TAJNA POKAJANJA U SAVREMENOJ PSIHOLOGIJI I PASTIRSTVU
Dr Dimitrije Dimitrijević
„RODITE ROD DOSTOJAN POKAJANJA“
Jevanđelist Luka je opširnije negoli Matej i Marko prikazao sv. Jovana kao Preteču i Krstitelja Gospodnjeg, sa više međusobno povezanih pojedinosti iz njegovog, Jovanovog, života, pa iz svega toga se da jasno zaključiti da je Jovanova aktivnost u reči i delu bila veoma složena i u smislu spasenja sa svojim pripremnim karakterom, koje se kao blisko očekivalo, veoma značajna.
Poseban i posve važan značaj ove aktivnosti može se s pravom zaključiti kad se posmatra sa moralnog aspekta, što je u našoj nadležnosti kao etičara i s obzirom na samu temu. Ovaj značaj dolazi naročito snažno do izražaja u tome što na prvi pogled ništa za spasenje nije tako važno i značajno kao dela (Lk 3, 9; Mat 3, 10. 12). Ali, sama dela ipak nisu to što odlučuje o čovekovoj krajnjoj sudbini. Jer ista dela koja se čine iz različitih motiva i sa različitim ciljevima moralno su različitog kvaliteta, pa je i njihova vrednost za spasenje različita. Stoga i pored sveg njihovog značaja za spasenje ipak je u tom slučaju čovek koji se, u stvari, spasava u najvećoj meri odlučujući. U ovom smislu izlaže svoju teologiju o spasenju sv. Jovan Krstitelj kad upoređujući čoveka sa drvetom kaže: „.. . svako drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj se baca“ (Lk 3,9), pod pretpostavkom da dobro drvo dobre a zlo drvo zle plodove rađa, koju je Isus Hristos kasnije potvrdio rečima: da „se po rodu drvo poznaje“ (Mat 12,33), te „dobar čovek iz dobre riznice iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo“ (Mat 12, 35). Prema tome za spasenje je potrebno da čovek bude dobar, ali ne može se biti dobar bez dobrih dela, kao što, napr., pokazuje smokva koja je nesumnjivo bila smokva, ali koja nije rađala plod niti je mogla roditi, pa je stoga osušena (Mat 21, 19).
Sv. Jovan Preteča ulazi dublje u problematiku spasenja i pogađa stvar u samo jezgro suštine kad na pitanja koja se mogu u vezi sa rečenim pretpostaviti i na ovaj način formulisati; naime i prvo: kakav treba da je čovek da bi bio dobar? i drugo: kako se postaje dobrim da bi se činila dobra dela? daje odgovor sledećim rečima: „Pokajte se, jer se približilo carstvo nebesko“ i stoga „rodite rod dostojan pokajanja“ (Mat 3, 8) ili po Luki: “ .. . rodite rodove dostojne pokajanja“ (3, 8). Prema tome iz Jovanovog odgovora na postavljena pitanja vidi se, prvo, da se samo pokajanjem može postati dobar za činjenje dobrih dela i drugo, pokajanjem se postaje dobar čovek za dobra dela stvarnošću približavanja carstva nebeskog koje jedino i može da izazove istinski potrebno pokajanje.
Pošto stvar stoji tako, potrebno je da se u vezi sa tim postave ova dva pitanja: 1. U čemu se sastoji pokajanje? i 2. Čime ga carstvo nebesko može izazvati?
Šta se sve može podrazumevati pod grčkom reči μετάνοια, koju je zbog njenog višestrukog značenja jednom rečju uopšte nemoguće prevesti, a koja se kod nas prevodi sa pokajanjem, maže se u dovoljnoj meri dokučiti ako se u pomoć uzme priča o Bludnom sinu, koja, u stvari, simvolički prikazuje odnos Tvorac-tvorevina, Bog-čovek kako s obzirom na to kakav je u prošlosti bio a kakav je sada i kakav bi trebalo da bude. Jer time što se u priči kaže da je takozvani bludni sin najpre bio u kući svoga oca, pa se na svoju inicijativu i svojom iz sebe slobodno donetom odlukom opredelio i svoje opredelenje izveo napuštanjem roditeljskog doma, sa dobivenim nasleđem od oca, s tim da živi u apsolutnoj autonomiji, kako on sam najbolje ume i hoće, aludira se na prvobitno čovekovo stanje: da je u raju bio zajedno sa Bogom kao svojim Ocem kao i na to da je svojom krivicom samoinicijativno uslovio i odredio svoj apsolutno autonomni život u potpunoj izolaciji od Boga. Dalje, beda u koju je bludni sin zapao svojim životom, da nije imao čime da se prehrani pa ni hranom kojom se tove svinje, simvolički aludira na duhovnu bezizlaznu krizu u koju je sav ljudski rod svojim autonomnim životom dospeo. I najzad, priča nam pokazuje n poručuje da je potreban povraćaj Bogu, od koga se svojom krivico.m otpalo i otišlo i da taj povraćaj treba da usledi onako kako se bludni sin vratio u svoj roditeljski dom, svome ocu. Naime: Kao što je bludni sin shvatio da je pogrešio što je napustio svoj roditeljski dom, osudio svoj postupak sobom i promenio svoje mišljenje u tom smislu, da mu je najbolje mesto za život kod oca i sa ocem, a ne u apsolutnoj autonomiji ostvarenoj izolacijom, pa se odlučio da se pokajnički vrati svome ocu, izjavljujući mu: „Oče, zgrešio sam nebu i tebi; više nisam dostojan da se nazovem sin tvoj, primi me kao jednoga od svojih najamnika. I ustade i vrati se svome ocu“ (Lk 15, 18-20), tako, dakle, kako je učino bludni sin treba da učini svaki čovek da bi izvršio zapovest „pokajte se“. A to znači: da s čovekom treba nešto da se desi i da se tim što se s njim desi potpuno, u svoj svojoj sveukupnosti, izmeni i to ne samo privremeno ili na kraće vreme nego na ceo život. Pre svega mora da nastupi preobražaj kao preorijentacija: da se okrene Bogu licem i vrati Mu se sa svom duševnom promenom: osudom ovoga greha, žaljenjem što se je pogrešilo i potpunom i konačnom promenom svog smisla života: da ceo život svim svojim bićem provede kao Njegov najamnik, u apsolutnoj poslušnosti Njegovoj volji.
Tako nam priča o bludnom sinu simvolički ilustruje u čemu se sastoji pokajanje koje se traži kao neophodan uslov za rađanje dobrog roda. Ali, šta treba razumeti pod dobrim rodom?
Jevanđelist Luka je opširniji u svojim izlaganjima o aktivnosti sv. Jovana Krstitelja u reči i delu, pa nam daje dovoljno jasan odgovor šta treba razumeti pod „rodom dostojnim pokajanja“, što drugi sinoptičari ne čine. Karakteristično je za njega da on sv.Jovana prikazuje u direktnom odnosu sa ljudima koji su dolazili k njemu da se krste i na njihova pitanja šta treba da čine pa da njihova dela budu rod dostojan pokajanja daje odgovor koji se tiče njihovog običnog svakidašnjeg života u stalnim međuljudskim odnosima i kontaktima i njihovih zaduženja u organski organizovanom društvu, pa je skroz na skroz praktičar, za održanje i unapređenje postojećeg društvenog i ličnog života.
Tako, sv. Jovan „govoraše narodu koji je izlazio da ih on krsti: Porodi gujini, ko vas nauči da bežite od gnjeva koji ide? nego rodite rodove dostojne pokajanja“, na to „pitaše ga narod: Šta, dakle, da činimo? A Jovan im odgovaraše: ,,Ko ima dve haljine, neka da jednu onome koji nema; i ko ima hrane, neka čini isto tako!“ Zatim Luka nastavlja: „A dođoše i carinici da ih krsti i rekoše mu: Učitelju šta da činimo?“ Na ovo pitanje on im reče: „Ne uzimajte više nego što vam je zapoveđeno!“ A kad su došli vojnici i pitali ga: „A šta mi da činimo?“ on im je odgovorio: „Nikome ne činite sile, nikoga ne opadajte, i budite zadovoljni platom svojom!“ (Lk 3, 7-9).
Sv. Jovan Krstitelj imao je konkretnog povoda da se upušta dublje u stvari spasenja koje se približavanjem carstva nebeskog i samo približava. Jer Jevanđelje koje je on propovedao mnoge je navodilo na misao da je on lično Mesija koji treba da dođe. Međutim i sam Jovan je očekivao Mesiju, koji mu je bio poznat po ulozi koju je u delu spasenja trebao da odigra, pa da bi otklonio zabludu i narod razuverio, napravio je razliku između sebe i Mesije koji treba da dođe i saopštio je javno rečima: ,,. . . onaj što ide za mnom jači je od mene, kome nisam dostojan obuće poneti“. S obzirom na krštenje, pak, koje je Jovan obavljao u poređenju sa krštenjem koje će obavljati Mesija, Jovan je rekao: „Ja vas krštavam vodom; ali ide jači od mene . . . taj će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem“ (Mat 3, 11; Lk 3, 16). Jovan ništa nije rekao direktno o značaju Mesijinog krštavanja za rađanje roda dostojnog pokajanja, ali prikazivanjem Mesije kao Sudije koji „drži lopatu u ruci svojoj da očisti guvno svoje i skupi pšenicu u žitnicu svoju, a plevu će sažeći ognjem koji se ne može ugasiti“ (Lk 3, 17) može se sa sigurnošću pretpostaviti da i Mesijino krštavanje traži rod dostojan pokajanja, pa se pod pšenicom mogu razumeti dobri ljudi koji iz svoje riznice iznose samo dobro, a pod plevom zli ljudi koji iz svoje riznice iznose samo zlo.
Jovanovo „krštenje pokajanja za oproštenje greha“ i rađanja „roda dostojnog pokajanja“ kao i njegovo Jevanđelje da će Mesija krštavati Duhom Svetim i ognjem, sve to je u radu Isusovih apostola doživelo najpotpunije ostvarenje, jer im je Isus naložio kao najsvetiju dužnost da načine „učenicima sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže ove što sam vam zapovedio“ (Mat 28, 19-20). Jer ne samo Jovanovo Jevanđelje nego i Jevanđelje koje su propovedali apostoli naglašava najtešnju vezu između pokajanja i krštenja. To se vidi iz događaja posle Isusovog slavnog vaskrsenja kada su apostoli objavljivali Jevanđelje o „velikim delima Božjim“, da, naime, „Isusa vaskrse Bog“ i „da Ga je Bog načinio Gospodom i Mesijom“ (D. ap 2, 32. 36), onda su se oni mnogi koji su o tim velikim delima Božjim slušali „ražalili u srcu i rekli Petru i ostalim apostolima: Šta da činimo ljudi i braćo?“ Na ovo pitanje im je Petar odgovorio: „Pokajte se, i neka se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje vaših greha, i primićete dar Svetoga Duha“ (D. ap 2, 37-38). I „svi koji primiše reč njegovu (Petrovu), kaže se dalje u vezi sa već rečenim, krstiše se i dodade se toga dana (Crkvi) oko tri hiljade duša“. Ovde se ne kaže čemu su dodate oko tri hiljade duša, ali se mora podrazumeti da se tu radi o Novom Savezu koji je Isus osnovao na Tajnoj večeri i koji je silaskom Svetoga Duha na apostole konstituisan kao Crkva ili Isusovo evharističko telo u punom smislu te reči. Prema tome putem kajanja kao subjektivnog akta kroz krštenje uspostavlja se zajednica sa Isusom i sa svima onima koji su kroz to i u zajednici među sobom. Ova zajednica u kojoj je najglavnija stvar zajednica sa Isusom jeste stvarnost pokajanja u objektivnom smislu te reči. Jer osnovno značenje pokajanja je vraćanje ili obraćanje Bogu, a to se stvarno dešava uspostavljanjem zajednice sa Hristom pod vidom vina i hleba, čime se ostvaruje Crkva kao Isusovo evharističko telo.
U čemu se još sastoji uloga krštenja, sem u stvarnosti pokajanja, i kakav je značaj ovoga pokajanja za rađanje rodova dostojnih pokajanja, najbolje se može videti iz Apostolovog učenja o krštenju, koje on izlaže u poslanici Rimljanima gl. 6, 1-14), a gde se, izmeću ostalog, kaže i ovo: da krštenjem umiremo Isusovom smrću za vreme Pontija Pilata, ali i da Njegovim vaskrsenjem i sami vaskrsavamo. Cilj takvog našeg vaskrsenja je, međutim, da živimo novim životom, da živimo Bogu. Jer Apostol doslovno kaže: „Ili ne znate da smo se svi mi koji smo se krstili u Hrista Isusa, u smrt Njegovu krstili? Tako smo se krštenjem s Njime sahranili u smrt, da kao što Hristos usta iz mrtvih slavom Očinom, tako i mi novim životom da živimo . . . Jer to znamo, da se stari naš čovek razape s njim, da bi se uništilo naše grešno telo, da više ne služimo grehu. Jer što umre, grehu umre jedanput za svagda, a što živi, Bogu živi“.
Krštenjem se, dakle, umire Isusovom smrću i vaskrsava Isusovim vaskrsenjem „za novi život“, za „život Bogu“. Ali, šta znači krštenje ognjem i da li to krštenje ima kakve veze sa pokajanjem i novim životom. Šta krštenje u stvari znači uopšte i sa aspekata koji nas ovde interesuju može se razumeti samo ako se poveže sa Isusovom „iskupiteljskom žrtvom“. Jer krštenje samo kao radnja uz izgovaranje izvesnih reči, bez veze sa pomenutom žrtvom, bilo bi čista neefikasna mađija. Povezano, pak, sa iskupiteljskom žrtvom, krštenje dobija svoju snagu, silu i moć i ono što je postignuto iskupiteljskom žrtvom dovodi do potpune važnosti i primene. Jer Isusovu iskupiteljsku žrtvu za grehe celoga sveta, sveg roda ljudskog, primio je Otac, jer je tom žrtvom dokazao da je pravedan: kaznio je i uništio greh, ali je izvršenjem ove pravde u isto vreme i ispoljio i dokazao bezuslovnu ljubav prema palom rodu ljudskom, pa je zabadava opravdao grešnike. Tako se krštenjem na Krstu izvojevanom pobedom nad grehom i darivanim opravdanjem širom otvaraju vrata za povratak Bogu koji se ostvaruje uspostavljanjem zajednice i zajedništva sa Isusom Hristom pod vidom hleba i vina. Prema tome stvarnost pokajanja je realno prisutna u svetom pričešću kada se dostojno primi.
Pokajanje kao nova egzistencijalno data situacija je izvor novoga života. Jer kad se je u zajednici sa Bogom koji je svet, treba da se živi životom koji čini svetim, koji osvećuje, pošto se ne može biti svatom na svadbi careva sina, a da se ne bude u „svadbenom ruhu“. Stoga se i vaskrsava Isusovim vaskrsenjem da se živi novim životom, da se živi Bogu.
Novi život kao rezultat stvarnosti pokajanja u ovde datom smislu je, u stvari, rod dostojan pokajanja. Ali, dok rod dostojan pokajanja u Jovanovom smislu ima samo jednu dimenziju, bar kako je kod Luke prikazano, dotle novi život kao rezultat svetim krštenjem ostvarenog pokajanja ima dve dimenzije. Jedna dimenzija je nesumnjivo eshatološka, jer zajednica sa Hristom kao već eshatološkim bićem čini i sam život eshatološkim, što se u svojoj potpunosti ostvaruje za vreme svršavanja svete evharistije, kad se, napr., zajedno sa svim nebeskim silama koje okružavaju presto Gospodnji proslavlja i veliča Bog kao Otac i kao Sin i kao Sveti Duh i još na mnoge druge načine. Druga dimenzija je, međutim, kao i kod sv. Jovana Krstitelja, socijalno orijentisana, jer se odnosi na život u ljudskom društvu kako s obzirom na privatne međusobne odnose tako i s obzirom na organski organizovano društvo koje funkcioniše na različite načine i preko različitih društvenih ustanova. Jer iako ,,nas je Bog izbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svoga miloga Sina“ (Kol 1, 13), ipak se ostaje u carstvu zemaljskom, nad kojim se kompetencija Božja ne osporava, pa je svaki dužan da ostane u društvenoj zajednici gde se zatekao kad se krstio i da obavlja poslove za koje je zadužen. Jer za hrišćane nije važno gde su i šta rade nego kako rade: da li rade po volji Božjoj izraženoj u zapovestima ili po mislima srca svog zlog. Stoga kad se javio pokret među hrišćanima da se izdvoje iz društvenih zajednica i kao posebno formirana zajednica žive isključivo svojim sopstvenim životom, ap. Pavle je zapovedao po svima crkvama: „Samo neka svaki živi onako kako mu je dao Gospod, kako ga je pozvao Bog… Jesi li pozvan kao rob? Ne brini se! Nego, ako i možeš svoj biti, radije ostani rob“ (1 Kod 7, 17. 21). Jer nije važno kakvog si društvenog staleža ili šta radiš, „nego (glavno je) držanje zapovesti Božjih“ (1 Kor 7, 19). Prema tome hrišćanin je dužan da tako radi da svaki njegov učinak, bilo na ma kakvom poslu ili bilo u kojoj funkciji, kao i u svima svojim privatnim međuljudskim odnosima, bude rod dostojan pokajanja.
Život u smislu društvene dimenzije, u društvu i za društvo, svakako je društvena potreba praktične prirode, jer u zajedničkom životu postoji neuklonjiva međuzavisnost i upućenost jednih na druge, pa da bi se ovaj život održao i unapređivao neophodno je potrebno da svaki sa svoje strane i sa svima zajedno učini sve što je potrebno da se ova egzistencijalno data društvena situacija uspešno realizuje u najvećoj mogućoj meri. Ali društvena dimenzija života nije samo praktično potrebna, koja treba da je prvobitno bila strana čoveku, pa se kasnije iz praktičnih potreba pojavila, čoveku duboko usadila i za uvek nametnula. Naprotiv, život u smislu društvene dimenzije je najoriginalniji i najautentičniji izraz same suštine čovekovog bića, te čovek u punoj izolaciji, kao jedinka za sebe, nije čovek u pravom smislu te reči. Štaviše, društvena dimenzija je ontološke prirode, metaantropološke prirode u stvari, jer je jedan od najbitnijih elemenata sličnosti sa Bogom koja i sačinjava samo jezgro suštine čovekovog bića. Prema tome društvena dimenzija je u krajnjoj liniji božanskog porekla i sama božanstvena na svoj način. Stoga je i moguće pokajanje kao stvarnost zajednice sa Bogom u Isusu Hristu, najosposobljenije za rađanje roda dostojnog pokajanja.
Tako zasnovana i utemeljena društvena dimenzija, kao božanskog porekla i božanstvena, stvarnim pokajanjem idealno realizovana, rađa novi život kao rod dostojan pokajanja, koji se odlikuje posve novim kvalitetom koji je kvalitet Božjeg savršenstva. Jer ono čime je Bog, pored ostalog, savršen, to je Njegovo bezuslovno čovekoljublje koje od iskoni i u mnogim prirodnim i istorijskim događajima dokazuje svoju stalnu prisutnost, bez obzira na to što je sav čovekov život kako individualni tako i istorijski određen grehom đavolski strašnih dimenzija, te čoveka stalno čini neprijateljem koji ne može ugoditi Bogu. Stoga novi život je samo onda novi ako se odlikuje bezuslovnim čovekoljubljem koje se ostvaruje u zajednici sa Bogom i po Božjem modelu, i samo takvim životom stiče se savršenstvo koje traži Isus Hristos rečima: „Ljubite neprijatelje svoje i molite se Bogu za one koji vas gone, da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima; jer njegovo sunce obasjava i zle i dobre i kišu daje pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite (samo) one koji vas ljube – kakvu platu imate? Zar ne čine to i carinici? I ako Boga nazivate samo braći svojoj – šta osobito činite? Zar ne čine tako i neznabožci? Budite, dakle, savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski!“ (Mat 5, 44-48).
Novi život kao božansko i božanstveno čovekoljublje kojim je posve osobitog i savršenog kvaliteta, ostvaruje se u zajednici s Bogom i po Božjem modelu stoga što je zajednica sa Isusom Hristom u stvarnosti pokajanja organska. Da zajednica s Njim treba da je organska, da bi se rodio rod dostojan pokajanja, istakao je sam Isus, upoređujući odnos izmeću sebe i svojih učenika rečima da je On čokot a da su njegovi učenici loze koje mogu da rađaju rod samo dok su na čokotu kao njegov organski sastavni deo (Jn 15, 1. 4-5).
U čemu se sastoji organski karakter veze izmeću Isusa i Njegovih učenika, konkretno je objasnio ap. Pavle kad u poslanicama Kološanima i Efescima govori o Crkvi, gde jasno kaže u čemu se veza među njima sastoji i šta je ono čime se Crkva hrani kao loze dok su na čokotu. Jer u poslanici Kološanima kaže: „…..u njemu (Isusu) živi sva punina božanstva telesno“ (2, 9; 1, 19). Ali, ne ostaje u Njemu kao u nekom hermetički zatvorenom rezervoaru, već se iz Njega pretače u one koji su s Njim kao loze sa čokotom, pa su tom pliromom i oni „puni u njemu“. Ustvari je u Njemu puna Crkva, jer Bog „je njega (Isusa) dao crkvi za glavu više svega; ona je telo njegovo, puna Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef 1, 22-23), pa shodno tome da je kao Njegovo telo „puna Onoga koji sve ispunjava u svemu“, potrebno je, na to je i pozvana, da se ispuni „do potpune punine Božje“ (Ef 3, 19). U onoj meri i kako bude puna božanske punoće koja u Hristu živi telesno, u toj će se meri i „rađati rod dostojan pokajanja“, u svima dimenzijama individualnog i društvenog života. Ukoliko, pak, Crkva, makar u nekim svojim delovima, potpuno izgubi vezu sa božanskom punoćom koja u Hristu živi telesno i postane kao so koja obljutavi, onda joj u tim delovima ništa ne preostaje „osim da se prospe napolje i da je ljudi izgaze“ (Mt 5, 13), tj. ako nije u službi društva kao ona koja nije od ovoga sveta, onda je nepotrebna društvu. Jer ono što je u najvećoj meri potrebno društvu, to je služba iz božanstvenog čovekoljublja, što je posvedočio Isus Hristos time što je došao ne da Mu se služi već sam da služi i dušu svoju položi za mnoge.
