ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
2,1-17
 
2. Сол. 2,1-17: 1 Али вас молимо, браћо, односно доласка Господа нашег Исуса Христа и нашег скупљања к њему, 2 да се не дате брзо покренути од ума, нити да се поплашите, ни духом, ни речју, ни посланицом, тобоже нашом, као да је већ настао дан Христов. 3 Да вас нико не превари ни на који начин; јер ће прво доћи отпад (ἡ ἀποστασία) и показати се човек безакоња (ὁ ἄνθρωπος τῆς ἁμαρτίας = човек греха), син погибли, 4 који се противи и подиже изнад свега што се зове Бог или се обожава, тако да ће у храму Божјем засести као Бог, показујући себе да је Бог. 5 Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био? 6 И сад знате шта га задржава (τὸ κατέχον) да се не појави него у своје време. 7 Јер тајна безакоња (τὸ μυστήριον τῆς ἀνομίας) већ ради, само док се уклони онај који је сад задржава (ὁ κατέχων). 8 И онда ће се јавити безаконик (ὁ ἄνομος) кога ће Господ Исус убити дахом уста својих и уништити светлошћу доласка свога. 9 Долазак тог безаконика биће по чињењу Сатанину (κατ’ ἐνέργειαν τοῦ σατανᾶ = по дејству, по делању Сатанину) са сваком силом и знацима и лажним чудесима, 10 и са сваком преваром неправде међу онима који гину (ἐν τοῖς ἀπολλυμένοις = међу онима који пропадају): јер љубав истине не примише, да би се спасли. 11 И због тога ће им Бог послати силу преваре (ἐνέργειαν πλάνης = дејство заблуде, обмане) да верују лажи, 12 да буду осуђени сви који не вероваше истини, него волеше неправду.
13 А ми смо дужни свагда захваљивати Богу за вас, браћо љубљена од Господа, што вас је Бог од почетка изабрао за спасење (εἰς σωτηρίαν) у светости Духа (ἐν ἁγιασμῷ = светошћу, освећењем Духа) и у вери истине (πίστει ἀληθείας = вером истине), 14 у које вас позва еванђељем нашим, да стечете (εἰς περιποίησιν = да добијете) славу Господа наше ш Исуса Христа. 15 Стога браћо, стојте чврсто и држите предања којима се научисте или речју или посланицом нашом. 16 А сам Господ наш Исус Хрисхос, и Бог и Отац наш, који нас заволе и даде нам благодаћу вечну утеху и добру наду, 17 нека утеши срца ваша и нека вас утврди у свакој речи и делу добром.
 
2,1-2
 
Ми хришћани Христом знамо све најглавније истине о свету и животу: знамо их Његовим откривењем, Његовим светим Еванђељем. Ми јасно знамо: откуда је свет и ради чега је, откуда је човек и ради чега је, откуда је живот и ради чега је. Све је то од Бога Логоса – од Бога Мудрости, и ради Бога Логоса – ради Бога Мудрости (ср. Кол. 1,16; Јевр. 2,10; Јн. 1,3-4), и васцелим бићем својим све је то на чудесан начин у Њему (ср. Кол. 1, 17). Зато је све то унутрашње повезано и усклађено у једну премудру целину, и неодољиво зрачи неизразивом богомудрошћу и целисходношћу. Посреди је божански план о свету, Тројичним Божанством израђен у предвечности, а спровођен од Оца кроз Сина у Духу Светом у времену и простору, са крајњим циљем: „да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф. 1,4-10), састави у Богочовечанском телу Његовом, Цркви, која је „пуноћа Њега који све испуњава у свему“ (Еф. 1,23). Због тога свако људско биће, од почетка до краја, у свему потпуно зависи од Богочовека Христа: све што је Богочовеково, у крајњој линији својој, јесте човеково, и одређује му и вредност и значај и судбу у овом и у оном свету. Ако је до праве, до трајне, до непролазне вредности човекове, она је сва у Богочовеку; тако исто, ако је до вечне правде човекове, до вечне љубави човекове, до вечног добра човековог, до вечног живота човековог, до вечне радости човекове, до вечног блаженства човековог, – све је то једино и само у Богочовеку. Ван Њега и без Њега, човек је сав у хаосу, сав у лажи, сав у греху, сав у смрти, сав у паклу. И ништа страшније за човеково биће него не бити са Богочовеком, не живети Њиме, у Њему и ради Њега. Јер то је не само пакао, већ вечни, вечни, вечни – свепакао.
Из пресветог Еванђеља знамо да ће се наш земаљски свет и живот завршити другим доласком Господа Христа. Зато што је Његов други долазак природни наставак првог доласка Његовог: Сејач долази као жетелац да сабере земаљско жито, Небески сејач, Небески жетелац – један и исти Господ, Богочовек Христос Исус. Отуда је живот нас хришћана на земљи не друто него путовање ка Господу Христу, ка Његовом другом доласку, путовање ка Њему кроз Његово свето Еванђеље: кроз Његову истину и правду и љубав и живот. Са свих страна света, из свих углова времена, ми путујемо ка Господу Христу, да се на дан другог доласка Његовог саберемо пред Њим, и сваки прими по делима својим. Ма којим путем ишао у своме земаљском животу човек, сваки човек, на крају свих крајева, мора завршити своје путовање тиме што ће изаћи на Страшни суд; јер сваки земаљски човеков пут одводи пред Страшни суд. Хтели или не, ми се постепено, кроз све своје мисли и дела, скупљамо ка Њему. Може човек кроз безброј идеја или грехова или страсти или безверја или неверја бежати од Господа Христа, али он и тада свим бићем својим трчи ка – Страшном суду Христовом.
Све еванђелске истине о свету и човеку извиру из Богочовека и увиру у Њега; све су оне од Божанског ума Његовог; и све оне сачињавају богочовечански ум Цркве Његове. Када се човек самоодречним подвигом вере сав преда Господу Христу, он Му најпре преда срце и душу и ум, да их Господ преобрази и освети и охристови, ослободивши их од свега греховног и нечистог и ђавољег. И Господ то чини благодаћу Својом у Цркви Својој кроз свете тајне и свете врлине. И ум човеков и срце и душа, присаједињујући се богочовечанском уму Цркве и богочовечанском срцу и богочовечанској души, укорењују се у вечним истинама Еванђеља Христова. Тада богочовечански, саборни ум Цркве постаје умом мога ума, и богочовечанско срце Цркве – срцем мога срца, и богочовечанска душа Цркве – душом моје душе. И човек свим бићем осећа да је богочовечанска истина Христова – једина права и вечна истина човекова, тако и правда Христова, тако и љубав, тако и живот. Живећи благодатним даровима у Цркви Спасовој, ми уствари живимо Њиме и у Њему, те стога и „ум Христов имамо“ (1. Кор. 2,16): и у њему сву божанску мудрост и свемудрост, знање и свезнање, истину и свеистину. И наша је даноноћна дужност, да свој ум вером непрекидно држимо у том богочовечанском уму Христовом, да сав живи њиме и у њему, и да се не дамо покренути од тог ума. Јер ван богочовечанског ума Христовог шта остаје уму нашем? Заблуда и смрт, бесмртна смрт. Јер ум човеков ван ума Богочовековог, то је око без светлости, и ухо без слуха, и тело без душе. Покрене ли се ум човеков са ума Христовог, покренула се кула са темеља, и мора пасти и страшно се распасти. Само у богоумљу је и мудрост и живот и вечност човекова ума. А у богоумљу је и богоистина и богоправда и богоживот. Покрене ли се ум човеков од богоумља – пада у безумље, у бесмислена маштања и баснословљења и о свету и о човеку, и о завршетку света и о завршетку човека.
Све истине светог Еванђеља дело су ума Христова, ума јединог истинитог Бога и Господа, који је из безмерног човекољубља ради нас постао човек, да би нам као Богочовек учинио приступачним и нашим божански ум Свој кроз божанско Еванђеље Своје, и нас људе оспособио да Његовим умом умујемо о свима вечним истинама божанским и живимо у њима и по њима свим бићем својим. Међутим, чим отступимо од тог ума, чим се покренемо од њега, ми одмах и западамо у безумље; нас растржу лажне мисли и идеје и теорије; наш дух салећу маштарије и сањарије и страхоте и ужаси. И ми онда умујемо лажно и заблудно и сабласно и неистинито. Нарочито када својеумљем кренемо у решавање питања о завршетку света, о другом доласку Господа Христа. То питање не може решити никакав дух људски, никаква реч људска, – дух ако није од Богочовека, и реч ако није од Богочовека. А такав дух – то је дух лажних учитеља, којима Антихрист увек даје од духа свога; и таква реч, такође је увек од њега. Често вам може изгледати да неко и духом пророчким говори како је већ настао дан Христов, – не верујте. Не верујте никоме, па ни анђелу с неба, ако вам друкчије јавља Еванђеље о другом доласку Господа Христа, него што вам ја јавих. Не веруте им, ако се чак позивају на неке тобож моје посланице или речи, као да сам ја то објавио. Ви знате да сам вам лице у лице говорио истину о другом доласку Господа Христа. А ја знам да је Еванђеље које проповедам, од почетка до краја непосредно од Господа Христа; и ви сте се у то уверили. То важи и за истину о другом доласку Господњем. Зато вас молимо, браћо, односно доласка Господа нашег Исуса Христа, да се не дате покренути од ума, нити да се поплашите, ни духом, ни речју, ни посланицом, тобоже нашом, као да је већ настао дан Христов. Еванђеље Спасово тек је почело да се проповеда по свету: небеско семе тек је почело да се сеје по огромној земаљској њиви Божјој; кроз много и много људских душа оно треба да прође, кроз многа времена и векове, кроз многе нараштаје; јер спасење рода људског је дуг и тежак подвиг, чије рокове зна само свезнајући Господ.
 
2,3-4
 
Да вас нико не превари ни на који начин о дану и часу другог доласка Господа Христа, јер о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до сам Бог Отац (ср. Мт. 24,36; Мк. 13,32). У историји света најважнији су два догађаја: први долазак Господа Христа и Његов други долазак. Први је сетва, други жетва; први је показао и дао роду људском све божанске истине и силе за спасење људи од греха, смрти и ђавола, други има да објави и обелодани како се тиме користио род људски. Посреди је целокупно Спасово Еванђеље, и све што је оно изазвало, и изазива, у душама људским: сав Бог и сав човек, у свима њиховим истинама и бесконачностима. Зато нико од људи не може знати када ће род људски сазрети за последњи суд Христов. То је тајна, света тајна, ка којој хришћанин смирено греди кроз молитву и наду на човекољубивог Спаситеља, водећи еванђелски живот.
Христос у свету? – Бог у свету, сав Бог са свима божанским савршенствима у телу. То је бескрајна радост за људе, али бескрајна мука за ђаволе. „Што си дошао да нас мучиш?“ стално се чујно и нечујно отима из мрачних и смрдљивих уста свих ђавола, који су кроз грехе начинили од овог земаљског света игралиште смрти и мука и патњи, и претворили га у предворје пакла. У отпор на божанска Христова добра у овом свету ђаволи непрестано мобилишу сва своја зла, улепшавају их, маскирају их, еда би их учинили привлачнима за људе. Њихов је главни, и најглавнији, посао у земаљском свету: борити се са Христом кроз људе. Знају они, из горког искуства знају, да ни у ком случају не могу победити Господа Христа, али им је највећа радост одвраћати људе од Христа, недати им прилазити Христу, саблажњавати их о Христа, – јер су свесни да тиме обарају људе у сваки пад, и у онај највећи – отпад. Отпадне ли човек од Христа, он отпадне од јединог сигурног темеља, сигурног против смрти, греха и зла, и онда га ђаво витла сваком олујом греха и страсти и искушења, и најзад одковитла у своје царство – пакао. Оно чиме се човек држи за небо, за бесмртност, за вечност, за вечну истину, за вечни живот, јесте вера у Господа Христа. Зато је сав пакао кроз сва своја зла кренуо против вере Христове. И кад успе да ког човека одврати од те вере, одвратио га је од Бога и отиснуо кроз своја зла у све духовне смрти, иза којих се простире бескрајно царство гнојавог и смрдљивог мрака – пакао. Отпадне ли од Христа: човек отпада од јединог истинитог Бога и неизоставно постаје плен лажних богова; отпада од Вечне Истине и тоне у живи песак псевдоистина, назовиистина; отпада од Вечног Живота и пропада у безброј смрти; отпада од раја и сурвава се у пакао. Што већа код људи вера у Христа, то већи бес демонa против те вере, и већи напади на Христове људе. И сва стратегија Сатане је у овоме: грех учинити што заводљивијим за људе путем најсавршеније козметике коју може измислити савршени у злу ум Сатане, и тако ловити људе, придобијати их за отпад од Христа. Ко је савршено отпао од Христа – Бога Логоса? Сатана. У роду пак људском најсавршенији отпад од Господа Христа престављаће Антихрист. То ће бити најсавршенији у људском облику образац отпадништва од Христа Бога, од Његове Истине, од Његове Правде, од Његове Љубави, од Његове Мудрости, од Његове Богочовечности, од Његове Вечности. Но и свако отпадање од Христа има у себи нечег антихристовског, и тиме сатанског. Али, историја рода људског неће се завршити док Сатана не покаже на земљи сву силу свога зла. И показаће је најсавршеније и најпотпуније у лицу Антихриста. Са циљем: да одврати од Христа што већи број људи, и да преко њих бије последњу и завршну битку против Господа Христа. И када Антихрист буде био у земаљском свету, и извео у борбу против Христа сва зла сатанског царства; и када та зла буду показала сву своју силу и по себи и кроз људе који их драговољно буду употребљавали; тада ће се догодити највеће отпадање од вере Христове у роду људском, јер ће лажни пророци и учитељи преварити многе, и што ће се безакоња умножити, охладнеће љубав многих (ср. Мт. 18,8), тако да када Господ по други пут дође – хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8).
Чиме је човек човек? Боголикошћу својом. Том боголикошћу он стоји у свему Божјем: и у Истини Божјој, и у Правди, и у Љубави, и у Животу, и у бесмртности. А чиме човек умањује, унакажује. срамоти, па и уништава ту своју човечност? Грехом. Јер грех је богобежна сила: бежи од Бога. Зашто? Зато што је грех увек од ђавола, антибога, противбога, и као такав он је увек ђавочежњив и ђавоцентричан. Уколико човек више огреховљује себе, утолико више обешчовечује себе. Сваки грех мора у извесној мери нашкодити боголикости човекова бића, и тиме га у толикој мери и обешчовечити. Само човек без греха јесте прави човек. И само до греха Адам је био прави човек; са грехом он је већ постао подчовек и нечовек, или тачније грехочовек. И од њега – сви његови потомци. Отуда у роду људском, уствари, постоји само један прави и савршени човек. То је Богочовек Христос. Зато што је Он савршено безгрешан, савршено без греха: јер је сав испуњен Богом, Божанством, и у Њему нема места за грех. Насупрот Богочовеку, по дејству сатанског зла, развија се човек греха: у коме би грех био све и сва, потиснувши из њега све божанско, све боголико, све свето, све богочежњиво. Сваки човек творећи грех постаје у неку руку човек греха; али ће пред други долазак Господа Христа Сатана успети да изгради најсавршенијег човека греха, у коме ће грех заиста бити свемоћна сила, са свима страшило разорним и смртоносним дејствима. Антихрист ће и бити тај „човек греха = ὁ ἄνθρωπος τῆς ἁμαρτίας“. Грех ће у њему развити све своје паклене силе до највеће мере: и постићи ће сву своју мрачну величанственост и страховитост и силу и моћ. Човек греха биће толико изједначен са грехом, да ће се јавити као неки ђавочовек насупрот Богочовеку. Јер Богочовек је и дошао међу људе, да их преобрази у благодатне богољуде. А сатана хоће и ради све супротно: да људе кроз грехе прербрази у ђавољуде.
У суштини својој: „грех је безакоње = ἁμαρτία ἐστὶν ἡ ἀνομία“ (1. Јн. 3,4), јер уноси неред и распад и мрак и зло и смрт. И јесте таква сила: сила зла, сила нереда, сила распадања, сила мрака, сила разарања, сила смрти. А то стога, што је то ванбожна и безбожна сила. Као таква сила, грех има за циљ: да човека извуче из Бога, одбаци далеко од Бога, учини независним од Бога, самосталним, самодовољним и самозадовољним. На свом последњем дну и у свом последњем понору: грех је гордост, и анархија = безакоње. У тој гордој самодовољности човековој тек настаје пагубно саморазарање, саморасипање, самоубијање, чега је потресна слика блудни син еванђелски. А ван Бога нема закона, јер нема вечности: зато је грех као ванбожна сила – безакоње. Вечна Истина је закон за природу Бога, зато је она закон и за боголику душу човекову; чим човек добровољно отпадне, испадне из те Истине, он испада из закона свог нормалног, вечног живота, и упада у безакоње. А то он чини грехом. Исто тако: Вечна Правда је закон бића Божјег, зато је она закон и за боголико биће човеково; чим се човек грехом одвоји од ње, одваја се од вечног закона, и упада у безакоње – у неред, у хаос, у распадање. Отуда је сваки грехољубив човек уствари човек греха, а тиме и човек безакоња; но у најпотпунијем смислу то је Антихрист. У њему ће врхунити грех са свима својим разорним силама, тако да ће за њега безакоње бити природно, и као такво – природан закон. Толико ће се он изједначити са грехом, преобразити у грех.
Човек греха самим тим је „син погибли“, јер грех погубљује човека са безброј смрти, пошто га одваја од Бога који је извор живота. Као што је живот од Бога и у Богу, тако је и погибао од греха и у греху. Као што је спасење у Богу, тако је погабао у греху. Човек се спасава од греха само када се свим бићем својим сједини са Богом Спаситељем. А губи спасење када упорно остаје при греху и у греху. Антихрист ће бити најсавршенији „син погибли“, јер ће бити најсавршенији грешник: у њему ће сваки људски грех доживети своје савршенство, своје пунолетство, своју завршеност и довршеност. И он ће се свим својим човечанским силама и мислима и делатностима и идејама рађати из греха, који је сав човекоубица и погабао, те ће му погибао и бити мајка а он њен син, син погибли. Од греха, смрти и ђавола човек се спасава једино Христом Богом – Спаситељем нашим; а не спасава ли се Њиме, он је свим бићем у том пагубном троједном чудовишту: греху, смрти и ђаволу; и сав му живот бива и креће се од греха кроз смрт у ђаволу. Отуда је сав – погибао, сав у њој, сав заробљен њоме. Свесно остајати при греху, смрти и ђаволу, значи свесно издати себе сама на вечну погибао. Тако се и постаје син погибли. А та свесна самоосуда долази од свесне богоиздаје: јер човек предаје себе смрти и ђаволу када се одрекне Бога Спаситеља, који једини спасава од смрти и ђавола. Пример: Јуда. Он: апостол и чудотворац свемоћним Христом, постао је „син погибли“ (ср. Јн. 17,10), зато што је свесно издао Бога Спаситеља – Господа Христа. Најпре, Јуда је добровољно допустио ђаволу да мисао о издаји Господа „метне у срце“ његово (Јн. 13,2), а затим је широм отворио врата своје душе, те по причешћу Богом – „Сатана уђе у њега“ (Јн. 13,27). Какав демонизам! Каква сатанска свесност при богоиздајству! Но Јуда је онда издао и себе! и већ убио себе, већ постао самоубица, јер је претходно постао богоиздајица и богоубица. Да, богоиздајица је неминовно увек и самоиздајица. Тако је Јуда пре Антихриста постао најсавршенији „син погибли“; и тако назван од самог Господа (Јн. 17,20). Уствари, такав је пут сваког човека који свесно и упорно остаје при греху, и из себе израђује сина погибли, рађа се из греха као човек греха, из безакоња као човек безакоња.
Антихрист је антибог: јер будући сав против Христа, он је самим тим против јединог истинитог Бога. Поред тога, у свом христоборству и богоборству Антихрист ће бити против сваког божанства, против сваке вере у ма какве богове. Он ће радити на томе да собом замени не само Христа, да буде место Христа (ἀντὶ = место), него да собом замени свако божанство, сваког бога, у које људи буду веровали када он буде дошао на земљу. Са свесним и планским циљем: да сам постане свима бог, свебог. То је природно за грех, за човека греха. Јер грех вуче свако биће ка крајњем сатанизму, ка крајњем самообоготворењу, као што је најпре одвукао Сатану. Јер шта је Сатана? Сатана је самозвани самобог: сам себи бог. А то је начинио себе гордошћу, отпадом од Бога: самољубљем, самообожавањем. Најсавршенији пример таквог самољубља, самообожавања, самобога у роду људском биће Антихрист. Он ће се противити сваком богу, а најпре истинитом Богу – Господу Христу, и гордо уздизати себе изнад сваког бога, а најпре изнад истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. И трудиће се да заседне, и засешће у хришћанским храмовима као Бог, и објављиваће себе као Бога – јединог и свеистинитог. У томе ће га свесрдно помагати сам Сатана: и он ће по дејству Сатане чинити велика чудеса, опсенарска и лажна, и велика дела, опсенарски велика и грандиозна. Он ће деловати веома саблажњиво и заводљиво, да би саблазнио, ако је могуће, и избране. И саблазниће многе премноге, засевши у хришћанским храмовима као Бог и имајући сву земаљску силу и власт. Антихрист – издаваће себе за јединог Христа, антибог – издаваће себе за јединог бога, антигоспод – издаваће себе за јединог господа, антиистина – издаваће себе за једину истину, антиправда – издаваће себе за једину правду, антиљубав – издаваће себе за једину љубав, антиживот – издаваће себе за једини живот, антидобро – издаваће себе за једино добро, антибесмртност – издаваће себе за једину бесмртност, античовекољубац – издаваће себе за јединог човекољупца. Због свега тога Антихрист ће уствари бити најкрволочнији античовек: издавајући се за јединог правог и савршеног човека, он ће плански разноврсним гресима убијати човека у васцелом бићу његовом: убијаће у човеку све што је боголико, и тиме убијати све што сачињава суштину човека, човечности, човечјег; убијаће у човеку све што је богочежњиво, христочежњиво, небочежњиво, и све то замењивати супротним разорним силама. Кроз све то Антихрист, тај титански античовек, трудиће се да оствари свој крајњи циљ: да човека ођаволи, ођаволичи: да му душу испуни ђаволикошћу место боголикости, ђавочежњивошћу место богочежњивости; и тако насупрот Богочовеку створи од човека ђавочовека, насупрот Христовим благодатним богољудима створи ђавољуде. Антихрист ће се и кроз науку, и кроз философију, и кроз уметност, и кроз све делатности људске трудити да покаже себе: као јединог бога, а уствари биће лажни бог; као јединог христа, а уствари биће лажни христос; као једину истину, а уствари биће лаж; као једину правду, као једини живот, као једини рај, а уствари биће неправда и смрт и пакао; трудиће се да покаже себе: као јединог човека, а уствари биће – нечовек, као јединог човекољупца, а уствари биће – најкрволочнији човекоубица.
 
2,5
 
Страшна истина о Антихристу спада у најважније истине Еванђеља Спасова. О њој се мора говорити као и о Господу Христу. Да је она прећутана у Еванђељу Спасовом, колико би онда делатност Антихристова у роду људском била опаснија! Ми хришћани знамо из Еванђеља Спасова шта Бог мисли о нама људима и шта хоће са нама; али исто тако свемудри Господ нам је у своме Еванђељу казао шта и Сатана мисли о нама људима и шта он хоће са нама (ср. 2. Кор. 2,11; 11,14); и шта његов главни апостол – Антихрист мисли о нама и хоће с нама. Нама хришћанима ништа божанско није непознато, али исто тако и ништа сатанско, да бисмо се знали чувати и бранити од сатанских искушења и зала. Ми смо људи створени за благодатне богољуде; Господ Христос је и постао човек, и као Богочовек показао како се све што је Божје може остварити у животу људском на земљи, а избећи и уништити све што је противбожје: греховно, зло, сатанско, антихристовско. И ми знамо да смо по свему јачи од Сатане и његових црних анђела: јачи смо Христовом благодаћу, јачи Његовом светом Црквом, у којој непрекидно живи и животвори Богочовек Господ Христос са свима Својим божанским силама благодатним, којима се ми непрекидно причешћујемо кроз свете тајне и свете врлине, и побеђујемо свако сатанско зло, и грех, и смрт, и пакао. Бог који је с нама кроз свете тајне и свете врлине несравњено је јачи од ђавола који је у гресима и страстима и смртима и пакловима. Зато у нас нема страха ни од Сатане ни од Антихриста: у свему их побеђујемо Господом Христом, који у светој Цркви Својој свемоћно дејствује у нама кроз свете тајне и свете врлине.
 
2,6
 
Шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – Антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем „у своје време“? Богочовечански домострој спасења, план Божји о спасењу света. По том плану, Антихрист се има јавити „у своје време“, на завршетку света. А дотле ће га задржати да се не јави? Црква Христова: благодатна делатност Цркве Христове у свету, благодатна сила и власт њена: власт над нечистим дусима (Мт. 10,1); власт да изгони ђаволе из људи, из света (Мк. 3,15); власт и сила да сузбија свако зло и разраста свако добро; власт да спасава људе од греха, смрти и ђавола; власт над паклом (ср. Мт. 16,18). Еванђеље спасења и јесте сила која задржава да се јави Антихрист пре времена; и то Еванђеље треба да се претходно проповеда свима народима (Мт. 28,19), те да оно буде сведочанство свима народима о путу спасења и о једином Спаситељу света (Мт. 24,14), Спаситељу, за кога сви народи престављају једно стадо, које треба добровољно, под благодатним дејством светог Еванђеља, да пође за јединим Добрим Пастиром свих људи (Јн. 10,16). Вера људи у Христа такође је сила која задржава и спречава да се јави Антихрист. Али када се у роду људском буде нагло почела гасити вера у Господа Христа; када се већина људи у својој слободи буду драговољно опредељивали за зло, и чинили зло, и волели зло; и када их Бог, по жељама срца њиховог буде пустио да потону у нечистоту, у срамне сласти, у покварен ум, и они буду чинили сваку неправду, сваки грех, са свесним богоборством и злољубљем (ср. Рим. 1,24-31); и када кроз сва та добровољна људска зла ђаволи овладају већином људи који су се одрекли вере у јединог Спаситеља света Господа Христа; – тада ће Господ допустити да се јави и њихов врховни вођ христоборства Антихрист, коме они хрле и јуре кроз, своја добровољна зла. Божанску слободу своју људи ће у последња времена толико злоупотребити, да ће је готово сву трошити на зло и сатанизам, а не на веру и спасоносне еванђелске подвиге, који једини спасавају људе од греха, смрти и ђавола, – зато Спас и вели да кад буде по друга пут дошао на земљу: „хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18,8). Због умножених безакоња, због свесног одбацивања јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља света – Господа Христа, због христоборства и христохулства, Дух Свети отступиће од људи, и благодат Његова, τὸ κατέχον, која задржава и спречава да се јави Антихрист, повући ће се, и тако ће бити остављен широк улазак свакоме злу и ђаволу, оличеном у Антихристу.
Ово свесно и драговољно одрицање од Христа Бога, но исто тако свесно и драговољно опредељиваље за зло, Бог је у свезнању и предзнању Свом предвидео у роду људском, и зато по свемудром промислу Свом и одредио баш то време за јављање Антихриста и други долазак Господа Христа. Долазећи тада, Антихрист ће заиста доћи „у своје време“: људи ће му отворити своја срца кроз зле жеље, своје умове – кроз зле идеје, своје воље – кроз зла хтења, своје душе – кроз зла дела, и он ће ушетати у њих са сваким сатанским злом и грехом.
 
2,7
 
Антихрист има своје безбројне претече: они су се почели јављати још у прве дане хришћанства, у лицу разноврсних христобораца и христомрзитеља и христогонитеља (ср. 1. Јн. 2,18), и продужују се јављати кроз сву историју хришћанства. Шта је циљ тих Антихристових претеча? Да потисну Господа Христа, да разоре дело Његово, да униште Цркву Његову, и тиме онемогуће спасавање људи помоћу јединог Спаситеља рода људског. Уствари, они једно желе, и на једном раде да нестане Богочовека Христа са земље. Зашто? Зато што
је у Богочовеку сва тајна вере наше, побожности наше, и сва сила њена. Јер шта је „тајна вере“ – τὸ μυστήριον τῆς πιστεως, „тајна побожности“ – τὸ τῆς εὐσεβείας μυστήριον? – Ово: „Бог се јави у телу“ (1. Тим. 3,9.16), тојест: Бог се јави као човек, као Богочовек, да би Собом, Богом, потиснуо из човека сваку злу силу, сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и тако спасао човека од греха, смрти и ђавола, даровавши му благодаћу живот Вечни, истину Вечну, правду Вечну, љубав Вечну. У Богочовеку Христу је јављена роду људском свесвета тајна Тројичног Божанства (ср. Кол. 2,2), која је била сакривена од постања света и нараштаја, Црква, која је тело Христово (ср. Кол. 1,24-26). „Богата је слава тајне ове“, божански богата (ср. Кол. 1,27); у њој је „све благо премудрости и знања сакривено“ (Кол. 2,3). Зато се сав богочовечански подвиг Господа Христа назива ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου = „домострој тајне, од постања света сакривене у Богу“ (Еф. 3,9). „Тајна Христова“ (Еф. 3,4), садржи у себи све свете тајне, неопходне бићу људском у свима његовим световима, и у свима његовим животима. „Тајна Христова“? Христос: једини истинити Бог, и у Њему сва тајна Истине – Свеистине, сва тајна Правде – Свеправде, сва тајна Добра – Сведобра, сва тајна Мудрости – Свемудрости, сва тајна Живота – Свеживота, сва тајна Бога – Свебога. У тајни Христовој је сва „тајна Еванђеља“ Христова (ср. Еф. 6,19), сва тајна Еванђеља спасења, које и није друго до: обожење, охристовљење, отројичење бића људског кроз живљење у Богочовеку Спасу помоћу светих тајни и светих врлина еванђелских. Тако се у Цркви Христовој, тој свеобухватној свесветој тајни Христовој, том телу Христовом, ради, израђује, извршује спасење људи кроз свете тајне и свете врлине; и људи се у Богочовеку Христу освећују, преображавају, охристовљују, и на тај начин постају „богови по благодати“, богољуди по благодати.
Насупрот томе у нашем човечанском свету ради „тајна безакоња = τὸ μυστήριον τῆς ἀνομίας ради кроз срца људска, кроз душе људске, кроз савести људске, кроз тела људска. И то ради кроз сваку христоборну мисао, христоборно осећање, христоборну жељу, христоборно дело. Са једним јединим циљем: да омете, да онемогући спасење што већем броју људи у једином Спаситељу рода људског. Огромна тајна безакоња расипа се својом псевдосветлошћу, назовисветлошћу, кроз сва људска зла, кроз сва људска безакоња, кроз све људске грехе, и маскира сваки грех, свако зло својом тајанственошћу, да би што више заголицала радозналост ума људског. Али, где је цела целцата тајна безакоња? где се налази сва без остатка? Ено је сва у Сатани. „Дубине Сатане = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ (Откр. 2,24) су бездане и понорне, те се у њима може лако удавити сваки ум људски, и срце људско, и савест људска, да није благодати Христове, разливене по природи људској оваплоћењем Бога Логоса, у коме су све „дубине Божје = τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1. Кор. 2,10). Против Христове свете „тајне вере“, „тајне побожности“ ради Сатана на безброј тајанствених начина у роду људском кроз неизбројна безакоња. А шта је безакоње? Безакоње је грех, сваки грех (1. Јн. 3,4). А грех, шта је грех? Грех је све што није од вере = πᾶν δὲ ὃ οὐκ ἐκ πίστεως, ἁμαρτία ἐστίν (Рим. 14,23): тојест све што није од Христа, од Његовог Еванђеља, од Његове Цркве; а поготову све што је против Христа, против Еванђеља, против Цркве. Сада јасно знамо: грех је све што је без Христа, ван Христа, против Христа; и у томе је суштина, вечна суштина безакоња: и врховног безаконика Сатане, и свих његових сарадника међу људима, свих христобораца, ванхристоваца, безхристоваца, противхристоваца. Сад знамо тајну безакоња: сва је од Сатане, у Сатани, кроз Сатану, ка Сатани. Отуда је еванђелска божанска истина ово: „Сваки који чини грех и безакоње чини“ (1. Јн. 3,4). Да, у Сатани је сва тајна зла, сва тајна греха, сва тајна безакоња. У свему томе људи су само ученици његови. Но од свега тога је само један лек, само један спас – Богочовек Христос, Једини Човекољубац. Јер „Христос даде себе за нас да нас избави од сваког безакоња“ (Тит. 2,14). На једној страни Богочовек Христос, на другој Антихрист. „Шта има правда с безакоњем? Какву заједницу има видело с тамом? Христос с Велијаром?“ (2. Кор. 6,14.15).
Својом неизмерно човекољубивом благодаћу и љубављу и милошћу Господ Христос задржава појаву Антихриста, док се не наврше Богом одређена времена и рокови; Он је ὁ κατέχων: зато је људима много лакше да помоћу Спасове благодати отклоне од себе свако безакоње, сваки грех, свако зло, и да не сарађују на Сатаниној „тајни безакоња“, која непрестано ради у људима који се добровољно и свесно потчињавају Сатани својим христоборством, христоневерјем, маловерјем, кривоверјем, неверјем, безбожништвом. Јер откако је сав Господ и Бог у свету, међу људима кроз Своју свету Цркву и свето Еванђеље, људи су обично добровољни и свесни сарадници злу и ђаволу: драговољно постају „робови безакоњу“ (Рим. 6,19). Јер сваки човек има у Цркви Спасовој најсигурнија средства да се ослободи сваког греха и сваког безакоња, само ако хоће да поверује у Господа Христа (ср. Јн. 8,32). Истина је над истинама: „Сваки који чини грех – роб је греху“ (Јн. 8,34). А од греха, од сваког греха, па и од оног највећег, може избавити и ослободити само Једини Безгрешан – Господ Христос (ср. Јн. 8,32.36). И та истина над истинама путује кроз нараштаје рода људског, и нико неће имати изговора на дан Страшнога суда за своје робовање греху и безакоњу; зато ће тада Господ свеблаги и рећи безаконицима: „Идите од мене који чините безакоње! никада вас нисам знао“ (Мт. 7,23). Јер безакоње, и свесно робовање безакоњу обезбожује човека, потискује из њега све божанско, боголико, небеско, анђелско, а зацарује у њему оно што је демонско, сатанско, ђаволско.
По бескрајном човекољубљу Свом, и по неиспитаним човекољубивим разлозима божанског промишљања Свог о роду људском и свету земаљском, Господ Христос благодаћу Својом зауздава и задржава да се сатанско безакоње кроз разноврсне грехе и зла не одомаћи потпуно код већине људи: дајући им и нудећи им кроз Цркву Своју сва потребна средства за спасење од греха и зла и ђавола. Сва средства, тако потребна и тако природна за биће људско, да помоћу њих може водити вечни живот још овде на земљи, а затим и горе на небу, међу Светитељима и Анђелима Божјим (ср. 2. Петр. 1,3). Јер их та света средства – а то су свете тајне и свете врлине – испуњују свим божанским силама, које их обожују, чине „заједничарима у Божјој природи“, што за њихову боголику природу сачињава вечну радост и вечно блаженство (ср. 2. Петр. 1,4-8).
 
