НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 

 
11. беседа – О томе зашто се Дарови покривају и о речима које свештеник том приликом изговара
12. беседа – О славословљу на почетку свете Литургије
13. беседа – О прозбама и о томе зашто најпре иштемо мир
14. беседа – Шта значи то што у свакој прилици иштемо милост Божију
15. беседа – О предању себе Богу
16. беседа – О такозваним антифонима и о молитвама које их прате
17. беседа – Значење Литургије укратко
18. беседа – Објашњење првог антифона
19. беседа – Шта значе пророчке речи које се певају на почетку свете Литуртије
20. беседа – Објашњење трећег антифона
 


 
11. беседа
 
О ТОМЕ ЗАШТО СЕ ДАРОВИ ПОКРИВАЈУ И О РЕЧИМА КОЈЕ СВЕШТЕНИК ТОМ ПРИЛИКОМ ИЗГОВАРА
 
Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб. Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете;[1] а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише. „[2] „Господ се зацари, у красоту се одену. „[3] „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „[4]
2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“[5], и кади их са свих страна.
3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију.
 
12. беседа
 
О СЛАВОСЛОВЉУ НА ПОЧЕТКУ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 
Почетак свете Литургије чини славословље: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.
2. Разговор са Богом је благодарење, славословље, исповест, молитва.
3. Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље.
4. Наиме, онај ко иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала;а онај ко благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај ко славослови оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самог, и због Његове силе и славе.
5. Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и силе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље.
6. Настављајући, сазнајемо за Његову доброту и за Његово човекољубље, а томе следи благодарност.
7. Потом сагледавамо преобиље те доброте и богатство Његовог човекољубља, и налазимо да наша злоба представља довољан показатељ тог преобиља и тог богатства – јер, иако смо такви, Он не престаје да нам чини добро. Заиста, ова нас чињеница, и пре свих осталих, може поучити колико је Бог човекољубив, зато што нам је она најближа, што је у нама и што нам је пред очима. А кад се пред Богом присећамо својих грехова, то је оно што се назива исповешћу.
8. Четврта по реду је молитва. Заиста, после ових мисли којима указујемо колика је доброта Божија према нама и колико је Његово човекољубље, сасвим је оправдано сматрати да ћемо задобити све оно за шта се молимо. Бог је добар према нама чак и кад смо грешни – какав би тек према нама био кад бисмо се променили и кад бисмо, исповедајући најпре своје грехе, задобили оправдање! Јер, речи пророчке веле: „Кажи најпре све грехе своје, да се оправдаш“.[6]
9. Отуда славословље заузима прво место у разговору са Богом. Зато свештеник, пре било које друге молитве и свештене радње, славослови Бога.
10. Зашто, међутим, слави тројичност Божију, а не Његово јединство? Јер он, уистину, не каже: Благословен Бог, или: Благословено Царство Божије, него одвојено помиње божанска Лица, говорећи: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тако говори због тога што су људи, кроз очовечење Господа, по први пут спознали да је Бог у три Лица. Наиме, све што се на светој Литургији савршава, представља увођење у тајну очовечења Христовог. Отуда је и било потребно да у самом почетку ове службе заблиста и буде објављена Света Тројица.
 
13. беседа
 
О ПРОЗБАМА И О ТОМЕ ЗАШТО НАЈПРЕ ИШТЕМО МИР
 
После славословља свештеник започиње прозбу говорећи: Умиру Господу се помолимо.
2. Речи Светога Писма: „Не знамо шта ћемо се молити као што треба“ [7] и да не „празнословимо“,[8] уче нас ономе што о молитви треба да знамо, а најпре нам показују начин молитве, односно да треба у миру да се молимо.
3. Зашто нас, дакле, одмах после славословља позива да се помолимо а да се претходно нисмо исповедили нити заблагодарили Богу?Зато што је поменувши реч мир, обухватио њоме и то двоје, што се може схватити ако се пажљиво осмотри. Јер, не може имати мира у себи онај ко није задовољан оним што се са њим у животу збива, већ само онај ко је благодаран ико, по закону блаженога Павла, на свему захваљује;[9] нити може имати мира онај ко нема чисту савест[10] – а не може бити чисте савести без исповести. Према томе, душа онога ко се у миру моли, претходно се већ обрела у стању благодарности и исповести.
4. Осим тога, молитва којом се верници овде моле Богу, показује да они и благодаре и исповедају се. За шта се они, заправо, моле? Да буду помиловани. А то је прозба већ осуђених, који, немајући више никаква оправдања и немајући више никаквих речи у своју одбрану, остављају за последак тај вапај ка Судији, те очекују да буду услишени у томе што ишту – али не по својој праведности, већ по Његовом човекољубљу. На такав начин они признају велику доброту Судијину, али и своју грешност; тако оно прво бива благодарност, а ово друго исповест.
5. Од самог почетка, дакле, свештеник подстиче народ на молитву, иако је за молитву он сам одређен, те тиме бива предводник народа, као његов старешина и посредник. Он их подстиче на то како би његова молитва била успешна и делотворна, као што је рекао апостол Јаков.[11] Прозба праведника је делотворна онда кади сви они у чије име се она упућује, приносе све што је у њиховој моћи: доброту, молитве, правичност, и све за шта знају да је Богу угодно.
6. Која је прва прозба? За вишњи мир и спасење душа наших.
7. Пошто нас је свештеник најпре поучио са каквим расположењем треба да се помолимо, сада нас учи и шта прво треба да заиштемо, а то су вишњи мир и спасење душа. Наиме, и Христос нам је заповедио да иштемо „најпре Царство Божије, и правду Његову“.[12] Свакако да се речи спасење душа односе на то Царство, а да се речи вишњи мир односе на праведност Божију, за коју је апостол Павле рекао: „Мир Божији, који превазилази сваки ум“,[13] а који је Господ, узлазећи ка Оцу, оставио Својим апостолима, рекавши: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“.[14] Но, као што реч праведност тамо не значи само расподелу на подједнаке делове, већ указује на сваку врсту врлине уопште, тако и овде реч мир има некакво опште значење; јер, мир је плод свих врлина заједно, и свеукупне духовне философије. Стога је немогуће стећи савршени мир ако макар и једна врлина недостаје; него је онај ко жели да стекне мир, дужан да до њега доспе кроз све врлине.
8. Најпре, дакле, треба да се подвизавамо стичући мир – онај који је људима доступан – а затим да од Бога иштемо Његов мир, као што чинимо и са сваком другом врлином. Јер, постоји разборитост до које се може доспети подвигом, а постоји и разборитост коју Бог дарује човековој души; то исто важи за љубав, за премудрост и за све остале врлине. Због тога нам свештеник и говори најпре о оном миру који од нас зависи, који ми сами можемо постићи, и позива нас да у том миру упутимо своје молитве Богу. Затим говори о миру који од Бога задобијамо и подстиче нас да се помолимо Богу за њега, говорећи: За вишњи мир… Господу се помолимо. Поменувши мир, он нема на уму само мир према људима, кад никоме ништа не злопамтимо, већ и мир према себи самом – кад нас властито срце ни за шта не оптужује. Велика је корист од мира; боље рећи, свугде нам је ова врлина неопходна. Јер, сасвим је немогуће да узбуркан ум доспе до Бога, и то најпре због саме природе метежа. Наиме, као што мир чини да многи буду једно, тако и метеж чини да један буде многи. Како би се он, дакле, могао сјединити са једним и једноставним Богом? Осим тога, онај ко се моли немајући у себи мир, тај нити се може ваљано молити, нити може уживати било какво добро од своје молитве. Јер, ако каква јарост узнемирава човека, или ако злопамћење изагна мир из његове душе, тада од молитве неће задобити ни опроштај за своја сагрешења, а камоли стећи какву другу благодат. Ако га, опет, савест пече због неких других греха и ако га властито срце оптужује, те се на тај начин узнемирава, он се у потпуности лишава сваке слободе према Богу, сагласно са речима: а када се моли, моли се без слободе, што заправо значи без вере. А ко се моли без вере, тај се моли узалуд и без икакве користи.
9. Због тога нас свештеник позива да се молимо са миром, а пре свега да иштемо вишњи мир.
10. После тога свештеник нас позива да са добротом упутимо прозбе и за остале, и то не само за Цркву, за државу и за поглаваре, или за оне који се налазе у опасности, који су у тешкоћама и у несрећама, већ уопште за све људе васколике васељене.
11. Он каже: За мир свега света. Најпре зато што хришћани знају да је њихов Господ заједнички Господ свих људи и да се о свима стара, као што се стваралац стара о својим створењима. Ако се неко о њима брине, тиме више Богу угађа него да Му приноси жртву. [15]
12. Тако ћемо, по речима блаженога Павла, моћи „да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости“.[16]
13. И не молимо се само за она добра која души користе, већ и за неопходна телесна добра:За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских; да бисмо тако увидели да је Бог Узрочник и Давалац свега, и да бисмо се само на Њега обазирали; јер Христос је заповедио да, заједно са свим осталим стварима, од Њега иштемо и свакодневни хлеб.
 
14. беседа
 
ШТА ЗНАЧИ ТО ШТО У СВАКОЈ ПРИЛИЦИ ИШТЕМО МИЛОСТ БОЖИЈУ
 
Потребно је да размотримо и то зашто свештеник позива присутне вернике да се моле за многа и различита добра, а ови се моле само да буду помиловани, и у свакој прозби само ову реч упућују Богу.
2. Најпре зато што та реч, као што је већ напоменуто, собом обухвата и благодарност и исповест. А онда и стога што искати милост Божију значи искати Царство Његово, које је Христос обећао дати онима који га ишту, као што ће нам додати и све друго што нам је потребно;[17] зато се верници задовољавају том прозбом, јер она има моћ за све прозбе заједно.
3. Откуда, питаће неко, можемо знати да милост Божија означава Његово Царство? Из онога што Христос има на уму кад говори о награди коју ће милостиви стећи и о плати коју ће од Њега добити због своје доброте: на једном месту каже да ће бити помиловани, на другом да ће стећи Царство; и то као да је једно исто примити милост Божију или стећи Царство Његово. Јер каже: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“.[18]
4. На другом месту, као да тумачи Своје речи и као да објашњава шта значи израз помиловати, Христос каже: „Тада ће рећи Цар онима што му седе са десне стране: Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света“.[19]
5. Другим речима, ако неко зажели да, кроз дела која чине милостиви људи, сагледа дело божанске милости, наћи ће да је божанска милост истоветна са Царством. Заиста, шта чине они који су милостиви? „Огладнех, вели, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме“.[20] Према томе, онима које милује, Христос ће и пружити обед са Своје Трпезе. А која је то трпеза?, Да једете и да пијете, вели Он, за мојом Трпезом у Царству моме.[21] Па да видиш колико је блистава та Трпеза, и да то није Трпеза слугу, него Трпеза царева! Видећете и да слуга за том Трпезом није нико други него Сам Господ свега. Јер каже: „Опасаће се, и посадиће их, и приступиће те ће им служити“. [22]
6. Оденуће и убогога који је го. Но, хоће лиму дати царску одору? Сигурно ће га оденути у одећу која је Њему блиска и која је Његова. Јер, нема у Христу ничега ропског пошто је Цар, као што ни у нама нема ничега царског пошто смо робови. А то је оно свадбено рухо[23] које треба да носе они који буду у Царству, јер тада Цар неће пронаћи ништа за шта би их прекорио и за шта би их изагнао из брачне ложнице.
7. А затим? Отвориће им Свој дом и увешће их унутра, и тамо ће им дати спокоја. Јер каже: „Странац бејах и примисте ме“.[24] Али они који се такве благодати удостоје, нису више слуге, него синови. Тако „роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек“.[25] А синови и наследници не наслеђују само царство, већ и онога који то царство поседује. Јер, апостол Павле каже: „Наследници Божији, а сунаследници Христови“.[26]
8. И тако, тражити милост од Бога исто је што и тражити да стекнемо Царство Његово.
 
15.беседа
 
О ПРЕДАВАЊУ СЕБЕ БОГУ
 
Пошто се помолимо за све, свештеник нас призива да сами себе Богу предамо, говорећи: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима светима, сами себе иједни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.
2. Али, не припада свима да себе предају Богу. Јер, није довољно то рећи – потребно је да се и Бог са тим сложи. Но, за тако нешто свакако је неопходна слобода и смелост пред Богом, а таква се смелост рађа из чисте савести, када нас наше срце не оптужује, када се старамо за оно што је Божије, када зарад старања за оно што је Божије, презиремо оно што је наше. Јер, тада и ми сами уистину напуштамо старање о себи и са поверењем се предајемо Богу, верујући непоколебиво у то да ће Он прихватити и очувати оно што Му је поверено. Пошто ово захтева толико мудрости и разборитости, некад призивамо у помоћ Пресвету Мајку Божију и сав хор светих (јер глагол поменути овде значи призвати, молити), и тако себе предајемо Богу; а некад, пошто измолимо најпре јединство вере и заједницу Светога Духа, тек тада сами себе и једни друге и сав живот свој предајемо Богу.
3. Шта је то јединство вере? „Двоједушан човек, вели Писмо, непостојан је у свим путевима својим“ ;[27] а двоједушним човеком овде је назван онај ко је колебљив, ко ни у чему није поуздан. Јер, такав човек, нагињући на обе стране, ни ка једној страни не корача чврсто. Јединством се показује оно што је од тога сасвим супротно: то је сталност, извесност и постојаност. Заиста, онај ко постојано верује у нешто, тај једну ствар о томе зна: нешто или јесте, или није. Колебљивац, опет, тежи и једној и другој страни; а о томе какав је – и само му име говори.
4. Јединство вере, дакле, означава нешто постојано, што је ослобођено од сваке сумње.
5. Заједница Светога Духа означава Његову благодат. А заједницом се назива зато што је Господ Својим Распећем разрушио преграду[28] која је била између Бога и нас пошто је требало да они који су одвајкада раздвојени и који ништа заједничко међу собом нису имали, дођу у заједницу и јединство. То је остварено силаском Светога Духа на апостоле. Отада је свето крштење, као и савизвор божанских благодати, отворено за људе и постали смо, по речима блаженога Петра, „причасници божанске природе“.[29]
6. Дакле, ономе ко хоће да на добар начин себе преда Богу, потребна је постојана вера и помоћ Светога Духа.
7. Предајемо Богу не само себе, већ и једни друге. Јер, сваки од верних не треба да се моли само за властито добро, већ и за добро свих осталих – што је у складу са законом љубави.
 
16. беседа
 
О ТАКОЗВАНИМ АНТИФОНИМА И О МОЛИТВАМА КОЈЕ ИХ ПРАТЕ
 
Док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару тихо и за себе изговара молитву за присутни народ и за свети храм, да се на њих излије богата милост и доброта Божија. Наводи и разлог зашто ово тражи, а Бог ће, по Своме праведноме суду, дати све што се од Њега иште. Али, неће дати због тога што су примаоци достојни дарова које примају, нити зато што је праведно да их ми примимо, већ зато што Њему приличи свака слава, част и поклоњење. Због Твоје славе, вели, молим Те за све ово. Јер, то што према нама недостојнима показујеш толико човекољубље, то је у Твоју славу. Такав начин прослављања Теби приличи, у складу са речима блаженог Давида: „Не нама, Господе, не нама, него имену Својему дај славу“.[30]
2. Због тога свештеник, окончавши молитву, чита гласно овај возглас јер он представља и завршетак молитве и славословље – чита га гласно да би сви присутни учествовали у слављењу и да би сва Црква прославила Бога. И заиста, сви присутни слушајући учествују у слављењу Бога.
Јер, кад свештеник изговори ово славословље, сви верни одговарају са амин; узвикујући ту реч, они присвајају себи све оно што је свештеник изговорио.
3. Затим свештеник започиње света псалмопојања, која довршавају присутни верници, појући богонадахнуте речи светог Пророка: „Лепо је исповедати Господа, и певати имену Твојему, Вишњи“.[31] Ове речи су сасвим прикладне за почетак, јер веле како је појање дивно, што пред сваком песмом морамо имати на уму; а рекавши исповедати, Пророк мисли благодарити и појати химне.
4. За време појања ових и других стихова, ђакон подстиче вернике на молитву, позивајући их да се моле као и раније. 3
5. Док траје појање и док се верници моле, свештеник у олтару упућује молитве Богу за пуноћу Цркве уопште, а посебно за оне који украшавају Његов свети дом и који желе да га у свему покажу блиставог како би и они били њиме прослављени; и возглашава најзначајнији разлог: Јер је Твоја моћ и Твоје је царство. Јер, царевима, каже, припада слава, и у њих је сила да могу учинити блиставима оне које хоће. А Ти си Цар вечни, и Твоја је власт и Твоје је Царство.
6. Тај доказ свештеник као какво славословље узвикује на сав глас да би то допрло до ушију свих верника; а затим, прихвативши их као учеснике у узношењу химни Богу, као што је било и пре тога, изнова започиње појање, а верници га допуњују. Потом се верници моле Богу уз оне прозбе које ђакон упућује, у складу са оним што је малочас речено.
7. Пошто се свештеник изнова помоли за вернике који се заједно са њим моле, односно да сваки од њих задобије оно што иште од Бога и да им то буде на корист, а исто тако и да задобију вечни живот у будућем веку, он као залог наводи доброту и човекољубље Божије; и пошто то сачињава свршетак молитве, изговара га гласно како би га сви могли чути.
8. Затим започиње треће појање, током којег уноси Јеванђеље праћено свећама и кађењем, уз свечану пратњу свих који служе у олтару. Јеванђеље носи ђакон, а ако нема њега, онда свештеник.
9. Пре него што ће ступити у Жртвеник, свештеник застане недалеко од царских двери док се појање не оконча, и моли се Богу да заједно са њим у Жртвеник уђу и свети анђели, те да са њим и они учествују у свештенослужењу и постану заједничари славословљења Бога; и свештеник наводи разлог, а то је да Богу приличи част и поклоњење и од људи и од анђела. Јер се речи:... свака слава, част и поклоњење односе на све који знају да славе Бога, да Му указују част и даМу се клањају.
10. Па пошто се помоли за све то, свештеник улази у Жртвеник и полаже Јеванђеље на часну Трпезу.
 
17. беседа
 
ЗНАЧЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ УКРАТКО
 
Потребно је да још једанпут, од самог почетка, сагледамо речи које сусрећемо у појањима. Но, најпре треба да кажемо то да се тајна Христовог домостроја пројављује кроз само приношење евхаристијске жртве, али се пројављује и кроз све оно што се пре и после жртвоприношења савршава и изговара.
2. Приношење жртве објављује Његову смрти Васкрсење и Вазнесење, кад се часни Дарови претварају у само Господње Тело, које је васкрсло, и које се узнело на небо.
3. Све оно што претходи самом приношењу жртве, открива чињенице које претходе смрти Христовој: Његов долазак, Његов јавни живот, Његово коначно показање; а оно што се после приношења жртве обавља, открива обећање Оца[32], као што је Сам рекао, силазак Духа на апостоле, и обраћење народа Богу, остварено њиховим посредовањем, као и заједницу са Њим.
4. Целокупна мистагогија као да представља некакво јединствено тело повести, која од почетка до краЈа задржава своју складност и целовитост, тако да све што том приликом бива учињено или изговорено, даје свој допринос целини. Отуда све химне које се певају на почетку Литургије, означавају први период Христовог домостроја, а оне после њих, читања из Светога Писма и остала појања, означавају следећи период.
5. Речено је, додуше, да постоји и један други разлог за читање Светога Писма и за појање, а то је очишћење и припрема за примање свете Тајне. Али, ништа не спречава да се збива и једно и друго, те да они и освећују вернике и показују домострој Христов. Као што одећа, с једне стране, задовољава потребу за одевањем и покрива тело, а са друге стране, својим изгледом показује занимање, друштвени положај и звање онога ко је носи на себи, тако бива и овде. Јер, пошто је Писмо божанско и речи које се певају и читају богонадахнуте, њима бивају освећени они који их певају и који их читају; а тиме што су управо те речи изабране и што су баш у том поретку, оне имају и друго својство и довољне су да покажу долазак Христов и Његов живот у свету. Уосталом, то својство нема само оно што се на Литургији пева и изговара, већ и свака радња која се обавља. Па иако свака од тих радњи испуњава неку практичну потребу, она истовремено символише и неко од дела или поступака или страдања Христових; као што су, на пример, улазак Јеванђеља или улазак часних Дарова у Жртвеник, и све друге свештене радње о којима смо на почетку већ говорили, а које сада не помињемо да не бисмо, наводећи изнова сваку од њих, превише одужили своју беседу.
6. Па пошто ствари тако стоје, размотримо сада детаљно целокупну Литургију као икону домостроја Спаситељевог. И то најпре размотримо појања.
 
18. беседа
 
ОБЈАШЊЕЊЕ ПРВОГ АНТИФОНА
 
Уводно појање представља подстицај за упућивање славословља какво приличи самом почетку: јер доброје, каже псалам, хвалити Господа.[33] Химна се упућује Богу и Оцу, а односи се и на Јединороднога Сина: Добро је исповедати се Господу и певати имену Твојему, Вишњи. Вишњим, дакле, назива Оца, а Господом Јединороднога Сина: добро је, вели псалам, опевати Сина и Тебе, Оца. Какав је смисао ових речи? Оне представљају увод у све оно што ће у наставку бити речено. На који начин? Тако што ће објавити дела Синова кроз која је и Отац прослављен.
2. Шта је истински повод за овакво опевање? То је понижење[34] и осиромашење[35] Сина, и сва Његова дела и страдања у телу; јер њих псалам назива милошћу и истином.[36] Милошћу их назива зато што, иако смо се налазили у крајњој беди и били непријатељи и противници Божији, ипак нас Он, због Своје превелике доброте и човекољубља, није презрео – не само да је састрадавао у нашој несрећи, него је постао заједничар наших невоља, пропадљивости и смрти.
3. И не само да нас је из тог страшног пада подигао, него нас је учинио достојнима свога Царства и свих најузвишенијих добара. Због тога Павле и каже: „Када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега“,[37] као да се она по први пут тада открила онаквом каква јесте; а Господ каже: „Бог је толико заволео свет“,[38] показујући тим речима колико је изобилна Његова љубав.
4. Из тих разлога, дакле, Павле божански домострој назива милошћу. Истином га, опет, назива зато што је све оно што припада Староме Завету, попут каквих сенки и праобраза, ка њој окренуто. Због тога Пророк, имајући истину на уму, каже: „Господ се закле Давиду у истини“.[39] Шта је то што му је заклетвом обећао? Долазак Господа и Његово живљење у телу. „Од порода твојега, вели, посадићу на престолу твојему“,[40] указујући тиме на Самога Спаситеља. По чему се то може видети? Указао је на то архангел Гаврило објављујући Дјеви Марији неисказано Рођење и откривајући јој величину Онога Који ће бити рођен: „… Даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја“.[41]
5. Али, ова истина представља и „суд и правду“.[42] Зашто? Зато што Спаситељ, одгонећи истином грех и усмрћујући ђавола, не чини то превеликом Својом снагом нити победном силом, већ судом и правдом, у складу са оним што је речено: „Праведност и суд су подножје престола Твојега“,[43] као што и ми у судницама одлуком судија побеђујемо своје супарнике. Због тога Господ каже: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље“.[44]
6. Имајући то на уму, блажени Дионисије каже: „Неограничено човекољубље богоначалне доброте укинуло је власт коју је над нама имало мноштво одступника“, односно демона, „и то не својом силом, која је неупоредиво већа, већ судом и правдом, сагласно са учењем које нам је на таинствен начин предато“.[45]
7. Пошто домострој Божији, који појањем славословимо, није само милост и истина, већ правда и суд, Псалмопојац је додао: „Праведан је Господ Бог наш, и нема у Њему неправде“.[46]
8. „Добро је, вели, објављивати јутром милост твоју и истину твоју ноћу.“[47] Дан и ноћ, дакле, треба да певамо Богу. Јер, то значе речи јутром и ноћу. А на другом месту каже: „у свако време“.[48]
9. Толико о значењу првог антифона.
 
19. беседа
 
ШТА ЗНАЧЕ ПРОРОЧКЕ РЕЧИ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ НА ПОЧЕТКУ
СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 
Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“;[49] назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена.[50] Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац.[51] Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“.[52] Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени.
2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма.
3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“.[53] Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“,[54] јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто.
4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“;[55] а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“,[56] што представља поуку вере.
5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ;[57] а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“.[58] Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством.
6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“;[59] а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“.[60] Оно што Пророк вели: „На дуго време“,[61] то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“.[62] А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“.[63]
7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити.
 
20. беседа
 
ОБЈАШЊЕЊЕ ТРЕЋЕГ АНТИФОНА
 
Чини се као да следећи антифон представља неку врсту сретења – као да је Господ већ дошао и указао се. Због тога се пева пред сам тренутак уношења и појављивања Јеванђеља, које изображава Христа. А да је Пророк ову химну спевао имајући пред очима своје душе јасно виђење Христа, то се понајпре може видети по радости и весељу због њега, којом је он сам очито испуњен, а у коју и све друге призива: „Ходите, обрадујмо се Господу“.[64] Али, не би било радости за човека да Господ није дошао, јер само нам је Христос донео радост, а сваки који се радовао пре но што је Он дошао на земљу, радовао се због Његових тајни у које је био посвећен, као што Христос вели: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“.[65] А сам Давид каже:, Дај ми радост спасења Твога“[66] – ону радост коју је имао у Христу пре но што је сагрешио и коју је својим сагрешењем изгубио молио је Бога да њу изнова задобије.
2. Наиме, кад би рекао: Ходите и примите светлост, Пророк би тим речима указао на присуство светлости; тако и сада, говорећи: „Ходите, обрадујмо се Господу“, показује да се појавио Онај Који радост доноси.
3. Затим Господа назива и Спаситељем. Свето Писмо Христа назива Спаситељем, Спасењем и спасоносним, јер од богоначалних ипостаси само је Син узео непосредног учешћа у нашем спасењу; и све је Сам остварио, као што каже и Павле, „… пошто Сам изврши очишћење грехова наших“.[67] То је и Сам Господ показао на примеру Доброга пастира, који није послао друге да траже заблуделу овцу, него ју је он Сам тражио, и нашао, и узео, и подигао на Своја рамена.[68] Због тога је Христос и добио име Исус, које показује такво Његово својство.
4. „Изиђимо пред лице Његово са хвалом“;[69] под лицем се овде подразумева појава Христова у свету. Немојмо чекати код своје куће да Га угледамо, већ Му изиђимо у сусрет са хвалом, односно са славословљем, „и у песмама ускликнимо Му“; укажимо Му почаст која Богу приличи. Јер, Он је пристао да се појави „у обличју слуге“;[70] а ми, опет, немојмо допустити себи да не препознамо Владику, немојмо се саблазнити тиме што је у телу, немојмо дозволити да нас обмане оно што је споља видљиво, те да о Узвишеноме ниско мислимо. Јер, Онај Који је тим телом прекривен, то је „Господ, велики Бог и велики Цар над свим боговима“.[71] И псалам у наставку износи све што је богодолично.
5. Такве су, дакле, пророчке речи и у таквим се приликама певају.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мат. 2, 9.
  2. Пс. ЗЗ, 7.
  3. Пс. 93, 1.
  4. Авд. З, 3.
  5. Пс. 17, 8.
  6. Ис. 43, 26.
  7. Римљ. 8, 26.
  8. Мат. 6, 7.
  9. 1 Сол. 5, 18.
  10. Види 1 Тим. 3, 9.
  11. Јак. 5, 16.
  12. Мат. 6, 33.
  13. Филип. 4, 7.
  14. Јов. 14, 27.
  15. Види Мат. 9, 13; 12, 7 и Ос. 6, 6.
  16. 1 Тим. 2, 2.
  17. Види Мат. 6, 33.
  18. Мат. 5, 7.
  19. Мат. 25, 34.
  20. Мат. 25, 35.
  21. Лук. 22, 30.
  22. Лук. 12, 37.
  23. Мат. 22, 11.
  24. Мат. 25, 35.
  25. Јов. 8, 35.
  26. Римљ. 8, 17.
  27. Јак. 1, 8.
  28. Еф. 2, 14.
  29. 2 Петр. 1, 4.
  30. Пс. 115, 1.
  31. Пс. 102, 1.
  32. Лук, 24, 49.
  33. Пс. 92, 1
  34. Филип. 2, 7
  35. 1 Кор. 8, 9
  36. Пс. 92, 1.
  37. Тит 3, 4.
  38. Јов. 3, 16.
  39. Пс. 132, 11
  40. Пс. 132, 11.
  41. Лук. 1, 32-33.
  42. Пс. 99, 4.
  43. Пс. 89, 14.
  44. Јов. 12, 31.
  45. Св. Дионисије Ареопагит, О црквеној јерархији, 3, 3. 11
  46. Пс. 92, 15.
  47. Пс. 92,2.
  48. Пс. 34,1.
  49. Јов. 1, 10.
  50. Види Јов. 5, 35.
  51. Види Јов. 1, 29-34 и Мат. 3, 13-17.
  52. Мат. 11, 13.
  53. Пс. 93, 1.
  54. Мат. 28, 18.
  55. Пс. 92, 1.
  56. Мат. 28, 19.
  57. Пс. 93, 5.
  58. Мат. 28, 20.
  59. Пс. 93, 5.
  60. Мат. 28, 20.
  61. Пс. 93, 5.
  62. Мат. 28, 20.
  63. 1 Тим. 3, 15.
  64. Пс. 95, 1.
  65. Јов. 8, 56.
  66. Пс. 50, 12.
  67. Јевр. 1, 3.
  68. Види Лук. 15, 46; Мат. 18, 12 и даље.
  69. Пс. 95, 2.
  70. Види Филип. 2, 7.
  71. Пс. 95, 3 и даље.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *