СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ – ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 
VI САХРАНА И ОДЈЕЦИ
 
Погребне свечаности
 
Болна вест се муњевито пронела. Велико звоно Светоандрејске катедрале је звонило и објављивало становницима Кронштата ненадокнадив губитак. Свештеници катедрале су заједнички вршили свештеничко помазање упокојеног. Он је обучен у беле свештеничке одежде и белу митру. Истовремено почињу непрекидне заупокојене службе. Цар и Синод су телеграфски обавештени. Цар Николај II шаље телеграм саучешћа: “Ја жалим и оплакујем смрт оца Јована заједно са свима који га поштују”. Царица мајка и царица Александра шаљу крст и венац од свежих белих ружа.
По налогу Синода одмах звоне звона свих цркава Русије и објављују смрт великог молитвеника. Хиљаде путују за Кронштат да би оцу Јовану одали последњу почаст.
Двадесет првог децембра ковчег је пренет из стана упокојеног у катедралу св. Андреја, ношен од градских првака. Ковчег је високо постављен и осветљен безбројним свећама. Владика Кирил служи свету литургију. До идућег јутра непрекидно трају посмртне службе. Катедрала је пуна народа. Хиљаде сатима чекају напољу, у зимској ноћи, да би и они дошли на ред да узму опроштај од свога оца. Двадесет другог децембра, по светој литургији, земни остаци оца Јована пренети су у Светојовањски манастир у Петроград. Огромна пратња, уз тужно звоњење са свих цркава Кронштата, одаје последњи испраћај. Испред корача војска, са својим заставама. Следе црквени хорови који певају и свештеници свих цркава, кола са ковчегом, прве личности града, команданти морнарице и војске, представници разних организација и око двадесет хиљада душа. Бескрајна пратња се креће, око три часа, преко замрзлог Финског залива. Људи држе одстојање да се лед не би проломио.
У Ораниенбауму свештеници и великодостојници преносе ковчег у специјални воз и прате га. У Петрограду га дочекују у белим одеждама владике и свештенство, и достојанственици града. Они прате ковчег, уз звоњење звона, у Светојовањски манастир на Карповки. Непрекидно одјекују химне жалости. Свуда чекају десетине хиљада. Безбројни се прикључују. Откад људи памте таквог погреба није било. По нарочитој одредби царевој, пратња се креће поред зимског царског дворца. Царска породица са балкона одаје почаст упокојеном. У Светојовањском манастиру ковчег је постављен на бели одар у великој манастирској цркви, засут гомилом свежег цвећа.
Заупокојена вечерња траје до поноћи. Појање снажно одјекује. Али и поред жалосних стихира, преовлађује свето ускршње расположење. Нека благодатна сила долази од покојника и све приметније напаја надземаљском радошћу. На последњем растанку свакоме бива јасно: отац Јован је праведник Божји. И сви се моле у себи: “Оче, дај нам од твога духа! Подари ми твоје пламене вере, твоју смелу молитву, твоје свеобухватно човекољубље.” Многи осећају да је дух оца Јована ту, присутан; он захвата и сједињује све.
Целу ноћ свештеници читају Јованово Јеванђеље. И док једна заупокојена служба следи другој, небројени народ до јутра узима опроштај од овог духовног оца.
У 8 часова свету заупокојну литургију врши Митрополит Антоније Петроградски уз саслужење 12 епископа, 60 свештеника и 20 ђакона. Остали свештеници, у недостатку простора, учествују само присуством. Протојереј Ф. Орнатски држи беседу: “Наш вољени отац Јован се упокојио. Свуда се ове најболније речи схватају у свој њиховој тежини јер свуда, у градовима, селима и усамљеним насељима наше земље он је познат и вољен. Такође је и у иностранству био познат овај велики свештеник. Кад је умирући цар Александар III позвао оца Јована себи, све новине света су писале о нашем великом молитвенику.
Шта је значио један отац Јован на прелазу столећа? На чему почива његово чудесно животно залагање? За верујуће је одговор прост: Величина оца Јована је дело Божје благодати која је од рођења на њему почивала. При рођењу он се налази близу смрти, па ипак достиже старост од 79 година. Као дете, он се моли тако топло да при том виђа свога анђела чувара. На његову молитву, Бог му отвара до тада немоћни разум. Девствени младић се одушевљава Златоустовим тумачењима Јеванђеља. Као семинарист, он види у једном сновиђењу њему непознату катедралу – св. Андреја у Кронштату.
Каква водећа начела следи отац Јован као свештеник? Жива вера урезује се у његов ум, испуњава његово срце и одређује држање. У себи, као и у сваком човеку, он сагледа Бога. Свемилостиви испуњава сваку молитву Његове вољене деце. Та вера испуњава оца Јована, нарочито при светој литургији. Он прима свето причешће из саме Божје руке, чврсто верује у животодавну силу тајне и даје је, још као 75-годишњак, по 3-4 сата дневно хиљадама верујућих.
Његова жива вера одводи га међу страдалнике. Непосредно по рукоположењу он тражи изгубљене Он их из саосећања учи и помаже им материјално целим својим иметком, без хладних предомишљања. Он оснива и веома осмишљене установе, као Дом радиности”, који постаје узор за многе такве домове по целој Русији.
Али овим није исцрпено залагање оца Јована. Место да после свог напорног свако дневног рада ужива, у дубокој старости, заслужени мир, он сад бележи своје најскривеније мисли и осећања, богопознање и самопознање, своје строго самоиспитивање и живот пред Богом. У тим се белешкама огледају: његово унутрашње узрастање, борбе и победе. Његов дневник ,Мој живот у Христу” требало би да буде животна књига сваког хришћанина. То пламсање у вери, тај суд о себи самом, живот у Христу и непоштедно залагање за Божју малу браћу – изграђивали су нашег оца Јована. Његова великодушност, доброта, радост, стрпљење, мир и уздржљивост су плодови Духа Светог.
У њему се људско страдање среће са Божјим милосрђем, и ово милосрђе је текло од њега изобилно на људе. Отац Јован је сам био једно чудо. У ствари, није ли чудо, у нашем, вером сиромашном, времену, скупљати око себе људе из целе Русије и покретати их на болно самопознање и покајање срца; у хиљадама будити поуздање и радост? Примати годишње на стотине хиљада рубаља од људи који су се сматрали срећним да преко његових руку дају милостињу? Није ли чудо основати и одржавати четири манастира, док се оснивање само једног манастира сматра најузвишенијим делом једног праведника? Није ли чудо устројити тако примерну, хришћанско-васпитну, социјалну установу за сиромашне, какву је он основао?
Таквог свештеника смо ми данас изгубили. Али нећемо да тугујемо. Он живи у Богу, стоји пред извором Његове милости и моли се за нас још успешније. Само је по спољашности тужан данашњи дан; у духу је то велики празник вере. Целој Русији бих желео да довикнем: богохулници, кажете да је Црква преживела и треба је заменити неким другим животним принципима, а немате ни памети ни срца за стварност. Нисте ли видели јуче какву је почаст добио онај који је био тврђава духа; какав му је пријем приредио Петроград? Видите, каквог је само Божјег човека Црква подигла и одгајила.
Браћо моја, данас је празник свештенства Отац Јован је био највернија копија Онога Који је положио душу своју за своје – самога Христа. И ако ми хоћемо да будемо светлост и со света, духовне вође народа, ми морамо да кренемо путем оца Јована, да студирамо његова дела и да му у свему подражавамо.”
Овом је слову следило опело. Сви присутни су стајали са запаљеним свећама. “Со свјатими упокој …” – певају сви, клечећи.
По задњем опроштају, свештеници носе отворен ковчег у спомен-цркву, коју је отац Јован подигао. Његова гробница је ускоро постала опште поклоничко место. Небројени долазе овамо непрекидно и налазе помоћ и утеху.
По смрти оца Јована, његова животна сапутница остаје сама. Јелисавета Константиновна има још пет месеци времена да се припреми за своју смрт. Она свакодневно прима свето причешће. У светлој недељи по Ускрсу, она моли за тајну јелеосвећења и утешена је том задњом опремом. Двадесет другог маја она је уснула у миру док је један свештеник читао канон на исход душе. Њено тело је пренето у катедралу св. Андреја и 24. маја сахрањено на Кронштатском гробљу. Две посмртне беседе су приказале дубокохришћанске карактерне црте и духовни значај покојнице, која је 53 године пратила једног Божјег пријатеља.
 
Признање цара и Синода
 
Дванаестог јануара 1909. цар Николај II упућује Синоду следећу одлуку: “По неиспитаном савету Божјем, угасило се јарко светло Хришћанске цркве, молитвеник Русије, отац Јован Кронштатски.
Ми целим срцем делимо дубоку жалост нашег народа поводом смрти његовог нежног доброчинитеља, и сећамо се оних последњих дана нашег упокојеног оца, императора Александра III, кад је од свих вољени цар тражио молитву и присуство највољенијег молитвеника цара и Русије. Сад, кад са својим благочестивим народом жалимо губитак нашег драгог молитвеника, ми желимо да се – као достојан израз нашег бола – сваке године на дан смрти оца Јована одржи заупокојена литургија. У овој години то ће бити на 40. дан по његовој смрти.
Ми по унутрашњем нагону, и као законски чувар интереса Христове цркве, очекујемо са свима верницима, да Свети Синод спроведе ову нашу жељу. То ће дати верујућем народу поуздање и биће за будућа поколења живи извор одушевљења и ревновања према свештеничком позиву.
Ми се препоручујемо Вашим молитвама и остајемо Ваш доброжелатељ Николај. Царско село, 12 јануара 1909. године.”
Петнаестог јануара 1909. Синод је одлучио да овласти присутне Митрополите Петрограда, Москве и Кијева, да се 40. дан по смрти оца Јована, 28. јануара 1909. на месту сахране, у манастиру св. Јована у Петрограду, одржи заупокојена литургија и помен у присуству целог Синода; даље, да се у свим катедралама и црквама Русије одрже литургије и парастоси и да све школе тога дана буду ослобођене од наставе. Да се сваке године на дан 20. децембра у свим црквама држе литургије и парастоси за оца Јована. Да Комисија Синода за школску наставу унесе у програм свих богословија, проучавање живота и дела оца Јована о високим квалитетима и обавезама свештеничког позива, и да се у патристици, поред науке Светих Отаца, проучавају и мисли и савети оца Јована. Такође је одлучено да све црквене школе у Русији имају слику оца Јована на видном месту, у коју сврху издавачко предузеће цркве штампа 40.000 његових фотографија.
 
Сећање на покојника
 
Четрдесети дан по смрти оца Јована, 28. јануар 1909. је жалосни дан целе империје. У свим катедралама Русије врше се парастоси. У дворској цркви присуствује цар Николај са целом породицом. У Светојовањском манастиру служи митрополит Антоније у присуству целог Синода и говори о покојнику:
“Сећање на оца Јована је сваком хришћанину драго. У чему је његова величина, шта њега чини руском срцу тако непроцењиво вредним? Ово се питање природно намеће у суочењу са његовим изузетним поштовањем које само реткима на земљи пада у део.
Руска побожност се обично испољава у аскетској уздржљивости и покајању срца. Али сав живот душе није испуњен само тиме. Ближе се радосни дани Уcкpca ca својим клицањем у суочењу свепраштајуће љубави Божје, васкрсења Христовог, Његове победе над паклом и смрћу. Исто и о другим празничним данима, пре свега на дан причешћа, осећамо интимну радост. Али има хришћана које увек испуњава благодатна ускршња радост. Оваквима је припадао и отац Јован. Његово смирење га је ослободило од сваког самопрецењивања и помогло му је да задобије ону победоносну радост Христову, која је из њега зрачила као чудесни дар. И зато су га сви волели.
При свој његовој слави он се није подао ни једном од искушења гордости, која све истакнуте људе угрожавају. И ту је требало захвалити његовом дубоком смирењу, које му је увек даривало свест да је он само слабо, недостојно оруђе у Божјој руци. Његова неуморна молитва, послушност Христовим заповестима и његова љубав према ближњима учинили су већ рано, да дух гордости код њега одумре, и да духовно сазри.
Задивљујућа је његова присност с Богом, прозорљивост, његов силни утицај на људске душе и благодатна чудотворна снага. То се све да објаснити само кроз његову апсолутну унутрашњу искреност према Богу и људима. Он говори о ономе чиме му је срце испуњено; испољава толико љубави колико је осећа, никад више. То је највиши степен духовне искрености која нас приводи ближе Богу
Отац Јован је духовно свим људима био близу. Ова близина се испољавала у искреном, топлом саосећању са сваким. Ми се обично вежемо за два или три људска бића, и чим више њих захтевају наше учешће у њиховом животу, ми се хладимо. То објашњава оскудност наше љубави, нашу равнодушност према туђем страдању. Код оца Јована је то било друкчије. Он је за све имао исто благодатно саосећање.
Према његовим духовним ученицима он је, као старац, имао нарочит духовни однос; гледао је у њихову унутрашњост и тачно знао њихово стање. Његова чистота срца довела га је у богопосматрање. Као носилац саосећајне љубави, он је уживао највише поштовање и признање свих. Пред крај сво га живота, 1905. он је доживео и последње посвећење у прогону ради Господа.” [1]
 
Написи у штампи
 
Новине и часописи из разних перспектива оцењују живот и дело оца Јована.
М. О. Меншиков пише у распрострањеном листу “Ново Време” 1909, бр. 11795: “Отац Јован живи у свести целе Русије далеко више од других значајних личности, владара, војсковођа, проналазача, песника и мислиоца. Он има необичан, чак јединствен однос према срцу народа. Многи значајни писци као Достојевски и Тургењев, или научници као Мендељејев – умиру међу нама, и ма колико им слава била велика, њихова смрт окупља углавном образоване. Само Божји човек, као отац Јован, сједињује у себи љубав свих. Са његовим именом су спојени свети осећаји, који сваку сељанку, сваког чобанина и сваког робијаша са њим везују. Мисао о њему светли у њиховој свести као свећа пред Божјом иконом. Руски народ воли Божјег човека и зато иде тако незадрживо и поверљиво к њему. Ко је западао у беспутне животне кризе – код оца Јована је налазио прави путоказ. Кога су нападале безизлазне бриге и очајање – пред њим је отварао своје срце и враћао се оснажен и са чврстим поуздањем. Кога је живот без мере притискао, и, због тога, погађао му људски понос и поверење јавности – долазио је оцу Јовану и добијао помоћ. Он је подизао палог, окруживао добротом одбаченог и снажио у њима лековито поуздање да су и они, такође, људи којима пут ка ОЦУ стоји отворен. Сви су долазили оцу Јовану, и његово их је – дубоко саосећајно, љубави пуно -срце примало све. Он је уистину био пријатељ и духовни отац целог руског народа. Зато су на стотине хиљада људи, свих слојева и образовања, долазили у Кронштат. Сви су они тражили његову молитву и – отац Јован се молио. Он је био, у ствари, велики молитвеник Русије. Молио се и – Бог му је испуњавао. Његова непоколебиво чврста вера која и брда покреће, пламена, непрестана молитва и дубоко саосећање према сваком – привлачили су к њему све људе.”
Е. Посељанин пише у часопису “Руски поломник”, 1909, бр. 4: “Отац Јован је деловао сопственим примером и честитим поступањем. Његов јединствени Дневник не говори само о његовој силној вери него и о реткој моћи размишљања, о благодатној снази духа која достиже висине Псалама. Са њим … се угасило и силно светло које је у мрачне мозгове народа зрачило истину, правичност и топлу љубав према Највишем. Одређење оца Јована се састојало у томе да сам верује и да буди веру и у другима; сам да корача у Царство Божје и да са собом води и друге.”
В. Розанов посматра духовно-историјски значај оца Јована у “Новом Времену” 1909. бр. 11775: “Међу носиоцима духа свога времена, отац Јован чини највишу тачку духовног стремљења, прикључује се старцу Серафиму Саровском и Митрополиту Филарету Московском. Старац Серафим, пустињак, поседовао је пророчку прозорљивост. Митрополит Филарет беше неупоредив у одређивању догматских истина. Отац Јован Кронштатски је, као свештеник, био духовни отац народа; његови дани су протекли међу људима, у делима љубави мећу њима. Он је у 19. веку поседовао – као у првом Хришћанству – највиши дар једног хришћанина: дар помажуће – исцељујуће молитве. То потврђују безбројни документовани случајеви. Његова личност се уздигла преко уобичајене људске мере; у њему је деловало, у ствари, нешто надприродно, чудесно. Разни лекари су сведочили да отац Јован показује необично душевно и физичко здравље и хармонију. Просто речено, њему је од детињства био подарен онај сувишак животне снаге, из чије пуноће је он црпео и давао даље – болеснима и слабима. Овај извор благодатне снаге привлачио је к њему многе људе. То је сасвим природно. Народ хоће, као апостол Тома, да опипа и осети. Отац Јован је за руски народ постао живи сведок стварности и снаге православља, мисионар мере и апостол праве Божје љубави.”
Деветнаестог октобра 1909. пише протојереј С. Путјатин: “У ово време – кад туђа невоља никога не забрињава, кад небројени умиру од глади, кад у градовима има на хиљаде морално и физички пропалих особа – долази отац Јован као једини између нас, са досад невиђеним милосрђем. Он се показује заправо као представник неког другог поретка, као становник неког другог небеског тела, са другачијим навикама и правилима; он је узор будућем човеку, који схвата да само у дељењу другима лежи за нас удео у Божјој благодати и радости, човека кога ће дух љубави да одушевљава. Аскетско ревновање оца Јована и његово свештенослужење чине хармоничну целину, али свештенство у њему све друго одређује. Отац Јован је потпуни свештеник, духовни отац Русије, њен врховни пастир, иако није носио титулу патријарха. Његова чудотворна молитва показује више од свих титула и достојанстава: непобитно божанско свештено овлашћење које има. Пред њим се приклањају владике као и задивљено монаштво. Неоспорно се у оцу Јовану показује Христов лик, чист и јасан, као у једва коме пре њега. Његов искрени, ватрени дух, дочаравао је лебдење Духа Светога. Христов Дух је живео у њему.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Антоније Храповицки, “Главне карактерне црте оца Јована Кронштатског”, Сабрана дела, том II, 2. издање.

Comments are closed.