NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

 

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE
 

 
21. beseda – O pokazivanju svetoga Jevanđelja, i o Trisvetoj pesmi
22. beseda – O molitvi koja prati Trisvetu pesmu, i o sveštenim vozglasima
23. beseda – O čitanju Svetoga Pisma i o rasporedu i značenju njegovog štiva
24. beseda – O prozbama posle čitanja Jevanđelja
25. beseda – O unošenju časnih Darova u Žrtvenik
26. beseda – O molitvama i o obraćanjima sveštenika narodu posle unošenja časnih Darova
27. beseda – O ispovedanju vere i o molitvama koje slede, o pozivima koje sveštenik upućuje vernicima, kao i onome što oni njemu odgovaraju
28. beseda – O osvećenju Darova i o blagodarenju koje tome prethodi
29. beseda – Otkuda potiče nepokolebivost naše vere u svetu Tajnu
30. beseda – O optužbama koje nam u vezi sa ovim poneki Latini upućuju; odgovori i opovrgavanja tih optužbi
 


 
21. beseda
 
O POKAZIVANJU SVETOGA JEVANĐELJA I O TRISVETOJ PESMI
 
Dok se ove himne pevaju, sveštenik, stojeći uspravno u središtu pred Žrtvenikom, visoko uzdiže sveto Jevanđelje i pokazuje ga, izobražavajući time pojavu Gospoda, kad je On svima postao vidljiv. Jer, Jevanđeljem se objavljuje Hristos, kao što se proročke knjige nazivaju Prorocima, u skladu sa rečima koje je Avraam uputio bogatašu: „Imaju Mojsija i proroke“,[1] pri čemu je imao na umu knjige proročke.
2. Kad se, međutim, pokaže Onaj o Kome proroštva govore, i kada se On lično pojavi, niko ne smatra vrednim da obraća pažnju na reči proroka; zbog toga sa pojavom Jevanđelja prestaju proroštva, a mi opevamo ono što Novome Zavetu pripada. Jer, tada pesmama veličamo Presvetu Majku Gospodnju ili neke druge svetitelje, ili pevamo u slavu Samoga Hrista zbog toga što je nas radi došao na zemlju, ili zbog svega onoga što je, došavši, pretrpeo i učinio. To je ono zbog čega Crkva svaki put svetkuje.
3. Potom pevamo u slavu Samoga Boga kao Trojice; a da je Bog Trojica, tome nas je naučilo javljanje Spasiteljevo. Ova Trisveta pesma uzeta je od anđela i iz knjige sveštenih psalama proroka Davida. No, sabrala ju je Crkva Hristova i posvetila Svetoj Trojici. Reč Sveti, uzviknuta tri puta, pripada anđelima,[2] dok reči Bože, krepki i besmrtni, pripadaju blaženom Davidu, koji kaže: „Žedna je duša moja Boga živoga“.[3] Prihvatanje te prve reči i spajanje sa ovim drugima, kao i dodavanje prozbe pomiluj nas, delo je Crkve onih koji jednoga Boga poznaju i propovedaju kao Trojicu; a to otkriva, s jedne strane, da postoji saglasje Staroga Zaveta sa Novim, a sa druge, da su sa javljanjem Hristovim, nebeskim i zemaljskim, anđeli i ljudi postali jedna Crkva i jedan zbor. Stoga, posle pokazivanja i unošenja Jevanđelja, pevamo ovu Trisvetu himnu, kao da objavljujemo da nas je On Koji je došao nama, postavio pokraj anđela i uvrstio nas u taj zbor.
4. 4. Toliko o ovome.
 
22. beseda
 
O MOLITVI KOJA PRATI TRISVETU PESMU I O SVEŠTENIM VOZGLASIMA
 
Pre pojanja Trisvetoga sveštenik ište od Boga da primi ovu pesmu i da Svoju blagodat podari onima koji pevaju. Kakvu blagodat? Onakvu kakva priliči ovoj pesmi: da osveti duše naše i tela, darujući nam oproštaj sagrešenja, kako bismo Mu u svetosti služili u sve dane. I navodi razlog: jer si svet i u svetima obitavaš. Naime, onome ko je uistinu svet, svojstveno je da se raduje sa svetima i da ih osvećuje. Uzviknuvši taj vozglas i pridodavši mu slavoslovlje, sveštenik kao da time sveštenom narodu daje znak za pojanje Trisvete pesme; a narod, kao što je običaj, uzvraća na ovo slavoslovlje rečju amin, a zatim započinje pojanje Trisvetoga.
2. Posle ove pesme, sveštenik svima zapoveda da ne stoje nemarno i bezbrižno, nego da se umom pomole za sve što se ovde savršava i peva; jer, u tome je smisao uzvika pazimo. Zatim traži da svi budu u miru i podseća ih na premudrost kojom treba da paze na svete Tajne. Kakva je to premudrost? To su misli koje bogosluženju priliče, kojima oni koji su verom ispunjeni, treba da gledaju i da slušaju ono što se savršava i što se izgovara, i u kojima nema ničega što je čovečansko. Jer, to je mudrost hrišćana, i to podrazumeva vozglas premudrost, koji sveštenik u više navrata u toku Liturgije uzvikuje prema vernicima, podsećajući ih na takve misli. Naime, na taj način se podsećamo jedni na druge, te se kroz tu jednu reč u dušama slušalaca obnavlja celokupni smisao ove sveštene radnje.
3. Kakva je potreba za tim prisećanjem? Velika je tiranija zaboravnosti, i nijedna od ljudskih slabosti ne izopačuje čoveka tako često i tako lako kao ova slabost. A potrebno je da stojimo i da sa doličnim mislima učestvujemo u bogosluženju, odnosno u sveštenim prizorima i slušanjima; naravno, ukoliko ne želimo da u njima uzalud učestvujemo i da bespotrebno gubimo vreme. A to nije lako. Zbog toga je potrebno da mi, sa svoje strane, budemo budni i trezveni, ali potrebno nam je i tuđe podsećanje kako bismo bili u stanju da iznova saberemo svoj um, koji je stalno ophrvan zaboravnošću i sklon zaludnim brigama.
4. To ima na umu i pesma koja se peva u trenutku dok se časni Darovi polažu na Žrtvenik:… Svaku životnu brigu, veli pesma, sada ostavimo. Takav je, dakle, smisao reči premudrost.
5. Uzvik: Smerno stojmo, takođe sadrži opomenu. U čemu je ta opomena? Podstiče nas da budemo spremni dok stojimo pred Bogom i pred svetim Tajnama, i da naše opštenje sa njima ne bude nemarno, nego revnosno i sa svakim blagočešćem; bilo da je potrebno da gledamo, ili da govorimo, ili da slušamo neku od sveštenih radnji. Prvi znamen koji pokazuje tu revnost i to blagočešće jeste uspravnost tela, odnosno to što nećemo sedeti nego stajati. To je, naime, položaj onih koji mole, to je položaj slugu, u kojih je sav um usmeren na mig njihovih gospodara kako bi odmah, čim dobiju zapovest, bili spremni da pohitaju na služenje. Mi smo i molitelji pred Bogom za svoja najveća dobra, i sluge za svaku vrstu služenja.
6. Takav je smisao ovih reči.
 
23. beseda
 
O ČITANJU SVETOGA PISMA I O RASPOREDU I ZNAČENJU NJEGOVOG ŠTIVA
 
Posle Trisvete pesme čita se Apostolska knjiga, a zatim i samo Jevanđelje, pošto Crkva prethodno otpeva Bogu himnu (Aliluja).
2. Zašto pre čitanja sveštenog Pisma pevamo himnu Bogu? Zato što tako valja činiti za sva dobra koja nam On u svakoj prilici daruje, a naročito onda kad stičemo kakvo veliko dobro, kao što je slušanje božanskih Reči. No, prilikom čitanja Apostola, himna koju pevamo biva prožeta prozbom, čak joj se dodaje Pomiluj nas, dok pred čitanje Jevanđelja upućujemo himnu u kojoj nema prozbe kako bismo naučili da Jevanđelje izobražava Samoga Hrista, te oni koji Ga pronađu, imaju u svojim rukama sve što su iskali. Jer, Ženik je unutra, i nema više potrebe moliti se za nešto drugo budući da sada imaju sve. Kao što nije blagorazumno da sinovi Ženika poste, jer je Ženik sa njima,[4] već samo da Mu služe i da pevaju u slavu Njegovu. Otuda i anđelska pesma (Aliluja), kako za nju vele proroci, iz istog razloga predstavlja samo himnu, lišenu bilo kakve prozbe.
3. Zašto se na ovom mestu čita Sveto Pismo? Ako želiš da saznaš u čemu je praktičan razlog, to je već rečeno: ono nas priprema i unapred očišćuje pred veliko osvećenje Tajni. No, ako tragaš za smislom toga čitanja, ono naveštava javljanje Gospoda, onako kako se ono postepeno zbivalo posle Njegovog dolaska. Jer, najpre se Jevanđelje pokazuje zatvoreno, izobražavajući pojavu Gospoda, kad je Otac pokazao Njega Koji je ćutao – tada On nije govorio, i bio je potreban glas propovednika da Ga objavi.[5] Ovo čitanje sada predstavlja Njegovo potpunije javljanje, kad je svima javno govorio ikad je otkrio Sebe; i to ne samo iz onoga što je On Sam govorio, već i iz onoga što je apostole učio da govore, šaljući ih „izgubljenim ovcama doma Izrailjeva“.[6] Zbog toga se čitaju i apostolske poslanice, a čita se i samo Jevanđelje.
4. Zašto se, međutim, ne čita najpre Jevanđelje? Zato što reči Samoga Gospoda predstavljaju savršenije javljanje od onoga što su govorili apostoli. Gospod se, dakle, ljudima nije otkrio najednom, u svoj Svojoj sili i svoj Svojoj dobroti – jer to pripada Njegovom Drugom dolasku – nego je iz potpune neznanosti postepeno prešao u potpunu objavljenost; zbog toga, ako želimo da pokažemo da se Njegovo objavljivanje postepeno odvijalo, prirodno je da apostolske odeljke čitamo pre Jevanđelja. Naime, zbog toga se ono što znamenuje Njegovo konačno javljanje čuva za posledak, kao što će se u nastavku jasno videti.
 
