NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE SOLUNJANIMA
 
2,1-17
 
2. Sol. 2,1-17: 1 Ali vas molimo, braćo, odnosno dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista i našeg skupljanja k njemu, 2 da se ne date brzo pokrenuti od uma, niti da se poplašite, ni duhom, ni rečju, ni poslanicom, tobože našom, kao da je već nastao dan Hristov. 3 Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer će prvo doći otpad (ἡ ἀποστασία) i pokazati se čovek bezakonja (ὁ ἄνθρωπος τῆς ἁμαρτίας = čovek greha), sin pogibli, 4 koji se protivi i podiže iznad svega što se zove Bog ili se obožava, tako da će u hramu Božjem zasesti kao Bog, pokazujući sebe da je Bog. 5 Ne pamtite li da sam vam ovo kazivao još kad sam kod vas bio? 6 I sad znate šta ga zadržava (τὸ κατέχον) da se ne pojavi nego u svoje vreme. 7 Jer tajna bezakonja (τὸ μυστήριον τῆς ἀνομίας) već radi, samo dok se ukloni onaj koji je sad zadržava (ὁ κατέχων). 8 I onda će se javiti bezakonik (ὁ ἄνομος) koga će Gospod Isus ubiti dahom usta svojih i uništiti svetlošću dolaska svoga. 9 Dolazak tog bezakonika biće po činjenju Sataninu (κατ’ ἐνέργειαν τοῦ σατανᾶ = po dejstvu, po delanju Sataninu) sa svakom silom i znacima i lažnim čudesima, 10 i sa svakom prevarom nepravde među onima koji ginu (ἐν τοῖς ἀπολλυμένοις = među onima koji propadaju): jer ljubav istine ne primiše, da bi se spasli. 11 I zbog toga će im Bog poslati silu prevare (ἐνέργειαν πλάνης = dejstvo zablude, obmane) da veruju laži, 12 da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu.
13 A mi smo dužni svagda zahvaljivati Bogu za vas, braćo ljubljena od Gospoda, što vas je Bog od početka izabrao za spasenje (εἰς σωτηρίαν) u svetosti Duha (ἐν ἁγιασμῷ = svetošću, osvećenjem Duha) i u veri istine (πίστει ἀληθείας = verom istine), 14 u koje vas pozva evanđeljem našim, da stečete (εἰς περιποίησιν = da dobijete) slavu Gospoda naše š Isusa Hrista. 15 Stoga braćo, stojte čvrsto i držite predanja kojima se naučiste ili rečju ili poslanicom našom. 16 A sam Gospod naš Isus Hrishos, i Bog i Otac naš, koji nas zavole i dade nam blagodaću večnu utehu i dobru nadu, 17 neka uteši srca vaša i neka vas utvrdi u svakoj reči i delu dobrom.
 
2,1-2
 
Mi hrišćani Hristom znamo sve najglavnije istine o svetu i životu: znamo ih Njegovim otkrivenjem, Njegovim svetim Evanđeljem. Mi jasno znamo: otkuda je svet i radi čega je, otkuda je čovek i radi čega je, otkuda je život i radi čega je. Sve je to od Boga Logosa – od Boga Mudrosti, i radi Boga Logosa – radi Boga Mudrosti (sr. Kol. 1,16; Jevr. 2,10; Jn. 1,3-4), i vascelim bićem svojim sve je to na čudesan način u Njemu (sr. Kol. 1, 17). Zato je sve to unutrašnje povezano i usklađeno u jednu premudru celinu, i neodoljivo zrači neizrazivom bogomudrošću i celishodnošću. Posredi je božanski plan o svetu, Trojičnim Božanstvom izrađen u predvečnosti, a sprovođen od Oca kroz Sina u Duhu Svetom u vremenu i prostoru, sa krajnjim ciljem: „da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i na zemlji“ (Ef. 1,4-10), sastavi u Bogočovečanskom telu Njegovom, Crkvi, koja je „punoća Njega koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,23). Zbog toga svako ljudsko biće, od početka do kraja, u svemu potpuno zavisi od Bogočoveka Hrista: sve što je Bogočovekovo, u krajnjoj liniji svojoj, jeste čovekovo, i određuje mu i vrednost i značaj i sudbu u ovom i u onom svetu. Ako je do prave, do trajne, do neprolazne vrednosti čovekove, ona je sva u Bogočoveku; tako isto, ako je do večne pravde čovekove, do večne ljubavi čovekove, do večnog dobra čovekovog, do večnog života čovekovog, do večne radosti čovekove, do večnog blaženstva čovekovog, – sve je to jedino i samo u Bogočoveku. Van Njega i bez Njega, čovek je sav u haosu, sav u laži, sav u grehu, sav u smrti, sav u paklu. I ništa strašnije za čovekovo biće nego ne biti sa Bogočovekom, ne živeti Njime, u Njemu i radi Njega. Jer to je ne samo pakao, već večni, večni, večni – svepakao.
Iz presvetog Evanđelja znamo da će se naš zemaljski svet i život završiti drugim dolaskom Gospoda Hrista. Zato što je Njegov drugi dolazak prirodni nastavak prvog dolaska Njegovog: Sejač dolazi kao žetelac da sabere zemaljsko žito, Nebeski sejač, Nebeski žetelac – jedan i isti Gospod, Bogočovek Hristos Isus. Otuda je život nas hrišćana na zemlji ne druto nego putovanje ka Gospodu Hristu, ka Njegovom drugom dolasku, putovanje ka Njemu kroz Njegovo sveto Evanđelje: kroz Njegovu istinu i pravdu i ljubav i život. Sa svih strana sveta, iz svih uglova vremena, mi putujemo ka Gospodu Hristu, da se na dan drugog dolaska Njegovog saberemo pred Njim, i svaki primi po delima svojim. Ma kojim putem išao u svome zemaljskom životu čovek, svaki čovek, na kraju svih krajeva, mora završiti svoje putovanje time što će izaći na Strašni sud; jer svaki zemaljski čovekov put odvodi pred Strašni sud. Hteli ili ne, mi se postepeno, kroz sve svoje misli i dela, skupljamo ka Njemu. Može čovek kroz bezbroj ideja ili grehova ili strasti ili bezverja ili neverja bežati od Gospoda Hrista, ali on i tada svim bićem svojim trči ka – Strašnom sudu Hristovom.
Sve evanđelske istine o svetu i čoveku izviru iz Bogočoveka i uviru u Njega; sve su one od Božanskog uma Njegovog; i sve one sačinjavaju bogočovečanski um Crkve Njegove. Kada se čovek samoodrečnim podvigom vere sav preda Gospodu Hristu, on Mu najpre preda srce i dušu i um, da ih Gospod preobrazi i osveti i ohristovi, oslobodivši ih od svega grehovnog i nečistog i đavoljeg. I Gospod to čini blagodaću Svojom u Crkvi Svojoj kroz svete tajne i svete vrline. I um čovekov i srce i duša, prisajedinjujući se bogočovečanskom umu Crkve i bogočovečanskom srcu i bogočovečanskoj duši, ukorenjuju se u večnim istinama Evanđelja Hristova. Tada bogočovečanski, saborni um Crkve postaje umom moga uma, i bogočovečansko srce Crkve – srcem moga srca, i bogočovečanska duša Crkve – dušom moje duše. I čovek svim bićem oseća da je bogočovečanska istina Hristova – jedina prava i večna istina čovekova, tako i pravda Hristova, tako i ljubav, tako i život. Živeći blagodatnim darovima u Crkvi Spasovoj, mi ustvari živimo Njime i u Njemu, te stoga i „um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16): i u njemu svu božansku mudrost i svemudrost, znanje i sveznanje, istinu i sveistinu. I naša je danonoćna dužnost, da svoj um verom neprekidno držimo u tom bogočovečanskom umu Hristovom, da sav živi njime i u njemu, i da se ne damo pokrenuti od tog uma. Jer van bogočovečanskog uma Hristovog šta ostaje umu našem? Zabluda i smrt, besmrtna smrt. Jer um čovekov van uma Bogočovekovog, to je oko bez svetlosti, i uho bez sluha, i telo bez duše. Pokrene li se um čovekov sa uma Hristovog, pokrenula se kula sa temelja, i mora pasti i strašno se raspasti. Samo u bogoumlju je i mudrost i život i večnost čovekova uma. A u bogoumlju je i bogoistina i bogopravda i bogoživot. Pokrene li se um čovekov od bogoumlja – pada u bezumlje, u besmislena maštanja i basnoslovljenja i o svetu i o čoveku, i o završetku sveta i o završetku čoveka.
Sve istine svetog Evanđelja delo su uma Hristova, uma jedinog istinitog Boga i Gospoda, koji je iz bezmernog čovekoljublja radi nas postao čovek, da bi nam kao Bogočovek učinio pristupačnim i našim božanski um Svoj kroz božansko Evanđelje Svoje, i nas ljude osposobio da Njegovim umom umujemo o svima večnim istinama božanskim i živimo u njima i po njima svim bićem svojim. Međutim, čim otstupimo od tog uma, čim se pokrenemo od njega, mi odmah i zapadamo u bezumlje; nas rastržu lažne misli i ideje i teorije; naš duh saleću maštarije i sanjarije i strahote i užasi. I mi onda umujemo lažno i zabludno i sablasno i neistinito. Naročito kada svojeumljem krenemo u rešavanje pitanja o završetku sveta, o drugom dolasku Gospoda Hrista. To pitanje ne može rešiti nikakav duh ljudski, nikakva reč ljudska, – duh ako nije od Bogočoveka, i reč ako nije od Bogočoveka. A takav duh – to je duh lažnih učitelja, kojima Antihrist uvek daje od duha svoga; i takva reč, takođe je uvek od njega. Često vam može izgledati da neko i duhom proročkim govori kako je već nastao dan Hristov, – ne verujte. Ne verujte nikome, pa ni anđelu s neba, ako vam drukčije javlja Evanđelje o drugom dolasku Gospoda Hrista, nego što vam ja javih. Ne verute im, ako se čak pozivaju na neke tobož moje poslanice ili reči, kao da sam ja to objavio. Vi znate da sam vam lice u lice govorio istinu o drugom dolasku Gospoda Hrista. A ja znam da je Evanđelje koje propovedam, od početka do kraja neposredno od Gospoda Hrista; i vi ste se u to uverili. To važi i za istinu o drugom dolasku Gospodnjem. Zato vas molimo, braćo, odnosno dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, da se ne date pokrenuti od uma, niti da se poplašite, ni duhom, ni rečju, ni poslanicom, tobože našom, kao da je već nastao dan Hristov. Evanđelje Spasovo tek je počelo da se propoveda po svetu: nebesko seme tek je počelo da se seje po ogromnoj zemaljskoj njivi Božjoj; kroz mnogo i mnogo ljudskih duša ono treba da prođe, kroz mnoga vremena i vekove, kroz mnoge naraštaje; jer spasenje roda ljudskog je dug i težak podvig, čije rokove zna samo sveznajući Gospod.
 
