ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ
Јером. Др Амфилохије Радовић
ПОКАЈАЊЕ КАО ПУТ ЛИЧНОГ И СВЕНАРОДНОГ ПРЕПОРОДА
Своје излагање o покајању као путу и средству личног и свенародног препорода почећу, а то је и једини природни почетак, речима којим је сам Господ Христос започео откривање своје благе вести људима: “Покајте се јер се приближи Царство небеско” (Мат. 4, 17). Шта значи реч “покајте се” најбоље ће нам показати грчки изворник. У грчком оригиналу “покајање” се каже “μετάνοια” што дословно преведено значи – “преумљење”, тј. промена ума. Отуда глагол μετανοείτε – покајте се, значи: преумите се, промените ум. На библијском пак новозаветном језику “ум” не означава само једно од својстава човекове душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено под њим се подразумева цео човек. Тако призив на покајање означава призив на промену целог човековог унутрашњег стања, промену целог његовог бића. Отуда призив на покајање јесте призив на потпуно нови начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и свега око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није нешто спољашње него дубока унутрашња стварност кроз коју се рађа нови човек. Покајањем човек доживљава свет онаквим каквим га је Бог створио, види га онаквим каквим га види Бог.
Преподобни Јован Лествичник каже за покајање да је оно “завет с Богом за вођење новог живота”.[1] Оно што даје меру том новом животу, кроз кога човек постаје – нови човек, није степен знања које човек постиже својом делатношћу, није ни усавршавање које човек постиже самоостварењем. Мера тог новог живота је безмерна и неизмерна јер је он усмерен на Царство небеско, које се “приближило”. Што значи: његова мера је сам Христос као дародавац новог живота и новог вечног људског Лика, силом Духа Светога.
Када о. Јустин Поповић назива покајање “свестраним земљотресом бића човековог” или “преображењем”, тј. небеском, богочовечанском, очистилачком, преображајном силом и опроштењем грехова (ср. Лк. 24, 47), он тим речима само сажима вековно искуство Цркве Божје, безброј пута посведочено речима и делима пророка, апостола и светитеља.[2]
Призив на такво покајање није ништа друго до призив на Тајну крштења као Тајну погружења y нову богочовечанску стварност живота, кроз препород и очишћење душе и тела. То je уствари “свлачење” старог човека, који живи по похотама прелести и његово облачење y новог, обликованог по Лику Онога који je човека створио. Оно je призив на сараспињање са Христом и саваскрсавање са Њим. Као такво, покајање претходи Тајни крштења, предуслов je за њега, a истовремено ce њиме потврђује и посведочује. Оно не само што претходи Тајни крштења него јој и следи. Зато ce оно с правом назива и “обновом крштења”.[3] Покајањем ce чисти упрљана хаљина Тајне крштења и поново обнавља Крштењем задобијена благодат и чистота. Стога га преподобни Исак Сирјанин назива “благодаћу после благодати”, тј. благодаћу која ce даје људима после Крштења, као дар и могућност непрестаног обнављања и усавршавања ума и срца и целог човековог бића.4[4] Уводећи, по Св. Симеону Новом Богослову, y почетак свих врлина – блажено смирење, оно покајним плачем, кротошћу, глађу и жеђу за правдом, милошћу и самилошћу, помаже души да пронађе “царску ризницу чистоте” и да y њој види Цара славе, сјединивши ce ca Њим на неизрецив начин.[5]
Покајање као дубинско преумљење, тј. промена ума, истоветно je ca вером y Господа Христа и без ње je незамисливо (Дела Ап. 2, 27-38; ср. Дела Ап. 3, 19). Вера претпоставља познање свога несавршенства и немоћи, она je излажење из самости и самозатворености и улажење y вечне просторе светог заједништва са Богом, ближњима и целокупном творевином Божјом. То познање свог несавршенства немогуће je без покајања. Њиме човек на најбољи могући начин познаје самог себе, задобија “срце скрушено и смирено”, које Бог неће поништити (Пс. 50, 19). Истинске вере нема без покајања, али ни правог покајања без вере. Удружени заједно вера и покајање рађају истински здравоумног човека, обасјаног и просвећеног вечном божанском светлошћу.
Шта то има y покајању онаквом каквог га налазимо y Новом Завету и y исконском опиту Цркве, што га чини тако свемоћним и ефикасним и по чему ce оно разликује од других путева спасења који су нуђени и који ce нуде човеку? Покајање je туга али туга по Богу и као такво оно даје оно што старозаветни пророк назива “радост спасења” (Пс. 50, 14). Човек живи y зачараном кругу “неисцељене туге”. Истина о тузи и патњи заиста je једна од основних “племенитих истина”, како je назива Буда, сваког људског бића које постане свесно своје смртности и неминовне пролазности. “Рођење je патња, болест je патња, смрт je патња, и свака жеља која ce не задовољи – патња je”. Ова Будина тврдња није ли истоветна са Јововом јадиковком: “Прије јела мојега долази уздах мој и као вода разлива ce јаук мој”? И са потресним речима псалмопевца Давида:
“Баш је ништа сваки човек жив”? (Јов, 3, 24; Пс. 31, 5). Као и у хеленској философској и религиозној неисцељеној тузи тако се и овде ради о вечно истој људској тузи и страху, која се, ту је у праву савремена дубинска психологија, налази у сржи човековог историјског битовања. Покајање, као туга по Богу, управо је лек од те и такве убиствене и неисцељене туге која умртвљује и убија човека. Док туга овога света доноси смрт, покајање као туга по Богу доноси спасење (2 Кор. 7, 10). Покајничко туговање за Богом туговање је не за неким далеким и недоступним Богом него за Богом који се приближио као Царство небеско, као “мир и радост у Духу Светом”. Зато је оно с правом названо “кћер наде”, “одрицање безнадежности”, “очишћење савести”.[6] Њиме васкрсава не само ум него цео човек: туга постаје радосна туга, патња и страдање и смрт, најбесмисленије стварности људског живота, добијају свој дубоки смисао и осмишљене преображавају се у полазишта и извор новог рођења и вечног живота. Покајање приближује Богу а Бог испуњује душу радошћу, миром и светлошћу. Осећајући близину Божју човек није више сам, нити је препуштен сам себи и својој изгубљености.
У светлости овог “покајања за спасење” (2 Кор. 7, 10) и “радости спасења”, рођених из туге по Богу, страх и кривица, та два језива чудовишта са којима се сусреће модерни терапеут у човековој подсвести, нису ништа друго до пород човековог отуђења од топлих Очевих недара, тј. последица човековог пада, отпада и греха. То отуђење порађа и тугу која доноси смрт још пре физичке смрти. Видовитом покајнику Симеону Новом Богослову људи отуђени од Бога, поробљени стихијама овога света, везани на ланцу незајажљивих жеља и туге за светом, личе на псе без господара који лутају по сокацима, глођући кости и пијући људску и животињску крв, бежећи од ланаца бола, глади и смрти у уживање и прождрљивост и при том се све више предајући у наручје “свепрождрљиве смрти”.[7]
Откуда страх у човеку? Од самоће: он је скривена свест о метафизичкој самоћи, знак осећања, свесног или несвесног, усамљености. Осећање пак кривице је несвесно, често болесно и унакажено, осазнање греха и грешности пред Неким или нечим. И страх и кривица су знаци болести и то не само на психолошком, емотивном и неуротичном плану, него првенствено на дубљем духовном плану. Човек се отуђио од Духа Светог и тиме изгубио дах (дух) живота, поставши духовно поремећен и нестабилан на свим путевима својим. Отуда, док су психијатрија и дубинска психологија у стању да својим средствима допру до психотичког и неуротичног слоја у човеку и да га, бар делимично и привремено залече, ипак оне поред свих својих достигнућа, нити су у стању нити ће, саме за себе, бити икада у стању, да даду човеку истинско духовно здравље и смисао, као ни радост спасења, која је својствена том здрављу. Оне само могу бити од помоћи на том путу човековог пуног оздрављења. Само изворно покајање као свестрани лични и слободни подвиг, заснован на унутрашњој вери и слободи, a не никако на механичким, спољашњим, принудним средствима, подвиг који захвата и обухвата сву душу, сву личност и све области човековог живота – само je он y стању да управи душу на прави пут оздрављења и спасења. Само ce њиме обнавља “Дух прави” y човеку и изграђује чисто срце, уз садејство Духа Светог животворног (ср. Пс. 50, 12). Само ако ce ca детињом простотом и вером бацимо покајнички y наручје Оцу, Он ће нам ce приближити и дотаћи ce наших срдаца својим пречистим прстом и запалити светиљке душа наших и више неће дозволити да ce оне угасе до скончања века и вавек века.[8]
Богу ништа није милије од срца скрушеног и смерног. Сам Он y њему обитава; пред таквим срцем свака ђаволска вештина постаје немоћна и све трулежне страсти греха потпуно ишчезавају. A кад оне ишчезну онда y њему расту и бујају плодови Духа Светога: љубав, радост, мир, доброта, благост, вера смерност, смиреноумље и свеобухватно уздржање. Њима потом следи божанско знање, мудрост Логоса и бездан скривених мисли и тајни Христових.[9] По духоносцу Макарију Египатском ова промена хришћана не састоји ce, као што многи мисле, y спољашњим формама и изгледу; није y томе разлика и другачијост хришћана од људи овог света. Ta разлика ce састоји управо y тој обнови ума и спокојству помисли. Господња љубав и небеска чежња je оно по чему ce разликује хришћанин од свих људи и чиме он постаје нова твар. Ради тога je и сам Господ дошао y свет и постао човек.[10]
Зашто неки људи уживају y греху? По Св. Симеону Новом Богослову, као и по другим Светим оцима, благодатним терапеутима, људи уживају y греху зато што нису познали радост чистоте. Такви чак сматрају да je немогуће очистити човека потпуно од страсти и да он није y стању да y себе смести целосно Духа Светог. Онима, међутим, који са вером, y страху и трепету творе заповести Божје и који показују право покајање, благодат ce јасно открива и они je виде, док невернима и онима који су поробљени страстима остаје неприступна и невидљива.[11]
Шта je још покајање? Оно je бунт против себе самога, против лажног себе и својих самообмана. Оно je, no Владици Николају, и стид човеков пред чистијим од себе. Као такво оно није довољно за спасење, али ce без њега спасење не може започети. Прави смисао покајања открива и Св. Григорије Палама следећим речима: “Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити ce од зла и творити добро”.[12] Људски je пасти a сатанско y греху остати. Човек који се каје, ослобађа се сатанске упорности у греху и добрим расположењем душе и тим ослобођењем од греха, стиже до Бога.[13] Само онда када се човек приближи Богу и када благодат Божја обасја његово срце и душу, показујући се као Божји суд, човек је у стању да види себе самог и своја дела, било чулна било психичка, онаква каква јесу у стварности. И не само то. Даровани му огањ Божји чисти га и постаје суд за њега, тако да он, поливен водом покајничких суза, постаје целим бићем чист и окупан и крштава се лагано божанским огњем и Духом. На тај начин постаје сав чист, сав непорочан, син светлости и дана а не више син смртног човека![14]
Св. Симеон Нови Богослов каже о покајању, на основу сопственог искуства, још и ово: Човекољубиви Бог, желећи наше спасење, мудро постави измећу себе и нас исповест и покајање и даде свакоме ономе који жели власт да се поврати из пада, и њиме да задобије ранију присност и славу и смелост пред Богом, као и сва обећана добра, само ако покаже топло покајање. Аналогно покајању задобија сваки смелост према Богу и присност, и то јасно и спознатљиво, као пријатељ према пријатељу, и разговара са њим лицем к лицу, гледајући га чисто очима ума свога.[15] Откуда то, пита исти свети боговидац, да неки немају после крштења пуно сазнање и осећање ове присности и смелости и заједништва са Богом и божанским добрима, и не осећају да су у Христа обучени, нити виде у светлости Духа – светлост Његовог божанства? Такви, одговара он, ако се удубе у своју савест, наћи ће да су погазили обећање крштења, било делимично било потпуно. Ако није у питању баш то, онда су закопали подарени им таланат освећења и усиновљења и нису га умножили.[16]
Из свега досад реченога очевидно је да је лични препород и истинско васпитање сваког појединца незамисливо без покајања. Нужно је међутим, истаћи да покајање није само лични подвиг. Оно јесте призив на промену и преображај сваког појединца, али је истовремено и призив на промену и стално преображавање целокупног људског живота и људске заједнице уопште. Што значи: покајање је у исто време и саборни подвиг, тј. позив на промену “ума” и делања упућен свакој мањој или већој људској заједници. О томе као потреби сведочи како Стари и Нови Завет али и сво људско искуство. Појединац је органски везан за заједницу и заједница за сваку појединачну личност, како у злу тако и у добру, у назадовању и у напредовању. Као што се огреховљеност преноси са отаца на синове, то исто бива и са врлином: врлински примери отаца надахњују синове, врлина и покајање појединаца делују благотворно на цео народ и обратно, свенародно покајање на појединце. Тако је, например, Бог помиловао Соломона због Давидовог покајања, а појава пророка Јоне била повод свенародног покајања Ниневљана. Пророци позивају на
покајање цео изабрани народ, не само појединце, и својим светим и огњеним примером буде га из духовне учмалости, подстичући га на ревност и повратак Богу и његовом закону.
Карактеристично је да сам Господ Христос, утемељујући своје Еванђеље на покајању, не каже: Покај се! него: “Покајте се!”, у множини, призивајући цео народ и све народе земаљске на “преумљење” и нови живот, као припрему за сусрет са долазећим Царством небеским. Таква је била и проповед Апостола, таква и целокупна историјска пракса и проповед Цркве. Црква, њена проповед и њен живот, њено богослужење, сви истински носиоци њеног духа кроз векове, све је то био само продужетак тог Христовог призива – “покајте се”! упућеног свима и свакоме. Покајање као саборни и свеопшти пут спасења и призив на спасење, независно од свих историјских промена, остао је непроменљив и незаменљив. Зато ако је Црква била и остала радионица спасења, она је то зато што је – заједница покајања. Јер покајање у Цркви и кад је лично, има увек еклисиални карактер. Њиме се не стиче нека “своја” индивидуална правда и оправдање, већ се преко њега сваки покајник, као што се каже у молитви Исповести “примирује и присаједињује светој Божијој Цркви, у Христу Исусу Господу нашем”. Грех умртвљује и отуђује од Бога и заједнице Божје; покајање као очишћење од греха и духовни препород значи повратак у свету Божју заједницу, Цркву, као саборни богочовечански организам и живо Тело Христа Богочовека.
Православна Црква је одувек мерила не само појединце него и целе народе мером њиховог покајничког духа, како личног тако и саборног. Времена која су бивала без покајника и без покајничког духа, била су времена духовне окамењености и мртвила, времена великих немира и ерупција отровне мржње. Времена без покајника и покајничког духа су времена без светитеља и светости. То су била времена која нису рађала нити су могла рађати – плодове достојне покајања: зреле и свете људе и свете заједнице људи. Присаједињујући себи као светом Народу Божјем поједине народе земаљске Црква се првенствено трудила да пробуди у њима свест о греху, личном и колективном, и да их васпитава у духу покајања.
Као и други православни народи, тако је и наш Српски народ, од времена када је засађен “као дрво маслиново у духовни рај” Саборне Цркве Божје, стекао и поседовао тај свети дар покајања. То се најбоље може видети код твораца Српске нације и њеног историјског бића: Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, Великомученика Косовског Лазара и Св. деспота Стефана Високог. Сви су они својим примером показивали и учили да је за њих пут спасења био пут покајања. Тај њихов дух је прелазио на народ и из њега се у њему рађала свест да велика страдања, лична и народна, долазе због великих сагрешења. То самосазнање и колективна покајничка свест историјски је јасно посведочено у народу после смрти цара Душана. Погибију на Марици (1371) и друга страдања Српског народа тога времена, народ је објашњавао самовољом цара Душана у односу на мајку Цркву Цариградску и његове неправедне претензије над другим народима. Зато је са великим олакшањем дочекао скидање анатеме са њега и Душановог гроба. Та свест о Божјој казни због греха царева и народних дошла је до израза на најбољи могући начин, прво у народним песмама а потом и код Његоша у његовим речима:
“Бог се драги на Србе разљути
За њихова смртна сагрешења …”
Да је тај новозаветни покајнички дух био присутан у нашем народу и у новије време сведочи јединствена у свету црква “Покајница” подигнута у срцу Србије на месту убиства вожда Карађорђа. Но с друге стране, то исто Карађорђево убиство руком брата и кума, кобни је знак наше новије историје. На самом њеном почетку кум убија кума, брат – брата! Као да је од тада неки нови дух почео да се усељује у душу Српског народа! Тај нови дух је органски везан са чињеницом да на том почетку наше новије историје и културе стоји ткз. “здрави” непогрешиви разум Доситеја Обрадовића и ово страшно братоубиство извршено над Карађорђем. “Здрави разум” европске просвећености прихваћен Доситејем као начело, и на њему заснована наша новија просвета и култура, има за основно својство одрицање “преумљења” односно покајања, као гносеолошког и етичког начела. Човек се сматра довољан сам себи и способан по природи да управља својом судбином. Његов разум постаје мерило свега. Обоготворење човека као појединца и његовог “здравог разума” води постепеном обоготворењу његовог биолошко-историјског колектива, тј. обоготворењу нације и њених интереса. Човек надменог “здравог” разума и својом крвљу и језиком самодовољни народ, немају разлога за покајање. Зашто се онда чудити што су у нашој новијој историји покајање и исповест почели да ишчезавају, прво међу “здравомислећим” образованим људима па онда под њиховим утицајем и у ширим слојевима друштва! У очима многих, на таквим начелима васпитаних Срба, покајање и исповест су постепено постајали малтене нешто понижавајуће и нездраво. Кад би се појављивала и будила жеђ за личним и свенародним покајањем, то се догађало првенствено у простом народу, још увек неотуђеном од свог историјског предања и од духа Цркве. Један од таквих покајничких покрета у нашем народу, који се појавио крајем прошлог и у првој половини овог века, био је ткзв. Богомољачки покрет. Овај покрет, иако у извесном застоју, и данас доноси и рађа духовним плодовима.
Занимљиво је да су се према Богомољачком покрету и њему сличним спонтаним покретима новијег времена односили са ниподаштавањем не само посветовњачени и плитком европско-доситејевском просвећеношћу затровани слојеви нашег друштва, него повремено и један део нашег свештенства Дух самодовољности и површног рационалистичко-религиозног морализма, успео је временом да ухвати дубоког корена па и тамо где би се то најмање очекивало:у црквеним круговима. Партије и партијски дух прошлог и овог века, религиозно-националистички романтизам, разарали су полако али сигурно нека дубља духовна ткања изаткивана вековима у народној души као и његово еклисиално јединство. Партијска свест и њен дух увлачила се, нарочито од времена Обреновићке Србије, и у људе Цркве, дајући њиховој црквеној свести и самосвести нови садржај, боље речено – лишавајући је саборног јединства и богочовечанске дубине. Браћа, припадници истог народа и исте Цркве, као да су почели да заборављају да су браћа и једно живо и свесвето саборно тело у Христу Исусу, које, по самој природи, и у својој помесности никад не губи васељенски карактер и призвање.
Какве последице је имао тај заборав и губљење саборног памћења? Народ се почео делити на партије и удруживати (у томе није заостајало ни његово свештенство) у удружења за “одбрану” својих саможивих интереса и за задобијање “сталешких” права. Својим световним култом и усмереношћу, партија и њој сличне заједнице, потискују богослужење и на њему засновану живу литургијску заједницу. Богослужење које је кроз векове било срж духовног живота народа почело је да замире а парохија да се претвара у “сервис” за задовољење религиозних потреба. Литургија са својим покајним и васкрсним духом, која је одувек била центар парохије као богочовечанске заједнице, истискује се и затамњује требама, славама и водицама. Зато није никакво чудо што смо дошли у ситуацију да данас постоје бројни парохијски храмови у Српској Цркви у којима се и не служи недељама и што је у многим случајевима знак припадности Цркви примање свештеника у кућу и свећење водице а не учествовање у Св. Евхаристији и Исповести, као дубоко преображајној сили свакидашњег живота појединца и заједнице.
У једној таквој духовно осиромашеној и разбијеној парохији, која престаје да буде жива литургијска саборна заједница, тешко се даде разбудити дух покајања, личног и саборног, а без покајања не може бити ни истинског препорода. Таква парохија се претвара у неку врсту посветовњачене заједнице, без духовне дубине и саборне нарави. Као таква она не може бити ни оно нашта је призвана да буде: квасац и светлост света. Она може постојати као месна организација религиозног типа, као прибежиште за психолошко задовољење религиозног инстинкта, или место за обављање религиозних обичаја, понекад и на магијски начин, али да при том престане да буде оно што треба да буде: покајна школа саможртвене љубави у којој се људи и људске интересне и егоистичке заједнице претварају у Цркву, живи саборни организам живога Бога, купина неопалима из које свету погруженом у таму сија светлост богопознања, Гора Тавор на којој се људи преображавају и просветљују нествореном божанском светлошћу, постајући једно срце и једна душа, сабрани једним Духом Божјим у једно Тело Богочовека Христа.
Можда још нисмо довољно ни свесни тога каква је дубока духовна криза и псеудоморфоза захватила последњих 150 година не
само нашу новију културу него и нашу црквену самосвест. Преиспитати себе пред Богом и свакодневно преиспитивати, али и преиспитивати стално све оно што се збивало и збива са сопственим народом, и то у светлости еванђелске Истине и исконског предања Цркве, – то је основни императив и динамичка суштина Христовог призива на покајање. Само тако се може допрети до онога што је вечно и богочовечно у нама самима и у историји народа коме припадамо; само тако је могуће ослобађати се од псеудоморфоза сваке врсте и обнављати се у сваком времену животворним дахом Светога Духа, и као личност и као заједница.
Посматран у светлости тог и таквог покајничког самопознања атеизам наших дана, толико раширен око нас, није ли се зачео у нама самима? Не треба никад заборавити да се још од Христових времена најотровнији атеизам зачињао и зачиње у олтару и око олтара у окамењеним срцима вечитих књижевника и фарисеја, из њихове лажне праксе и лажног служења, тј. из њиховог практичног безбожништва. Није само Јуда продао Христа за сребренике и нису само свештеници његовог времена били верни слову које убија, разапињући Њега и Његов Дух који оживотворава и продајући своје првенаштво за чинију сочива. Увек ме мучило питање: Зашто су баш око манастира људи тако отврдли за веру, зашто из уско црквених и свештеничких кругова ничу носиоци милитантног безбожништва и мржње према Цркви? Наша новија историја и стварност даје бројне примере за то. И нешто што је још чудније: Понекад се тај атеизам показује као бекство од лажних појмова о Богу и лажних представа о Њему и о животу по Њему, и као дубока чежња за правим Богом и његовом састрадалном љубављу и добротом; као неисказано уздисање за Њим и Духом Његовим понижених и увређених, жедних и гладних правде Божје и правих богоносаца. А лажне представе о Богу и лажно живљење појављују се само онде где вера престаје да твори дела, тј. где се реч не претвара у дело и где дело губи своје значење, престајући да буде словесно (Св. Григорије Палама). А и једно и друго се догађа управо тамо где нема истинског и дубинског покајања.
У једном скорашњем разговору о овом другом европском и светском поклању и о нашем братоубилачком рату, задивио ме својом једноставношћу али и истинитошћу став по том питању једног песника. На питање: откуд толико мржње и крвожедности у нашем народу која је дошла до израза у овом последњем рату, неочекивано за све присутне овај песник је одговорио: “Наш народ је престао да се исповеда и да тражи опроштај”! И заиста, опростити, значи понашати се као Бог, затражити опроштај, то је најсигурнији пут којим човек долази до Бога и до брата, својим светим смирењем рушећи преграде и бедеме отуђености и мржње. Никада човек није тако леп и узвишен него кад тражи опроштај од Бога и ближњег, обливен сузама покајања. Не треба изгубити из вида да је од свих живих бића покајање својствено само човеку! Оно је њему, као зеници васионе, свети дар Неба, прстен на руци блудног сина који се враћа из земље недођије своме небеском Оцу, враћајући му у наручје и сву отуђену творевину.
Као такво, покајање није нешто што је човеку наметнуто или што му се намеће споља. То је унутарњи мелем за његову душу, нешто чиме она прогледава и чиме задобија своје право радовање. Без њега нема уму здравоумља ни срцу мира и спокојства. Зато је у праву Др Владета Јеротић кад каже да је потреба за исповешћу најдубља и најскривенија потреба сваког људског бића. Као таква она је неопходна и једном народу као целини. Јер, по речима А. Солжењицина, великог проповедника свенародног покајања нашег времена, величина једне личности и једног народа зависи од висине његовог унутрашњег моралног и духовног развоја и напретка. А тај духовни и морални развој и напредак су незамисливи и неоствариви без духа покајања и самоограничења.[17]
Све ово сведочи да питање покајања и исповести није питање неке формалне окамењене црквене дисциплине, него питање човековог и свељудског бити или не бити и као такво – незаобилазна тема сваког времена па према томе и овог нашег.
НАПОМЕНЕ:
- Прeп. Јован Лествичник, Лествица, Слово 5, превод Д. Богдановића, стр. 58.
- Архим. Јустин Поповић, На Богочовечанском путу, Београд 1980, 160.
- Преп. Јован Лествичник, Лествица, слово 5, стр. 58.
- Преп. Исак Сирјанин, Аскетски списи, грчко издање, стр. 281-282.
- Св. Симеон Нови Богослов, Traites Theologiques et Ethiques II, изд. S. Chretiennes, No 129, 11, стр. 334-336. Cp. Архим. Јустин Поповић, На Богочовечанском путу, стр. 160.
- Лествица, слово 5, стр. 58.
- Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 30, стр. 312.
- Св. Симеон Нови Богослов, Етичка слова II, 7, наведено издање, стр. 605-610.
- Исто, 8, стр. 216, 195-220.
- Макарије Египатски, Пневматике омилије, 5,5 изд. Dorries Klostermann Kroeger, стр. 49-50.
- Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 9, 244, 345-355; 10, 266, 105.
- Св. Григорије Палама, Омилие, 59, изд. Иконому, стр. 241.
- Исти, Омилие, 3, PG том 151, 44В.
- Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 10, 266, 105-115.
- Исто, 13, 416, 235.
- Исто, 13, 416-418, 235-250.
- Ср. А. Соженицин, Испод глиб, Париз, 1974, стр. 128-129.