24. beseda
 
O PROZBAMA POSLE ČITANJA JEVANĐELJA
 
Posle čitanja Jevanđelja, đakon poziva narod da se pomoli Bogu, a sveštenik se u oltaru tiho moli da Bog usliši molitve naroda. Zatim, pošto gromkim glasom uputi Bogu slavoslovlje, on i vernike prima za zajedničare u slavoslovlju.
2. Koja je to molitva celog sabranog naroda koja priliči posle čitanja Jevanđelja? To je molitva za one koji drže jevanđelske zapovesti, za one koji se ugledaju na čovekoljublje Hristovo, objavljeno u Jevanđelju. A ko su oni? To su predvodnici Crkve, pastiri naroda, narodne vođe. Jer, ako su verni onome čemu su se zavetovali, oni drže i na dobar način uče ono što je u Jevanđelju zapisano, i dopunjuju ono što Hristu nedostaje, kao što kaže Apostol,[7] napasajući posle Hrista stado Njegovo u skladu sa naukom Njegovom. To su i oni koji podižu i uređuju sveštene domove, kao i učitelji vrline i svi oni koji na bilo koji način dobro čine zajednici Crkve i sveštenim hramovima. Svi oni imaju svoje mesto u onom zboru svetih i dostojni su da budu pomenuti u zajedničkim molitvama.
3. Pošto sveštenik sada treba da pristupi prinošenju žrtve, kojem ne mogu prisustvovati oni koji u svetu Tajnu krštenja nisu posvećeni, a koje nazivamo i oglašenima jer su primili hrišćanstvo samo slušanjem i kao učenje, on ih odstranjuje iz sabranja vernih pošto najpre pročita molitvu za njih. U molitvi on ište da ioni postignu savršenstvo time što će u pogodno vreme biti udostojeni banje krštenja; a razlog za molitvu je slava Božija; jer vozglas kaže: Da i oni s nama slave prečasno i veličanstveno ime Tvoje.
4. Pošto uzvikne glasno ovu molitvu kao slavoslovlje, i pošto čitavo sabranje vernih primi za učesnike toga slavoslovlja, sveštenik upućuje drugu molitvu kojom najpre blagodari Bogu što je udostojen da stane pred Njega i da svoje ruke ka Njemu podigne i za sebe i za druge;zatim se usrdno moli da bude udostojen da to uvek čini sa čistom savešću. A povod i za ovu molitvu je slava Božija, jer veli: Jer Tebi priliči svaka slava. Pa pošto sveštenik, kao što je to običaj, zajedno sa narodom uznese slavoslovlje, on se iznova, sa svoje strane, moli za sebe iza sav sabrani narod, kako bi on neosuđeno stajao pred svetim Žrtvenikom Božijim, očišćen „od svake nečistote tela i duha“[8], i kako bi narod, koji se zajedno sa njim moli, bio udostojen da se nevino i neosuđeno pričešćuje svetim Tajnama eda bi i oni nasledili Carstvo nebesko. Povod za molitvu je opet slava Božija, u čije ime treba sve da činimo, kako je zapovedio apostol Pavle govoreći: „Sve na slavu Božiju činite“.[9] To je naš cilj, kaže on, da svagda slavimo Boga. Poljodelci za cilj svoga posla imaju sakupljanje letine, zbog čega toliki trud i ulažu, trgovcima je, opet, cilj zarada, i svako ima svoj cilj. A vi, u svemu što činite, tražite slavu Božiju; jer mi smo sluge i dugujemo Bogu ovu službu, zbog koje nas je najpre i sazdao, a kasnije iskupio. Zbog toga ćeš i videti da se Crkva svagda stara za slavu Božiju, da te reči na sve strane uzvikuje, da slavu Božiju na sve načine opeva, da smatra da je ona sve, te da sve u njeno ime čini: molitve, prozbe, posvećenja, zapovedi i svaku drugu sveštenu radnju.
5. Toliko o ovome.
 
25. beseda
 
O UNOŠENJU ČASNIH DAROVA U ŽRTVENIK
 
Pošto sveštenik vozglasom uputi slavoslovlje Bogu, on dolazi do predloženja, uzima Darove i, držeći ih u visini svoje glave, vrlo smerno izlazi. Noseći ih na taj način, on prolazi kroz hram, između sabranog naroda, koračajući polako i svečano, i upućuje se ka Žrtveniku. Za to vreme vernici pevaju i poklanjaju mu se uz svako poštovanje i pobožnost, moleći ga da ih pomene prilikom prinošenja Darova. Sveštenik prolazi praćen svećama i kađenjem, i tako stupa u Žrtvenik.
2. Ovo se, svakako, čini iz praktičnog razloga: potrebno je da Darovi, koji će biti prineseni na žrtvu, budu doneseni i položeni na Žrtvenik – i to na što smerniji i dostojanstveniji način. Jer, tako su u starini prinošeni darovi Bogu; čak ni carevi, kad je trebalo da prinesu darove Bogu, nisu to prepuštali kome drugom nego su oni sami to činili, prinoseći darove sa krunom na glavi.
3. Ovaj vhod može predstavljati i poslednje javljanje Hristovo, kad se naročito raspalila mržnja Jevreja prema Njemu i kad je preduzeo putovanje iz zemlje Svojih predaka ka Jerusalimu, u kojem je trebalo da podnese žrtvu. Tada je ušao u grad jašući na magarcu, uz pratnju i pojanje mnoštva naroda.
4. Treba, dakle, tada da padnemo na kolena pred sveštenikom i da ga molimo da nas pomene u molitvama koje slede. Jer, nema druge molitve koja može imati toliku moć i koji nam može pružiti toliko izvesna nadanja kao što je prinošenje ove strašne žrtve, koja je, ne tražeći ništa zauzvrat, očistila nepobožnost i bezakonje ovoga sveta.
5. Međutim, ako neki od onih koji se poklanjaju svešteniku koji ulazi sa Darovima, čine to smatrajući da se poklanjaju Telu i Krvi Hristovoj, oni su u zabludi zbog Liturgije Pređeosvećenih Darova, ne znajući razliku između ovei one Liturgije. Jer, na ovoj Liturgiji, časni Darovi koji se nose na velikom vhodu još nisu pretvoreni i prineseni na žrtvu, dok su na onoj Liturgiji oni već pretvoreni i osvećeni, odnosno oni su već Telo i Krv Hristova.
6. No, toliko o ovome.
 
26. beseda
 
O MOLITVAMA I O OBRAĆANJIMA SVEŠTENIKA NARODU POSLE UNOŠENJA ČASNIH DAROVA
 
Sveštenik polaže Darove na svetu Trpezu; a tada, pošto se približilo vreme savršavanja samoga činodejstva, i pošto se nalazi neposredno pred prinošenjem strašne žrtve, on potpuno pripravlja sebe, očišćuje se molitvama i priprema se za sveštenodejstvo. Ali, ne samo sebe, nego i prisutni narod molitvom prigotovljuje i priprema za blagodat, za sticanje uzajamne ljubavi i za ispovedanje vere. Naime, u ovo troje sadržana je celokupna priprema, koju je Gospod zatražio od nas rekavši: „Budite spremni“(r)[10]. Jer, ovde su prisutni i vera i dela: vera se otkriva kroz ispovedanje, a dela se pokazuju kroz ljubav, koja predstavlja konac svakog dobrog dela2 i vrhunac svake vrline.
2. Ali, o tome ćemo nešto kasnije. No, pre toga sveštenik poziva prisutne vernike da se mole za ono za šta se u taj čas treba moliti. Za predložene časne Darove, veli on, Gospodu se pomolimo. Pomolimo se Bogu za ove Darove koji su pred nama: da oni budu osvećeni i da naše prvonačalno naznačenje dospe do svoje končine. Zatim, pridodaje i druge prozbe za ono što treba da ištemo od Boga, a na kraju nas poziva da sami sebe i jedni druge i sav život svoj Bogu predamo. Potom tiho upućuje Bogu jednu molitvu čiji završetak, kao što je običaj, uzvikuje glasno da ga svi čuju; tako da i on sam upućuje Bogu slavoslovlje, a istovremeno vernike čini zajedničarima toga slavoslovlja. Nakon toga moli se za sve i poziva ih da imaju mir među sobom. Naime, posle vozglasa: Mir svima, dodaje: Ljubimo jedni druge. Jer, da se molimo za druge, to je apostolska zapovest; zbog toga se i narod moli za sveštenikov mir, govoreći: I duhu tvome. Pošto iza naše međusobne ljubavi sledi ljubav prema Bogu, a iza ljubavi prema Bogu sledi savršena i živa vera u Njega, stoga sveštenik, pomenuvši ljubav i pozvavši vernike da ljube jedni druge, odmah poziva na ispovedanje vere, govoreći: ... Da bismo jednodušno ispovedali. I vernici objavljuju Boga Koga treba da ispovedamo, a to je Sveta Trojica.
 
27. beseda
 
O ISPOVEDANJU VERE I O MOLITVAMA KOJE SLEDE, O POZIVIMA KOJE SVEŠTENIK UPUĆUJE VERNICIMA, KAO I ONOME ŠTO ONI NJEMU ODGOVARAJU
 
Potom sveštenik poziva vernike da iskažu sve što su o Bogu naučili i u šta veruju; a to je ona istinska mudrost, o kojoj je apostol Pavle rekao: „Mudrost govorimo među savršenima“.[11] Tu mudrost nije poznao svet, odnosno mudraci ovoga sveta, koji ništa veće i uzvišenije od poznanja čuvstvenih stvari niti znaju niti čak veruju da postoji. Dakle, sveštenik nas poziva da takvoj mudrosti otvorimo svoje dveri, to jest naša usta i naše uši.
2. Za tu mudrost, veli on, uvek ih otvarajte tako što ćete govoriti i slušati; i ne činite to nemarno, već usrdno i sa velikom pažnjom. I tada čitav narod glasno izgovara celokupno ispovedanje, odnosno Simvol vere. Potom sveštenik uzvikuje: Stojmo smerno, stojmo sa strahom. Ostanimo, kaže on, i dalje kod ispovedanja i nemojmo dopustiti da nas pokolebaju slatkorečiva učenja jeretika. Stojmo sa strahom, jer velika opasnost preti onima u čiju se dušu useli kakva sumnja u vezi sa ovom verom. Kada tako nepokolebivo stojimo u veri, tada će i naše prinošenje Darova Bogu biti u skladu sa onim rečima. A šta to znači u skladu sa onim rečima! To znači: u miru. Jer, sveštenik kaže:... Pazimo da sveti Prinos u miru uznesemo. Setite se i reči Gospodnjih: „Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe,… najpre se pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“.[12] Na to vernici odgovaraju: Prinosimo ne samo u miru nego prinosimo sam mir umesto drugog dara i druge žrtve. Jer, prinosimo milost Njemu Koji je rekao: „Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje“.[13] Milost je, naime, plod postojanog i čistog mira. Jer, kada dušu nikakva strast ne uznemirava, tada nema nikakve prepreke da ona bude ispunjena milošću. I ovo je iz Pisma, jer David kaže: „Prinesi hvalu na žrtvu“.[14]
3. Pošto vernici ovo izgovore, sveštenik se moli Bogu da im podari ono što je od svega najbožanstvenije i najveće: Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha, da bude sa svima vama. A ovi, moleći se da i sveštenik to isto zadobije, odgovaraju: I sa duhom tvojim, što je saglasno sa zapovešću da se molimo jedni za druge.
4. Ova molitva, uzeta iz poslanica blaženoga Pavla,[15] priziva nam dobra od Svete Trojice, odnosno „svaki savršeni dar“;[16] ta dobra naziva posebnim imenima po svakoj od blaženih ipostasi: od Sina zadobijamo blagodat, od Oca ljubav, a od Svetoga Duha zajednicu. Jer, Sin nam je ponudio Sebe kao Spasitelja, iako mi tome ništa nismo doprineli, nego smo čak i krivi pred Njim: „jer dok još besmo bezbožnici, Hristos je umro za nas“;[17] a Njegov Promisao o nama jeste blagodat. Pošto se Otac kroz stradanja Sina sprijateljio sa ljudskim rodom i zavoleo Svoje neprijatelje, Njegov odnos prema nama se naziva ljubavlju. No, kad je Bog, Koji je „bogat u milosti“,[18] trebalo da Svoje neprijatelje, sa kojima se sprijateljio, učini zajedničarima Svojih dobara, to je ostvario Sveti Duh, Koji je sišao na apostole. Zbog toga se dobrota Svetoga Duha prema ljudima naziva zajednicom.
5. Mogao bi, međutim, neko upitati: ako su ova dobra dolaskom Spasiteljevim u svet darovana svim ljudima, kakva je onda korist od molitve za ona dobra koja su nam već data? Jasno je dase molimo zato da ih ne izgubimo pošto smo ih već stekli, i da ih do kraja zadržimo. Zbog toga sveštenik ne kaže: Da se da svima vama, već: Da bude sa svima vama. Odnosno, da se ne udalji od vas blagodat koja vam je data.
6. Dakle, pošto sveštenik udostoji vernike ovakve molitve i pošto na taj način uzdigne njihove duše sa zemlje, on uzvisuje i njihov um govoreći: Gore imajmo srca. „Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji“.[19] A oni se saglašavaju sa tim i odgovaraju da su srca njihova tamo gde je blago njihovo,[20] odnosno tamo gde Hristos sedi sa desne strane Oca; pa kažu: Imamo ih ka Gospodu.
 
28. beseda
 
O OSVEĆENJU DAROVA I O BLAGODARENJU KOJE TOME PRETHODI
 
Pošto vernicima ovlada najuuzvišenije i najpobožnije raspoloženje, šta drugo svešteniku preostaje nego da se okrene blagodarenju Bogu, Davaocu svih dobara. Uostalom, on se ugleda na Hrista, Prvosveštenika, Koji je blagodario Bogu i Ocu pre nego što je apostolima predao Tajnu Pričešća; tako i sveštenik, pre molitve kojom se savršava osvećenje Darova, upućuje blagodarnost Bogu i Ocu Gospoda našega Isusa Hrista, govoreći: Zablagodarimo Gospodu. Pa kad se svi sa tim saglase i glasno uzvrate: Dostojno je i pravedno, sveštenik sam zablagodari Bogu; pošto Mu uputi slavoslovlje i u Njegovu slavu zajedno sa anđelima otpeva himne i zahvali Mu za sva dobra koja nam je od samog početka darovao, i konačno, pošto pomene neizrecivi i neopisivi domostroj Spasiteljev ostvaren radi nas, on tada osvećuje časne Darove i tako se savršava sveukupno žrtvoprinošenje.
2. Na koji način? Sveštenik kazuje povest o onoj strašnoj Večeri: i kako ju je Hristos pre Svoga stradanja predao Svojim svetim učenicima; i kako je uzeo Čašu u ruke; i kako je uzeo Hleb i zablagodarivši, osvetio ih; i kako je izrekao reči kojima je Tajnu objavio. Pa pošto ponovi te Hristove reči, sveštenik priklanja glavu i moli se Bogu i preklinje Ga da one božanske reči Njegovoga Jedinorodnoga Sina i Spasitelja našega budu primenjene i na ove predložene Darove; a Darovi, pošto prime Njegovog Presvetog i svesilnog Duha, da budu pretvoreni: Hleb u samo časno i sveto Telo Njegovo, a Vino u samu prečistu i svetu Krv Njegovu.
3. Pošto sveštenik sve ovo učini i izgovori, time se celina sveštenosluženja ispuni i izvrši; Darovi su osveštani, žrtvoprinošenje je okončano, a veliki žrtveni Prinos, svešteno Jagnje koje je zaklano za svet, počiva pred našim očima na svetoj Trpezi. Jer, Hleb više ne predstavlja obličje Tela Gospodnjeg, niti dar predstavlja obraz istinskoga Dara, niti on, kao na kakvoj slici, sobom izobražava spasonosna stradanja Hristova – to je samo Presveto Telo Vladike Hrista, koje je istinski podnelo sve one patnje, uvrede i rane; koje je raspeto i zaklano; koje je posvedočilo pred Pontijem Pilatom dobro ispovedanje;[21] koje je šibano, zlostavljano, koje je podnosilo pljuvanja, okusilo žuč. Isto tako, i Vino postaje sama Krv koja je istekla kad je Telo bilo probodeno.
4. Ovo je Krv i ovo je Telo, koje je začeto od Duha Svetoga, rođeno od Blažene Device Marije; koje je pogrebeno, koje je ustalo u treći dan, uznelo se na nebesa i selo sa desne strane Oca.
 
29. beseda
 
OTKUDA POTIČE NEPOKOLEBIVOST NAŠE VERE U SVETU TAJNU
 
U čemu je sadržano naše verovanje u ovu Tajnu? Sam Gospod je rekao: „Ovo je telo moje“ i „ovo je krv moja“. On je apostolima, a preko njih i celoj Crkvi, zapovedio da to isto čine. Jer kaže: „Ovo činite za moj spomen“ ; a ne bi im zapovedio da to čine da nije nameravao da im podari silu kojom će to činiti.
Kakva je to sila? Duh Sveti je sila koja je s visine naoružala apostole, saglasno sa rečima koje im je Gospod uputio: „… Sedite u Gradu Jerusalimu dok se ne obučete u silu s visine“.[22] U tome je delo silaska Svetoga Duha. Jer, On nije sišao samo jedanput, a potom nas napustio, nego je sa nama, i biće tako zauvek. Spasitelj Ga je zbog toga i poslao, da ostane sa nama u sve vekove; jer kaže: „I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva s vama vavek, Duha Istine, koga svet ne može primiti, jer Ga ne vidi niti Ga poznaje; a vi Ga poznajete, jer s vama prebiva i u vama će biti.[23] On, kroz ruke i reči sveštenika, osveštava svete Tajne.
2. Nije nam Gospod samo poslao Svetoga Duha da bude sa nama, nego je i Sam obećao da će sa nama biti do svršetka veka.[24] No, dok je Utešitelj na nevidljiv način prisutan, jer nije primio telo, dotle je Gospoda moguće i videti i dotaći posredstvom strašnih i svetih Tajni; jer, On je prihvatio čovečansku prirodu i doveka je nosi.
3. U tome je sila sveštenstva, a On je Sveštenik. Jer, nije samo jednom Sebe prineo na Dar i žrtvovao, a potom prestao sa sveštenosluženjem, nego nas radi nastavlja tu sveštenu službu, i tako večno biva naš zastupnik pred Bogom; zbog toga je i rečeno za Njega: „Ti si sveštenik doveka“.[25]
4. Zbog toga među vernicima nema nikakve sumnje u osvećenje Darova, niti u druge svete Tajne, koje se voljom i molitvama sveštenika obavljaju.
5. No, dosta je o ovoj temi.
 
30. beseda
 
O OPTUŽBAMA KOJE NAM U VEZI SA OVIM PONEKI LATINI UPUĆUJU; ODGOVORI I OPOVRGAVANJA TIH OPTUŽBI
 
Neki od Latina se po ovom pitanju hvataju u koštac sa našim učenjem. Kažu, naime, da posle reči Gospodnjih „Uzmite, jedite“, i onih koje zatim slede, nije potrebno dodavati više nikakvu molitvu da bi Darovi bili osvećeni jer su oni osvećeni rečima Gospodnjim. Zbog toga, po njihovom shvatanju, oni koji i nakon ponavljanja ovih reči nazivaju Darove hlebom i vinom, kao da ovi još nisu osvećeni, i mole se za njihovo osvećenje, oni ne samo da boluju od neverja nego i čine nešto što je zaludno i suvišno. Da ove reči Hristove zaista osvećuju Darove, o tome, vele oni, svedoči blaženi Zlatousti, koji kaže da je stvaralačke reči, „Rađajte se i množite se“,[26] Bog izgovorio samo jedanput, a one uvek dejstvuju; tako je i ove reči Spasitelj jedanput izgovorio, a one su zasvagda delatne.[27] Prema tome, oni koji imaju više poverenja u svoje molitve nego u reči Gospodnje, time najpre Njemu Samome pripisuju nemoć, zatim izgleda da više imaju poverenja u sebe; i treće, svetu Tajnu, jednu toliko veliku stvar, dovode u zavisnost od nečega neizvesnog kao što je čovečanska molitva – te tako ono u šta bi trebalo nepokolebivo da veruju, oni prikazuju kao nešto sasvim neizvesno. Jer, nije sasvim izvesno da će onaj ko se moli biti i uslišen, pa makar on bio i Pavlovih vrlina.
2. No, nije teško opovrgnuti sve ovo. I to najpre rečima samoga božanstvenog Jovana na koje se oni oslanjaju. Ispitajmo, zaista, da li ove reči (Uzmite, jedite…) dejstvuju na isti način kao i stvaralačke reči (Rađajte se i množite se).
3. Bog je rekao: „Rađajte se i množite se“. Pa šta? Zar posle tih reči nemamo potreba niza čim drugim, zar nam ništa više nije potrebno za rađanje? Zar nije potrebna bračna zajednica i sjedinjenje muža i žene, i sve ostalo staranje, bez čega ljudski rod ne bi mogao da se održi i umnoži? Prema tome, kao što smatramo da jeza rađanje dece neophodna bračna zajednica, a posle sjedinjenja se ipak molimo Bogu da nam podari decu, i ne mislimo da time omalovažavamo one stvaralačke reči; jer, znamo da je On uzročnik rađanja, ali to ostvaruje kroz sjedinjenje muža i žene, kroz hranu i kroz sve ostalo. Tako i ovde, verujemo da je reč Božija ono što savršava svetu Tajnu – ali kroz sveštenika, kroz njegove prozbe i molitve. Jer, stvaralačka reč Božija nije delatna kroz sva sredstva i u svim okolnostima, nego je potrebno mnogo toga bez čega ona ne ostvaruje svoje naznačenje. Pa ko još ne zna da je jedino smrt Hristova donela na zemlju oproštenje grehova! Ali, znamo i to da su i posle te smrti potrebni i vera, i pokajanje, i ispovest, i molitve sveštenikove; i ne može čovek zadobiti otpuštenje grehova ukoliko sve ovo ne prethodi. Dakle? Zar omalovažavamo smrt Hristovu i pripisujemo joj nemoć time što smatramo da ona nije sama po sebi dovoljna ukoliko i mi ne učinimo ono što je do nas? Uopšte ne.
4. Prema tome, nije opravdano upućivati takve optužbe onima koji se mole za osvećenje svetih Darova; jer, ako imaju poverenje u molitve, znači da ne polažu nadu u sebe, već u Boga, Koji je obećao da će dati onima koji zaištu. Smisao molitve upravo zahteva obratno. Jer, ono što molitelje podstiče na molitvu jeste to što svoje nadanje ne polažu na sebe, nego veruju da će ono što traže zadobiti samo od Boga. Upravo to uzvikuje onaj ko se moli, ostavljajući sebe i pribegavajući Bogu, jer je spoznao vlastitu nemoć i zbog toga sve Njemu prepušta. Ovo nije moje, kaže on, niti pripada mojim moćima, nego si Ti potreban i Tebi sve prepuštam.
5. Ovo pre svega važi onda kada se molimo za ono što je natprirodno i što nadilazi svako poimanje, kao što je sve u vezi sa svetim Tajnama. Tada je zaista neophodno da oni koji se mole, polažu svoja nadanja samo na Boga. Jer, svete Tajne čovek ni zamisliti ne bi mogao da ga u tome Bog nije poučio; niti bi ijednu od njih poželeo da ga On na to nije podstakao; niti bi, opet, očekivao da ih zadobije da se nije ponadao kako će ih zadobiti od Njega Koji ne daje lažna obećanja. Prema tome, ne bi se niko ni odvažio da se pomoli za njih da Bog nije pokazao kako želi da ih ištemo od Njega i da je spreman da ih daruje onima koji ih traže. Zbog toga ovde ni molitva nije neizvesna, niti je ishod nepoznat, jer je Sam Gospod, Koji daruje, na mnogo načina pokazao kako će rado dati ono što se od Njega ište.
6. Zbog toga osvećenje svetih Tajni poveravamo sveštenikovoj molitvi ne polažući nadu u čovečansku silu, već u božansku, i u to da osvećenje ne obavljaju ljudi koji se mole, već Bog, Koji njihove molitve uslišuje – ne zato što Ga je sveštenik za to molio, već zato što je Istiniti Bog obećao da će dati.
7. Da je Hristos pokazao volju da nam podari ovu blagodat, to ne treba ni dokazivati. Jer, zbog toga je i došao na zemlju, prineo Sebe na žrtvu i umro. Zbog toga postoje i Žrtvenici, i sveštenici, i sva sredstva očišćenja, i zapovesti, i učenja, i saveti – da bi nam ova sveštena Trpeza bila prostrta. Zbog toga je Gospod i govorio da je zaželeo da jede onu Pashu,[28] jer trebalo je tada da Svojim učenicima preda istinsku Pashu; zbog toga je poručio: „Ovo činite za moj spomen“ jer želi da ovu svetu Tajnu uvek savršavamo.
8. Prema tome, kakvu sumnju još mogu imati molioci u vezi s tim da li će dobiti ono za šta se mole, ako Onaj Koji im to može darovati, želi da daruje? Tako oni koji osvećenje Darova poveravaju sveštenikovoj molitvi, niti Spasiteljeve reči preziru, niti svetu Tajnu dovode u zavisnost od neizvesne stvari kao što je čovečanska molitva, kako nas Latini nepotrebno optužuju. Uostalom, i presveto miro, koje blaženi Dionisije smatra ravnopravnim sa božanskim Pričešćem,[29] savršava se i osvećuje molitvom. A da sveto miro predstavlja svetu Tajnu i da osvećuje, u to vernici ni najmanje ne sumnjaju.
9. Molitvom se obavlja i rukopoloženje sveštenika i arhijereja. Pomolimo se za njega, da dođe na njega blagodat Presvetoga Duha, uzvikuje rukopoložnik glasno prema narodu prilikom polaganja ruku. Pošto se izlije miro na glavu onoga koji se rukopolaže, i u Latinskoj Crkvi služitelj se moli da na rukopoloženoga siđe izobilna blagodat Svetoga Duha. Kroz molitvu sveštenici daruju i otpuštenje grehova onima koji se kaju.
10. Konačno, svešteničkim molitvama savršava se i sveta Tajna jeleosvećenja; to je Tajna koja pruža isceljenje telesne slabosti i oproštenje grehova onima koji je primaju, kao što kaže apostolsko predanje: „Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere će spasti bolesnika, i podignuće Ga Gospod; i ako je Grehe učinio, oprostiće mu se“.[30]
11. Dakle, šta će na to reći oni koji ne odobravaju molitve u svetim Tajnama? Jer, ako je neznan ishod molitava, kao što oni vele, neznano je i to da li je sveštenik ono za šta ga smatramo, neznano je i da li miro može da osvećuje; a na takav način ni sveta Tajna Pričešća ne može da se održi, jer nema ni istinskog sveštenika ni istinskog Žrtvenika. No, čak ni oni ne mogu da tvrde da reč Gospodnja savršava svete Tajne ako je izgovara Sam Gospod, a ne sveštenik, ili ako to biva bez Žrtvenika. Jer se i Žrtvenik, na koji se polaže Hleb, osvećuje svetim mirom, a sveštanje mira obavlja se svešteničkim molitvama. Osim toga, ko će nam pouzdano darovati otpuštenje grehova ako sumnjamo u sveštenike i u njihove molitve?
12. Ne preostaje nam, dakle, ništa drugo nego da u potpunosti zanemarimo hrišćanstvo, te da sledimo njihove novotarije. Čini se, naime, da oni, ako tako tvrde, pre stavljaju pod sumnju i samu vrlinu, a to je veoma opasno jer izumevaju stvari koje su strane svetootačkom Predanju i izvesnosti koju vrline imaju.
13. Da Bog uslišuje one koji Mu se mole i da daje Duha Svetoga onima koji Ga traže, te da ništa nije nemoguće za one koji Mu se sa verom obraćaju, to je Sam Bog rekao; i nema nikakvog načina da ovo ne bude istina. Ali, da tako isto biva i sa onima koji samo izgovaraju neke od sveštenih reči, to se nigde ne pominje.
14. Savršavanje svetih Tajni kroz molitvu i to svih svetih Tajni, kao što je već rečeno, a naročito svete Evharistije – predali su nam sveti Oci, koji su to preuzeli od apostola i njihovih naslednika. A među mnogim drugima to su Vasilije Veliki i Jovan Zlatousti, veliki učitelji Crkve. Prema tome, one koji. njima protivreče, ne treba ni jedne reči da udostoje vernici koji teže ka blagočešću.
15. A da su reči Gospodnje o sveštenim Tajnama (Uzmite, jedite), izgovorene u vidu pripovesti, dovoljne za osvećenje Darova, čini se da niko, ni od apostola ni od učitelja, nije rekao. No, da su te reči, kao, uostalom, i stvaralačke reči (Rađajte se i množite se), koje je Gospod jedanput izgovorio, uvek delatne, i to zato što ih je On izgovorio, to kaže i blaženi Jovan Zlatousti. Da one sada, međutim, izgovorene od strane sveštenika, imaju istu moć samo zato što ih je on izgovorio, o tome nigde nema ni reči. Jer, ni stvaralačke reči nisu delatne zato što ih izgovara neki čovek za svaku stvar koja se zbiva, nego zato što ih je jedanput Bog izgovorio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Luk. 16, 29.
  2. Is. 6, 3 i Otkr. 4, 8
  3. Ps. 42, 2.
  4. Mat. 9-1, 5.
  5. Mat. 3, 14-17 i Jov. 1, 29-34.
  6. Mat. 10, 6..
  7. Kol. 1, 24.
  8. 2 Kor. 7, 1
  9. 1 Kor. 10, 31.
  10. Mat. 24, 44
  11. 1 Kor. 2, 6.
  12. Mat. 5, 23-24.
  13. Mat. 9, 13.
  14. Ps. 49, 14.
  15. 1Kor. 13, 13.
  16. Jak. 1, 17
  17. Rimlj. 5, 6.
  18. Ef. 2, 4.
  19. Kol. 3, 2
  20. Mat. 6, 27.
  21. 1Tim 6, 13.
  22. Luk. 24, 49.
  23. Jov. 14, 16 i dalje.
  24. Mat. 28, 20.
  25. Ps. 109, 4.
  26. Post. 1, 22; 8, 17 k 9, 7.
  27. Jovan Zlatousti, O izdajstvu Judinom, 1, 6. RG. 49, 380.
  28. Luk. 22, 15.
  29. Sv. Dionisije Areopagit, Isto, 4, 1 i 3, 3
  30. Jak. 5, 14-15.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *