TAJNA POKAJANJA U SAVREMENOJ PSIHOLOGIJI I PASTIRSTVU
Dr Dušan Lj. Kašić
SVETA TAJNA ISPOVESTI U SRPSKOJ CRKVI – DANAS
Stanje u vršenju svete tajne ispovesti u naše dane na području Srpske pravoslavne crkve je veoma šaroliko, u raznim krajevima specifično, ali svuda, nažalost, nije na onoj visini na kojoj bi trebalo da bude, imajući u vidu njen religiozno-moralno-pedagoški i blagodatni značaj. Dok ima područja gde se ne može zamisliti pristupanje svetom pričešću bez prethodne ispovesti, dotle u nekim krajevima narod ide samo na „pričest“, bez ispovesti. Ponegde se neki parohijani, na lični zahtev, ispovedaju, što čini dobar primer jednima, koji su intenzivnijeg pobožnog života, pa im drugi sleduju, ali s druge strane to nailazi na podsmehe onih koji se, po već ustaljenoj lokalnoj praksi, drže tradicije, „kako je oduvek bilo“, iako, imajući u vidu dužu našu crkvenu istoriju, nije „oduvek tako bilo“. Pa, kako je bilo? Gde su koreni savremenog stanja u vršenju svete tajne ispovesti u našoj Crkvi?
U srednjem veku su episkopi za vršenje svete tajne pokajanja određivali posebne „duhovnike“, koji su vršili ispovest po parohijama. U Dušanovom zakoniku o tome postoji jasna odredba: „I svetitelji da postave duhovnike po svim inurijama njihovim, po gradovima i po selima. I ti duhovnici da budu oni koji su od svojih arhijereja primili blagoslov na duhovništvo, da vezuju i razrešuju. I da ih sluša svako po zakonu crkvenom. A oni duhovnici koji nisu postavljeni za duhovnike, da se izagnaju, da ih crkva kazni po zakonu“ (Čl. 11 Atonskog rukopisa). Ispovest nije ipak bila isključivo pravo duhovnika. U jednom srednjevekovnom penitencijalnom Zborniku čitamo: „Popovi, koje ne blagoslovi svetitelj, da nisu duhovnici, ni da ispovedaju“, dok oni popovi koji imaju blagoslov, mogu biti „duhovnici svaki u svojoj inoriji, a u druge predele da se ne mešaju“. Pojedinci, a naročito vlastela i dinaste, imali su svoje posebne ispovednike, često i daleko od svojih sedišta, a ponajčešće na samom svom dvoru. Tako je kraljica Jelena, žena Uroša I, imala svoje duhovnike čak u Jerusalimu, na Sinaju i Rajitu i u Svetoj Gori, kuda je slala mnoge darove. Monasi tih manastira „nosili su spisak njezinih grehova, a otuda su opet donosili pisane zapovesti, koje su na korist njezine duše“. Njen pobožni sin, kralj Dragutin, imao je neke od srpskih monaha u Svetoj Zemlji „kao duhovne oce“ i u prepisci sa njima preporučio im se za „duhovno čedo u Gospodu“. Jedan od tih monaha bio je neki Galaktion na Jordanu. Kralj Stefan Dečanski uzeo je za svoga duhovnika-ispovednika arhiepiskopa Danila. Svoje duhovnike imale su na svojim dvorovima naročito srpske princeze koje su se udavale za rimokatolike. Jelena, sestra cara Dušana, udata za Mladena Šubića, imala je svog duhovnika Rufina, Katarina Branković, udata za Ulriha Celjskog imala je svog pravoslavnog duhovnika, koji je za nju u Varaždinu 1454. prepisao jedan praksapostol.
Institucija duhovnika zadržala se u Srpskoj crkvi dugo, iako je bila grubo narušena turskom okupacijom. „U Srbiji, priča Vuk Karadžić o vremenu koje pamti, ni u desetom selu nema crkve nego ponajčešće idu manastirima, te se ispovijedaju i pričešćuju koje obično biva uz časne poste .. .“ Manastiri su tada sticajem prilika dobili izuzetan značaj, pored ostalog, i u vršenju svetih tajana ispovesti i pričešća, iako se institucija duhovništva nije sasvim ugasila. Ona je prenesena u Velikoj seobi (1690) i preko Save i Dunava i održala se sve dok Deklaratorija nije odredila da (Čl. 44) „ne samim kaluđerima, nego i sveštenicima (popovima) valja u svako doba dopustiti, da ispovedaju narod; šta više, kod ispita, što je propisan čl. 34 (ispit svešteničkih kandidata kod episkopa pre rukopoloženja) treba najbrižljivije paziti, da parohije dobiju samo oni sveštenici koji su dovoljno spremljeni za svešteničke dužnosti i za ispovedanje naroda“. To je bila likvidacija institucije duhovništva, a da bi se ipak narod redovno ispovedao i pričešćivao, zavedeni su po parohijama, kao kontrola, protokoli „ispoveđenih i pričešćenih“ sa rubrikama za sva četiri godišnja velika posta. Svaki dom imao je u protokolu svoj list, slično domovniku. Administracija ipak nije rešila problem, jer je u to vreme došlo i do redukcije parohija i parohijskog sveštenstva, pa su parohije postajale velike, često sa rasutim i udaljenim naseljima, što je otežavalo pastirsku službu, pa i vršenje svete tajne ispovesti. Bivalo je u parohijama gušćih naselja običaja da se ispovest vrši uoči nedelje ili praznika kad se verni masovno pričešćuju, ali kako je mnogima vernim padalo teško da dolaze dvaput, a tome su popuštali i mnogi sveštenici, došlo je do današnje prakse da se ispovest vrši pre same liturgije. To je u redovnim prilikama moguće ostvariti, kad ima manje pričesnika, ali u dane kad narod, već po ustaljenom običaju, masovno dolazi na pričest, ne na desetke duša već na stotine. ponekad i preko hiljade, vremenski nije moguće jednom svešteniku da sve koji su se pripremili za pričešće pre liturgije ispovedi. Mi danas po selima imamo mnogo parohija sa po hiljadu i više domova, što znači i četiri-pet hiljada vernih na jednog sveštenika. Takav bi paroh po Reskriptu Franca Josifa imao dva sistemizovana parohijska pomoćnika (kapelana), koji su na dan masovnog pričešćivanja ili pomagali svom parohu u parohijskoj crkvi ili služili u filijalnim crkvama i tako rasterećivali parohijsku crkvu u pogledu broja onih koji pristupaju svetim tajnama. Danas toga nema, pa se paroh od jutra žuri da ispovedi sve verne, kako bi na vreme mogao da počne liturgiju. Sve to predstavlja veliki fizički umor i za verne i za paroha. Taj umor je praćen nervozom, da li će se stići svi da ispovede, da li će negodovati oni koji su najranije došli i posle ispovesti satima čekaju na pričešće? Zato paroh često vrši ispovest što može biti kraće. Sva se ispovest sastoji od nekoliko pitanja i odgovora, otprilike ovako:
Pitanje: „Jeste li se dostojno spremili za svetu ispovest i pričest?“
Odgovor: „Jesam“.
Da bi proverio da li je verni shvatio pitanje, sveštenik dodaje: „Da li ste postili“ i dobiva pozitivan odgovor, možda sa objašnjenjem o dužini i kvalitetu posta.
Treće pitanje: „Da li se redovno Bogu molite?“ Kod kolebljivog, ne baš pozitivnog odgovora, sleduje jedna rečenica sveštenikovog poučnog prekora.
Zatim se prelazi na pitanje o kajanju za grehe. Uglavnom, svi znaju šta znači reč kajati se, ali biva i takvih koji je ne shvataju. Zato treba upotrebiti druge, srodne izraze: „Da li vam je žao i krivo i da li se sekirate kad učinite nešto grešno, ružno, sramno“. Tada sleduje pozitivan odgovor, pa onda i daljnje pitanje:
„A da li pored svojih sitnih, svakidašnjih grehova, imate kakav teži greh koji vas peče, muči ili tišti?“ Tu se većinom, srećom, i verujem iskreno, odgovara negativno, ali ima i onih koji iskreno kažu neki svoj greh, strah ili neku svoju muku i kaju se, na što ih sveštenik još podstiče.
Sledeće pitanje ne bi smelo izostati: „Da li drugima praštate?“ Većina glatko odgovara pozitivno, ali ima i onih kojima teško pada pozitivan odgovor. Zato sveštenik ovde mora da pouči rečenicom: „Kako mi bližnjima, tako će Bog oprostiti nama“, ili: „Naše je da praštamo, a Bog neka sudi, a sudiće nam svima“. Verni to prihvata i posle ovoga dolazi molitva razrešenja.
Razume se da ovo nije nikakav obavezni obrazac, već samo primer jednog pristupa vršenju svete tajne ispovesti u uslovima gde je u crkvi samo jedan sveštenik i gde se mora voditi računa o vremenu.
A sad da se pozabavimo ličnošću, unutrašnjim nastrojenjem, religiozno-moralnom svešću i savešću vernih koji pristupaju svetim tajnama ispovesti i pričešća. Većina od njih pristupa k ispovesti prilično ravnodušno, nekako toplo-hladno. Zato takav hrišćanin na ispovesti ćuti i ne želi da govori o svojim gresima. A ako zbog sveštenikovih pitanja i progovori, on tada govori o grehu uopšteno, snishodljivo, opravdavajući sebe i grešnost uopšte. „Pa, svi smo grešni“, često čujemo od takvih hrišćana. To ćutanje i izbegavanje da govori o svojim gresima može se objašnjavati zbunjenošću, stidom i strahom da ispoveđeni greh ne bi uskoro bio poznat javnosti. Uostalom, on misli samo na one grehe koji narušavaju društveni poredak i građanske oblike ponašanja i podležu građanskom sudu, a o Bogu, o Božijoj pravdi, o unutrašnjoj čistoti svoga srca i savesti nema ni traga.
Drugi govore o gresima, ali imaju pritom izopačeno, površno shvatanje o grehu. Oni govore i na ispovesti: „Ja verujem u Boga, molim Mu se, poštujem Crkvu, slavim Slavu, primam sveštenika, prema svojim snagama držim postove, nisam nikoga ubio, nisam upalio, ne kradem, nisam pijanica ni bludnik“ i tome slično, a o tome šta je učinio bližnjima u ime Gospodnje, ili što je na tom polju propustio – ni reči. O unutrašnjem nastrojenju svoga srca, o onim mnogim strastima koje ga razdiru, o zlobi, mržnji, zavisti, osuđivanju bližnjih, o laži, gordosti, težnji za lažnom slavom, o koristoljublju, o lakomosti – oni ćute. „Grešan sam, oče, ali kako može čovek živeti na svetu i ne grešiti“, često oni govore svome duhovniku. Neki idu prosto u krajnost, pa izgleda da oni dolaze na ispovest ne radi kajanja, već radi toga da ubede svoga duhovnika kako errare humanum est i da ga on svojim razrešenjem u ime Boga i Crkve oslobodi tog grehovnog tereta, te odgovornosti. Razlika je meću hrišćanima ove vrste samo u tome što jedni svoje zahteve opravdavaju svojom slabošću, dok drugi zahteve Crkve smatraju nepotrebnima i za sebe neobaveznima.
Y takvoj duhovnoj atmosferi teško je duhovniku uvek naći najbolji put i zauzeti najbolji stav. Y vremenu kad se meću našim vernima, naročito meću onima koji su donedavna bili verski indiferentni ili čak neverujući, sve više se razvija želja za intenzivnim verskim životom, pa i za primanjem svetih tajana, sveštenik mora da se pozabavi vaspitanjem vernih, objašnjenjem sadržaja, suštine i blagodatnog dejstva svete tajne pokajanja:
1. U dane kad se narod masovnije pričešćuje treba držati propovedi u obliku katihetskih pouka o ovim svetim tajnama.
2. Onima koji na ispovesti ćute, pomoću smišljenih i kratkih pitanja, otvoriti srca i usta.
3. Onima koji se ne osećaju grešnima probuditi savest i upoznati ih sa značajem kajanja kao duhovnog umivanja (uporediti duhovnu i fizičku prljavštinu).
4. Najteže je sa onima koji dolaze na ispovest ne da se kaju, već da ih njihov paroh ili duhovnik oslobodi od onoga što je Crkva ustanovila u cilju religiozno-moralnog razvoja vernih. To predstavlja veliko iskušenje za duhovnika i on mora biti vrlo obazriv. Oštar rigorizam može ga navesti na to da prekine i poslednju nit koja ovakvog hrišćanina još veže za Crkvu, odgurnuvši ga u bezdan otstupništva. Jer, jedni od takvih vele: „Nije li vreme da Crkva u svojoj pliromi razmotri kanone, davno napisane, i da prema savremenim uslovima života donese neki opšteobavezni, gvozdeni, minimum, koji bi bio obavezan za svakog člana Crkve“. Drugi vele: „Takva novotarija je nedopustiva; današnje popuštanje sutra će biti nedovoljno i tražiće se novo. Takva je priroda „staroga“ čoveka koji propada u gresima.“ Treći onda izvode kompromisni zaključak: „Ako je tako, ako nema promene, onda neka crkveni propis ostaje na snazi, ali ja nemam snage da ga izvršavam“. „To je druga stvar“, odgovara duhovnik. „To je tvoja nemoć. Od tebe se ne traži više nego što možeš, ali priznaj svoju nemoć, kad je ona stvarna nemoć i suzbij je do krajnjih granica tvojih snaga“. Zakon je zakon. No zakon rešava konkretni slučaj sa crkvenokanonskog gledišta, ali se time ne rešava problem dušebrižnički. Zato se tu pružaju velike mogućnosti duhovniku, koji treba da se rukovodi korišću svoga duhovnog čeda, ustvari, spasenjem njegove duše. U svakom ovakvom slučaju može biti kategoričan, kanonski rigorozan ili snishodljiv, ali snishodljiv samo u slučaju kad je uveren da se ne radi o kapricu vernoga već o stvarnoj nemoći ili objektivnim nemogućnostima, zbog čega se i verni oseća kriv pred Crkvom i moli razrešenje na osnovu koga može pristupiti svetoj Čaši. Duhovnikova snishodljivost mora biti zasnovana na očinskoj brizi za svoju duhovnu decu. Kao što fizičkoj svojoj deci roditelj daje da rade samo onoliko koliko su dorasli određenom poslu ili ih opterećuje nošenjem tereta koliko je razvijena njihova fizička snaga, da ne bi dete pod teretom stradalo, tako i duhovnik može da nalaže terete koji će biti vernome od koristi, a ne da skrše i ono malo njegove duhovne snage i potpuno ga onemoguće na putu spasenja. To važi i za epitimiju, koja nije kazna, nego pre svega popravna mera. I pri njenom izricanju treba biti obazriv i snishodljiv: voditi računa o duhovnoj snazi grešnika, da još više ne razderemo ono što je razderano baš u času kad želimo da ga ušijemo, da ga zacelimo, iscelimo.
Iz svega dosad izloženog jasno je da je vršenje svete tajne ispovesti u Srpskoj crkvi vrlo složen problem. Ta složenost potiče iz različne, odnosno raznolike, prakse u pojedinim krajevima i naseljima, koja je uslovljena koliko istorijskim tokovima verskog života, koji je često bio u krizama (setimo se samo one slikovite priče o svešteniku koji se u određeni dan popne na brdo i blagosilja: što se rodilo neka je kršteno, što se sastalo neka je venčano, što je umrlo neka je opojano), dakle, povedimo računa o negativnim talozima prošlosti, o negativnim tragovima prošlosti, ali isto tako, i još više, o savremenim objektivnim uslovima, karakterom naselja, karakterom zanimanja vernih, stanjem porodičnog sastava, ekonomskog stanja. Ova različnost, heterogenost uslova života i navika je kategorički imperativ koji diktira Crkvi veliku obazrivost pri eventualnom donošenju propisa o jednoobraznom vršenju svete tajne pokajanja. Ono što je moguće pri varoškoj crkvi sa pet-šest ili više sveštenika, nije moguće svešteniku samcu čija parohija ima prečnik od 20-50 kilometara planinskog područja. I sveštenici sabijenih sela, iako nemaju saparoha, u lakšoj su situaciji nego ovaj planinac sa nepreglednim područjem gde verni mora noću da od kuće pođe u crkvu, ako želi stići na službu. To su razlike urbanog karaktera. Socijalnog su karaktera različna zanimanja, vrsta posla. Dok varoški stanovnik nedeljom može u crkvu, pa i na ispovest i pričest, bez ikakve brige za svoju kuću, zemljoradnik i stočar mora voditi računa o svom domaćinstvu, o stoci, o piležu, o svemu što ima, jer se danas fizionomija naših seoskih porodica promenila. Stalno slušamo o staračkim domaćinstvima, o odlivu stanovništva u gradove i u inostranstvo na rad. Dok je bila puna kuća družine, imao je ko da ostane kod kuće i ko da ide u crkvu. Danas je to problem.
Šta, dakle, treba činiti kad je teško očekivati novo Solomonsko rešenje Crkve za sve krajeve, za sve prilike i sve slučajeve? Ništa novo. Treba upreti sve oči u sveštenika, u paroha, duhovnika svoje pastve. Pre svega, on je pred Bogom odgovoran za spasenje duše poverene mu pastve. Dalje, on bolje pozna mentalitet svoje pastve, uslove i mogućnosti njezinog života, on će najbolje odabrati oblike rada pri primanju svetih tajana, idući postepeno sve više idealnom stanju da se svi ispovedaju i pričešćuju, jer je to najvažniji faktor na putu osiguranja njihovog spasenja. Nemarnost, lenjost na ovom poslu svedoči o tome da se radi ne o pastiru već o najamniku, a napori, stalni i raznoobrazni, na ovom polju, praćeni neosporno postepenim uspesima, svedoči da se radi ne o najamniku, već o pravom istinskom pastiru.
Zaključak je jasan. Pri radu na unapređenju vršenja svete tajne ispovesti danas, sve oči su uprte u paroha. Od njegove revnosti, od dubine njegove vere, od njegovog „straha Gospodnjeg“, od njegove ljubavi prema svojoj pastvi, od njegove radosti za svako kajanje svoga parohijanina zavisi rešenje ovog gorućeg problema u savremenom verskom životu naših vernih, koji to svakim danom sve više od našeg sveštenstva očekuju. Na svima je nama, iz redova klira i onih vernih koji mogu da pomognu u unutrašnjoj misiji Crkve, da parohijsko sveštenstvo na ovom putu svesrdno podržimo. Bog nam sigurno neće ostati dužan.
