NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ELEVTERIJA, episkopa Ilirskog,
i matere njegove ANTIJE
 
A carovanja Elija Adrijana[1] u Rimu, velikog revnitelja idolopoklonstva, zasija kao svetla zvezda divni Elevterije. Rodi se on u Rimu od čuvenih i bogatih roditelja. Otac njegov triputa beše antipat[2] carski, a mati njegova udostoji se još veće časti i slave, jer prosvećena svetim apostolom Pavlom ona verova u Hrista i primi od njega sveto krštenje; a ime joj beše Antija. Rodivši dete ona ga nazva Elevterije; i vaspitavaše ga revnosno u pobožnosti. Ostavši rano udova ona, kada Elevterije poodraste, posveti Elevterija Bogu davši ga na službu episkopu Rimskom Anakletu,[3] kao dar zaista dostojan Boga. Videći Elevterija Bogom obdarena i prosvetljena blagodaću Božjom episkop ga primi u svoj klir, i rukopoloži ga u petnaestoj godini za đakona, u osamnaestoj za prezvitera, a u dvadesetoj godini za episkopa Ilirije.[4]
Sveti episkop Elevterije, kao sveća, na svetnjaku, svetljaše svetlošću reči Božije i privođaše mnoge k poznanju Jedinoga Boga. Ali zavidljivi đavo ne mogaše podnositi to i ustade na svetitelja, krvnički dišući svojom ubistvenom zloćom protiv pobožnosti. U tom cilju on nahuška i naoruža zločestivog cara Adrijana da ustane protiv istine, i da počne goniti hrišćane, a pre svega da ubije Elevterija. Isto tako namera mu beše da na svaki način uništi sve najbolje učitelje pobožnosti, i tako počupa najizvrsnije klasje na Hristovoj njivi. Car odmah sa pismom punim pretnje posla nekog vojvodu Feliksa da silom dovede Elevterija na carski sud. Stigavši u Iliriju, Feliks uluči priliku kada pastir dobri u hramu Gospodnjem hranjaše svoje duhovne ovce nebeskom hranom Božanskih reči, govoreći narodu pouku. On opkoli crkvu vojskom, pa sam uđe u crkvu dišući jarošću i gledajući krvnički. No posmatrajući Elevterija kako milo i slatko poučava pobožnosti svoje slušaoce, on i sam stade pažljivo slušati, i poče se diviti Hristovoj sili koju episkop propovedaše. I tada se u njemu jarost izmeni u krotost, jer njiva srca njegova beše podesna za primanje semena Božija: i on od vuka postade ovca, od gonitelja – učenik Hristov; i kao zaboravivši svu prošlost, on od razbojnika postade dobri i verni sluga Gospoda Hrista koga gonjaše. Stoga, prezrevši carsku naredbu, on pripade k nogama svetoga episkopa, i od toga vremena on se ne odvajaše od svoga učitelja, prosvećujući se njegovom propoveđu i utvrđujući se u pobožnosti.
Tako se Feliks obrati od bezbožnosti k pobožnosti, i više ne pomišljaše da se vrati onome koji ga je poslao. Svetn pak Elevterije, želeći žarko da postrada za svetu veru Hristovu, žuraše na put. Sa njim krenu i Feliks, ali ne kao vojvoda koji vodi sužnja već kao jagnje koje sledi pastiru. A kada za vreme putovanja naiđoše na vodu, Feliks postade kao drugi evnuh carice Kandakije[5] primi krštenje od božanstvenog Elevterija i svuče sa sebe tame idolodemonije kao neke trule haljine.
Kada stigoše u Rim, hrišćani doznaše da se Feliks prisajedinio Crkvi Hristovoj; a on im ispriča sve odnosno episkopa Elevterija. Po carevom pak naređenju Elevterije bi izveden na sud. On stupi tamo hrabro i neustrašivo, kao da je pozvan ne na sud već na praznik. Car, pogledavši na njega p videvši da je i mlad i lep i vedar i svima prirodnim darovima ukrašen, upita ga: Elevterije, zašto si ostavio pradedovsku veru i prezreo poštovanje bogova, a počituješ nekakvog novog boga koji je ne samo naočigled svih umro, nego pritom najstrašnijom smrću umro? – Elevterije ne hte ništa odgovoriti na ove bezumne reči, ugledajući se na Hrista koji usred stradanja ćutaše pred Pilatom i ništa ne odgovaraše Irodu. – Tada car ponovo progovori: Odgovaraj, zašto si tako bezuman postao, te si se bezumnoj hrišćanskoj veri prisajedinio? Pokori se meni i prinesi žrtvu našim nepobedivim bogovima. Ako me poslušaš i postupiš po mome zahtevu, odlikovaću te velikom čašću; u protivnom, staviću te na teške muke.
Elevterije prizva Gospoda koji je rekao: Ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer ću vam ja dati premudrost kojoj se neće moći protiviti (Mt. 10, 19; Lk. 21, 15), i odgovori: Kako mogu ja služiti takim bogovima i složiti se sa onima koji im služe? Nije li bolje da vam savetujem da odstupite od njih? Ali pošto vi nećete da me poslušate, onda treba plakati zbog vašeg bezumlja, jer vi, iako obdareni od Boga razumom, postadoste toliko gori od drvlja i kamenja, da njih smatrate za svoje bogove, ostavivši Istinitoga Boga koji je premudrošću sazdao svu vaseljenu: jer nebo i zemlja su delo ruku Njegovih; a između svega što je On stvorio, mi ljudi smo najkrasnija i najskupocenija tvorevina. Međutim mi lutamo u neznanju, hodeći kao u noći i, ne znajući šta je Gospodu ugodno a šta nije, mi ratujemo protiv Njega. One pak koji su zaista naši neprijatelji i protivnici, a to su đavoli, mi – o, bezumlja! – smatramo za bogove i Gospode, i ukazujemo im počasti i prinosimo im žrtve! Što se mene tiče, ja sam se prilepio uz Gospoda mog, i svagda ću Mu biti veran, i poslužiću Hristu mome. Sve pak vaše: i počasti i ruganja i muke, – sve to smatram za dečje igračke i dečja plašila. Jer kao što kaže moj učitelj sveti Pavle: meni se razape svet, i ja svetu (Gal. 6, 14), i umreti za Hrista – meni je uživanje i radost.
Ove reči ispuniše cara gnjevom, i on naredi da se donese železni krevet, da se ispod njega razastre mnogo žara, a da se na krevetu ispruži mučenik nag, i da se neprestano dodaje ispod kreveta žar, i sve tako dok mučenik ne izdahne. Kada krevet bi spremljen, mučenik sam leže na njega i ispruži se celim telom. Prisutni pak narod prigovaraše caru zbog takvog mučenja, i govoraše: Zašto ovog čestitog, plemenitog i čuvenog po svojoj mudrosti čoveka, na tako strahovit način pogubljivati, kao da je neki zločinac. – Međutim Bog odozgo olakšavaše patnje mučeniku, koji se radovaše kao rosom rashlađivan i kao da na mekim ružama leži.
Posle takog mučenja car ukroti malo svoju jarost, i naredi da mučenikovo telo skinu s kreveta, misleći da je on već umro. Međutim mučenik ustade sa kreveta živ i zdrav, ni najmanje nepovređen od ognja; veseo i razdragan on pevaše: Uzvišivaću te, Bože moj, Care moj, i blagosiljaću ime tvoje vavek; hvaliću Boga koji veseli mladost moju. Naraštaj za naraštajem hvaliće dela tvoja, Gospode, i kazivati silu tvoju i javljati čudesa tvoja (Psal. 144, 1. 4. 6).
Pošto proslavi Boga na takav način, sveštenomučenik Elevterije još neustrašivije stupi pred mučitelja i reče mu: Care, pogledaj na mene, za koga oi mislio da je izgoreo u ognju, i poznaj propovedanog mnome Hrista Boga, a poznaj i nemoć bogova tvojih.
Posramljen i pobeđen ovako smelim i slobodnim rečima mučenikovim, car stade smišljati još veće muke. Tako, na sredinu ponovo bi iznesena železna rešetka; ispod nje bi naložen strahovit oganj, pritom je zalivahu zejtinom, što sve stvaraše ogroman plamen. No ni tu Gospodnja blagodat ne ostavi mučenika. Jer čim na tu rešetku položiše mučenika, oganj se odmah ugasi, žar ostinu, a železna rešetka postade hladna, kao da su je zalivali ne zejtinom nego vodom; i mučenik ostade nepovređen. No, šta se dogodi? da li se time ugasi i jarost careva? Ni najmanje. Ponesen strahovitom ljutinom, on ne postade bolji: kao slep, on imađaše samo jednu nameru: da mučeći svetitelja ugodi svojim bogovima, koji u stvari behu glavom sami đavoli čovekoubice.
Posle toga car naredi da donesu tiganj, rastope u njemu vosak, smolu i salo, nalože veliki oganj ispod njega, pa polože na njega svetog mučenika. Kada sve to bi urađeno, i tiganj usijan, i smesa u njemu uzavrela, mučenik stupi na tiganj sa namerom da podnese i te muke. No car mu reče: Elevterije, nalazeći se između smrti i života, izaberi ono što je korisno po tebe. Evo, ja silno brinem o tebi, da te ljuta smrt ne odnese, i volim te kao svog rođenog sina. Tako mi bogova, ja ne želim da muž tako plemenit, tako dobar, rečit i divan nerazumno sunovraćuje sebe u besmislenu pogibao, i to iz gorde, sujetne i nekorisne nepokornosti. – No mučenik, stojeći pred carem, stade mu govoriti neustrašivo; odgovarajući mu na lukavu ljubaznost, on mu po zasluzi uzvraćaše nazivajući ga vukom koji napada na ovce Hristove. Pritom dodade i ovo: Ma šta ti radio, nećeš me ubediti da ostavim svoje pobožno življenje.
Tada se Adrijan razbesni, pa ostavi reči i pređe na delo. On ponovo naredi da mučenika polože na tiganju. Kada to bi urađeno, dogodi se ono što i ranije: oganj se pretvori u rosu, i neki svež vetar rashlađivaše svetoga junaka. Adrijan, videći da se sve zbiva protiv njegove volje, ne znađaše šta da radi pa sevši on stade razmišljati. U to vreme pored cara se nalažaše i eparh gradski Koriv; to beše čovek bogoizabran: on je već delimično bio upoznat sa hrišćanskim učenjem; znao je na koji je način vojvoda Feliks postao hrišćanin; i uopšte, on je već, kao neko seme, bio primio u svoje srce začetke hrišćanske vere, ali, držeći se još mnogobožačkog neznabožja, on je veoma povlađivao caru. I on, ugledavši cara silno smućena i zbunjena zbog toga što nije znao šta da radi s mučenikom, savetova caru da naredi: da što nije znao šta da radi s mučenikom, savetova caru da naredi: da se usija bronzana peć, sva načičkana iznutra gvozdenim klincima, pa da se u nju baci Elevterije.
Kada peć bi strahovito usijana, mučenik, podigavši svoje telesne i duševne oči gore i uperivši sav um u nebo, ispuni se bogonadahnute radosti i govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste Bože moj, što si me udostojio tolikih blaga, što si me opasao silom Svojom, i što si me ukrepio da toliko stradam za sveto ime Tvoje. I sada pogledaj s neba i vidi šta smisliše protiv mene nenavidnici moji, i izbavi dušu moju od zamki njihovih i od ljudi krvopija, jer si dobar; sačuvaj me, da bi svi znali Tebe Jedinoga Boga na svoj zemlji. – Zatim, slično svetom prvomučeniku Stefanu koji se molio za one koji ga zasipahu kamenjem, sveti Elevterije se stade ovako moliti za mučitelje svoje: O, svemilosrdni Gospode, darni srce njihovo i učini da oni poznadu sveto ime Tvoje, i privedi ih k svetoj volji Tvojoj, da bi poznali Tebe Jedinoga istinitog Boga i napustili ubitačno klanjanje idolima, jer si blagosloven vavek, amin.
Dok se mučenik tako moljaše, Koriv pažljivo prisluškivaše reči njegove molitve, i odmah mu se zagreja srce, i početci vere, koje ranije beše primio, razgoreše se kao žar, i on se potpuno promeni. I on, kao da nije onaj čovek koji predloži caru ovakvo mučenje za Elevterija, pristupi caru i reče: Zašto se nevini Elevterije stavlja na takve muke, kao da je učinio neki zločin? i zbog kakve krivice se osuđuje na taku ljutu smrt?
Car, čuvši ove neočekivane reči od Koriva, sav se uzruja, pa jarosno pogledavši na njega reče: Jesi li to ti, znanče naš Korive? Šta se to desilo s tobom? da se nisi prelastio zlatom koje si uzeo od majke njegove, te je ono učinilo da se neočekivano promeniš? Zar ti nije dosta mojih darova, i bogatstva, i slave, i časti, i imanja, preko kojih te načinih čuvenim u celome Rimu? A ako želiš i nešto više od mene, i to ti se ne brani: evo, sve su moje riznice pred tobom otvorene: obema rukama uzimaj koliko ti je volja, samo ne dozvoljavaj da tajno budeš potkupljen od žene sa malo zlata.
Koriv pak, ispunivši se sav svete revnosti i prosvećen molitvom mučenika, uskliknu: Zlato tvoje neka ti bude na pogibao, jer se od njega zapaljuje oganj večni! Zašto ti dobrovoljno oslepljuješ sebe i paštiš se da pokolebaš ono što je nepokolebljivo? Ta tebi je dobro poznato, da ni jedan od tvojih bogova ne može ni jednoga od prisutnih sačuvati nepovređenim od ognja, a Bog koga počituje Elevterije načini Elevterija jačim od ognja i diže ga iznad svake druge muke.
Ove reči neiskazano razbesniše mučitelja, jer zaista veliko prijateljstvo rađa ponekad i veliku mržnju. I on naredi da eparha bace u tu samu peć, koju po njegovom savetu spremiše za Elevterija. Kada Koriv dođe blizu peći, on kliknu k mučeniku Elevteriju: Pomoli se za mene, i naoružaj me onim oružjem Hristovim kojim si naoružao i vojvodu Feliksa.
Pošto sveti Elevterije blagoslovi Koriva krsnim znakom, Koriv bi bačen u peć, ali ostade u njoj nepovređen, i posle jednoga sata izađe iz nje zdrav slaveći Boga. Car pak Adrijan, već malaksao od mučiteljskog besa, naredi da se Korivu odseče glava. I tako Koriv primi mučeničku smrt, i za kratko vreme steče riznicu, za kojom mnogi toliko žude.
Posle toga i Elevterije bi bačen u tu istu peć; u njoj oni ga stadoše vući po oštrim železnim klincima, ali oganj se kao i ranije ugasi, i peć ostinu, i oštri se klinci polomiše, kao ukazujući poštovanje mučenikovom telu, a izobličavajući duševno slepilo mučiteljevo, i privlačeći prisutne k poznanju Boga koji čini takva preslavna čudesa. I svi prisutni klicahu: Veliki je Bog hrišćanski koga propoveda Elevterije! – Mučitelj se ponovo nađe u velikoj nedoumici ne znajući šta da radi, i naredi da mučenika odvedu u tamnicu. Sam pak sazva svoje savetnike i vasceli dan provede u savetovanju s njima na koji bi način pogubio Elevterija.
Međutim, sveti mučenik Elevterije u tamnici beše moren glađu mnogo dana. Ali Onaj koji je nekada hranio proroka Danila preko Avakuma i proroka Iliju preko gavrana,[6] Taj ne dopusti da i Elevterije umre od gladi: jer ga hranjaše anđelskom hranom, šaljući mu je u tamnicu po golubu.
Naposletku mučitelj naredi da se dovedu divlji konji i za njih priveže mučenik, da bi vučen i mrcvaren od njih umro. I kada se to poče privoditi u delo, Angeo Gospodnji siđe s neba, odreši svetitelja, i otevši ga iz ruku mučitelja odvede na goru nedaleko od grada: u pusto mesto koje bejaše obitalište zverinja. Tamo sveti mučenik Elevterije, uznoseći hvalu Bogu, življaše sa zverima kao sa ovcama. Njega okružavahu lavovi i medvedi i umiljavahu mu se; i kao poznajući glas njegov oni iđahu svuda za njim kao sluge za gospodarem, služeći mu i čuvajući ga. No nakon ne malo vremena saznadoše za svetitelja lovci. Glas o tome dođe i do cara Adrijana. On odmah posla vojnike da uhvate Elevterija. Kada vojnici naiđoše na svetitelja, zveri poleteše na njih kao na neprijatelje gospodara svoga, i umalo ih ne rastrgoše da im sveti Elevterije ne zapreti i ne odasla ih u pustinju. Sam pak pođe s vojnicima radujući se kao pozvan na gozbu i razgovarajući putem s njima o Carstvu Božjem, i o paklu ognjenom koji je spremljen za idolopoklonike I svetitelj ih putem prosveti učenjem Hristovim i krsti, a s njima i druge, do pet stotina njih koji poverovaše u Gospoda Hrista.
Kada stigoše u Rim, car osudi svetog Elevterija: da bude pojeden od zverova. Radi izvršenja presude sveti Elevterije bi uveden u cirk – mesto pogubljenja. Na njega prvo pustiše lavicu, pa zatim lava. Ali oni, postavši krotki kao ovce, stadoše lizati noge mučeniku. Jer kako su oni mogli darnuti njega, kome, po naređenju Božjem, služahu u pustinji tako mnogi zverovi kao svome gospodaru? Videći šta se zbiva, narod stade vikati: Veliki je Bog Elevterijev! – Neki pak huljahu, nazivajući Elevterija volhom i mađioničarem. No takve iznenada postiže kazna Božija: nekolicina od tih hulitelja onemiše. – A mučitelj, ne znajući šta još da radi, naredi da svetitelju mačem odseku glavu. I kada to bi izvršeno, majka svetoga Elevterija blažena Antija, koja je svo vreme s radošću posmatrala podvig svoga sina, zagrlivši mrtvo telo njegovo, stade ga celivati. Likujući i blagodareći Boga što se primljena od nje krv proli za Hrista, ona i sama, posečena mačem od neznabožaca, pade mrtva nad telom sina svoga. A hrišćani koji se nalažahu tu, kako oni iz Ilirika tako i oni iz Rima, uzevši sveta tela ugodnika Božjih, česno ih pogreboše, hvaleći Boga, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
STEFANA ISPOVEDNIKA,
arhiepiskopa Surožskog
 
PREPODOBNI otac naš Stefan beše rodom od Kapadokije,[7] od hrišćanskih roditelja, koji ga odgajiše u dobrom vaspitanju. Kao dete on se odlikovao dobrom naravi, klonio se običnih dečjih zabava. Kada mu bi sedam godina, roditelji ga dadoše da se uči knjizi. Sposoban, on brzo pokaza veliki napredak u izučavanju Svetoga Pisma. Kada navrši petnaest godina, on otputova iz svoje postojbine u Carigrad, želeći da tamo dovrši svoje obrazovanje. To bi za carovanja Teodosija Adramitena[8] i patrijarhovanja svetoga Germana.[9]
U Carigradu Stefan produži vrlo revnosno svoje školovanje; i izučivši filosofske nauke, on mudrošću svojom prevaziđe mnoge, pa čak i učitelje svoje, tako da se svi divljahu mudrosti njegovoj. Čuvši za Stefana, patrijarh Carigradski sveti German prizva ga, i pošto ga blagoslovi upita ga odakle je. Stefan mu ispriča sve o sebi. Svetom patrijarhu se dopade njegova dobra narav, smirenost i mudrost, i on zadrža Stefana da živi u patrijaršiji. Blaženi Stefan provede u patrijaršiji nekoliko godina, revnujući za svetu Crkvu i živeći u uzdržanju i čistoj savesti. Zatim on ode iz Carigrada tajno, da niko ne zna, i dođe u neki manastir, postriže se u monaha, i podvizavaše se dobro. Potom, obuzet žudnjom za potpunim usamljeničkim molitvenim tihovanjem, on se udalji iz manastira, i našavši jedno mesto veoma zabačeno i potpuno nepoznato drugima, on provede na njemu dosta vremena, služeći Bogu u postu i molitvama.
U to vreme prestavi se episkop koji beše u gradu Surožu,[10] i žitelji Suroža doputovaše u Carigrad k svjatjejšem patrijarhu Germanu, ištući episkopa za Surož. Pri pretresanju toga pitanja izbiše nesuglasice, pošto su jedni želeli jednoga, drugi drugoga. Surožani moljahu cara i svjatjejšeg patrijarha da im dadu episkopa koji je u stanju dobro upravljati Crkvom, jer, – govorahu oni -, umnožiše se jeresi u našem gradu.
Jednom, kada sveti German noću stajaše na molitvi, Javi mu se Angeo Gospodnji i reče: „Sutra pošlji u pusto zabačeno mesto gde živi izabranik Božji Stefan; njega postavi za episkopa Surožu, jer on može dobro pasti Hristovo stado, i zloverne od zloverja privesti k istinitoj veri. Ja sam i k njemu poslan od Boga da mu naredim, da se ni u čemu ne ogluši o tebe“. – Patrijarh upita: Gospodine, kako ću ja poznati mesto gde živi izabranik Božji Stefan? – Tada Angeo, uzevši jednoga od patrijarhovih slugu, pokaza mu obitalište svetiteljevo; i sluga, vrativši se, izvesti patrijarha.
Svetome pak Stefanu, koji se u to vreme moljaše Bogu u svom zabačenom pustom mestu, javi se isti Angeo Gospodnji u beloj odeći, sveti Stefan se uplaši, i drhteći on pade od straha na zemlju. No Angeo uze svetitelja za ruku, i uspokoji ga rekavši: „Ja sam Angeo Gospodnji, poslat sam od Hrista Spasitelja da ti javim radost, i da ti naredim da ideš u grad Surož, da naučiš ljude Hristovoj veri. Sutra će te patrijarh pozvati, posvetiće te i poslati tamo za arhiepiskopa. A ti se ne ogluši o njega, da ne bi razgnjevio Boga“. – Zatim, davši mu mir, Angeo uziće na nebo.
Sutradan patrijarh posla sa slugom dva prezvitera po svetog Stefana; i oni sa velikom češću dovedoše svetitelja k patrijarhu. Patrijarh s radošću dočeka svetog Stefana, posveti ga i postavi za arhiepiskopa Surožu, i lađom ga uputi u određenu mu eparhiju.
Stigavši u grad Surož i stupivši na arhiepiskopski presto, sveti Stefan stade učiti ljude istinama Svetoga Pisma. I za pet godina on krsti sav grad Surož i svu njegovu okolinu.
U to vreme u Carigradu su zacari Lav Isavrijanac, i zapali se besom ikonoborstva, naučen tome od dva Jevrejina. Najpre on naredi da svete ikone nameštaju visoko, govoreći: Ko je čist neka ih celiva. – Zatim naredi da ikone vešaju u vazduhu, govoreći da ikone ne treba prikivati na zidu. I mnoge druge stvari preduzimaše bednik protiv poštovanja svetih ikona. Sveti patrijarh German ga mnogo savetovaše, da se okane svog zlog podl/hvata, razgovarajući s njim na osnovu sveštenih knjiga. Pri tome patrijarh German odbi da potpiše carevu zapovest protiv ikonopoštovanja, govoreći da ne može uvoditi ništa novo u stvarima vere bez Vaseljenskog sabora.
Razgnjevivši se zbog toga, prokleti ikonoborac otvoreno pokaza svoj otrov, koji je dotle skrivao u srcu svom, i poče silno goniti svete ikone, huliti ih i satirati. A razasla Lav naređenje po svemu gradu, i po mnogim okolnim mestima, da svi tako imaju postupati sa svetim ikonama, k govoraše: Ako mi se ko bude protivio, mučiću ga raznim mukama i predaću ga na smrt.
V carskom gradu tada mogla su se videti raznovrsna mučenja pravoslavnih hrišćana. Patrijarha pak Germana zločestivi car posla u zatočenje, a mesto njega postavi za patrijarha svoga jeretičkog jednomišljenika Anastasija, rodom Sirijanina. Zatim car i patrijarh uputiše svoje izaslanike u Surož k svetom arhiepiskopu Stefanu sa zločestivim naređenjem: da se ne poklanja ikonama i krstu. Sveti Stefan odgovori izaslanicima: Ne bilo toga! ja neću dopustiti ljudima mojim da odstupe od zakona Hristova; ne slušam naređenja ni cara ni bednoga patrijarha.
Noću sveti arhiepiskop Stefan dođe k izaslanicima na lađu i zajedno s njima otputova u Carigrad. Obukavši se u odjejanje svoga arhijerejskog čina, on predstade caru. Car ga upita: Ko si ti? – Svetitelj odgovori: Ja sam arhiepiskop Surožski Stefan. – I reče car: Vidiš li ovaj sabor što zaseda sa mnom u velikoj časti? Oni popališe i isekoše ikone; stoga me i ti poslušaj, pa ćeš i ti biti u takoj velikoj časti s nama. – Sveti Stefan odgovori: Ne bilo toga! Makar me ti spalio, ili na komade isekao, ili kojim bilo drugim mukama umorio, ja sam gotov sve pretrpeti za ikone i za krst Gospodnji. – Zatim svetitelj reče caru: Mi u knjigama nađosmo neko proročanstvo: da će se u Carigradu pojaviti zločestivi car, ikonoborac, koji spaljuje svete ikone. No ne dao Bog da to bude za tvoga carovanja! – Car upita: A jeste li našli ime toga cara? – Ime je njegovo Konop, odgovori svetitelj. – U pravu si, Stefane, primeti car, ti si našao moje ime, jer otac i mati dadoše mi ime Konop. – Na to reče Stefan: O, care, neka se to ne zbude za tvoga carovanja! A ako ti to uradiš, onda ćeš biti preteča Antihristov!
Kada to ču od svetitelja, bedni car ga gvozdenom rukavicom izudara po licu, ustima i zubima, vičući: Kako si me smeo nazvati pretečom Antihrista? – I naredi car da svetitelja uhvate za kosu i za bradu, pa da ga biju, vuku po zemlji, i vrgnu u tamnicu. Vučen, svetitelj uznošaše blagodarnost Bogu, i bi posađen u taMnicu, u kojoj se nalažahu i drugi episkopi.
Zatim car ponovo naredi da Stefana dovedu pred njega; i govoraše: Kako se usudi episkop Surožski nazvati me onako! Dovucite ga ovamo s batinama! – Svetitelj predstade caru sa sedam episkopa. A car držeći u svojim rukama ikonu Gospoda, Bogorodice i Jovana Preteče, upita svetitelja: Zašto si me nazvao pretečom Antihrista? – Svetitelj odgovori: Zato što činiš dela njegova. Tako sam te nazvao; i sada te opet tako nazivam.
Tada car pljunu na ikonu, izgazi je, i reče Stefanu: Uradi i ti to isto sa ovom ikonom. – Svetitelj, rasplakavši se, reče: Neprijatelju Božji, nedostojni carstva! Kako ne oslepiše bezumne oči tvoje, i kako se ne osušiše bezakone ruke tvoje? Neka ti Bog uskoro oduzme carstvo i prekrati život tvoj!
Čuvši to, car u gnjevu naredi da biju svetoga Stefana. Zatim ga vezaše konju za rep, pa u tamnicu odvukoše. A svetitelj uznošaše blagodarnost Bogu. I svi što behu u tamnici moliše Boga, i na molitve svetih ubrzo umre zli car, a na presto stupi njegov sin Konstantin Kopronim. Supruga pak njegova, čuvši za vrline i čudesa svetoga Stefana, moli svoga muža, cara Konstantina, da pusti svetitelja da ide na svoj episkopski presto. U to vreme caru se rodi sin, i sveti Stefan ga krsti. Obasuvši svetitelja poklonima, car ga s velikom češću otpusti pastvi njegovoj. Dobivši ponovo presto svoj, dobri pastir dugo vreme dobro pasaše povereno mu stado. Zatim, providevši svoj odlazak k Bogu, on postavi mesto sebe za arhiepiskopa Surožskog svog klirika Filareta, pa se prestavi k Bogu u život večni, u petnaesti dan meseca decembra.[11]
U Surožu beše neki čovek po imenu Jefrem, slep od utrobe matere svoje, koga je sveti Stefan pomagao hranom, pićem i odećom. Čuvši za smrt svoga dobrotvora on zaplaka, govoreći: Ko će se sada starati o meni? Vodite me, da celivam svete noge njegove. – I kada bi priveden k telu preminulog svetog Stefana, on pripade k nogama njegovim plačući i ridajući, i odmah progleda. Ovim čudom Bog objavi da je ugodnik Njegov Stefan uvršćen u svetitelje k liku čudotvoraca i ispovednika. Sveto pak telo njegovo bi od strane episkopa i svega naroda Surožskog sa mnogim suzama česno sahranjeno, u slavu Boga od svih slavljenog i veličanog vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA NOVOG LATRSKOG
 
PREPODOBNI Pavle rodio se u gradu Eleji.[12] Roditelji njegovi, veoma pobožni i bogoljubivi, Antioh i Evdokija, behu iz roda prepodobnog i bogonosnog oca našeg Joanikija Velikog. Još kao dečak Pavle ostade siroče, jer mu roditelji umreše. Nemajući od čega da živi, on postade čuvar svinja, i tako izdržavaše sebe. Njegov stariji brat Vasilije beše monah u manastiru na gori Latri. On posla po Pavla i pozva ga k sebi u manastir. U manastiru Vasilije predade svoga brata Pavla starcu Petru, vrlo velikom podvižniku, da ga nauči podvizavanju. Rukovođen starcem, Pavle se revnosno podvizavaše sa svakom poslušnošću svome starcu, i veoma napredovaše u duhovnom životu. Starac se naročito staraše da Pavla nauči neprestanoj molitvi i neprestanom bdenju. Umrtvljujući telo svoje, Pavle nikada nije legao na postelju ili na rogožu da spana, nego se naslanjao na zid, ili na drvo, ili na kamen, i tako bi pomalo odspavao. Često, da bi savladao san, on je tovario sebi na leđa dva teška kamena, i tako svu noć hodao oko manastira do jutrenja; ili je odlazio na obližnju rečicu, i u senci drveća predavao se suznoj molitvi i bogorazmišljanju.
Kada se božanstveni starac Petar prestavi ka Gospodu, bratija mnogo moliše Pavla da se primi starešinstva i bude im iguman. Ali blaženi Pavle to odlučno odbi; i željan većih podviga udalji se u zabačenu pešteru na visovima gore Latre. Tu se on usamljenički podvizavaše, provodeći vreme u neprekidnim molitvama i bdenjima i postovima. Hranjaše se žirom. Tu on doživljavaše mnoga i teška iskušenja od zlobnih demona, koje on blagodaću Božjom tako obezoruža i pobedi, da ih ni u šta računao nije.
Za svoje podvige blaženi Pavle dobi od Boga blagodat čudotvorstva i prozorljivosti. Tako, na bezvodiom mestu on molitvom izvede vodu. Na njega je silazio oganj s neba, i on je sav blistao nebeskom svetlošću. Kada se molio, prsti su mu plamteli kao buktinje, i plamen je suktao iz njih do u nebo. On imađaše anđela koji je zajedno obitavao s njim, svagda ga čuvao, vidljivo razgovarao s njim zbog velike čistote duše njegove, i rado ispunjavao svaku želju njegovu. Jednom svetitelj spomenu svež sir; anđeo mu odmah donese takvoga sira. Drugom prilikom blaženi se opomenu salate; anđeo mu je donese. Jedanput se svetitelju slomi štap koji je on imao i čuvao; anđeo mu onda donese druga i predade mu.
A od bezbroj čudesa blaženoga Pavla evo još neka. Samim imenom njegovim odgonjahu se daleko čitave vojske demona, bolesti bežahu od bolesnika, slepe oči isceljivahu se, sve patnje tela izlečivahu se. Isto tako, imenom svetiteljevim isceljivahu se strasti duše pre strasti tela. Duše koje su stradale nepoznavanjem istinitoga Boga i bile nečiste, postajahu zdrave i čiste molitvom svetiteljevom. Ovaj čudesni otac beše prepun svake blagodati Božije. Mio i vedar, on beše naročito milostiv i samilostiv prema grešnicima koji se kaju. Tvoreći vrline i živeći po svemu bogougodno, on se udostoji prevelikih i premnogih otkrivenja i viđenja.
Slava njegovih neobičnih podviga i svetog života privuče k prepodobnome Pavlu mnoge podvižnike, koji se nastaniše u podnožju svetiteljeve stenovite peštere i ustrojiše manastir. Car Konstantin Porfirorodni[13] često je pisao blaženom Pavlu moleći ga za molitve i savete.
Za vreme svoga usamljeničkog molitvenog podvizavanja, uznemiravan od mnogobrojnih posetilaca, prepodobni Pavle se dvaput udaljavao na ostrvo Samos,[14] gde je osnovao lavru i obnovio tri manastira, razrušena od Agarjana. Po drugom povratku u Latru, on predskaza čas svoje smrti. Zatim siđe sa gore i, blagoslovivši bratiju, ovaj blaženi otac u miru predade duh svoj Gospodu, otišavši u nebesko blaženstvo.[15]
Blaženi Pavle i posle smrti proslavi se od Boga čineći prevelika čudesa pomoću mira koje isticaše iz njegovog groba.
 
SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE
SUZANE,
koja se podvizavala pod muškim imenom Jovan
 
SVETA Suzana rodila se u Palestini, od oca neznabošca i majke Jevrejke. Suzana odbeže neverje i primi veru Hristovu i sveto krštenje od episkopa Silvane. Kada joj umreše roditelji, blažena Suzana razdade sve svoje imanje siromasima, dade slobodu svojim robovima i robinjama, odseče svoju kosu, preruši se u muško odelo, pa ode u muški manastir, u Jerusalimu, pod imenom Jovan. Zbog mnogih vrlina svojih ona postade i arhimandrit manastira. Pošto provede u manastiru punih dvadeset godina, nju snađe užasna kleveta: jedna monahinja, koja beše došla u posetu manastiru, misleći da je ona muškarac, pokuša da je navede na greh; no pošto prepodobna to odbi, monahinja je okleveta kao da je ona htela da je siluje.
Ovu klevetu svetiteljka primi sa zahvalnošću i zatraži epitimiju za učinjeno nedelo. Saznavši o tome, episkop Elevteropoljski dođe u manastir i izruži igumana što je dopustio da u manastiru bivaju taka nedela. Iguman htede da optuženog Jovana liši čina. Našavši se u takvoj teškoći, blažena Suzana zatraži dve devojke i dve đakonise, izdvoji se sa njima nasamo, i uveri ih da je žena. Kada to saznade, episkop se iznenadi i proizvede Suzanu za đakonisu. Od tada blažena Suzana učini imenom Gospodnjim mnoga čudesa.
U to vreme carski namesnik Aleksandar doputova u Elevteropolj i prinese žrtve idolima. To podstače svetu Suzanu, te ona dobrovoljno ode k njemu, i samom molitvom svojom poruši idole, i iopovedi veru svoju u Hrista Boga. Carski namesnik naredi da joj zbog toga odseku grudi. No dejstvom sile Božje grudi joj odmah opet postadoše čitave i zdrave. Kada to čudo videše dželati koji joj odsekoše grudi, svi poverovaše u Hrista. Zato im svima odsekoše glave, i oni primiše vence mučeništva. U usta pak blažene Suzane nališe kroz levak vrelo olovo koje se razli po utrobi njenoj. Ali blagodaću Božjom ovetiteljka bi sačuvana nepovređena. Onda joj kožu oderaše, pa je u oganj baciše, gde ona i predade dušu svoju. I tako otide k mnogoželjenom Ženiku – Gospodu Isusu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PARDA OTŠELNIKA
 
PREPODOBNI Pard beše rodom Rimljanin, i u mladosti svojoj bio rabadžija. Jednom on krenu sa svojim kamilama u Jerihon, i tamo se smesti pri jednoj gostionici. No po dopuštenju Božjem, a po dejstvu đavola, i nepažnjom Pardovom, jednom pade pod noge kamilama malo dete: kamile ga izgaziše i ono umre. Ovaj nehotični greh silno ožalosti Parda, i on se udalji na goru Arion, u Palestini. Tamo se postriže u monaha, i stalno jadikovaše, i s ridanjem ponavljaše: Ja sam ubio dete, i treba da budem osuđen kao ubica.
Nedaleko od mesta gde življaše Pard, u dolini obitavaše lav. I prepodobni Pard odlažaše u njegovo legalo, i udaraše lava kopljem, eda bi ga razljutio, i ovaj ga rastrgao. Međutim lav mu ne nanošaše nikakvu povredu. Tada starac, videći da ne može postići svoj cilj, odluči da legne na put kojim je lav odlazio k reci na vodopoj, nadajući se da će ga zver, našavši ga na putu, rastrgnuti, te bi on, postradavši u ovom svetu, izbavio se od mučenja u onom svetu za ubistvo deteta. Prepodobni Pard i postupi prema svojoj odluci: leže na put, skinuvši sa sebe odelo i metnuvši ga pored sebe. I gle lav, prolazeći tom stazom postupi kao čovek: preskoči svetitelja ćutke, i ne dotače ga se. Tada razumede starac da mu je Gospod oprostio taj greh, i vrati se u svoje obitalište na gori. I ostade tamo sve do kraja svoga života, služeći svima kao obrazac dobrodušna čoveka.[16]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ELEVTERIJA KUVIKULARIJA
 
OVAJ sveti mučenik, nazvan Kuvikularije, beše iz Carigrada. Sijajući pravoslavljem, on bogatstvom i slavom prevazilazaše sve u ono vreme slavne velmože, jer se on odgajao od malena u carskim dvorovima. Međutim, ranjen ljubavlju prema netruležnim i večnim dobrima, smatraše blaženi sva zemaljska dobra za ništa. Zato je više voleo da odbaci sve privremeno da bi dobio makar najniže mesto u dvorima Gospodnjim, . nego da bude prvi u šatorima grešnika, kao što veli božanski David (Ps. 84, 10). Otuda, imajući priljubljeno uz Boga duhovno oko duše svoje, svakodnevno proslavljaše Boga slavoslovljima i upražnjavaše svaku vrstu vrline.
Međutim, upropastitelj duša naših đavo, nije mogao podneta gledajući sve to, te iskoristivši kao oruđe slugu ovoga svetog čoveka, pokrenu ga da ode kod tada bezbožnog cara[17] i da optuži svetoga govoreći, da je gospodar njegov Elevterije kršten hrišćanskim krštenjem i da je, podigavši hram, proslavljao u njemu Raspetoga, a da mrzeći i odvraćajući se od carskih naredbi ima kuću skrivenu duboko u zemlji,[18] u kojoj je prinosio Hristu svenoćna bdenja, mučeći i telo svoje postom, . suzama i plačem. Kada to sluga reče, razgnevi se car te posla da dovedu svetoga, koji kad stupi pred njega, car, praveći se krotak, pitaše ga laskavo, govoreći: „Zašto si nas napustio, Elevterije, toliko vremena prezrevši našu veliku ljubav i moje carske dvorove“? A sveti odgovori: „Imajući, o care, telo moje izmučeno čestim bolestima, hteo sam da iskoristim pogodno mesto za povraćanje moga zdravlja“. Reče mu car: „A zašto sam uživaš blagodeti čistoga vazduha i divnog onog mesta? ili bi možda želeo da uživamo i mi s tobom ova dobra“? A svetitelj na to ništa ne odgovori.
Predveče prešavši car reku Sagar,[19] krete kući svetoga i, videvši skriveni ulaz, preko njega otkri rupu napravljenu u vidu bunara, kroz koju sišavši nađe hram ukrašen. Iako se razgnevi ovaj bezbožnik, ne uplaši, međutim, svetoga, nego ostavivši pretnje, poče mu laskati sa privlačnim rečima, želeći time da omekša čvrstu volju mučenika. Ali, posle svega toga izgledalo je da bije vetar, kao što kaže poslovica, pokušavajući da ubedi nesalomljivog. Najzad naredi da svetome odseku glavu, a sveto telo njegovo da bace psima i pticama. Tako obezglavljen blaženi Elevterije predade dušu svoju u ruke Božje, a njegovo sveto telo, nađeno nezbrinuto, uze neki pobožni i bogoljubivi hrišćanin, ukrašen činom sveštenstva, koji, pomazavši ga mirisima, sahrani ga česno.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VAKHA NOVOG
 
SVETI Vakh beše rodom iz Palestine; življaše u vreme careva: Konstantina i Irine.[20] Roditelji mu behu hrišćani, od predaka hrišćana. Majka mu beše veoma divna hrišćanka, ali otac, zaveden taštom slavom ovoga sveta, odreče se, avaj! istinite i praotačke vere hrišćanske i pređe u kletu veru agarjansku. Kasnije u njega se rodi petoro dece, koja biše odnegovana u neznabožnoj zabludi muslimanskoj. Pošto on umre u muslimanskoj veri, sinovi ostadoše zajedno sa majkom. Treći od njegovih sinova Dahak, još pre smrti svoga hristootpadnika oca, namisli primiti hrišćansku veru, što i učini kada mu umre otac. Tu svoju nameru on otkri svojoj majci, koja ga kao dobra hrišćanka podrža u tome i ukrepi.
Dahak onda otputova iz svoje postojbine u Jerusalim. Tamo ga jedan monah odvede u lavru svetoga Save, gde on primi sveto krštenje, i na krštenju dobi ime Vakh. Zatim Vakh moli monahe i bi obučen u monašku shimu. Kao monah on dugo življaše u postu i uzdržanju, ukrašavajući sebe i ostalim vrlinama. Onda po naređenju igumana on ode iz manastira, jer se iguman bojao da za Vakha ne doznadu Agarjani, koji su tada vladali Jerusalimom. Kada Vakh dođe u Jerusalim, on, po promislu Božjem, nađe tamo svoju majku i kaza joj sve o sebi. Pritom dade izraza i svojoj žalosti što mu se braća nalaze u neverju.
Kada majka ispriča o tome svojim sinovima, tada oni pristupiše Hristovoj veri i postadoše hrišćani. Samo jedan od njih ostade u neverju; i on ode k Agarjanima i izdade svoga brata Vakha dostavivši im da je Vakh postao hrišćanin. Kada Agarjani doznadoše to, oni potražiše Vakha. Našavši ga, oni ga odvedoše k amiru Svetoga Grada. Ovaj ga posla k vojvodi i sudijama. Pred ovima pak sveti Vakh neustrašivo ispovedi Hrista istinitog Boga, a osudi agarjansku veru kao šturu i lažnu i ismeja je. Zbog toga mu glavu odsekoše. I tako on primi neuvenljivi venac mučeništva.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TRIFONA KOLJSKOG
 
U SVETU Mitrofan, sin sveštenika koji je živeo blizu grada Toržka, u Novgorodskoj oblasti; rodio se oko 1485. godine. Naučen knjizi od roditelja, Mitrofan je voleo odlaziti u crkvu, pevati i čitati u njoj. Vaspitan u pobožnosti, on voleo povlačiti se s vremena na vreme iz svetske sujete u jedno pusto mesto, da bi se nasamo molio i besedio s Gospodom. Vatreno želeći da zauvek ostane u tom pustom mestu, on jednom za vreme molitve ču neobičan glas:
„Nije ovde tvoje mesto, tebe čeka zemlja nenaseljena i žedna“. Primivši ovaj glas kao uputstvo s neba, Trifon reši da posveti sebe propovedanju Evanđelja među onima koji ne znaju Istinitoga Boga – Gospoda Hrista. I on krenu u nepoznatu zemlju; i posle dugih lutanja po pustarama on, vođen Bogom, stiže u zapadni deo Laplandije, naseljen nomadskim plemenima neznabožaca – Lopara. I on odmah prionu za apostolski posao: dvadeset godina neprestano je putovao po raštrkanim naseljima Lopara; prolazio ogromna prostranstva, preko tundra, močvara i gora, i to bez sredstava, a često i bez nade da će ga primiti; grubi idolopoklonici su mu mnogo puta nanosili silne muke, tukli ga, pljuvali, po zemlji vukli, smrću mu pretili. A sveti revnitelj Nebeske Istine sve je to podnosio krotko i velikodušno; i pokatkad se povlačio u gore i pećine dok se utišaju jarost i gnjev neznabožaca. Pa se opet vraćao k njima, opet im propovedao blagovest Hristovu. I Gospod je čuvao slugu Svoga. Posle dvadesetogodišnjih napora apostolskih čovekoljubivog Trifona znatan broj idolopoklonika poverova u Gospoda, i gotovi behu da prime sveto krštenje. Zato Trifon otputova u Novgorod i izdejstvova od arhiepiskopa Makarija blagoslov da podigne crkvu i dobije sveštenika. Vrativši se, on na reci Pečenjgi podiže crkvu 1532. Jeromonah Ilija osveti crkvu i krsti Lopare, a samog Trifona postriže u monaštvo. Pomognut jeromonahom Ilijom prepodobni Trifon poče kraj crkve graditi manastir u ime Svete Trojice. Ubrzo se steče ne mali broj bratije; i u toku dvadeset godina bi izgrađen ogroman manastir sa mnogobrojnom bratijom. Za to vreme sva Loparska plemena zapadne Laplandije primiše sveto krštenje. Godine 1556. sveti Trifon otputova u Moskvu k caru Ivanu Groznom, dobi od njega bogate darove, i vrativši se podiže za Lopare novu crkvu na reci Pazrjeki u čast svetih knezova Borisa i Gljeba, koja i danas stoji na granici Rusije prema Norveškoj. Pod iskusnim rukovodstvom prepodobnog Trifona manastir je procvetao, kao rasadnik vere i pobožnosti, i kao kula svetilja osvetljavao i oživljavao sav taj kraj. Ustrojivši potpuno manastir, prepodobni Trifon poslednje godine svoga života većinom provođaše u usamljenosti kraj prve crkve – Uspenija Božje Matere, na svom omiljenom mestu. Proživevši u Laplandiji 70 godina i dostigavši duboku starost, prepodobni Trifon se teško razbole. Pred svoje prestavljenje on uteši bratiju, pričesti se Svetim Tajnama, pa predade dušu svoju Gospodu, 15. decembra 1583. godine, u svojih 98 godina. I bi sahranjen na mestu koje sam beše odredio, u pustinjici, gde i sada počivaju svete mošti njegove.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KOREMONA
 
EPARH po položaju. Pošto je poverovao u Hrista i krstio se, postradao mačem posečen.
 
SPOMEN SVETA
DVA DŽELATA
 
POVEROVALI u Hrista i mačem posečeni.
 


 
NAPOMENE:

  1. Adrijan – Rimski car, carovao od 117-138. godine.
  2. Antipat – Carski namesnik; prokonzul; upravitelj oblasti u koju je ulazilo nekoliko pokrajina.
  3. Rimski episkop od 79-91. godine.
  4. Ilirija, ili Ilirik, obuhvatala istočno primorje Jadranskog mora, sa pozadinom. Današnja Dalmacija, Bosna, Albanija.
  5. Sravni: D. Ap. 8, 26-39.
  6. Dan. 14, 37; 3 Car. 17, 6.
  7. Kapadokija – istočna oblast Male Azije; Kesarija – glavni grad.
  8. Teodosije III Adramiten – vizantijski car od 715. do 716. godine.
  9. Sveti German – patrijarh Carigradski od 715. do 730. godine. Spomen njegov 12. maja.
  10. Surož, ili Sugdeja, drevni grčki grad na južnoj obali Krima. Sada Sudak.
  11. Sveti Stefan upokojio se polovinom osmoga veka.
  12. Eleja – grad u Miziji, severozapadnoj oblasti Male Azije, blizu Pergama.
  13. Konstantin VII Porfirorodni – vizantijski car od 912. do 959.godine.
  14. Samos – jedno od glavnih ostrva u Jegejskom moru.
  15. Prepodobni Pavle Latrski upokojio se 15. decembra 955. godine.
  16. Prepodobni živeo u šestom veku u Palestini.
  17. Izgleda da je to bio Julijan Otstupnik (361-363).
  18. Imao je, dakle, izvan grada katakombu, kao što su imali običaj tadašnji hrišćani, kuda je odlazio na molitvu.
  19. Sagar, reka u Maloj Aziji.
  20. Konstantin Porfirorodni: od 780-797. god.; Irina: 797-802.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *