СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ
IV ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ
Отац Јован је молитвеник Русије. Народ га поштује као да је патријарх. Стотине хиљада долазе у Кронштат да би добили његов савет и благослов. Његова путовања су као победни тријумфи. Цар му поклања своје нарочито поверење. Главари цркве му признају благодатну снагу духа. Небројени помажу његову друштвену делатност, која се протеже преко целе Русије.
Али, његова најосновнија брига је – живот у Христу. Он ревнује у томе и бележи своја благодатна искуства у свом дневнику, која многима служе као путоказ. Људи му се све више обраћају по духовним питањима и он их води смерним хришћанским путем – срцепознању.
При свему томе, он обавља своју редовну свештеничку дужност и кроз њу служи Богу и људима.
У северном завичају
Посебна брига оца Јована је његов завичај Сура. Од 1890. он путује тамо скоро сваке године у рано лето. То заморно ходочашће на гроб свога оца он посматра обавезом љубави према ближњем. Пут иде преко Архангелска, Онешког језера и северне реке Двине, ка североистоку. Према токовима река он више пута мења брод. Кад је суша и ниска вода, делови пута мора да се савлађују “тројком” преко неравних путева.
Данима он проводи на пароброду, у пратњи неколицине од своје духовне деце. “Ја се овде одмарам; на броду могу стварно да се одморим. Понекад ми моја популарност пада тешко, нигде не могу да будем непримећен.” На ово мало квадратних метара, сасвим окружен водом, он ужива краткорочну слободу, после једне дуге године замора. Али и овде није без посла. Чита Јеванђеље и свете Оце, пише свој дневник или припрема беседу за наредно богослужење. Уз то се од срца радује Божјој природи.
Само неколико “срећних” могу на овом путу да прате оца Јована. То су свештеници, монахиње, чланови Братства св. Андреја, студенти и занатлије. Често путује са њима, један део пута, и игуманија Таисија. Она воли Левшински манастир и стара се о новом манастиру од Суре и његовом одељку у Петрограду и Архангелску. Верни пратилац је и дрварски трговац Киркалов. Као дубоковерујући човек, он поштује великог молитвеника, подиже у своме селу цркву, помаже у Архангелску Дом сурских сестара и даје редовне прилоге манастиру у Сури.
Стални путни пратилац је и бароница Т., чији је муж на угледном месту у државној администрацији. Она је 16 година носила тешко страдање које је и домаћим и страним лекарима пркосило. Најзад се обратила оцу Јовану. Он се молио и она је оздравила. Прича: “Осећала сам, потом, да не могу више да живим на уобичајени начин. Отишла сам код
баћушке да питам за савет. Он ми је рекао: “Помажи сиромашнима и захваљуј Богу”. Ја сам се онда преселила у Кронштат, у једну собицу Дома радиности. Тамо сам запослена у библиотеци и руководим продајом књига. Сад сам срећна што могу свакодневно да идем на свету литургију и да се причешћујем.” Бароница увек на путу узима последње место, држи се неупадљиво. У својој бродској кабини она има доста свећа, малих икона и духовних књижица за дељење.
За време пловидбе, отац Јован је радо на палуби, моли се и посматра. Тада га сви остављају на миру. Преко дана, он прилази једном или другом сапутнику. Често говори са игуманијом Таисијом. Погледај ту жарку вечерњу румен. Колико светла, топлоте и лепоте зрачи то сунце. Диван је Бог у својој творевини. А колико је узвишенији Он сам, Сунце разума, наше најчистије Светло. Господе, како Ти само оживљујеш, загреваш и осветљаваш душу, и како су бескрајно сироти јадни неверници.
Баћушки се често обраћају појединци из пратње за усамљен разговор. Он добре воље свакоме излази у сусрет. Један га свештеник пита: “Баћушка, шта Ви радите на дугом путовању, у чему проводите време?” “Ја се молим непрестано – одговара отац Јован брзо – и уопште не могу да разумем како може да се живи без непрестане молитве. Молитва је дисање душе.”
Једна сељанка га моли: “Баћушка, научи ме да се молим!”
“То је најлакше, у исто време и најтеже. Дете моли на свој начин, моли оца или мајку. И ми смо деца небеског Оца. Зашто се претварати? Говори Му све онако како ти је на срцу и изнеси пред Њега твоје потребе. Господ је близу, Он слуша твоју молитву. Али буди мудра, пажљива и чувај свој ум.”
“Ја се мало молим, баћушка, послови ме притешњују, увече падам мртва уморна у постељу и будим се са бригом и обавезама.”
“Молитва и спасење не зависе од много речи. Читај мало, али читај свесно, са топлином срца. Пре свега, међутим, преко целог дана чувај сећање на Бога, скривену, унутрашњу молитву. И ја сам немам времена за дуго манастирско правило, али, где идем и стојим, мене прати сећање на Бога. Ја Му се молим у духу, задржавам се пред Њим, гледам Га пред собом. Мисао на Његову близину никад ме не напушта. Потруди се и ти у томе.”
Отац Јован разговара и скупно, са свима присутнима; увече узима Свето писмо, чита из њега и тумачи прочитано. Сви путници са брода присуствују, такође и послуга. Само два крмара страже на својим местима, али и они са пажњом слушају То траје до дубоко у ноћ; на крају отац Јован благосиља и отпушта све. Тад он, неуморни, врши своју вечерњу молитву и припрема се за сутрашњу литургију.
Отац Јован успут посећује села, градове, манастире. Где се заустави да служи дневну литургију, звона свечано одзвањају. Хиљаде људи, из целе околине, жури према цркви. Прост народ му се примиче у страху Божјем и у њему гледа оца, пред којим се износи цео мукотрпни живот. Где је стока крепала, нека кућица изгорела, где црква има потребу за обновом а сопствена средства не стижу, тамо се полаже нада у његову помоћ. Он прихвата, теши и помаже.
Градски свештеник из Витерге хвали његово залагање: “Где Ви, баћушка, дођете, радосно одзвања велико празнично звоно. Све се радње затварају, цео посао стаје. Народ се полетна духа скупља на топлу молитву. То није зачуђујуће, јер Ви сами подсећате на велики пламен. Као што ватра све загрева, тако и пламен Ваше молитве захвата све присутне, свештенике и лаике, и цела се црква ревносно и топло са Вама моли.”
Разна збивања сведоче о сили такве молитве. Један из те пратње казује[1]: “У лето 1894. носио нас брод, по северној Двини, крај села Троицкоје. На хоризонту се појавили димни облаци. Што смо даље возили уз реку, то је дим бивао све гушћи; мирисао је ароматично: шуме и тундра горе. Деветнаестог јуна пристижемо, рано ујутру, у село Јагрич за Божју службу. Дан је чист и сунчан. Сељаци су пред селом, вуку воду и поливају земљу; сви са страхом очекују пожар који се ближи и собом доноси, полако али сигурно, пустош. Чим је наш брод пристао и црквено звоно одјекнуло, сви су прекинули посао и пошли у цркву. Они се туже оцу Јовану за сушу и ватру која прети њиховим кућама и моле за његову помоћ. Отац Јован осећа њихову невољу и снажи њихово поуздање: “Све што верујући тражите, ви ћете и добити. Сад ћемо заједнички да се молимо за кишу!” И отац Јован служи и моли се са њима из све снаге, док није са његовог лица потекао зној.
Кад је после службе Божје, око подне, окружен народом изашао напоље, небо је било пуно облака. Док је улазио у брод, киша је увелико почела. Сељаци се тискају на обали. Један старац иступа из њихове средине: “Оче, три месеца није било код нас ни капи кише, жега је исушила наше њиве, ватра опколила наша насеља. И Ви сте се, на нашу молбу, помолили Богу и Он нам шаље кишу. Ми се од срца захваљујемо.” – “То је учинио сам Бог” – одговори отац Јован и приклони пријатељски своју главу. Кад је брод кренуо, њих неколико је почело да пева један псалам, више хиљада глава прихвати певање, док их пљусак није надгласио. Села су била спасена.
Такви догађаји у животу оца Јована нису реткост. Он се увек захваљује Богу за услишену молитву и бележи: “Господе, ја Ти захваљујем. Ти си опет на моју молитву послао благу кишу после упорне суше и угасио си пожар шуме који је претио Твојим људима; јер Теби је све лако остварљиво.”
Брод плови даље. “То је моја верна Северна Двина” – шапуће отац Јован за себе и гледа силну реку. Како је често пловио њоме као ученик, касније као незапажен студент, од Архангелска за Суру. Сад путује сопственим бродом у свој завичај, окружен по штовањем и љубављу.
Најзад, брод скреће у реку Суру. Пред нама лежи село Сура. Чим је брод био на домаку ока, поче да удара велико црквено звоно – као о Ускрсу. Пристаниште је украшено цвећем. Цело село, са свештеником на челу, креће пред оца Јована. Сви се тискају око њега, сваки добија његов благослов. То траје доста времена. Потом се отац Јован, праћен од свих, жури право у новосаграђену цркву св. Оца Николаја.
При освећењу ове цркве, јуна 1891, он је говорио: “Богу нека је хвала! Није више сан него пуна стварност. У овом сиромашном насељу, где су до сада, између десет дрвених кућица, стајале две дотрајале црквице, сазидана је ова лепа камена црква. Њу је саградио син сиромашног чтеца из овога села, у којем су током 350 година служили свештеници из рода Сергиева. Благодарећи Господу, ја сам овај Његов дивни Дом изградио без државних средстава. Кад су људи у Петрограду и Москви сазнали за ову моју намеру, нетражено су ми слали своје прилоге. Велики кнез Георгије Михаилович поклонио је иконе за иконостас. Наша црква је плод руске вере. Господе, ја волим Твој храм као што син воли очеву кућу – то станиште где нам се Ти тако чудесно приближујеш, где се кроз животодавну тајну са нама сједињујеш, чистиш нас, освећујеш и обнављаш; овај дом у којем се чита Реч Твоја и сви ми заједнички пред Тобом стојимо.
А сад се обраћам вама, члановима ове сеоске парохије. За вас сам ову цркву саградио; будите ње достојни. Посећујте недељом и празником Божју службу; молите се јасно и искрено Богу. Молите Га за Његову благодат, мир, здравље и спасење. Молите се такође за оне који су изградњу ове цркве помогли својим средствима.
Да бисте Божју службу разумели, учите се да читате. Са великом жалошћу сам приметио колико је аналфабета у Сури, и зато сам одлучио да направим велику школску зграду, са свим што је за наставу потребно. Дрво за то већ је припремљено. Стога вас у име Божје све молим, и родитеље околних села, да пошаљете своју децу у будућу школу. Она ће учити да читају и пишу, учиће занате и рукодеље, да тако буду од користи и себи и другима. А пре свега да се уче да разумеју Божју службу и Заповести Божје, да честито живе за спасење своје душе. – Идите ревносно са својом децом у цркву, навикните их мољењу, учењу и раду; само тако ћете у обиљу да живите и сиромаштво вас неће више притискати.” – Отац Јован познаје нужду тих сељака који су задужени код трговаца и кафеџија и стоје пред крајњом бедом.
Ускоро је почела изградња школе, која је 1893. била отворена. Тог пута је отац Јован одмах по доласку у Суру пожурио у саграђену школу и прегледао у њој све до ситнице. Учионице су биле угодне и светле, све је устројено просто и практично. Већ првог дана појавило се 60 деце. Идућег дана је, непосредно после свете литургије, извршено веома свечано освећење школе. Отац Јован се топлим речима обраћа учитељима и ђацима. Потом благосиља свако присутно дете, понаособ; свако добија по једно Јеванђеље, Псалтир и неколико књижица верске садржине.
Идућег јутра он држи у Светоникољској цркви свету литургију и свим становницима села даје свето причешће. Потом одлази, праћен од свих, до новосаграђене црквице на гробу његовог оца Иље Сергиева и до гроба његовог стрица, свештеника Михаила. Тамо отац Јован држи парастос.
У осталом времену свога боравка, он се неуморно стара за становнике Суре. Прво се обраћа свештенику и пита за његово стање. Затим, посећује своје сроднике. Пред новом сеоском кућом коју је дао да се подигне, седи крупан сељак, а поред њега доброћудна стара сељанка у народној ношњи. То су сестра оца Јована и његов сестрић; ту, у близини, стоје млађе снаје и синовци. Сви су они сељаци и понашају се крајње скромно. Отац Јован им помаже као и целом селу, ни више ни мање. Сви они прихватају ту помоћ са великом захвалношћу. Он се угодно осећа међу њима и са усрђем слуша о њиховим судбама, радостима и невољама. Потом иде да и остале посети.
У Сури се отац Јован задржи обично 3-4 дана. Кад све види и обави, он путује назад. При растанку, цело насеље га прати до пристаништа, где се растају и он благосиља свакога од њих. Кад брод крене, он још дуго стоји на палуби; очи су му везане за ово вољено завичајно гнездо, са молитвом да би Господ овај заостали народ просветио светлошћу своје истине.
Неких година пут је особито тежак. Ако због суше вода опадне, брод не може да приспе до Суре, него остаје око 100 миља да се савлада коњском запрегом, преко локвастог и често песком засутог пута. – Тако се десило 1901. Његови пратиоци путују испред њега и замарају се на лошем путу. Отац Јован их престиже својим кочијама, маше им у пролазу живахно и са добродушним осмехом. Тада се путници осете духовно освеженим. “Каква је само благодат овом човеку дарована. Чим те погледа обрадује те као са златном рубљом” – довикује кочијаш.
На свом повратку отац Јован застаје у Архангелску. Ту посети епископа и служи у Благовештењској цркви свету литургију.
Предвече одлази до председника општине, а онда код ректора његове раније богословије. Ректор му подноси извештај о делатности оних установа које отац Јован новчано помаже. Кад стигне он радо иде до парка којим се некад, као студент, шетао.
Ноћу се путује. Идућег јутра пароброд стаје тамо где живи друга сестра оца Јована, попадија. Ту он служи свету литургију, а потом излази са родбином међу мештане и диви се необично лепом изгледу широке и снажне Двине са њеним острвцима и рукавцима. Увече се пут наставља.
Оснивање манастира
Многи људи, да би водили свој духовни живот, имају потребу за усамљеношћу. Зато је отац Јован око деведесетих година основао четири женска манастира за своје духовне кћери: Левшински манастир у Новгородском округу, Светојовањски манастир у Сури, Воронцевски манастир код Пскова и угледни Светојовањски манастир у Петрограду.
Светојовански манастир у Сури је назван тако у част његовог заштитника – св. Јована Рилског. Његов темељ постављен је 1896, а у јуну 1900. је било освећење. Тај манастир је просто али пријатно устројен. Манастирска црква прима 600 верника. Од ње почиње стамбена зграда са двадесет светлих великих соба за по четири монахиње, а у продужетку су околне економске зграде. При отварању манастира дошло је 120 искушеница, младих девојака из целе Русије, многе из племићких кућа. Оне су овамо дошле свесно, спремне на свако самоодрицање. Снажан беседнички дух оца Јована је њих подстакао на ову животну одлуку. Он им се сад обраћа: “Божје провиђење ми је доделило да у моме завичају оснујем овај манастир.” Тиме је мени, сестрама и становницима Суре пала у део највећа Божја благодат. Јер манастири су освећена места молитве, послушности и свих хришћанских врлина, и живи образац честитости и радиности. Драге сестре! Ја бих желео да вам кажем како ви у овом светом здању треба да живите и чему треба да стремите. Ваша прва брига нека буде непрестана мисао о Богу и – молитва. Затим, стално уздржавање, чистота у мислима и осећањима; физички рад и безпоговорна послушност у постизању смирења и стрпљења према Христовој заповести. То би требало да буду ваше водеће обавезе. У манастирском општежићу су буна, самовоља, свађа и осуђивање других – неприхватљиви. Ко се о све то греши, треба га искључити из заједнице. Ви сте сестре дошле овде да бисте кроз молитву, смирење, послушност, уздржање и рад ослободиле себе од слабости. Чистите се дакле кроз духовни и физички напор, да бисте достигле спасење ваших душа и задобиле вечито блаженство. Држите према Господу верност и потврђујте је кроз ваше владање.”
Отац Јован се брине како за одржавање манастира тако и целог села. Он је дао да се подигне радња где мештани јефтино набављају рибу, по произвођачкој цени. Подиже циглану, стругару и млин у корист манастира, где сељани налазе себи посла. Истовремено и оснива старатељство за бригу око ових установа, да одређује цену роби и надницу радницима. Приликом својих посета, он надгледа ова предузећа и брине се за њихов напредак.
Том старатељству отац Јован даје и не малу готовину, од које су камате ишле у корист манастира, а 1899. он му поклања свој пароброд “Св. Никола” – теретнопутнички брод да би се њиме олакшало превлачење робе мимо посредничког профита. Затим, оснива два огранка матичног Сурског манастира, у Петрограду и Архангелску.
У повратном путу отац Јован скоро сваке године посети манастир Левшински; настојници, игуманији Таисији даје многа вредна упутства и обавештава се о свим потребама манастира. У рано јутро он шета – молећи се – кроз росносвежи парк. Онда служи јутрењу и литургију, исповеда присутне, држи беседу и причешћује 400 монахиња, раднике и посетиоце.
Док је у манастиру, монахиње се ослобађају свих тешких обавеза да би учествовале на свим богослужењима и да би слушале упутства за свој унутрашњи живот. Све оне ревносно користе ову прилику.
Једна монахиња пита: “Баћушка, Ви осећате близину Божју?”
“Да, сестро моја, ја Га осећам сасвим близу. Он је стално са мном, по речима: “Ја ћу код њих становати”. Како бих иначе могао све ово да издржим, кад не бих имао благодати Божје.”
“Да, Ви се много трудите, Ви се цео жртвујете, Ви себе заборављате.”
“То је претерано речено. Ја се, у ствари, уз помоћ Божју и према својим снагама трудим за спасење људи. Свештеници као следбеници апостола, треба да живе за своју парохију а не за себе.”
“Може ли, баћушка, човек у време овог живота да се ослободи од страсти и искушења?”
“Наравно не може. Мора непрестано да пази на себе. Мир душе са Богом задобија се, пре свега, кроз будност. Ко води духовни живот и ко се труди за своје спасење, непрестано мора да пази на себе и да контролише своје покрете срца и разума. Непријатељ вреба и тражи да нас зароби. Чим открије неку пукотину, један тренутак непажње, упада у душу и почиње у њој да газдује. – Сваки хотимичан или нехотичан грех оптерећује душу и руши њен мир. Последице су немир, пометеност, неспокојство и потиштеност. Души је тешко да поново дође у ред. Потребно је најбрже – најунутрашњије покајање срца по речима: “Призови ме у невољи својој и ја ћу те услишити” (Пс. 50, 15). Господ познаје наше слабости. Он је спреман да све опрости, чим се искрено покајемо. Ја говорим из искуства.”
После вечерње, сви заједнички дуго седе у башти. Отац Јован надугачко објашњава Откровење Јованово. Потом, дуго још остаје напољу у самачком богопосматрању. Слично протичу и наредни дани.
На дан одласка, отац Јован обедује заједно са сестрама и посећује духовнике манастира. На растанку, он још једном објашњава основне елементе духовног живота и благосиља сваку монахињу. Онда га игуманија са манастирским хором прати до пароброда, уз духовне песме. Док се удаљује, отац Јован са палубе даје последње благослове.
Путовања као народни догађај
Задаци оца Јована се све више повећавају. Све више људи му се обраћа. Из целе Русије долазе телеграми са молбом за његову посету и молитву. Он чини што је у његовој моћи. Цела Русија постаје његова парохија. Моле га да освети многе цркве, разне друштвене установе, болнице, санаторије, домове радиности и др.
Отац Јован служи на разним свечаностима; тако по жељи цара Николаја II служи у његовој зимској палати. На путовањима га заустављају да служи у многим местима, у школама, семинаријама и духовним академијама, интернатима и сиротиштима, у домовима слепих и хромих. После многих позива, он посећује Воронеш, Харков, Кијев, Вилну и друге градове, где га сачекују десетине хиљада људи.
Његова посета Кијеву 1893. припада историјским догађајима овог града. Кад је 16. априла навече стигао тамо и отсео у митрополији, чуло се клицање многих хиљада људи који су испунили били улице око ње. Чекали су га целу ноћ. Он их је примао од 4 сата ујутру. У 8 часова, у пратњи владике и генералног гувернера упутио се ка цркви. Цео Кијев је узбуђен, рад је обустављен, радње су затворене.
За време службе, у катедрали се од притиска света ломи гвоздена ограда. Црквени простор недостаје. Ни иконостас не може да задржи притисак света. Отац Јован се одлучује да напусти цркву и да на великом градском тргу одржи молебан. Слика подсећа на прва хришћанска времена. Трг, све куће наоколо, кровови и све околне улице су препуне. Преко 60.000 грађана је на ногама.
Потом отац Јован посећује најугледније личности града. Одлази до Светоандрејског сабора, светог историјског здања Кијева. Та црква лежи на једном узвишеном месту кијевског брега, у живописној околини. Од ње се гледа далеко низ Дњепар и околна брда. Његов поглед мирује на блиском и удаљеном кијевском пејзажу. Његове мисли задиру у оно време апостола Андреја кад је овај на истом месту стајао и указивао на велику будућност Кијева. Судбина Хришћанства и његове отаџбине, прожимали су оца Јована најдубље.
И овде се око њега сабрало много народа. Са том поворком он креће према Михаиловском манастиру. Ту га испуњавају сећања на руско рано хришћанство. Његов поглед застаје на споменику кнеза Владимира, који је Русији донео Хришћанство, и на место његовог крштења.
Погружен у ћутање, отац Јован одлази до пештере славне лавре Кијевопечерске. Он мисли на Божје људе који су овде живели у строгом самоодрицању и молили се за свет. Они су му још од детињства били блиски. У пештери он са нестрпљењем пита за обитавалишта пустињака. Воде га тамо. Усхићен, остаје ту и обраћа се ускршњим поздравом овде упокојенима: “Ви свети оци, који сте из љубави Божје напустили свет – Христос воскресе!”
Они су овде бдили и оставили иза себе трагове свога јуначког подвига и својих духовних достигнућа. Они су постигли оно обожење којем и он сам тежи. У своје 63 године он доспева, најзад, у место њиховог деловања. Непосредно, са пуно страхопоштовања, он им се обраћа топло: “О, ви Божји пријатељи! Свети Павле, ти дете послушности! Учи нас послушности. Свети Јоване, који си страсти угасио, учи нас да се разгоримо љубављу Божјом.” При пролазу крај ћелија и у цркви светог Антонија и Теодосија он је нарочито узбуђен. Одлазећи, осврће се назад: “О, ви мудраци, ви философи, ви који цео свет гоните на дивљење.”
За време док се отац Јован моли у великој цркви, пред кивотом првог кијевског митрополита Михаила, гласно се обраћа ономе који овде духом живи: “Ти светиљко Божја, ти си нам први веру донео; погледај само колико духовне деце данас имаш – целу православну Русију!
И поред кратког времена, отац Јован посећује катедралу светог Владимира која је сад у изградњи. На крају посећује Духовну академију и њеног ректора, епископа Силвестра. Он поздравља студенте са њему својственом простотом: Будите здраво, пријатељи моји, Христос воскресе! Студенти спонтано испољавају своју радост. Кад је напуштао Кијев, непрегледна маса света је сатима у страхопоштовању чекала пред железничком станицом. То мноштво је држало примеран ред. Кад се отац Јован последњи пут појавио и давао им благослов, сви су скинули капе са главе. Дубоко страхопоштовање је основна атмосфера пред овим човеком Божјим.
Познати психијатар, проф. Сикорски, описује своје утиске: “Долазак оца Јована био је за Кијев велики догађај. Хиљаде људи из свих народних слојева чекали су га на улицама; многи су провели целу ноћ напољу да би могли да виде поштованог. Свуда је владало беспримерно одушевљење, у атмосфери пуној страхопоштовања и молитве. Њега није маса тражила, него сваки појединац. Овде су се сретали људи сваког узраста и степена образовања, разних националности и праваца; младићи, одрасли и старци, радници и намештеници, ученици, студенти и професори, племићи и слуге; проститутке, пијанице и луталице. Сви су следили једном импулсу. У присуству оца Јована у свакоме се будила савест и на најбољи начин се покретале најидеалније одлике бића. Он данас није био само Кронштатски свештеник, него молитвеник и целебник, народни јунак, заштитник и саветник, духовни отац свих. Он је најпознатији, најпопуларнији човек Русије.
Карактерне особине оца Јована покрећу на спонтано дивљење пре него што се било како анализирају. Сва његова душевна испољавања поседују неку изванредну дубину и пуноћу. Његов оштар поглед и фина осетљивост у разумевању психичких стања код људи су својеврсни. Његово здравље стоји у пуној хармонији са његовим душевним способностима. Упркос старости – он је свеж, неуморан, крепак. Његово лице је изузетно добродушно, радосно и благо.
При том, он се непрестано налази у стању највише духовне активности, при унутрашњој сабраности, умној молитви или узвишеном посматрању. Ово узвишено расположење, које код просечног човека наступа као редак изузетак, у његовом случају представља норму. Само у тренуцима крајње изнурености сличан је другима. Он је увек пун одушевљења и води један, изнад свих представа, испуњен живот. Он остварује своје идеале са пуно виталности и жртвује се дневно 20 сати у добровољној служби за ближње.
Очигледно је да смирење, доброта и крајње велика љубав према људима чине његове најбитније карактерне црте, уз нежно пријатељско опхођење које премаша сва очекивања. Стога је лако схватљиво што народ жели да види оваквог необичног, правог човека и да од њега учи.
Његова реч, његово понашање, његова цела личност васпитава друштво. Стога је његов утицај на народне масе посве лековит. Нигде није било галаме, немира или испољавања хистерије. Насупрот, владала је зачуђавајућа самодисциплина; људи су били захваћени здравим, радосним одушевљењем и тражили да се ослободе моралних бољки.
Живот оца Јована је крајње привлачан и поучан. Тај живот очекује једну – њега достојну – књижевну обраду и приказ онда кад буде уследило пуно, образложено прослављање њега. Тада ће овај најузвишенији отац народа васкрснути у свести људи у пуној својој величини, као пријатељ и заштитник деце, хранилац сиротих, исцелитељ болесних, учитељ и утешитељ изгубљених и унесрећених, као прави пријатељ људи и прави свештеник Христов.[2]
Ванредно стање на Волги
У лето 1894. отац Јован посећује градове између Углича и Царицина. У то време цела област Волге је у ванредном стању. Гдегод он дође, тамо постаје општи празник и сваки посао стаје.
Четвртог јула отац Јован је на броду за Сибирск. Вест о томе стиже у град после подне. Одмах се на пристаништу појављује хиљаде људи. Управници града и племићи плове му у сусрет и потом га прате. Око поноћи пристижу. Отац Јован поздравља народ из брода и најављује своју јутарњу службу у градској катедрали.
Маса је свечано мирна, остаје на обали и ту пале ватре. Многи се одлучују да остану преко целе ноћи и да бде као пред велике празнике. Неко почиње тихо песму: “Свјати Боже, Свјати Крјепкиј, Свјатиј Безсмертниј”, и одмах се око њега ствара цео хор … Неки седе мирно и гледају светло у бродској кабини где се Божји човек вероватно моли.
Рано ујутру отац Јован ступа на обалу. Људи му незадрживо прилазе. Један студент као очевидац прича: “Мене је маса захватила и носила према оцу Јовану, иако сам ја у оно време стајао далеко од цркве; вера је у мени била скоро сасвим искорењена систематским студирањем безбожних књига. – Ја сам га сад гледао опкољеног народом. Са вером која брда премешта били су донети болесници, мајке су му додавале своју децу. Он их је хитро узимао у руке, љубио их и благосиљао. Осећао сам се пренетим у време јеванђелских збивања. Из оца Јована је тако јако избијала благонаклоност. Он просто и искрено говори са свима. Како добродушно звуче његове речи: “Будите ми здраво моји пријатељи, ви браћо и сестре, ви очеви, мајке и децо”. – Како те речи позивају савест на право братство.”
Председник општине прати оца Јована до катедрале. Тамо овај служи свету литургију. Кад непосредно после литургије држи народу слово, он се показује као становник једног другог света. Из његових ватрених, а ипак очински благих очију, зрачи светлост са љубављу и бестрашћем владара и захвата све људе који су растргани од страдања и страсти, жеља и брига. И они се приклањају овој преобилности духовне светлости и моралне снаге. Пред њима стоји права слика Божја.
Показује се да је отац Јован отресао сву прашину – за земљу везаног умовања – и да располаже вишим мишљењем, осећањем и делањем, што га чини сасудом благодатне силе Божје. А колико је у њему истовремено простоте и смирења. Људи бацају поглед на њега са осећањем блаженства и ганутости. Њима се чини као да први пут откривају нешто добро и поверљиво, што је досад мировало скривено у њиховој најдубљој унутрашњости. Они га гледају и осећају колико човек заиста може да буде изврстан; осећају да такав човек постоји и да он ту пред њима стоји. Све што сваки од добра у себи крије, то сад оживљава и људи плачу од радости при погледу на свој образац. Ова појава се дешава, од хришћанских почетака до данас, на свим правим ученицима Христовим.
Притом отац Јован остаје потпуно једноставан. Тај израз поштовања од десетине хиљада људи не може у њему да изазове ни најмању надменост. То је оно што потврђује његову величину. У Казану је за време обеда рекао: “Сваки човек поседује у себи религиозни осећај који је по природи склон да било како дође до изражаја. Мени је Христос доделио божанско саосећање које ме чини способним да будим у народу то религиозно осећање. То ме чини срећним и ја се за то Господу непрестано захваљујем.” И то је у ствари тако. Тај Божји човек свуда буди хришћански дух. Тако се и са мном десило. Тај његов поглед, то његово слово, онај слушајући народ – постали су ми речито сведочанство Божје, сведочанство хришћанства и живота уопште.”[3]
Архиепископ одески, Никанор, писао је у “Руском поклонику” 1894: “Отац Јован Кронштатски је задивљујући феномен нашег времена. У најсиромашнијем подруму као и у златном дворцу он је најпожељнији. То није све. Он нема времена да чита сва писма и телеграме који му се шаљу. Нема времена да задовољи ни најнужније потребе у јелу и сну. Гдегод дође велике масе га поздрављају и траже његов благослов. Сила његове молитве, која је увек проста, често делује потресно. И тај једноставни, неизвештачени човек који уистину верује у дејство Божје силе – свештеник је нашег времена.”
Ко је шездесетих година могао да помисли да ће Петроград тако једнодушно да покаже своју веру у свемогућу силу Божју, која се пред нашим очима пројављује? А то је ипак једна чињеница која говори о промени народног духа.” – Један новинар обавештава у “Саратовским вестима” (бр. 138, јули 1894): “Долазак високоцењеног баћушке, који је својим хришћанским животом и делом задобио љубав целе Русије, показује, очигледно, како је дубоко укорењена вера у руском човеку, колико је он богат у живом религиозном осећању; како његово срце снажно одговара на реч и дело Јеванђеља, изостављајући прост народ сасвим, у чијем срцу пулсирају вера и поуздање силом раног хришћанства. Бројне слике оца Јована дају праву, али ипак непотпуну представу о њему: На њима се не да видети она безгранична љубав која зрачи из његових очију; оно чврсто пријатно држање, отворено смирено лице, продуховљено великодушним осмехом, пуно бескрајног стрпљења. Гледали смо оца Јована како даје свој благослов маси од више хиљада глава и посматрали га за време док га је тај народ салетао. Сви су се око њега тискали, молили, захтевали његову личну пажњу, а он се држао мирно, према свима подједнако, и пун љубави; налазио је времена да добаци понеку охрабрујућу реч, да потапше по рамену, да помилује децу – иако је био уморан преко мере. – Снага његовог моралног утицаја почива на љубави према људима.”
Једна сапутница из пратње оца Јована пише: “Вожња се одвија уистину царски. Само свог вољеног цара може народ тако искрено да прима и да прати. Било где наш брод да пристане, наједном се појављују народне масе које стреме оцу Јовану. Ово поштовање има нечег силовитог у себи. Очигледно је да верујући руски народ тиме потврђује своје духовно херојство, своје “царско свештенство”.”
Поверење цара
Почетком октобра 1894. отац Јован добија телеграм са захтевом да иде у Ливадију на Криму, код тешко болесног цара Александра III. Он је на то радо спреман. Тај цар није био само носилац политичке моћи, већ и искрени хришћанин, који је у цркви сагледао моралну снагу Русије. Он је подржавао црквену традицију, подизао животни ниво свештенства, оснивао многе црквене школе, помагао унутрашњу мисионарску делатност и развијао етичко-религиозну свест у народу. Њему је Русија захвална за мноштво манастира и цркава, подигнутих у знак захвалности за спасени живот у великој саобраћајној несрећи 17. октобра 1888. Тако је између цара Александра III и оца Јована Кронштатског постојало духовно сродство.
Отац Јован путује 8. октобра у Ливадију специјалним царским возом са краљицом Олгом, из Грчке, и њеном мајком – великом књегињом Александром. Ујутру, 9. октобра, чим је стигао, држи у цркви замка свету литургију са молебном за болесног монарха. Истог дана дошла су царева браћа, велики кнезови Сергије и Павел Александрович. Десетог октобра појављује се заручница престолонаследника, принцеза Алиса од Хесена, коју болесни цар срдачно и по протоколу прима. То је изискивало сву његову снагу.
Једанаестог октобра цар изражава жељу да види оца Јована. Овај бележи следећи догађај: “Око 11 часова пре подне био сам позван. Успут сам размишљао како да пригодно поздравим тешког болесника. Цар ме је примио стојећи, у пуном орнату, иако су му отекле ноге једва дозвољавале да стоји. Ја рекох: “Мој цару, нека Те сведобри Бог, Цар царева и Господар свих господара благослови, Он који у недокучивој светлости пребива.” Потом сам изразио своју захвалност што ме је удостојио да дођем код њега у Ливадију. Он је изволео да узврати: “Ја се сам нисам усудио да вас позовем у једно тако забачено место Русије. Али кад ми је велика кнегиња Александра то предложила, ја сам се радо сложио и захваљујем Вам се што сте дошли. Молите се за мене, ја сам врло болестан.” Цар је био скроман при свој својој узвишености. Ја одговорих да заправо сад осећам срдачну потребу да се молим за његово скупоцено здравље, и да се и сва Русија за њега моли. Онда ме позва у суседну собу да се заједнички молимо. Он је клечао, а ја сам изговорио три молитве. Његово Величанство се молио усрдно и сабрано, погнуте главе. Кад сам ја завршио, он је устао, захвалио се и замолио да се и даље молим за њега. Били смо сами. Кад сам одлазио, дошла је царица и милостиво ме поздравила.
После пет дана цар се, на општу радост, осећао знатно боље тако да је постојала нада у побољшање, ако не и у пуно оздрављење. Седамнаестог октобра свечано је слављена годишњица Божје заштите царске породице у железничком удесу 1888. Тога дана је отац Јован дао цару свето причешће. Он пише: ,Ја сам своју мисију сматрао неиспуњеном све док високом болеснику нисам лично пружио свету причест. Ја сам имам велику потребу за свакодневним причешћем и сматрам да је огроман недостатак. кад га не примим. По отслуженој литургији у Орланди у присуству узвишених личности, однео сам свети путир у замак код болесника и ушао у собу са литургијским речима: “Унутра улази Господ славе. У вери и љубави приступимо”. Код молитве: “Ја верујем, Господе, и исповедам…” цар је сваку реч побожно изговарао и у страхопоштовању примио свету причест. Сузе су се котрљале низ његово лице; он је добио благодатну утеху.
Побољшање је држало до вечери. Цар је средио текуће државне послове. У два наредна дана болеснику се стање опет погоршало. Био сам позван да се са царицом и престолонаследником молим за њега. Цела царска породица се молила на коленима, са сузама. Цар је осећао повећану слабост; болест се појачано испољавала. Срце је отказивало, дисање постајало теже, избацивао је крв и морало је да се прибегне вештачком давању кисеоника. При свему томе, цар је духовно био потпуно прибран. Није се жалио. Показивао је пуно самосавлађивање и настојао да охрабри своје ближње, иако му је сопствено стање било тачно познато. Двадесетог октобра цар је осећао свој крај. Он се са много љубави опростио са престолонаследником, царицом и свом родбином. Док је отац Јован служио у цркви свету литургију, цар је од свога дворског свештеника примио свету причест. Потом је тражио да дође отац Јован. Овај прича: “Одмах по светој литургији журио сам к њему и остао сам све до његовог мирног упокојења. По жељи царице одржах молебан и обавих тајну јелоосвећења, коју је цар у искреној вери примио. Потом сам, по његовој жељи, ставио и држао руке на његовој глави. После краће паузе изнова почеше напади отежаног дисања; цар је патио много. Донет је кисеоник. С леве стране је била царица, испред њега су стајала оба његова старија сина, десно млађа деца, велики кнез Михаило и велика кнегиња Олга; иза његове фотеље стајао сам ја. Не оптерећују ли моје руке исувише Ваше царско Величанство? – упитах. Не, одговори цар. Од Ваших руку осећам велику олакшицу; чим их удаљите, мени је врло тешко. Молим Вас не удаљујте их. – То долази свакако отуда што сам управо дошао са свете литургије где сам у овим рукама држао пречасни путир са телом и крвљу Христовом, примио учешћа у тајни претварања и причестио се – рекох ја. – Тако је прошло око пола сата. Самртник се бојао да је мени тешко што тако дуго стојим и молио ме да седнем. Онда је цар Александар III изволео да каже: “Руски народ Вас воли”. “Да – одговорих му – Ваш народ ме воли”. Цар настави: “Он Вас воли јер зна ко сте и шта сте Ви.” – Сигурно је да неко овај мој извештај сматра неумесним. Али пошто знам колико руски народ цени сваку реч свога цара, нарочито са његове самртне постеље, јер ове речи откривају карактер његовог бића, његову великодушност, доброту и човечност – ја се нисам могао одлучити да их прећутим, иако осећам колико сам недостојан тих речи.”
Последње часове цар је провео мирно, у кругу својих најближих. Око два сата по подне он спокојно затвара очи у рукама Престолонаследника; његова глава се спусти на царичино раме. Отац Јован бележи: “Пун мира, он је променио свет. Цела царска породица је пала на колена без речи, предана Божјој вољи. Душа Божјег помазаника мирно се узнела к Богу. Ја сам подигао руке са његове главе коју беше облио хладан зној. Мир нек је твојој души велики цару и верни слуго Цара свих царева. Русијо не плачи! Ако молитве за оздрављење твога вољеног цара нису биле услишене, оне су му ипак дале мирну хришћанску смрт која је крунисала славу његовог живота. А то је вредније од свега другог.[4]
На изричиту жељу престолонаследника, отац Јован прати саркофаг покојника до Петрограда и служи на погребу. Цар Николај II жели да он присуствује најважнијим догађајима у царској породици. Четрнаестог новембра 1894. отац Јован је – по жељи цара – присутан на његовом венчању у катедрали зимског замка. Петнаестог новембра 1895. учествује на крштењу прве цареве кћери, велике кнегиње Олге. Четрнаестог маја идуће године је доведен у Москву да учествује у свечаности крунисања оба величанства и да служи свечану литургију у Успенској катедрали. Године 1904. учествује, на позив цара, у крштењу принца Алексеја.
Отац Јован повремено шаље свој поздрав и благослов Цару и добија одговор од њега лично. Један од ускршњих телеграма гласи: “Христос воскресе! Нека би Васкрсли, свемогући Творац и Управитељ света испунио све Ваше наде као оца и монарха, као мајке и царице. Ваш верно одани, свештеник Јован Сергиев.”
Цар шаље телеграфски одговор: “Ваистину Христос воскресе! Царица и ја Вам се од све душе захваљујемо и молимо да и убудуће мислите на нас кад се молите Створитељу света. Николај.”
Преписка
Јавно признање показује само делић утицаја оца Јована на своје време. Милиони људи, који никад нису имали срећу да га виде, били су са њим у вези путем преписке. О томе говори пошта коју отац Јован добија. Сваки дан поштанска кола доносе пуне корпе. У просеку дневно стиже око 200 новчаних пошиљки и око 500 писама и телеграма; међутим догађало се да дневно стигне и до 6.000 писама. Један поверљив човек, лични секретар оца Јована, отвара и сортира пошту дан и ноћ.
Он нотира имена пошиљаоца на дугу траку папира и предаје му пред свету литургију. Отац Јован се за свакога моли, а кад их је превише, он једноставно постави своје руке на именике и моли се да би Бог свима помогао, да им испуни молбе. И његова се молитва умногоме испуњавала.
Друга трака папира садржи имена и адресе свих који моле за посету. Ову траку отац Јован прегледа у олтару, по светој литургији, и издваја најхитније случајеве.
У својој лађи, као и у специјалном возу за Петроград, отац Јован чита унапред разврстана писма. Познати и непознати му се обраћају за све своје невоље, описују најтеже судбине, отварају му душу. Тешко може да се процени шта се све пред њим излива, какве топле молбе за његово молитвено заступништво, колико искреног покајања срца и признања сопствене кривице са давањем завета за поправљање, колико свесрдне захвалности за доживљену помоћ. На многа од тих писама отац Јован одговара лично; упућује телеграме или шаље новац којима је потребно. Као велики познавалац душа, он са мало речи погађа оно суштинско, буди савест, даје благодатна упутства, која су често довољна за цео живот, и води у поуздање према Богу. Он тиме даје огроман духовни прилог.
Његов утицај прелази границе Русије. Он је преко штампе познат целоме свету. Његово име и у иностранству покреће многе да размишљају о смислу и циљу живота. Он као магнет привлачи срца са одстојања од хиљаде километара и чини да за Господа топлије куцају. Тако му се обраћају бројни људи из иностранства. Из градова и села пишу му странци на својим језицима и са вером моле – страног свештеника – за његову молитву или за материјалну помоћ. У току три месеца стигло је око 200 таквих писама из Немачке, Француске, Енглеске, Грчке, Италије и Америке.
Отац Јован сведочи о своме животу
Кад је зашао у старе године, оца Јована су често молили да им прича о своме животу. Године 1888. он даје редактору часописа “Север” један кратак преглед о себи. За свој 70. рођендан, 19. октобра 1899. он описује разне моменте из свога детињства и младости.[5] Трећег октобра 1901, на молбу Еп. Назарија говори свештеницима Нижњег Новгорода о својој свештеничкој делатности:
“Поштована браћо! Као што видим, ви сте и сами у годинама и тиме богати животним искуством. Ја не могу вас да поучавам. Али пошто ме питате како успевам да благотворно делујем на срца људи, радо ћу вам о томе причати. Ја се трудим да речима и делом будем искрен свештеник. Зато строго контролишем себе и своје духовне покрете. Да, ја водим дневник, у који бележим сва своја скретања од Божјих заповести; испитујем себе и тражим начин да се поправљам. Често ме зову у угледне куће да држим молебне и богато прилажу. Из тих средстава ја делим сиромашнима, дајем добротворним установама, сиромашним црквама, свештеницима и, уопште, којима је потребно. Али пијаницама и лењивцима, који увек само милостињу очекују, ништа не дајем. Цео дан и до касно у ноћ ја сам на послу. Моја служба ме често води у разна места Русије. Свакодневно ме обасипају молбама тако да ми често тешко пада …, али ја чиним оно што могу и тражим могућност да све молиоце задовољим.
Било где да сам, ја свакога дана и од свег срца служим свету литургију. Верници у цркви доживе моје искрено служење Богу; њих од тога прожимају света осећања и ревносно се моле заједно са мном. Сваке недеље и празника проповедам Реч Божју и говорим из сопственог унутрашњег искуства. Ја немилосрдно осуђујем пороке и страсти и указујем на застрањења. Захваљујући Господу, ја гледам плодове мога свештеничког рада. Свакодневно се сабере у пространој катедрали Св. Андреја око 5.000 људи; они слушају пажљиво, без галаме и гурања. Кад напустим цркву, они ме светла лица опкољавају, у захвалнорадосном расположењу. То су плодови моје проповеди и моје молитве. Опростите на овим речима; нека Господ сачува да не звуче на самохвалисање. Јер не чиним ја то све, него благодат Божја која почива на мени као свештенику.
Нама свештеницима је дата пуноћа благодати, и ако ову благодат Божју чувамо, онда смо ми несавладиви.”
Проповед од 21. јуна 1904. допуњује овај приказ:
“О мом душевном стању могу рећи да до данас следим прастару заповест: “Познај себе”. То је у основи садржина мога целог живота. Тако ја упознајем своју крајњу беспомоћност и она ме приводи смирењу. У ствари, све добро које чиним, само је дар Божји. Ја у свему видим Његову помоћ; а себе самог држим за крајње немарног, да, најмањег свештеника Русије, јер да је неко други добио од Бога моје дарове, он би сигурно више добра учинио него ја. Непрестано проучавање личне природе приморава ме да увек остајем будан и да непрестано просим Божју благодатну помоћ против мојих слабости. Ово упознавање сопствене људске слабости омогућава ми да и другима помогнем, да се за њих молим, саосећам и праштам. Ово проучавање људске природе ми је нарочито драгоцено да бих схватио главна својства Божја. Ја на себи самом упознајем и сазнајем како је Господ добар, дуготрпељив и свемогућ, и како брзо помаже. Он је праизвор нашег духовног и телесног здравља, душевне чистоте и силе духа.
Ипак, браћо, ја не водим аскетски живот. Можда би моја делатност била знатно успешнија кад бих га водио. Али, то под мојим животним условима није било могуће … Ја редовно на јутрењи читам каноне. Они ме религиозно васпитавају. У свакодневном сећању на велике праведнике и њихове духовне подвиге лежи дубоки смисао. Душа постепено прима расположења тих људи; она се просветљује и јача да би се борила против греха. Кроз ова стална јутарња правила унутрашњи човек расте све јачи и јачи. Али, ја изнад свега волим Свето писмо Старог и Новог завета и не могу без њега да будем. Оно открива законе људске душе и показује праве путеве духовне обнове. Ја вам све ово причам искрено као ваш сабрат, из љубави према нашем свештеничком чину.”
Сведочанство о духовном узрастању
Како се у оцу Јовану развија овај свештенички дух жртве без опасности да се у токовима дневног живота не охлади? На ово питање он сам одговара. Од свога детињства окренут је небеском свету: Божја служба, Свето писмо и живот светитеља формирају његову свест. Реч Божја је за њега несаломљива истина; Његове заповести-смисао и циљ живота. Он следује водећој заповести: “Љуби Господа Бога својега… и ближњега својега као самога себе”. Из љубави према Богу он размишља да буде монах. Али га Храстов образац и саосећање са другима опредељује да прихвати свештеничку службу. Он вели да су стоструко блажени пустињаци који иду у самоћу да би неподељено служили Богу. Али и онај који стоји усред света, мора да се бори за спасење своје душе, мора да испуњава заповести и да се супротставља свим искушењима.
Отац Јован врло озбиљно схвата свештенички позив. Он често размишља о свом узвишеном позиву: Шта је свештеник? Он је Божји посланик. На свакој служби Божјој, на молитви, он стоји пред престолом Највишег чијој су сили небо и земља потчињени. Он непрестано говори о Богу и – Бог му одговара. Његовој заступној молитви поверавају се највећи као и најмањи. Он може да се моли за људе, за сваки дар и за ослобађање од сваког недуга. Он стоји пред праизвором живота и благодати, пред Божјим сведобрим, свемудрим и свемоћним Господством. Какав треба да је он? Какву само бестрасност треба да има свештеник! Он увек мора да живи у Духу Христовом, све људе да воли љубављу Христовом и да их посматра Његовим чистим, нежним и безазленим погледом. Он свима треба да буде све. Он је носилац дуготрпљиве љубави, представник истине и постојаности Цркве. Он увек треба да има љубави: кад се моли, кад врши тајне или кад општи са људима, али првенствено кад обавља божанску литургију – тај свети обред неизмерне Божје љубави. За ту се љубав отац Јован бори у свом унутрашњем свету, као и на свом делу: “Да ли је лако имати савршену љубав? Љубав – то је сам Бог. Свештеничко достојанство је узвишено; то је част Христова. Ми смо обучени у благодат Његовог свештенства. Он Сам делује кроз нас.”
Како се отац Јован припрема за ову службу? Он прича: “Од првог дана мога свештенослужења следио сам правило да се у највећој мери искрено односим према свом свештеничком делу; да строго пазим на себе и своју унутрашњост. Са овим циљем сам, пре свега, приступио читању Светог писма Старог и Новог завета и отуда сам црпео многе поуке и као човек, и као свештеник, и као члан друштва. Затим сам почео да водим дневник у који бележим о својој борби са мислима и страстима, о покајничким осећањима и скривеним молитвама Господу; о захвалним осећањима за избављење од искупљења и о Његовој сталној помоћи. Такође сам био ставио себи у задатак да свакодневно служим свету литургију и да се молим за људе како би у бескрајној жртви измирио створења са њиховим Творцем. Сваке недеље и празника држао сам у цркви беседу. Сем тога, бринуо сам се о сиротињи, јер сам и сам био сиромашан, и тражио сам људе који су запали у неваљалства да им укажем на прави пут.” [6]
Тако је отац Јован кренуо јединственим путем ка савршенству и сјединио аскетски пут са својом свештеничком службом. Док је као градски свештеник стално међу људима, он се истовремено вежба у строгом самоодрицању, самоиспитивању и непрестаној молитви срца. Уз то је од самог почетка упућен на самог себе; њему недостаје друштво људи са истим схватањем као и усамљеност која помаже, пре свега недостаје му искусан старац (духовни отац) да би га водио у духу хришћанске аскезе и упутио у високу уметност непрестане молитве. Све основне елементе духовног живота, који су развијени у монаштву, морао је самостално да избори у датим тешким животним околностима. Његов учитељ је био: Христос и Његово Јеванђеље.
Свето писмо и служба Божја
Отац Јован живи од речи Божје. Она одређује његов поглед на свет, као и његово делање. Он каже: “Јеванђеље је било мој учитељ, вођа и помоћник, још од детињства добро познат”. Он се свакога дана удубљује у ову књигу живота: “У перионицама злата одваја се песак и извлачи злато. Али се, као што је познато, не добија све злато од првог прања, него се понавља. Слично је и са Јеванђељем. У почетку ми видимо највише један одсто његовог светлог злата. Зато оно мора увек изнова да се чита, те да се сваки пут – кад се очи навикну на светле варнице – открије више злата. Ја волим Свето писмо и без њега не бих могао да живим. Какав само садржај оно крије, какве законе душе оно открива! Колика упутства за духовну обнову оно пружа!”
Благодатни списи црквених отаца утичу на његов дух. Млади свештеник живи у дубоко заснованим посматрањима. О томе сведочи његова беседа у јануару 1856. – месец дана по хиротонији: “Не посматрај Јеванђеље кроз мутни застор твоје страсности. Гледај га чистим оком срца и видећеш га у сјају Божјег сунца. Сазнаћеш да је у њему светлост за твој разум, са којом неустрашиво и радосно можеш да идеш кроз смрт. У предивном свету Божје светлости ти сазнајеш да нема умирања. Распадање тела је само последица греха и закона променљивости свега временог. Ти ћеш моћи да искусиш како Реч Божја додељује твом срцу благодатан живот, греје га, чисти и просветљује. Свети и радосни потрес прожимаће твоје тело до костију, па ћеш да чујеш радосни поклич свих створења и сагледаш војске анђела око Сведржитеља. Неке од њих видиш како по вољи Творца силазе на мрачну земљу да би у старању – пуном љубави – верно чували њене елементе…, да би штитиле сваког човека и управљале га према Господу – тог слабог човека који, погружен у таму и нечистоћу, једва да се брине за своје спасење. Твоје око срца ће да запази, такође, и мрачне – зле духове, али те они у присуству несравњено силнијих, светлих војски, неће моћи да уплаше. Ти ћеш из дубина срца да славиш Господа Који те од њих штити. У присуству љубави Божје, твоје ће срце да се шири и да обухвати све људе. Ти ћеш свима желети да постигну спасење. Од света светлих духова и од духова таме окренућеш своје око на видљиви свет, на поредак звезда и твоје земље, што Свемогући обухвата погледом као трун прашине. Небеска тела ти говоре о Божјој сили и слави. Твоје просвећено око срца видеће, у свим стварима, Божје провиђење. Поредак целине, као и свих делова, говори ти о Његовом присуству. Ако на Свето писмо гледаш како треба, онда те захвата неки унутрашњи нагон према свему истинитом и добром те ревнујеш, тежећи ка Господу који је највиша истина, лепота и доброта. Бог ти постаје средиште којем непрестано тежиш са свим својим мислима, осећањима и хтењима. Теби је сад највећа срећа да Њему служиш, да достигнеш сваку врлину, да испуниш сваку заповест. И тебе ће скрозирати нека ватрена делотворна сила, која се кроз Реч Божју увек изнова разгорева”. [7]
Отац Јован се непрестано удубљује у Божју службу: “Идеју Божје службе треба сасвим свесно прихватити. Јер та идеја је истовремено душа онога што јој даје јединство, богатство живота, силу и истину. Већини људи ова идеја се измиче. Служба Божја садржи: целокупну хришћанску науку, етику и догматику; Божје провиђење са људима као сликама Божјим; целу историју Старог и Новог завета; историју Цркве. Божја служба обухвата: стварање света и човека; блаженство раја; греховни пад, превару човека и казну која је уследила, његову каснију немоћ, порочност и неодложну потребу покајања; верност Божју према Себи и према човеку; најављивање Спаситеља и Његовог спасоносног дела – Његову чудотворну науку, Његово дело, страдање, смрт и васкрсење, вазнесење и силазак Светога Духа; оснивање Цркве и њено ширење; обновљење и прослављење људске природе – њено обожење у Христу. Божја служба крије: сву неизмерну љубав, дуготрпељивост и милосрђе Божје према човеку. Како само огромну мудрост садржи наше православно богослужење! Оно захвата цео живот душе, њену храну, васпитање и лечење. Његове песме, молитве, псалми и канони одишу божанским посматрањем, најдубљим покајањем срца и духовном истином. Светлост, ватра и духовна сила живе у њима. Круг наших литургијских књига упућује на једно устројство које је божанско, не само људско. Али најснажнија Божја служба је света литургија – та тајна љубави Божје, обновљења и обожења човека. Сам Христос свакодневно силази у олтар и чини чудо претварања. Он се цео жртвује, постаје храна и пиће и настањује се у нама. Он тако прожима тројичну људску природу – мисао, осећање и вољу – духовном силом Његове истине, доброте и благочестија. Он чисти, исцељује и обнавља људску природу.” Отац Јован свакодневно служи свету литургију. Ову добровољну дужност он сматра не само својом обавезом, него највишом школом моралног усавршавања … Са како чистом, припремљеном и узвишеном душом треба учествовати на светој литургији; како ревносно о том обреду треба размишљати, како се ватрено молити, своје грешке окајавати и просити од Господа очишћење и обнову. За свештеника је служење свете литургије огроман задатак, велико морално напрезање, јер он мора увек изнова и најбрижљивије да се за то припреми; мора да буде прожет ватреном љубављу према Богу и људима, да срцем и разумом живи потпуно у Богу, да се саглашава са Божјом вољом, слободан од сваке страсти према људима и стварима.
Самоиспитивање и духовна борба
Отац Јован се свесно труди да живи у Богу. О томе сведочи његов дневник. “Од почетка мога свештенослужења прихватио сам као задатак да строго пазим на себе, пре свега на свој унутрашњи живот. При том сам одмах кроз искуство сазнао да на свом духовном путу имам посла са јаким, закулисним, будним и у највећој мери поквареним супарником и њему служећим духовима, по речима Апостола: “Наша борба није са крвљу и телом, него … с духовима пакости испод неба” (Ефес. 6,12). Искушење је почело са неприликама и кушањима која су кочила сваку добру акцију; противници су ме слично разбојницима прогонили, како у мојој души тако и споља, на молитви и на свештеничкој дужности, што значи, да ме је Бог учио вештини духовног искуства. Као духовни борац, ја сам морао увек будно да мотрим на мучке нападе који су ме угрожавали разним страстима и страхом; с почетка сам трпео смућеност, уцвељеност или поразе, мада сам их са своје стране тукао оружјем вере, молитве, најболнијег самопознања и светог причешћа. Ова борба ми је јасно показала колико слабости и страсти носим у себи; колико нечестиви налази код мене места; колико морам да се борим са самим собом и својим лошим особинама и навикама да би их победио. Тако је почела унутрашња борба у самопосматрању, оштрој духовној будности и вежбању у непрестаној молитви. У тој сталној борби, пуној бола, у којој је и тело страдало, Господ ме је учио да познам безбројне замке ненависника те увек да будем одговарајуће наоружан. Као слаб и лако рањив човек, морао сам да се молитвеним напором обраћам нашем моћном Господу како би ме Он наоружао за ту унутрашњу борбу и, са Његовом помоћи, ја сам на крају изашао као победник. У тој духовној борби која и до данас траје, ја сам јасно искусио Божју близину, Његову безграничну доброту и правичност. Од Њега ми је очигледно долазила брза и успешна помоћ. Моји јаки непријатељи су бежали, а ја сам добијао слободу и мир душе.” Отац Јован бележи: “Уноси се што је могуће пажљивије у свој душевнодуховни свет, који је пун највиших мисаоних и моралних вредности, а не дозволи да те привлачи овај пролазни телесни свет. Јер, небо и земља ће проћи по Божјој неизмењивој речи, док Његови закони остају за сву вечност. У твом унутрашњем свету очекују те многи задаци и напори, јер се човек греши о божански поредак, вређа у души својој и у телу законе Творца. Мора дубоко да се гледа у своју свест и контролише сваки покрет душе. Заповест: “Познај себе” не важи узалуд као прво слово азбуке код самоусавршавања. Непрестано посматрај своје срце са свим његовим покретима. Нека ти то буде наука свих наука. Ко сам ја? Па ја сам понор греха и бунтовништва против Сведржитеља. Колика само хорди убитачних страсти неуморно делује у мени од јутра до вечери, и у самом сну. Недостаје ми свака врлина и добро дело. Уз то сам немоћан да и део од заповести Божјих испуним својом сопственом снагом. Како је покварено моје срце, како унакажена Божја слика у мени. Колико ми напора предстоји да би се очистио; колико упорне непрестане борбе.
Разне страсти владају нашим срцем: самољубље, самосажаљење и неуморна брига за телесно добро, леност и чулност; гнев, славољубље и гордост; похота, тврдоћа срца, завист, мржња и злопамтљива пакост; неверовање, малодушност, меланхолија и очајање. Сваки од ових покрета обмањује, притешњује, збуњује душу и непрестано одвлачи нашу пажњу. Ако се то одмах не сузбије, временом хвата корена и захвата коначно целог човека, његове мисли и осећања, жеље и поступке.
Тело се стално подиже против духа. Тело је спремно да све учини предметом својих задовољстава: самољубља, сластољубља, похлепе и добити и славољубља; да унакази разум, осећање, памћење и поимање. Телесни човек се удаљује од својих ближњих, затвара се у себе и служи само својој користи, својим саможивим мотивима. У сваком човеку делује, видљиво или скривено, безакоње.
Поред искварености људске природе, посреди је и једна друга реална зла сила која распирује наше страсти и тако, постепено, узима човека под своје: сви који су заробљени страстима, они су у ствари поседнути, горди, славољубиви и злопамтљиви, тврдице и лукави, опадачи, мрзиоци и завидљивици. А по чему се познаје утицај и присуство злога? Онај који себе посматра, примећује: како његова, иначе тиха и мирна душа, под навалом страсних представа, као неком непријатељском силом покренута, запада у пометњу; како се у његовој унутрашњости нешто буди против сопствених чврстих уверења и најплеменитијих осећања, и потреса веру. И то са таквом силином да са сузама мора да се бране своји идеали од таквих насртања. Ето, то је заправо деловање тих злих духова поднебесних.
Грех је брз као муња и може својим убитачним отровом да зарази душу у једном једином тренутку. Стога мора цела опсена греха и његова убитачност на време да се увиде и да се према сваком греху осети гађење. Страсти треба мрзети као изроде злога, као смрт нашега духа. Њима се треба супротставити целим својим унутрашњим човеком.
Не штеди ни један једини грех у себи, распињи га радо и ревносно у свакој прилици; одреци се сопственог ја и непрестано ударај по твом самољубљу, самодопадљивости и бунту, раздражљивости и гневу; по свакој чулној пожуди и неуздржљивости; по лакомости, лажи, зависти и мржњи; по свој тврдоћи срца, пакости и осветољубљу, осуђивању и набеђивању других; удари по сети, страху, малодушности и очајању Мрзи, гнушај се свих лопова душе, одлучно их одбијај, уништи их сасвим у себи. С друге стране воли све доброчинитеље који повреде твоје самољубље и ненамерно буде твоје страсти, како би их ти познао и могао да им се супротставиш. Не клони духом, не гледај на бол, него на корисне последице. Зар ти не чиниш све ради свог физичког здравља? Колико ли тек треба да се брине о здрављу и спасењу душе која поседује вечни живот!
Ми треба да изучимо уметност свих уметности, да се изборимо против греха, тог нашег подмуклог и моћно непријатеља. Само, ја унапред хоћу да вам кажем да та борба превазилази људске снаге. Нека се нико не ослања на своју сопствену моћ, на своју памет, сналажљивост или храброст. Непријатељ је јачи од свих нас. Али ми треба да се поверимо Христу који је за нас победио противника и подарио нам своје име, свој Крст, своју благодат и снагу.”
Силну помоћ у духовној борби пружа нам Исусова молитва, која од почетка Хришћанства прати боготражитеље. Молитвеник се непрестано и од срца обраћа Христу: “Господе, Исусе Сине Божји, помилуј ме грешног, подари ми Твоју милост која преображава биће”. Он живи у сталном присуству Божјем, пред Њим отвара своју унутрашњост и сазнаје Божју свемогућу помоћ.
Све моје невоље настају у моме невидљивом разуму и срцу. Зато ми је нужан и један невидљиви спасилац који познаје моје срце. Ако те мучи било каква наметљива маштарија или неки страстан покрет као: злоба, гнев, завист, мржња, малодушност, самољубље, самовоља, или чулни прохтеви – онда се, брзо обрати, у најболнијем самопознању, Христу. Ако те покрива тама, сумња или очајање, онда од срца призивај Његово име. У Њему ћеш наћи сазнање, поуздање, и мир. А ако не желиш да подносиш стална неспокојства од непријатеља, онда стално понављај у твоме срцу Исусову молитву: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. При мојој искреној молитви Господ увек прогони кушача, који је само кроз моју сопствену опачину јак. Против невидљивог противника подиже се невидљиви Бог, против јаког – Свемогући. Зато се сваког тренутка обраћај Христу, мисли стално на Њега, и спасићеш себе и друге. Без Његове благодатне помоћи, ти не можеш да победиш ни једну једину страст, ни један порок. Призивај га стално, јер Он је зато дошао у свет, да нас оснажује у Духу Светом, да нас чисти и да нас ослобађа. Не клони духом и прими к срцу Божју реч: “Ко мени дође, нећу га одбити”. – Моли се без престанка, да не би твоја душа изненада пала у искушење. Вежбај се у непрестаној молитви срца, док она не почне у њему да ради, чак и у сну. Разум, срце и воља – цео унутрашњи човек треба да се окрене Богу, треба ватрено да тежи ка покајању срца ц унутрашњем преобраћању. Све душевне снаге треба да буду прожете квасцем благодати, која покреће ка добру целог човека. Колико нам је потребно покајања и срдачне молитве Богу, милосрдности и силе Његове благодати да нас просветљава, даје мир и учвршћује, и како често примамо ову благодат и постижемо духовну победу? Болно самопознање при уздржљивости и непрестаној молитви води у очишћење од греха, душевном миру, сједињењу са Богом, ка синовству и смелости пред Њим. Довољан разлог дакле, да се трудимо и да своје слабости од свег срца ревносно одбацујемо. Слава Теби Христе! Ти си моја снага и светлост мога разума, мој мир и моја радост. Ти ме ослобађаш из дана у дан од свих мојих невидљивих противника који нападају мој разум, као и моје срце, и погађају ме најосетљивије на мом животном извору. Мољење је доказ моје разумом обдарене личности, моје богосличности. Ја у слободи могу да уздигнем своје срце и ум ка моме Творцу, да из Његовог неисцрпног праизвора црпим све дарове духа као и тела, да их у себи умножавам и да се бескрајно усавршавам. Молитве су тренутци највише активности људскога духа, откровење његових најплеменитијих способности. Мољење је огроман подвиг духа при живом испитивању постигнутог, при бестрасном одмеравању својих намера и освећивању будућих подухвата. То је заједница са Богом у области највише истине, лепоте и доброте.
Моли се као дете просто и стопи се са садржајем твоје молитве тако, да молитву принесеш искрено срцем и умом. Бог је сав истина и доброта. Тако нека буде и твоја душа без подвојености.
Мисли на то да је Бог сасвим дух, сасвим разум. Тако и твоја молитва треба да буде сасвим дух, сасвим разумна. Бог је пуноћа слободе, тако и твоја молитва треба да струји из твог слободног срца.
Молитва је жива чим мој разум схвати њен смисао, срце саосети и цела воља тежи ка вољи Божјој. Срце мора безусловно да се држи под контролом; не пустити ни једну једину реч која не долази из дубине срца. Ако научимо да пред Богом износимо само оно што у свести имамо и осећамо, онда та искрена молитва чисти наше срце и ми не дозвољавамо себи у животу никакву лаж.
Око молитве се треба трудити. Ко предузме неко дело, треба да истраје до краја и да се пред собом самим не правда. Ако си узео на себе одређено правило молитве, онда га испуњавај савесно, без самосажаљења, чак и ако си од твог дневног посла сасвим исцрпљен. Не дозволи себи ни најмању немарност, него од срца свакодневно обављај своје молитве као Божје дело. Само искрени напор и најболније самопознање доводе срце Богу. Ако присиљаваш себе на молитву, онда ти Бог шаље – по мери твога труда – пуноћу светлости, духовне топлоте, мира и радости. Ми се никад не молимо узалуд. Са сваком молитвом нама придолазе дарови божанске благодати, силе, помоћи и исцелења. Наш Бог је праизвор милости.
При молитви треба да се има тако чврста и непоколебљива вера да свака сумња потпуно отпадне, јер Богу је све могуће. При том је потребно живо поуздање да Бог све испуњава, јер Његово је биће – доброта, Његово деловање – испуњење, Његова љубав – даровање. Положи све своје поуздање на Бога. Веруј само: да је Он увек код тебе и да ти све можеш.
Божја свемоћ прожима свемир и, као у жижи, сабира се у оном човечјем срцу које испуњавају поуздање и љубав. Унутра се огледа троједино сунце правде. По мери наше вере оно обасјава и загрева душу у молитви. Ако ми ово духовно сунце управимо кроз наш ум, као кроз лупу, на наше срце тако да то сунце свом снагом и светошћу на њега делује, онда се срце осветљава и пали на његовој, љубављу испуњеној, ватреној делатности. Његова се сила придодаје овоме срцу; оно све одлучније и снажније тежи Богу у мери у којој се чисти и оживљује.
Молитва је дисање духа, духовна храна и пиће, духовна светлост и ватра. Веруј чврсто да, као што просто узимаш у себе ваздух и храну, тако и твојом вером преко молитве добијаш све дарове Духа.
Код молитве је најважнија жива, осведочена вера у Бога; управи на Њега твоје око срца, осећај Га живо пред собом, у себи, и онда Га моли за све што желиш у Исусу Христу и Духу Светом. Тако ће ти и бити. У моментима твоје чврсте вере, твоје љубави према Богу, Он је сједињује са тобом, постаје ти све и испуњава све што ти треба за спасење твоје душе и твојих ближњих. Ти учествујеш у Његовом Божанству. Ти говориш и – то бива.
Отац Јован је све своје потребе износио пред Бога. Он се молио, такође, и за правилно своје свештениковање и касније сведочи: “Од свег срца захваљујем, Теби животодавче, што си ми услишио молитву за љубав према ближњима и за презирање свега земаљског. Ти си излио у моје срце разумом обдарену, блажену, миротворну љубав. Учврсти је у мени да би био Твој искрени син.”
Отац Јован заснива своју љубав према ближњима на Божјој љубави и својој храброј молитви пред Богом.
Свештеника изграђује Јеванђеље и служба Божја, повлачење у себе и непрестана молитва срца. Активна љубав према ближњима чини да он сазрева. При том, отац Јован никада собом није био задовољан. Његова духовна зрелост му је заправо омогућила да позна како је мукотрпан и дуг, пун бола, али блажен пут до оног свештенства у сили Христовој. Он зна да тек почиње да учи. За њега су 53 године сопствене активности – та школа. Ја још увек учим – имао је он обичај да говори све до дубоке своје старости.
Старчество
Отац Јован је непосредно духовни отац, старац Русије. Његов живот је израз хришћанског школовања, а његово старчество плод тога. Шта овим хоће да се каже? Реч “Старац” означава једног мудрог старог човека. У монашким заједницама – старци су искусни монаси који воде чист живот и упућују на то своју сабраћу. Али стварни појам старца је: благодатан, духовно просветљен човек, који живи у Богу и води људе.
У смислу православља, прави ревнитељи духовности прелазе, степеницу по степеницу-редослед унутрашњег очишћења, преобраћања, преображења, чак обожења целог свог бића. По мери њихове бестрасности они се ослобађају огреховљености, и у њима оживљава прилика Божја. Они стичу власт над својим душевним силама: разумом, осећањем и вољом, и стоје у пуној хармонији са вољом Божјом. Они су Божји пријатељи, богоносци. Као такви, они примају благодатне духовне дарове (харизме) као: дубоко смирење, пламену Божју љубав, праћену ватреном ревношћу у добру, мир и радост, највишу слободу духа, дар прозорљивости и расуђивања, дар пророштва или силу да чине чуда.
Неки, од тако просвећених, бивају позвани да упућују друге и да их воде. Апостол Павле помиње три службе: Апостолство, учитељство и пророштво.[8] Ово последње се састоји у благодатној прозорљивости, при чему се време и простор несметано савлађују, људска душа провиди и објављује се воља Божја. Један одраз те пророчке службе чини старчество. Старци упућују, опомињу и оснажују људе (1. Кор. 14); они лече телесне слабости и болести душе; упозоравају на наступајућу опасност и указују на прави пут. Њихова смела молитва за оне који им се поверавају дарује опроштај грехова и моћ за супротстављање даљим искушењима. На највишим степенима старчества они добијају пуну слободу испољавања својих чудотворних снага. Као богоносци, они живе у Духу Светом. Мисли и савети које они дају, нису производ њиховог сопственог разума, већ непосредна упутства Божја.[9] [10]
Старчество представља високу етику. Оно је органски везано за аскетско ревновање и цвета превасходно у кругу монаштва, независно од спољашњих степена достојанства.
Почев од 4. века старчество представља водећи принцип аскетске ревности. Старац неопходно постаје духовни отац (пневматикос патерас) свих који траже спасење, који се као духовни синови или кћери слободне воље и са пуним поверењем обраћају њему. Однос између “духовног оца” и “духовног сина” заснива се у Богу. Ученик бира свога старца, поверава му се неограничено, отвара му своју унутрашњост и следи његовим упутствима као налозима Божјим. Старац узима на себе одговорност за свога ученика, упућује га и одређује му начин живота. На основу сопственог искуства он је оспособљен да га научи уметности најболнијег самопознања и срдачног покајања, да га упути у невидљиву борбу против маштарија и страсти, у то – како се чисти срце, како се стиче врлина и бестрашће. Тако старац, као Божји пријатељ, води своју “духовну децу” ка сазревању у Христу. Његово се вођење заснива на духовном опажању које му омогућује да људе провиди до дна њихове душе, да сагледа духовни склоп својих ученика, њихов карактер и степен њихове зрелости; да позна зачетке њихових слабости и употреби подесне мере за њихово спасење. Тако старац постаје искусни лекар душа. Он се користи даром расуђивања и разликовања духова, пошто непрестано има посла са злом које се покрива сенком добра. Његова прозорљивост се испољава у способности да уђе непосредно у морално стање других, да у њиховим душама чита, чак и са одстојања; да сазна њихове поступке, чак и мотиве. Овај дар описује познати старац Варсануфије на свом животном крају: “Говори се да старци поседују прозорљивост и пророчки објављују оно што ће се десити. У ствари, њима су као моћни дарови духа дати: расуђивање и духовно запажање. Поред својих физичких очију, они поседују духовне очи, пред којима је људска душа отворена. Пре него што човек региструје једну мисао, они ту мисао већ виде духовно, чак виде и њен повод и извор. Њима ништа није скривено. То духовно гледање не ограничавају ни простор ни време. Ти си отишао и мислиш да те ја не видим, док те ја ипак видим кад год хоћу и то са свим твојим мислима и поступцима.” [11]
У дневнику оца Јована налазимо одговарајућа излагања: “Као што ми здравим очима видимо око себе предмете, тако је праведницима Божјим дато да у светлости Духа Светог и посредством Божје благодати виде срца, мисли и жеље људи… Светитељи поседују савршену духовну моћ запажања; њима не измиче ни један једини покрет срца. Јер је Дух Свети, у којем они стоје, свуда присутан, Он све види … Тако и просвећени гледају својим умом срца најтајнија збивања код људи и о њима говоре.
Зато њихови искази поседују непорециву снагу. Они се срећу са дубином чувства, буде свест, откривају давно заборављена сагрешења, ослобађају од трајних порока и страсти, чак покрећу на тренутна обраћања. Такође, пуна моћ њихове заступне молитве пружа помоћ и оздрављење неизлечивима. Њихова гранитна вера запаљује веру код других; њихово пребивање у Богу буди поуздање и приводи људе Богу.
.У свим временима, досад, у Источно-православној цркви делују такве просвећене личности. У водеће старце се убрајају: Антоније Велики, Макарије Египатски, Јован Лествичник, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама и остали Оци из “Добротољубља.”
У руском монаштву се истичу: Нил Сорски, Сергије Радоњешки, Пајсије Величковски и многи други. У 19. веку старчество у Русији доживљује евој процват у старцима из Оптина Пустиње и у Серафиму Саровском. Сви ови велики старци сазревају у потпуној усамљености. Они су се деценијама трудили према опробаним методама аскетског школовања, по упутству искусних. Најзад, призвани у старчество, они помажу из својих самица, пре свега монахе, а и мирске људе који им се обраћају.
Живот и дело оца Јована носе црте тог старчества. Али његов развој, као и његово делање, показују сопствени печат. Отац Јован је од почетка лишен манастирске усамљености и сваког руководства. Он је потпуно био упућен на самог себе. Христос му је образац, Јеванђеље, учитељ. Његов аскетски труд, да би водио живот у Богу, одвија се непримећено, у својству његове пожртвоване свештеничке службе. Ту он постиже бестрасност и живо богозаједничарство, као и благодатне способности – веру чврсту као гранит, надприродно саосећање, благодатну целебну снагу, пуну моћ заступне молитве, прозорљивост, надприродну радну енергију, мир и радост духа.
Отац Јован, као старац, делује неупадљиво, усред народа, без спољашњег разликовања од других свештеника. Он на прост начин собом отеловљује законе спасених створења и отвара пут ка Богу којим сваки може да иде. Он у људским срцима буди веру, поуздање у Божју љубав; срце се ослобађа од свих световних интереса и веза, и ревнује у жељи да служи Богу у духу и истини. Тиме започиње следбеништво Христу у унутрашњости срца. Ово следовање Христу, у унутрашњости срца, била је водећа црта у животу првих Хришћана. Као и Сам Христос, Његови ученици су деловали међу људима у свету, али њихово срце и дух су били у Богу. Том истом путу следио је и отац Јован. Зато је он упућивао своје ученике да упознају своја срца с једне, и Божју љубав с друге стране. Многи од њих стоје, као и он, усред јавног живота и даље врше своја дотадашња занимања. Неки раде на разним задацима Светоандрејског братства или у Дому радиности. Другима отац Јован препоручује богословске студије или монаштво. Оба пута воде истом циљу – животу у Богу.
У ученике оца Јована, његове духовне синове и кћери, спадају људи свих народних слојева, прости и угледни, учени као и неуки; такође, бројни епископи, свештеници и монаси. Многи од њих се и после неколико деценија обраћају за сва важна животна питања своме духовном оцу – старцу, и његова упутства сматрају као вољу Божју. Он стражи над њиховим животом, прати их у молитви и притиче им, где је нужда, у помоћ.
Небројени други, у својим животним кризама, обраћају се њему; питају и писмено за његов савет, траже молитву, следе његове речи и многи мењају свој живот.
Нарочити одраз старчества оца Јована чини његов Дневник. Он расправља сва питања која данас муче наш дух и даје јасна упутства у уметности богопознања и самопознања; у борби против својих грешака и слабости, у љубави к Богу и ближњима, у молитви срца и животу у Богу. Његова проста излагања крију у себи снажна унутрашња искуства. Све што су учитељи духовног живота у хиљадугодишњим искуствима записали у Филокалији Свете Горе, отац Јован изражава на опште разумљив начин и на савременом језику. Он пушта читаоца да има удела у његовом благодатном унутрашњем животу и буди у њему чежњу да иде истим путем. Ко усмери свој живот по овом благодатном Дневнику, он иде путем блаженства и достиже живот у Богу.
Отац Јован је истовремено присутан у својим излагањима и води дијалог са срцем читаоца. [12]
НАПОМЕНЕ:
- С. В. Шивотовски: “Са оцем Јованом Кронштатским на север, 1903”.
- Ј. С. Сикорски, “Бављење оца Јована у Кијеву”, 1890.
- Михаил, I, Потпуна биографија оца Јована Кронштатског, Петроград, 1903.
- Јован Сергиев, Последњи часови живота цара Александра III (Црквене Вједомости, 1894).
- Церковне Вједомости, 101, бр. 16.
- Јован Сергиев, Церковне Вједомости, 1899. 101, бр. 16.
- Јован Сергиев, Мисли о Јеванђељу, Сабрана дела, том III, 1892, Петроград.
- Попов К., Учење 12 Апостола.
- Смирнов Ј., Почетци Старчества, 1906.
- Смолич Ј., Живот и наука стараца, Беч, 1936.
- Концевич Ј. М., Оптина Пустиња и њено време. Џорданвил, 1970.
- Јован Шаховској, Бело монаштво, 1932. 206
Tags: АЛА Селаври
