubrzo posle njegove telesne smrti nastali u svetu i Rusiji (prvi svetski rat 1914-1918. i revolucija u Rusiji 1917., a zatim drugi svetski rat 1941-1945) omeli su Rusku crkvu da oca Jovana kanonizuje i unese u spisak bogougodnika koje Crkva proslavlja. Ali je to učinila Zagranična Ruska crkva u Sjedinjenim Američkim Državama 1. maja 1964. godine i odredila da se kao svetitelj proslavlja 19. oktobra i 20. decembra. U tu svrhu napisana mu je i štampana Služba sa Akatistom.
Gospode Svemilostivi, molitvama svežalostivog oca našeg svetog i pravednog Jovana Kronštatskog pomiluj i nas grešne. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
DEČAKA JOVANA,
krojačkog šegrta
 
BLAŽENI Jovan beše sa ostrva Tasa, iz sela Mariesa. U četrnaestoj godini svojoj, kao dečak, on bi doveden u Carigrad i dat jednome hrišćaninu da kod njega uči krojački zanat. Jednoga dana majstor posla Jovana da kupi konac kod nekog Jevrejina. Jovan se posvađa sa tim Jevrejinom. Utom, pošto beše podne, hodža po svom običaju stade vikati sa minareta. Čim hodža prestade, pogani Jevrejin stade vikati ka hodži i ostalim agarjanima: „Ne čujete li kako ovaj dečko vređa vašu veru i vaše svetinje?“ – Turci odmah poverovaše rečima Jevrejinovim, dohvatiše dečaka i nemilostivo izbiše, pa ga pred vezira odvedoše; i svedočahu kako je dečko vređao veru njihovu. Dečko se kunijaše da to nije istina, i da ga je Jevrejin oklevetao. Videći malog dečaka, veziru se sažali, i reče mu: „Hajde poturči se, pa ću ti dati mnoga blaga i načiniću te bogatašem, i stalno ćeš biti blizu mene, i uživaćeš sve počasti i slasti ovoga života“.
Ovakim primamljivim obećanjima vezir je hteo da dečaka odvoji od vere Hristove. No ovaj blagočestivi dečko Gospodnji odgovori veziru: „Ja se nikada neću odreći preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista, makar me stavili na hiljade i hiljade muka! makar mi svu carevinu vašu poklonili!“
Kada vezir uvide, da je dečko nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, on naredi da mu se odseče glava. Gradonačelnik uze maloga Jovana, odvede na gubilište, i predade ga dželatu. Dželat strašilno zamahnu mačem, ali jedva dotače Jovanov vratić, samo da vidi da li će se Jovan uplašiti. Ali se Jovan ne samo ne uplaši, nego s radošću očekivaše da mu mač odrubi glavu. Kada to dželat vide, on s gnjevom zamahnu silno mačem i spusti ga silovito na dečakov vratić, i odseče mu glavu.
Tako blaženi dečak mučenik primi od Gospoda venac mučeništva. Noću pak dođoše neki pobožni hrišćani, uzeše sveto telo svetog mučenika i sahraniše. Njegovim molitvama neka se i mi udostojimo Carstva Nebeskoga! Amin.[21]
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
  2. U ta vremena Antiohija, veleljepna prestonica Sirije, beše u Rimskoj carevini najveći grad posle Rima, i imađaše oko dvesta hiljada stanovnika. – Sv. apostol Petar upravljao Antiohijskom crkvom od 47-57. godine, prejemnik njegov sv. Evod do 68. godine, sv. Ignjatije Bogonosac od 68-107. godine.
  3. Spomen svetog Polikarpa praznuje se 23. februara.
  4. To je bilo 106. godine.
  5. Zevs ili Jupiter – glavni neznabožački Bog Grka i Rimljana.
  6. O tome sveti Ignjatije govori u svojoj Poslanici Efescima
  7. Sveti Ignjatije govori ovde o slavi umreti za Hrista.
  8. Voda živa – Duh Sveti, koji pobuđuje i ukrepljuje na mučeničku smrt. Sravni: Jn. 4, 10; 7, 3.
  9. Tojest s takom ljubavlju kao da Ignjatije beše njihov vlastiti episkop.
  10. Tako se računalo po rimskom kalendaru.
  11. Godine 107.
  12. Prenos moštiju svetoga Ignjatija praznuje se 29. januara.
  13. Posle smrti svoje žene, blaženi Filogonije bi silom uzet odstrane naroda iz njegovog advokatskog zvanja i za njegovu pravednost i pravičnost postavljen na episkopski presto.
  14. Pohvalnu reč svetom Filogoniju sveti Zlatoust izgovorio 386. g.
  15. Upokojio se oko 323. godine.
  16. Kralj Milutin vladao od 1282. do 1321. godine; praznuje ss 30. oktobra. – Sveti Stefan Dečanski vladao od 1321. do 1331. godine; praznuje se 11. novembra. – Car Dušan vladao od 1331. do 1346. kao kralj, a od1346. do 1355. godine kao car.
  17. Godina, mesto rođenja i svetovno ime svetog arhiepiskopa Danila ne znaju se.
  18. Evstatije II bio srpskim arhiepiskopom od 1286. do 1304. godine.
  19. Spomen njegov Crkva praznuje 11. maja.
  20. Stupio na presto 6. januara 1321. godine. – Spomen njegov praznuje se 11. novembra.
  21. Blaženi mučenik – dečak Jovan postrada 20. decembra 1652. god.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *