ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
1,1-12
 
2. Сол. 1,1-12: 1 Павле и Силуан и Тимотеј цркви Солунској у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу: 2 благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 3 Дужни смо свагда захваљивати Богу за вас, браћо, као што је право, јер вера ваша веома расте, и множи се љубав свакога од вас међу вама, 4 тако да се ми сами хвалимо вама по црквама Божјим, због трпљења вашег и вере ваше у свима вашим гоњењима и невољама које подносите. 5 То је доказ праведнога суда Божјег, да се удостојите царства Божјег, за које и страдате. 6 Јер је праведно у Бога да врати муке онима који вас муче, 7 а вама које муче покој с нама кад се Господ Исус појави с неба с анђелима силе своје, 8 у огњу пламеноме, да казни оне који не познају Бога и оне који не слушају еванђеље Господа нашег Исуса Христа. 9 Они ће бити кажњени вечном погибли од лица Господњега и од славе силе његове, 10 кад дође у онај дан да се прослави у светима својим и да буде диван у свима који га вероваше, јер сте поверовали сведочанству нашем.
11 За ово се и молимо свагда за вас, да вас Бог наш учини достојнима звања и да испуни свако благоволење своје доброте и дело вере у сили; 12 да би се прославило име Господа нашег Исуса Христа у вама, и ви у њему, по благодати Бога нашег и Господа Исуса Христа.
 
1,1
 
Ма с које стране приступао Цркви, она је увек сва од Оца кроз Сина у Духу Светом. То важи за Цркву као целину, а и за сваку помесну цркву. Црква је тројична и по природи и по делатности: сва јој је душа тројична, тројицелика, сва савест, сва воља, сва делатност; све што је њено пројављује се од Оца кроз Сина у Духу Светом; сав живот њен је у јављању те благодатне тројичности, те благодатне отројичености. Сваки члан Цркве живи у благодатној тројичности, и у сваком члану Цркве живи благодатна тројичност. Јер се члан Цркве и постаје крштењем, погружавањем васцелог бића у Свету Тројицу, при чему се крштавани облачи у Христа Господа Духом Светим уз благоволење Оца. На самом почетку хришћанин постаје обиталиште, храм Свете Тројице, и Света Тројица његово жилиште. Но тај почетак носи у себи пуноћу отројичујуће благодати, која се даје при светом крштењу, да се у хришћанину продужи кроз сав живот његов на земљи и кроз сву вечност његову на небу. Јер шта је хришћанин? Члан Цркве. А Црква? Обиталиште Свете Тројице, подобије Свете Тројице. И више: Црква је тело оваплоћене Друге Ипостаси Свете Тројице – Господа Христа, и тиме – вечна својина Њена. Зато бити члан Цркве и значи: живети Светим Тројицом, непрестано отројичујући себе благодаћу светих тајни црквених и светих врлина црквених.
Тројичност мерило црквености, печат црквености, знак црквености. Све што није под тим знаком, под тим печатом, није црквено, није хришћанско, није еванђелско: јер хришћанско је, јер еванђелско је, јер црквено је само оно што је од Свете Тројице и у Светој Тројици и на Светој Тројици. А пратројичност дата је нашој души, самом бићу њеном, јер је створена по слици Свете Божанске Тројице. Црквом пак дата је људима сва Света Тројица: да би их Црква отројичила до најпуније мере која је могућа за тројицелику природу људску. То благодатно отројичење, које је циљ сваког људског бића у Цркви, није нешто спољашње за биће људско, већ најунутрашњији захтев и потреба тријадолике душе људске, њен најприроднији смисао, њена најважнија вредност: сва њена бесмртност, сва вечност, сва свевредност. Да, у самој суштини својој човек је црква у маломе. Он је и створен као Црква у маломе, да би оваплоћењем Господа Христа, у Његовом телу као Цркви, постао сав црква, васцелим бићем својим постао Христом Црква у великоме: црква у свему што сачињава његово боголико, христолико, духолико биће. Не само то, него је и васцело мироздање, са свима створењима у њему, од херувима до црва, створено Богом Логосом као Црква, космос – Црква, тело коме је глава Господ Христос (ср. Кол. 1,13-22). Тако: мала црква у великој Цркви кроз оваплоћеног Бога Логоса; и у томе вечни божански смисао свеколике творевине Божје, и сваке твари посебно. У тој свевредности бића свог човек се и држи слободом својом: слободом вере своје у Богочовека Христа, који је глава телу Цркве, и само тело Цркве. Слободним пак грехом својим човек се отпађује од Цркве; јер је грех сила која обестројичује човека, обезбожује, и тиме обесцрквује. Чудесном и свечудотворном жртвом Својом Господ Христос је победио грех и смрт и ђавола, и роду људском дао благодатне силе у Цркви, да себе отројичује све потпуније и потпуније, и тиме потискује грех из себе. А шта је грех? Грех је све оно што није од Свете Тројице, што не води Светој Тројици, и што не служи Светој Тројици. Црква је свеживотворно тело Богочовека Христа, и кроз Њега и преко Њега – Свете Тројице, која и обавља спасење света у Цркви благодатним силама Својим, које и спасавају сваког члана Цркве од греха и смрти и ђавола, испуњујући га вечним животом, вечном истином, вечном правдом, вечном љубављу. Црква је, права Црква „у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу“. Тако и сваки члан Цркве, само је онда прави члан, ако је „у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу“: ако живи у Њима и спасава себе благодаћу и подвизима.
 
1,2
 
Све божанске тројичне силе у Цркви, којима се врши спасење света, називају се и јесу благодат. Благодат је сва, и најмања и највећа, увек од Оца кроз Сина у Духу Светом. Уствари, нема мале благодати, сва је благодат велика и превелика, јер је сва од Свете Тројице, само се даје људима у потребним мерама, према мери њихове вере и љубави и осталих подвига. Али увек у довољној мери, потребној да човек може победити у себи сваки грех, сваку смрт, сваког злодуха. Благодат је сила која човека држи у границама тројичности, у живљењу тројичношћу, у подвигу отројичења, и неда му да застрани у ванбожје и небожје. Неда му, ако он свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом добровољно стреми к Богу, хоће да живи Богом и ради Бога. Када се слободна воља човекова добровољно потчини благодати, и живећи њоме сва се облагодати, онда човек лако и радосно извршује све заповести Господње, остварује све подвиге еванђелске, практикује све свете врлине. Тада божански мир силази у његову душу, „мир који превазилази сваки ум“ (Флб. 4,7): јер тројична благодат „чува срца људска и мисли људске у Господу Исусу“ (Флб. 4,7), чува их и држи их ван грехољубља, ван страсти, ван богоборних и богопротивних прохтева и жеља. Без благодати тројичне нема мира бићу људском, савести људској, срцу људском, уму људском. Само облагодаћено срце поседује божански мир, и облагодаћена савест, и облагодаћен ум. Једино отројичујућом благодаћу биће људско расте из силе у силу, из савршенства у савршенство, која стоје пред њим као богопостављени задатак његовој боголикој природи. И са тим отројичењем упоредо расте мир и радост спасења, мир и радост вере, вере – у Господа Христа, јединог истинитог Бога; мир и радост љубави – ка Господу; мир и радост молитве – ка Господу; мир и радост свих христочежњивих подвига ка Господу: „мир и радост у Духу Светом“ (Рим. 14,17; ср. Гал. 5,22-23). Јер све Христово и еванђелско остварује се у срцу хришћаниновом Духом Светим.
 
1,3-4
 
Вера ваша? То је сав однос ваш према Богу, а преко Њега и према свима створењима Његовим. Вери твојој Бог каже себе теби, али и себе каже теби самом. Јер тек кад Богом и из Бога погледаш себе, ти угледаш правога себе, и познаш правога себе. Исто тако, кад Богом и из Бога погледаш творевину Божју, ти тек онда познаш тајну њену и смисао и вредност, јер ти Бог открива унутрашњу логосну тајну сваке твари, открива је вери твојој, вери која је душу твоју поверила Господу као Творцу и Домаћину света, који и води сваку твар путем њеног богоназначеног постојања и изживљавања себе. Вером васцело биће човеково расте ка Богу: расте душа његова, расте савест, расте воља; и благодаћу Божјом шири се по свој твари, те човек вере сву твар осећа као нешто своје, као део себе; што уствари и јесте, јер је сва твар логосна. И то човек расте у све бесмртности божанске, остајући увек при својој људској природи. Зато хришћаниновом усавршавању нема мере: једина је мера – безмерје, једини крај – бескрај. Но такву веру омогућио је роду људском само Богочовек Христос, ваистину једини истинити Бог, и ваистину једини истинити човек. Поставши човек, а оставши савршени Бог, Он нам је дао све што треба људском бићу за истиниту и правилну веру. Сва божанска савршенства Он је савршено остварио у природи људској, у човеку, и тиме нам показао – Он први и једини – образац савршеног човека. И дао свима људима сва средства, да то савршенство постижу још овде на земљи, продужујући га на небу. Прво и главно средство јесте вера у Њега Богочовека, као у јединог истинитог Бога и јединог истинитог човека, увек бесмртно и надсмртно живог у Богочовечанском телу Његовом Цркви, у којој су и сва животворна и благодатна средства за доживљавање и усвајање свих истина вере, од прве до последње.
Поставши Богочовек, извршивши богочовечански домострој спасења, основавши Цркву, давши у њој сва средства и све божанске силе потребне за спасење сваком људском бићу, Господ Христос је дао роду људском једину праву веру, свеобухватну и свеспасоносну. Та вера даје човеку вечну истину, даје вечну правду, даје вечни живот, – зар то није истинита и права и свеспасоносна вера? А важније од најважнијег: она даје човеку јединог истинитог Бога и Господа, а тиме – зар не даје све и сва што је потребно људском бићу у свима световима и у свима животима? То што нам вером даје Богочовек Христос, не даје бићу људском нико од људи, нико од анђела, нико од назовибогова, и не може дати, пошто тога нема у себи, у бићу свом. Зато смо за ту веру дужни свагда захваљивати Богу. Да, Богу. Јер да Он, Једини Човекољубац, није сишао међу нас и постао човек, и као човек на човечански приступачан и убедљив начин показао нам и дао нам истинитог Бога, ми људи не бисмо никада познали истинитог Бога, и никада поседовали праву веру у Њега. Ето, истинити Бог је ту, међу нама, и као човек живи вечном Божанском истином, вечном Божанском правдом, вечном Божанском љубављу, вечним Божанским животом, и све чини нашим вером у Њега. Зато вера наша у Њега непрестано расте кроза све то и у свему томе. То је у природи њеној: расти у све богочовечанске стварности Христове, усвајајући их и живећи њима као својим бесмртним животворним силама. Вера наша расте нашом ревношћу, нашом молитвом, нашом љубављу, нашом милостивошћу, нашим постом, нашим страдањем за Христа; расте сваком светом тајном Цркве и сваком светом врлином Цркве.
На истиниту веру ударају сви поклоници лажних богова и сви самозвани богови. А самозвани богови су демони и сви људи демонског самољубља и демонског самообожавања. Од њихових христоборних напада вера у правих хришћана расте и јача, као што се витко дрво бујно развија и разраста под ударима ветрова и олуја. Јер како би у хришћанина расла вечна Истина Христова, а да је сатанска лаж не напада кроз грехољубиве људе? и Правда Христова, а да је неправда не гони? и Љубав Христова, а да мржња не јуриша на њу? Све је то сасвим природно. Али је исто тако природно да све што је у човеку вечно расте кроз богочовечно: расте, заклоњено његовом ревношћу огњеном.
Повезани вером, хришћани су повезани и љубављу. Јер вера увек проклија љубављу, и расте њоме. Као што се и љубав храни вером која душу човекову везује са Богом љубави – Господом Христом. Вера открива у свакоме човеку нашег бесмртног боголиког брата, нашег вечног сабрата, и побуђује на љубав према њему, јер је свакога човека Бог створио боголиким, да бисмо у свакоме волели оно што је боголико, божанско, бесмртно, вечно. Вера љубављу расте, али се и љубав множи вером. Хришћанину је вера свевидећи вид: њиме он у сваком човеку сагледа свог вечног брата, кога љубављу вида од свакога греха и болести и недостатка. Кроз љубав и веру ми хришћани све јаче и дубље урастамо у једно тело, у свето тело Цркве: све више постајемо саставни делови међу собом: постајемо једна душа – саборна душа Цркве, једно срце – саборно срце Цркве, једна савест – саборна савест Цркве, један ум – саборни ум Цркве. И осећајући сваког члана Цркве као саставни део себе, ми све више и више волимо један другог светом љубављу: све више и више живимо један у другоме и један за другога. Све у нама и међу нама бива као у једном светом телу: сваки орган служи свима, сваки делић – целини: око служи и нози и нокту, зато га подједнако воли и нога и нокат; али и нога и нокат служе оку, зато их и око воли светом истрајном љубављу. Вером и љубављу наше су душе тако уткане једна у другу, да ми свачију душу осећамо као своју, и све њене радости као своје, и све њене подвиге као своје, и све њене патње као своје. Ако се хришћани ичим хвале, они се хвале тим саборним светим животом, тим саборним светим умом, тим саборним светим страдањем, том саборном светом савешћу, саборном светом вером, саборном светом љубављу. То је понос и дика Васељенске Цркве Христове, а и сваке помесне Цркве.
Имајући то у виду, христоносни апостол и пише Солунским хришћанима свети наук: Дужни смо свагда захваљивати Богу за вас, браћо, као што је право, јер вера ваша веома расте, и множи се љубав свакога од вас међу вама, тако да се ми сами хвалимо вама по црквама Божјим, због трпљења вашег и вере ваше у свима гоњењима и невољама које подносите.Вера ваша надраста сва гоњења, јер душу вашу диже изнад земље, ка небу, и даље: ка небесима изнад свих небеса, и ка Господу над свима небесима; и нема гоњења које вас може пратити на тим висинама, јер свако гоњење се роди на земљи и остане на њој, увек мање и увек ниже од вере ваше која душу вашу држи на херувимским висинама, на божанским висинама, где Христос седи с десне стране Бога Оца, и тамо не допиру никакви земаљски лупежи, разбојници и мољци. Ваша вера је обучена у непробојни оклоп. А то је? Свето трпљење ваше: јер увек гледате на Зачетника и Свршитеља вере наше Господа Исуса, који не марећи за срамоту претрпе крст (ср. Јевр. 12,1-2). И крстом? Победи грех, смрт, ђавола и пакао. Тако и ви, и сваки од вас, крстом, крстоносним трпљењем светим побеђујете сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и васцели пакао. Ми се крстом хвалимо као свепобедним знаком и силом и оружјем. А то у свакодневном животу значи: хвалимо се светим трпљењем, које све муке Христа ради, све невоље, сва гоњења подноси молитвено, кротко, благо, молећи се и за гонитеља, да и њих Господ благи просвети и научи вечној истини и вечној правди и вечном животу кроз свето покајање и свету веру и свету љубав. А свето трпљење, а свети крст се неприметно разраста у лучезарну звезду, гласећи собом свепобедни бојни поклич и лозинку: „Овим ћеш победити!“
 
1,5
 
Ваша вера расте у гоњењима и невољама, и љубав се ваша множи у њима, – чега је то доказ? Праведнога суда Божјег. Јер све што се с вама збива, збива се по Еванђељу Божјем, зато што Еванђеље садржи план Божји о свакоме од вас, и о васцелом роду људском. Као такво, Еванђеље Божје и јесте праведни суд Божји: и о мени и о вама, и о свету и о човеку, и о добру и о злу, и о истини и о лажи, и о правди и о неправди, и о времену и о вечноети, и о Богу и о ђаволу. Дошавши у наш земаљски свет, једини истинити Бог и Господ Исус Христрс донео нам је Собом васцело Еванђеље Божје – „Вечно Еванђеље“ (Откр. 14,6). И ми људи једино од Њега и једино Њиме јасно знамо: чему води добро а чему зло, чему истина а чему лаж, чему правда а чему неправда, чему Бог а чему ђаво. По свеправедном суду Божјем: пред свима нама људима стоји сва истина Божја а и сва лаж ђавоља, сва правда Божја и сва неправда ђавоља, сав рај Божји и сав пакао ђавољи; и нама је дата слобода: да слободно бирамо оно што хоћемо, да се слободно опредељујемо за Бога или за ђавола, за истину Божју или за лаж ђавољу, за рај или за пакао, за царство Божје или за царство ђавоље. По праведном суду Божјем: пред нас људе у овом свету стављени су и смрт и живот да бирамо; избор зависи од наше слободне воље; нико нам га не може наметнути, ни Бог ни ђаво.
Ми знамо: све што је Божје – бесмртно је, надживљује све муке и гоњења и невоље, надживљује и све смрти, које непријатељи Божји туткају на оно што је Божје у нама и на све што је у Еванђељу Спасовом. А Еванђељем Спасовим нама се даје све бесмртно, све божанско, све вечно: од нас пак тражи се једно – вера. Вера: да је све божанско својом истином, својом правдом, својом бесмртношћу јаче од свега небожанског, ванбожанског, противбожанског, ђавољег. Када таква вера захвати душу, и овлада њоме, и влада њоме, онда хришћанин радосно подноси сва гоњења, све невоље, све муке. И радосно трпи за Христа све крстове. Јер трпљење је оклоп који сам из вере расте и оклопљује је и чува је од свих смрти. Растући непрестано ка небу, вера сву душу хришћанинову преноси на небо. И док он телом хода по земљи кроз страдања и муке, душа му небом језди, а земљу и све што се на њој збива посматра с неба, и јасно види сву сићушност и пролазност сваког земаљског збивања. Зато је и радосна у подношењу гоњења и невоља за Господа Христа. Гоњена у земаљском царству, она свим бићем осећа да је њено – Царство небеско (ср. Мт. 5,10).
Хришћани страдају од гонитеља не зато што су њихови гонитељи јачи од њих, него да се слободно обелодани и злољубље гонитеља и христољубље хришћана, и безумље првих и трпљење других. Гоњени, хришћани радосно трпе, јер знају да је пролазан сав овај свет акамоли гонитељи њихови; гоњени, они уствари хитају ка Царству небеском, Царству Христовом. Из свеправедног Еванђеља Божјег хришћани знају: да истину Христову морају одстрадати у овоме свету, пошто је против ње сва лаж људска и ђаволска; да правду Христову и љубав Христову и добро Христово морају одстрадати у овоме свету, пошто је против њих сва људска и ђаволска неправда и мржња и зло. Поборници зла могу свим могућим лажима својим бити хришћане ради Истине што је у њима, али никада не могу убити Истину у њима, јер је сам Господ Христос та Истина; тако исто они могу свим неправдама тући хришћане ради Правде што је у њима, али је никада не могу уништити, јер је та Правда – сам Господ Христос у њима. А Њега – јединог истинитог Бога и Господа, ко може убити и уништити, када је Он васкрсли победио све смрти, све ђаволе, све паклове? Радосно страдајући за Господа Христа у овоме свету, хришћани уствари дају од себе неизмерно мало према безмерном богатству које Господ пружа људима Својим Царством Божјим. Царство Божје? – Царство истинитог Бога, Царство Вечне Истине Божје, и Правде Божје, и Љубави Божје, и Радости Божје, и Живота Божјег; Царство свих уопште савршенстава Божјих. То је нешто што око људско заиста никада видело није, и што ум људски заиста никада замислио није, и што уши људске заиста никада чуле нису, и што срце људско заиста никада наслутило није: све божански неизмерно, све божански чудесно, све божански савршено, све божански вечно, све божански прелепо (ср. 1. Кор. 2,9-10; 2. Кор. 12,1-5). Зато што је све то ваистину тако, и што све то најочигледније зна и сам врховни непријатељ Господа Христа – свезли Сатана, он и удара хришћане свакојаким мукама и невољама и гоњењима, еда бих како одвратио од Царства Божјег. Али зато и хришћани с радршћу знају спасоносну благовест еванђелску: да им кроз многе невоље ваља ући у Царспво Божје (Д. А. 14,22), и да се неисказано блаженство разлива по души њиховој када страдају ради Царства Божјег (ср. Мт. 5,10).
 
1,6
 
Ко свесно ратује против добра, самим тим поробљује себе злу и служи злу. А човеково служење злу, увек је свесна или несвесна мука за душу његову; већином несвесна. Јер боголика душа човека, држећи зло у себи, увек осећа у себи муку од тога. И то стога што је свако зло, у прасуштини својој, од ђавола, а то значи: од пакла. Отуда, свако зло је мали пакао у души човековој; а у паклу, и оном најмањем, паклена мука. Самим својим присуством у души човековој, зло мучи човека, свесно или несвесно. Зато што са злом кроз човека струји паклена ђаволска сила, која муком гори и муком живи. А зло тиме живи што увек ратује против добра. У природи је зла да неће добро, никакво добро: ни мало, ни веће, ни највеће. Јер је у природи ђавола да неће Врховно Сведобро – Бога, и сва остала добра која се лију из њега у свет анђелски, човечански и тварни. Свако људско зло је тиме зло што је против Божјег добра: јер и најмање добро увек је пореклом од Бога. Тако је зао човек уствари увек, свесно или несвесно, против Бога и свега Божјег. Он неће ни Бога, ни Божје, ни божанско: он хоће да буде свој, да буде „аутономан“, самосталан, да живи собом и од себе и ради себе. Типичан пример тога је лењи и зли слуга у Спасовој причи о талантима. Лењи и зли слуга неће ништа Божје ни у себи ни у свету око себе, неће ни самог Бога ни у себи ни у свету око себе: зато и закопава „талант“ у земљу: тојест све што је Божје у њему он сахрањује, умртвљује, неда му да дела у његовом бићу, у савести, у души, у вољи: ништа Божје он неће ни у својој савести, ни у својој души, ни у својој вољи, ни у своме телу. И тако сав живот на земљи; он води без Бога и Божјег, ван Бога и Божјег, и против Бога и Божјег. И све тако, до? – Смрти. Онда он излази на суд и обрачун пред Господарем бића – Богом. Па и ту он упорно остаје при своме богоборству, и у очи говори Богу да Га неће за Господара, и да неће ништа Божје у себи, зато и враћа „талант“ Богу. Уствари, тајна његова у чему је? – У његовом злу, у његовом злољубљу. Ту тајну његову открива нам сам Господар. Зли и лењи слуга добровољно се одрекао Бога и свега Божјег, и живео оним што је ванбожје, небожје, противбожје: тиме је хранио своју душу на земљи; са таквом душом је и отишао кроз смрт тела у онај свет; са таквом богоборачком душом и стоји пред Богом, и против Бога, и у оном свету. И тамо он хоће да је без Бога, далеко од Бога, ван ичега Божјег. И тиме сам себи бира вечност зла и мука и безбожја – свет демонa: пакао. И када Господ Бог изриче Своју пресуду над њим: „неваљалог слугу баците у таму најкрајњу, Он тиме објављује највишу могућу правду у свима световима: потврђује слободни избор лењога слуге (Мт. 25,14-30). Бог би био недоследан и тиранин, када би богоборног слугу силом натерао у рај; и изузетно неправедан, јер би у том случају морао уништити његову слободну вољу; а уништавањем слободне воље уништио би саму суштину његове личности, његовог бића; и тиме учинио највећу неправду. А то потпуно противречи правди Божјој и бићу Божјем као свеправедном и свемудром.
У самој ствари, грехољубив, злољубив човек још за живота на земљи осуђује сам себе на вечне муке. А Бог му не спутава слободу насилнички, него му и у оном свету отвара и даје царство зла, вечност зла, која тиме и живи што је сва против Бога. А у томе је и васцело биће грехољубивог и богоборног човека. Вечно царство зла – пакао, тиме и јесте пакао што у њему живи чисто зло, без икакве примесе добра, живи собом, од себе, у себи: бесконачно живи једући, гризући, прождирући и повраћајући себе бесконачно и неуморно. У томе се и састоји сва мука зла, његовог врховног творца – ђавола, и свих подвижника зла и ђавола у људском обличју. Вечити плач од немоћне злобе у оковима омиљене „аутономности“, „аутаркичности“, самодовољности; и вечити шкргут зуба против Бога и свега Божјег, у тами најкрајњој, где никакав зрачак светлости Божје не допире, и где се вечито умире, али се никада не може потпуно умрети.
У човечанском свету шта је праведније од јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа и Његовог божанског Еванђеља? Ништа, ништа, очигледно ништа. А кад људи ратују против јединог истинитог Бога, и јединог истинитог Еванђеља, зар не ратују на првом месту против себе самих? Несумњиво. Ратовање против Христових следбеника, и гоњење, и мучење, окреће се на крају крајева против самих гонитеља и мучитеља. Јер последњу реч о свему људском, и о свима људима, има Вечна Правда Божја, која је сва у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. А она се неће огрешити о Вечну Љубав своју када „врати муке онима који муче“ носиоце Вечне Правде Христове у овом земаљском свету. Она ће поступити свеправедно са њима, као и са лењим и злим слугом у Еванђељу: Вечна Љубав Божанска неће тирански, насилно да уништава њихову слободу и добровољну љубав према злу; Вечна Правда Божанска даће им и вечно царство онога за чим су жудели и на чему су радили за живота на земљи.
 
1,7
 
На земљи нема мира, нема покоја боголикој души људској док не нађе истинитог Бога и Творца свог – Господа Исуса Христа, који ју је и створио боголиком, да би у Њему имала покој свој и блаженство своје и савршенство своје. И заиста, боголика, христолика душа човекова и налази свој покој једино када се сва преда Господу Христу, преда вером, љубављу, надом, молитвом, постом, смиреношћу, кротошћу (ср. Мт. 11,29). Без вере у Господа Христа као јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља у свима човечанским световима, нема мира духу људском. Све док су људи без те вере, они се „једнако мету у срцима“ својим и никако не могу ући у „покој Бога живога“, јер иза неверја у Господа Христа увек стоји „зло срце неверја“ (ср. Јевр. 3,10.11.12). А када се душа добровољно и смирено преда вери у Господа Христа, она се причести и тог покоја; или тачније: она се са рашћењем вере своје све више и више причешћује тог покоја божанског, који разлива по њој неисказано миље и блаженство и радост, са којима се ништа земаљско не може упоредити. А тај чудесни покој божански нарочито се умножава у душама гоњених и мучених за веру Христову. На челу пак тих гоњених и мучених стоје свети апостоли Христови, са којима ће и сви остали страдалци за веру Христову примити вечни покој, вечно блаженство, вечну радост при другом славном доласку Господа Христа.
 
1,8
 
При првом доласку Свом Господ се јавио као смирени Богочовек: да људе научи истинитоме Богу, најубедљивије и најсавршеније и најнепосредније показујући им у Себи истинитог Бота; и да им да Еванђеље спасења од греха, смрти и ђавола кроз служење једином истинитом Богу и живљење Његовим светим Еванђељем. А при другом доласку Свом с неба с анђелима силе Своје, у огњу пламеноме, Господ ће се јавити да суди свима и свакоме по томе како се ко односио према Њему – једином истинитом Богу, и према Његовом Еванђељу – Једином Еванђељу спасења рода људског (ср. Д. А. 17,31). После Спасовог богочовечанског живота и подвига спасења на земљи, људи немају изговор за неверовање у Њега као јединог истинитог Бога. Јер шта је то што је Он као једини истинити Бог могао открити роду људском о Богу а није открио, те да би људи могли рећи: ми нисмо Њега примили и познали као истинитог Бога, зато што није учинио то и то! И шта је то што је Он као једини Спаситељ света од греха, смрти и ђавола, могао учинити а није учинио, да би људи с оправданим разлогом могли одбацити Његово Еванђеље и не живети по њему? И које је то свето средство, и света сила, и света тајна, и света врлина, које је Спаситељ још требао дати нама људима ради остварења нашег спасења и стицања вечног живота, а није нам дао у светој Цркви Својој? Да Господ Христос за живота Свог на земљи, а и преко Цркве Своје кроз векове, није творио и не твори дела која само истинити Бог може творити, онда би људи могли имати извињења што не верују у Њега као јединог истинитог Бога, не познају Га као таквог и не признају као таквог. Да Господ Христос за живота Свог на земљи, и преко Цркве Своје кроз векове и векове, није говорио и не говори истине спасења и вечнога живота које само истинити Бог може говорити, благовестити, онда би људи могли имати извињења што не примају Његово Еванђеље. Зато је и природно и праведно да такав човекољубиви Бог казни оне који не признају Бога у Њему и оне који не слушају Његово Еванђеље спасења. А такви су стога што су драговољно остали упорни у своме неоправданом богоборству и христоборству, попут лењог слуге.
 
1,9
 
При првом доласку Свом Господ је завесом тела Свог прикрио неисказани сјај Божанства Свог, божанских савршенстава Својих. А кад је на Тавору при преображењу зачасак показао тај сјај, свети ученици су попадали на земљу од блеска. При другом пак доласку Свом Господ ће се јавити у свој Божанској слави Својој; тада ће свима и свакоме бити јасно да је Он заиста једини истинити Бог и Господ, зато ће и проплакати сва колена земаљска: једна од усхићења и радости, а друга од туге и жалости (ср. Откр. 1,7). Тада ће за трен ока праведницима бити у најсавршенијој потпуности јасно све што Господ Христос Богочовек јесте, и васцело Његово Еванђеље, и Његова вера и сви подвизи вере; чудесно лице Господа Христа речито ће казивати све истине божанске, све правде божанске, све намере божанске, све тајне божанске о свету и роду људском. Као што је Господ Христос на Тавору тројици ученика показао и доказао Себе као Бога, тако ће на Дан суда казати то лицем Својим свима људима свих времена. Као што је за живота на земљи Богочовеково лице зрачило неком неисказаном милином, и свеистином, и свеправдом, и свељубављу, и свеспасоносношћу, и свечовекољубљем, те је апостол Филип, хотећи да објасни ко је и шта је Исус = Месија, све свео на овај доказ: „дођи и види“ (Јн. 1,46). Дођи и види: Њега, Његово лице – и мораш осетити и видети у Њему Бога и Спаситеља, и сваку пуноћу божанске истине и правде и љубави и добра и вечности и блаженства. Ово утолико пре, и у несравњено већој мери, важи за други долазак Господа Христа. Онда видети Његово пресјајно лице Божанско значиће – видети све што је људском бићу потребно у васцелој вечности и у свима његовим животима: тада ће сваки у Његовом лицу видети, видети, видети васцелим бићем својим одговоре на сва питања духа људског и објашњење свих тајни бића људског и свих судбина људских. У том чудесном лицу Богочовековом христогонитељи ће и злољупци и сви поборници зла уопште прочитати јасно и увидети свеубедљиво због чега одлазе у вечне муке; и никакво им објашњење људско неће више бити потребно. Пресвето и пресветло лице Господње зрачиће божанском осудом свакога зла и греха и свих људи који су свесно и упорно изједначили себе са злом и грехом, и својим добровољним грехољубљем и злољубљем остали до краја одани злу и греху, а тиме и њиховом вечном царству – паклу, и цару пакленом – Сатани. И „они ће бити кажњени вечном погибли од лица Господњега“. Вечном? Да, вечном: јер је човек створен Богом за бесмртност и вечност, и јер је и зло човеково – вечно, и добро човеково – вечно. То је основна благовест Христова Еванђеља: то је свеблаговест коју је Он објавио за живота Свог на земљи; а то је и праблаговест и праеванђеље Његово, које је објавио створивши човека боголиким. И из праеванђеља и из Еванђеља Спасова јасна је и очигледна ова истина, ова свеистина о човеку: човек је вечно биће. Пази: све што чиниш има вечну вредност; све што мислиш, све што осећаш, све што доживљујеш – има вечну вредност и одређује твоју вечну судбину. Живиш у времену и простору а вечан си, и вечно је све што је од тебе: и зло је твоје вечно, и добро; зло вечно, зато и погибао вечна; добро вечно, зато и блаженство вечно. Чинећи зло, ти убијаш себе вечном смрћу – смрћу која је бесмртна и увек жива; њена страхота је у томе што је њен живот, њена бесмртност сва изван Бога и свега Божјег, сва далеко од Бога и без Бога. А та бесмртност и вечност зла: тај живот ван Бога и без Бога и против Бога и јесте мука, вечна мука; и та мука ће се стално обнављати, стално понова рађати, и што дуже траје – све је јача, све силнија, све млађа, све бесмртнија, све вечнија.
Сам Господ лично сишао је с неба, постао човек, и с тобом човече, сваки човече, говорио лице у лице, и дао ти лично Он васцело небо, васцело Царство небеско; дао ти спасење од греха и смрти и зла подаривши ти Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и кроз то сав божански рај и обожење, и ти си све то одбацио – неверјем. Погледај лице Господа Христа при другом доласку – није ли божански праведно и свеправедно што сви упорни грехољупци и христоборци бивају кажњени „вечном погибли“? Ено доказа лице Његово, и слава силе Његове. Нико им се с правом не може ни одупрети ни противстати, ни не послушати их. За живота свог на земљи, зли људи обично мисле да је сила зла огромна, свепобедна; тако и сила греха; али на Страшном суду видеће да је сила њихова и њиховог зла и греха – бедна, немоћна, срамна; и још ће свеубедљиво увидети да су се борили против Непобедивог и Свепобедног и Свемоћног и Свеславног. То ће они осетити свим бићем својим, и примити погибао вечну, муку вечну као логачан и природан завршетак свог христоборног живота.
За живота Свог на земљи Спаситељ је божанску силу Своју покривао немоћима људске природе Своје, и пројављивао је ретко: при преображењу Свом, при крштењу, при васкрсењу, при вазнесењу, при чудотворењу. А то је радио са богомудрих разлога домостроја спасења рода људског. А при другом доласку Његовом, сва сила Божанства Његова биће очигледна за све и свакога: славна сила, и силна слава: и у Њему и у светим анђелима Његовим око Њега. Слава силе Божанске Истине Христове биће таква, да ће од ње свака сила ђавоље лажи у трепет утонути; исто тако и славе силе Божанске Правде Христове, Божанског Добра Христовог, Божанске Љубави Христове биће такве – да ће свако зло у грозницу пасти и у вечну муку пропасти од самог погледа на њих. Тада ће сви увидети да нема славне силе мимо силу Истине Божје, и Правде Божје, и Љубави Божје, и Добра Божјег. А свака друга сила која сада проглашава себе као славну, тада ће се обнажити и разголитити и показати своју срамну и смрдљиву голотињу. И та срамна слава пратиће сустопице вечну погибао свих христобораца и христопротивника.
 
1,10
 
Шта је слава човекове душе? Боголикост њена: Бог у лику њеном. А шта је слава човекова тела? Боголика душа: божанскост и богочежњивост њена. Уствари, једна је и иста слава и душе и тела људског: боголикост, све божанске клице и силе, дате им при стварању. То разрађено и умножено у телу и души, – слава је и тела и душе, слава васцелог бића човековог. Душа је од Господа и ради Господа, зато је слава њена: испунити себе сваком пуноћом Божјом (ср. Кол. 1,16; Јевр. 2,10; Кол. 2,9-10; Еф. 1,23; 3,19). А то није друго до подвиг благодатног освећења себе, обожења себе, охристовљења себе. Јер уколико човек испуњује себе „сваком пуноћом Божјом“ помоћу светих тајни и светих врлина, утолико постаје светији, богоподобнији, христоликији. А тиме и славнији. Јер је то, једино то – непролазна и вечита слава бића људског: једина људска слава која надживљује нашу телесну смрт и овај видљиви свет. А та слава – сва је од Господа Христа: јер је Он – слава наша, вечна слава људскога бића. То ће се нарочито обелоданити „у онај дан“, у дан Страшнога суда. Тада ће сва христоликост душе светих испунити и њихова васкрсла тела, и она ће засијати вечном христоликошћу; те ће тако и њихова христолика тела бити „једнака телу славе Његове“ (Флб. 3,21). У светима Божјим још за живота њихова на земљи слава је њихова – у христоликости бића њихова, нарочито душе њихове, и унеколико и тела њиховог, као органа душе њихове. Само је све то покривено, и сакривено, разним невољама и мукама и поругама и срамотама, кроз које свети Божји људи пролазе у овом животу и свету. А „у онај дан“, када сунце наше, Господ Христос дође по други пут у слави Својој вечној, тада ће и свети Његови заблистати Њиме – Незалазном Светлошћу, Њиме – Сунцем Правде, заблистати у потпуности: и Он ће бити у њима све и сва: и живот и истина и радост и љубав и вечност и блаженство; и живећи Њиме васцелим бићем Својим, они ће све Његово осећати као своје, и „биће као и Он“ (ср. 1. Јн. 3,2): потпуно христолики, христоподобни, и тиме прослављени славом којој нема краја ни у каквој вечности. Тако: Господ чудесни биће слава светих Својих, а и они ће бити слава Његова: јер ће се тада у потпуности открити чудесна свемудрост Његова у стварању света и у спасењу света, а кроз спасење и у прослављењу света.
„У онај дан“ биће сваком људском бићу јасно да је Богочовек Христос заиста једина истинска слава и једина истинита дивота људског бића, људског рода уопште, и свега видљивога и невидљивога. Тада ће свака душа сваког верника показати у себи дивног Господа Христа: кога је она вером уселила у себе, вером усвојила, вером пронела кроз васцело биће своје, вером изједначила са собом, вером претворила у своју савест, у свој ум, у своју душу, у своје биће. Јер шта је вера? Вера је – потпуна преданост себе Господу Христу, једином истинитом Богу, и живот у Њему, по Њему, и ради Њега. Хришћанин вером постаје органски део Богочовечанског бића Христовог, постаје лоза на чокоту – Христу; и живећи на том Чокоту и од тог Чокота, он живи божанским силама Господа Христа, живи Његовим васцелим Божанством, и тако живећи Спаситељем он се спасава од греха, смрти и ђавола, и рађа много рода – непролазног, вечног, богочовечног (ср. Јн. 15,1-6). Живећи Господом Христом, хришћанин стиче све што је Христово, охристовљује се, обогочовечује се, овечнује се: Христова божанска Љубав постаје његова, и Христова божанска Правда, и Христова божанска Лепота; све Христово постаје хришћаниново, и све хришћаниново – Христово. И духовни лик хришћанинов још овде на земљи у многоме личи на Христа. А „у онај дан“ дивни Господ Христос засијаће „у свима који га вероваше“; и у потпуности ће се испунити речи светог псалмопевца: „Диван је Бог у светима својим“ (Пс. 67,36), и „у свима који га вероваше“. Јер вера и јесте освећујућа и охристовљујућа сила бића човекова: она низводи у човеково биће божанске силе јединог истинитог Бога и Господа и разлива их по човековом бићу, и тако освећује и охристовљује човеково биће. У самој зачетној клици својој вера је света, освећујућа сила, јер повуче биће човеково ка „Једино Светом“: тојест ка једином истинитом Богу и Господу. И затим вера непрекидно расте кроз остале свете врлине и свете тајне, а тиме расте и њена освећујућа сила, која постепено и органски захвата и држи цело биће човеково. Од мере вере зависи мера светости: што већа вера – већа светост; највећа вера – највећа светост. Али и највећој и најмањој вери светост даје сам Господ светости. Јер вера, и она највећа и она најмања, тиме је вера што верујућег везује и уједињује са Господом Христом – Господом светости. А у тој светости – вечна лепота и вечна дивота нашег људског бића. Да, у тој светости – наша христоликост, наша боголикост, и у њој наша блажена божанска вечност. Јер и почетна, јер и најмања светост човекова бића је од боголикости и у боголикости, од христоликости и у христоликости. Вера у Христа и није друго до – непрекидно развијање у себи христоликости у све већој и већој мери. Који верује у Христа – већ је христолик. А у тој христоликости и – његова вечна лепота и дивота, која се у земаљском свету често и не примећује, али ће зато „у онај дан“ заблистати у свима вернима.
У чему се састоји подвиг вере? У свесрдном усвајању сведочанства о Христу Богочовеку као једином истинитом Богу и једином истинитом Спаситељу рода људског. Тај подвиг добровољно усваја Господа Христа као Вечну Истину, као Вечну Правду, као Вечну Љубав, као Вечни Живот. Но у исто време тим подвигом човек предаје Господу Христу сву душу своју, све срце своје, сав ум свој, сву снагу своју; предаје Му их да их Он преради и преобрази у христолике силе и способности, да их охристови, и тиме обожи, обесмрти, овечни, отројичи. Вођен вером, хришћанин у овом животу пролази кроз безброј мука и страдања, зато што је овај свет пун христоборних сила, видљивих и невидљивих. Но пролазећи јуначки тако, он изнутра расте „растом Божјим“ (ср. Кол. 2,19), расте из силе у силу, из радости у радост: јер расте кроз све што је Христово и божанско, кроз све оно што је чудесни Господ донео роду људском и открива вери, а што око људско видело није, ни ухо људско чуло, ни у срце човеку дошло (ср. 1. Кор. 2,9). Тако, кроз подвиг вере јачајући сваком снагом Христовом, хришћани с радошћу трпе сва страдања (ср. Кол. 1,11; Еф. 6,10), испуњују душе своје божанским богатством Христовим (ср. 1. Кор. 1,5; Рим. 8,32). То Његово божанско свебогатство постаће „у онај дан“ очигледно за све: и за верне и за неверне. Та очигледност ће вернима бити на вечну радост, а невернима на вечну муку.
 
1,11
 
„За ово се и молимо свагда за вас“: за ово охристовљење вером, јер је то и мучан и дуг и доживотан подвиг. И то подвиг који ни за тренут не престаје. Зашто? Зато што је биће човеково бездано и безгранично, а ваља га цело испунити Господом Христом. Душа твоја? Бесмртна, и тиме бескрајна и бесконачна, и то боголико бескрајна и бесконачна, а ваља је сву испунити Господом Христом. То пак постићи – труд је на труд и подвиг на подвиг. Сваки грех унакази душу; а многи греси је ођаволе. Да би је ослободио од греха, колико је силе потребно стећи човеку од Јединог Безгрешног, силе која је једина у стању потиснути грех из човека и уништити га. А ту силу која ослобађа од греха Господ даје за веру и остале свете врлине: љубав, молитву, пост, наду, кротост, смиреност, трпљење. Међутим, колико треба човек да приморава себе на сваку од ових светих врлина! Јер грехољубива природа наша вуче ка греху, а често и прикива за грех. Треба много и упорно и немилосрдно приморавати ум свој и срце и душу на молитву, на пост, на смиреност, на веру, на љубав, на наду, на трпљење. То човек хришћанин мора чинити свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом. Но и поред тога су нам неопходне молитве свих наших ближњих, верних, светих, да би нам Господ подарио што више благодати, еда бисмо успели у своме подвигу.
Наш је позив, наше је звање – светост кроз охристовљење, кроз обожење, кроз отројичење, до потпуног благодатног охристоличења (ср. Гал. 4,19). Јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо (Гал. 3,27). Тако у светом крштењу, зато тако и кроз цео живот: јер је наш позив да се непрестано у Христа облачимо кроз свете тајне и свете врлине, да непрестано растемо „растом Божјим“ док не порастемо „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (ср. Рим. 13,14; Кол. 2,19; Еф. 4,13). Наше је да стално трчимо „к мети, к дару горњега звања Божјега у Христу Исусу“ (Флб. 3,14). Ми смо људи небоземна бића; наше звање открио нам је у Свом божанском Еванђељу Господ Христос: христоносност, христоликост. То је наше „небеско звање“ (Јевр. 3,1); једино истинско звање боголиког бића људског, звање Богом дано и Богом одређено. Бог нас спасе и призва звањем светим у Христу Исусу, раскопавши смрт и обасјавши живот и нераспадљивост Еванђељем (ср. 2. Тим. 1,9.10). Сав живот наш ваља да је свет и христолик, као што доликује звању у које смо позвани (ср. Еф. 4,1). Светим живљењем постаје се достојан овог светог звања. Хришћани су тиме и хришћани, ма где били и ма кад живели. „За ово се и молимо свагда за вас, да вас Бог наш учини достојнима звања и да испуни свако благоволење своје доброте и дело вере у сили“. Сву доброту Своју Господ је показао створивши нас људе ради небеског звања, и подаривши нам у Христу Исусу све свете силе и сва света средства кроз Цркву Његову, помоћу којих можемо то своје небеско звање остварити и испунити. Највећу и најпотпунију и најсавршенију доброту коју је Бог могао учинити боголиком људима, учинио је пославши роду људском Господа Христа, и у Њему сву пуноћу Божанства, да бисмо се ми људи могли испунити „сваком пуноћом Божанства“ (ср. Кол. 2,9-10; 1,19; Еф. 1,23; 3,19). Од те доброте, има ли веће, и може ли је бити? У томе се и састоји „дело вере“: испунити своје људско биће Богом, постати „бог по благодати“. Разуме се, то дело вере увек спроводи и руководи сила благодати Божје; у њему увек сарађује слобода човекова кроз разне свете врлине и подвиге, и благодат Божја, нарочито кроз свете тајне; то је увек богочовечански процес и подвиг.
 
1,12
 
Све то бива тако, „да би се прославило име Господа нашег Исуса Христа у вама, и ви у Њему, по благодати Бога и Господа Исуса Христа“. Јер чиме ми можемо прославити име Господа Исуса Христа? Живећи свом душом Њега ради, свим срцем, свим умом, свом снагом. Уствари, ми тиме себе прослављамо у Њему, јер ма шта му давали, ми Му дајемо од онога што нам је Он дао, и Он умножио у нама. Благодат Његова и јесте та чудесна и чудотворна сила која на безброј начина делује у свему хришћаниновом. И хришћанин, када се молитвено и озбиљно загледа у ма које своје дело еванђелско, или у мисао христолику, или у осећање христочежњиво, свуда тамо види и осећа свемоћно дејство благодати Христове, благодати коју сва воља његова грли и љуби као душу душе своје и срце срца свога и савест савести своје. Зато ми хришћани, свако добро и своје и туђе осећамо као добро благодати Божје; зато се ничим својим и не хвалимо; зато и не живимо ради нечег свог; већ увек и у свему и кроза све ми за једним чезнемо, за једним уздишемо: да се у Хриту нађемо, да будемо налик на смрт Његову подносећи страдања Њега ради, еда бисмо достигли и у васкрсење Његово (ср. Флб. 3,8-11). А кроз васкрсење Његово уздигли се изнад свих свих смрти, изнад свих видљивих светова, изнад свега временог, и обрели се свим бићем својим тамо, горе, где чудесни Господ наш Христос вазнесени седи с десне стране Бога Оца, и отуда све наше мисли и душе и срца и савести беспримерним човекољубљем Својим вуче у горње небеске светове, да тамо у анђелској чистоти живе и славе Њега Господа, који нас је толико прославио свебожанском благодаћу Еванђеља Свог.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.