НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 

 
1. беседа – Какав је уопште смисао целокупне свете Литургије
2. беседа – Зашто се часни Дарови не постављају на Жртвеник у самом почетку службе
3. беседа – О томе да се ти Дарови приносе Богу као првине људског живота
4. беседа – Зашто ови Дарови треба да буду првине човековог живота
5. беседа – Зашто се не приноси сав хлеб, већ само његов део
6. беседа – Зашто свештеник утискује на хлеб символе Христовог страдања
7. беседа – Шта је то спомен Господњи
8. беседа – О ономе што се на Хлебу предложења савршава
9. беседа – Зашто је Господ заповедио да то чинимо у Његов спомен
10 беседа – О ономе шта се на Проскомидији после спомена изговара
и о томе да приношење Дарова истовремено представља и благодарење и прозбу

 


 
1. беседа
 
КАКАВ ЈЕ УОПШТЕ СМИСАО ЦЕЛОКУПНЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 
Чин савршавања ових светих Тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства небеског и стичу остала добра.
2. Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени начин изговара пре и после освећења часних Дарова. Јер, иако нам Бог све Своје светиње даје на дар – а да ми Њему претходно ништа нисмо пружили, него оне заиста јесу Његови дарови – Он, ипак, захтева од нас да обавезно будемо спремни да их примимо и да их сачувамо; и не предаје нам Своје освећење ако немамо у себи одговарајућег расположења. На такав начин Он нас крштава, помазује, храни и предаје Дарове са Своје страшне Трпезе.
3. Показао је то Господ у Својој причи о сејачу. „Изиђе сејач“, вели Он, не да оре земљу, већ „да сеје“, [1] јер, орање и сваку другу припрему ми сами смо дужни да принесемо.
4. Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих Тајни у томе да им приступамоса добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је да таква припрема постоји и присавршавању свете Евхаристије; тако се, уистину, и збива. Ту припрему могу нам пружити молитве, појања и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови поседници.
5. Ово нас освећује на два начина. Један начин је тај што и од самих молитава, појања и читања имамо користи. Јер, молитве нас окрећу ка Богу и доносе нам отпуштење грехова; а појања, опет, на сличан начин изазивају Његову наклоност према нама и привлаче Његову подршку. Јер, псалам каже: „Принеси Богу хвалу на жртву… избавићу те, и ти ме прослави“. [2] Читања одељака из Светога Писма која објављују доброту Божију и Његово човекољубље, али и Његову правду и суд, уводе у наше душе страх Божији и распаљују љубав према Њему, и тако усађују у нас велику готовост за држање Његових заповести. Пошто душу свештеника и душу сваког од сабраних хришћана ово читање учини бољом и божанственијом, оно и њих саме оспособљује за примање и за очување часних Дарова – што и представља циљ ове свете службе. На овај начини свештеник бива достојан за приношење жртве, у којој је, као што смо већ рекли, смисао ове свете Тајне. Управо ово се и налази на многим местима у молитвама где се свештеник моли да се не покаже недостојан чина који предстоји, него да светој Тајни Евхаристије послужи чистих руку, чисте душе и чистог језика. На тај начин нам је, дакле, за ову свету Тајну корисна и сила речи које се у самој служби изговарају и певају.
6. Други начин на који нас појања и читања Светога Писма освећују, и на који нас освећује све оно што се у светој Евхаристији савршава, јесте тај да у њима видимо изображенога Христа, као и Његова дела и страдања која је ради нас претрпео. Јер, и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев: наиме, први део свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други део показује оно што потом следи, а последњи део оно што се на концу збивало. Због тога они који гледају савршавање свештенорадње, имају пред својим очима сва дела Христовог домостроја; док освећење Дарова, као и само жртвовање, објављује Његову смрт, [3] Васкрсење и Вазнесење, јер те часне Дарове претвара у само Тело Господње, које је све то претрпело: и Распеће, и Васкрсење, и Вазнесење на небо. Свештене радње које у служби претходе жртвовању, откривају све оно што се збивало пре смрти Господње: Његов долазак, Његово првобитно јављање и Његово коначно показивање. А оно у служби што долази после приношења жртве, то објављује обећање Оца, [4] као што је Он Сам рекао, односно силазак Светога Духа на апостоле, као и повратак незнабожачких народа Богу и њихову заједницу са Њим, што је кроз апостоле остварено.
7. Цела ова света Тајна је као некаква јединствена икона једног Тела, односно икона Спаситељевог живота. Она пред наше очи доводи све делове Његовог живота, од самог почетка па докраја, и то у њиховом правом распореду и поретку.
8. Због тога псалми, који се на почетку службе певају, као и све оно што се и пре њих изговара или обавља приликом предложења часних Дарова, указују на први период Христовог домостроја. Оно што следује након појања псалама, односно читање Светога Писма и све остало, указује на следећи период.
9. Но, иако је речено да постоји и другачија корист од читања Светога Писма и појања (јасно је, наиме, да су они установљени како би нас укрепили у врлини и како би Бога умилостивили), нема никакве препреке да они делују и на један и на други начин, односно да верне управљају ка врлинама, а да истовремено указују на домострој Христов. Узмимо за пример одећу: она испуњава своју намену – одева и покрива тело а по томе што је оваква или онаква, понекад открива и занимање, и начин живота, и звање онога који је у њу одевен; то исто се и овде збива. Наиме, пошто је Писмо божанско, и пошто садржи химне Богу, и подстиче на стицање врлине, оно освећује оне који га читају и који певају псалме. Пошто је начињен такав избор штива, и пошто је њихов распоред примерен, она имају и другу моћ, односно у стању су да покажу Христов долазак и Његов живот међу људима. Јер, такво својство нема само оно што се на Литургији чита и што се поје, већ и све оно што се на њој обавља; свака од ових радњи обавља се због сврхе коју у овом животу има, али истовремено символише и неко од дела, или поступака, или страдања Христових, као што је, на пример, улазак Јеванђеља у Жртвеник, или улазак часних Дарова. И један и други улазак обавља се због сврхе коју сваки од њих има: први да би се прочитало Јеванђеље, а други да би се обавило приношење жртве. И један и други улазак, у ствари, представља Спаситељево јављање и Његово показање у свету: оно прво показује још увек нејасно и несавршено показање почетка Његовог живота, а ово друго представља Његово савршеније и коначно показање. Постоје, међутим, и неке радње које се овде обављају а које немају никакву практичну сврху, већ се савршавају због одређеног значења, као што је пробадање Хлеба предложења и исписивање знака Крста на њему, или то што је нож за пробадање Хлеба начињен у облику копља, или, коначно, то што се у свете Дарове улива топла вода.
10. У осталим светим Тајнама такође можеш пронаћи много сличних примера: тако, приликом крштења, новокрштени су дужни да изују обућу и да гледајући ка западу, пруже руке и пљуну. Ови поступци нас уче томе колика треба да је наша мржња према лукавоме, и колико мора да се од њега одвраћа онај ко жели да постане истински хришћанин. Све што је томе налик, а што постоји у светим Тајнама, има и неко друго значење.
11. Све оно, међутим, што се збива у светој Тајни приношења часних Дарова, односи се на Спаситељев домострој; према томе, посматрање тог домостроја, који се одвија пред нашим очима, освећује душе, те на тај начин постајемо способни за примање часних Дарова. Јер, као што је божански домострој, у време свога остваривања, васкрсао васељену, тако и сада, док се одвија пред очима верних, чини да душе посматрача буду боље и божанственије; боље рећи, ни тада он вернима не би био ни од какве користи да га нису гледали и да нису веровали. Због тога је проповедан и због тога је Бог употребио безбројна средства како би Му људи поверовали. Наиме, божански домострој се не би могао остварити, нити би могао људима донети спасење, да је остао непознат онима који треба да буду спасени. Тада је он, кроз проповед, у душама благоразумних људи пробудио благочешће и веру и љубав према Христу, којих раније није било. А сад, кад га трудољубиво посматрају они који су већ поверовали, домострој не полаже у њих таква блажена осећања, него она која се у њима већ налазе, он одржава и обнавља и увећава; на тај начин он чини да људи буду постојанији у вери и врелији у благочешћу и љубави. Јер, ако је био у стању да у њима пробуди она осећања која они раније нису имали, свакако да му је сада много лакше да их очува и одржи и обнови. Дакле, осећања која морамо имати како бисмо приступили светим Тајнама, а без којих је непобожно и обазрети се на њих, јесу ова: благочешће, вера и жарка љубав према Богу.
12. Због тога је у чину свете Литургије морало бити присутно и такво посматрање које је у стању да пробуди у нама ваљана осећања, да не бисмо размишљали само умом, већ да, на неки начин, и очима гледамо велико сиромаштво Богатога, [5] долазак у свет Онога Који сваки простор заузима, понижење Блаженога, страдање Нестрадалнога; да видимо колико су Га мрзели, колико нас је волео; колики је био, колико је понизио Себе; шта је претрпео и шта је све учинио да би приготовио пред нама ову Трпезу. Да бисмо тако, усхићени новином спасења и задивљени обиљем милосрђа, поштовали Онога Који нас је тако помиловао и Који нас је тако спасао; да бисмо Њему поверили своје душе, да бисмо Му свој живот предали, и да бисмо своја срца запалили огњем Његове љубави. Па када такви постанемо, тада безбедно и слободно приступимо огњу светих Тајни.
13. Да бисмо постали такви, није довољно одједном сазнамо све о Христу и да будемо зналци у томе, него је потребно да очи нашега ума и сада буду упрте ка Њему, и да посматрамо све што је са Њим у вези; а то ћемо остварити ако делатно одстранимо сваку другу помисао и уколико као што сам већ рекао, уистину желимо да свој}душу учинимо способном за оно освећење. Наиме, кад поседујемо реч побожности, тада ћемо добар одговор дати ако нас неко о њој упита; међутим, кад се налазимо пред примањем свете Тајне, тада не сагледавамо све ствари на прави начин, већ свој ум усмеравамо у другом правцу те немамо никакве користи од таквог знања. То знање не може пробудити у нама ниједно од осећања која смо поменули. Јер, тада наша расположења одговарају мислима којима смо обузети и обузимају нас таква осећања каква ове мисли могу произвести.
14. Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а са друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе. А тада, кад се испунимо таквим мислима и кад наш ум буде трезвен, причестићемо се божанским Тајнама, уносећи у себе освећење на освећење, односно уносећи освећење свете службе на освећење виђења, преображавајући се… из славе у славу[6] – из оне ниже у ону вишу.
15. Начелно гледано, у томе је смисао целокупне свете Литургије. Но, у наставку треба да је испитамо од самог почетка, ако то буде могуће – и то део по део. Најпре ћемо, дакле, испитати припремне молитве, свештене возгласе, света псалмопојања и читања, а затим сам свети чин, саму жртву; после тога испитаћемо само освећење, којим се освећују душе хришћана живих и упокојених. Испитаћемо, такође, и појања и молитве које народ и свештеник упућују Богу, уколико је њих, уопште, потребно испитивати и сагледавати. А пре свега и изнад свега, испитаћемо домострој Спаситељев, који је јасно уочљив у току целе свете Литургије; другим речима, испитаћемо који су делови тога домостроја изображени у служби, и шта од онога што се у овој служби обавља, Њега изображава.
 
2. беседа
 
ЗАШТО СЕ ЧАСНИ ДАРОВИ НЕ ПОСТАВЉАЈУ НА ЖРТВЕНИК У САМОМ ПОЧЕТКУ СЛУЖБЕ
 
Сагледајмо најпре све оно што се на светом Предложењу савршава и изговара, и то од самог доношења и приношења светих Дарова.
2. Наиме, зашто се они не доносе право на Жртвеник и не жртвују, него се најпре као Дарови приносе Богу? Зато што су још наши стари приносили Богу на жртву заклана телеса и крв бесловесних животиња; но, приношени су и дарови попут златних или сребрних предмета.
3. Изгледа да Тело Христово поседује и једно и друго својство. Јер, Његова жртва се збила касније, кад је заклан ради славе Очеве; а опет, од почетка се налазио уз Бога и представљао драгоцени Дар Њему намењен зато што је узет као првина нашега рода, али и зато што је био Прворођени, те је по Закону припадао Богу.
4. Због тога се ни ове твари које се сада прилажу, и које означавају оно Тело Христово, не приносе право на Жртвеник како би биле принесене на жртву, него ће се то збити касније, пошто претходно буду принесене Богу, и пошто постану и назову се часним Даровима.
5. Тако је и Христос поступио. Наиме, кад је у Своје руке узео хлеб и вино и показао их Богу и Оцу, показао их је приносећи их и посвећујући их као Дарове Богу. Из чега се то може видети? Из тога што и Црква то исто чини, и што хлеб и вино назива Даровима. Јер, не би она тако чинила кад не би знала да је и Христос тако чинио. Но, чула Га је како заповеда: „Ово чините за мој спомен“;[7] и не би се она угледала на Њега да је Он Сам другачије учинио.
 
3. беседа
 
О ТОМЕ ДА СЕ ТИ ДАРОВИ ПРИНОСЕ БОГУ КАО ПРВИНЕ ЉУДСКОГ ЖИВОТА
 
У чему је смисао таквог обличја Дарова? Стари су приносили првине својих плодова, или своје стоке, или говеда, или осталих добара. А ми, као првине свога живота, Богу посвећујемо ове Дарове, који представљају човечију храну којом се телесни живот одржава. И не само да се живот одржава кроз ову храну, него се кроз њу и показује. Јер, апостоли су говорили за Христа: „Једосмо и писмо по Његовом васкрсењу“, [8] како би показали да су Га видели живог. Господ је, такође, заповедио да принесу јело ономе кога је Он васкрсао из мртвих, како би храном показао да је овај жив. Природно је, дакле, да сматрамо да онај ко приноси првине хране, тај приноси првине свога живота.
2. Али, можда ће неко рећи да скоро све оно што су стари Богу приносили, може бити човеку за храну; јер, то беху плодови које ратари својим трудом производе и беху то животиње које су човеку за јело. Па шта онда? Јесу ли све то биле првине човековог живота? Никако. Јер, ништа од свега тога не беше искључиво човечија храна, већ то беше заједничка храна и осталим животињама: неком су се храниле птице и биљоједи, а неком звери и месоједи. Човечијом храном називамо ону која само човеку приличи. А припремање хлеба ради јела и прерада вина ради пића – то је само човеку својствено.
3. Такав је, дакле, смисао приношења Дарова.
 
4. беседа
 
ЗАШТО ОВИ ДАРОВИ ТРЕБА ДА БУДУ ПРВИНЕ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА
 
Какав је то узрок и који је то разлог због којег је требало да ове Дарове приносимо Богу као првине свог живота? Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродни; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дара установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља“. [9] Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“. [10]
2. Но, то се не збива само у овој светој Тајни, већ и при крштењу, где живот замењујемо Животом, јер најпре предајемо један живот, и уместо њега задобијамо други. Али, предавање нашег живота при крштењу јесте изображење ислика смрти, док наше обнављање у бањи крштења представља истински живот. Наиме, пошто је Спаситељ, Који је умро и васкрсао, пожелео да и нама преда тај нови живот, заповедио једа и ми претходно Њему принесемо нешто од тог великог Дара. А шта је то? Подражавање смрти Његове. На који начин? Пошто своје тело погрузимо у воду као у какав гроб, и пошто се оно три пута укаже, Господ нас тада прихвата као да смо већ причасници Његове смрти и Његовог погребења, и чини нас достојнима Његовог новог живота.
3. Тако ствари стоје.
 
5. беседа
 
ЗАШТО СЕ НЕ ПРИНОСИ САВ ХЛЕБ, ВЕЋ САМО ЊЕГОВ ДЕО
 
Потребно је да разјаснимо и ово: зашто свештеник не принесе на жртву све хлебове који су предложени, него приноси као дар и посвећује Богу само онај хлеб који исече, те га полаже на Жртвеник и свештенослужи?
2. И то је својство Христовог приноса. Јер, остале дарове су њихови власници изабрали између истородних и донели их у храм и предали свештеницима у руке; а свештеници су их примили и принели на Жртвеник и жртвовали, или су, опет, са сваким од њих учинили оно што му приличи.
3. Тело Господње је, међутим, Он Сам, као Свештеник, изабрао између осталих истородних и посветио га и узвисио и принео Богу и, коначно, жртвовао. Јер, Сам Син Божији је за Себе прихватио Своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он Сам га је дао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предато Богу. Коначно, Он Сам га је довео до Распећа и жртвовао.
4. Из тог разлога хлеб који ће бити претворен у оно Тело, сам свештеник одваја од сродних хлебова и приноси га Богу, полажући га на свештени дискос, а затим га доноси на Жртвеник и жртвује.
 
6. беседа
 
ЗАШТО СВЕШТЕНИК УТИСКУЈЕ НА ХЛЕБ СИМВОЛЕ ХРИСТОВОГ СТРАДАЊА
 
Све док се налази на Предложењу, издвојени хлеб бива обичан хлеб; поприма само то својство да је посвећен Богу и да постаје Дар, те тада символише Христа у оном Његовом узрасту кад је и Сам постао Дар. А постао је Дар од Свог Рођења, као што је то већ речено, пошто је, по Закону, самим Својим Рођењем био Дар као Прворођени.
2. Пошто су, међутим, сва она страдања, односно Распеће и смрт, која је Он ради нашега спасења претрпео на своме Телу, најпре пророчки описана од стране древних пророка, стога и свештеник овде, пре него што положи хлеб на Жртвеник и пре него што га жртвује, настоји да изобрази на њему те символе страдања. На који начин то чини? Пошто један хлеб издвоји између многих и пошто га учини даром, тада, као на каквој слици, изображава на њему страдање и смрт Господњу; и све што свештеник обавља – нешто из практичне нужности, а нешто по својој вољи потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти.
3. Стари је обичај да се догађаји понекад кроз дела приповедају, представљају и пророкују. Наиме, желећи да покаже заточеништво јеврејског народа, Пророк је и сам себе везао. [11] И Агав је касније на исти начин поступио да би указао на Павлове окове. [12] Причају и следеће: кад је један од богоносних Отаца био упитан шта је то монах, никаквог одговора није дао, него је своју одећу свукао са себе и погазио је ногама.
4. Тако и саму смрт Господњу и свеукупни Његов домострој, древни пророци нису само речима објављивали него и делима; а томе су се учили из Божијих дела, као што је штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје, [13] и купина која је и усред пламена била једра, [14] и Исак, кога је отац повео на заклање, [15] и толика друга знамења којима се од самог почетка указивало на свету Тајну.
5. Јасно је да и свештеник тако чини. Оно што зна о оној Жртви Христовој, то и речима саопштава и делима показује, онолико колико је то могуће показати таквим вештаственим средствима. Као да каже: Овако је Господ доспео до страдања, овако је умро, овако су Му ребра прободена, овако је тада из прободених ребара потекла она Крв и она Вода.
6. Све то чини да би показао, као што рекох, да су овој истини и овој стварности претходили праобрази и праслике кроз које је унапред све то људима објављено. Тако и сам свештеник, пре но што принесе хлеб на Жртвеник и пре но што га жртвује, исписује на њему знаке Жртве, показујући тако да ће овај хлеб свакако бити претворен у онај истински, распети и жртвовани Хлеб. Но, и поред свега тога (пошто смрт Господњу треба да објављујемо)[16], свештеник је саопштава и речима и делом, како не би био изостављен ниједан начин објаве или приповести о ономе за шта би нам безброј уста било потребно.
 
7. беседа
 
ШТА ЈЕ ТО СПОМЕН ГОСПОДЊИ
 
Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“. [17]
2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“.
3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа.
4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „[18] То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“. [19]
5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља.
 
8. беседа
 
О ОНОМЕ ШТО СЕ НА ХЛЕБУ ПРЕДЛОЖЕЊА САВРШАВА
 
Дакле, пошто на тај начин треба да се обавља спомен на Господа, изговоривши речи У спомен Господа, свештеник додаје оно што објављује Његово Распеће и смрт. Наиме, засецајући Хлеб, он изговара пророчанство старих пророка о спасоносном страдању: „Као овца на заклање би вођен“, [20] и даље све што следи, те речима и појединим радњама, колико је то могуће, говори о томе. Обављајући неопходно резање Хлеба како би из њега извадио Дар, он то резање чини символом одласка Христовог из света, Његовог приступања Оцу, оствареног кроз смрт, као што је Сам рекао: „Остављам свет и идем Оцу“. [21]
2. Кад одсеца Хлеб забадајући много пута копље у њега, свештеник дели пророчке речи на исто толико делова, те сваки део текста повезује са одређеним делом чина сечења како би показао да се свим тим радњама тумаче изговорене речи. Јер, као што је тај Хлеб издвојен из целине истородног хлеба да би био посвећен Богу и да би се на њему обавила свештена служба, тако се и Господ издвојио од људи, са којима је због Свога човекољубља делио исту природу, те је као овца на заклање био вођен, и узет је са земље живот Његов. Затим свештеник придодаје пророчанства која следе.
3. Положивши Хлеб предложења на свети дискос, свештеник обавља и изговара све оно чиме се објављује сама жртва и смрт Христова. Жртвује се, говори он, Јагње Божије, које узима Грех света. Изговара, дакле, и чини оно што изображава начин смрти Христове. Наиме, урезује знак Крста на Хлеб и тиме показује како се Његова жртва одиграла, односно показује да се то збило кроз Распеће; а после тога свештеник пробада Хлеб са десне стране, те раном на Хлебу показује рану на ребрима Христовим. Због тога се тај нож, којим се убод наноси, и назива копљем, а и начињен је у облику копља како би нас на оно копље подсећао. И док нам све то саопштава кроз свештене радње, свештеник изговара јеванђелске речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“. Тако исто чини и кад су у питању Крв и Вода, који су из ране потекли; о њима и речима говори и радњама их показује, уливајући у свету чашу вино и воду и говорећи: „И одмах изиђе крв и вода“. [22]
У томе је, дакле, спомен на Господа и приповест о смрти Његовој.
 
9. беседа
 
ЗАШТО ЈЕ ГОСПОД ЗАПОВЕДИО ДА ТО ЧИНИМО У ЊЕГОВ СПОМЕН
 
Зашто је Господ то заповедио и шта је имао на уму кад је тај спомен од нас затражио? Да не будемо незахвални. Јер, заиста, некакво уздарје којим они што примише доброчинство узвраћају својим доброчинитељима јесте и то кад се сећају њих и њихових дела кроз која су те добродетељи примили. За такав спомен људи су многе начине смислили: гробове, кипове, споменике, празнике, светковине, борбе; сви они један циљ имају, а то је да ваљани људи не буду предати бездану заборава.
2. Тако је и са Спаситељем. Он као да каже: Људи траже неке друге лекове против заборава да би се сећали оних који су им добро чинили, а ви ово чините за мој спомен. [23] Па као што градови на споменицима записују своје јунаке и њихове победе које су им донеле спасење и благостање, тако и ми на тим часним Даровима записујемо смрт Господњу, којом је остварена целокупна победа над лукавим. У изображеним ликовима градови имају само телесно обличје својих добротвора, док ми кроз овај принос немамо само телесно обличје, него и само Тело свога Доброчинитеља.
3. То исто што је Бог у Староме Завету кроз законе одредио – да се кроз праслике остварује сада је заповедио да се збива у истини и у стварности. Јер су Пасха и клање јагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв која је у Египту спасла првенце јеврејске.
4. У томе је, дакле, смисао спомена.
 
10. беседа
 
О ОНОМЕ ШТО СЕ НА ПРОСКОМИДИЈИ ПОСЛЕ СПОМЕНА ИЗГОВАРА И О ТОМЕ ДА ПРИНОШЕЊЕ ДАРОВА ИСТОВРЕМЕНО ПРЕДСТАВЉА И БЛАГОДАРЕЊЕ И ПРОЗБУ
 
Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт.
2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих.
3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова.
4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили.
5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе.
6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије?
7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, [24] а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског.
8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. [25] На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра.
9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли.
10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника.
11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми.
12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара.
13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мат. 13,3.
  2. Пс. 50,14-15.
  3. Кор. 11,26.
  4. Лук. 24,49 и Дел. ап. 1,4.
  5. II Кор8,9.
  6. Кор 3,18: „Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господњег.
  7. Лук. 22,19; I Кор. 11,24 и даље.
  8. Дел. ап. 10,41.
  9. Види Ис 28,17; 40,12 и Прем. Сол. 11,20 и даље
  10. Види Јер. 9,24 и Прем. Сол. 11,20-24.
  11. Јез. 3,25 и 4,8.
  12. Дел. ап. 21,10.
  13. Изл. 14,16-22.
  14. Изл. 3,2 и даље.
  15. Пост. 3,2 и даље.
  16. I Кор. 11,26.
  17. Лук. 22,19; I Кор. 11,24 и даље.
  18. 1 Кор. 11,26,
  19. Лук. 22,19 и даље; 1 Кор. 11,24 и даље.
  20. Ис. 53,7 и даље; Дел. ап. 8,32.
  21. Јов. 16,28.
  22. Јов. 19,34.
  23. Лук. 22,19.
  24. Јов. 1,12.
  25. Јевр. 12,23.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *