ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ

 

ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ
 
Др Димитрије Димитријевић

„РОДИТЕ РОД ДОСТОЈАН ПОКАЈАЊА“
 
Јеванђелист Лука је опширније неголи Матеј и Марко приказао св. Јована као Претечу и Крститеља Господњег, са више међусобно повезаних појединости из његовог, Јовановог, живота, па из свега тога се да јасно закључити да је Јованова активност у речи и делу била веома сложена и у смислу спасења са својим припремним карактером, које се као блиско очекивало, веома значајна.
Посебан и посве важан значај ове активности може се с правом закључити кад се посматра са моралног аспекта, што је у нашој надлежности као етичара и с обзиром на саму тему. Овај значај долази нарочито снажно до изражаја у томе што на први поглед ништа за спасење није тако важно и значајно као дела (Лк 3, 9; Мат 3, 10. 12). Али, сама дела ипак нису то што одлучује о човековој крајњој судбини. Јер иста дела која се чине из различитих мотива и са различитим циљевима морално су различитог квалитета, па је и њихова вредност за спасење различита. Стога и поред свег њиховог значаја за спасење ипак је у том случају човек који се, у ствари, спасава у највећој мери одлучујући. У овом смислу излаже своју теологију о спасењу св. Јован Крститељ кад упоређујући човека са дрветом каже: „.. . свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ се баца“ (Лк 3,9), под претпоставком да добро дрво добре а зло дрво зле плодове рађа, коју је Исус Христос касније потврдио речима: да „се по роду дрво познаје“ (Мат 12,33), те „добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло“ (Мат 12, 35). Према томе за спасење је потребно да човек буде добар, али не може се бити добар без добрих дела, као што, напр., показује смоква која је несумњиво била смоква, али која није рађала плод нити је могла родити, па је стога осушена (Мат 21, 19).
Св. Јован Претеча улази дубље у проблематику спасења и погађа ствар у само језгро суштине кад на питања која се могу у вези са реченим претпоставити и на овај начин формулисати; наиме и прво: какав треба да је човек да би био добар? и друго: како се постаје добрим да би се чинила добра дела? даје одговор следећим речима: „Покајте се, јер се приближило царство небеско“ и стога „родите род достојан покајања“ (Мат 3, 8) или по Луки: “ .. . родите родове достојне покајања“ (3, 8). Према томе из Јовановог одговора на постављена питања види се, прво, да се само покајањем може постати добар за чињење добрих дела и друго, покајањем се постаје добар човек за добра дела стварношћу приближавања царства небеског које једино и може да изазове истински потребно покајање.
Пошто ствар стоји тако, потребно је да се у вези са тим поставе ова два питања: 1. У чему се састоји покајање? и 2. Чиме га царство небеско може изазвати?
Шта се све може подразумевати под грчком речи μετάνοια, коју је због њеног вишеструког значења једном речју уопште немогуће превести, а која се код нас преводи са покајањем, маже се у довољној мери докучити ако се у помоћ узме прича о Блудном сину, која, у ствари, символички приказује однос Творац-творевина, Бог-човек како с обзиром на то какав је у прошлости био а какав је сада и какав би требало да буде. Јер тиме што се у причи каже да је такозвани блудни син најпре био у кући свога оца, па се на своју иницијативу и својом из себе слободно донетом одлуком определио и своје определење извео напуштањем родитељског дома, са добивеним наслеђем од оца, с тим да живи у апсолутној аутономији, како он сам најбоље уме и хоће, алудира се на првобитно човеково стање: да је у рају био заједно са Богом као својим Оцем као и на то да је својом кривицом самоиницијативно условио и одредио свој апсолутно аутономни живот у потпуној изолацији од Бога. Даље, беда у коју је блудни син запао својим животом, да није имао чиме да се прехрани па ни храном којом се тове свиње, символички алудира на духовну безизлазну кризу у коју је сав људски род својим аутономним животом доспео. И најзад, прича нам показује н поручује да је потребан повраћај Богу, од кога се својом кривицо.м отпало и отишло и да тај повраћај треба да уследи онако како се блудни син вратио у свој родитељски дом, своме оцу. Наиме: Као што је блудни син схватио да је погрешио што је напустио свој родитељски дом, осудио свој поступак собом и променио своје мишљење у том смислу, да му је најбоље место за живот код оца и са оцем, а не у апсолутној аутономији оствареној изолацијом, па се одлучио да се покајнички врати своме оцу, изјављујући му: „Оче, згрешио сам небу и теби; више нисам достојан да се назовем син твој, прими ме као једнога од својих најамника. И устаде и врати се своме оцу“ (Лк 15, 18-20), тако, дакле, како је учино блудни син треба да учини сваки човек да би извршио заповест „покајте се“. А то значи: да с човеком треба нешто да се деси и да се тим што се с њим деси потпуно, у свој својој свеукупности, измени и то не само привремено или на краће време него на цео живот. Пре свега мора да наступи преображај као преоријентација: да се окрене Богу лицем и врати Му се са свом душевном променом: осудом овога греха, жаљењем што се је погрешило и потпуном и коначном променом свог смисла живота: да цео живот свим својим бићем проведе као Његов најамник, у апсолутној послушности Његовој вољи.
Тако нам прича о блудном сину символички илуструје у чему се састоји покајање које се тражи као неопходан услов за рађање доброг рода. Али, шта треба разумети под добрим родом?
Јеванђелист Лука је опширнији у својим излагањима о активности св. Јована Крститеља у речи и делу, па нам даје довољно јасан одговор шта треба разумети под „родом достојним покајања“, што други синоптичари не чине. Карактеристично је за њега да он св.Јована приказује у директном односу са људима који су долазили к њему да се крсте и на њихова питања шта треба да чине па да њихова дела буду род достојан покајања даје одговор који се тиче њиховог обичног свакидашњег живота у сталним међуљудским односима и контактима и њихових задужења у органски организованом друштву, па је скроз на скроз практичар, за одржање и унапређење постојећег друштвеног и личног живота.
Тако, св. Јован „говораше народу који је излазио да их он крсти: Породи гујини, ко вас научи да бежите од гњева који иде? него родите родове достојне покајања“, на то „питаше га народ: Шта, дакле, да чинимо? А Јован им одговараше: ,,Ко има две хаљине, нека да једну ономе који нема; и ко има хране, нека чини исто тако!“ Затим Лука наставља: „А дођоше и цариници да их крсти и рекоше му: Учитељу шта да чинимо?“ На ово питање он им рече: „Не узимајте више него што вам је заповеђено!“ А кад су дошли војници и питали га: „А шта ми да чинимо?“ он им је одговорио: „Никоме не чините силе, никога не опадајте, и будите задовољни платом својом!“ (Лк 3, 7-9).
Св. Јован Крститељ имао је конкретног повода да се упушта дубље у ствари спасења које се приближавањем царства небеског и само приближава. Јер Јеванђеље које је он проповедао многе је наводило на мисао да је он лично Месија који треба да дође. Међутим и сам Јован је очекивао Месију, који му је био познат по улози коју је у делу спасења требао да одигра, па да би отклонио заблуду и народ разуверио, направио је разлику између себе и Месије који треба да дође и саопштио је јавно речима: ,,. . . онај што иде за мном јачи је од мене, коме нисам достојан обуће понети“. С обзиром на крштење, пак, које је Јован обављао у поређењу са крштењем које ће обављати Месија, Јован је рекао: „Ја вас крштавам водом; али иде јачи од мене . . . тај ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Мат 3, 11; Лк 3, 16). Јован ништа није рекао директно о значају Месијиног крштавања за рађање рода достојног покајања, али приказивањем Месије као Судије који „држи лопату у руци својој да очисти гувно своје и скупи пшеницу у житницу своју, а плеву ће сажећи огњем који се не може угасити“ (Лк 3, 17) може се са сигурношћу претпоставити да и Месијино крштавање тражи род достојан покајања, па се под пшеницом могу разумети добри људи који из своје ризнице износе само добро, а под плевом зли људи који из своје ризнице износе само зло.
Јованово „крштење покајања за опроштење греха“ и рађања „рода достојног покајања“ као и његово Јеванђеље да ће Месија крштавати Духом Светим и огњем, све то је у раду Исусових апостола доживело најпотпуније остварење, јер им је Исус наложио као најсветију дужност да начине „ученицима све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе ове што сам вам заповедио“ (Мат 28, 19-20). Јер не само Јованово Јеванђеље него и Јеванђеље које су проповедали апостоли наглашава најтешњу везу између покајања и крштења. То се види из догађаја после Исусовог славног васкрсења када су апостоли објављивали Јеванђеље о „великим делима Божјим“, да, наиме, „Исуса васкрсе Бог“ и „да Га је Бог начинио Господом и Месијом“ (Д. ап 2, 32. 36), онда су се они многи који су о тим великим делима Божјим слушали „ражалили у срцу и рекли Петру и осталим апостолима: Шта да чинимо људи и браћо?“ На ово питање им је Петар одговорио: „Покајте се, и нека се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење ваших греха, и примићете дар Светога Духа“ (Д. ап 2, 37-38). И „сви који примише реч његову (Петрову), каже се даље у вези са већ реченим, крстише се и додаде се тога дана (Цркви) око три хиљаде душа“. Овде се не каже чему су додате око три хиљаде душа, али се мора подразумети да се ту ради о Новом Савезу који је Исус основао на Тајној вечери и који је силаском Светога Духа на апостоле конституисан као Црква или Исусово евхаристичко тело у пуном смислу те речи. Према томе путем кајања као субјективног акта кроз крштење успоставља се заједница са Исусом и са свима онима који су кроз то и у заједници међу собом. Ова заједница у којој је најглавнија ствар заједница са Исусом јесте стварност покајања у објективном смислу те речи. Јер основно значење покајања је враћање или обраћање Богу, а то се стварно дешава успостављањем заједнице са Христом под видом вина и хлеба, чиме се остварује Црква као Исусово евхаристичко тело.
У чему се још састоји улога крштења, сем у стварности покајања, и какав је значај овога покајања за рађање родова достојних покајања, најбоље се може видети из Апостоловог учења о крштењу, које он излаже у посланици Римљанима гл. 6, 1-14), а где се, измећу осталог, каже и ово: да крштењем умиремо Исусовом смрћу за време Понтија Пилата, али и да Његовим васкрсењем и сами васкрсавамо. Циљ таквог нашег васкрсења је, међутим, да живимо новим животом, да живимо Богу. Јер Апостол дословно каже: „Или не знате да смо се сви ми који смо се крстили у Христа Исуса, у смрт Његову крстили? Тако смо се крштењем с Њиме сахранили у смрт, да као што Христос уста из мртвих славом Очином, тако и ми новим животом да живимо . . . Јер то знамо, да се стари наш човек разапе с њим, да би се уништило наше грешно тело, да више не служимо греху. Јер што умре, греху умре једанпут за свагда, а што живи, Богу живи“.
Крштењем се, дакле, умире Исусовом смрћу и васкрсава Исусовим васкрсењем „за нови живот“, за „живот Богу“. Али, шта значи крштење огњем и да ли то крштење има какве везе са покајањем и новим животом. Шта крштење у ствари значи уопште и са аспеката који нас овде интересују може се разумети само ако се повеже са Исусовом „искупитељском жртвом“. Јер крштење само као радња уз изговарање извесних речи, без везе са поменутом жртвом, било би чиста неефикасна мађија. Повезано, пак, са искупитељском жртвом, крштење добија своју снагу, силу и моћ и оно што је постигнуто искупитељском жртвом доводи до потпуне важности и примене. Јер Исусову искупитељску жртву за грехе целога света, свег рода људског, примио је Отац, јер је том жртвом доказао да је праведан: казнио је и уништио грех, али је извршењем ове правде у исто време и испољио и доказао безусловну љубав према палом роду људском, па је забадава оправдао грешнике. Тако се крштењем на Крсту извојеваном победом над грехом и дариваним оправдањем широм отварају врата за повратак Богу који се остварује успостављањем заједнице и заједништва са Исусом Христом под видом хлеба и вина. Према томе стварност покајања је реално присутна у светом причешћу када се достојно прими.
Покајање као нова егзистенцијално дата ситуација је извор новога живота. Јер кад се је у заједници са Богом који је свет, треба да се живи животом који чини светим, који освећује, пошто се не може бити сватом на свадби царева сина, а да се не буде у „свадбеном руху“. Стога се и васкрсава Исусовим васкрсењем да се живи новим животом, да се живи Богу.
Нови живот као резултат стварности покајања у овде датом смислу је, у ствари, род достојан покајања. Али, док род достојан покајања у Јовановом смислу има само једну димензију, бар како је код Луке приказано, дотле нови живот као резултат светим крштењем оствареног покајања има две димензије. Једна димензија је несумњиво есхатолошка, јер заједница са Христом као већ есхатолошким бићем чини и сам живот есхатолошким, што се у својој потпуности остварује за време свршавања свете евхаристије, кад се, напр., заједно са свим небеским силама које окружавају престо Господњи прославља и велича Бог као Отац и као Син и као Свети Дух и још на многе друге начине. Друга димензија је, међутим, као и код св. Јована Крститеља, социјално оријентисана, јер се односи на живот у људском друштву како с обзиром на приватне међусобне односе тако и с обзиром на органски организовано друштво које функционише на различите начине и преко различитих друштвених установа. Јер иако ,,нас је Бог избавио од власти таме и преместио у царство свога милога Сина“ (Кол 1, 13), ипак се остаје у царству земаљском, над којим се компетенција Божја не оспорава, па је сваки дужан да остане у друштвеној заједници где се затекао кад се крстио и да обавља послове за које је задужен. Јер за хришћане није важно где су и шта раде него како раде: да ли раде по вољи Божјој израженој у заповестима или по мислима срца свог злог. Стога кад се јавио покрет међу хришћанима да се издвоје из друштвених заједница и као посебно формирана заједница живе искључиво својим сопственим животом, ап. Павле је заповедао по свима црквама: „Само нека сваки живи онако како му је дао Господ, како га је позвао Бог… Јеси ли позван као роб? Не брини се! Него, ако и можеш свој бити, радије остани роб“ (1 Код 7, 17. 21). Јер није важно каквог си друштвеног сталежа или шта радиш, „него (главно је) држање заповести Божјих“ (1 Кор 7, 19). Према томе хришћанин је дужан да тако ради да сваки његов учинак, било на ма каквом послу или било у којој функцији, као и у свима својим приватним међуљудским односима, буде род достојан покајања.
Живот у смислу друштвене димензије, у друштву и за друштво, свакако је друштвена потреба практичне природе, јер у заједничком животу постоји неуклоњива међузависност и упућеност једних на друге, па да би се овај живот одржао и унапређивао неопходно је потребно да сваки са своје стране и са свима заједно учини све што је потребно да се ова егзистенцијално дата друштвена ситуација успешно реализује у највећој могућој мери. Али друштвена димензија живота није само практично потребна, која треба да је првобитно била страна човеку, па се касније из практичних потреба појавила, човеку дубоко усадила и за увек наметнула. Напротив, живот у смислу друштвене димензије је најоригиналнији и најаутентичнији израз саме суштине човековог бића, те човек у пуној изолацији, као јединка за себе, није човек у правом смислу те речи. Штавише, друштвена димензија је онтолошке природе, метаантрополошке природе у ствари, јер је један од најбитнијих елемената сличности са Богом која и сачињава само језгро суштине човековог бића. Према томе друштвена димензија је у крајњој линији божанског порекла и сама божанствена на свој начин. Стога је и могуће покајање као стварност заједнице са Богом у Исусу Христу, најоспособљеније за рађање рода достојног покајања.
Тако заснована и утемељена друштвена димензија, као божанског порекла и божанствена, стварним покајањем идеално реализована, рађа нови живот као род достојан покајања, који се одликује посве новим квалитетом који је квалитет Божјег савршенства. Јер оно чиме је Бог, поред осталог, савршен, то је Његово безусловно човекољубље које од искони и у многим природним и историјским догађајима доказује своју сталну присутност, без обзира на то што је сав човеков живот како индивидуални тако и историјски одређен грехом ђаволски страшних димензија, те човека стално чини непријатељем који не може угодити Богу. Стога нови живот је само онда нови ако се одликује безусловним човекољубљем које се остварује у заједници са Богом и по Божјем моделу, и само таквим животом стиче се савршенство које тражи Исус Христос речима: „Љубите непријатеље своје и молите се Богу за оне који вас гоне, да будете синови Оца свога који је на небесима; јер његово сунце обасјава и зле и добре и кишу даје праведнима и неправеднима. Јер ако љубите (само) оне који вас љубе – какву плату имате? Зар не чине то и цариници? И ако Бога називате само браћи својој – шта особито чините? Зар не чине тако и незнабожци? Будите, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески!“ (Мат 5, 44-48).
Нови живот као божанско и божанствено човекољубље којим је посве особитог и савршеног квалитета, остварује се у заједници с Богом и по Божјем моделу стога што је заједница са Исусом Христом у стварности покајања органска. Да заједница с Њим треба да је органска, да би се родио род достојан покајања, истакао је сам Исус, упоређујући однос измећу себе и својих ученика речима да је Он чокот а да су његови ученици лозе које могу да рађају род само док су на чокоту као његов органски саставни део (Јн 15, 1. 4-5).
У чему се састоји органски карактер везе измећу Исуса и Његових ученика, конкретно је објаснио ап. Павле кад у посланицама Колошанима и Ефесцима говори о Цркви, где јасно каже у чему се веза међу њима састоји и шта је оно чиме се Црква храни као лозе док су на чокоту. Јер у посланици Колошанима каже: „…..у њему (Исусу) живи сва пунина божанства телесно“ (2, 9; 1, 19). Али, не остаје у Њему као у неком херметички затвореном резервоару, већ се из Њега претаче у оне који су с Њим као лозе са чокотом, па су том плиромом и они „пуни у њему“. Уствари је у Њему пуна Црква, јер Бог „је њега (Исуса) дао цркви за главу више свега; она је тело његово, пуна Онога који све испуњава у свему“ (Еф 1, 22-23), па сходно томе да је као Његово тело „пуна Онога који све испуњава у свему“, потребно је, на то је и позвана, да се испуни „до потпуне пунине Божје“ (Еф 3, 19). У оној мери и како буде пуна божанске пуноће која у Христу живи телесно, у тој ће се мери и „рађати род достојан покајања“, у свима димензијама индивидуалног и друштвеног живота. Уколико, пак, Црква, макар у неким својим деловима, потпуно изгуби везу са божанском пуноћом која у Христу живи телесно и постане као со која обљутави, онда јој у тим деловима ништа не преостаје „осим да се проспе напоље и да је људи изгазе“ (Мт 5, 13), тј. ако није у служби друштва као она која није од овога света, онда је непотребна друштву. Јер оно што је у највећој мери потребно друштву, то је служба из божанственог човекољубља, што је посведочио Исус Христос тиме што је дошао не да Му се служи већ сам да служи и душу своју положи за многе.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *