ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
3,1-18
 
2. Сол. 3,1-18: 1 Даље, браћо, молите се за нас да реч Господња трчи и слави се, као и код вас, 2 и да се избавимо од наопаких и злих људи; јер вера није свију. 3 А Господ је веран, који ће вас утврдити и сачувати од зла (ἀπὸ τοῦ πονηροῦ = од злога). 4 А уздамо се у Господа за вас, да оно што вам заповедамо ви и чините и чинићете. 5 А Господ да управи срца ваша на љубав Божију и на трпљење Христово.
6 Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се одвојите од сваког брата који живи неуредно а не по предању које примише од нас. 7 Јер сами знате како треба да се угледате на нас, јер не живесмо неуредно међу вама, 8 нити забадава једосмо хлеб у кога, него у труду и у послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас. 9 Не зато што немамо право на то, него да себе дамо вама за пример (τύπον = углед), да се угледате на нас (εἰς τὸ μιμεῖσθαι ἡμᾶς = да нас подражавате). 10 Јер кад бејасмо код вас, ово вам заповедасмо; да ако ко неће да ради, да и не једе. 11 А чујемо да неки неуредно живе међу вама, ништа не радећи, него се баве узалудним стварима. 12 Таковима заповедамо и молимо их Господом нашим Исусом Христом, да мирно радећи свој хлеб једу. 13 А вама, браћо, да не дотужи добро чинити. 14 А ако ко не послуша речи наше, тога посланицом означите и не мешајте се с њим, да се посрами. 15 Али га не држите за непријатеља, него га светујте као брата. 16 А сам Господ мира нека вам свагда на сваки начин да мир. Господ са свима вама!
17 Поздрав мојом руком, Павловом, што је знак у свакој посланици; тако пишем. 18 Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин.
 
3,1
 
Даље, браћо, молите се за нас апостоле; свака мисао ваша о нама нека се заврши молитвом за нас, и свако осећање ваше о нама нека се извије у молитву за нас. Молитвом мислите о нама; тако се нећете огрешити о нас апостоле и о наше Еванђеље. Јер кад молитва посредује између вас и нас, то сам Господ посредује, јер молитва низводи Њега међу нас. Зато нама хришћанима ништа није тако потребно као молитва, и то непрестана молитва. Човек никада није довољан сам себи: у сваком тренутку неопходно му је да себе допуни Богом: сваку мисао своју да допуни Богом, свако осећање, сваку жељу, свако дело, сваку реч. А то ће моћи чинити, само ако стално буде у молитвеном односу према Богу, у молитвеној вези са Богом. Зато је човеку увек мало молитве, и његове лично, и његових ближњих, и његових светих заштитника небеских: светитеља и анђела. Ето ми апостоли, пуни смо Духа Светога, пламени језик свемоћне благодати Његове на свакоме је од нас, али – и нама је потребна ваша молитва: за успех наше проповеди код људи: да Господ отвори срца људска за Његово свето Еванђеље спасења, и да код нас све у проповеди Еванђеља буде свето, божанско, беспрекорно, спасоносно. Молите се за нас да реч Господња напредује, трчи, има успеха свуда, код свих људи, код свих твари. А она ће имати, ако ми апостоли, вођени Духом Светим, будемо помагани и вашим светим молитвама, да никад не малакше ревност наша, вера наша, љубав наша, молитва наша, пост наш, трпљење наше. Молећи се за нас апостоле, ви и сами постајете благовесници Еванђеља Спасова, а тиме и победитељи греха и смрти у душама оних којима проповедамо Свето Еванђеље. Молитва је највећа сила којом човек располаже у овом свету, зато што га она увек везује са Свемоћним, са јединим свемоћним Господом Сведржитељем.
Шта је у овом свету најглавније за људско биће, за свако људско биће? Нема сумње, Еванђеље Спасово: јер оно спасава човека од вечног срама његовог – греха и смрти и ђавола, и испуњује га божанским силама, а кроз њих самим Господом: и у Њему и са Њим – Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, Вечним Животом. А у томе је слава човекова бића, једина истинска и надсмртна слава. Када реч Господња, Еванђеље Господње испуни душу човекову, и проклија у њој, и узрасте, и сазри, гајена светим подвизима и светим тајнама, онда се тиме слави Господ славе, једини вечито славан, а са Њим и у Њему и сам човек који доживљује Еванђеље Спасово као свој живот. Све што човека освећује, обесмрћује, овечнује, охристовљује, и јесте слава човекова. А то му даје само и једино Еванђеље спасења кроз своју чудесну и чудотворну, божанску и боготворну благодат. То сте сви ви осетили, и познали, примивши од нас Еванђеље Христово, и живећи по њему. То чини да ви напредујете у свему божанском и светом, те се кроз вас слави реч Господња, а и ви кроз њу. Јер благодат Спасова Еванђеља, чинећи људе светима и богоугоднима, прослављује их не само на земљи, него пре свега и сврх свега пред светим анђелима небеским и пред самим Тросунчаним Господом.
 
3,2
 
Апостолско проповедање Еванђеља, то је смрт за сваки грех, смрт за сваку смрт, смрт за сваког ђавола. Зато су против светих апостола сви упорни грехољупци и ђавољупци, који су по правилу наопаки и зли људи. У њих је све изопачено и изврнуто: Бог је на последњем месту, а ђаво на првом; истина на последњем, а лаж на првом; савест на последњем, а зло на првом. А ви сте наши саборци, иако сте телом далеко од нас: саборци сте својом молитвом за нас, да се избавимо од наопаких и злих људи. Ви и не слутите како од молитвеног огња ваших светих молитава за нас – безобзирце бежи из неких људи зло којим они кидишу на нас. Нарочито када су ваше молитве огњене и истрајне. Та ми један исти рат ратујемо, и на истом бојишту борбу водимо: ми апостоли и сви ви верни. Уколико божанско добро расте у нама и у вама, утолико смо јачи у рату против сваког зла и греха. Зато, молитвом мобилишите сва добра у себи, и уведите их у борбу против свију оних који више воле зло него добро, лаж него истину, смрт него живот, ђавола него Бога. Наша је хришћанска борба против свеколиког зла у свету човечанском; зато свака твоја победа над најмањим злом у теби или око тебе, и моја је победа; зато свако умножавање еванђелског добра у вама хришћанима, умножава га и у нама апостолима, и охрабрује нас, и сарађује нам, и ратује заједно с нама против сваког непријатеља људског спасења. Јер ми Еванђељем Спасовим нудимо спасење, од чега? од греха, од смрти, од ђавола. А ко то неће, непријатељ је најпре себи. Зар није највећи и најгори непријатељ себи човек, који добровољно и упорно остаје у греху, у смрти, и кроз њих – у ђаволу, у паклу? О, нико, па ни сам Сатана, не може бити гори непријатељ мени од мене самог, и теби од тебе самог, и нама од нас самих, и вама од вас самих. А ја сам највећи непријатељ себи, и ти си највећи непријатељ себи, и ми смо највећи непријатељи себи, све док свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом не поверујемо у Господа Христа и не заволимо Њега, јединог Спаситеља нашег од сваког греха, и од свих грехова, од сваке смрти, и од свих смрти, од сваког ђавола, и од свих ђавола, од сваког пакла, и од свих паклова.
Вера није свију, не зато што неке људе није у стању спасти, него зато што ти људи не желе да се спасу, што грехољубљем остају у своме неверју и безверју, и упорно неће да крену путем спасења, путем вере. Вера Христова нуди човеку све што је његовом бићу потребно не само за живот у овом свету већ и за живот вечни у оном свету. Нема човека у роду људском који би могао показати и доказати да њему вера Христова не може дати све што му је потребно за његово спасење од греха, смрти и ђавола. Благодатна божанска моћ светих тајни и светих врлина еванђелских несравњено је јача од сваког греха у свакоме човеку рода људског, и од сваке смрти, и од сваког ђавола. Јер у тој божанској благодати је увек присутан сав Господ Христос, једини и истинити Бог и стога једини истинити Спаситељ, који је увек безгранично јачи од свих смрти, од свих грехова, од свих ђавола. Но иако је то очигледно за сваког иоле нормалног човека, ипак има људи који неће јединог истинитог Бога, неће јединог истинитог Спаситеља. Неће по својој злој вољи. Да, само слободна воља човекова и јесте узрок што вера није свију. Човек који свесно и добровољно одбацује Господа Христа, чини то зато што је свесно или несвесно постао роб греха, роб зла, роб лажи, роб псевдоистине, роб псевдоправде. А грех, а лаж, а зло, увек је против Господа Христа који је Вечна Истина, Вечна Правда, Вечно Добро.
 
3,3
 
Господ је веран – вери коју нам је дао кроз Своје Божанско Еванђеље. Јер је у тој вери Његовој сва Божанска Истина Његова, и Правда Његова, и Љубав Његова, и Живот Његов: и у њима сав Он – оваплоћени Бог Логос, Господ Исус Христос, Богочовек. Зато је чудесни Господ веран свима који држе ту веру Његову, јер је Вечни увек веран свему Свом и свима својима. А Њему су своји сви који држе веру Његову, живећи њоме, њеном вечном Божанском Истином и Правдом. Еванђељем Својим Господ нас позива на заједницу са Њим, јединим истинитим Богом и Господом; и Он је веран да испуни сва обећања која нам даје у Своме Еванђељу (ср. 1. Кор. 1,9; Јевр. 10,23; 1. Сол. 5,24); и да нас утврди до самога краја у Вечној Истини Својој, у Вечној Правди Својој, у Вечној Љубави Својој, у Вечном Животу Свом, те нас на тај начин учини богочовечански вечнима и Себи савечнима (ср. 1. Кор. 1,8). А кад вас Он утврди у Свом божанском добру, ко ће вас моћи раставити од њега? ко отргнути? ко одвојити? ко завести? Утврдивши вас у Свом Божанском Добру, у Својој Божанској Истини, у Својој Божанској Правди, у Свом Божанском Животу, Он ће вас самим тим сачувати од свакога зла, и од свих зала скупа, и од самог врховног творца и началника зла у свима световима – ђавола, који је у правом и савршеном смислу зао = ὁ πονηρός. Свемоћни Господ једини вас и може избавити од лукавога, од нечастивога, зато нам је и наложено у Молитви Господњој да Му се молимо: „и избави нас од лукавога“ – ἀπὸ τοῦ πονηροῦ; зато вас Од једини и може сачувати од свакога зла, и од Свезла – ђавола. Само једини истинити Бог и Господ Исус Христос, који кроз свете тајне и свете врлине живи у вама, може вас сачувати од нечастивога, и од сваког његовог зла (ср. Јн. 17,15). Јер само обучени у Њега, „у све оружје Божје“, ви ћете моћи „погасити све распаљене стреле нечастивога“ – τοῦ πονηροῦ (Еф. 6,16), које он шаље на вас кроз искушења, кроз грехе, кроз страсти, кроз сласти. И не само то, него: утврђени Господом „у свакој речи и делу добром“ (2. Сол. 2,17), и испуњени Њиме (Кол. 2,9-10), ви ћете моћи надвладати и самог Нечастивог – τὸν πονηρὸν, и сва зла што су у њему, од њега и иза њега ,(ср. 1. Јн. 2,13.14). У светом крштењу рођени од Оца кроз Сина у Духу Светом, ми знамо, ако будемо живели у свету као духовни и благодатни синови Божји, нас неће дохватити Нечастиви (ср. 1. Јн. 5,18), јер је Бог наш у нама, Бог наш који је огањ што спаљује свако зло. И када Сатана „са сваком силом“ удари на вас кроз наопаке и зле људе, веран је Господ да вас избави од наопаких и злих људи, који су добровољно и својим живљењем у злу постали „синови нечастивога“ = οἱ υἱοὶ τοῦ πονηροῦ (Мт. 13,38). Господ који је кроз свету тајну крштења почео у вама добро дело, ваше вечно добро дело, које ће вас одвести у вечно Царство славе Божје, Он ће га и довршити у вама тја до дана Страшнога суда (ср. Флб. 1,6; 1. Кор. 1,8).
 
3,4
 
Али само под једним условом: да оно што вам заповедамо ви и чините, и чинићете увек. Јер, иако је спасење ваше од Господа, ваше је да то спасење добровољно усвојите. Вера, чиме је вера у вама? Живљењем по тој вери. А ви живите вером, ако чините оно што вам заповедамо. А заповедамо вам само оно што нам је Господ дао кроз Своје свето Еванђеље. Све су еванђелске заповести свете и животворне: вршећи их, ви освећујете себе и оживљујете из мртвих. Благодат свете вере, дата вам кроз свето крштење, и јесте животворна сила у вама, којом треба и да мислите, и да осећате, и да хоћете, и да делате, и да цео живот свој водите. А кроз остале свете тајне даје вам се благодат на благодат, да бисте том изобилном благодаћу претворили свете тајне у свете врлине: у молитву, у љубав, у наду, у пост, у кротост, у смиреност, у трпљење. Кроз Своје свето Еванђеље Господ вас позива на Вечну Истину, ваше је да се на то добровољно одазовете – вером; Он вас позива на Вечну Љубав, на Вечну Правду, на Вечни Живот, ваше је да се на то одазовете опет – вером. А одазивате се истински вером, ако живите по свима заповестима свете вере Христове, вршећи их неуморно и истрајно.
Ваше свето живљење по светој вери неће малаксати, и неће престати, знате ли када? Када веру своју подржавате и храните љубављу, а љубав молитвом, а молитву постом, а пост трпљењем, а трпљење кротошћу, а кротост смиреношћу, а смиреност самилошћу, а самилост милосрђем, а милосрђе ревношћу. Јер свака света врлина еванђелска живи једино ако је свим бићем повезана са свима осталим светим врлинама. Све оне сачињавају једно духовно тело, које се не може раздвајати, парчати, а да му се не нашкоди, и да га најзад не умртвимо. Свака од њих заиста је еванђелска и животворна и спасоносна, ако жели да се продужи кроз све друге, и да живи кроз њих и да расте и да се множи. Свака је од њих и делотворна и спасоносна, само ако живи у свима осталима и са свима осталима. Без осталих, свака се од њих сасуши, увене, спаруши, као лоза која није на чокоту. А када ревношћу свете вере творимо једну заповест, онда нас та извршена заповест орасположује и одушевљава да творимо и другу свету заповест, и трећу, и тако све редом до последње. Јер су и свете заповести органски повезане међу собом: и све сачињавају једну целину, недељиву, једносушну, спасоносну и животворну. И све свете тајне и све свете врлине имају један циљ: наше спасење кроз обожење, облагодаћење, охристовљење, отројичење.
Да у томе успете, ви и своје добровољне врлине не сматрајте својима већ Божјима. Јер Бог је што чини у вама да хоћете и чините оно што Му је угодно (Флб. 2,13). Уствари, свете тајне и свете врлине, то су различне силе Божје, али је један Бог који чини све у свему – ὁ ἐνεργῶν τὰ πάντα ἐν πᾶσιν (1. Кор. 12,6). Кроз свете врлине ваше, то је Бог који вас води невидљивом благодаћу Својом, „чинећи у вама што је угодно пред њим“ (Јевр. 13,21). Јер свако наше добро свим бићем је везано за Вечно Божје Добро; од њега води своје порекло, и на њега се и своди свом садржином својом. И ми се уздамо у Господа за вас, уздамо се у Његово беспримерно и неизмерно човекољубље, да ће Он чинити и дејствовати у вама да ви увек и неуморно творите свете заповести Његове себе ради, спасења свога ради. Никад не дајте у души својој места охолости; ни за једно добро дело своје, или добру мисао своју, или добро осећање своје, или добру реч своју не помислите нити реците: ово је од мене, искључиво од мене. Не, наша способност, наша врсноћа је од Бога (2. Кор. 3,5). И ми нисмо способни од себе ни помислити што као од себе, него је наша врсноћа од Бога (2. Кор. 3,5). У свима својим подвизима спасења ми смо дужни свесмирено понављати себи чудесне и чудотворне и спасотворне речи Спасове: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5).
 
3,5
 
И када ревносно и усрдно чините оно што вам заповедамо, знајте да и онда то чини благодат Божја кроз вашу слободну вољу. Јер ми људи никада нисмо довољно Христови, довољно Божји: бездано је срце наше у нама, те ми и не слутимо колико је понора у њему, колико амбиса, који су све дотле празни и ужасни док их не испунимо Богом. Зато Господ да управи срца ваша на љубав Божју: јер Он једини зна колико је срце наше, шта је све у њему, и како се оно може сабрати уједно, и цело целцато водити ка Богу и свему божанском. Само је љубав Божја јача од срца нашег, и шира, и неизмернија. Зато га она једина и може сабрати, и ујединити му сва осећања, све мисли, сва хтења, и водити га кроз сва божанска дела и светиње и истине и правде. Љубав је по природи својој богочежњива и богоцентрична сила: она вуче човеково срце к Богу, јер Бог је љубав (1. Јн. 4,16.8), стога љубав и вуче к Њему. У самој ствари, љубав је и немогућа ван Бога и без Бога. Зато је Бог – „Бог љубави“ (2. Кор. 13,11), љубави истинске, праве, свете, бесмртне, вечне. И ми људи утолико смо способни љубити, уколико смо од Бога. Саздани Богом као боголика бића, ми у тој боголикости и имамо љубећу силу у себи: из те боголикости се и развија и расте божанска љубав у нама. И та наша љубав је све дотле несавршена, док сва не порасте у љубав Божију, док се не уподоби љубави Божјој. Од боголикости она мора проћи сав пут до богоподобности. Љубав Божја је мера љубави човекове, љубави наше, људске, човечанске; она и контрола, и поправљач, и васпитач, и вођ. Ми смо сазттани по образу Божјем; а то значи: и по образу љубави Божје. Пошто је Бог љубав. Тако је при стварању нашој природи људској дата клица, семенка те љубави Божје. Она треба да проклија кроз целу природу нашу људску, да расте све док не порасте у савршену љубав Божју: да прође сав пут од клице боголикости до савршене богоподобности. Савршени образац те божанске љубави у бићу људском јесте очовечени Бог Логос – Господ Христос, Богочовек. Зато Он Човек = Богочовек захтева од нас људи да и ми љубимо онако као што Он љуби нас, да наша љубав буде по Његовој љубави, од Његове љубави, у Његовој љубави (ср. Јн. 13,14): да таквом љубављу љубимо један другог (Јн. 15,12). Та љубав се и назива „Христова љубав“ (Еф. 5,2). А она се развија у нама помоћу осталих светих врлина еванђелских, а најпре помоћу светих тајни црквених, из којих и извире. Она расте од семенке боголикости до савршене богоподобности, до савршене љубави Христове.
Господ нека упути срца ваша на љубав Божју: љубав Божју према свакој твари, а најпре према вашој сабраћи, људима. Као што Бог љуби, љубите тако и ви; то и јесте љубав Божја. А тој се љубави Божјој ми учимо кроз вршење заповести Божјих (ср. 1. Јн. 5,3). Што усрдније вршимо заповести Божје, то и љубав јаче расте у нама. Наше усавршавање у вршењу заповести Божјих, јесте уједно и наше усавршавање у љубави Божјој; савршена љубав Божја је у онима који држе реч Божју (1. Јн. 2,5). Држиш ли Спасову заповест о молитви, у теби расте љубав Божја; држиш ли Његову заповест о милостињи, у теби расте љубав Божја; држиш ли Његове заповести о посту, о смирености, о кротости, о трпљењу, о праштању, о целомудрију, о самоодречењу, кроз све њих расте љубав Божја у души твојој, у срцу твом, и пружа се ка свима Божјим световима и створењима, и воли их, и милује их, и састрадава им. А то ћеш постићи, ако вољу своју облагодатиш: ако слободу своју предаш благодати Божјој, и сву је потопиш у њој. Слобода облагодаћена – то је једина истинска слобода човекова, једина савршена слобода његова и у овом и у оном свету.
Љубав Божја што је у срцу вашем, када се окрене према људима, претвара се и преображава у свету љубав према њима; а када се окрене и упути према тварима, она се опет преображава у свету љубав према њима. А шта значи љубити Бога? То значи: Бога претпостављати свему, свакоме створењу, свакој твари, целоме свету, свима световима видљивим и невидљивим; и вршити заповести Његове. Где ти је срце? Погледај и види, ако није сво пошло за Господом, – немаш љубави к Њему. А душа, где ти је она? Ако сва не иде за Сладчајшим, – немаш љубави к Њему. А ум твој? а савест? а васцело биће твоје? Ако нису у потпуности пошли за Богом, – зар су здрави, зар читави, зар нормални? Где су? Растурени и развејани и расејани по свима путевима и беспућима земаљским. „Ко са мном не сабира, расипа“ (Лк. 11,23): расипа душу, расипа савест, расипа ум, расипа снагу. Зато Господ нека управи срца ваша на љубав Божју: нека благодат Његова сабере и ум ваш и савест вашу и душу вашу и снагу вашу, да бисте их ви управили на љубав Божју, која исцељује и оцељује васцелог човека, води га свима путевима Божјим, изводи из сваког греха и пакла и уводи у спасење и Царство Божје. А када Господ управи срца ваша на љубав Божју, и ви благодаћу Божјом усрдно водите себе стазом спасења, онда неће залутати срце ваше ни у каква зла, ни у какве смрти, ни у какве заблуде, ни на какве странпутице, него ће увек ићи путевима који воде у Царство Божје.
Разуме се, да у томе успете, вама је потребно трпљење, и то – Христово трпљење. Сетите се чудесног Господа: како је, и због чега је показао толико трпљење у спасавању рода људског од греха, смрти, зла и ђавола? Само из љубави неизмерне и човекољубља беспримерног и јединственог. Заиста, само Једини Човекољубац могао је онако ненадмашно кротко и благо поднети толика страдања за род људски; а као свемоћни Бог и Господ могао је све Своје мучитеље и гонитеље за трен ока погледом Својим у прах и пепео претворити. Он је због тога и постао, и остао „Бог трпљења“ (Рим. 15,5). А Бог трпљења према нама грешним људима, може бити само „Бог љубави“. Зато је Он наш вечни узор и савршени пример трпљења. Тај закон важи и за нас. Ако имамо љубави Христове, имаћемо и трпљење Христово; и моћи ћемо Христа ради показати то спасоносно трпљење у испуњавању светих заповести Његових, у живљењу по Еванђељу Његовом, у страдањима за истину Његову и правду, у мукама за Њега од христоборних људи. Јер наше „спасење постаје у трпљењу Христових страдања која и ми подносимо“ (2. Кор. 1,6). Јер душе људске „доносе род у трпљењу“ (Лк. 8,15): род = свете врлине, које дају благодат Духа Светога; род Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5,22; ср. Еф. 5,9). Зато је увек нова и увек свеважна заповест Спасова: „трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21,19).
 
3,6
 
Шта је хришћанство? Хришћанство је доживљавање Христа од стране верних; хришћанство је живљење Христом, живљење у Христу; хришћанство је Христос у хришћанима, и хришћани у Христу. То је сасма нови живот, живот богочовечански: у њему је Богочовек све и сва у души човековој, у савести човековој, у уму човековом, у срцу човековом, у васцелом бићу човековом; и тиме све и сва у човековом животу у породици, у друштву, у роду људском, у овом свету, и у оном свету. Поставши човек, Бог и Господ Христос је као Богочовек живео међу људима на земљи и сав занавек остао у Цркви Својој са васцелом Својом Богочовечанском Личношћу, са васцелим Својим богочовечанским животом, са свима богочовечанским силама које тај живот и чине новим и бесмртним и вечним. То је живот којим и хришћани живе у овом свету, сваки по мери вере своје и светих подвига својих. Да, ви сте хришћани позвани да живите достојно Бога и Господа Христа (ср. Кол. 1,10): да живите Њиме и у Њему и ради Њега; да живите достојно Еванђеља Христова (Флб. 1,27); да живите достојно Бога који вас је призвао у Своје царство и славу (1. Сол. 2,12). У томе богочовечанском животу: Бог је увек на првом месту у свему и свачему, а човек на другом, увек се управљајући по Богу, мислећи Њиме, осећајући Њиме, делајући Њиме, живећи Њиме у свему и свачему. Ту све бива и све се збива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тај нови живот богочовечански, са свима својим благодатним силама, и сачињава Еванђеље Спасово које вам ми апостоли проповедамо: проповедамо и усмено и писмено. А све то скупа сачињава предање наше, предање свето, богочовечанско, сво у Цркви Христовој. Живети по том светом предању, то и значи бити хришћанин. Тим предањем свакоме се хришћанину предаје животворна благодатна сила, која га оспособљава да живи Христом, да живи Богом, да живи Духом Светим. У том светом предању ништа није од нас људи, већ све од надсуштаствене Тројице. Предајући вам Еванђеље Спасово, ви знате ми вам са њим предајемо и учење Богочовечанско, и силе божанске које вас оспособљавају да по том учењу живите и бесмртујете и вечнујете. Ово свето богочовечанско предање, васцело у Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предаје се вама благодаћу Духа Светога кроз свете тајне, које у вама проклијавају и расцветавају се у свете врлине, те сте у стању водити нов богочовечански живот, живот у Духу Светом. У Духу Светом, који ради Христа сиђе у свет, и вечито борави у Богочовечанском телу Његовом.
Све у овом светом предању, и у појединостима и у целини, сачињава заповест самог Господа Христа. И бити хришћанин није друго до живети по овој заповести Господа Христа. Ко не живи по овом светом предању, тај и није хришћанин. Чим неко почне де се греши о свето предање, за њега од тог тренутка почиње смртна опасност: да изгуби спасење, ако се не покаје, и свим бићем не врати светом предању и не узаживи њиме. Све је у светом предању од јединог истинитог Спаситеља и Бога Господа Христа, зато све и сачињава божанску заповест Његову, која се мора испуњавати ако се жели бити хришћанин и постићи спасење кроз благодатно охристовљење и обожење. Свето предање, то је богочовечански ред и поредак у нашем животу; нарушење тога поретка и јесте убитачна неуредност, која најзад доноси смрт души. Зато вам заповедамо, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, који нам је и оставио у Цркви Својој свето богочовечанско предање новог живота, да се одвојите од сваког хришћанина који живи неуредно – ἀτάκτως – а не по предању – καὶ μὴ κατὰ τὴν παράδοσιν – које примише од нас, Његових апостола.
 
3,7
 
Хоћете ли да знате какав изгледа и какав јесте тај нови живот по светом предању, онда – угледајте се на нас, апостоле. Наш живот – сав је по светом предању Христовом: наше душе, наша срца, наше савести, наше воље води и руководи Господ Христос Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Дух Свети који као душа Цркве живи у Богочовечанском телу Христовом, облагодаћује сав наш живот, живи кроз нас, живи у свему нашем; и ми нисмо своји, већ увек и у свему Христови. Ми не живимо ни собом ни себе ради, већ Христом и Христа ради; не живимо по човеку, већ по Богочовеку; не живимо по човечанским законима, већ по богочовечанским. У свему томе није тешко угледати се на нас, јер и ми смо људи, од исте грађе од које и ви. Вама је потребна само одлучна вера, да бисте могли живети новим животом у Духу Светом, богочовечанским животом. И вашој одлучној вери долетеће у помоћ благодат Светога Духа, облагодатиће ваше срце, ваш ум, вашу душу, вашу вољу, и ви ћете с радошћу испуњавати свете заповести Еванђеља Христова, и тако живети по светом и спасоносном предању. Живот по светом предању не допушта никакву неуредност, ништа што је супротно богочовечанском поретку живота. Ви сте то могли видети, и видели сте на нама, посматрајући наш живот док бејасмо међу вама. „Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и беспрекорни бисмо вама“ (1. Сол. 2,10). Ето, сами знате како треба да се угледате на нас, апостоле, као што се ми угледасмо на Христа. Живећи у свему по Еванђељу Господа Христа, живећи у свему богочовечанским животом, живећи свим бићем у Господу Христу и ради Господа Христа, ми апостоли имамо дужност и право да вас позивамо да се угледате на нас. И сваки апостол има право да вам каже: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1. Кор. 11,1). А Христос је једини истинити Бог и Господ. Зато опет сваки апостол има право да тражи од вас ово: „Угледајте се на Бога“ (Еф. 5,1), на оваплоћеног Бога, на Бога који је постао човек, да би као човек предао нама људима нови живот: живот божански, свети, бесмртни, вечни. И ви се заиста „угледасте на нас и на Господа“ (1. Сол. 1,6), али не сви. Но ми смо и сада дужни да вас из даљине позивамо и саветујемо и да вам заповедамо да се угледате на нас, јер не живесмо неуредно међу вама. Неуредно? Све што није по светом предању и од светог предања, и јесте неуредно. Ту спада порочни живот уопште, живот у страстима и сластима и заблудама овога света (ср. 1. Кор. 5,11; Рим. 16,17); ту спада и беспосличење, лењост, нерад.
 
3,8
 
Јер беспосличење је извор многим пороцима; и оно најпре доноси духовну смрт самом беспосличару. Беспосличење је доказ да човек неозбиљно и наопако схвата и себе и живот. Време, и живот у времену, дати су човеку да помоћу њих стекне вечност, живот вечни. Зато је сваки тренутак времена важан за човека као вечност: јер је сваки тренутак нашег времена златник којим се купује парче вечности, а каткад и цела вечност (ср. Рим. 5,14-20). Време је вечност, – то је еванђелско учење о времену, то еванђелско схватање времена, то – смисао времена и непролазна вредност његова. Тако ми апостоли и живимо; тако живе и сви хришћани: сваки тренутак времена везује нас са вечношћу, уједињује са њом. Ви сте сами сведоци о томе, док бејасмо међу вама: ми не једосмо забадава хлеб ни у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас. Јер Еванђеље Христово учи нас светом раду, и то непрекидном светом раду, којим и душу и тело обрађујемо, преображавамо, освећујемо, припремајући их за живот вечни у Царству Господа Христа.
 
3,9
 
Ми вам проповедасмо Еванђеље и богонадахнутим речима и светим радом, да бисмо вам дали пример да се угледате на нас – εἰς τὸ μιμεῖσθαι ἡμᾶς, да нас подражавате. Беспосличење, трчкарање од једног до другог, преношење вести и гласова, лакомислено траћење времена, о! па то су загушљиве јаме које душу трују сваким отровом, да је најзад отрују вечном духовном смрћу, при којој душа не осећа ништа Божје, не ради ништа Божје, не жели ништа Божје, не воли ништа Божје. А свим тим душа само једно ради: убија себе. То пак и јесте оно што ђаво најсвесрдније жели од човека: да га умртви за Бога, и привуче к себи, и одвуче у царство своје. А ми апостоли, зато смо апостоли Господњи да вас научимо Његовом Еванђељу и светом, божанском животу, који сједињује са јединим истинитим Богом и одводи у Царство Божје, у Царство славе и истине и радости.
Еванђеље Христово је лек од сваке смрти, а најпре – од духовне. Зато оно у свету човечанском преставља највећу вредност: јер спасава од смрти, и васкрсењем осигурава бићу људском живот вечни. Зато ми апостоли ништа друго и не знамо, и нећемо, осим Христа, и Њега распета и васкрсла, и Његово свето Еванђеље, преко кога нам даје све Своје: јер Бог је и постао човек, да би човеку дао оно што је Божје. Такво Еванђеље и јесте једина блага вест за људе, за то беспомоћно робље смрти и греха, беспомоћно све до доласка Господа Христа Бога у наш земаљски свет. Отуда, ништа драгоценије за род људски од Благовести, од Еванђеља Господа Христа. Њиме, једино њиме се спасавамо од свих зала и свих смрти, и стичемо сва божанска блага, бесмртност и живот вечни. Стога је проповедање Светог Еванђеља важније за род људски и од најважнијег. То је разлог што је Господ Христос и дао заповест: „да они који Еванђеље проповедају од Еванђеља живе“ (1. Кор. 9,14; ср. Мт. 10,10; Лк. 10,7; Гал. 6,6; 1. Тим. 5,17). Тако и поступамо ми апостоли. Међу вама ја то право нисам хтео да користим, да бих својим примером многе од вас излечио од идолопоклоничког недуга беспосличења и нерада, који ако се размноже међу вама могу извршити страшан покољ душа.
 
3,10
 
Због свега тога, још кад бејасмо код вас, ми вам много пута у име Господа заповедасмо: да ако ко неће на ради, да и не једе. Јер лењост је не само порок, него клицоноша многих порока. Ти нећеш да радиш; то значи у теби је малаксала, или оболела, или нестала ревност вере, вере која увек кроз љубав дёла, те тако ти самом лењошћу својом већ нарушаваш заповест Господњу о вери, и љубави, и милостињи. Твоја лењост је увек двострука: не радиш за тело, не радиш за душу; осуђујеш на сигурну глад душу, а тело такође, сем ако те добри људи, испуњујући заповест Господњу о милостињи, не прехрањују. А лењост, зар није куга која или изгони из душе или умртвљује у души сваку еванђелску добродетељ: и пост, и молитву, и кротост, и смиреност, и целомудрије, и братољубље, и милосрђе. Лењ си, нерадник си? О, та сва су врата душе твоје широм отворена за све саблазни, пороке и грехе. Реци, зар лењост није распадање душе? Ох, та она и није друго до злочиначко саморазарање душе, и свих њених стваралачких сила. Зар нисте приметили: беспосличење отискује човека у многе лакомислене и бесмислене ствари?
 
3,11
 
Ето, чујемо да неки неуредно живе међу вама, ништа не радећи, него се баве узалудним стварима. Човек, створен од Бога, да из себе изгради малог бога по благодати, – бави се узалудним стварима! Та зар то није лудо изигравање себе самог? Та зар то није безумно одбацивање божанског смисла нашег људског живота, нашег људског бића? Мрави, мрави, о мрави! похитајте и заузмите све катедре људских наука, и научите људе основној врлини живота, и она ће их због боголикости душе њихове уврстити међу анђеле Божје, као што је вас начинио беспрекорним сарадницима Божјим. Пчеле, пчеле, о пчеле! улетите у душе лењиваца и изројите у њима неуморне силе радилице, да би и они, угледајући се на вас, ревносно испуњавали еванђеље Божје о раду. Ко је безуман у роду људском? Онај који олако узима душу своју, душу која му је дата за божанску вечност. А то је, на првом месту, лењивац, сваки лењивац. Лењивче, отиди к мравима! отиди к пчелама! и научи се од њих озбиљном схватању живота и света, и свога постојања у свету. Похитај, док твоја лењост није одгајила душегубне пороке, који душу строваљују у вечну погибао. Али једно знај: кроз твоју лењост ради онај који је највећи непријатељ твоје душе – ђаво. Не допусти му да ти душу претвори у радионицу душеубилачких порока и страсти.
 
3,12
 
Зато, таковима заповедамо и молимо их Господом нашим Исусом Христом, да мирно радећи свој хлеб једу. Заповест је од Господа, а од нас молба. Свака Његова заповест, извршена од човека, васкрсење је душе из мртвих. Лењост, нерад је смрт душе; васкрсни ти који спаваш душом у гнојавом наручју лењости, и обасјаће те Христос. А васкрснућеш, ако примораш себе на рад, на рад у име Господа Христа, који ти је и дао руке да би њима радио, и ум да би њиме мудро умовао, и очи да би њима пут прави видео. Чим примораш себе на то основно, почетно добро, теби ће дотрчати у помоћ нада, носећи у себи ревност, и ти ћеш убрзо заволети рад, и трудољубље ће постати твоја пријатна и мила мука, корисна и спасоносна. Тако радећи, ти ћеш испунити заповест Господњу о новом, богочовечанском начину живота, поретку живота, живота по светом предању. И онда неће бити греха јачег од вас, ни порока, ни смрти, ни злодуха, ни страсти. Јер ваш живот по светом предању испуниће вас благодатним силама Духа Светога, које су огањ који спаљује све грехе и изнутра и споља, све страсти, све саблазни, све смрти. Главно је: јачајте у еванђелском трудољубљу, и вама ће се све додати, све што вам је потребно и у овом и у оном свету.
 
3,13
 
Но иако има људи који злоупотребљавају добро које им се чини, вама, браћо, нека не дотужи добро чинити. И тиме ћете доказати да је ваше добро од Једино Доброг (ср. Мт. 19,17), и стога не пропада никад у овоме свету, већ вашом вером отиче у живот вечни, и тамо вас чека умножено, устостручено. Ваше добро, увек везано са Једино Добрим, не пропада, иако је, рецимо, учињено рђавом човеку; оно остаје добро по себи и пред Богом; а да ли ће онај коме си га ти учинио претворити у своје добро, то је ствар његове слободне воље. Чинећи добро, ви се увек угледајте на Господа свакога добра, који чини те сунце Његово греје и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима (Мт. 5,45). Зато је нама, свима нама хришћанима, и дата заповест од Господа Христа: Будите милостиви као и Отац ваш небески што је милостив (Лк. 6,36). Будете ли тако радили, ваше добро биће јаче од сваког туђег зла. А треба се томе учити: да ваше добро буде све јаче и јаче од сваког зла што је у свету. Човекољубиви Господ Христос је зато и дао себе за нас: „да очисти себи народ избрани који чезне за добрим делима“ (Тит. 2,14). Зато који су хришћани „нека се уче напредовати у добрим делима“ (Тит. 3,14). Добро је тиме добро што увек добре родове рађа, и оно не обраћа пажњу на то ко те родове користи. Тако и ви, рађајте увек добра дела из своје душе, неговане Христовом вером, љубављу, молитвом, милосрђем. Тога ради нека вам не дотужи добро чинити и – беспосличарима, и лењивцима, еда би их ваше добро побудило на васкрсење из мртвила нерада. Чините им добро, а лица своја – одвратите од њих, одвојте се од њих, да би они дошли к себи и пожелели друштво добрих и светих. Нека њихово зло не надјача ваше добро. Увек се трудите да зло надвладате добром.
 
3,14
 
А ако ко не послуша речи наше, тога посланицом означите и не мешајте се с њим, да се посрами. То нека буде ваша, и наша, казна за њега; то наш начин да га поправимо и излечимо од његовог зла, које је бременито свима духовним смртима. Таквога не треба оставити потпуно сама, насамо са његовим злом, јер нехрањен нашим добром он може постати још гори, и због тога пасти у очајање. А очајање – то је готова смрт душе. Доста је да се он посрами од добра које му чините, и од љубави којом га обасипате; и тада ће покајање грануги у његовој души, и он ће се љубављу вратити к вама, и опет узаживети заједно с вама истим христочежњивим животом, и тако ћемо сви скупа радосно хитати путем спасења ка чудесном Царству Спаситеља нашег Господа Исуса Христа.
 
3,15
 
Али све дотле, ви нипошто таквога брата не сматрајте за непријатеља, него га светујте као брата. Та он је већ самим својим грехом стекао себи највећег непријатеља, и најопаснијег. Кога? Себе сама. Јер човек је сам себи или највећи пријатељ или највећи непријатељ. Зашто? Зато што, на крају свих крајева, коначна судбина, вечна судбина његова у овом и оном свету зависи од њега, од његове слободне воље и делатности. Јер ни сам ђаво не може приморати човека на грех, на зло; човек сам изабира грех и чини грех, изабира зло и чини зло, и тиме постаје себи највећи непријатељ, и сам себе гура у духовну смрт, у пакао, у вечно царство зла и греха. Ви сте позвани, Христом позвани, да таквог брата спасавате од његовог најљућег непријатеља: од њега самог, тојест од греха који он чини и у коме остаје. Светујте га као брата из наше свете породице, Христове породице, брата који је залутао, који је рањен, који је болестан, који у греху лудује, и коме је неопходан лек од нас: наша брига за њега, наша љубав, наша молитва, наша милост, наша благост, наше добро. Дајте му лек против смрти у коју га је гурнуо његов грех: ваше бесмртно добро, Христово добро; јер лек од смрти је бесмртна љубав Христова, бесмртна истина Христова, бесмртна самилост Христова, бесмртни живот Христов. А све савете сведите на најглавнији савет: Господ Христос је једини истински пријатељ сваком човеку у роду људском, тако и теби, наш саблажњени брате; јер нас једини Он ослобађа нашег највећег непријатеља, троједног и троглавог непријатеља: греха, смрти и ђавола. Само Му треба од све душе припасти покајањем, и Он ће те свемилостиво спасти те свепрождрљиве троглаве аждаје, и увести у дивно царство љубави Своје. Тако ћете увести мир у душу брата свог; љубављу својом протераћете из ње грех његов, зло његово; и међу вама ће зацарити онај мир који Господ обећава онима који Га љубе и испуњују Његове божанске заповести (ср. Јн. 14,23-27).
 
3,16
 
Тај мир је увек од Господа Христа само. Зато је наша молитвена жеља и молитва: Сам Господ мира нека вам свагда на сваки начин да мир. Мир према Богу: постићи ћете када уклоните грех из себе; мир према браћи: постићи ћете када их љубите светом и молитвеном љубављу; мир према непријатељима: постићи ћете када за њих молитвом посредујете пред Богом. Господ је „Бог мира“ (2. Кор. 13,11), и Он једини излива ненарушиви мир у све богољубиве душе које се труде да живе по Његовим светим заповестима. Господ са свима вама! Јер кад је Он са вама, онда је са вама сва божанска љубав, сва божанска правда, сва божанска истина, и сва божанска добра и овога и онога света. А Господ ће бити са свима вама, ако Га ви призовете у своју средину, и држите Га у својој средини својом љубављу, својом молитвом, својим постом, својим светим врлинама; речју: својим еванђелским животом.
 
3,17-18
 
Завршетак Посланице са поздравом увек пишем својом руком, да не би неко под мојим именом потурао и растурао немоје посланице. Такав је мој обичај и правило: да своје посланице завршавам молитвеном жељом и молитвом. И то оваквом: „Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама“. То је сва молитва наша, и циљ свих молитава наших: благодат Христова. Јер у њој су све божанске силе Христове под једним именом, силе које, усвајане нашом вером, нашом љубављу, нашом молитвом, нашим постом, нашим бдењем, свима нашим светим врлинама, а пре њих и упоредо са њима и свима нашим светим тајнама, израђују у нама наше спасење, које није друго до наше препорођење, прображење, освећење, охристовљење, обожење, отројичење. Амин! Амин! Амин!
 
Света обитељ Ћелије
Васкрс
1955

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.