2,8
 
Бог је закон бића, закон постојања, закон живота; хтети и постојати, хтети живети без Бога, ван Бога, и јесте безакоње, а оличење тога јесте безаконик. Бог је закон човекова бића; а хтети бити човек ван Бога и без Бога, то је безакоње, то безаконик. Бог је закон човекова ума, човекове душе, човекове савести, човекове воље; а хтети имати и држати ум свој, савест своју, душу своју, вољу своју ван Бога и без Бога, јесте безакоње, које човека претвара у безаконика. Уствари, безакоње је све оно што је против Бога, без Бога, ван Бога. Безаконик је онај који то безакоње прогласи за свој закон, и живи по њему. Најсавршенији образац таквог безакоња у роду људском биће Антихрист, зато ће по преумству бити ὁ ἄνομος = Безаконик.
Бог је закон Правде, закон Добра, закон Љубави, закон Истине, закон Живота, закон Светлости; ван Њега уствари и нема правде, и нема истине, и нема добра, и нема љубави, и нема живота, и нема светлости. Ван Њега је све сама неправда, и зло, и мржња, и лаж, и смрт, и тама, и пакао; а то значи: све само безакоње и противзакоње. Истина не може бити истином без Бога, ни правда правдом, ни светлост светлошћу, ни добро добром, ни љубав љубављу, ни живот животом. Безбожник је увек у суштини безаконик; исто тако и ванбожник; јер само Бог везује биће људско са Вечном Правдом која је закон сваке правде, са Вечном Истином која је закон сваке истине, са Вечним Добром које је закон сваког добра, са Вечним Животом који је закон сваког живота. Људска истина, чим не стоји на Божјој истини, уствари је лаж; тако и људска правда, и људска љубав, и људско добро, чим не стоје на Божјој правди, на Божјој љубави, на Божјем добру, уствари су неправда и мржња и зло. Јер истина је само онда истина, ако је јача од смрти; а није ли јача од смрти, зар је истина? Тако и правда, ако није јача од смрти, зар је правда? Тако и љубав, тако и добро, тако и живот, ако нису јачи од смрти, зар је љубав уствари љубав, и добро уствари добро, и живот уствари живот? Јер само као јачи од смрти, они су непролазни и вечни. А то су, ако су од Бога и у Богу. Отуда је божанскост, и у њој непролазност, и у непролазности вечност – доказ и мерило и истинитости истине, и праведности правде, и добротности добра, и љубавности љубави, и животности живота. Нема ли тога, истина није истина, добро није добро, љубав није љубав, правда није правда, живот није живот.
Целокупна делатност Антрихриста и свих претеча његових у роду људском има један циљ: да све законе Божје, законе Христове прогласи за лоше, за опасне, за убитачне по људе, по род људски. Зато их треба одбацити и заменити другим законима, супротне садржине и супротног смисла: Христа заменити Антихристом, све Његове законе – Антихристовим законима. Све што је Господ Христос, Богочовек, објавио роду људском као закон светог живота, као закон истине, као закон правде, као закон љубави, као закон савести људске, као закон душе људске, као закон ума људског, као закон воље људске, – све ће то Антихрист ставити ван закона, и тако зацарити безакоње он, ваистину: Безаконик = ὁ ἄνομος. Али он то неће силом наметнути људима, него ће се јавити у земаљском свету онда, када већина људи буду својим сластољубљем и грехољубљем добровољно огрезли у безбожности, у безакоњу, у богоборству, у христоборству. Таквим људима ће и доћи и јавити се ὁ ἄνομος = Безаконик = Антихрист: њихов идеал, њихов идол, њихов вођ, њихов челник – врховни војсковоћа свих зала и свих грехова и свих безакоња и свих смрти и свих ђавола у свету земаљском. Антихрист ће бити савршено оличење безакоња која је измислио и остварио Сатана, само оличење у границама људске природе и у сфери рода људског. По обличју и по бићу Антихрист ће бити човек; а по вољи, по делатности, по циљевима, он ће сав бити – противчовек, нечовек, рашчовек, ђавочовек.
Антихрист ће бити најсавршенији ђавочовек у роду људском: сила ће његова бити огромна, моћ његова поразна, власт његова неодољива. Кроз све своје поклонике, и следбенике, и присталице, и робове, он ће трубити једно: Не треба роду људском Богочовек Христос! Не треба роду људском Христово Еванђеље! доле небо! доле Бог! човек је ваистину човек само кад је без Бога и против Бога, кад је без Христа и против Христа! Човек – самостални господар и врховни господар земље и неба! Човек – „чист човек“! без ичег божанског и оностраног! Све божанско је само отров, само опијум! Човек је довољан себи! и не треба му никакав други свет сем земаљског, и никакав други живот сем земног! Човече, буди сам себи Бог, јер никаквог другог Бога и нема! На непрегледном гробљу богова, ти си уствари једини Бог! Буди горд што си човек, јер си тиме Бог! И највећи си онда када себе сматраш Богом! Јер тиме показујеш и доказујеш да нико и ништа није веће од тебе у свету и световима! Човече, буди охол и срећан, јер си ти једини Бог у свима световима! А дотле – дижите споменике Јуди Искариотском свуда, свуда, свуда широм земље, и широм неба, и широм небеса над небесима! Споменике, споменике, споменике – Јудама Искариотским, њима, њима, само њима!
И док ђавочовек буде таквим славопојкама и заглушним слављима величао и лагао човека, јавиће се Богочовек, и дахом уста Својих убити ђавочовека. Сам дах Богочовека Христа и биће јачи, недостижно јачи од свих безакоња Безаконика, и од самог Безаконика. Тада ће се видети јасно и свеочигледно: да су сва Антихристова зла, сва безакоња, сва чудеса, уствари – паучина према сили и јачини Богочовека Христа, и свакога човека који је уз Богочовека, сваког хришћанина који вером стоји уз Богочовека и у Богочовеку. Тада ће се сасвим јасно разумети откуда светитељима Христовим она свемоћна сила за живота њихова на земљи, коју им је невидљиво даривао Богочовек. Тада ће се открити сва тајна вере Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна љубави Христаве, и сва сила што је у њој; сва тајна наде Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна молитве, поста, трпљења, милосрђа, кротости, смирености, и осталих светих врлина еванђелских, и сва сила што је у њима; сва тајна Свете Тајне Причешћа, и сва сила што је у њој; и сва тајна свих осталих Светих Тајни у Цркви Христовој, и сва сила што је у њима.
Осионог Антихриста, човека = ђавочовека, Богочовек Христос ће уништити светлошћу доласка свог. Светлост – убица! сваки зрак – по смрт, по хиљаде смрти за безакоња и Безаконика! „Светлост тиха“, „Светлост живота“ = Богочовек Христос, Господ и Бог наш, при другом доласку Свом јавиће се као огањ који спаљује. Где ти је, Антихристе, сила? где – моћ? где – свемоћ? Господ ће уништити све Антихристово: и дела, и идеје, и замисли. И испуниће се пророштва, пророкована за утеху следбеницима Христовим: мачем уста Својих Господ ће војевати с Антихристом и његовим поклоницима, и победити их (Откр. 2,16). Јер је жива реч Божја, и јача, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране (Јевр. 4,12): убија све што је противбожје, антихристовско, зло, сатанско. Ништа се не може одржати пред тим мачем; нема оклопа, нема панцира који може заштитити од њега. „Од дихања Божјег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их“ (Јов. 4,9). „Дахом уста Својих убиће безбожника“ (Ис. 11,4): врховног и најсавршенијег и најогорченијег и најмоћнијег безбожника у роду људском – Антихриста, јер Господ „убији речима уста Својих“ (Ос. 6,5).
Од светлости лица Господња растапа се као восак свако безакоње, сваки безаконик, и сви безаконици (ср. 2. Сол. 1,9): погибао вечна спопада их, вечна смрт, вечито умирање у мукама богоборства и христоборства. Јер у светлости Својој присутан је сав чудесни Господ и Бог наш Исус Христос са свима Својим стваралачким силама, од којих бежи и распада се све што су људи или ђаволи створили против Бога, без Бога, ван Бога.
Тако ће Антихрист завршити своју мисију у свету човечанском. Христос и Антихрист, Богочовек и ђавочовек: два супротна бића, две супротне личности, два супротна пута. Кроз сву своју делатност у свету човечанском, од Адама до Антихриста, ђаво је једно хтео, једно радио: да човека претвори у ђавочовека, људе у ђавољуде; а Једини Човекољубац, Богочовек Исус Христос, сав је у једној жељи, свежељи: да човека претвори у благодатног богочовека, људе у благодатне богољуде. На своме: ђаво ради кроз сва зла, кроз све грехе, кроз све страсти; а Господ: ради у Цркви Својој кроз све свете тајне и свете врлине. На људима је да се добровољно опредељују за једно или за друго. Победа? Несумњиво на страни Богочовека.
 
2,9
 
И кроз најмањи свој грех човек сарађује ђаволу, јер је ђаво проналазач и творац греха у суштини; али исто тако кроз сваки грех ђаво сарађује човеку, јер је ђаво сав од греха, сав у греху, те грешити за њега је исто што и живети, и кроз све грехе он невидљиво делује (ср. Јн. 8,44). Кроз грех човек се орођује с ђаволом; отуда истина светог Еванђеља: „који чини грех – од ђавола је, јер ђаво греши од почетка“ (1. Јн. 3,8). Разуме се, ђаво нема ни власти ни силе да човеку наметне грех, него се човек по својој слободној вољи опредељује за грех, и за сва безбројна зла која грех носи у себи и води за собом. При сваком човековом греху ђаво се труди да грех учини што већим, обмањујући и опчињујући човека привидним заслађивањем греха. Сваки грех је удаљавање човека од Бога; а највећи грех, свегрех – и јесте највећа удаљеност од Бога, потпуна откинутост од Бога, као што је случај код апсолутног свегрешника – Сатане, и његових црних анђела – ђаволa.
Антихрист? То ће у роду људском бити човек = свегрех; у њему ће грех достићи сва своја савршенства, сву своју силу, сву своју власт. Свом душом својом, свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом он ће сарађивати Сатани, и Сатана њему. Њихове воље одушевљено ће се слити у једну вољу, и они ће свим бићем радити против Богочовека Христа. Добровољно предан и одан Сатани, Антихрист ће и живети и мислити и радити „по дејству Сатанину – κατ’ ἐνέργειαν τοῦ σατανᾶ“, по чињењу Сатанину. У њему ће све бити осатањено: и душа и савест и ум и воља и срце и тело. И када буде сматрао и тврдио да дела и ради потпуно самостално и независно као „чист човек“, као „прави човек“, Антихрист ће уствари делати „по чињењу Сатанину“. Главна стваралачка сила у његовој души, у његовом срцу, у његовом уму, у његовој савести, у његовој вољи – биће Сатана. Васцелим бићем својим Антихрист ће бити радионица Сатане, најсавршенија радионица Сатане у роду људском. И његов ум биће радионица Сатане, и његова савест – радионица Сатане, и његово срце – радионица Сатане, и његова воља – радионица Сатане. Зато ће му и све мисли бити сатанске, и сва осећања сатанска, и сва хтења сатанска, и сва дела сатанска.
Нема сумње Антихрист ће бити веома моћан, и његова ће делатност бити „са сваком силом – ἐν πάσῃ δυνάμει“, не само људском него и сатанском, јер ће му Сатана дати „силу своју и власт своју“ (Откр. 13,2). А сатанска је сила огромна, тако да ће удивљавати и заводити све безверне, маловерне, неверне, све који нису окусили божанску силу Господа Христа. „Сваком силом“ својом Сатана ће наоружати Антихриста, те ће он чинити „велика чудеса“, и учиниће да „и огањ силази с неба на земљу пред људима“ (Откр. 13,13). „По дејству Сатанину“ Антихрист ће делати међу људима „са сваком силом и знацима и лажним чудесима“. Са једном врховном жељом, свежељом: да људе обмане, превари, заведе, поведе за собом као истински спаситељ и месија рода људског, као једини човек који може заузети место Христово у роду људском, заменити Христа и учинити Га непотребним и сувишним и штетним и убитачним. Сва разноврсна делатност Антихриста сводиће се на то једино: да он собом замени Христа. И тако оствари најграндиознију обману и лаж, и људе зароби том свеубитачном лажју. Јер шта је најубитачније за човека, за људе, за род људски? Одбацити Христа, тог јединог Спаситеља рода људског од греха, од смрти, од ђавола. А на томе, на тој лажи радиће Антрихрист „са сваком силом“ сатанском, „и знацима и лажним чудесима“. Сва ће његова чудеса уствари бити опсена и обмана, која ће грехољубиве људе поробљавати најстрашнијој и најубитачнијој лажи: да Христос није једини истинити Бог, није једини истинити Спаситељ рода људског.
 
2,10
 
Сатана ће Антихристу ставити на расположење сав свој богоборни арсенал, све своје оружје против Бога и Господа Христа. У то „свеоружје“ његово спада на првом месту превара. И Антихрист ће „по дејству Сатанину“ делати на земљи „са сваком преваром“: да би, ако је могуће, преварио и избране, тојест оне који су вером еванђелском пошли за Христом и живе Њиме и ради Њега. Преваром је Сатана увек делао на земљи: преваром је завео прародитеље наше у рају. Дёла он преваром, али ретко кад лично и непосредно, већ скоро увек преко других: у рају – преко змије; на крају историје рода људског делаће преко Антихриста; а дотле – дёла кроз све Антихристове претече. Свуда и у свему – превара, обмана, која има само један циљ: да људе одвоји од јединог истинитог Бога и Спаситеља – Господа Исуса Христа, Богочовека. Варати људе односно Бога и света Божјег, то је главни посао Сатане, а то главни посао његовог верног и највернијег слуге и сарадника: Антихриста. Зато је уствари друго име Сатане – обмањивач, варалица. У Светом Откривењу за њега се вели да је он: ὁ πλανῶν τὴν οἰκουμένην ὅλην = онај који вара сав васиони свет (Откр. 12,9). Вара са циљем: да људе увуче у највећу неправду, неправду која је сва пуна хуле на Бога, на јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Од ове неправде нема веће на земљи и у роду људском. А Антихрист „по чињењу Сатанину“ и дёла „са сваком преваром неправде“. Јер сам Сатана, та врховна неправда у свима световима, и шири своју неправду у нашем човечанском свету „сваком преваром“, нарочито ће је ширити преко врховне неправде на земљи, оличене у Антихристу.
Но сва ова саблажњива и чудотворна и страшна делатност Антихристрва „по чињењу Сатанину“ имаће успеха једино „међу онима који гину“, гину у неверју, у безверју, у покварености, у богоборству, у христоборству, у грехољубљу, у сластољубљу, у демонизму, у сатанизму. Гину у нееванђелском животу, иако око себе и пред собом у току векова и векова историје људске имају безброј сведока о Христу као свеблагом и свемилостивом Богу и Спаситељу рода људског, о спасоносиости Његовог Еванђеља, о светости Његових следбеника, о чудотворности Његовој и њиховој, о Његовом безмерном човекољубљу, свеопраштању, самилости, о чудесној праведности и светости и милостивости Његових светих угодника. Гину добровољно, изабравши не Христа Господа и Спаситеља него Антихриста. Зашто? – „јер љубав истине не примише, да би се спасли“: спасли греха, смрти, ђавола, Антихриста. Љубав према Истини, која је Христос, „не примише“, да би живели Истином = Христом, и ради Истине = Христа, ослободивши себе од греха, од смрти, од ђавола, = од лажи, и од оца лажи (ср. Јн. 8,44.32.36), испунивши се сваком Христовом правдом и добротом и милосрђем. Господ Христос је и Љубав и Истина (ср. 1. Јн. 4,16.8; 5,20; Јн. 14,6): и Он спасава људе љубављу и истином. А многи Га не признају, зашто? Зато што им већма омиле тама него светлост. А омиле им тама због грехољубља њихова, због злих жеља срца њихова (ср. Рим. 1,22-26; Јн. 3,19-21). Само људи чији је ум разорен страстима и срце сластима одбацују јединог истинитог Бога и Спаса Христа: зато их Бог и предаје „у покварен ум да чине што не ваља“ (Рим. 1,28), и да „држе истину у неправди“ (Рим. 1,18): да о Христу, јединој Истини, говоре неправду и лаж и превару. За иоле нормалан, здрав људски ум, здраво људско срце, Господ Христос је неупоредљиво потребнији и кориснији људском бићу него Антихрист. Али, многи људи стају уз Антихриста а против Христа. Зашто? Зато што сластољубиво срце и страстоносни ум људски више воле греховне сласти и заводничке страсти, да у њима вечито гину и бесмртно умиру, наслађујући том заслађеном горчином изопачене прохтеве своје огреховљене природе. Такви људи сами бацају покривало неверја преко очију ума свог, и неће да виде да је једино у Господу Христу спасење бића људског од греха, од страсти, од смрти (ср. Мт. 9,12-14).
 
2,11
 
Огромна је, неизмерна је слобода човекова, када он може по вољи својој одбацити Бога. Он, створење Божје, може одбацити Бога! У томе је и божанска величина човекова и сатанска погибија његова: стане ли уз Бога, Творца свога, он је божански велики и величанствен; стане ли уз Сатану, убицу свога, он је ђаволски бедан и одвратан. Ово утолико више важи за човека после доласка на свет Богочовека. Јер у Богочовеку је на најочигледнији за чула људска начин, на најубедљивији за ум људски и за савест људску и за срце људско начин, показан и доказан једини истинити Бог и Господ, једини истинити Спаситељ рода људског. И када човек, и после Богочовека и поред Богочовека, може да одбаци Бога, заиста је његова слобода и огромна и самостална и независна. А од ње зависи сав човек, сав његов живот, и сва његова вечност. Одбацујући Господа Христа, људи немају изговора за тај основни грех – свегрех, јер се роду људском не може дати ни бољи ни савршенији Бог, пошто не постоји. Зато је Господ Христос јасно и недвосмислено и објавио то за опомену свима нама људима, рекавши: Да нисам дошао и говорио им – греха не би имали; а сад изговора неће имати за грех свој. Да нисам творио међу њима дела која нико други не твори, греха не би имали; а сад и видеше, и омрзнуше на мене (Јн. 15,22.24).
Не примајући Господа Христа, тог јединог истинитог Бога, тог јединог истинитог Спаситеља, ту једину истиниту истину, ту једину истиниту правду, тај једини истинити живот, ту једину истиниту љубав, ту једину истиниту радост, људи уствари одбацују оно што их једино може спасти смрти, спасти греха, спасти свакога зла и свакога ђавола, спасти мука, свих мука и овога и онога света. Шта онда остаје таквим људима? Лаж, смрт, грех, пакао – њихов добровољни избор, њихови добровољни изабраници. Због свега тога Бог ће им послати силу преваре – ἐνέργειαν [τῆς][1] πλάνης; и плод дејства те силе, која је увек сатанска: они ће умом и срцем својим веровати лажи. Којој лажи? – Лажи Антихристовој о Христу. А та лаж је свелаж: јер све што он, као и све претече његове, буде говорио о Христу јесте лаж, увек пореклом од исконског оца лажи, који не може ни говорити ни творити истину, пошто је васцелим бићем отпао од Истине, испао из ње, и сав се претворио у лаж (ср. Јн. 8,44). Одбацивши Богочовека Христа под дејством, под утицајем сатанске силе преваре, људи ће веровати Антихристу, који ће их водити само путевима што воде у погабао, у пропаст, у царство зла, у пакао. И ту Антихристову свелаж о Христу, људи који гину у самољубљу и грехољубљу сматраће као најсигурнију истину и најстварнију стварност; а њу ће Господ Христос уништити – дахом уста Својих! Толика је стварно немоћ њене моћи, њене „свемоћи“.
Када људи свесно и упорно неће јединог истинитог Бога и не служе Му, онда их Бог „по жељама њихових срца“ предаје „у покварен ум“ (ср. Рим. 1,18.24.28), те они верују лажи, и поквареним умом својим правдају и бране ту веру своју у лаж, и живот свој у тој лажи, и стварају читаве философије лажи и апологије лажи. У свему томе Бог не чини никакво насиље над слободом њиховом, нити им намеће грех, зло, смрт, ђавола; Он их само препушта „жељама срца њихових“. У самој ствари, то је најјезивији пад бића људског: боголики ум људски, створен да верује у Вечну Истину – Бога, и да живи Њиме, верује у лаж, и живи њоме, и правда је, и апологира је, и сматра је својим вечним царством, својом истином. А та га лаж увек одводи у загрљај „оца лажи“ (Јн. 8,44), из кога се никад отети не може. Једино је за ђавола лаж природна, и „када говори лаж, своје грвори: јер је лажа и отац лажи“ (Јн. 8,44). Пад је, сатански пад бића људског, ума људског, када човек лаж сматра за истину и живи њоме и мисли њоме, и брани је као нешто своје, као нешто природно. Од гордости – људи „залуде у мислима својим“ и „потамни неразумно срце њихово“, и они претварају „истину Божју у лаж“ (Рим. 1,25). По природи својој „никаква лаж није од истине“ (1. Јн. 2,21), већ увек од оца лажи – ђавола. Царство Христово, царство Божје, царство је Вечне Истине, и после Страшнога суда остаће ван њега, напољу – „сваки који љуби и чини лаж“.
 
2,12
 
На суду, на Страшном суду Христовом, шта ће доживети Антихристова лаж и свелаж о Господу Христу, и њени поклоници? лаж – на суду Вечне Истине? Природно је: биће осуђена и она, и сви они који су јој се добровољно потчинили и изједначили се с њом. А пред њима је за живота на земљи био избор: или Христова Истина или Антихристова лаж. И они су изабрали лаж, и све неправде које она са собом носи, све ђавоље неправде, насупрот Божјој правди. А Христова истина? Која је то истина у историји рода људског – тако силно, тако свеубедљиво, тако свеочигледно посведочена као божанска и истинита и вечна? Која је то истина људска осветила и просветила толике људе и људе, испунила их божанским светим силама, почевши од светих апостола (ср. Јн. 17,17), па надаље кроз све нараштаје рода људског до Страшнога суда? У роду људском нема истине, сем Христове, која се показала бесмртна – у свима смртима, вечна – у свима временима, непобедива – у свима биткама. Само се Истина Христова у историји земље показала јача од сваког греха, и ослобађала људе од сваког греха, и тиме даривала људима једину истинску и вечну слободу (ср. Јн. 8,32.34.36). Откуда то? Отуда, што је Истина – васкрсли Богочовек Христос: у исто време и Истина и Живот, Вечна Истина и Вечни Живот (Јн. 14,6; 1. Јн. 5,20). Да, Богочовек – Један од Свете Тројице, у коме је сва Божанска истина цела целцата; сва у Њему, сва у Оцу, сва у Духу Светом који се због Њега јавио свету и постао душа Цркве Његове: да као Дух Истине – приводи људе Богу и Човеку Истине – Христу (ср. Јн. 14,17); да као Дух Истине – упућује људе на сваку истину (Јн. 16,13), које се све гранају од Свеистине = Христа кроз безброј следбеника Христових у светој Цркви Његовој.
А кад људи не верују таквој Истини, шта заслужују? „Да буду осуђени сви који не вероваше истини, него волеше неправду“. Јер између Христа и Антихриста изабраше Антихриста; између Истине и лажи изабраше лаж; између Правде и неправде изабраше неправду. Волети неправду, и претпостављати је Христовој Правди, Христовој Истини, – шта показује то? Показује и доказује да је човек срце своје предао и поверио лажи, неправди, неистини. То још показује да се човек ородио с ђаволом, да је усвојио његову философију света, његову философију човека, његово схватање Бога и Господа Христа. Ако је до чудеса, зар Христова нису славнија и стварнија и боготворнија од Антихристових? Ако је до моћи, до силе, зар Христова моћ није свемоћ и Христова сила није свесила, када се упореде са силом и моћи Антихриста? Ако је до добра, до љубави, до правде, зар Христово добро и Христова љубав и Христова правда нису увек заувек неизмерно кориснији по људе од сваког Антихристовог назовидобра, од сваке Антихристове назовиљубави, од сваке Антихристове назовиправде ?
А када људи и поред свега тога верују лажи а не верују Истини, више воле неправду него Правду, одбацују Господа Христа а пригрљују Антихриста, онда је то доказ чега? Тога, да се у тих људи потпуно изопачила природа људска, ум људски, срце људско, савест људска. Изопачила, јер ођаволила. Само ођавољен ум људски може Антихриста претпоставити Христу; само ођавољена савест може изабрати Антихриста, а одбацити Христа; само ођавољено срце може волети Антихриста, а не волети Христа; само човек, који је упорним грехољубљем и самољубљем преобразио себе у добровољног ђавочовека, може одбацивати Богочовека и служити Антихристу, Антибогочовеку.
 
2,13
 
Вечна погабао и вечна осуда, то је удео и безаконика Антихриста и свих његових присталица. А ми? Ми смо дужни свагда захваљивати Богу за вас, браћо љубљена од Господа, што вас је Бог од почетка изабрао за спасење, а кроз спасење за вечни живот и вечно блаженство у царству славе Бога Оца и Господа Исуса Христа и Духа Светога. У Своме свезнању Бог је „пре постања света“ предвидео вашу веру у Христа Господа и изабрао вас на спасење (ср. Еф. 1,4). А спасење ваше, од врха до дна и од почетка до краја, дело је љубави Божје према вама. Несумњиво, дело љубави Божје. Јер: спасти од греха, од смрти, од ђавола род људски, који се добровољно предао и потонуо у све грехе, у све смрти, у све ђаволе, могао је и хтети и учинити једино Бог љубави, који је због тога и постао човек, и умро, и васкрсао. И тако нас спасао. Стога смо дужни свагда захваљивати Богу за такво спасење. Наш људски ум, наше људско срце, не располажу таквим моћима, да могу обухватити сву неизмерност подвига спасења рода људског, извршеног Јединим Човекољупцем – Господом Христом. Једно је очигледно: у томе подвигу учествује сва Света Тројица. Ту све бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Тросунчани Бог љубави подарио нам је спасење у Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу. А како оно постаје наше, моје, твоје? Светошћу Духа и вером истине – ἐν ἁγιασμῷ Πνεύματος καὶ πίστει ἀληθείας (= кроз освећење Духа, у светости Духа и у вери истине). Освећење нам се даје благодаћу Духа Светога кроз свете тајне и свете врлине; а ми у то уносимо подвиг вере, у коме се клицно садрже сви остали еванђелски подвизи спасења. Грехом је извршено обесвећење људске природе, грехом који је пореклом сав од духа несветог, од духа зла – ђавола. Духом Светим се врши освећење људске природе, јер Дух Свети благодаћу Својом изгони и уништава грех у човеку. Васцелим Својим Еванђељем спасења Господ нас позива у светост – ἐν ἁγιασμῷ (1. Сол. 4,7), јер воља Божја једно жели од нас: светост нашу – ὁ ἁγιασμὸς (1. Сол. 4,3). Јавивши се као Спаситељ рода нашег, Господ Христос нам је постао „од Бога освећење“ – ἁγιασμὸς (1. Кор. 1,30). Видећи какву славу Господ Христос нуди људској природи, ми треба да уде своје дајемо за слуге правди на посвећење – εἰς ἁγιασμόν, као што смо их раније давали за робове нечистоти и безакоњу (Рим. 6,19).
У подвигу спасења: освећење је од Духа Светог, а вера од нас. И то: вера истине, истине која је сва од Вечне Истине = Богочовека Христа. У њој нема ничег пролазног, људског, лажног, измишљеног. У њој је све богочовечанска стварност: оно што је у њој човечанско, увек је осигурано божанским, и осуштињено, и овечњено, и освећено, и обесмрћено. Та вера истине је животни подвиг: том вером се уистињује и оистињује ум наш, и срце наше, и савест наша, и тело наше, и васцело биће наше. Христос = Истина – Свеистина једини даје роду људском веру истине: тако од Њега једино и знамо за јединог истинитог Бога, и распознајемо све лажне и самозване богове. Све што није од те вере – лаж је, грех је, смрт је (ср. Рим. 14,23). Разуме се, вером се човек хришћанин освећује, и освећујући се његова вера расте све више и више. То је двоједан подвиг: у вери је освећење, у освећењу је вера. Једно другим расте и живи и креће се и бива. Увек је ту посреди сарадња благодати Божје и слободе наше: слобода наша се освећује благодаћу, благодаћу и обожује, благодаћу и обесконачује, благодаћу и овечнује; али исто тако: благодат постаје наша слободном вером нашом, која је на свима ступњевима и благодатна и слободна: благодатно-слободна, слободно-благодатна. Нашом слободном вером у Истину ми се облагодаћујемо, освећујемо; а благодат, облагодаћењем природе ума нашег и срца и воље и савести, увећава веру нашу до свих њених богочовечанских бескрајности.
 
2,14
 
Шта је Еванђеље Господа Христа? Позив на спасење од ђавола Богом, од греха Јединим Безгрешним, од смрти Јединим Бесмртним. Свака реч Еванђеља Спасова је позив на узбуну, на побуну, на устанак против греха што је у теби, против смрти што је у теби, човече, сваки човече, против ђавола што се скрива у теби кроз грехе твоје. Ако си грехољубљем заспао на смрт, Еванђеље те буди покајањем, запаљује ти душу огњем вере, који пламтећи жуди да сагори у теби све смртно, све греховно, све ђавоље. То је онај огањ који је Спаситељ дошао да запали на земљи (ср. Лк. 12,4); и запалио га Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и ево га вечито гори у Цркви Христовој, и запаљује свако срце, сваку душу, сваку савест, чим приђу Цркви као дому спасења. Ако си неким грехом успавао савест, – Еванђеље те буди: устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос! Ако си неком страшћу умртвио душу, – Еванђеље те позива на побуну: устани ти који мртвујеш у љутој страсти, и васкрснуће те Христос! Нема смрти, нема греха, нема страсти, из којих те не може пробудити и васкрснути Еванђеље Спасово, јер је оно свемоћна сила Божја на спасење свакоме који жели себи спасење од греха, смрти и ђавола (ср. Рим. 1,16; 1. Кор. 1,18). Еванђеље Спасово и јесте позив који Господ Бог упућује лично теби, и лично мени, и лично свакоме човеку, којим нас позива на спасење Богочовеком, Његовом светом Црквом, светим тајнама и светим врлинама које су у Цркви дате Духом Светим, и дају се непрестано свакоме, свакоме, свакоме који себи жели спасење. Не сумњај, васцела Света Тројица приступа кроз Спасово Еванђеље теби, и зове те к себи кроз Цркву и њене свесвете тајне и свесвете силе. Ти се само одазови – вером, покајањем! Ето, то се једино тражи од тебе. А ти то имаш, и можеш имати и пронаћи у себи, само ако сагледаш сву страхоту греха, и страшилност смрти, и наказност ђавола, и куда они воде – у вечни ужас, и лелек, и пакао, и муке. Јер, не заборављај никад ово: све кад тад постаје мука духу људском боголиком, све – сем Бога у Светој Тројици који га је и саздао тројичним, тројицеликим. Само у Светој Тројици, кроз свете тајне Цркве и свете врлине њене, дух човечји налази себи вечни покој, вечни мир, вечну радост, вечно блаженство од постојања, од живота. Све пак што није од Свете Тројице, што је против ње, ван Ње, без Ње – све је то мука духу људском, и проклетство, и пакао. Зато је Спас, имајући и дајући оно што нико од људи и богова никад имао није и давао није, и смео једини у роду људском упутити људима, свима људима без разлике, овакав позив: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11,28-29). Хоћеш ли вечити одмор срцу своме, вечити покој души својој у наручју божанских чудесних савршенстава, онда – смири себе пред свесмиреним и свекротким Господом Христом, и наћи ћеш их. А за то, ето од тебе се тражи тако мало: смирити себе, човека, пред чудесним Богочовеком! Богочовеком – Спаситељем од сваког греха, сваког ужаса, сваког пакла.
Када се на позив Еванђеља Спасова одазовеш вером, и очима вере сагледаш сву неизмерну величину Господа Исуса и сву безмерну смиреност Његову, па онда истим очима погледаш себе, о! како ћеш се згранути на себе, и згадити на себе, и смирити себе, и сматрати себе за страшног грешника, грешнијег од свих људи, горег и од најгорих. Али то гађење на себе, то бескрајно смиравање себе, то немилосрдно гажење себе, и јесте на спасење твоје душе. Без тога, сви путеви твоји воде несумњиво у погибао твоју. Но подвигом вере предаш ли Господу Христу сву душу своју и све срце своје и сав ум свој и сву снагу своју, Он ће благодаћу Својом свемилостиво породити у теби и смиреност и молитву и љубав и милостивост и кротост и трпљење, и сваку свету врлину еванђелску; и теби ће бити не само мило него и радосно и сверадосно живети по Еванђељу Спасовом: спасавати себе Еванђељем спасења од сваког греха, од сваке смрти, од сваког видљивог и невидљивог непријатеља спасења твог, непрестано испуњујући божанске бездане боголиког бића свог Вечном Божанском Истином Христовом, Вечном Божанском Љубављу, Вечном Божанском Правдом, Вечним Божанским Животом.
У чему је слава човекова? у спасењу од греха, јер је грех срам и стид човеков; у спасењу од смрти, јер је смрт – срам и стид бесмртне и боголике душе човекове; у спасењу од ђавола, јер је ђаво – стид и срам пред Богом и боголиком природом човековом. Спаситељ спасава човека од греха – светошћу Своје Божанске Истине, Своје Божанске Правде, Своје Божанске Љубави, Свога Божанског Живота, зато је слава човека, вечна слава човека у Вечној Божанској Истини Христовој, у Вечној Божанској Правди Христовој, у Вечној Божанској Љубави Христовој, у Вечном Божанском Животу Христовом. Једном речју: слава човека је Богочовек Господ Христос, и све што Он има и даје човеку. Слава је човека у спасењу Богочовеком: јер му то спасење даје све оно што је Спасово, даје му и самог Спаситеља испуњујући га Њиме, те хришћанин живи Њиме и ради Њега и у Њему; зато је сав у вечној слави, која за хришћанина почиње још овде на земљи. Вера приводи човека Христу, зато је почетак славе човекове у његовој вери; од вере се рађа молитва, од молитве љубав, од љубави смиреност, од смирености кротост, од кротости пост, од поста трпљење, зато је у свима овим светим подвизима слава човекова. Она кроз њих расте и грана се у своје богочовечанске бесконачности. Спасавајући себе богочовечанским подвизима спасења, човек са спасењем добија у Христу и вечну славу (ср. 2. Тим. 2,10), јер добија са Њим Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство, Вечно Царство Пресвете Тројице. А у томе се и састоји божанско величанство човека и божанска слава његова, вечни и једно и друго. То је она вечна божанска слава Господа Христа, коју Он обећава свима следбеницима Својим, који задобијају спасење кроз освећење Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина, те се на тај начин духовно-благодатно сједињују са Својим Спаситељем, Господом Христом, и тако сједињени са Њим, биће вечито онде где и Он, учествујући у Његовој слави (ср. Јн. 17,17-24). То није ни чудо. Човекољубиви Господ је и постао човек, да би све Своје подарио човеку, људима, роду људском. Који се спасавају, заједничаре у свему Спаситељевом, па и у слави Његовој; јер је Он слава њихова, а они су, по неисказаном човекољубљу Спасовом, слава Његова.
 
2,15
 
Због свега тога: због спасења вашег у Христу Спасу, и због вечне славе ваше у Њему, стојте чврсто и држите предања – τὰς παραδόσεις – којима се научисте или речју или посланицом нашом. Шта су предања наша? Све оно што нам је Господ Христос сам и преко Духа Свог Светог заповедио да држимо, и да по томе живимо; све оно што је оставио у Цркви Својој, у којој стално обитава Он са Духом Својим Светим (ср. Мт. 28,19-20). Предања наша, то је сав благодатни живот наш у Христу Богу и Духу Светом, живот нас хришћана који је почео у Цркви Христовој преко нас апостола силаском Духа Светога. Сав тај живот наш, није од нас већ од Господа Исуса благодаћу Светога Духа. Или тачније: сав тај
живот наш је од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато је он сав изаткан од светости и бесмртности и вечности. А настао је свом пуноћом својом у Цркви Спасовој, која је тело оваплоћеног Бога и Господа Христа, силаском Светога Духа, који кроз све Своје божанске свете дарове и силе, свете тајне и врлине, борави и живи вечито у Цркви Христовој. Тако, предања наша, то је нови благодатни живот у Духу Светом који је душа Цркве: живот у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем. Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, већ све то може усвајати, примати, у своје претварати; све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светог, даје и предаје. Ту се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. А прима их, како? Вером, која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом.
Све што је нама апостолима предато Господом Христом и Духом Светим и јесте предање, свето предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. То вам све ми и предајемо или речју нашом или посланицом нашом. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Еванђеље Господа Христа, Еванђеље спасења, предато Цркви за спасење рода људског, од сада па до века. Целокупно Еванђеље је предато Цркви Господом Христом у Духу Светом; зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Еванђеље допуњује се неписаним Еванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено предање. Зато, постоји ли предање Цркве – „више ништа не тражи:[2] јер у њему је све што је потребно за спасење људи и за њихов живот у овом и у оном свету.
Са свих тих разлога: „стојте чврсто и држите предања“: јер је у њима сва вечност ваша, сва судба ваша у обадва света. „Стојте чврсто“ у предању – вером. Јер се у светом предању стоји чврсто вером и љубављу и молитвом и постом, и осталим светим врлинама еванђелским. Али, најпре вером, која по души човековој разлива смерно и свето поверење у свето учење Господа Христа и Духа Светога, објављено и објављивано преко светих апостола. Вером се стоји у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем, у свему Еванђелском, у свему Богочовековом, у свему Тројичном. Вера пак рађа љубав и молитву и наду и смиреност и пост, и све остале врлине еванђлске, помоћу којих вера расте у неизмерне висине и спушта се у несагледне дубине свега божанског. „Стојте у вери“ (1. Кор. 16,13), јер стојећи у њој, ви стојите у свему Божјем, и у самом Богу, стојите у Истини Божјој, у Правди Божјој. Само тако стојећи у вери Христовој, у љубави Христовој, у молитви Христовој, ви сте сигурни да вас неће оборити никакво лажно учење, саблазнити никаква „философија“ по човеку (Кол. 2,8), поколебати никаква саблазан нееванђелска, саблазан овога света који у злу лежи.
У Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предање је жива благодатна сила, нови живот. Та жива благодатна сила, тај нови живот сваком верном предаје се Духом Светим кроз свете тајне. Најпре, кроз свету тајну крштења: та благодатна сила улази сва у биће хришћанина, и очишћује га, и спасава га од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Потом, та благодатна света сила расте у хришћанину и множи се по мери његове вере и његовог труда. Расте и кроз друге свете тајне: свето причешће, свету исповест, свето масло, и остале. Та света благодатна сила грана се и цвета у души кроз разноврсне свете врлине: од ње је – јака благодатна вера, од ње – јака благодатна љубав, од ње – јака благодатна молитва, од ње – јака благодатна смиреност, благодатна кротост, од ње – јако благодатно трпљење, јак благодатни пост; од ње је свака благодатна моћ која чува човека од греха, и спасава га када падне у какав грех, и осигурава му сигурно и истрајно хођење путем спасења, и даје му снаге да радосно и свесрдно извршује заповести еванђелске, да живи по Еванђељу, да у себи израђује и изграђује идеалног човека, по обличју Онога који га је саздао, да би растући растом Божјим порастао у човека савршена, у мери раста висине Христове (ср. Кол. 3,10; Еф. 4,13). Да, хришћани чврсто стоје и држе света предања, када живе у светим врлинама, црпући за њих снаге и силе из светих тајни Цркве Христове.
 
2,16-17
 
Али при свем вашем труду и саморадњи, успех ваш не зависи од вас већ од Бога: ваше је да душе своје поорете покајањем, да их обделавате светим врлинама и светим тајнама, да зрно пшенично посејете и негујете, али зрну „Бог даје те расте“ (1. Кор. 3,7), Бог не ви, и оно плод донесе по сто, или по шездесет, или по тридесет, а ви и не знате како то бива (ср. Мк. 4,26-29). Зато кроз труд свој увек пружајте молитву ка Господу, да ваш труд Он оплоди и оплодотвори: орете ли душу своју, орите с молитвом; сејете ли, сејте с молитвом; копате ли по души својој, копајте с молитвом. Јер кроз молитву ви везујете себе с небом, с Господом, везујете земљу тела свог са небом, душу своју са Богом, дух свој са Духом Светим. Молитва је најбоље поднебље за успевање ваших трудова; она низводи од Господа на вашу душу и на ваш труд: и небеску росу, и небеску топлоту, и небеску светлост, и небеско пролеће, и сваку животворну силу благодати. И при најтежим и непрекидним подвизима својим увек говорити себи: „не ја него благодат Божја“ (1. Кор. 15,10). И кад се најревносније трудите, знајте, и труд ваш је од благодати Божје (1. Кор. 15,10). Зато, ви ћете чврсто стајати у светим тајнама и светим врлинама, и држати предања, ако се кроз непрекидну молитву свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом предајете Господу и ослањате на Њега. Увек на Њега, никад на себе! А молитву своју увек подржавајте вером, васкрсавајте вером, обесмрћујте вером, освежујте вером, опролећујте вером, окриљујте вером, и биће услишена. А како и да не буде; јер коме ти упућујеш молитву своју, коме? Богу љубави, који је и тебе и мене и све нас и сав род људски заволео пре нашег обраћења к Њему, пре нашег покајања, пре наше вере, пре наше молитве, јер је дошао на земљу и спасао нас док смо још били у свима гресима, у свима смртима, у свима залима, у свима пакловима, у свима гробовима (ср. Рим. 3,9-19; 5,8-10; 1. Петр. 3,18; 1. Јн. 3,16; 4,9-10).
Спасавајући од греха, смрти и ђавола нас свесно и добровољно умртвљене, залуђене, ођавољене, осатањене сластима греховним, Господ је свеочигледно показао и свеубедљиво доказао, да је Он заиста Бог љубави, Бог неизмерне љубави. И та се неизмерна љубав Божја к нама показа у томе што Бог Сина Свог Јединородног, Господа Христа, посла на свет да живимо Њиме – δι’ αὐτοῦ (ср. 1. Јн. 4,9). А то значи: да живимо Вечном Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Љубављу, Божанским Добром, Божанским Животом; речју: да ми људи живимо Богом, Богочовеком; а то опет значи: да живимо изнад свих смрти, изнад свих грехова, изнад свих паклова. Када нам је Бог љубави даровао Господа Христа Спаситеља, – „како да нам с Њим све не дарује?“ (Рим. 8,32), све: и Вечни Живот, и Вечну Истину, и Вечну Правду, и Вечну Љубав, и Вечну Утеху. И ми вером у Њега стичемо све то, све што је Његово; а сврх свега стичемо Њега – најраскошније и најзаносније чудо свих светова, Њега: свечудесног, свеблагог, свемилостивог, свесладчајшег Господа Исуса, то Биће – једино ново и увек ново под сунцем, под свима сунцима у свима временима и у свима вечностима и у свима животима.
Дајући нам све то, чудесни Господ Христос заиста једини истинити Бог, и то Бог љубави, стога и једини Спаситељ грешника, – „даде нам благодаћу вечну утеху“. Вечну утеху – у свима нашим борбама против греха, против страсти, против смрти, против пакла, против ђавола; у свима нашим борбама за веру а против безверја и неверја, за истину а против лажи, за правду а против неправде, за добро а против зла, за јединог истинитог Бога а против лажних богова, за јединог истинитог Спаситеља рода људског а против безброј самозваних спасилаца. На свима тим бојиштима ми задобијамо и ударце и ране, али их брзо и успешно видамо „вечном утехом“ која се благодаћу Утешитеља Благог излива на нас: и теши нас у свима нашим невољама кроз које неминовно пролазимо на путу ка Царству небеском (ср. Д. А. 14,22). Нема невоље, нема муке, нема патње, нема страдања нашег за Христа, у којима нас „Бог сваке утехе“ не теши благодаћу Својом: „јер како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа“ (2. Кор.1,3.4.5). У свему томе нас благодаћу утешава Утешитељ Благи, Дух Свети, утешава вечном утехом, и ми свим бићем радосно осећамо, у страдањима за Христа радосно осећамо: да „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“ (Рим. 8,18), јер нам она доносе „вечну и од свега претежнију славу“ (2. Кор. 4,17).
Давши нам веру, давши нам љубав, Бог љубави у исто време „даде нам благодаћу и добру наду“, наду: која кроз страдања и подвиге за Христа води вечној радости, вечном блаженству, богоподобном савршенству, обожењу, охристовљењу, отројичењу, вечном животу у Светој Тројици. Наша нада неизмерна је, као и наша вера, као и наша љубав: јер то троје у нама је једно и нераздељиво: и ми се спасавамо вером, љубављу и надом (ср. Рим. 8,24). У свима страдањима за Христа, у свима смртима за Христа нас спасава нада на васкрсење из мртвих, нада на вечни живот у Христу васкрслом (ср. Д. А. 23,6; 24,15; Тит. 1,2); и ми се том надом веселимо у свима тугама за Христа (ср. Рим. 12,12). И ми смо убеђени, љубављу и вером Христовом убеђени, да се ова наша нада неће осрамотити, јер нам то сведочи љубав Божја која се Духом Светим излива у срца наша (Рим. 5,5). Незаменљиви Господ Христос је не само љубав наша, и живот наш, него и „нада наша“ (1. Тим. 1,1). Јер сва обећања Божја у Њему су да, у Њему су амин, Богу на славу кроз нас (2. Кор. 1,20). Својим Еванђељем, Својим Богочовечанским подвигом спасења рода људског, нарочито Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је постао наша вечно жива нада којом нас Он препорађа у све што је вечно и богочовечно (ср. 1. Петр. 1,3). Наша вера исцрпљује се нашом вером у васкрсење из мртвих Христом и у живот вечни у Њему (ср. Д. А. 23,6). У томе је сва вера наша, све надање наше (ср. 1. Петр. 3,15). Живећи у овом свету мука и страдања за Господа Христа, ми живимо „чекајући блажену наду и јављење славе вечнога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“ (Тит. 2,13). Он је „нада славе“ наше (Кол. 1,22); Он – „Бог наде“ = ὁ Θεὸς τῆς ἐλπίδος (Рим. 15,13). Ту божанску и спасоносну наду Он излива у срца наша силом Духа Светога, благодаћу Духа Светога (Рим. 15,13). Зато што је Он – једини истинити Бог, и као такав „Бог наде“, то је и нада наша – сва сигурна, сва оправдана, сва истинита: јер је у Њему нама осигуран вечни живот, вечно блаженство, вечна радост у чудесном Царству вечне љубави Његове.
Живот Богочовека Христа на земљи јесте живот вечнога Бога у човеку; свака Његова реч је вечна божанска, и свако Његово дело – вечно божанско дело. У свакој Његовој речи је сав Он; зато су Његове речи дух и живот (Јн. 6,63): дух који овечнује нас људе, и живот који нас оживотворава вечним животом. Вечност мога бића, вечност твога бића, вечност нашег људског бића осигурава се само Њиме и у Њему. Господ наш Христос вером се усељује у срца наша, а љубављу укорењује и утемељује у нама (ср. Еф. 3,17). Наша вера у Њега: то је вера у сваку реч Његову, божанску, животворну и боготворну; и живот наш по тој вери. Не може се бити Христов, не живећи по божанским заповестима Његовим. Саблазни света, и све христоборне силе света ударају на Христове следбенике, да их пољуљају у вери њиховој, да их поколебају у животу њиховом еванђелском, да их одбаце са божанских темеља еванђелских. Зато је неопходно да нас сам Господ Христос утврди у свакој истини Својој, у свакој речи Својој, у сваком добру Свом. А утврдиће нас, ако му се молитвеном вером и љубављу потпуно предамо: да нас Он утврди на дијамантски чврстим темељима Свога божанског учења и свога божанског делања, да би свака наша реч била пуна божанске силе Његових светих речи, и свако наше дело било испуњено Његовим божанским добром. Само светим животом по Еванђељу ми можемо одржати и свету истину божанску која се садржи у божанском учењу Спасовом; и само ако речи наше буду свете светошћу Његових светих еванђелских речи, ми ћемо остати у правој и спасоносној вери Еванђелској. Једино свето држање светих догмата еванђелских и свето живљење по светим правилима делатности еванђелске, утврдиће срца наша у Вечној Истини, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечном Животу, и утешиће нас вечном утехом у свима страдањима и смртима за Господа Христа, и испуниће нас великом надом славе Његове.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. овога [τῆς] нема у изворном тексту посланице (Зор. А. Ст.).

  2. Св. Златоуст: Παραδόσίς ἐστι, μηδὲν πλἐον ζὴτει (Постоји предање – ништа више не тражи) – In Ерist. 2 Тhess., аd lос.; Р. gr. t. 62, соl. 488.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.