2,3-4
 
Da vas niko ne prevari ni na koji način o danu i času drugog dolaska Gospoda Hrista, jer o danu tome i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do sam Bog Otac (sr. Mt. 24,36; Mk. 13,32). U istoriji sveta najvažniji su dva događaja: prvi dolazak Gospoda Hrista i Njegov drugi dolazak. Prvi je setva, drugi žetva; prvi je pokazao i dao rodu ljudskom sve božanske istine i sile za spasenje ljudi od greha, smrti i đavola, drugi ima da objavi i obelodani kako se time koristio rod ljudski. Posredi je celokupno Spasovo Evanđelje, i sve što je ono izazvalo, i izaziva, u dušama ljudskim: sav Bog i sav čovek, u svima njihovim istinama i beskonačnostima. Zato niko od ljudi ne može znati kada će rod ljudski sazreti za poslednji sud Hristov. To je tajna, sveta tajna, ka kojoj hrišćanin smireno gredi kroz molitvu i nadu na čovekoljubivog Spasitelja, vodeći evanđelski život.
Hristos u svetu? – Bog u svetu, sav Bog sa svima božanskim savršenstvima u telu. To je beskrajna radost za ljude, ali beskrajna muka za đavole. „Što si došao da nas mučiš?“ stalno se čujno i nečujno otima iz mračnih i smrdljivih usta svih đavola, koji su kroz grehe načinili od ovog zemaljskog sveta igralište smrti i muka i patnji, i pretvorili ga u predvorje pakla. U otpor na božanska Hristova dobra u ovom svetu đavoli neprestano mobilišu sva svoja zla, ulepšavaju ih, maskiraju ih, eda bi ih učinili privlačnima za ljude. Njihov je glavni, i najglavniji, posao u zemaljskom svetu: boriti se sa Hristom kroz ljude. Znaju oni, iz gorkog iskustva znaju, da ni u kom slučaju ne mogu pobediti Gospoda Hrista, ali im je najveća radost odvraćati ljude od Hrista, nedati im prilaziti Hristu, sablažnjavati ih o Hrista, – jer su svesni da time obaraju ljude u svaki pad, i u onaj najveći – otpad. Otpadne li čovek od Hrista, on otpadne od jedinog sigurnog temelja, sigurnog protiv smrti, greha i zla, i onda ga đavo vitla svakom olujom greha i strasti i iskušenja, i najzad odkovitla u svoje carstvo – pakao. Ono čime se čovek drži za nebo, za besmrtnost, za večnost, za večnu istinu, za večni život, jeste vera u Gospoda Hrista. Zato je sav pakao kroz sva svoja zla krenuo protiv vere Hristove. I kad uspe da kog čoveka odvrati od te vere, odvratio ga je od Boga i otisnuo kroz svoja zla u sve duhovne smrti, iza kojih se prostire beskrajno carstvo gnojavog i smrdljivog mraka – pakao. Otpadne li od Hrista: čovek otpada od jedinog istinitog Boga i neizostavno postaje plen lažnih bogova; otpada od Večne Istine i tone u živi pesak psevdoistina, nazoviistina; otpada od Večnog Života i propada u bezbroj smrti; otpada od raja i survava se u pakao. Što veća kod ljudi vera u Hrista, to veći bes demona protiv te vere, i veći napadi na Hristove ljude. I sva strategija Satane je u ovome: greh učiniti što zavodljivijim za ljude putem najsavršenije kozmetike koju može izmisliti savršeni u zlu um Satane, i tako loviti ljude, pridobijati ih za otpad od Hrista. Ko je savršeno otpao od Hrista – Boga Logosa? Satana. U rodu pak ljudskom najsavršeniji otpad od Gospoda Hrista prestavljaće Antihrist. To će biti najsavršeniji u ljudskom obliku obrazac otpadništva od Hrista Boga, od Njegove Istine, od Njegove Pravde, od Njegove Ljubavi, od Njegove Mudrosti, od Njegove Bogočovečnosti, od Njegove Večnosti. No i svako otpadanje od Hrista ima u sebi nečeg antihristovskog, i time satanskog. Ali, istorija roda ljudskog neće se završiti dok Satana ne pokaže na zemlji svu silu svoga zla. I pokazaće je najsavršenije i najpotpunije u licu Antihrista. Sa ciljem: da odvrati od Hrista što veći broj ljudi, i da preko njih bije poslednju i završnu bitku protiv Gospoda Hrista. I kada Antihrist bude bio u zemaljskom svetu, i izveo u borbu protiv Hrista sva zla satanskog carstva; i kada ta zla budu pokazala svu svoju silu i po sebi i kroz ljude koji ih dragovoljno budu upotrebljavali; tada će se dogoditi najveće otpadanje od vere Hristove u rodu ljudskom, jer će lažni proroci i učitelji prevariti mnoge, i što će se bezakonja umnožiti, ohladneće ljubav mnogih (sr. Mt. 18,8), tako da kada Gospod po drugi put dođe – hoće li naći veru na zemlji? (Lk. 18,8).
Čime je čovek čovek? Bogolikošću svojom. Tom bogolikošću on stoji u svemu Božjem: i u Istini Božjoj, i u Pravdi, i u Ljubavi, i u Životu, i u besmrtnosti. A čime čovek umanjuje, unakažuje. sramoti, pa i uništava tu svoju čovečnost? Grehom. Jer greh je bogobežna sila: beži od Boga. Zašto? Zato što je greh uvek od đavola, antiboga, protivboga, i kao takav on je uvek đavočežnjiv i đavocentričan. Ukoliko čovek više ogrehovljuje sebe, utoliko više obeščovečuje sebe. Svaki greh mora u izvesnoj meri naškoditi bogolikosti čovekova bića, i time ga u tolikoj meri i obeščovečiti. Samo čovek bez greha jeste pravi čovek. I samo do greha Adam je bio pravi čovek; sa grehom on je već postao podčovek i nečovek, ili tačnije grehočovek. I od njega – svi njegovi potomci. Otuda u rodu ljudskom, ustvari, postoji samo jedan pravi i savršeni čovek. To je Bogočovek Hristos. Zato što je On savršeno bezgrešan, savršeno bez greha: jer je sav ispunjen Bogom, Božanstvom, i u Njemu nema mesta za greh. Nasuprot Bogočoveku, po dejstvu satanskog zla, razvija se čovek greha: u kome bi greh bio sve i sva, potisnuvši iz njega sve božansko, sve bogoliko, sve sveto, sve bogočežnjivo. Svaki čovek tvoreći greh postaje u neku ruku čovek greha; ali će pred drugi dolazak Gospoda Hrista Satana uspeti da izgradi najsavršenijeg čoveka greha, u kome će greh zaista biti svemoćna sila, sa svima strašilo razornim i smrtonosnim dejstvima. Antihrist će i biti taj „čovek greha = ὁ ἄνθρωπος τῆς ἁμαρτίας“. Greh će u njemu razviti sve svoje paklene sile do najveće mere: i postići će svu svoju mračnu veličanstvenost i strahovitost i silu i moć. Čovek greha biće toliko izjednačen sa grehom, da će se javiti kao neki đavočovek nasuprot Bogočoveku. Jer Bogočovek je i došao među ljude, da ih preobrazi u blagodatne bogoljude. A satana hoće i radi sve suprotno: da ljude kroz grehe prerbrazi u đavoljude.
U suštini svojoj: „greh je bezakonje = ἁμαρτία ἐστὶν ἡ ἀνομία“ (1. Jn. 3,4), jer unosi nered i raspad i mrak i zlo i smrt. I jeste takva sila: sila zla, sila nereda, sila raspadanja, sila mraka, sila razaranja, sila smrti. A to stoga, što je to vanbožna i bezbožna sila. Kao takva sila, greh ima za cilj: da čoveka izvuče iz Boga, odbaci daleko od Boga, učini nezavisnim od Boga, samostalnim, samodovoljnim i samozadovoljnim. Na svom poslednjem dnu i u svom poslednjem ponoru: greh je gordost, i anarhija = bezakonje. U toj gordoj samodovoljnosti čovekovoj tek nastaje pagubno samorazaranje, samorasipanje, samoubijanje, čega je potresna slika bludni sin evanđelski. A van Boga nema zakona, jer nema večnosti: zato je greh kao vanbožna sila – bezakonje. Večna Istina je zakon za prirodu Boga, zato je ona zakon i za bogoliku dušu čovekovu; čim čovek dobrovoljno otpadne, ispadne iz te Istine, on ispada iz zakona svog normalnog, večnog života, i upada u bezakonje. A to on čini grehom. Isto tako: Večna Pravda je zakon bića Božjeg, zato je ona zakon i za bogoliko biće čovekovo; čim se čovek grehom odvoji od nje, odvaja se od večnog zakona, i upada u bezakonje – u nered, u haos, u raspadanje. Otuda je svaki greholjubiv čovek ustvari čovek greha, a time i čovek bezakonja; no u najpotpunijem smislu to je Antihrist. U njemu će vrhuniti greh sa svima svojim razornim silama, tako da će za njega bezakonje biti prirodno, i kao takvo – prirodan zakon. Toliko će se on izjednačiti sa grehom, preobraziti u greh.
Čovek greha samim tim je „sin pogibli“, jer greh pogubljuje čoveka sa bezbroj smrti, pošto ga odvaja od Boga koji je izvor života. Kao što je život od Boga i u Bogu, tako je i pogibao od greha i u grehu. Kao što je spasenje u Bogu, tako je pogabao u grehu. Čovek se spasava od greha samo kada se svim bićem svojim sjedini sa Bogom Spasiteljem. A gubi spasenje kada uporno ostaje pri grehu i u grehu. Antihrist će biti najsavršeniji „sin pogibli“, jer će biti najsavršeniji grešnik: u njemu će svaki ljudski greh doživeti svoje savršenstvo, svoje punoletstvo, svoju završenost i dovršenost. I on će se svim svojim čovečanskim silama i mislima i delatnostima i idejama rađati iz greha, koji je sav čovekoubica i pogabao, te će mu pogibao i biti majka a on njen sin, sin pogibli. Od greha, smrti i đavola čovek se spasava jedino Hristom Bogom – Spasiteljem našim; a ne spasava li se Njime, on je svim bićem u tom pagubnom trojednom čudovištu: grehu, smrti i đavolu; i sav mu život biva i kreće se od greha kroz smrt u đavolu. Otuda je sav – pogibao, sav u njoj, sav zarobljen njome. Svesno ostajati pri grehu, smrti i đavolu, znači svesno izdati sebe sama na večnu pogibao. Tako se i postaje sin pogibli. A ta svesna samoosuda dolazi od svesne bogoizdaje: jer čovek predaje sebe smrti i đavolu kada se odrekne Boga Spasitelja, koji jedini spasava od smrti i đavola. Primer: Juda. On: apostol i čudotvorac svemoćnim Hristom, postao je „sin pogibli“ (sr. Jn. 17,10), zato što je svesno izdao Boga Spasitelja – Gospoda Hrista. Najpre, Juda je dobrovoljno dopustio đavolu da misao o izdaji Gospoda „metne u srce“ njegovo (Jn. 13,2), a zatim je širom otvorio vrata svoje duše, te po pričešću Bogom – „Satana uđe u njega“ (Jn. 13,27). Kakav demonizam! Kakva satanska svesnost pri bogoizdajstvu! No Juda je onda izdao i sebe! i već ubio sebe, već postao samoubica, jer je prethodno postao bogoizdajica i bogoubica. Da, bogoizdajica je neminovno uvek i samoizdajica. Tako je Juda pre Antihrista postao najsavršeniji „sin pogibli“; i tako nazvan od samog Gospoda (Jn. 17,20). Ustvari, takav je put svakog čoveka koji svesno i uporno ostaje pri grehu, i iz sebe izrađuje sina pogibli, rađa se iz greha kao čovek greha, iz bezakonja kao čovek bezakonja.
Antihrist je antibog: jer budući sav protiv Hrista, on je samim tim protiv jedinog istinitog Boga. Pored toga, u svom hristoborstvu i bogoborstvu Antihrist će biti protiv svakog božanstva, protiv svake vere u ma kakve bogove. On će raditi na tome da sobom zameni ne samo Hrista, da bude mesto Hrista (ἀντὶ = mesto), nego da sobom zameni svako božanstvo, svakog boga, u koje ljudi budu verovali kada on bude došao na zemlju. Sa svesnim i planskim ciljem: da sam postane svima bog, svebog. To je prirodno za greh, za čoveka greha. Jer greh vuče svako biće ka krajnjem satanizmu, ka krajnjem samoobogotvorenju, kao što je najpre odvukao Satanu. Jer šta je Satana? Satana je samozvani samobog: sam sebi bog. A to je načinio sebe gordošću, otpadom od Boga: samoljubljem, samoobožavanjem. Najsavršeniji primer takvog samoljublja, samoobožavanja, samoboga u rodu ljudskom biće Antihrist. On će se protiviti svakom bogu, a najpre istinitom Bogu – Gospodu Hristu, i gordo uzdizati sebe iznad svakog boga, a najpre iznad istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista. I trudiće se da zasedne, i zasešće u hrišćanskim hramovima kao Bog, i objavljivaće sebe kao Boga – jedinog i sveistinitog. U tome će ga svesrdno pomagati sam Satana: i on će po dejstvu Satane činiti velika čudesa, opsenarska i lažna, i velika dela, opsenarski velika i grandiozna. On će delovati veoma sablažnjivo i zavodljivo, da bi sablaznio, ako je moguće, i izbrane. I sablazniće mnoge premnoge, zasevši u hrišćanskim hramovima kao Bog i imajući svu zemaljsku silu i vlast. Antihrist – izdavaće sebe za jedinog Hrista, antibog – izdavaće sebe za jedinog boga, antigospod – izdavaće sebe za jedinog gospoda, antiistina – izdavaće sebe za jedinu istinu, antipravda – izdavaće sebe za jedinu pravdu, antiljubav – izdavaće sebe za jedinu ljubav, antiživot – izdavaće sebe za jedini život, antidobro – izdavaće sebe za jedino dobro, antibesmrtnost – izdavaće sebe za jedinu besmrtnost, antičovekoljubac – izdavaće sebe za jedinog čovekoljupca. Zbog svega toga Antihrist će ustvari biti najkrvoločniji antičovek: izdavajući se za jedinog pravog i savršenog čoveka, on će planski raznovrsnim gresima ubijati čoveka u vascelom biću njegovom: ubijaće u čoveku sve što je bogoliko, i time ubijati sve što sačinjava suštinu čoveka, čovečnosti, čovečjeg; ubijaće u čoveku sve što je bogočežnjivo, hristočežnjivo, nebočežnjivo, i sve to zamenjivati suprotnim razornim silama. Kroz sve to Antihrist, taj titanski antičovek, trudiće se da ostvari svoj krajnji cilj: da čoveka ođavoli, ođavoliči: da mu dušu ispuni đavolikošću mesto bogolikosti, đavočežnjivošću mesto bogočežnjivosti; i tako nasuprot Bogočoveku stvori od čoveka đavočoveka, nasuprot Hristovim blagodatnim bogoljudima stvori đavoljude. Antihrist će se i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost, i kroz sve delatnosti ljudske truditi da pokaže sebe: kao jedinog boga, a ustvari biće lažni bog; kao jedinog hrista, a ustvari biće lažni hristos; kao jedinu istinu, a ustvari biće laž; kao jedinu pravdu, kao jedini život, kao jedini raj, a ustvari biće nepravda i smrt i pakao; trudiće se da pokaže sebe: kao jedinog čoveka, a ustvari biće – nečovek, kao jedinog čovekoljupca, a ustvari biće – najkrvoločniji čovekoubica.
 
2,5
 
Strašna istina o Antihristu spada u najvažnije istine Evanđelja Spasova. O njoj se mora govoriti kao i o Gospodu Hristu. Da je ona prećutana u Evanđelju Spasovom, koliko bi onda delatnost Antihristova u rodu ljudskom bila opasnija! Mi hrišćani znamo iz Evanđelja Spasova šta Bog misli o nama ljudima i šta hoće sa nama; ali isto tako svemudri Gospod nam je u svome Evanđelju kazao šta i Satana misli o nama ljudima i šta on hoće sa nama (sr. 2. Kor. 2,11; 11,14); i šta njegov glavni apostol – Antihrist misli o nama i hoće s nama. Nama hrišćanima ništa božansko nije nepoznato, ali isto tako i ništa satansko, da bismo se znali čuvati i braniti od satanskih iskušenja i zala. Mi smo ljudi stvoreni za blagodatne bogoljude; Gospod Hristos je i postao čovek, i kao Bogočovek pokazao kako se sve što je Božje može ostvariti u životu ljudskom na zemlji, a izbeći i uništiti sve što je protivbožje: grehovno, zlo, satansko, antihristovsko. I mi znamo da smo po svemu jači od Satane i njegovih crnih anđela: jači smo Hristovom blagodaću, jači Njegovom svetom Crkvom, u kojoj neprekidno živi i životvori Bogočovek Gospod Hristos sa svima Svojim božanskim silama blagodatnim, kojima se mi neprekidno pričešćujemo kroz svete tajne i svete vrline, i pobeđujemo svako satansko zlo, i greh, i smrt, i pakao. Bog koji je s nama kroz svete tajne i svete vrline nesravnjeno je jači od đavola koji je u gresima i strastima i smrtima i paklovima. Zato u nas nema straha ni od Satane ni od Antihrista: u svemu ih pobeđujemo Gospodom Hristom, koji u svetoj Crkvi Svojoj svemoćno dejstvuje u nama kroz svete tajne i svete vrline.
 
2,6
 
Šta je to što sprečava, što zadržava – τὸ κατέχον – Antihrista da se javi sada, ili sutra, ili preksutra, ili ma kada sem „u svoje vreme“? Bogočovečanski domostroj spasenja, plan Božji o spasenju sveta. Po tom planu, Antihrist se ima javiti „u svoje vreme“, na završetku sveta. A dotle će ga zadržati da se ne javi? Crkva Hristova: blagodatna delatnost Crkve Hristove u svetu, blagodatna sila i vlast njena: vlast nad nečistim dusima (Mt. 10,1); vlast da izgoni đavole iz ljudi, iz sveta (Mk. 3,15); vlast i sila da suzbija svako zlo i razrasta svako dobro; vlast da spasava ljude od greha, smrti i đavola; vlast nad paklom (sr. Mt. 16,18). Evanđelje spasenja i jeste sila koja zadržava da se javi Antihrist pre vremena; i to Evanđelje treba da se prethodno propoveda svima narodima (Mt. 28,19), te da ono bude svedočanstvo svima narodima o putu spasenja i o jedinom Spasitelju sveta (Mt. 24,14), Spasitelju, za koga svi narodi prestavljaju jedno stado, koje treba dobrovoljno, pod blagodatnim dejstvom svetog Evanđelja, da pođe za jedinim Dobrim Pastirom svih ljudi (Jn. 10,16). Vera ljudi u Hrista takođe je sila koja zadržava i sprečava da se javi Antihrist. Ali kada se u rodu ljudskom bude naglo počela gasiti vera u Gospoda Hrista; kada se većina ljudi u svojoj slobodi budu dragovoljno opredeljivali za zlo, i činili zlo, i voleli zlo; i kada ih Bog, po željama srca njihovog bude pustio da potonu u nečistotu, u sramne slasti, u pokvaren um, i oni budu činili svaku nepravdu, svaki greh, sa svesnim bogoborstvom i zloljubljem (sr. Rim. 1,24-31); i kada kroz sva ta dobrovoljna ljudska zla đavoli ovladaju većinom ljudi koji su se odrekli vere u jedinog Spasitelja sveta Gospoda Hrista; – tada će Gospod dopustiti da se javi i njihov vrhovni vođ hristoborstva Antihrist, kome oni hrle i jure kroz, svoja dobrovoljna zla. Božansku slobodu svoju ljudi će u poslednja vremena toliko zloupotrebiti, da će je gotovo svu trošiti na zlo i satanizam, a ne na veru i spasonosne evanđelske podvige, koji jedini spasavaju ljude od greha, smrti i đavola, – zato Spas i veli da kad bude po druga put došao na zemlju: „hoće li naći veru na zemlji?“ (Lk. 18,8). Zbog umnoženih bezakonja, zbog svesnog odbacivanja jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog Spasitelja sveta – Gospoda Hrista, zbog hristoborstva i hristohulstva, Duh Sveti otstupiće od ljudi, i blagodat Njegova, τὸ κατέχον, koja zadržava i sprečava da se javi Antihrist, povući će se, i tako će biti ostavljen širok ulazak svakome zlu i đavolu, oličenom u Antihristu.
Ovo svesno i dragovoljno odricanje od Hrista Boga, no isto tako svesno i dragovoljno opredeljivalje za zlo, Bog je u sveznanju i predznanju Svom predvideo u rodu ljudskom, i zato po svemudrom promislu Svom i odredio baš to vreme za javljanje Antihrista i drugi dolazak Gospoda Hrista. Dolazeći tada, Antihrist će zaista doći „u svoje vreme“: ljudi će mu otvoriti svoja srca kroz zle želje, svoje umove – kroz zle ideje, svoje volje – kroz zla htenja, svoje duše – kroz zla dela, i on će ušetati u njih sa svakim satanskim zlom i grehom.
 
2,7
 
Antihrist ima svoje bezbrojne preteče: oni su se počeli javljati još u prve dane hrišćanstva, u licu raznovrsnih hristoboraca i hristomrzitelja i hristogonitelja (sr. 1. Jn. 2,18), i produžuju se javljati kroz svu istoriju hrišćanstva. Šta je cilj tih Antihristovih preteča? Da potisnu Gospoda Hrista, da razore delo Njegovo, da unište Crkvu Njegovu, i time onemoguće spasavanje ljudi pomoću jedinog Spasitelja roda ljudskog. Ustvari, oni jedno žele, i na jednom rade da nestane Bogočoveka Hrista sa zemlje. Zašto? Zato što
je u Bogočoveku sva tajna vere naše, pobožnosti naše, i sva sila njena. Jer šta je „tajna vere“ – τὸ μυστήριον τῆς πιστεως, „tajna pobožnosti“ – τὸ τῆς εὐσεβείας μυστήριον? – Ovo: „Bog se javi u telu“ (1. Tim. 3,9.16), tojest: Bog se javi kao čovek, kao Bogočovek, da bi Sobom, Bogom, potisnuo iz čoveka svaku zlu silu, svaki greh, svaku smrt, svakog đavola, i tako spasao čoveka od greha, smrti i đavola, darovavši mu blagodaću život Večni, istinu Večnu, pravdu Večnu, ljubav Večnu. U Bogočoveku Hristu je javljena rodu ljudskom svesveta tajna Trojičnog Božanstva (sr. Kol. 2,2), koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja, Crkva, koja je telo Hristovo (sr. Kol. 1,24-26). „Bogata je slava tajne ove“, božanski bogata (sr. Kol. 1,27); u njoj je „sve blago premudrosti i znanja sakriveno“ (Kol. 2,3). Zato se sav bogočovečanski podvig Gospoda Hrista naziva ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου = „domostroj tajne, od postanja sveta sakrivene u Bogu“ (Ef. 3,9). „Tajna Hristova“ (Ef. 3,4), sadrži u sebi sve svete tajne, neophodne biću ljudskom u svima njegovim svetovima, i u svima njegovim životima. „Tajna Hristova“? Hristos: jedini istiniti Bog, i u Njemu sva tajna Istine – Sveistine, sva tajna Pravde – Svepravde, sva tajna Dobra – Svedobra, sva tajna Mudrosti – Svemudrosti, sva tajna Života – Sveživota, sva tajna Boga – Sveboga. U tajni Hristovoj je sva „tajna Evanđelja“ Hristova (sr. Ef. 6,19), sva tajna Evanđelja spasenja, koje i nije drugo do: oboženje, ohristovljenje, otrojičenje bića ljudskog kroz življenje u Bogočoveku Spasu pomoću svetih tajni i svetih vrlina evanđelskih. Tako se u Crkvi Hristovoj, toj sveobuhvatnoj svesvetoj tajni Hristovoj, tom telu Hristovom, radi, izrađuje, izvršuje spasenje ljudi kroz svete tajne i svete vrline; i ljudi se u Bogočoveku Hristu osvećuju, preobražavaju, ohristovljuju, i na taj način postaju „bogovi po blagodati“, bogoljudi po blagodati.
Nasuprot tome u našem čovečanskom svetu radi „tajna bezakonja = τὸ μυστήριον τῆς ἀνομίας radi kroz srca ljudska, kroz duše ljudske, kroz savesti ljudske, kroz tela ljudska. I to radi kroz svaku hristobornu misao, hristoborno osećanje, hristobornu želju, hristoborno delo. Sa jednim jedinim ciljem: da omete, da onemogući spasenje što većem broju ljudi u jedinom Spasitelju roda ljudskog. Ogromna tajna bezakonja rasipa se svojom psevdosvetlošću, nazovisvetlošću, kroz sva ljudska zla, kroz sva ljudska bezakonja, kroz sve ljudske grehe, i maskira svaki greh, svako zlo svojom tajanstvenošću, da bi što više zagolicala radoznalost uma ljudskog. Ali, gde je cela celcata tajna bezakonja? gde se nalazi sva bez ostatka? Eno je sva u Satani. „Dubine Satane = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ (Otkr. 2,24) su bezdane i ponorne, te se u njima može lako udaviti svaki um ljudski, i srce ljudsko, i savest ljudska, da nije blagodati Hristove, razlivene po prirodi ljudskoj ovaploćenjem Boga Logosa, u kome su sve „dubine Božje = τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1. Kor. 2,10). Protiv Hristove svete „tajne vere“, „tajne pobožnosti“ radi Satana na bezbroj tajanstvenih načina u rodu ljudskom kroz neizbrojna bezakonja. A šta je bezakonje? Bezakonje je greh, svaki greh (1. Jn. 3,4). A greh, šta je greh? Greh je sve što nije od vere = πᾶν δὲ ὃ οὐκ ἐκ πίστεως, ἁμαρτία ἐστίν (Rim. 14,23): tojest sve što nije od Hrista, od Njegovog Evanđelja, od Njegove Crkve; a pogotovu sve što je protiv Hrista, protiv Evanđelja, protiv Crkve. Sada jasno znamo: greh je sve što je bez Hrista, van Hrista, protiv Hrista; i u tome je suština, večna suština bezakonja: i vrhovnog bezakonika Satane, i svih njegovih saradnika među ljudima, svih hristoboraca, vanhristovaca, bezhristovaca, protivhristovaca. Sad znamo tajnu bezakonja: sva je od Satane, u Satani, kroz Satanu, ka Satani. Otuda je evanđelska božanska istina ovo: „Svaki koji čini greh i bezakonje čini“ (1. Jn. 3,4). Da, u Satani je sva tajna zla, sva tajna greha, sva tajna bezakonja. U svemu tome ljudi su samo učenici njegovi. No od svega toga je samo jedan lek, samo jedan spas – Bogočovek Hristos, Jedini Čovekoljubac. Jer „Hristos dade sebe za nas da nas izbavi od svakog bezakonja“ (Tit. 2,14). Na jednoj strani Bogočovek Hristos, na drugoj Antihrist. „Šta ima pravda s bezakonjem? Kakvu zajednicu ima videlo s tamom? Hristos s Velijarom?“ (2. Kor. 6,14.15).
Svojom neizmerno čovekoljubivom blagodaću i ljubavlju i milošću Gospod Hristos zadržava pojavu Antihrista, dok se ne navrše Bogom određena vremena i rokovi; On je ὁ κατέχων: zato je ljudima mnogo lakše da pomoću Spasove blagodati otklone od sebe svako bezakonje, svaki greh, svako zlo, i da ne sarađuju na Sataninoj „tajni bezakonja“, koja neprestano radi u ljudima koji se dobrovoljno i svesno potčinjavaju Satani svojim hristoborstvom, hristoneverjem, maloverjem, krivoverjem, neverjem, bezbožništvom. Jer otkako je sav Gospod i Bog u svetu, među ljudima kroz Svoju svetu Crkvu i sveto Evanđelje, ljudi su obično dobrovoljni i svesni saradnici zlu i đavolu: dragovoljno postaju „robovi bezakonju“ (Rim. 6,19). Jer svaki čovek ima u Crkvi Spasovoj najsigurnija sredstva da se oslobodi svakog greha i svakog bezakonja, samo ako hoće da poveruje u Gospoda Hrista (sr. Jn. 8,32). Istina je nad istinama: „Svaki koji čini greh – rob je grehu“ (Jn. 8,34). A od greha, od svakog greha, pa i od onog najvećeg, može izbaviti i osloboditi samo Jedini Bezgrešan – Gospod Hristos (sr. Jn. 8,32.36). I ta istina nad istinama putuje kroz naraštaje roda ljudskog, i niko neće imati izgovora na dan Strašnoga suda za svoje robovanje grehu i bezakonju; zato će tada Gospod sveblagi i reći bezakonicima: „Idite od mene koji činite bezakonje! nikada vas nisam znao“ (Mt. 7,23). Jer bezakonje, i svesno robovanje bezakonju obezbožuje čoveka, potiskuje iz njega sve božansko, bogoliko, nebesko, anđelsko, a zacaruje u njemu ono što je demonsko, satansko, đavolsko.
Po beskrajnom čovekoljublju Svom, i po neispitanim čovekoljubivim razlozima božanskog promišljanja Svog o rodu ljudskom i svetu zemaljskom, Gospod Hristos blagodaću Svojom zauzdava i zadržava da se satansko bezakonje kroz raznovrsne grehe i zla ne odomaći potpuno kod većine ljudi: dajući im i nudeći im kroz Crkvu Svoju sva potrebna sredstva za spasenje od greha i zla i đavola. Sva sredstva, tako potrebna i tako prirodna za biće ljudsko, da pomoću njih može voditi večni život još ovde na zemlji, a zatim i gore na nebu, među Svetiteljima i Anđelima Božjim (sr. 2. Petr. 1,3). Jer ih ta sveta sredstva – a to su svete tajne i svete vrline – ispunjuju svim božanskim silama, koje ih obožuju, čine „zajedničarima u Božjoj prirodi“, što za njihovu bogoliku prirodu sačinjava večnu radost i večno blaženstvo (sr. 2. Petr. 1,4-8).
 
2,8
 
Bog je zakon bića, zakon postojanja, zakon života; hteti i postojati, hteti živeti bez Boga, van Boga, i jeste bezakonje, a oličenje toga jeste bezakonik. Bog je zakon čovekova bića; a hteti biti čovek van Boga i bez Boga, to je bezakonje, to bezakonik. Bog je zakon čovekova uma, čovekove duše, čovekove savesti, čovekove volje; a hteti imati i držati um svoj, savest svoju, dušu svoju, volju svoju van Boga i bez Boga, jeste bezakonje, koje čoveka pretvara u bezakonika. Ustvari, bezakonje je sve ono što je protiv Boga, bez Boga, van Boga. Bezakonik je onaj koji to bezakonje proglasi za svoj zakon, i živi po njemu. Najsavršeniji obrazac takvog bezakonja u rodu ljudskom biće Antihrist, zato će po preumstvu biti ὁ ἄνομος = Bezakonik.
Bog je zakon Pravde, zakon Dobra, zakon Ljubavi, zakon Istine, zakon Života, zakon Svetlosti; van Njega ustvari i nema pravde, i nema istine, i nema dobra, i nema ljubavi, i nema života, i nema svetlosti. Van Njega je sve sama nepravda, i zlo, i mržnja, i laž, i smrt, i tama, i pakao; a to znači: sve samo bezakonje i protivzakonje. Istina ne može biti istinom bez Boga, ni pravda pravdom, ni svetlost svetlošću, ni dobro dobrom, ni ljubav ljubavlju, ni život životom. Bezbožnik je uvek u suštini bezakonik; isto tako i vanbožnik; jer samo Bog vezuje biće ljudsko sa Večnom Pravdom koja je zakon svake pravde, sa Večnom Istinom koja je zakon svake istine, sa Večnim Dobrom koje je zakon svakog dobra, sa Večnim Životom koji je zakon svakog života. Ljudska istina, čim ne stoji na Božjoj istini, ustvari je laž; tako i ljudska pravda, i ljudska ljubav, i ljudsko dobro, čim ne stoje na Božjoj pravdi, na Božjoj ljubavi, na Božjem dobru, ustvari su nepravda i mržnja i zlo. Jer istina je samo onda istina, ako je jača od smrti; a nije li jača od smrti, zar je istina? Tako i pravda, ako nije jača od smrti, zar je pravda? Tako i ljubav, tako i dobro, tako i život, ako nisu jači od smrti, zar je ljubav ustvari ljubav, i dobro ustvari dobro, i život ustvari život? Jer samo kao jači od smrti, oni su neprolazni i večni. A to su, ako su od Boga i u Bogu. Otuda je božanskost, i u njoj neprolaznost, i u neprolaznosti večnost – dokaz i merilo i istinitosti istine, i pravednosti pravde, i dobrotnosti dobra, i ljubavnosti ljubavi, i životnosti života. Nema li toga, istina nije istina, dobro nije dobro, ljubav nije ljubav, pravda nije pravda, život nije život.
Celokupna delatnost Antrihrista i svih preteča njegovih u rodu ljudskom ima jedan cilj: da sve zakone Božje, zakone Hristove proglasi za loše, za opasne, za ubitačne po ljude, po rod ljudski. Zato ih treba odbaciti i zameniti drugim zakonima, suprotne sadržine i suprotnog smisla: Hrista zameniti Antihristom, sve Njegove zakone – Antihristovim zakonima. Sve što je Gospod Hristos, Bogočovek, objavio rodu ljudskom kao zakon svetog života, kao zakon istine, kao zakon pravde, kao zakon ljubavi, kao zakon savesti ljudske, kao zakon duše ljudske, kao zakon uma ljudskog, kao zakon volje ljudske, – sve će to Antihrist staviti van zakona, i tako zacariti bezakonje on, vaistinu: Bezakonik = ὁ ἄνομος. Ali on to neće silom nametnuti ljudima, nego će se javiti u zemaljskom svetu onda, kada većina ljudi budu svojim slastoljubljem i greholjubljem dobrovoljno ogrezli u bezbožnosti, u bezakonju, u bogoborstvu, u hristoborstvu. Takvim ljudima će i doći i javiti se ὁ ἄνομος = Bezakonik = Antihrist: njihov ideal, njihov idol, njihov vođ, njihov čelnik – vrhovni vojskovoća svih zala i svih grehova i svih bezakonja i svih smrti i svih đavola u svetu zemaljskom. Antihrist će biti savršeno oličenje bezakonja koja je izmislio i ostvario Satana, samo oličenje u granicama ljudske prirode i u sferi roda ljudskog. Po obličju i po biću Antihrist će biti čovek; a po volji, po delatnosti, po ciljevima, on će sav biti – protivčovek, nečovek, raščovek, đavočovek.
Antihrist će biti najsavršeniji đavočovek u rodu ljudskom: sila će njegova biti ogromna, moć njegova porazna, vlast njegova neodoljiva. Kroz sve svoje poklonike, i sledbenike, i pristalice, i robove, on će trubiti jedno: Ne treba rodu ljudskom Bogočovek Hristos! Ne treba rodu ljudskom Hristovo Evanđelje! dole nebo! dole Bog! čovek je vaistinu čovek samo kad je bez Boga i protiv Boga, kad je bez Hrista i protiv Hrista! Čovek – samostalni gospodar i vrhovni gospodar zemlje i neba! Čovek – „čist čovek“! bez ičeg božanskog i onostranog! Sve božansko je samo otrov, samo opijum! Čovek je dovoljan sebi! i ne treba mu nikakav drugi svet sem zemaljskog, i nikakav drugi život sem zemnog! Čoveče, budi sam sebi Bog, jer nikakvog drugog Boga i nema! Na nepreglednom groblju bogova, ti si ustvari jedini Bog! Budi gord što si čovek, jer si time Bog! I najveći si onda kada sebe smatraš Bogom! Jer time pokazuješ i dokazuješ da niko i ništa nije veće od tebe u svetu i svetovima! Čoveče, budi ohol i srećan, jer si ti jedini Bog u svima svetovima! A dotle – dižite spomenike Judi Iskariotskom svuda, svuda, svuda širom zemlje, i širom neba, i širom nebesa nad nebesima! Spomenike, spomenike, spomenike – Judama Iskariotskim, njima, njima, samo njima!
I dok đavočovek bude takvim slavopojkama i zaglušnim slavljima veličao i lagao čoveka, javiće se Bogočovek, i dahom usta Svojih ubiti đavočoveka. Sam dah Bogočoveka Hrista i biće jači, nedostižno jači od svih bezakonja Bezakonika, i od samog Bezakonika. Tada će se videti jasno i sveočigledno: da su sva Antihristova zla, sva bezakonja, sva čudesa, ustvari – paučina prema sili i jačini Bogočoveka Hrista, i svakoga čoveka koji je uz Bogočoveka, svakog hrišćanina koji verom stoji uz Bogočoveka i u Bogočoveku. Tada će se sasvim jasno razumeti otkuda svetiteljima Hristovim ona svemoćna sila za života njihova na zemlji, koju im je nevidljivo darivao Bogočovek. Tada će se otkriti sva tajna vere Hristove, i sva sila što je u njoj; sva tajna ljubavi Hristave, i sva sila što je u njoj; sva tajna nade Hristove, i sva sila što je u njoj; sva tajna molitve, posta, trpljenja, milosrđa, krotosti, smirenosti, i ostalih svetih vrlina evanđelskih, i sva sila što je u njima; sva tajna Svete Tajne Pričešća, i sva sila što je u njoj; i sva tajna svih ostalih Svetih Tajni u Crkvi Hristovoj, i sva sila što je u njima.
Osionog Antihrista, čoveka = đavočoveka, Bogočovek Hristos će uništiti svetlošću dolaska svog. Svetlost – ubica! svaki zrak – po smrt, po hiljade smrti za bezakonja i Bezakonika! „Svetlost tiha“, „Svetlost života“ = Bogočovek Hristos, Gospod i Bog naš, pri drugom dolasku Svom javiće se kao oganj koji spaljuje. Gde ti je, Antihriste, sila? gde – moć? gde – svemoć? Gospod će uništiti sve Antihristovo: i dela, i ideje, i zamisli. I ispuniće se proroštva, prorokovana za utehu sledbenicima Hristovim: mačem usta Svojih Gospod će vojevati s Antihristom i njegovim poklonicima, i pobediti ih (Otkr. 2,16). Jer je živa reč Božja, i jača, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane (Jevr. 4,12): ubija sve što je protivbožje, antihristovsko, zlo, satansko. Ništa se ne može održati pred tim mačem; nema oklopa, nema pancira koji može zaštititi od njega. „Od dihanja Božjeg ginu, i od daha nozdrva Njegovih nestaje ih“ (Jov. 4,9). „Dahom usta Svojih ubiće bezbožnika“ (Is. 11,4): vrhovnog i najsavršenijeg i najogorčenijeg i najmoćnijeg bezbožnika u rodu ljudskom – Antihrista, jer Gospod „ubiji rečima usta Svojih“ (Os. 6,5).
Od svetlosti lica Gospodnja rastapa se kao vosak svako bezakonje, svaki bezakonik, i svi bezakonici (sr. 2. Sol. 1,9): pogibao večna spopada ih, večna smrt, večito umiranje u mukama bogoborstva i hristoborstva. Jer u svetlosti Svojoj prisutan je sav čudesni Gospod i Bog naš Isus Hristos sa svima Svojim stvaralačkim silama, od kojih beži i raspada se sve što su ljudi ili đavoli stvorili protiv Boga, bez Boga, van Boga.
Tako će Antihrist završiti svoju misiju u svetu čovečanskom. Hristos i Antihrist, Bogočovek i đavočovek: dva suprotna bića, dve suprotne ličnosti, dva suprotna puta. Kroz svu svoju delatnost u svetu čovečanskom, od Adama do Antihrista, đavo je jedno hteo, jedno radio: da čoveka pretvori u đavočoveka, ljude u đavoljude; a Jedini Čovekoljubac, Bogočovek Isus Hristos, sav je u jednoj želji, sveželji: da čoveka pretvori u blagodatnog bogočoveka, ljude u blagodatne bogoljude. Na svome: đavo radi kroz sva zla, kroz sve grehe, kroz sve strasti; a Gospod: radi u Crkvi Svojoj kroz sve svete tajne i svete vrline. Na ljudima je da se dobrovoljno opredeljuju za jedno ili za drugo. Pobeda? Nesumnjivo na strani Bogočoveka.
 
2,9
 
I kroz najmanji svoj greh čovek sarađuje đavolu, jer je đavo pronalazač i tvorac greha u suštini; ali isto tako kroz svaki greh đavo sarađuje čoveku, jer je đavo sav od greha, sav u grehu, te grešiti za njega je isto što i živeti, i kroz sve grehe on nevidljivo deluje (sr. Jn. 8,44). Kroz greh čovek se orođuje s đavolom; otuda istina svetog Evanđelja: „koji čini greh – od đavola je, jer đavo greši od početka“ (1. Jn. 3,8). Razume se, đavo nema ni vlasti ni sile da čoveku nametne greh, nego se čovek po svojoj slobodnoj volji opredeljuje za greh, i za sva bezbrojna zla koja greh nosi u sebi i vodi za sobom. Pri svakom čovekovom grehu đavo se trudi da greh učini što većim, obmanjujući i opčinjujući čoveka prividnim zaslađivanjem greha. Svaki greh je udaljavanje čoveka od Boga; a najveći greh, svegreh – i jeste najveća udaljenost od Boga, potpuna otkinutost od Boga, kao što je slučaj kod apsolutnog svegrešnika – Satane, i njegovih crnih anđela – đavola.
Antihrist? To će u rodu ljudskom biti čovek = svegreh; u njemu će greh dostići sva svoja savršenstva, svu svoju silu, svu svoju vlast. Svom dušom svojom, svim srcem svojim, svim umom svojim, svom snagom svojom on će sarađivati Satani, i Satana njemu. Njihove volje oduševljeno će se sliti u jednu volju, i oni će svim bićem raditi protiv Bogočoveka Hrista. Dobrovoljno predan i odan Satani, Antihrist će i živeti i misliti i raditi „po dejstvu Sataninu – κατ’ ἐνέργειαν τοῦ σατανᾶ“, po činjenju Sataninu. U njemu će sve biti osatanjeno: i duša i savest i um i volja i srce i telo. I kada bude smatrao i tvrdio da dela i radi potpuno samostalno i nezavisno kao „čist čovek“, kao „pravi čovek“, Antihrist će ustvari delati „po činjenju Sataninu“. Glavna stvaralačka sila u njegovoj duši, u njegovom srcu, u njegovom umu, u njegovoj savesti, u njegovoj volji – biće Satana. Vascelim bićem svojim Antihrist će biti radionica Satane, najsavršenija radionica Satane u rodu ljudskom. I njegov um biće radionica Satane, i njegova savest – radionica Satane, i njegovo srce – radionica Satane, i njegova volja – radionica Satane. Zato će mu i sve misli biti satanske, i sva osećanja satanska, i sva htenja satanska, i sva dela satanska.
Nema sumnje Antihrist će biti veoma moćan, i njegova će delatnost biti „sa svakom silom – ἐν πάσῃ δυνάμει“, ne samo ljudskom nego i satanskom, jer će mu Satana dati „silu svoju i vlast svoju“ (Otkr. 13,2). A satanska je sila ogromna, tako da će udivljavati i zavoditi sve bezverne, maloverne, neverne, sve koji nisu okusili božansku silu Gospoda Hrista. „Svakom silom“ svojom Satana će naoružati Antihrista, te će on činiti „velika čudesa“, i učiniće da „i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima“ (Otkr. 13,13). „Po dejstvu Sataninu“ Antihrist će delati među ljudima „sa svakom silom i znacima i lažnim čudesima“. Sa jednom vrhovnom željom, sveželjom: da ljude obmane, prevari, zavede, povede za sobom kao istinski spasitelj i mesija roda ljudskog, kao jedini čovek koji može zauzeti mesto Hristovo u rodu ljudskom, zameniti Hrista i učiniti Ga nepotrebnim i suvišnim i štetnim i ubitačnim. Sva raznovrsna delatnost Antihrista svodiće se na to jedino: da on sobom zameni Hrista. I tako ostvari najgrandiozniju obmanu i laž, i ljude zarobi tom sveubitačnom lažju. Jer šta je najubitačnije za čoveka, za ljude, za rod ljudski? Odbaciti Hrista, tog jedinog Spasitelja roda ljudskog od greha, od smrti, od đavola. A na tome, na toj laži radiće Antrihrist „sa svakom silom“ satanskom, „i znacima i lažnim čudesima“. Sva će njegova čudesa ustvari biti opsena i obmana, koja će greholjubive ljude porobljavati najstrašnijoj i najubitačnijoj laži: da Hristos nije jedini istiniti Bog, nije jedini istiniti Spasitelj roda ljudskog.
 
2,10
 
Satana će Antihristu staviti na raspoloženje sav svoj bogoborni arsenal, sve svoje oružje protiv Boga i Gospoda Hrista. U to „sveoružje“ njegovo spada na prvom mestu prevara. I Antihrist će „po dejstvu Sataninu“ delati na zemlji „sa svakom prevarom“: da bi, ako je moguće, prevario i izbrane, tojest one koji su verom evanđelskom pošli za Hristom i žive Njime i radi Njega. Prevarom je Satana uvek delao na zemlji: prevarom je zaveo praroditelje naše u raju. Dёla on prevarom, ali retko kad lično i neposredno, već skoro uvek preko drugih: u raju – preko zmije; na kraju istorije roda ljudskog delaće preko Antihrista; a dotle – dёla kroz sve Antihristove preteče. Svuda i u svemu – prevara, obmana, koja ima samo jedan cilj: da ljude odvoji od jedinog istinitog Boga i Spasitelja – Gospoda Isusa Hrista, Bogočoveka. Varati ljude odnosno Boga i sveta Božjeg, to je glavni posao Satane, a to glavni posao njegovog vernog i najvernijeg sluge i saradnika: Antihrista. Zato je ustvari drugo ime Satane – obmanjivač, varalica. U Svetom Otkrivenju za njega se veli da je on: ὁ πλανῶν τὴν οἰκουμένην ὅλην = onaj koji vara sav vasioni svet (Otkr. 12,9). Vara sa ciljem: da ljude uvuče u najveću nepravdu, nepravdu koja je sva puna hule na Boga, na jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista. Od ove nepravde nema veće na zemlji i u rodu ljudskom. A Antihrist „po činjenju Sataninu“ i dёla „sa svakom prevarom nepravde“. Jer sam Satana, ta vrhovna nepravda u svima svetovima, i širi svoju nepravdu u našem čovečanskom svetu „svakom prevarom“, naročito će je širiti preko vrhovne nepravde na zemlji, oličene u Antihristu.
No sva ova sablažnjiva i čudotvorna i strašna delatnost Antihristrva „po činjenju Sataninu“ imaće uspeha jedino „među onima koji ginu“, ginu u neverju, u bezverju, u pokvarenosti, u bogoborstvu, u hristoborstvu, u greholjublju, u slastoljublju, u demonizmu, u satanizmu. Ginu u neevanđelskom životu, iako oko sebe i pred sobom u toku vekova i vekova istorije ljudske imaju bezbroj svedoka o Hristu kao sveblagom i svemilostivom Bogu i Spasitelju roda ljudskog, o spasonosiosti Njegovog Evanđelja, o svetosti Njegovih sledbenika, o čudotvornosti Njegovoj i njihovoj, o Njegovom bezmernom čovekoljublju, sveopraštanju, samilosti, o čudesnoj pravednosti i svetosti i milostivosti Njegovih svetih ugodnika. Ginu dobrovoljno, izabravši ne Hrista Gospoda i Spasitelja nego Antihrista. Zašto? – „jer ljubav istine ne primiše, da bi se spasli“: spasli greha, smrti, đavola, Antihrista. Ljubav prema Istini, koja je Hristos, „ne primiše“, da bi živeli Istinom = Hristom, i radi Istine = Hrista, oslobodivši sebe od greha, od smrti, od đavola, = od laži, i od oca laži (sr. Jn. 8,44.32.36), ispunivši se svakom Hristovom pravdom i dobrotom i milosrđem. Gospod Hristos je i Ljubav i Istina (sr. 1. Jn. 4,16.8; 5,20; Jn. 14,6): i On spasava ljude ljubavlju i istinom. A mnogi Ga ne priznaju, zašto? Zato što im većma omile tama nego svetlost. A omile im tama zbog greholjublja njihova, zbog zlih želja srca njihova (sr. Rim. 1,22-26; Jn. 3,19-21). Samo ljudi čiji je um razoren strastima i srce slastima odbacuju jedinog istinitog Boga i Spasa Hrista: zato ih Bog i predaje „u pokvaren um da čine što ne valja“ (Rim. 1,28), i da „drže istinu u nepravdi“ (Rim. 1,18): da o Hristu, jedinoj Istini, govore nepravdu i laž i prevaru. Za iole normalan, zdrav ljudski um, zdravo ljudsko srce, Gospod Hristos je neuporedljivo potrebniji i korisniji ljudskom biću nego Antihrist. Ali, mnogi ljudi staju uz Antihrista a protiv Hrista. Zašto? Zato što slastoljubivo srce i strastonosni um ljudski više vole grehovne slasti i zavodničke strasti, da u njima večito ginu i besmrtno umiru, naslađujući tom zaslađenom gorčinom izopačene prohteve svoje ogrehovljene prirode. Takvi ljudi sami bacaju pokrivalo neverja preko očiju uma svog, i neće da vide da je jedino u Gospodu Hristu spasenje bića ljudskog od greha, od strasti, od smrti (sr. Mt. 9,12-14).
 
2,11
 
Ogromna je, neizmerna je sloboda čovekova, kada on može po volji svojoj odbaciti Boga. On, stvorenje Božje, može odbaciti Boga! U tome je i božanska veličina čovekova i satanska pogibija njegova: stane li uz Boga, Tvorca svoga, on je božanski veliki i veličanstven; stane li uz Satanu, ubicu svoga, on je đavolski bedan i odvratan. Ovo utoliko više važi za čoveka posle dolaska na svet Bogočoveka. Jer u Bogočoveku je na najočigledniji za čula ljudska način, na najubedljiviji za um ljudski i za savest ljudsku i za srce ljudsko način, pokazan i dokazan jedini istiniti Bog i Gospod, jedini istiniti Spasitelj roda ljudskog. I kada čovek, i posle Bogočoveka i pored Bogočoveka, može da odbaci Boga, zaista je njegova sloboda i ogromna i samostalna i nezavisna. A od nje zavisi sav čovek, sav njegov život, i sva njegova večnost. Odbacujući Gospoda Hrista, ljudi nemaju izgovora za taj osnovni greh – svegreh, jer se rodu ljudskom ne može dati ni bolji ni savršeniji Bog, pošto ne postoji. Zato je Gospod Hristos jasno i nedvosmisleno i objavio to za opomenu svima nama ljudima, rekavši: Da nisam došao i govorio im – greha ne bi imali; a sad izgovora neće imati za greh svoj. Da nisam tvorio među njima dela koja niko drugi ne tvori, greha ne bi imali; a sad i videše, i omrznuše na mene (Jn. 15,22.24).
Ne primajući Gospoda Hrista, tog jedinog istinitog Boga, tog jedinog istinitog Spasitelja, tu jedinu istinitu istinu, tu jedinu istinitu pravdu, taj jedini istiniti život, tu jedinu istinitu ljubav, tu jedinu istinitu radost, ljudi ustvari odbacuju ono što ih jedino može spasti smrti, spasti greha, spasti svakoga zla i svakoga đavola, spasti muka, svih muka i ovoga i onoga sveta. Šta onda ostaje takvim ljudima? Laž, smrt, greh, pakao – njihov dobrovoljni izbor, njihovi dobrovoljni izabranici. Zbog svega toga Bog će im poslati silu prevare – ἐνέργειαν [τῆς][1] πλάνης; i plod dejstva te sile, koja je uvek satanska: oni će umom i srcem svojim verovati laži. Kojoj laži? – Laži Antihristovoj o Hristu. A ta laž je svelaž: jer sve što on, kao i sve preteče njegove, bude govorio o Hristu jeste laž, uvek poreklom od iskonskog oca laži, koji ne može ni govoriti ni tvoriti istinu, pošto je vascelim bićem otpao od Istine, ispao iz nje, i sav se pretvorio u laž (sr. Jn. 8,44). Odbacivši Bogočoveka Hrista pod dejstvom, pod uticajem satanske sile prevare, ljudi će verovati Antihristu, koji će ih voditi samo putevima što vode u pogabao, u propast, u carstvo zla, u pakao. I tu Antihristovu svelaž o Hristu, ljudi koji ginu u samoljublju i greholjublju smatraće kao najsigurniju istinu i najstvarniju stvarnost; a nju će Gospod Hristos uništiti – dahom usta Svojih! Tolika je stvarno nemoć njene moći, njene „svemoći“.
Kada ljudi svesno i uporno neće jedinog istinitog Boga i ne služe Mu, onda ih Bog „po željama njihovih srca“ predaje „u pokvaren um“ (sr. Rim. 1,18.24.28), te oni veruju laži, i pokvarenim umom svojim pravdaju i brane tu veru svoju u laž, i život svoj u toj laži, i stvaraju čitave filosofije laži i apologije laži. U svemu tome Bog ne čini nikakvo nasilje nad slobodom njihovom, niti im nameće greh, zlo, smrt, đavola; On ih samo prepušta „željama srca njihovih“. U samoj stvari, to je najjeziviji pad bića ljudskog: bogoliki um ljudski, stvoren da veruje u Večnu Istinu – Boga, i da živi Njime, veruje u laž, i živi njome, i pravda je, i apologira je, i smatra je svojim večnim carstvom, svojom istinom. A ta ga laž uvek odvodi u zagrljaj „oca laži“ (Jn. 8,44), iz koga se nikad oteti ne može. Jedino je za đavola laž prirodna, i „kada govori laž, svoje grvori: jer je laža i otac laži“ (Jn. 8,44). Pad je, satanski pad bića ljudskog, uma ljudskog, kada čovek laž smatra za istinu i živi njome i misli njome, i brani je kao nešto svoje, kao nešto prirodno. Od gordosti – ljudi „zalude u mislima svojim“ i „potamni nerazumno srce njihovo“, i oni pretvaraju „istinu Božju u laž“ (Rim. 1,25). Po prirodi svojoj „nikakva laž nije od istine“ (1. Jn. 2,21), već uvek od oca laži – đavola. Carstvo Hristovo, carstvo Božje, carstvo je Večne Istine, i posle Strašnoga suda ostaće van njega, napolju – „svaki koji ljubi i čini laž“.
 
2,12
 
Na sudu, na Strašnom sudu Hristovom, šta će doživeti Antihristova laž i svelaž o Gospodu Hristu, i njeni poklonici? laž – na sudu Večne Istine? Prirodno je: biće osuđena i ona, i svi oni koji su joj se dobrovoljno potčinili i izjednačili se s njom. A pred njima je za života na zemlji bio izbor: ili Hristova Istina ili Antihristova laž. I oni su izabrali laž, i sve nepravde koje ona sa sobom nosi, sve đavolje nepravde, nasuprot Božjoj pravdi. A Hristova istina? Koja je to istina u istoriji roda ljudskog – tako silno, tako sveubedljivo, tako sveočigledno posvedočena kao božanska i istinita i večna? Koja je to istina ljudska osvetila i prosvetila tolike ljude i ljude, ispunila ih božanskim svetim silama, počevši od svetih apostola (sr. Jn. 17,17), pa nadalje kroz sve naraštaje roda ljudskog do Strašnoga suda? U rodu ljudskom nema istine, sem Hristove, koja se pokazala besmrtna – u svima smrtima, večna – u svima vremenima, nepobediva – u svima bitkama. Samo se Istina Hristova u istoriji zemlje pokazala jača od svakog greha, i oslobađala ljude od svakog greha, i time darivala ljudima jedinu istinsku i večnu slobodu (sr. Jn. 8,32.34.36). Otkuda to? Otuda, što je Istina – vaskrsli Bogočovek Hristos: u isto vreme i Istina i Život, Večna Istina i Večni Život (Jn. 14,6; 1. Jn. 5,20). Da, Bogočovek – Jedan od Svete Trojice, u kome je sva Božanska istina cela celcata; sva u Njemu, sva u Ocu, sva u Duhu Svetom koji se zbog Njega javio svetu i postao duša Crkve Njegove: da kao Duh Istine – privodi ljude Bogu i Čoveku Istine – Hristu (sr. Jn. 14,17); da kao Duh Istine – upućuje ljude na svaku istinu (Jn. 16,13), koje se sve granaju od Sveistine = Hrista kroz bezbroj sledbenika Hristovih u svetoj Crkvi Njegovoj.
A kad ljudi ne veruju takvoj Istini, šta zaslužuju? „Da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu“. Jer između Hrista i Antihrista izabraše Antihrista; između Istine i laži izabraše laž; između Pravde i nepravde izabraše nepravdu. Voleti nepravdu, i pretpostavljati je Hristovoj Pravdi, Hristovoj Istini, – šta pokazuje to? Pokazuje i dokazuje da je čovek srce svoje predao i poverio laži, nepravdi, neistini. To još pokazuje da se čovek orodio s đavolom, da je usvojio njegovu filosofiju sveta, njegovu filosofiju čoveka, njegovo shvatanje Boga i Gospoda Hrista. Ako je do čudesa, zar Hristova nisu slavnija i stvarnija i bogotvornija od Antihristovih? Ako je do moći, do sile, zar Hristova moć nije svemoć i Hristova sila nije svesila, kada se uporede sa silom i moći Antihrista? Ako je do dobra, do ljubavi, do pravde, zar Hristovo dobro i Hristova ljubav i Hristova pravda nisu uvek zauvek neizmerno korisniji po ljude od svakog Antihristovog nazovidobra, od svake Antihristove nazoviljubavi, od svake Antihristove nazovipravde ?
A kada ljudi i pored svega toga veruju laži a ne veruju Istini, više vole nepravdu nego Pravdu, odbacuju Gospoda Hrista a prigrljuju Antihrista, onda je to dokaz čega? Toga, da se u tih ljudi potpuno izopačila priroda ljudska, um ljudski, srce ljudsko, savest ljudska. Izopačila, jer ođavolila. Samo ođavoljen um ljudski može Antihrista pretpostaviti Hristu; samo ođavoljena savest može izabrati Antihrista, a odbaciti Hrista; samo ođavoljeno srce može voleti Antihrista, a ne voleti Hrista; samo čovek, koji je upornim greholjubljem i samoljubljem preobrazio sebe u dobrovoljnog đavočoveka, može odbacivati Bogočoveka i služiti Antihristu, Antibogočoveku.
 
2,13
 
Večna pogabao i večna osuda, to je udeo i bezakonika Antihrista i svih njegovih pristalica. A mi? Mi smo dužni svagda zahvaljivati Bogu za vas, braćo ljubljena od Gospoda, što vas je Bog od početka izabrao za spasenje, a kroz spasenje za večni život i večno blaženstvo u carstvu slave Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista i Duha Svetoga. U Svome sveznanju Bog je „pre postanja sveta“ predvideo vašu veru u Hrista Gospoda i izabrao vas na spasenje (sr. Ef. 1,4). A spasenje vaše, od vrha do dna i od početka do kraja, delo je ljubavi Božje prema vama. Nesumnjivo, delo ljubavi Božje. Jer: spasti od greha, od smrti, od đavola rod ljudski, koji se dobrovoljno predao i potonuo u sve grehe, u sve smrti, u sve đavole, mogao je i hteti i učiniti jedino Bog ljubavi, koji je zbog toga i postao čovek, i umro, i vaskrsao. I tako nas spasao. Stoga smo dužni svagda zahvaljivati Bogu za takvo spasenje. Naš ljudski um, naše ljudsko srce, ne raspolažu takvim moćima, da mogu obuhvatiti svu neizmernost podviga spasenja roda ljudskog, izvršenog Jedinim Čovekoljupcem – Gospodom Hristom. Jedno je očigledno: u tome podvigu učestvuje sva Sveta Trojica. Tu sve biva: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
Trosunčani Bog ljubavi podario nam je spasenje u Spasitelju, Bogočoveku Isusu Hristu. A kako ono postaje naše, moje, tvoje? Svetošću Duha i verom istine – ἐν ἁγιασμῷ Πνεύματος καὶ πίστει ἀληθείας (= kroz osvećenje Duha, u svetosti Duha i u veri istine). Osvećenje nam se daje blagodaću Duha Svetoga kroz svete tajne i svete vrline; a mi u to unosimo podvig vere, u kome se klicno sadrže svi ostali evanđelski podvizi spasenja. Grehom je izvršeno obesvećenje ljudske prirode, grehom koji je poreklom sav od duha nesvetog, od duha zla – đavola. Duhom Svetim se vrši osvećenje ljudske prirode, jer Duh Sveti blagodaću Svojom izgoni i uništava greh u čoveku. Vascelim Svojim Evanđeljem spasenja Gospod nas poziva u svetost – ἐν ἁγιασμῷ (1. Sol. 4,7), jer volja Božja jedno želi od nas: svetost našu – ὁ ἁγιασμὸς (1. Sol. 4,3). Javivši se kao Spasitelj roda našeg, Gospod Hristos nam je postao „od Boga osvećenje“ – ἁγιασμὸς (1. Kor. 1,30). Videći kakvu slavu Gospod Hristos nudi ljudskoj prirodi, mi treba da ude svoje dajemo za sluge pravdi na posvećenje – εἰς ἁγιασμόν, kao što smo ih ranije davali za robove nečistoti i bezakonju (Rim. 6,19).
U podvigu spasenja: osvećenje je od Duha Svetog, a vera od nas. I to: vera istine, istine koja je sva od Večne Istine = Bogočoveka Hrista. U njoj nema ničeg prolaznog, ljudskog, lažnog, izmišljenog. U njoj je sve bogočovečanska stvarnost: ono što je u njoj čovečansko, uvek je osigurano božanskim, i osuštinjeno, i ovečnjeno, i osvećeno, i obesmrćeno. Ta vera istine je životni podvig: tom verom se uistinjuje i oistinjuje um naš, i srce naše, i savest naša, i telo naše, i vascelo biće naše. Hristos = Istina – Sveistina jedini daje rodu ljudskom veru istine: tako od Njega jedino i znamo za jedinog istinitog Boga, i raspoznajemo sve lažne i samozvane bogove. Sve što nije od te vere – laž je, greh je, smrt je (sr. Rim. 14,23). Razume se, verom se čovek hrišćanin osvećuje, i osvećujući se njegova vera raste sve više i više. To je dvojedan podvig: u veri je osvećenje, u osvećenju je vera. Jedno drugim raste i živi i kreće se i biva. Uvek je tu posredi saradnja blagodati Božje i slobode naše: sloboda naša se osvećuje blagodaću, blagodaću i obožuje, blagodaću i obeskonačuje, blagodaću i ovečnuje; ali isto tako: blagodat postaje naša slobodnom verom našom, koja je na svima stupnjevima i blagodatna i slobodna: blagodatno-slobodna, slobodno-blagodatna. Našom slobodnom verom u Istinu mi se oblagodaćujemo, osvećujemo; a blagodat, oblagodaćenjem prirode uma našeg i srca i volje i savesti, uvećava veru našu do svih njenih bogočovečanskih beskrajnosti.
 
2,14
 
Šta je Evanđelje Gospoda Hrista? Poziv na spasenje od đavola Bogom, od greha Jedinim Bezgrešnim, od smrti Jedinim Besmrtnim. Svaka reč Evanđelja Spasova je poziv na uzbunu, na pobunu, na ustanak protiv greha što je u tebi, protiv smrti što je u tebi, čoveče, svaki čoveče, protiv đavola što se skriva u tebi kroz grehe tvoje. Ako si greholjubljem zaspao na smrt, Evanđelje te budi pokajanjem, zapaljuje ti dušu ognjem vere, koji plamteći žudi da sagori u tebi sve smrtno, sve grehovno, sve đavolje. To je onaj oganj koji je Spasitelj došao da zapali na zemlji (sr. Lk. 12,4); i zapalio ga Duhom Svetim na dan Svete Pedesetnice, i evo ga večito gori u Crkvi Hristovoj, i zapaljuje svako srce, svaku dušu, svaku savest, čim priđu Crkvi kao domu spasenja. Ako si nekim grehom uspavao savest, – Evanđelje te budi: ustani ti koji spavaš, i obasjaće te Hristos! Ako si nekom strašću umrtvio dušu, – Evanđelje te poziva na pobunu: ustani ti koji mrtvuješ u ljutoj strasti, i vaskrsnuće te Hristos! Nema smrti, nema greha, nema strasti, iz kojih te ne može probuditi i vaskrsnuti Evanđelje Spasovo, jer je ono svemoćna sila Božja na spasenje svakome koji želi sebi spasenje od greha, smrti i đavola (sr. Rim. 1,16; 1. Kor. 1,18). Evanđelje Spasovo i jeste poziv koji Gospod Bog upućuje lično tebi, i lično meni, i lično svakome čoveku, kojim nas poziva na spasenje Bogočovekom, Njegovom svetom Crkvom, svetim tajnama i svetim vrlinama koje su u Crkvi date Duhom Svetim, i daju se neprestano svakome, svakome, svakome koji sebi želi spasenje. Ne sumnjaj, vascela Sveta Trojica pristupa kroz Spasovo Evanđelje tebi, i zove te k sebi kroz Crkvu i njene svesvete tajne i svesvete sile. Ti se samo odazovi – verom, pokajanjem! Eto, to se jedino traži od tebe. A ti to imaš, i možeš imati i pronaći u sebi, samo ako sagledaš svu strahotu greha, i strašilnost smrti, i nakaznost đavola, i kuda oni vode – u večni užas, i lelek, i pakao, i muke. Jer, ne zaboravljaj nikad ovo: sve kad tad postaje muka duhu ljudskom bogolikom, sve – sem Boga u Svetoj Trojici koji ga je i sazdao trojičnim, trojicelikim. Samo u Svetoj Trojici, kroz svete tajne Crkve i svete vrline njene, duh čovečji nalazi sebi večni pokoj, večni mir, večnu radost, večno blaženstvo od postojanja, od života. Sve pak što nije od Svete Trojice, što je protiv nje, van Nje, bez Nje – sve je to muka duhu ljudskom, i prokletstvo, i pakao. Zato je Spas, imajući i dajući ono što niko od ljudi i bogova nikad imao nije i davao nije, i smeo jedini u rodu ljudskom uputiti ljudima, svima ljudima bez razlike, ovakav poziv: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim“ (Mt. 11,28-29). Hoćeš li večiti odmor srcu svome, večiti pokoj duši svojoj u naručju božanskih čudesnih savršenstava, onda – smiri sebe pred svesmirenim i svekrotkim Gospodom Hristom, i naći ćeš ih. A za to, eto od tebe se traži tako malo: smiriti sebe, čoveka, pred čudesnim Bogočovekom! Bogočovekom – Spasiteljem od svakog greha, svakog užasa, svakog pakla.
Kada se na poziv Evanđelja Spasova odazoveš verom, i očima vere sagledaš svu neizmernu veličinu Gospoda Isusa i svu bezmernu smirenost Njegovu, pa onda istim očima pogledaš sebe, o! kako ćeš se zgranuti na sebe, i zgaditi na sebe, i smiriti sebe, i smatrati sebe za strašnog grešnika, grešnijeg od svih ljudi, goreg i od najgorih. Ali to gađenje na sebe, to beskrajno smiravanje sebe, to nemilosrdno gaženje sebe, i jeste na spasenje tvoje duše. Bez toga, svi putevi tvoji vode nesumnjivo u pogibao tvoju. No podvigom vere predaš li Gospodu Hristu svu dušu svoju i sve srce svoje i sav um svoj i svu snagu svoju, On će blagodaću Svojom svemilostivo poroditi u tebi i smirenost i molitvu i ljubav i milostivost i krotost i trpljenje, i svaku svetu vrlinu evanđelsku; i tebi će biti ne samo milo nego i radosno i sveradosno živeti po Evanđelju Spasovom: spasavati sebe Evanđeljem spasenja od svakog greha, od svake smrti, od svakog vidljivog i nevidljivog neprijatelja spasenja tvog, neprestano ispunjujući božanske bezdane bogolikog bića svog Večnom Božanskom Istinom Hristovom, Večnom Božanskom Ljubavlju, Večnom Božanskom Pravdom, Večnim Božanskim Životom.
U čemu je slava čovekova? u spasenju od greha, jer je greh sram i stid čovekov; u spasenju od smrti, jer je smrt – sram i stid besmrtne i bogolike duše čovekove; u spasenju od đavola, jer je đavo – stid i sram pred Bogom i bogolikom prirodom čovekovom. Spasitelj spasava čoveka od greha – svetošću Svoje Božanske Istine, Svoje Božanske Pravde, Svoje Božanske Ljubavi, Svoga Božanskog Života, zato je slava čoveka, večna slava čoveka u Večnoj Božanskoj Istini Hristovoj, u Večnoj Božanskoj Pravdi Hristovoj, u Večnoj Božanskoj Ljubavi Hristovoj, u Večnom Božanskom Životu Hristovom. Jednom rečju: slava čoveka je Bogočovek Gospod Hristos, i sve što On ima i daje čoveku. Slava je čoveka u spasenju Bogočovekom: jer mu to spasenje daje sve ono što je Spasovo, daje mu i samog Spasitelja ispunjujući ga Njime, te hrišćanin živi Njime i radi Njega i u Njemu; zato je sav u večnoj slavi, koja za hrišćanina počinje još ovde na zemlji. Vera privodi čoveka Hristu, zato je početak slave čovekove u njegovoj veri; od vere se rađa molitva, od molitve ljubav, od ljubavi smirenost, od smirenosti krotost, od krotosti post, od posta trpljenje, zato je u svima ovim svetim podvizima slava čovekova. Ona kroz njih raste i grana se u svoje bogočovečanske beskonačnosti. Spasavajući sebe bogočovečanskim podvizima spasenja, čovek sa spasenjem dobija u Hristu i večnu slavu (sr. 2. Tim. 2,10), jer dobija sa Njim Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Ljubav, Večnu Radost, Večno Blaženstvo, Večno Carstvo Presvete Trojice. A u tome se i sastoji božansko veličanstvo čoveka i božanska slava njegova, večni i jedno i drugo. To je ona večna božanska slava Gospoda Hrista, koju On obećava svima sledbenicima Svojim, koji zadobijaju spasenje kroz osvećenje Duhom Svetim pomoću svetih tajni i svetih vrlina, te se na taj način duhovno-blagodatno sjedinjuju sa Svojim Spasiteljem, Gospodom Hristom, i tako sjedinjeni sa Njim, biće večito onde gde i On, učestvujući u Njegovoj slavi (sr. Jn. 17,17-24). To nije ni čudo. Čovekoljubivi Gospod je i postao čovek, da bi sve Svoje podario čoveku, ljudima, rodu ljudskom. Koji se spasavaju, zajedničare u svemu Spasiteljevom, pa i u slavi Njegovoj; jer je On slava njihova, a oni su, po neiskazanom čovekoljublju Spasovom, slava Njegova.
 
2,15
 
Zbog svega toga: zbog spasenja vašeg u Hristu Spasu, i zbog večne slave vaše u Njemu, stojte čvrsto i držite predanja – τὰς παραδόσεις – kojima se naučiste ili rečju ili poslanicom našom. Šta su predanja naša? Sve ono što nam je Gospod Hristos sam i preko Duha Svog Svetog zapovedio da držimo, i da po tome živimo; sve ono što je ostavio u Crkvi Svojoj, u kojoj stalno obitava On sa Duhom Svojim Svetim (sr. Mt. 28,19-20). Predanja naša, to je sav blagodatni život naš u Hristu Bogu i Duhu Svetom, život nas hrišćana koji je počeo u Crkvi Hristovoj preko nas apostola silaskom Duha Svetoga. Sav taj život naš, nije od nas već od Gospoda Isusa blagodaću Svetoga Duha. Ili tačnije: sav taj
život naš je od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Zato je on sav izatkan od svetosti i besmrtnosti i večnosti. A nastao je svom punoćom svojom u Crkvi Spasovoj, koja je telo ovaploćenog Boga i Gospoda Hrista, silaskom Svetoga Duha, koji kroz sve Svoje božanske svete darove i sile, svete tajne i vrline, boravi i živi večito u Crkvi Hristovoj. Tako, predanja naša, to je novi blagodatni život u Duhu Svetom koji je duša Crkve: život u Večnoj Istini Božjoj, u Večnoj Pravdi Božjoj, u Večnoj Ljubavi Božjoj, u Večnom Životu Božjem. Tu čovek ništa ne stvara, niti može stvarati Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život, već sve to može usvajati, primati, u svoje pretvarati; sve se to u Gospodu Hristu i u Crkvi Njegovoj daje njemu blagodaću Duha Svetog, daje i predaje. Tu se od čoveka traži jedno: da ta predanja primi i po njima živi. A prima ih, kako? Verom, koja ga uvodi u Crkvu, i pomoću svetih tajni i svetih vrlina vodi kroz novi blagodatni život u Duhu Svetom.
Sve što je nama apostolima predato Gospodom Hristom i Duhom Svetim i jeste predanje, sveto predanje: tu spada svekoliko Spasovo učenje, i sve životvorne sile za ostvarenje tog učenja u životu ljudskom. To vam sve mi i predajemo ili rečju našom ili poslanicom našom. Nešto je zapisano, a više usmeno; no sve to zajedno sačinjava Božansko Otkrivenje: Evanđelje Gospoda Hrista, Evanđelje spasenja, predato Crkvi za spasenje roda ljudskog, od sada pa do veka. Celokupno Evanđelje je predato Crkvi Gospodom Hristom u Duhu Svetom; zato ono i jeste predanje Božje u svoj opširnosti svojoj. Zapisano Evanđelje dopunjuje se nepisanim Evanđeljem Crkve; njime se i tumači dejstvom blagodati Duha Svetoga koji obitava u njoj. U stvari, to je u Crkvi sve jedna celina, jedno živo duhovno telo: zapisano i usmeno predanje. Zato, postoji li predanje Crkve – „više ništa ne traži:[2] jer u njemu je sve što je potrebno za spasenje ljudi i za njihov život u ovom i u onom svetu.
Sa svih tih razloga: „stojte čvrsto i držite predanja“: jer je u njima sva večnost vaša, sva sudba vaša u obadva sveta. „Stojte čvrsto“ u predanju – verom. Jer se u svetom predanju stoji čvrsto verom i ljubavlju i molitvom i postom, i ostalim svetim vrlinama evanđelskim. Ali, najpre verom, koja po duši čovekovoj razliva smerno i sveto poverenje u sveto učenje Gospoda Hrista i Duha Svetoga, objavljeno i objavljivano preko svetih apostola. Verom se stoji u Večnoj Istini Božjoj, u Večnoj Pravdi Božjoj, u Večnoj Ljubavi Božjoj, u Večnom Životu Božjem, u svemu Evanđelskom, u svemu Bogočovekovom, u svemu Trojičnom. Vera pak rađa ljubav i molitvu i nadu i smirenost i post, i sve ostale vrline evanđlske, pomoću kojih vera raste u neizmerne visine i spušta se u nesagledne dubine svega božanskog. „Stojte u veri“ (1. Kor. 16,13), jer stojeći u njoj, vi stojite u svemu Božjem, i u samom Bogu, stojite u Istini Božjoj, u Pravdi Božjoj. Samo tako stojeći u veri Hristovoj, u ljubavi Hristovoj, u molitvi Hristovoj, vi ste sigurni da vas neće oboriti nikakvo lažno učenje, sablazniti nikakva „filosofija“ po čoveku (Kol. 2,8), pokolebati nikakva sablazan neevanđelska, sablazan ovoga sveta koji u zlu leži.
U Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi, predanje je živa blagodatna sila, novi život. Ta živa blagodatna sila, taj novi život svakom vernom predaje se Duhom Svetim kroz svete tajne. Najpre, kroz svetu tajnu krštenja: ta blagodatna sila ulazi sva u biće hrišćanina, i očišćuje ga, i spasava ga od svakoga greha, od svake smrti, od svakoga đavola. Potom, ta blagodatna sveta sila raste u hrišćaninu i množi se po meri njegove vere i njegovog truda. Raste i kroz druge svete tajne: sveto pričešće, svetu ispovest, sveto maslo, i ostale. Ta sveta blagodatna sila grana se i cveta u duši kroz raznovrsne svete vrline: od nje je – jaka blagodatna vera, od nje – jaka blagodatna ljubav, od nje – jaka blagodatna molitva, od nje – jaka blagodatna smirenost, blagodatna krotost, od nje – jako blagodatno trpljenje, jak blagodatni post; od nje je svaka blagodatna moć koja čuva čoveka od greha, i spasava ga kada padne u kakav greh, i osigurava mu sigurno i istrajno hođenje putem spasenja, i daje mu snage da radosno i svesrdno izvršuje zapovesti evanđelske, da živi po Evanđelju, da u sebi izrađuje i izgrađuje idealnog čoveka, po obličju Onoga koji ga je sazdao, da bi rastući rastom Božjim porastao u čoveka savršena, u meri rasta visine Hristove (sr. Kol. 3,10; Ef. 4,13). Da, hrišćani čvrsto stoje i drže sveta predanja, kada žive u svetim vrlinama, crpući za njih snage i sile iz svetih tajni Crkve Hristove.
 
2,16-17
 
Ali pri svem vašem trudu i samoradnji, uspeh vaš ne zavisi od vas već od Boga: vaše je da duše svoje poorete pokajanjem, da ih obdelavate svetim vrlinama i svetim tajnama, da zrno pšenično posejete i negujete, ali zrnu „Bog daje te raste“ (1. Kor. 3,7), Bog ne vi, i ono plod donese po sto, ili po šezdeset, ili po trideset, a vi i ne znate kako to biva (sr. Mk. 4,26-29). Zato kroz trud svoj uvek pružajte molitvu ka Gospodu, da vaš trud On oplodi i oplodotvori: orete li dušu svoju, orite s molitvom; sejete li, sejte s molitvom; kopate li po duši svojoj, kopajte s molitvom. Jer kroz molitvu vi vezujete sebe s nebom, s Gospodom, vezujete zemlju tela svog sa nebom, dušu svoju sa Bogom, duh svoj sa Duhom Svetim. Molitva je najbolje podneblje za uspevanje vaših trudova; ona nizvodi od Gospoda na vašu dušu i na vaš trud: i nebesku rosu, i nebesku toplotu, i nebesku svetlost, i nebesko proleće, i svaku životvornu silu blagodati. I pri najtežim i neprekidnim podvizima svojim uvek govoriti sebi: „ne ja nego blagodat Božja“ (1. Kor. 15,10). I kad se najrevnosnije trudite, znajte, i trud vaš je od blagodati Božje (1. Kor. 15,10). Zato, vi ćete čvrsto stajati u svetim tajnama i svetim vrlinama, i držati predanja, ako se kroz neprekidnu molitvu svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom predajete Gospodu i oslanjate na Njega. Uvek na Njega, nikad na sebe! A molitvu svoju uvek podržavajte verom, vaskrsavajte verom, obesmrćujte verom, osvežujte verom, oprolećujte verom, okriljujte verom, i biće uslišena. A kako i da ne bude; jer kome ti upućuješ molitvu svoju, kome? Bogu ljubavi, koji je i tebe i mene i sve nas i sav rod ljudski zavoleo pre našeg obraćenja k Njemu, pre našeg pokajanja, pre naše vere, pre naše molitve, jer je došao na zemlju i spasao nas dok smo još bili u svima gresima, u svima smrtima, u svima zalima, u svima paklovima, u svima grobovima (sr. Rim. 3,9-19; 5,8-10; 1. Petr. 3,18; 1. Jn. 3,16; 4,9-10).
Spasavajući od greha, smrti i đavola nas svesno i dobrovoljno umrtvljene, zaluđene, ođavoljene, osatanjene slastima grehovnim, Gospod je sveočigledno pokazao i sveubedljivo dokazao, da je On zaista Bog ljubavi, Bog neizmerne ljubavi. I ta se neizmerna ljubav Božja k nama pokaza u tome što Bog Sina Svog Jedinorodnog, Gospoda Hrista, posla na svet da živimo Njime – δι’ αὐτοῦ (sr. 1. Jn. 4,9). A to znači: da živimo Večnom Božanskom Istinom, Božanskom Pravdom, Božanskom Ljubavlju, Božanskim Dobrom, Božanskim Životom; rečju: da mi ljudi živimo Bogom, Bogočovekom; a to opet znači: da živimo iznad svih smrti, iznad svih grehova, iznad svih paklova. Kada nam je Bog ljubavi darovao Gospoda Hrista Spasitelja, – „kako da nam s Njim sve ne daruje?“ (Rim. 8,32), sve: i Večni Život, i Večnu Istinu, i Večnu Pravdu, i Večnu Ljubav, i Večnu Utehu. I mi verom u Njega stičemo sve to, sve što je Njegovo; a svrh svega stičemo Njega – najraskošnije i najzanosnije čudo svih svetova, Njega: svečudesnog, sveblagog, svemilostivog, svesladčajšeg Gospoda Isusa, to Biće – jedino novo i uvek novo pod suncem, pod svima suncima u svima vremenima i u svima večnostima i u svima životima.
Dajući nam sve to, čudesni Gospod Hristos zaista jedini istiniti Bog, i to Bog ljubavi, stoga i jedini Spasitelj grešnika, – „dade nam blagodaću večnu utehu“. Večnu utehu – u svima našim borbama protiv greha, protiv strasti, protiv smrti, protiv pakla, protiv đavola; u svima našim borbama za veru a protiv bezverja i neverja, za istinu a protiv laži, za pravdu a protiv nepravde, za dobro a protiv zla, za jedinog istinitog Boga a protiv lažnih bogova, za jedinog istinitog Spasitelja roda ljudskog a protiv bezbroj samozvanih spasilaca. Na svima tim bojištima mi zadobijamo i udarce i rane, ali ih brzo i uspešno vidamo „večnom utehom“ koja se blagodaću Utešitelja Blagog izliva na nas: i teši nas u svima našim nevoljama kroz koje neminovno prolazimo na putu ka Carstvu nebeskom (sr. D. A. 14,22). Nema nevolje, nema muke, nema patnje, nema stradanja našeg za Hrista, u kojima nas „Bog svake utehe“ ne teši blagodaću Svojom: „jer kako se stradanja Hristova umnožavaju na nama, tako se i uteha naša umnožava kroz Hrista“ (2. Kor.1,3.4.5). U svemu tome nas blagodaću utešava Utešitelj Blagi, Duh Sveti, utešava večnom utehom, i mi svim bićem radosno osećamo, u stradanjima za Hrista radosno osećamo: da „stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti“ (Rim. 8,18), jer nam ona donose „večnu i od svega pretežniju slavu“ (2. Kor. 4,17).
Davši nam veru, davši nam ljubav, Bog ljubavi u isto vreme „dade nam blagodaću i dobru nadu“, nadu: koja kroz stradanja i podvige za Hrista vodi večnoj radosti, večnom blaženstvu, bogopodobnom savršenstvu, oboženju, ohristovljenju, otrojičenju, večnom životu u Svetoj Trojici. Naša nada neizmerna je, kao i naša vera, kao i naša ljubav: jer to troje u nama je jedno i nerazdeljivo: i mi se spasavamo verom, ljubavlju i nadom (sr. Rim. 8,24). U svima stradanjima za Hrista, u svima smrtima za Hrista nas spasava nada na vaskrsenje iz mrtvih, nada na večni život u Hristu vaskrslom (sr. D. A. 23,6; 24,15; Tit. 1,2); i mi se tom nadom veselimo u svima tugama za Hrista (sr. Rim. 12,12). I mi smo ubeđeni, ljubavlju i verom Hristovom ubeđeni, da se ova naša nada neće osramotiti, jer nam to svedoči ljubav Božja koja se Duhom Svetim izliva u srca naša (Rim. 5,5). Nezamenljivi Gospod Hristos je ne samo ljubav naša, i život naš, nego i „nada naša“ (1. Tim. 1,1). Jer sva obećanja Božja u Njemu su da, u Njemu su amin, Bogu na slavu kroz nas (2. Kor. 1,20). Svojim Evanđeljem, Svojim Bogočovečanskim podvigom spasenja roda ljudskog, naročito Svojim vaskrsenjem iz mrtvih, Gospod Hristos je postao naša večno živa nada kojom nas On preporađa u sve što je večno i bogočovečno (sr. 1. Petr. 1,3). Naša vera iscrpljuje se našom verom u vaskrsenje iz mrtvih Hristom i u život večni u Njemu (sr. D. A. 23,6). U tome je sva vera naša, sve nadanje naše (sr. 1. Petr. 3,15). Živeći u ovom svetu muka i stradanja za Gospoda Hrista, mi živimo „čekajući blaženu nadu i javljenje slave večnoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista“ (Tit. 2,13). On je „nada slave“ naše (Kol. 1,22); On – „Bog nade“ = ὁ Θεὸς τῆς ἐλπίδος (Rim. 15,13). Tu božansku i spasonosnu nadu On izliva u srca naša silom Duha Svetoga, blagodaću Duha Svetoga (Rim. 15,13). Zato što je On – jedini istiniti Bog, i kao takav „Bog nade“, to je i nada naša – sva sigurna, sva opravdana, sva istinita: jer je u Njemu nama osiguran večni život, večno blaženstvo, večna radost u čudesnom Carstvu večne ljubavi Njegove.
Život Bogočoveka Hrista na zemlji jeste život večnoga Boga u čoveku; svaka Njegova reč je večna božanska, i svako Njegovo delo – večno božansko delo. U svakoj Njegovoj reči je sav On; zato su Njegove reči duh i život (Jn. 6,63): duh koji ovečnuje nas ljude, i život koji nas oživotvorava večnim životom. Večnost moga bića, večnost tvoga bića, večnost našeg ljudskog bića osigurava se samo Njime i u Njemu. Gospod naš Hristos verom se useljuje u srca naša, a ljubavlju ukorenjuje i utemeljuje u nama (sr. Ef. 3,17). Naša vera u Njega: to je vera u svaku reč Njegovu, božansku, životvornu i bogotvornu; i život naš po toj veri. Ne može se biti Hristov, ne živeći po božanskim zapovestima Njegovim. Sablazni sveta, i sve hristoborne sile sveta udaraju na Hristove sledbenike, da ih poljuljaju u veri njihovoj, da ih pokolebaju u životu njihovom evanđelskom, da ih odbace sa božanskih temelja evanđelskih. Zato je neophodno da nas sam Gospod Hristos utvrdi u svakoj istini Svojoj, u svakoj reči Svojoj, u svakom dobru Svom. A utvrdiće nas, ako mu se molitvenom verom i ljubavlju potpuno predamo: da nas On utvrdi na dijamantski čvrstim temeljima Svoga božanskog učenja i svoga božanskog delanja, da bi svaka naša reč bila puna božanske sile Njegovih svetih reči, i svako naše delo bilo ispunjeno Njegovim božanskim dobrom. Samo svetim životom po Evanđelju mi možemo održati i svetu istinu božansku koja se sadrži u božanskom učenju Spasovom; i samo ako reči naše budu svete svetošću Njegovih svetih evanđelskih reči, mi ćemo ostati u pravoj i spasonosnoj veri Evanđelskoj. Jedino sveto držanje svetih dogmata evanđelskih i sveto življenje po svetim pravilima delatnosti evanđelske, utvrdiće srca naša u Večnoj Istini, u Večnoj Pravdi, u Večnoj Ljubavi, u Večnom Životu, i utešiće nas večnom utehom u svima stradanjima i smrtima za Gospoda Hrista, i ispuniće nas velikom nadom slave Njegove.
 


 
NAPOMENE:

  1. ovoga [τῆς] nema u izvornom tekstu poslanice (Zor. A. St.).

  2. Sv. Zlatoust: Παραδόσίς ἐστι, μηδὲν πλἐον ζὴτει (Postoji predanje – ništa više ne traži) – In Erist. 2 Thess., ad los.; R. gr. t. 62, sol. 488.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *