GEVORG Kazarjan
Kakvim sve pohvalama Pravoslavna Crkva ne veliča Svetog velikomučenika Georgija? „Najveći od velikomučenika“, „predvodnik mučenika“, „svuda poznat po čudima“, „brz na pomoći“ itd. Ova uzvišena imena svedoče o bezbrojnim čudima koja su se dešavala i dešavaju se širom hrišćanskog sveta zahvaljujući zastupništvu Svetog Georgija pred Bogom. U nastavku čitaocima nudimo malu kolekciju Njegovih čuda koja su se desila u relativno nedavnoj prošlosti u različitim delovima sveta.
Iskušenik
Ikona Svetog Georgija Javljenog
Ako se Sveta Gora Atos smatra vrtom Presvete Bogorodice, onda se Sveti Georgije naziva čuvarom ovog vrta. Svetom Georgiju posvećeni su katolikoni (saborne crkve) manastira Zografa i Ksenofonta, a po Svetoj Gori rasute su brojne kapele i mala monaška zdanja – katizmati i kelije, nazvane po Svetom Pobedonoscu.
Jedna od ovih kelija, o čijem se bogatstvu pričalo i u kojoj su se podvizavala dva stara monaha, bila je pod jurisdikcijom manastira Pantokratora.
Jedne noći, stranci su pokucali na vrata kelije. Glas iznutra pitao je ko je tamo i šta žele noću. Ljudi su odgovorili da su hodočasnici i da traže prenoćište. Vrata je otvorio mladi iskušenik. Pred njim su stajala tri čoveka koji su tražili da vide starce. Iskušenik ih je odveo u gostinsku sobu i zamolio da sačekaju.
Stranci su seli i čekali. U keliji je vladala mrtva tišina. Prošla su cela dva sata teškog čekanja! Najzad su hteli da ustanu sa svojih mesta, ali bezuspešno: neko im je nevidljivim okovima vezao ruke i noge. Kelijom su odjeknuli krici. Jadni starci su se probudili i užasnuto potrčali u gostinsku sobu, gde su zatekli strance kako divlje vrište.
„Ko ste vi? Šta vam treba? Kako ste ušli unutra?“, pitali su monasi u nedoumici.
„Vaš mladi iskušenik nas je pustio unutra!“
„Iskušenik? Mi nemamo iskušenike!“
Tada su „hodočasnici” bili prinuđeni da otkriju istinu: ispostavilo se da je jedan od njih bio čuveni razbojnik Stamatis, koji je opljačkao celo poluostrvo Halkidiki i Atos. Zajedno sa dvojicom prijatelja, Stamatis je odlučio da opljačka njihovu keliju, znajući da tu žive dva nemoćna stara monaha. Pretvarajući se da su hodočasnici, nameravali su da uđu u keliju, ubiju starce i izvrše pljačku. I sve bi išlo po planu, da nije bilo ovog iskušenika! Ko je to bio? Kako je ušao u keliju?
Starci su shvatili da je to moralo biti čudo. Otrčali su u hram i doneli razbojnicima ikonu Svetog Georgija. Razbojnici su se užasnuli kada su videli „iskušenika“ prikazanog na ikoni. Da, on im je otvorio vrata! Kada su pokušali da celivaju ikonu, oslobodili su se nevidljivih okova.
Kelija Svetog Georgija Javljenog
Od tada se kelija naziva „kelija Svetog Georgija Javljenog (Faneromenu)“, a ikona se danas čuva u katolikonu manastira Pantokratora. Čudo je ostavilo takav utisak na Stamatisa da je napustio svoje pogubno zanimanje i, kao prvi koji se nastanio u najpustijem delu Atosa – Karulji, sagradio sebi kolibu sa crkvicom posvećenom Svetom Georgiju. Upokojio se u Gospodu kao sveti podvižnik.
Zaštitnik biljaka
U Zapadnoj Jermeniji (sada u Turskoj), u oblasti Akn, čuveni centar poštovanja Svetog Georgija bilo je selo Vank, čiji su stanovnici, uglavnom pravoslavni Jermeni, od davnina smatrali Svetog Georgija za zaštitnika svog sela. Stari seoski hram, posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju, nalazio se u šumi, na obali biblijske reke Eufrat. Kao crkvena teritorija, ovaj šumarak smatrao se rezervisanim vlasništvom Svetog Georgija, i oni koji su zalazili u njega bili su strogo kažnjavani.
Krst-moščevik sa česticom glave Svetog Georgija
(Riznica prvoprestonog svetog Ečmijadzina, Jermenija)
Jednog dana jedan Turčin je, ne obazirući se na svetinju, otišao u šumarak da se snabde ogrevom. Posekavši drvo i natovarivši ogrev na svoja ramena, on je, zadovoljan obavljenim poslom, već krenuo kući, kada je iznenada pred sobom ugledao jahača na sivom konju i u skerletnom ogrtaču. Konjanik izvuče mač i, držeći ga iznad glave bogohulnika, zapreti:
„Sledeći put kada dođeš u šumarak da sečeš drveće, ja ću tebe da posečem! Ako hoćeš, možeš da posečeš osušeno drveće, ali da se nisi usudio da digneš ruke na zeleno!“
Posle toga Turčin je užasnut utrčao u selo, govoreći hrišćanima o čudu i pozivajući sve da se drže dalje od šumarka. Međutim, nisu mu svi verovali. Tako je jedna Turkinja nekako ušla u isti šumarak i odsekla poluosušeno drvo. Kada je drvo palo, žena mu je prišla da ga pomeri, ali, čim je dotakla drvo, postala je nepokretna. Pred njom je stajao onaj koji ju je vezao nevidljivim vezama – Sveti Georgije na konju. Turkinja je ostala u ovom položaju ceo dan, kukajući i moleći za pomoć. Tek predveče njen sinčić je, uplašen dugim odsustvom majke, krenuo u šumu u potragu za njom i našao je u jadnom stanju. Majka je, jecajući, ispričala sinu šta se dogodilo i obećala da više nikada neće ući u šumu koja je sveta za hrišćane. Čim je izgovorila obećanje, nevidljivi lanci su otpali i mogla je da se uspravi.
Nepoznati jahač
Na vizantijskim ikonama se Sveti Georgije često prikazuje kao konjanik, na čijem konju možete videti dečaka, koga je Sveti Georgije izbavio iz užasa zatočeništva i bezbedno vratio u roditeljski dom. Zbog toga Crkva poštuje Svetog Pobedonosca kao oslobodioca zarobljenih. Ali, čuda Svetog Georgija kojima premešta ljude od mesta do mesta poznata su i u naše doba. Živopisan primer je čudo koje se dogodilo Svetom prepodobnom ispovedniku Georgiju (1901-1959), jednom od izuzetnih podvižnika prošlog XX veka.
Sveti prepodobni ispovednik Georgije (Karslidis)
Atanasije Karslidis rođen je u pontskom gradu Argiropolisu. Pošto je rano ostao bez roditelja, budućeg Svetitelja vaspitala je njegova bogoljubiva baka Ana, nakon čije smrti se sedmogodišnji dečak, zajedno sa dedom, preselio u grad Karin (Erzurum). Nakon dedine smrti, Atanasije je odlučio da se preseli na Kavkaz. Sam je prelazio teške, snegom prekrivene planinske puteve, stradajući od gladi i hladnoće. Jednom je čak bio zatrpan snegom, pa su ga prolaznici jedva spasili. Atanasije je bio na ivici očajanja, ali je sa suzama nastavio da moli za pomoć Božiju. Jednog dana, dok je nastavljao put, sreo je nepoznatog jahača, koji je uzeo dečaka na konja i počeo da mu s ljubavlju objašnjava kuda će biti odveden i šta tačno treba da uradi. Uprkos velikoj udaljenosti, jahač je Atanasija odveo u nepoznat grad: bio je to raskošni Tiflis (sada Tbilisi) – glavni grad Kavkaza. Atanasije je učinio kako mu je rečeno i životni put ga je odveo u Novoatonski manastir.
Nakon toga, kada je rukopoložen za sveštenika, uzeo je ime Georgije, u čast Svetog Pobedonosca – baš onog Konjanika koji ga je spasao i postavio na put Božiji.
Sveti Georgije kasni na Liturgiju
Oko 1903. godine, pravoslavni Arap Halil Abufarha, starešina pećinske crkve u sirijskom selu Betšahur, pošao je u crkvu da zapali kandila i pripremi crkvu za Jutrenju. Približavajući se crkvi, čuo je nepoznate glasove; na njegovo iznenađenje, u crkvi je služba već bila u toku. Koliko se začudio kada je, ušavši unutra, postao očevidac Božanstvene Liturgije koju su vršile anđelske Sile i sama Presveta Bogorodica! Halil se skamenio. Iznenada se napolju začuo topot konja, i mladi ratnik je ušao u pećinu. Ušavši u crkvu, žurno je otišao do Vladičice.
„Gde si bio, Sveti Georgije“, upitala je glasno. „Zašto si zakasnio?“
„Majko Božja, Presveta Bogorodice, čamac je tonuo na pučini, i ja sam potrčao da spasem ljude koji su počeli da me prizivaju u pomoć.“
Rekavši to, Sveti Georgije je skinuo svoj mokri ogrtač, poprskavši Halilovo lice i odeću. Na kraju Liturgije, Halil se udostojio da primi antidor iz ruku Prečiste Djeve. Posle ovoga, Bogorodica, Sveti Georgije i anđeli su nestali. Nešto kasnije, kada su seoski sveštenik i parohijani ušli u crkvu, zatekli su Halila, još mokrog od vode sa ogrtača Svetog Georgija, kako pažljivo drži na dlanu antidor primljen od Presvete Bogorodice.
Izbavljenje od smrtne kazne
Otac Haralampije (Galanopulos), levo od Svetog Josifa Isihaste
Jedan od učenika i sapodvižnika nedavno proslavljenog Svetog Josifa Isihaste (1897-1959) bio je otac Haralampije (Galanopulos, 1910-2001), iguman atonskog manastira Svetog Dionisija. Pontijski Grk po poreklu, rođen je 1910. godine u Rusiji i kao desetogodišnji dečak se sa porodicom preselio u Grčku, gde se nastanio u severnoj Grčkoj, u selu Arkadiko u blizini Drame. Mladić je bio vrlo usprešan u učenju; međutim, napustio je školovanje kako bi hranio porodicu.
Godine 1941, za vreme nemačke okupacije Helade, bugarski komesari uhapsili su Haralampija zajedno sa njegovim meštanima i bacili ga iza rešetaka koncentracionog logora. Nedelju dana kasnije dogodilo se nešto što niko nije očekivao: zatvorenici su osuđeni na smrt. Haralampije sa vrelim suzama pade na kolena i pomoli se:
„Sveti velikomučeniče Georgije, veliki Hristov ratniče, spasi nas, a ja obećavam da ću ceo svoj život posvetiti Bogu!“
„Čim sam završio molitvu“, pričao je kasnije starac, „čuo sam buku iznad nas. Topot konja. Podigao sam oči. Konj je galopirao u vazduhu iznad nas, ali nisam video jahača. Ali sve je bilo jasno! Mora da je Sveti Georgije, kažem, samo ja nisam dostojan da ga vidim. Iako vidim samo konja, znači da nas je čuo!“
Rano ujutru u ćeliju su ušli dželati, spremni da izvrše kaznu. Nekoliko sekundi kasnije, vrata ćelije su se širom otvorila, i ušao je mladić atletske građe koji je besno viknuo:
„Stanite odmah, zlikovci! Pustite nedužne ljude njihovim domovima! Inače ću vas sve pobiti!“
Dželati su, preplašeni, odmah izašli iz ćelije. Sa njima je nestao i mladić. Naravno, niko nije sumnjao da je to bio sam velikomučenik Georgije. Posle kratkog vremena, zatvorenici su amnestirani zbog rođenja bugarskog prestolonaslednika.
Devet godina posle ovog očiglednog čuda, Haralampije Galanopulos je napustio svet i, došavši na Svetu Goru, primio monaštvo, ispunjavajući svoj zavet Bogu i Svetom Georgiju.
Otvaranje hrama
U vreme Hruščova, prognani arhimandrit Serafim (Sutorihin, 1901-1979) služio je u Samarkandu (u Uzbekistanu), u crkvi Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca. Potisnut, i nakon desetogodišnjeg boravka u logorima, otac Serafim, već star i slab, postao je svetionik za mnoge vernike, posebno mladima. Vlasti nisu mogle da mu oproste takve aktivnosti. Uz pomoć provokatora iz KGB-a obezbedili su da crkva Svetog Georgija bude zatvorena, pa je moralo da se bogosluži tajno, pod okriljem noći. Tako su prošle dve godine i, konačno, odlučeno je da se hram pretvori u vrtić.
Ikona Svetog Georgija iz atonskog manastira Ksenofonta
Jednog dana, u crkvenu portu ujahaše dva jahača u neobičnim starim oficirskim uniformama. Glavni od njih, sišavši sa konja, otišao je u keliju oca Serafima, koji je čitao molitve i naredio:
„Oče Serafime, spremite se za službu: crkva će danas biti otvorena!“
Onda su oba vojnika otišla u izvršni komitet. Strašni oficir, prolazeći pored policije i sekretarijata, i ne pitajući nikoga ni za šta, otvorio je vrata kancelarije predsednika izvršnog komiteta.
„Otvorite danas hram Velikomučenika Georgija! U suprotnom, bićete kažnjeni bez pomilovanja!“, naredio je.
Vojnik je otišao istim putem kojim se pojavio, a predsednik je, u nekom neshvatljivom užasu, pozvao poverenika za verske poslove:
„Hitno pošaljite glasnika u hram Velikomučenika Georgija! Da se odmah otvori hram!“
Hram je zaista otvoren istog dana – uoči 6. maja, krsne slave. U isto vreme, predsednik izvršnog komiteta došao je kolima kod oca Serafima, tražeći da mu kaže ime njegovog crkvenog poglavara. Otac Serafim je predsedniku pokazao fotografiju taškentskog episkopa.
„Ne, ne ovaj“, rekao je predsednik. „Imaš li nekoga iznad? Juče mi je dolazio vaš poglavar, tako strašan oficir… Sa takvim autoritetom je naredio da se hram hitno otvori: „Inače, kaže, bićete kažnjeni bez pomilovanja!“ Očigledno je da je poglavar…“
Otac Serafim mu je tada, sa suzama, doneo ikonu Svetog Georgija. Predsednik se, kao atonski razbojnici, užasnuo:
– On!!! Juče je bio kod mene!
Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović
Izvor:
Orthodox Christianity
