NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

 

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE
 

 
1. beseda – Kakav je uopšte smisao celokupne svete Liturgije
2. beseda – Zašto se časni Darovi ne postavljaju na Žrtvenik u samom početku službe
3. beseda – O tome da se ti Darovi prinose Bogu kao prvine ljudskog života
4. beseda – Zašto ovi Darovi treba da budu prvine čovekovog života
5. beseda – Zašto se ne prinosi sav hleb, već samo njegov deo
6. beseda – Zašto sveštenik utiskuje na hleb simvole Hristovog stradanja
7. beseda – Šta je to spomen Gospodnji
8. beseda – O onome što se na Hlebu predloženja savršava
9. beseda – Zašto je Gospod zapovedio da to činimo u Njegov spomen
10 beseda – O onome šta se na Proskomidiji posle spomena izgovara
i o tome da prinošenje Darova istovremeno predstavlja i blagodarenje i prozbu

 


 
1. beseda
 
KAKAV JE UOPŠTE SMISAO CELOKUPNE SVETE LITURGIJE
 
Čin savršavanja ovih svetih Tajni sadržan je u pretvaranju evharistijskih Darova u Telo i Krv Hristovu; cilj ovog pretvaranja je osvećenje vernih koji kroz te Darove primaju otpuštenje greha, postaju naslednici Carstva nebeskog i stiču ostala dobra.
2. Priprema i doprinos vernih za savršavanje ovog čina i za postizanje rečenog cilja jesu molitve, pojanja, čitanja Svetih Spisa i uopšte sve ono što se na svešteni način izgovara pre i posle osvećenja časnih Darova. Jer, iako nam Bog sve Svoje svetinje daje na dar – a da mi Njemu prethodno ništa nismo pružili, nego one zaista jesu Njegovi darovi – On, ipak, zahteva od nas da obavezno budemo spremni da ih primimo i da ih sačuvamo; i ne predaje nam Svoje osvećenje ako nemamo u sebi odgovarajućeg raspoloženja. Na takav način On nas krštava, pomazuje, hrani i predaje Darove sa Svoje strašne Trpeze.
3. Pokazao je to Gospod u Svojoj priči o sejaču. „Iziđe sejač“, veli On, ne da ore zemlju, već „da seje“, [1] jer, oranje i svaku drugu pripremu mi sami smo dužni da prinesemo.
4. Pošto je, dakle, neophodan uslov za sticanje darova svetih Tajni u tome da im pristupamosa dobrim raspoloženjem i valjano pripremljeni, potrebno je da takva priprema postoji i prisavršavanju svete Evharistije; tako se, uistinu, i zbiva. Tu pripremu mogu nam pružiti molitve, pojanja i sve ono što se na svešteni način u Evharistiji čini i izgovara. Jer, sve to nas osvećuje i prigotovljuje kako bismo na valjan način primili Darove, sačuvali osvećenje i postali njegovi posednici.
5. Ovo nas osvećuje na dva načina. Jedan način je taj što i od samih molitava, pojanja i čitanja imamo koristi. Jer, molitve nas okreću ka Bogu i donose nam otpuštenje grehova; a pojanja, opet, na sličan način izazivaju Njegovu naklonost prema nama i privlače Njegovu podršku. Jer, psalam kaže: „Prinesi Bogu hvalu na žrtvu… izbaviću te, i ti me proslavi“. [2] Čitanja odeljaka iz Svetoga Pisma koja objavljuju dobrotu Božiju i Njegovo čovekoljublje, ali i Njegovu pravdu i sud, uvode u naše duše strah Božiji i raspaljuju ljubav prema Njemu, i tako usađuju u nas veliku gotovost za držanje Njegovih zapovesti. Pošto dušu sveštenika i dušu svakog od sabranih hrišćana ovo čitanje učini boljom i božanstvenijom, ono i njih same osposobljuje za primanje i za očuvanje časnih Darova – što i predstavlja cilj ove svete službe. Na ovaj načini sveštenik biva dostojan za prinošenje žrtve, u kojoj je, kao što smo već rekli, smisao ove svete Tajne. Upravo ovo se i nalazi na mnogim mestima u molitvama gde se sveštenik moli da se ne pokaže nedostojan čina koji predstoji, nego da svetoj Tajni Evharistije posluži čistih ruku, čiste duše i čistog jezika. Na taj način nam je, dakle, za ovu svetu Tajnu korisna i sila reči koje se u samoj službi izgovaraju i pevaju.
6. Drugi način na koji nas pojanja i čitanja Svetoga Pisma osvećuju, i na koji nas osvećuje sve ono što se u svetoj Evharistiji savršava, jeste taj da u njima vidimo izobraženoga Hrista, kao i Njegova dela i stradanja koja je radi nas pretrpeo. Jer, i u pojanjima, i u čitanjima, i u svemu onome što sveštenik tokom cele službe savršava, otkriva se domostroj Spasiteljev: naime, prvi deo sveštenoslužbe pokazuje početak Njegovog domostroja, drugi deo pokazuje ono što potom sledi, a poslednji deo ono što se na koncu zbivalo. Zbog toga oni koji gledaju savršavanje sveštenoradnje, imaju pred svojim očima sva dela Hristovog domostroja; dok osvećenje Darova, kao i samo žrtvovanje, objavljuje Njegovu smrt, [3] Vaskrsenje i Vaznesenje, jer te časne Darove pretvara u samo Telo Gospodnje, koje je sve to pretrpelo: i Raspeće, i Vaskrsenje, i Vaznesenje na nebo. Sveštene radnje koje u službi prethode žrtvovanju, otkrivaju sve ono što se zbivalo pre smrti Gospodnje: Njegov dolazak, Njegovo prvobitno javljanje i Njegovo konačno pokazivanje. A ono u službi što dolazi posle prinošenja žrtve, to objavljuje obećanje Oca, [4] kao što je On Sam rekao, odnosno silazak Svetoga Duha na apostole, kao i povratak neznabožačkih naroda Bogu i njihovu zajednicu sa Njim, što je kroz apostole ostvareno.
7. Cela ova sveta Tajna je kao nekakva jedinstvena ikona jednog Tela, odnosno ikona Spasiteljevog života. Ona pred naše oči dovodi sve delove Njegovog života, od samog početka pa dokraja, i to u njihovom pravom rasporedu i poretku.
8. Zbog toga psalmi, koji se na početku službe pevaju, kao i sve ono što se i pre njih izgovara ili obavlja prilikom predloženja časnih Darova, ukazuju na prvi period Hristovog domostroja. Ono što sleduje nakon pojanja psalama, odnosno čitanje Svetoga Pisma i sve ostalo, ukazuje na sledeći period.
9. No, iako je rečeno da postoji i drugačija korist od čitanja Svetoga Pisma i pojanja (jasno je, naime, da su oni ustanovljeni kako bi nas ukrepili u vrlini i kako bi Boga umilostivili), nema nikakve prepreke da oni deluju i na jedan i na drugi način, odnosno da verne upravljaju ka vrlinama, a da istovremeno ukazuju na domostroj Hristov. Uzmimo za primer odeću: ona ispunjava svoju namenu – odeva i pokriva telo a po tome što je ovakva ili onakva, ponekad otkriva i zanimanje, i način života, i zvanje onoga koji je u nju odeven; to isto se i ovde zbiva. Naime, pošto je Pismo božansko, i pošto sadrži himne Bogu, i podstiče na sticanje vrline, ono osvećuje one koji ga čitaju i koji pevaju psalme. Pošto je načinjen takav izbor štiva, i pošto je njihov raspored primeren, ona imaju i drugu moć, odnosno u stanju su da pokažu Hristov dolazak i Njegov život među ljudima. Jer, takvo svojstvo nema samo ono što se na Liturgiji čita i što se poje, već i sve ono što se na njoj obavlja; svaka od ovih radnji obavlja se zbog svrhe koju u ovom životu ima, ali istovremeno simvoliše i neko od dela, ili postupaka, ili stradanja Hristovih, kao što je, na primer, ulazak Jevanđelja u Žrtvenik, ili ulazak časnih Darova. I jedan i drugi ulazak obavlja se zbog svrhe koju svaki od njih ima: prvi da bi se pročitalo Jevanđelje, a drugi da bi se obavilo prinošenje žrtve. I jedan i drugi ulazak, u stvari, predstavlja Spasiteljevo javljanje i Njegovo pokazanje u svetu: ono prvo pokazuje još uvek nejasno i nesavršeno pokazanje početka Njegovog života, a ovo drugo predstavlja Njegovo savršenije i konačno pokazanje. Postoje, međutim, i neke radnje koje se ovde obavljaju a koje nemaju nikakvu praktičnu svrhu, već se savršavaju zbog određenog značenja, kao što je probadanje Hleba predloženja i ispisivanje znaka Krsta na njemu, ili to što je nož za probadanje Hleba načinjen u obliku koplja, ili, konačno, to što se u svete Darove uliva topla voda.
10. U ostalim svetim Tajnama takođe možeš pronaći mnogo sličnih primera: tako, prilikom krštenja, novokršteni su dužni da izuju obuću i da gledajući ka zapadu, pruže ruke i pljunu. Ovi postupci nas uče tome kolika treba da je naša mržnja prema lukavome, i koliko mora da se od njega odvraća onaj ko želi da postane istinski hrišćanin. Sve što je tome nalik, a što postoji u svetim Tajnama, ima i neko drugo značenje.
11. Sve ono, međutim, što se zbiva u svetoj Tajni prinošenja časnih Darova, odnosi se na Spasiteljev domostroj; prema tome, posmatranje tog domostroja, koji se odvija pred našim očima, osvećuje duše, te na taj način postajemo sposobni za primanje časnih Darova. Jer, kao što je božanski domostroj, u vreme svoga ostvarivanja, vaskrsao vaseljenu, tako i sada, dok se odvija pred očima vernih, čini da duše posmatrača budu bolje i božanstvenije; bolje reći, ni tada on vernima ne bi bio ni od kakve koristi da ga nisu gledali i da nisu verovali. Zbog toga je propovedan i zbog toga je Bog upotrebio bezbrojna sredstva kako bi Mu ljudi poverovali. Naime, božanski domostroj se ne bi mogao ostvariti, niti bi mogao ljudima doneti spasenje, da je ostao nepoznat onima koji treba da budu spaseni. Tada je on, kroz propoved, u dušama blagorazumnih ljudi probudio blagočešće i veru i ljubav prema Hristu, kojih ranije nije bilo. A sad, kad ga trudoljubivo posmatraju oni koji su već poverovali, domostroj ne polaže u njih takva blažena osećanja, nego ona koja se u njima već nalaze, on održava i obnavlja i uvećava; na taj način on čini da ljudi budu postojaniji u veri i vreliji u blagočešću i ljubavi. Jer, ako je bio u stanju da u njima probudi ona osećanja koja oni ranije nisu imali, svakako da mu je sada mnogo lakše da ih očuva i održi i obnovi. Dakle, osećanja koja moramo imati kako bismo pristupili svetim Tajnama, a bez kojih je nepobožno i obazreti se na njih, jesu ova: blagočešće, vera i žarka ljubav prema Bogu.
12. Zbog toga je u činu svete Liturgije moralo biti prisutno i takvo posmatranje koje je u stanju da probudi u nama valjana osećanja, da ne bismo razmišljali samo umom, već da, na neki način, i očima gledamo veliko siromaštvo Bogatoga, [5] dolazak u svet Onoga Koji svaki prostor zauzima, poniženje Blaženoga, stradanje Nestradalnoga; da vidimo koliko su Ga mrzeli, koliko nas je voleo; koliki je bio, koliko je ponizio Sebe; šta je pretrpeo i šta je sve učinio da bi prigotovio pred nama ovu Trpezu. Da bismo tako, ushićeni novinom spasenja i zadivljeni obiljem milosrđa, poštovali Onoga Koji nas je tako pomilovao i Koji nas je tako spasao; da bismo Njemu poverili svoje duše, da bismo Mu svoj život predali, i da bismo svoja srca zapalili ognjem Njegove ljubavi. Pa kada takvi postanemo, tada bezbedno i slobodno pristupimo ognju svetih Tajni.
13. Da bismo postali takvi, nije dovoljno odjednom saznamo sve o Hristu i da budemo znalci u tome, nego je potrebno da oči našega uma i sada budu uprte ka Njemu, i da posmatramo sve što je sa Njim u vezi; a to ćemo ostvariti ako delatno odstranimo svaku drugu pomisao i ukoliko kao što sam već rekao, uistinu želimo da svoj}dušu učinimo sposobnom za ono osvećenje. Naime, kad posedujemo reč pobožnosti, tada ćemo dobar odgovor dati ako nas neko o njoj upita; međutim, kad se nalazimo pred primanjem svete Tajne, tada ne sagledavamo sve stvari na pravi način, već svoj um usmeravamo u drugom pravcu te nemamo nikakve koristi od takvog znanja. To znanje ne može probuditi u nama nijedno od osećanja koja smo pomenuli. Jer, tada naša raspoloženja odgovaraju mislima kojima smo obuzeti i obuzimaju nas takva osećanja kakva ove misli mogu proizvesti.
14. Iz tog razloga je i uvedena ova simvolika – s jedne strane, ona ne ukazuje samo rečima na događaje iz božanskog domostroja, nego same te događaje postavlja pred naše oči, a sa druge strane, biva vidljiva tokom celokupne svete Tajne. Tako ona, na onaj prvi način, lakše deluje na naše duše, i to ne samo kao kakav prizor nego tako što budi u nama osećanja – jer vidljiva predstava ostavlja u nama jači utisak – a na onaj drugi način deluje tako što ne ostavlja mesta za zaborav i što ne dopušta da naše misli nekud drugamo budu usmerene, sve dok nas ne dovede do ove božanske Trpeze. A tada, kad se ispunimo takvim mislima i kad naš um bude trezven, pričestićemo se božanskim Tajnama, unoseći u sebe osvećenje na osvećenje, odnosno unoseći osvećenje svete službe na osvećenje viđenja, preobražavajući se… iz slave u slavu[6] – iz one niže u onu višu.
15. Načelno gledano, u tome je smisao celokupne svete Liturgije. No, u nastavku treba da je ispitamo od samog početka, ako to bude moguće – i to deo po deo. Najpre ćemo, dakle, ispitati pripremne molitve, sveštene vozglase, sveta psalmopojanja i čitanja, a zatim sam sveti čin, samu žrtvu; posle toga ispitaćemo samo osvećenje, kojim se osvećuju duše hrišćana živih i upokojenih. Ispitaćemo, takođe, i pojanja i molitve koje narod i sveštenik upućuju Bogu, ukoliko je njih, uopšte, potrebno ispitivati i sagledavati. A pre svega i iznad svega, ispitaćemo domostroj Spasiteljev, koji je jasno uočljiv u toku cele svete Liturgije; drugim rečima, ispitaćemo koji su delovi toga domostroja izobraženi u službi, i šta od onoga što se u ovoj službi obavlja, Njega izobražava.
 
2. beseda
 
ZAŠTO SE ČASNI DAROVI NE POSTAVLJAJU NA ŽRTVENIK U SAMOM POČETKU SLUŽBE
 
Sagledajmo najpre sve ono što se na svetom Predloženju savršava i izgovara, i to od samog donošenja i prinošenja svetih Darova.
2. Naime, zašto se oni ne donose pravo na Žrtvenik i ne žrtvuju, nego se najpre kao Darovi prinose Bogu? Zato što su još naši stari prinosili Bogu na žrtvu zaklana telesa i krv beslovesnih životinja; no, prinošeni su i darovi poput zlatnih ili srebrnih predmeta.
3. Izgleda da Telo Hristovo poseduje i jedno i drugo svojstvo. Jer, Njegova žrtva se zbila kasnije, kad je zaklan radi slave Očeve; a opet, od početka se nalazio uz Boga i predstavljao dragoceni Dar Njemu namenjen zato što je uzet kao prvina našega roda, ali i zato što je bio Prvorođeni, te je po Zakonu pripadao Bogu.
4. Zbog toga se ni ove tvari koje se sada prilažu, i koje označavaju ono Telo Hristovo, ne prinose pravo na Žrtvenik kako bi bile prinesene na žrtvu, nego će se to zbiti kasnije, pošto prethodno budu prinesene Bogu, i pošto postanu i nazovu se časnim Darovima.
5. Tako je i Hristos postupio. Naime, kad je u Svoje ruke uzeo hleb i vino i pokazao ih Bogu i Ocu, pokazao ih je prinoseći ih i posvećujući ih kao Darove Bogu. Iz čega se to može videti? Iz toga što i Crkva to isto čini, i što hleb i vino naziva Darovima. Jer, ne bi ona tako činila kad ne bi znala da je i Hristos tako činio. No, čula Ga je kako zapoveda: „Ovo činite za moj spomen“;[7] i ne bi se ona ugledala na Njega da je On Sam drugačije učinio.
 
3. beseda
 
O TOME DA SE TI DAROVI PRINOSE BOGU KAO PRVINE LJUDSKOG ŽIVOTA
 
U čemu je smisao takvog obličja Darova? Stari su prinosili prvine svojih plodova, ili svoje stoke, ili goveda, ili ostalih dobara. A mi, kao prvine svoga života, Bogu posvećujemo ove Darove, koji predstavljaju čovečiju hranu kojom se telesni život održava. I ne samo da se život održava kroz ovu hranu, nego se kroz nju i pokazuje. Jer, apostoli su govorili za Hrista: „Jedosmo i pismo po Njegovom vaskrsenju“, [8] kako bi pokazali da su Ga videli živog. Gospod je, takođe, zapovedio da prinesu jelo onome koga je On vaskrsao iz mrtvih, kako bi hranom pokazao da je ovaj živ. Prirodno je, dakle, da smatramo da onaj ko prinosi prvine hrane, taj prinosi prvine svoga života.
2. Ali, možda će neko reći da skoro sve ono što su stari Bogu prinosili, može biti čoveku za hranu; jer, to behu plodovi koje ratari svojim trudom proizvode i behu to životinje koje su čoveku za jelo. Pa šta onda? Jesu li sve to bile prvine čovekovog života? Nikako. Jer, ništa od svega toga ne beše isključivo čovečija hrana, već to beše zajednička hrana i ostalim životinjama: nekom su se hranile ptice i biljojedi, a nekom zveri i mesojedi. Čovečijom hranom nazivamo onu koja samo čoveku priliči. A pripremanje hleba radi jela i prerada vina radi pića – to je samo čoveku svojstveno.
3. Takav je, dakle, smisao prinošenja Darova.
 
4. beseda
 
ZAŠTO OVI DAROVI TREBA DA BUDU PRVINE ČOVEKOVOG ŽIVOTA
 
Kakav je to uzrok i koji je to razlog zbog kojeg je trebalo da ove Darove prinosimo Bogu kao prvine svog života? Razlog je taj što nam Bog, kao uzdarje za te Darove, daje život; a bilo je prirodno da uzdarje ne bude sasvim u neskladu sa darom, već da budu srodni; pošto je uzdarje život, potrebno je da i dar, na neki način, bude život, i to naročito zato što je jedan te isti Onaj Koji zakon dara ustanovljuje i Onaj Koji je Davalac uzdarja, odnosno Onaj Koji pravedno sudi i „sve na vagu i po merilima postavlja“. [9] On je zapovedio da Mu hleb i vino prinosimo, i On nam za to uzvraća živim Hlebom i Čašom večnoga života. Otuda, kao što je apostolima za ribarstvo uzvratio ribarstvom, odnosno za lov na ribe uzvratio lovom na ljude, i kao što je bogatome koji Ga je upitao za Carstvo, umesto zemaljskog bogatstva obećao nebesko bogatstvo, tako je i ovde, onima kojima će podariti život večni (odnosno Svoje životvorno Telo i Krv), zapovedio da prethodno prinesu hranu ovog privremenog života; tako da umesto života steknemo Život, odnosno umesto ovog privremenog onaj večni, i da se blagodat pokaže kao nagrada, a neizmerna milost da ima nešto od pravednosti i da se ispune reči: „Postaviću milost svoju po meri“. [10]
2. No, to se ne zbiva samo u ovoj svetoj Tajni, već i pri krštenju, gde život zamenjujemo Životom, jer najpre predajemo jedan život, i umesto njega zadobijamo drugi. Ali, predavanje našeg života pri krštenju jeste izobraženje islika smrti, dok naše obnavljanje u banji krštenja predstavlja istinski život. Naime, pošto je Spasitelj, Koji je umro i vaskrsao, poželeo da i nama preda taj novi život, zapovedio jeda i mi prethodno Njemu prinesemo nešto od tog velikog Dara. A šta je to? Podražavanje smrti Njegove. Na koji način? Pošto svoje telo pogruzimo u vodu kao u kakav grob, i pošto se ono tri puta ukaže, Gospod nas tada prihvata kao da smo već pričasnici Njegove smrti i Njegovog pogrebenja, i čini nas dostojnima Njegovog novog života.
3. Tako stvari stoje.
 
5. beseda
 
ZAŠTO SE NE PRINOSI SAV HLEB, VEĆ SAMO NJEGOV DEO
 
Potrebno je da razjasnimo i ovo: zašto sveštenik ne prinese na žrtvu sve hlebove koji su predloženi, nego prinosi kao dar i posvećuje Bogu samo onaj hleb koji iseče, te ga polaže na Žrtvenik i sveštenosluži?
2. I to je svojstvo Hristovog prinosa. Jer, ostale darove su njihovi vlasnici izabrali između istorodnih i doneli ih u hram i predali sveštenicima u ruke; a sveštenici su ih primili i prineli na Žrtvenik i žrtvovali, ili su, opet, sa svakim od njih učinili ono što mu priliči.
3. Telo Gospodnje je, međutim, On Sam, kao Sveštenik, izabrao između ostalih istorodnih i posvetio ga i uzvisio i prineo Bogu i, konačno, žrtvovao. Jer, Sam Sin Božiji je za Sebe prihvatio Svoje Telo, izdvajajući ga iz celovitosti naše građe; a opet, On Sam ga je dao Bogu na Dar, polažući ga u krilo Očevo kao da se nikada od toga krila nije ni odvajao, nego je tamo to Telo i sazdao i uzeo na sebe, tako da je ono istoga trena i sazdano i predato Bogu. Konačno, On Sam ga je doveo do Raspeća i žrtvovao.
4. Iz tog razloga hleb koji će biti pretvoren u ono Telo, sam sveštenik odvaja od srodnih hlebova i prinosi ga Bogu, polažući ga na svešteni diskos, a zatim ga donosi na Žrtvenik i žrtvuje.
 
6. beseda
 
ZAŠTO SVEŠTENIK UTISKUJE NA HLEB SIMVOLE HRISTOVOG STRADANJA
 
Sve dok se nalazi na Predloženju, izdvojeni hleb biva običan hleb; poprima samo to svojstvo da je posvećen Bogu i da postaje Dar, te tada simvoliše Hrista u onom Njegovom uzrastu kad je i Sam postao Dar. A postao je Dar od Svog Rođenja, kao što je to već rečeno, pošto je, po Zakonu, samim Svojim Rođenjem bio Dar kao Prvorođeni.
2. Pošto su, međutim, sva ona stradanja, odnosno Raspeće i smrt, koja je On radi našega spasenja pretrpeo na svome Telu, najpre proročki opisana od strane drevnih proroka, stoga i sveštenik ovde, pre nego što položi hleb na Žrtvenik i pre nego što ga žrtvuje, nastoji da izobrazi na njemu te simvole stradanja. Na koji način to čini? Pošto jedan hleb izdvoji između mnogih i pošto ga učini darom, tada, kao na kakvoj slici, izobražava na njemu stradanje i smrt Gospodnju; i sve što sveštenik obavlja – nešto iz praktične nužnosti, a nešto po svojoj volji potčinjeno je značenju tih simvola. Sve što se tada zbiva, predstavlja delatnu pripovest o Hristovim spasonosnim stradanjima i o Njegovoj smrti.
3. Stari je običaj da se događaji ponekad kroz dela pripovedaju, predstavljaju i prorokuju. Naime, želeći da pokaže zatočeništvo jevrejskog naroda, Prorok je i sam sebe vezao. [11] I Agav je kasnije na isti način postupio da bi ukazao na Pavlove okove. [12] Pričaju i sledeće: kad je jedan od bogonosnih Otaca bio upitan šta je to monah, nikakvog odgovora nije dao, nego je svoju odeću svukao sa sebe i pogazio je nogama.
4. Tako i samu smrt Gospodnju i sveukupni Njegov domostroj, drevni proroci nisu samo rečima objavljivali nego i delima; a tome su se učili iz Božijih dela, kao što je štap Mojsijev, koji je razdvojio more nadvoje, [13] i kupina koja je i usred plamena bila jedra, [14] i Isak, koga je otac poveo na zaklanje, [15] i tolika druga znamenja kojima se od samog početka ukazivalo na svetu Tajnu.
5. Jasno je da i sveštenik tako čini. Ono što zna o onoj Žrtvi Hristovoj, to i rečima saopštava i delima pokazuje, onoliko koliko je to moguće pokazati takvim veštastvenim sredstvima. Kao da kaže: Ovako je Gospod dospeo do stradanja, ovako je umro, ovako su Mu rebra probodena, ovako je tada iz probodenih rebara potekla ona Krv i ona Voda.
6. Sve to čini da bi pokazao, kao što rekoh, da su ovoj istini i ovoj stvarnosti prethodili praobrazi i praslike kroz koje je unapred sve to ljudima objavljeno. Tako i sam sveštenik, pre no što prinese hleb na Žrtvenik i pre no što ga žrtvuje, ispisuje na njemu znake Žrtve, pokazujući tako da će ovaj hleb svakako biti pretvoren u onaj istinski, raspeti i žrtvovani Hleb. No, i pored svega toga (pošto smrt Gospodnju treba da objavljujemo)[16], sveštenik je saopštava i rečima i delom, kako ne bi bio izostavljen nijedan način objave ili pripovesti o onome za šta bi nam bezbroj usta bilo potrebno.
 
7. beseda
 
ŠTA JE TO SPOMEN GOSPODNJI
 
Pošto uzme hleb iz kojeg će izvaditi svetu česticu, sveštenik najpre kaže: U spomen Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, što je u skladu sa onim što je On Sam zapovedio. Jer, kaže: „Ovo činite za moj spomen“. [17]
2. Sveštenik ovo ne kaže samo za taj hleb, već za celokupnu službu kao da od toga trena započinje svešteno dejstvo. Jer, posle savršavanja cele svete Tajne, i Gospod je dodao ove reči:„Ovo činite za moj spomen“.
3. Ali u čemu je taj spomen? Kako ćemo se u službi spomenuti Gospoda? Kojim radnjama i u kakvom raspoloženju? Drugim rečima, čega da se prisetimo u vezi sa Njim i šta da pripovedamo o Njemu? Možda to da je vaskrsao mrtve, da je slepima darovao vid, da je ukrotio vetrove, da je sa nekoliko hlebova nasitio hiljade ljudi – sve ono što je pokazalo da je Bog i da je svemoćan? Svakako da ne, On nam je, pre svega, zapovedio dase sećamo onih događaja koji pokazuju Njegovu slabost, odnosno Njegovo Raspeće, stradanje i smrt. U čemu se to jasno vidi? Tako je to shvatao apostol Pavle, koji dobro poznaje sve što se tiče Hrista.
4. Naime, pišući Korinćanima o Tajni Evharistije i pomenuvši da je Gospod rekao: „Ovo činite za moj spomen“, on dodaje: „Jer kad god jedete ovaj Hleb i Čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete. „[18] To je i Sam Gospod objavio predajući nam ovu svetu Tajnu. Naime, kad je rekao: „Ovo je Telo moje“, i „ovo je Krv moja“, On tim rečima nije pridodao znamenje čudesa, te nije rekao da je to ono što mrtve vaskrsava i što gubave čisti. Nego šta je rekao? Pomenuo je samo stradanje i smrt: „koje se za vas lomi“ i „koja se za vas proliva“. [19]
5. Zašto On ne pominje čudesa nego pominje stradanja? Zato što su ova druga, to jest stradanja Gospodnja, nužnija od čudesa, utoliko više što u većoj meri doprinose našem spasenju išto bez njih čovek ne može vaskrsnuti; dok ona prva samo pokazuju silu Njegovu – jer čudesa suse odigrala samo zato da bismo poverovali u Gospoda kao u istinskog Spasitelja.
 
8. beseda
 
O ONOME ŠTO SE NA HLEBU PREDLOŽENJA SAVRŠAVA
 
Dakle, pošto na taj način treba da se obavlja spomen na Gospoda, izgovorivši reči U spomen Gospoda, sveštenik dodaje ono što objavljuje Njegovo Raspeće i smrt. Naime, zasecajući Hleb, on izgovara proročanstvo starih proroka o spasonosnom stradanju: „Kao ovca na zaklanje bi vođen“, [20] i dalje sve što sledi, te rečima i pojedinim radnjama, koliko je to moguće, govori o tome. Obavljajući neophodno rezanje Hleba kako bi iz njega izvadio Dar, on to rezanje čini simvolom odlaska Hristovog iz sveta, Njegovog pristupanja Ocu, ostvarenog kroz smrt, kao što je Sam rekao: „Ostavljam svet i idem Ocu“. [21]
2. Kad odseca Hleb zabadajući mnogo puta koplje u njega, sveštenik deli proročke reči na isto toliko delova, te svaki deo teksta povezuje sa određenim delom čina sečenja kako bi pokazao da se svim tim radnjama tumače izgovorene reči. Jer, kao što je taj Hleb izdvojen iz celine istorodnog hleba da bi bio posvećen Bogu i da bi se na njemu obavila sveštena služba, tako se i Gospod izdvojio od ljudi, sa kojima je zbog Svoga čovekoljublja delio istu prirodu, te je kao ovca na zaklanje bio vođen, i uzet je sa zemlje život Njegov. Zatim sveštenik pridodaje proročanstva koja slede.
3. Položivši Hleb predloženja na sveti diskos, sveštenik obavlja i izgovara sve ono čime se objavljuje sama žrtva i smrt Hristova. Žrtvuje se, govori on, Jagnje Božije, koje uzima Greh sveta. Izgovara, dakle, i čini ono što izobražava način smrti Hristove. Naime, urezuje znak Krsta na Hleb i time pokazuje kako se Njegova žrtva odigrala, odnosno pokazuje da se to zbilo kroz Raspeće; a posle toga sveštenik probada Hleb sa desne strane, te ranom na Hlebu pokazuje ranu na rebrima Hristovim. Zbog toga se taj nož, kojim se ubod nanosi, i naziva kopljem, a i načinjen je u obliku koplja kako bi nas na ono koplje podsećao. I dok nam sve to saopštava kroz sveštene radnje, sveštenik izgovara jevanđelske reči: „Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem“. Tako isto čini i kad su u pitanju Krv i Voda, koji su iz rane potekli; o njima i rečima govori i radnjama ih pokazuje, ulivajući u svetu čašu vino i vodu i govoreći: „I odmah iziđe krv i voda“. [22]
U tome je, dakle, spomen na Gospoda i pripovest o smrti Njegovoj.
 
9. beseda
 
ZAŠTO JE GOSPOD ZAPOVEDIO DA TO ČINIMO U NJEGOV SPOMEN
 
Zašto je Gospod to zapovedio i šta je imao na umu kad je taj spomen od nas zatražio? Da ne budemo nezahvalni. Jer, zaista, nekakvo uzdarje kojim oni što primiše dobročinstvo uzvraćaju svojim dobročiniteljima jeste i to kad se sećaju njih i njihovih dela kroz koja su te dobrodetelji primili. Za takav spomen ljudi su mnoge načine smislili: grobove, kipove, spomenike, praznike, svetkovine, borbe; svi oni jedan cilj imaju, a to je da valjani ljudi ne budu predati bezdanu zaborava.
2. Tako je i sa Spasiteljem. On kao da kaže: Ljudi traže neke druge lekove protiv zaborava da bi se sećali onih koji su im dobro činili, a vi ovo činite za moj spomen. [23] Pa kao što gradovi na spomenicima zapisuju svoje junake i njihove pobede koje su im donele spasenje i blagostanje, tako i mi na tim časnim Darovima zapisujemo smrt Gospodnju, kojom je ostvarena celokupna pobeda nad lukavim. U izobraženim likovima gradovi imaju samo telesno obličje svojih dobrotvora, dok mi kroz ovaj prinos nemamo samo telesno obličje, nego i samo Telo svoga Dobročinitelja.
3. To isto što je Bog u Starome Zavetu kroz zakone odredio – da se kroz praslike ostvaruje sada je zapovedio da se zbiva u istini i u stvarnosti. Jer su Pasha i klanje jagnjeta predstavljali spomen na zaklanje one ovce i na krv koja je u Egiptu spasla prvence jevrejske.
4. U tome je, dakle, smisao spomena.
 
10. beseda
 
O ONOME ŠTO SE NA PROSKOMIDIJI POSLE SPOMENA IZGOVARA I O TOME DA PRINOŠENJE DAROVA ISTOVREMENO PREDSTAVLJA I BLAGODARENJE I PROZBU
 
Sveštenik nastavlja sa prinosom, i vadeći po jednu česticu iz svakog hleba, koristi ih kao Darove. Ali, ne govori i ne čini, kao na početku, ono što je izobražavalo smrt Gospodnju; jer, smatra se da ono što je jedanput izgovoreno, to važi za celu službu. Naime, celokupno prinošenje Darova biva u spomen Gospoda, i ono u celosti objavljuje Njegovu smrt.
2. Koje se reči sada izgovaraju? U slavu Presvete Majke Božje, … u čast i spomen ovoga ili onoga svetoga, … za spomen i otpuštenje grehova duša živih ili umrlih.
3. Šta znači sve to? Blagodarnost Bogu i prozbu, a to su razlozi za prinošenje Darova.
4. Ovako stvari stoje: nijedan dar ne daje se uzalud – bilo da se njime ugađa Bogu, bilo da se on daruje ljudima – nego se prinosi zarad kakvog dobra koje se zbilo, ili koje se očekuje. Zaista, darovima ili uzvraćamo svome dobrotvoru za ono što smo primili, ili njima ugađamo onome koji je u stanju da nam podari ono što još nismo primili.
5. Čini se da se ovi Darovi Bogu prinose izoba razloga: i zato što smo već primili, i zato da bismo primili, odnosno i da zablagodarimo Bogu, i da Ga molimo – da zablagodarimo za sve dobro koje nam je učinjeno, i da Ga molimo da bi nam dobro činio. Prema tome, Darovi su izraz i blagodarnosti i molbe.
6. Koja su to dobra koja su nam već data? I koja su to dobra koja ištemo? Svakako jedna ista: otpuštenje grehova i nasleđe Carstva. Jer, to su ona dobra za koja nam je On Sam zapovedio da ih tražimo pre svega drugog; to su ona dobra koja je Crkva već zadobila, a to su i ona dobra za koje Crkva moli. Kako je ona stekla ta dobra? Ikako ih to još uvek nije stekla, te se moli Bogu da ih zadobije?
7. Zadobila ih je, najpre, tako što je stekla mogućnost da ih primi. Jer, primili su „vlast da budu deca Božija“, [24] a to je svim hrišćanima zajednički dar, koji nam je dat smrću Spasiteljevom. To su božansko krštenje i ostale svete Tajne, kroz koje primamo usinovljenje od Boga i postajemo naslednici Carstva nebeskog.
8. Zatim, Crkva je delatno već nasledila i samo Carstvo nebesko, i to kroz bezbrojno mnoštvo svojih članova koje je kao kakvo izaslanstvo poslala na nebo; te članove blaženi Pavle je nazvao „Crkvom prvorodnih, zapisanih na nebesima“. [25] Na taj način je, dakle, Crkva stekla ta velika dobra.
9. Za onu svoju decu koja još uvek hitaju za nagradom, i uopšte za sve one koji žive u ovome životu a čija je končina neizvesna, kao i za one koji su se prestavili, ali ne sa nekim velikim i naročitim nadanjima, Crkva još uvek nije obezbedila Carstvo. Zbog toga se ona seća smrti Gospodnje i seća se svetih koji su dospeli do savršenstva, ali se seća i onih koji još uvek nisu savršeni – za one prve blagodari, a za ove druge se moli.
10. Otuda prvi deo prinošenja Darova, aslično njemu i drugi, predstavlja blagodarenje, dok ono što posle toga sledi, predstavlja prozbu u spomen Gospoda, u slavu Njegove Blažene Majke i u čast svetih naših zastupnika.
11. Blagodarimo Ti, veli Crkva, što si nam Svojom smrću vrata Života otvorio, što si Majku od nas primio, što je toliku slavu stekao čovek između nas, što imamo zastupnike iz roda našega i što si toliku slobodu dao ljudima kao što smo mi.
12. Jer, reči u slavu i u čast znače radi slave i radi časti, kao što reči za otpuštenje grehova znače isto što i radi otpuštenja grehova. A reči radi nečega imaju dvojako značenje:ili radi onoga što je već prisutno, ili radi onoga čemu se nadamo. Ko je taj, dakle, ko ne zna da slava Blažene Djeve i čast i zastupništvo svetih predstavljaju dobra koja su već sada prisutna? Prinošenje Darova za dobra koja su već prisutna nije ništa drugo do čisto blagodarenje. Iz ovoga što je ovde rečeno, jasno je da i reči u spomen Gospoda znače nekakvo uzdarje i blagodarnost Njemu zbog Njegove smrti. Zbog toga se, dakle, prilikom prinošenja Darova izgovaraju najpre reči koje ukazuju na to da je smrt Gospodnja bila uzročnik svih naših dobara.
13. Na posletku, sveštenik upućuje prozbu moleći se za otpuštenje greha, za upokojenje duša, i tome slično. Jer, blagodarnosti je svojstveno sledeće: kad se Bogu obraćamo, ne iznosimo odmah kakve su nam potrebe, niti tražimo ono što nam nedostaje, nego se najpre prisećamo svega onoga što smo već primili, te zbog toga blagodarimo i slavoslovimo; na taj način slavu Božiju postavljamo iznad naših potreba.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mat. 13,3.
  2. Ps. 50,14-15.
  3. Kor. 11,26.
  4. Luk. 24,49 i Del. ap. 1,4.
  5. II Kor8,9.
  6. Kor 3,18: „Svi mi pak koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik, iz slave u slavu, kao od Duha Gospodnjeg.
  7. Luk. 22,19; I Kor. 11,24 i dalje.
  8. Del. ap. 10,41.
  9. Vidi Is 28,17; 40,12 i Prem. Sol. 11,20 i dalje
  10. Vidi Jer. 9,24 i Prem. Sol. 11,20-24.
  11. Jez. 3,25 i 4,8.
  12. Del. ap. 21,10.
  13. Izl. 14,16-22.
  14. Izl. 3,2 i dalje.
  15. Post. 3,2 i dalje.
  16. I Kor. 11,26.
  17. Luk. 22,19; I Kor. 11,24 i dalje.
  18. 1 Kor. 11,26,
  19. Luk. 22,19 i dalje; 1 Kor. 11,24 i dalje.
  20. Is. 53,7 i dalje; Del. ap. 8,32.
  21. Jov. 16,28.
  22. Jov. 19,34.
  23. Luk. 22,19.
  24. Jov. 1,12.
  25. Jevr. 12,23.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *