НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 

 
21. беседа – О показивању светога Јеванђеља, и о Трисветој песми
22. беседа – О молитви која прати Трисвету песму, и о свештеним возгласима
23. беседа – О читању Светога Писма и о распореду и значењу његовог штива
24. беседа – О прозбама после читања Јеванђеља
25. беседа – О уношењу часних Дарова у Жртвеник
26. беседа – О молитвама и о обраћањима свештеника народу после уношења часних Дарова
27. беседа – О исповедању вере и о молитвама које следе, о позивима које свештеник упућује верницима, као и ономе што они њему одговарају
28. беседа – О освећењу Дарова и о благодарењу које томе претходи
29. беседа – Откуда потиче непоколебивост наше вере у свету Тајну
30. беседа – О оптужбама које нам у вези са овим понеки Латини упућују; одговори и оповргавања тих оптужби
 


 
21. беседа
 
О ПОКАЗИВАЊУ СВЕТОГА ЈЕВАНЂЕЉА И О ТРИСВЕТОЈ ПЕСМИ
 
Док се ове химне певају, свештеник, стојећи усправно у средишту пред Жртвеником, високо уздиже свето Јеванђеље и показује га, изображавајући тиме појаву Господа, кад је Он свима постао видљив. Јер, Јеванђељем се објављује Христос, као што се пророчке књиге називају Пророцима, у складу са речима које је Авраам упутио богаташу: „Имају Мојсија и пророке“,[1] при чему је имао на уму књиге пророчке.
2. Кад се, међутим, покаже Онај о Коме пророштва говоре, и када се Он лично појави, нико не сматра вредним да обраћа пажњу на речи пророка; због тога са појавом Јеванђеља престају пророштва, а ми опевамо оно што Новоме Завету припада. Јер, тада песмама величамо Пресвету Мајку Господњу или неке друге светитеље, или певамо у славу Самога Христа због тога што је нас ради дошао на земљу, или због свега онога што је, дошавши, претрпео и учинио. То је оно због чега Црква сваки пут светкује.
3. Потом певамо у славу Самога Бога као Тројице; а да је Бог Тројица, томе нас је научило јављање Спаситељево. Ова Трисвета песма узета је од анђела и из књиге свештених псалама пророка Давида. Но, сабрала ју је Црква Христова и посветила Светој Тројици. Реч Свети, узвикнута три пута, припада анђелима,[2] док речи Боже, крепки и бесмртни, припадају блаженом Давиду, који каже: „Жедна је душа моја Бога живога“.[3] Прихватање те прве речи и спајање са овим другима, као и додавање прозбе помилуј нас, дело је Цркве оних који једнога Бога познају и проповедају као Тројицу; а то открива, с једне стране, да постоји сагласје Старога Завета са Новим, а са друге, да су са јављањем Христовим, небеским и земаљским, анђели и људи постали једна Црква и један збор. Стога, после показивања и уношења Јеванђеља, певамо ову Трисвету химну, као да објављујемо да нас је Он Који је дошао нама, поставио покрај анђела и уврстио нас у тај збор.
4. 4. Толико о овоме.
 
22. беседа
 
О МОЛИТВИ КОЈА ПРАТИ ТРИСВЕТУ ПЕСМУ И О СВЕШТЕНИМ ВОЗГЛАСИМА
 
Пре појања Трисветога свештеник иште од Бога да прими ову песму и да Своју благодат подари онима који певају. Какву благодат? Онакву каква приличи овој песми: да освети душе наше и тела, дарујући нам опроштај сагрешења, како бисмо Му у светости служили у све дане. И наводи разлог: јер си свет и у светима обитаваш. Наиме, ономе ко је уистину свет, својствено је да се радује са светима и да их освећује. Узвикнувши тај возглас и придодавши му славословље, свештеник као да тиме свештеном народу даје знак за појање Трисвете песме; а народ, као што је обичај, узвраћа на ово славословље речју амин, а затим започиње појање Трисветога.
2. После ове песме, свештеник свима заповеда да не стоје немарно и безбрижно, него да се умом помоле за све што се овде савршава и пева; јер, у томе је смисао узвика пазимо. Затим тражи да сви буду у миру и подсећа их на премудрост којом треба да пазе на свете Тајне. Каква је то премудрост? То су мисли које богослужењу приличе, којима они који су вером испуњени, треба да гледају и да слушају оно што се савршава и што се изговара, и у којима нема ничега што је човечанско. Јер, то је мудрост хришћана, и то подразумева возглас премудрост, који свештеник у више наврата у току Литургије узвикује према верницима, подсећајући их на такве мисли. Наиме, на тај начин се подсећамо једни на друге, те се кроз ту једну реч у душама слушалаца обнавља целокупни смисао ове свештене радње.
3. Каква је потреба за тим присећањем? Велика је тиранија заборавности, и ниједна од људских слабости не изопачује човека тако често и тако лако као ова слабост. А потребно је да стојимо и да са доличним мислима учествујемо у богослужењу, односно у свештеним призорима и слушањима; наравно, уколико не желимо да у њима узалуд учествујемо и да беспотребно губимо време. А то није лако. Због тога је потребно да ми, са своје стране, будемо будни и трезвени, али потребно нам је и туђе подсећање како бисмо били у стању да изнова саберемо свој ум, који је стално опхрван заборавношћу и склон залудним бригама.
4. То има на уму и песма која се пева у тренутку док се часни Дарови полажу на Жртвеник:… Сваку животну бригу, вели песма, сада оставимо. Такав је, дакле, смисао речи премудрост.
5. Узвик: Смерно стојмо, такође садржи опомену. У чему је та опомена? Подстиче нас да будемо спремни док стојимо пред Богом и пред светим Тајнама, и да наше општење са њима не буде немарно, него ревносно и са сваким благочешћем; било да је потребно да гледамо, или да говоримо, или да слушамо неку од свештених радњи. Први знамен који показује ту ревност и то благочешће јесте усправност тела, односно то што нећемо седети него стајати. То је, наиме, положај оних који моле, то је положај слугу, у којих је сав ум усмерен на миг њихових господара како би одмах, чим добију заповест, били спремни да похитају на служење. Ми смо и молитељи пред Богом за своја највећа добра, и слуге за сваку врсту служења.
6. Такав је смисао ових речи.
 
23. беседа
 
О ЧИТАЊУ СВЕТОГА ПИСМА И О РАСПОРЕДУ И ЗНАЧЕЊУ ЊЕГОВОГ ШТИВА
 
После Трисвете песме чита се Апостолска књига, а затим и само Јеванђеље, пошто Црква претходно отпева Богу химну (Алилуја).
2. Зашто пре читања свештеног Писма певамо химну Богу? Зато што тако ваља чинити за сва добра која нам Он у свакој прилици дарује, а нарочито онда кад стичемо какво велико добро, као што је слушање божанских Речи. Но, приликом читања Апостола, химна коју певамо бива прожета прозбом, чак јој се додаје Помилуј нас, док пред читање Јеванђеља упућујемо химну у којој нема прозбе како бисмо научили да Јеванђеље изображава Самога Христа, те они који Га пронађу, имају у својим рукама све што су искали. Јер, Женик је унутра, и нема више потребе молити се за нешто друго будући да сада имају све. Као што није благоразумно да синови Женика посте, јер је Женик са њима,[4] већ само да Му служе и да певају у славу Његову. Отуда и анђелска песма (Алилуја), како за њу веле пророци, из истог разлога представља само химну, лишену било какве прозбе.
3. Зашто се на овом месту чита Свето Писмо? Ако желиш да сазнаш у чему је практичан разлог, то је већ речено: оно нас припрема и унапред очишћује пред велико освећење Тајни. Но, ако трагаш за смислом тога читања, оно навештава јављање Господа, онако како се оно постепено збивало после Његовог доласка. Јер, најпре се Јеванђеље показује затворено, изображавајући појаву Господа, кад је Отац показао Њега Који је ћутао – тада Он није говорио, и био је потребан глас проповедника да Га објави.[5] Ово читање сада представља Његово потпуније јављање, кад је свима јавно говорио икад је открио Себе; и то не само из онога што је Он Сам говорио, већ и из онога што је апостоле учио да говоре, шаљући их „изгубљеним овцама дома Израиљева“.[6] Због тога се читају и апостолске посланице, а чита се и само Јеванђеље.
4. Зашто се, међутим, не чита најпре Јеванђеље? Зато што речи Самога Господа представљају савршеније јављање од онога што су говорили апостоли. Господ се, дакле, људима није открио наједном, у свој Својој сили и свој Својој доброти – јер то припада Његовом Другом доласку – него је из потпуне незнаности постепено прешао у потпуну објављеност; због тога, ако желимо да покажемо да се Његово објављивање постепено одвијало, природно је да апостолске одељке читамо пре Јеванђеља. Наиме, због тога се оно што знаменује Његово коначно јављање чува за последак, као што ће се у наставку јасно видети.
 
24. беседа
 
О ПРОЗБАМА ПОСЛЕ ЧИТАЊА ЈЕВАНЂЕЉА
 
После читања Јеванђеља, ђакон позива народ да се помоли Богу, а свештеник се у олтару тихо моли да Бог услиши молитве народа. Затим, пошто громким гласом упути Богу славословље, он и вернике прима за заједничаре у славословљу.
2. Која је то молитва целог сабраног народа која приличи после читања Јеванђеља? То је молитва за оне који држе јеванђелске заповести, за оне који се угледају на човекољубље Христово, објављено у Јеванђељу. А ко су они? То су предводници Цркве, пастири народа, народне вође. Јер, ако су верни ономе чему су се заветовали, они држе и на добар начин уче оно што је у Јеванђељу записано, и допуњују оно што Христу недостаје, као што каже Апостол,[7] напасајући после Христа стадо Његово у складу са науком Његовом. То су и они који подижу и уређују свештене домове, као и учитељи врлине и сви они који на било који начин добро чине заједници Цркве и свештеним храмовима. Сви они имају своје место у оном збору светих и достојни су да буду поменути у заједничким молитвама.
3. Пошто свештеник сада треба да приступи приношењу жртве, којем не могу присуствовати они који у свету Тајну крштења нису посвећени, а које називамо и оглашенима јер су примили хришћанство само слушањем и као учење, он их одстрањује из сабрања верних пошто најпре прочита молитву за њих. У молитви он иште да иони постигну савршенство тиме што ће у погодно време бити удостојени бање крштења; а разлог за молитву је слава Божија; јер возглас каже: Да и они с нама славе пречасно и величанствено име Твоје.
4. Пошто узвикне гласно ову молитву као славословље, и пошто читаво сабрање верних прими за учеснике тога славословља, свештеник упућује другу молитву којом најпре благодари Богу што је удостојен да стане пред Њега и да своје руке ка Њему подигне и за себе и за друге;затим се усрдно моли да буде удостојен да то увек чини са чистом савешћу. А повод и за ову молитву је слава Божија, јер вели: Јер Теби приличи свака слава. Па пошто свештеник, као што је то обичај, заједно са народом узнесе славословље, он се изнова, са своје стране, моли за себе иза сав сабрани народ, како би он неосуђено стајао пред светим Жртвеником Божијим, очишћен „од сваке нечистоте тела и духа“[8], и како би народ, који се заједно са њим моли, био удостојен да се невино и неосуђено причешћује светим Тајнама еда би и они наследили Царство небеско. Повод за молитву је опет слава Божија, у чије име треба све да чинимо, како је заповедио апостол Павле говорећи: „Све на славу Божију чините“.[9] То је наш циљ, каже он, да свагда славимо Бога. Пољоделци за циљ свога посла имају сакупљање летине, због чега толики труд и улажу, трговцима је, опет, циљ зарада, и свако има свој циљ. А ви, у свему што чините, тражите славу Божију; јер ми смо слуге и дугујемо Богу ову службу, због које нас је најпре и саздао, а касније искупио. Због тога ћеш и видети да се Црква свагда стара за славу Божију, да те речи на све стране узвикује, да славу Божију на све начине опева, да сматра да је она све, те да све у њено име чини: молитве, прозбе, посвећења, заповеди и сваку другу свештену радњу.
5. Толико о овоме.
 
25. беседа
 
О УНОШЕЊУ ЧАСНИХ ДАРОВА У ЖРТВЕНИК
 
Пошто свештеник возгласом упути славословље Богу, он долази до предложења, узима Дарове и, држећи их у висини своје главе, врло смерно излази. Носећи их на тај начин, он пролази кроз храм, између сабраног народа, корачајући полако и свечано, и упућује се ка Жртвенику. За то време верници певају и поклањају му се уз свако поштовање и побожност, молећи га да их помене приликом приношења Дарова. Свештеник пролази праћен свећама и кађењем, и тако ступа у Жртвеник.
2. Ово се, свакако, чини из практичног разлога: потребно је да Дарови, који ће бити принесени на жртву, буду донесени и положени на Жртвеник – и то на што смернији и достојанственији начин. Јер, тако су у старини приношени дарови Богу; чак ни цареви, кад је требало да принесу дарове Богу, нису то препуштали коме другом него су они сами то чинили, приносећи дарове са круном на глави.
3. Овај вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град јашући на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа.
4. Треба, дакле, тада да паднемо на колена пред свештеником и да га молимо да нас помене у молитвама које следе. Јер, нема друге молитве која може имати толику моћ и који нам може пружити толико извесна надања као што је приношење ове страшне жртве, која је, не тражећи ништа заузврат, очистила непобожност и безакоње овога света.
5. Међутим, ако неки од оних који се поклањају свештенику који улази са Даровима, чине то сматрајући да се поклањају Телу и Крви Христовој, они су у заблуди због Литургије Пређеосвећених Дарова, не знајући разлику између овеи оне Литургије. Јер, на овој Литургији, часни Дарови који се носе на великом входу још нису претворени и принесени на жртву, док су на оној Литургији они већ претворени и освећени, односно они су већ Тело и Крв Христова.
6. Но, толико о овоме.
 
26. беседа
 
О МОЛИТВАМА И О ОБРАЋАЊИМА СВЕШТЕНИКА НАРОДУ ПОСЛЕ УНОШЕЊА ЧАСНИХ ДАРОВА
 
Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере. Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r)[10]. Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине.
2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља. Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица.
 
27. беседа
 
О ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ И О МОЛИТВАМА КОЈЕ СЛЕДЕ, О ПОЗИВИМА КОЈЕ СВЕШТЕНИК УПУЋУЈЕ ВЕРНИЦИМА, КАО И ОНОМЕ ШТО ОНИ ЊЕМУ ОДГОВАРАЈУ
 
Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“.[11] Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши.
2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика. Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“.[12] На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“.[13] Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“.[14]
3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге.
4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла,[15] призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“;[16] та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“;[17] а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“,[18] требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом.
5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата.
6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“.[19] А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,[20] односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу.
 
28. беседа
 
О ОСВЕЋЕЊУ ДАРОВА И О БЛАГОДАРЕЊУ КОЈЕ ТОМЕ ПРЕТХОДИ
 
Пошто верницима овлада најуузвишеније и најпобожније расположење, шта друго свештенику преостаје него да се окрене благодарењу Богу, Даваоцу свих добара. Уосталом, он се угледа на Христа, Првосвештеника, Који је благодарио Богу и Оцу пре него што је апостолима предао Тајну Причешћа; тако и свештеник, пре молитве којом се савршава освећење Дарова, упућује благодарност Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, говорећи: Заблагодаримо Господу. Па кад се сви са тим сагласе и гласно узврате: Достојно је и праведно, свештеник сам заблагодари Богу; пошто Му упути славословље и у Његову славу заједно са анђелима отпева химне и захвали Му за сва добра која нам је од самог почетка даровао, и коначно, пошто помене неизрециви и неописиви домострој Спаситељев остварен ради нас, он тада освећује часне Дарове и тако се савршава свеукупно жртвоприношење.
2. На који начин? Свештеник казује повест о оној страшној Вечери: и како ју је Христос пре Свога страдања предао Својим светим ученицима; и како је узео Чашу у руке; и како је узео Хлеб и заблагодаривши, осветио их; и како је изрекао речи којима је Тајну објавио. Па пошто понови те Христове речи, свештеник приклања главу и моли се Богу и преклиње Га да оне божанске речи Његовога Јединороднога Сина и Спаситеља нашега буду примењене и на ове предложене Дарове; а Дарови, пошто приме Његовог Пресветог и свесилног Духа, да буду претворени: Хлеб у само часно и свето Тело Његово, а Вино у саму пречисту и свету Крв Његову.
3. Пошто свештеник све ово учини и изговори, тиме се целина свештенослужења испуни и изврши; Дарови су освештани, жртвоприношење је окончано, а велики жртвени Принос, свештено Јагње које је заклано за свет, почива пред нашим очима на светој Трпези. Јер, Хлеб више не представља обличје Тела Господњег, нити дар представља образ истинскога Дара, нити он, као на каквој слици, собом изображава спасоносна страдања Христова – то је само Пресвето Тело Владике Христа, које је истински поднело све оне патње, увреде и ране; које је распето и заклано; које је посведочило пред Понтијем Пилатом добро исповедање;[21] које је шибано, злостављано, које је подносило пљувања, окусило жуч. Исто тако, и Вино постаје сама Крв која је истекла кад је Тело било прободено.
4. Ово је Крв и ово је Тело, које је зачето од Духа Светога, рођено од Блажене Девице Марије; које је погребено, које је устало у трећи дан, узнело се на небеса и село са десне стране Оца.
 
29. беседа
 
ОТКУДА ПОТИЧЕ НЕПОКОЛЕБИВОСТ НАШЕ ВЕРЕ У СВЕТУ ТАЈНУ
 
У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити.
Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“.[22] У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити.[23] Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне.
2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века.[24] Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи.
3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“.[25]
4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају.
5. Но, доста је о овој теми.
 
30. беседа
 
О ОПТУЖБАМА КОЈЕ НАМ У ВЕЗИ СА ОВИМ ПОНЕКИ ЛАТИНИ УПУЋУЈУ; ОДГОВОРИ И ОПОВРГАВАЊА ТИХ ОПТУЖБИ
 
Неки од Латина се по овом питању хватају у коштац са нашим учењем. Кажу, наиме, да после речи Господњих „Узмите, једите“, и оних које затим следе, није потребно додавати више никакву молитву да би Дарови били освећени јер су они освећени речима Господњим. Због тога, по њиховом схватању, они који и након понављања ових речи називају Дарове хлебом и вином, као да ови још нису освећени, и моле се за њихово освећење, они не само да болују од неверја него и чине нешто што је залудно и сувишно. Да ове речи Христове заиста освећују Дарове, о томе, веле они, сведочи блажени Златоусти, који каже да је стваралачке речи, „Рађајте се и множите се“,[26] Бог изговорио само једанпут, а оне увек дејствују; тако је и ове речи Спаситељ једанпут изговорио, а оне су засвагда делатне.[27] Према томе, они који имају више поверења у своје молитве него у речи Господње, тиме најпре Њему Самоме приписују немоћ, затим изгледа да више имају поверења у себе; и треће, свету Тајну, једну толико велику ствар, доводе у зависност од нечега неизвесног као што је човечанска молитва – те тако оно у шта би требало непоколебиво да верују, они приказују као нешто сасвим неизвесно. Јер, није сасвим извесно да ће онај ко се моли бити и услишен, па макар он био и Павлових врлина.
2. Но, није тешко оповргнути све ово. И то најпре речима самога божанственог Јована на које се они ослањају. Испитајмо, заиста, да ли ове речи (Узмите, једите…) дејствују на исти начин као и стваралачке речи (Рађајте се и множите се).
3. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се“. Па шта? Зар после тих речи немамо потреба низа чим другим, зар нам ништа више није потребно за рађање? Зар није потребна брачна заједница и сједињење мужа и жене, и све остало старање, без чега људски род не би могао да се одржи и умножи? Према томе, као што сматрамо да језа рађање деце неопходна брачна заједница, а после сједињења се ипак молимо Богу да нам подари децу, и не мислимо да тиме омаловажавамо оне стваралачке речи; јер, знамо да је Он узрочник рађања, али то остварује кроз сједињење мужа и жене, кроз храну и кроз све остало. Тако и овде, верујемо да је реч Божија оно што савршава свету Тајну – али кроз свештеника, кроз његове прозбе и молитве. Јер, стваралачка реч Божија није делатна кроз сва средства и у свим околностима, него је потребно много тога без чега она не остварује своје назначење. Па ко још не зна да је једино смрт Христова донела на земљу опроштење грехова! Али, знамо и то да су и после те смрти потребни и вера, и покајање, и исповест, и молитве свештеникове; и не може човек задобити отпуштење грехова уколико све ово не претходи. Дакле? Зар омаловажавамо смрт Христову и приписујемо јој немоћ тиме што сматрамо да она није сама по себи довољна уколико и ми не учинимо оно што је до нас? Уопште не.
4. Према томе, није оправдано упућивати такве оптужбе онима који се моле за освећење светих Дарова; јер, ако имају поверење у молитве, значи да не полажу наду у себе, већ у Бога, Који је обећао да ће дати онима који заишту. Смисао молитве управо захтева обратно. Јер, оно што молитеље подстиче на молитву јесте то што своје надање не полажу на себе, него верују да ће оно што траже задобити само од Бога. Управо то узвикује онај ко се моли, остављајући себе и прибегавајући Богу, јер је спознао властиту немоћ и због тога све Њему препушта. Ово није моје, каже он, нити припада мојим моћима, него си Ти потребан и Теби све препуштам.
5. Ово пре свега важи онда када се молимо за оно што је натприродно и што надилази свако поимање, као што је све у вези са светим Тајнама. Тада је заиста неопходно да они који се моле, полажу своја надања само на Бога. Јер, свете Тајне човек ни замислити не би могао да га у томе Бог није поучио; нити би иједну од њих пожелео да га Он на то није подстакао; нити би, опет, очекивао да их задобије да се није понадао како ће их задобити од Њега Који не даје лажна обећања. Према томе, не би се нико ни одважио да се помоли за њих да Бог није показао како жели да их иштемо од Њега и да је спреман да их дарује онима који их траже. Због тога овде ни молитва није неизвесна, нити је исход непознат, јер је Сам Господ, Који дарује, на много начина показао како ће радо дати оно што се од Њега иште.
6. Због тога освећење светих Тајни поверавамо свештениковој молитви не полажући наду у човечанску силу, већ у божанску, и у то да освећење не обављају људи који се моле, већ Бог, Који њихове молитве услишује – не зато што Га је свештеник за то молио, већ зато што је Истинити Бог обећао да ће дати.
7. Да је Христос показао вољу да нам подари ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео Себе на жртву и умро. Због тога постоје и Жртвеници, и свештеници, и сва средства очишћења, и заповести, и учења, и савети – да би нам ова свештена Трпеза била прострта. Због тога је Господ и говорио да је зажелео да једе ону Пасху,[28] јер требало је тада да Својим ученицима преда истинску Пасху; због тога је поручио: „Ово чините за мој спомен“ јер жели да ову свету Тајну увек савршавамо.
8. Према томе, какву сумњу још могу имати молиоци у вези с тим да ли ће добити оно за шта се моле, ако Онај Који им то може даровати, жели да дарује? Тако они који освећење Дарова поверавају свештениковој молитви, нити Спаситељеве речи презиру, нити свету Тајну доводе у зависност од неизвесне ствари као што је човечанска молитва, како нас Латини непотребно оптужују. Уосталом, и пресвето миро, које блажени Дионисије сматра равноправним са божанским Причешћем,[29] савршава се и освећује молитвом. А да свето миро представља свету Тајну и да освећује, у то верници ни најмање не сумњају.
9. Молитвом се обавља и рукоположење свештеника и архијереја. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Пресветога Духа, узвикује рукоположник гласно према народу приликом полагања руку. Пошто се излије миро на главу онога који се рукополаже, и у Латинској Цркви служитељ се моли да на рукоположенога сиђе изобилна благодат Светога Духа. Кроз молитву свештеници дарују и отпуштење грехова онима који се кају.
10. Коначно, свештеничким молитвама савршава се и света Тајна јелеосвећења; то је Тајна која пружа исцељење телесне слабости и опроштење грехова онима који је примају, као што каже апостолско предање: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће Га Господ; и ако је Грехе учинио, опростиће му се“.[30]
11. Дакле, шта ће на то рећи они који не одобравају молитве у светим Тајнама? Јер, ако је незнан исход молитава, као што они веле, незнано је и то да ли је свештеник оно за шта га сматрамо, незнано је и да ли миро може да освећује; а на такав начин ни света Тајна Причешћа не може да се одржи, јер нема ни истинског свештеника ни истинског Жртвеника. Но, чак ни они не могу да тврде да реч Господња савршава свете Тајне ако је изговара Сам Господ, а не свештеник, или ако то бива без Жртвеника. Јер се и Жртвеник, на који се полаже Хлеб, освећује светим миром, а свештање мира обавља се свештеничким молитвама. Осим тога, ко ће нам поуздано даровати отпуштење грехова ако сумњамо у свештенике и у њихове молитве?
12. Не преостаје нам, дакле, ништа друго него да у потпуности занемаримо хришћанство, те да следимо њихове новотарије. Чини се, наиме, да они, ако тако тврде, пре стављају под сумњу и саму врлину, а то је веома опасно јер изумевају ствари које су стране светоотачком Предању и извесности коју врлине имају.
13. Да Бог услишује оне који Му се моле и да даје Духа Светога онима који Га траже, те да ништа није немогуће за оне који Му се са вером обраћају, то је Сам Бог рекао; и нема никаквог начина да ово не буде истина. Али, да тако исто бива и са онима који само изговарају неке од свештених речи, то се нигде не помиње.
14. Савршавање светих Тајни кроз молитву и то свих светих Тајни, као што је већ речено, а нарочито свете Евхаристије – предали су нам свети Оци, који су то преузели од апостола и њихових наследника. А међу многим другима то су Василије Велики и Јован Златоусти, велики учитељи Цркве. Према томе, оне који. њима противрече, не треба ни једне речи да удостоје верници који теже ка благочешћу.
15. А да су речи Господње о свештеним Тајнама (Узмите, једите), изговорене у виду приповести, довољне за освећење Дарова, чини се да нико, ни од апостола ни од учитеља, није рекао. Но, да су те речи, као, уосталом, и стваралачке речи (Рађајте се и множите се), које је Господ једанпут изговорио, увек делатне, и то зато што их је Он изговорио, то каже и блажени Јован Златоусти. Да оне сада, међутим, изговорене од стране свештеника, имају исту моћ само зато што их је он изговорио, о томе нигде нема ни речи. Јер, ни стваралачке речи нису делатне зато што их изговара неки човек за сваку ствар која се збива, него зато што их је једанпут Бог изговорио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лук. 16, 29.
  2. Ис. 6, 3 и Откр. 4, 8
  3. Пс. 42, 2.
  4. Мат. 9-1, 5.
  5. Мат. 3, 14-17 и Јов. 1, 29-34.
  6. Мат. 10, 6..
  7. Кол. 1, 24.
  8. 2 Кор. 7, 1
  9. 1 Кор. 10, 31.
  10. Мат. 24, 44
  11. 1 Кор. 2, 6.
  12. Мат. 5, 23-24.
  13. Мат. 9, 13.
  14. Пс. 49, 14.
  15. 1Кор. 13, 13.
  16. Јак. 1, 17
  17. Римљ. 5, 6.
  18. Еф. 2, 4.
  19. Кол. 3, 2
  20. Мат. 6, 27.
  21. 1Тим 6, 13.
  22. Лук. 24, 49.
  23. Јов. 14, 16 и даље.
  24. Мат. 28, 20.
  25. Пс. 109, 4.
  26. Пост. 1, 22; 8, 17 к 9, 7.
  27. Јован Златоусти, О издајству Јудином, 1, 6. РG. 49, 380.
  28. Лук. 22, 15.
  29. Св. Дионисије Ареопагит, Исто, 4, 1 и 3, 3
  30. Јак. 5, 14-15.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *