СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ
ПРЕДГОВОР
Књига која је пред нама показује на јединствен начин како је “диван Бог у Светима Својим”. Она нам говори о новом светитељу Цркве Божије, светоме оцу Јовану Кронштатском, који је био ретка појава не само мећу људима, него и мећу Светшељима. Сваки Светитељ Божји је на себи својствен начин велики и “диван”, јер су сви они постали оно што јесу једино чудесним и предивним Господом Христом. Отац Јован. пак, у своме животу, који је сав у Христу Богу, сједињује у себи одлике многих Светитеља. Он је прави духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божије, која се преко њега излива на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте које га чине сличним многим Светитељима.
Отац Јован има веру апостолски свету, силну и свемоћну, којом он и чини апостолска чудеса. Има молитвеност светог Јефрема Сирина, којом обухвата сву широку земљу руску, и још много више око ње; има милостивост светог Николаја Чудотворца који зна само за потребе својих ближњих ма ко били; има сиромаштво светог Спиридона Тримитунтског, јер, иако су кроз његове руке пролазили милиони рубаља, он ништа своје није имао; има аскетизам великих Пустињака, јер је био умерен и уздржљив у свему; има девственост светог Григорија Богослова, иако је “званично” ожењен; има смирење јеванђелског цариника, јер иако су га сви славили и дивили му се, он се није гордио и преузносио, јер је знао да је само “залудан слуга” који чини оно што је дужан чинити; има љубав божански неизмерну која га приближава свима и свакоме, те читавим бићем својим састрадава са свима страдалницима и свачији бол и муку осећа као своју.
Свети отац Јован је, дакле, све то скупа и још нешто много шире и много више од свега тога, нешто што је мислима неухватљиво и речима неизразиво. Ма шта и ма колико рекли о њему, увек остаје много недореченог и недорецивог. Он је изузетно јединствен, и, усуђујем се рећи, непоновљив, у лику Светитеља Божјих. Он представља изузетак како по разноврсности свога делања и ширини замаха, тако и по истрајности и енергији уложеној у све своје активности, као и по резултату и последицама свога рада. “Свако се дрво по плодовима својим познаје.”
Ову изузетну књигу о оцу Јовану Кронштатском превео је са немачког, читаоцима већ из раније познати, отац М. – хилендарац. Он, поред многих обавеза и послушања која у манастиру има, сваки минут слободног времена користи на припремање духовне хране за наш духовно изгладнели и осиромашени род српски. Плод таквог његовог рада и љубави јесте и ова књига која се сада предаје у руке богољубивих читалаца.
Намена ове књиге је најпре да нас упозна са изузетним светилом Цркве Православне које је засијало на словенском небу у, такорећи, наше време; а затим да запали и разгори огањ вере и љубави у нама самима како бисмо му постали подражатељи и следбеници. Ово нарочито важи за наше православно свештенство, које, као да још увек није нашло своје право место и начин делања у савременим условима.
Рад и начин рада оца Јована апсолутно је прихватљив и применљив у свим условима и свим временима, јер је сав јеванђелски. А Јеванђеље Господа Христа је свевремено и свевечно. Потребно је само стећи делотворну веру и састрадалну љубав оца Јована, па да се поље рада сваког свештеника учини широким и плодоносним. Отац Јован као учитељ (вероучитељ), као помагач и збринитељ невољних и презрених, као свештенослужитељ – представља идеалан пример за углед и подражавање сваком свештенику, монаху и хришћанину.
Његов пример показује шта је најважније у свештеничком позиву и раду: спасење поверених му душа. А љубав народа са свим благотворним последицама својим (дакле, и економском сигурношћу за живот свештеника и његове породице) неће изостати. Само треба истрајати и бити доследан еванђелским принципима који сачињавају потку и основу свештеничког делања. Ако међу свештеницима постоји неки сумњалица у ове речи, нека опет, и опет чита ову књигу о оцу Јовану, нек покуша да га следи, и увериће се.
Као што је писао некада Исидор Пелусиот за познате књиге Светог Јована Златоустог о свештенству: “Нема срца које би читало ове странице а да не буде рањено божанском љубављу”, тако би се могло рећи и за оца Јована Кронштатског, да нема човека хришћанина, а поготову свештеника, који би читао ову књигу а да срце његово остане индиферентно према љубави Божјој којом је отац Јован био испуњен. Све оно што је свети Јован Златоуст писао о свештенству, све је то свети Јован Кронштатски животом посведочио и потврдио као вечну јеванђелску истину. Када се чита ова књига постаје јасно зашто је свештеничка служба изнад службе царске и анђелске. Оно што свештеничку службу чини толико узвишеном јесте сама благодат свештенства. Свештеник има божанске власти над рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. “Свештенства благодат? Огромна, надангелска, вели отац Јустин. Сваки свештеник по позиву чудотворац. Највеће чудо у земаљском свету: света Литургија; њу свештенодејствује, чинодејствује свештеник православни: Бог се поново оваплоћује; причесници примају васцелог Бога. А свештеник, шта ту даје од себе? – Чисту душу, душу очишћену од грехова и страсти, свете подвиге еванђелских врлина: вере, молитве, поста, љубави, милосрђа… Разуме се, у свему томе вера води и руководи: она је срце сваке еванђелске врлине. А Господ? – “Господ чини све што хоће вера”, вели свети Исак Сирин, Вера разрађена и умножена кроз остале свете врлине, – то је оно што ми морамо дати од себе, ако желимо спасења души својој. Зато свештенику увек неопходно: стражити над собом, чистећи себе стално од сваке страсти, од сваке нечисте помисли, од сваког непристојног осећања”.
Свештеник који тако изгради себе “на темељу Христу”, радосно открива да благодат што је у њему није узалуд. Она му облагодаћује сву вољу његову, сав ум, све мисли, сва дела, и он се показује као слуга Божји: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у трудовима у неспавању, у посту, у чистоти, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави неизмерној, као сиромашан а који многе обогаћује, као онај који ништа нема а све има.
Свештеник с правом може да се пореди са пастирима, са лекарима, са војсковођама, са царевима у погледу његове службе и метода деловања, па се често и назива тим именима. Но истовремено што се тиче вредности службе, он неупоредиво превазилази све њих у толикој мери колико је душа претежнија од тела. Чим неко ступи на ову узвишену службу он престаје (- треба да престане) да живи за себе, него живи за Цркву Божију и за верне који су поверени његовом духовном старању. Већ само то показује да ова служба, иако толико часна, није ни мало лака. Познато је како је тешко постављати дијагнозе душевних болести (грехова и страсти), и још теже лечити их. Колико је ту потребно љубави, колико стрпљења, колико доброте! Човек сам, ваистину, не поседује те и такве силе које су му неопходне за тако узвишену службу. Зато управо, сваки свештеник свестан своје немоћи, смерно признаје “да без Христа не може чинити ништа”, али је и пун наде да “све може у Христу Исусу који му моћи даје”.
Тачно такав је био као свештеник свети отац Јован Кронштатски, оваплотивши у своме животу и своме раду све оно што је најузвишеније могуће спојити са свештеничким позивом. Стога ова књига колико представља житије једног Светитеља, толико и “житије” једног позива (свештеничког). У том и јесте изузетност њена у односу на остала житија. Зато она заслужује да у библиотеци сваког свештеника заузме почасно место и да буде његова “настољнаја књига”. Светли пак лик Светог Јована Кронштатског, овде описан, надахнуће је и путоказ не само свештеницима него и свакој души жедној и гладној Бога и Живота Вечнога.
15/28. августа 1982.
Манастир Црна Река
– Јеромонах Артемије
Tags: АЛА Селаври
