ЖИВОТОПИС ИГУМАНА НИКОНА
„Увек сам искрено тежио ка Богу.“
Игуман Никон (у свету Николај Николајевич Воробјов) родио се 1894. године у селу Микшину, Бежецки срез, Тверска губернија, у сељачкој породици. Био је друго дете по реду. У породици је укупно било седморо деце, све дечаци. У детињству се Коља наизглед ни по чему није разликовао од своје браће, можда само по упадљивом поштењу и послушању старијима и задивљујућој срдачности и самилости према свима. Ове црте је сачувао за цео живот.
Занимљиво је истаћи једну епизоду из његовог детињства. У њихово село је често долазио и у њему дуго боравио јуродиви по имену Вањка-мали, којем су Кољини родитељи радо пружали уточиште. И једном, кад су се браћа играла код куће, јуродиви изненада приђе Кољи и показујући на њега неколико пута понови: „Ово је монах, монах“. Ни на самог дечака, ни на околину његове речи у том тренутку нису оставиле никакав утисак, али касније, кад је управо Коља, и то само он од све браће постао монах, људи су се сетили овог предсказања.
А јуродиви је заиста био прозорљив човек. Он је неколико деценија унапред Кољиној мајци предсказао смрт у Таганрогу. Једном јој је пришао, почео је да се прави да свира направивши трубу од руку: „Дуру-дара, дуру-дира, у Таганрогу је живот завршила“. А у породици у то време нико чак није ни знао да постоји град с таквим називом. Тридесетих година она се заиста преселила у Таганрог код сина и тамо се упокојила.
Отац је успео да упише Кољу у реалку у Вишњем Волочку. И он је одлично учио. Од првих година школовања у њему су се испољиле изванредне и разноврсне способности. Био је изузетно талентован за математику, изванредан стилиста. Сам је више пута говорио да му је увек било лако да пише. На преласку из разреда у разред обавезно је добијао награду првог реда (похвалницу и књигу). Певао је, свирао алт-виолину, наступао је у ансамблу, одлично је сликао и цртао.
У каквим условима је Коља живео и учио у реалци?
Од куће су му родитељи помагали само у нижим разредима. А кад је одлучио да се даље школује, није имао одакле да очекује помоћ: родитељи су живели врло сиромашно, а осим њега су имали још четири сина, које је такође требало школовати. Коља није напустио школовање, али је био принуђен да га настави у условима који ће савременом човеку изгледати невероватно. Одмах после обавезне наставе он је, још дечарац, био принуђен да иде да сам држи часове или да помаже друговима који су заостајали у градиву, али су били имућни. За то су му мало плаћали. Провевши тамо неколико сати хитао би да дође у стан (који је морао да плаћа) и почињао да се спрема за часове. Тешкоће су се повећале кад се у исту ову реалку уписао и његов брат Миша, којем је само он могао да помогне.
Немаштина, глад и хладноћа били су његови стални сапутници за време школовања. Зими је ишао у лаком капуту који није скидао и у полудубоким ципелама без уложака.
Породица из које је отац потицао била је православна. И деца су се васпитавала у вери. Међутим, ова вера је, као код већине обичних људи, била формална, традиционална, није имала чврсту духовну основу и јасно поимање суштине хришћанства. Оваква вера је у најбољем случају васпитавала поштене људе, али је лако могла бити изгубљена пошто је добијена по традицији, без напора и трагања, и није била потврђена личним искуством.
Управо ово се и десило с Николајем. Кад се уписао у реалку, он се са жаром бацио на изучавање наука, наивно верујући да се истина крије у њима. И слепа вера у науку лако је потиснула веру у Бога која је у то време у њему била подједнако слепа. Међутим, убрзо је схватио да се емпиријске науке у принципу не баве проблемима познања истине, вечности и постојања Бога; питање о смислу човековог живота у њима не само што се не поставља, већ ни не проистиче из природе самих ових наука. Увидевши ово, он је већ у вишим разредима са свим жаром своје природе почео да се бави проучавањем историје философије, у којој је достигао тако велика познања да су код њега долазили његови професори ради разматрања различитих философских питања.
Жеђ за знањем била је толико велика да је Николај често, остајући у буквалном смислу без парчета хлеба, књиге куповао од последњег новца. Могао је да чита само ноћу. По читаве ноћи се бавио проучавањем историје философије, упознајући се с класичном литературом и све то само с једним циљем, с једном мишљу: да пронађе истину, да пронађе смисао живота.
Што је више одрастао, тим болније је осећао бесмисленост овог живота. Смрт је удео свих, ма како човек живео. Живети за себе нема смисла, јер ће човек свеједно умрети. Живети за друге? Али други су исто тако смртни „ја“, дакле, у њима такође нема смисла живота. А зашто човек живи ако ништа не спасава ни њега, ни било кога у свету од смрти?..
Године, 1914, кад му је било двадесет година, Николај с одличним успехом завршава реалку, али из ње излази без радости. „Проучавање философије”, говорио је он пред крај живота, „показало ми је да је сваки философ сматрао да је пронашао истину. Али колико је њих, философа, било? А истина је једна. И душа је тежила к нечем другом. Философија је сурогат; то је исто као да се човеку уместо хлеба да жвакаћа гума. Али, хоћеш ли бити сит ако будеш жвакао ту жваку?
Схватио сам да, као што наука не пружа ништа, никаква познања о Богу и о будућем животу, исто тако ништа неће дати ни философија. И постао ми је потпуно јасан закључак да треба да се окренем религији“.[1]
Изгубивши веру у науку и у философију, он се уписује на Психо-неуролошки факултет у Петрограду, надајући се да ће тамо пронаћи одговор на питање о суштини човека. Међутим, задесило га је разочарење, још веће него у реалци. „Увидео сам: психологија уопште не проучава човека, већ „кожу“ – брзину процеса, аперцепција, сећање… Таква глупост, тако да ме је већ и само то одбило“.
По завршетку прве године он напушта факултет. Наступио је врхунац духовне кризе. Борба је била толико тешка да је почео да помишља на самоубиство.
И једном, у лето 1915. године, у Вишњем Волочку, кад је Николаја изненада обузело стање потпуне безизлазности, у њему је као муња севнула мисао о детињим годинама вере: а шта ако Бог заиста постоји? Да ли Он мора да се открије? И Николај, не верујући, из све дубине свога бића, готово у очајању, узвикну: „Господе, ако постојиш, откриј ми се! Не тражим Те ради неких земаљских, користољубивих циљева. Само ми је једно потребно: да ли постојиш или Те нема?“ И Господ се открио.
„Није могуће пренети“, говорио је отац, „дејство благодати које уверава у постојање Бога са таквом снагом и очигледношћу који не остављају у човеку ни најмању сумњу. Господ се открива тако, као што, рецимо, после мрачног облака одједном почиње да сија сунце: више не сумњаш да ли је то сунце или је неко упалио фењер. Тако ми се Господ открио, да сам пао на земљу с речима: „Господе, слава Теби, благодарим Ти! Дај ми да Ти служим целог живота! Нека све муке, све патње које постоје на земљи, сиђу на мене – даруј ми да све доживим, само да не отпаднем од Тебе, само да Те се не лишим“. Да ли је ово стање дуго трајало, није познато. Али кад је устао, чуо је моћну, равномерну звоњаву црквеног звона која је одлазила у бесконачност.
Прво је мислио да звоне у близини. Али звоњава није престајала, а и било је већ касно за позивање верника звонима у храм, на службу – после поноћи. Тако се у једном трену одиграо потпуни преокрет у његовом погледу на свет, наизглед, очигледно чудо. Међутим, ово чудо је представљало природан и логичан завршетак свих трагања младог човека.
Ипак, младић уопште није знао за пут спасења. Отац је говорио како им је у школи предавана веронаука: учитељи су их терали да препричавају Свето Писмо без икакве његове примене у практичном животу, да бубају текстове, не удубљујући се у њихов смисао, да уче напамет само голим разумом догмате, заповести и историјске чињенице. У читавом предавању веронауке није се осећао никакав живот. Хришћанство се предавало само спољашње, у најбољем случају „научно“, и тако је убијан његов дух у ученицима. Хришћанство се проучавало као страни, спољашњи објекат, који је требало изучавати само зато што је тако било прописано, а не зато да би човек имао руководство за нови живот по угледу на Христа.
Предавања су се у целини одвијала толико мртво и схоластички да су часови веронауке попримали карактер принудног седења – то је било „време за шале и светогрђе”. И отац је често тим поводом с горчином говорио да су управо из тог разлога најгори безбожници излазили из богословских установа.
Јасно је да уз овакву методу предавања младић заиста није могао да зна шта му је чинити како би наследио живот вечни. А да се заустави на голом, рационалном, „интелектуалном“ признавању постојања Божијег није могао.
Ево шта је сам отац говорио о својим даљим корацима у животу после обраћења:
„А даље Господ Сам води човека компликованим путем, врло сложеним путем. Био сам запањен кад сам после таквог откривења Божијег ушао у цркву. Јер, и раније сам одлазио: и код куће су ме терали да идем, и у средњој школи су нас водили у цркву. Али, шта је тамо било? Стајао сам као стуб, није ме занимало, бавио сам се својим мислима, и то је све.
Међутим, кад ми се после обраћења срце мало отворило, у храму сам се пре свега сетио предања о изасланицима кнеза Владимира, који, кад су ушли у грчку цркву, више нису знали где се налазе: на небу или на земљи. И ево првог осећања у цркви после доживљеног стања: да човек није на земљи. Црква није земља, то је комадић неба. Каква радост је била слушати: „Господе, помилуј!“ То је просто невероватно деловало на срце: цело богослужење, стално помињање имена Божијег у различитим облицима, песмама, читањима. Ово је изазивало некакво одушевљење, радост, хранило ме је…
Наше време је веома тешко. Нема духовника, нема књига, нема животних услова. И на овом путу – скрећем вашу пажњу, истичем – на овом сложеном путу, као што се види код свих Светих Отаца, најважније и најтеже је довести човека до смирења, јер је гордост и Деницу и Адама довела до пада. И ево, то је пут Господњи за човека који је свом душом одлучио да живи ради Господа, да би се спасио, а без смирења се човек не спасава. Иако ми не постижемо право смирење, ипак, да тако кажем, почетни ниво можемо да остваримо.
И кад човек ето тако дође и падне пред Господа: „Господе, чини све са мном Сам, ја ништа не знам (заиста, шта ми знамо?), чини са мном шта хоћеш, само ме спаси“, – Господ Сам почиње да води човека“.
Заиста, ништа још отац у то време није знао о духовном путу, али је пао пред Бога са сузама и Господ га је Сам повео. „Повео ме је тако да сам после тога у Волочку две године живео, бавио се књигама, молио се код куће“, говорио је отац Никон. Ово је био период „горења“ његовог срца. Није видео и није чуо оно што се око њега дешавало. У то време је изнајмљивао пола приватне куће у Сосновицама. Имао је свега 21-22 године. Иза танког преградног зида чули су се плес, певање, смех, игре омладине: тамо су се људи веселили. И звали су и њега. Али он је изгубио укус за свет, за његове наивне, кратковиде, тренутне радости. „Једи, пиј, весели се – сутра ћемо умрети“. Ово гесло није задовољавало ни његову свест, а још мање његово срце.
Две наредне године у његовом животу представљале су време непрекидног подвига, правог аскетизма. Ту се први пут упознао с делима Светих Отаца, и у суштини први пут с Јеванђељем. Ево шта је отац причао о овом периоду:
„И само сам код Светих Отаца и у Јеванђељу нашао нешто заиста драгоцено. Кад човек почне да се бори са собом, кад почне да тежи ка томе да иде јеванђељским путем, Свети Оци му постају неопходни и рођени. Свети Отац је најрођенији учитељ који нешто говори твојој души и она то прима с радошћу, бива утешена. Као што су ови философи и разноразне секташке гадости изазивали тугу, униније и мучнину, тако сам, насупрот томе, као код рођене мајке долазио код Отаца. Они су ме тешили, поучавали, хранили.
Затим ми је Господ дао мисао да се упишем на Московску духовну академију (1917. године). То ми је много значило“.
Међутим, годину дана касније предавања на Академији су прекинута. „Затим је Господ уредио тако да сам неколико година могао да боравим у Сосновицама сам, у усамљености“. Овде је предавао математику у школи имајући мали број часова. Затим се преселио у Москву и почео је да ради као црквењак у храму Светих Бориса и Глиба.
Десет дана пред своју смрт, 28. августа 1963. године, с крајњим напором отац је нешто испричао ближњима који су се окупили око његове постеље о овом делу свог пута у својству „психолошке илустрације духовног живота човека на умору – можда ће бити на корист“:
„И тамо сам – у Сосновицама – живео подвижнички: појео бих парче хлеба, тањир посног шчија. Кромпира тада скоро да није ни било. И уз овај, да тако кажем, истински подвижнички живот (сад могу све да кажем), цео дан сам проводио у молитви – био сам у молитви и посту. И тада сам схватио духовни живот, унутрашње стање: Господ ми је открио дејство молитве у срцу. Мислио сам да ће ме Господ даље одвести у неко село, у неку кућицу која само што се не распадне, где бих могао да наставим да живим истим таквим животом. Хлеба ми је било доста, ето толико, пола длана, пет кромпира (већ сам се навикао), и то је било све.
Господ није уредио да тако буде. Рекло би се, зашто? А мени је све јасно. Зато што ми је у самој дубини душе расло високо мишљење о себи: ето како подвижнички живим, већ схватам срдачну молитву! А какво је то разумевање? То је милијардити део онога што су осећали Свети Оци. Говорим вам да бисте нешто схватили. И уместо овакве осамљености, Господ је уредио тако да сам дотакао само дно, упао у такву испразност, да бих се ваљао у њој, да бих схватио да сам ништа и да бих притекао Господу и рекао: „Господе, Господе, шта сам ја? Само си Ти наш Спаситељ“.
Спознао сам да Господ тако уређује зато што човек треба да се смири. То је наизглед јасно, али ево, испоставља се да човеку и није баш јасно. После тога сам примио монаштво, био сам у логору, вратио се и свеједно донео са собом високо мишљење о себи“.
Постриг је с именом Никон примио 23. марта (по старом календару) 1931. године од епископа минског (бившег настојатеља храма Св. Бориса и Глеба) Теофана (Семењака) у Минску, у који су заједно допутовали из Москве. На дан Благовести Пресвете Богородице, 25. марта исте ове године, отац Никон је рукоположен за јерођакона, а 26. децембра 1932. године (на други дан Божића) – за јеромонаха га је рукоположио исти епископ, како пише у аутобиографији. Године 1933, 23. марта (на дан пострига), отац Никон је ухапшен и прогнан у сибирске логоре на пет година. Пошто су му се рачунали радни дани, ослобођен је 1937. године. Сачуван је следећи документ:
19.1.1937,
Комсомољск на Амуру
ПОТВРДА
Доносилац овог документа, јеромонах Никон, у свету Николај Николајевич Воробјов… у вери и оданости заветима Свете Православне Цркве је чврст, у речи Божијој и светоотачкој литератури веома начитан, живот и начин мишљења су му строго православно-хришћански. Крст окова логора носио је трпељиво, без унинија и туговања, пружајући својим животом добар пример свима у околини. На добробит Православне Цркве може бити искориштен као парохијски пастир, чак и као најближи верни сарадник епархијског архијереја, што потврђујем.
Teoдocиje (Зацински), Епископ кубањски и краснодарски,
б. могиљовски
Отац се, чудом се вративши из логора, запослио у Вишњем Волочку као универзални помоћник лекара, при чему је морао да похађа још један курс науке подвига и трпљења. Лекарева жена Александра Јефимовна и њена сестра Јелена Јефимовна биле су непоколебљиве атеисткиње. Ни речју, ни понашањем отац Никон није изражавао чак ни сенку нељубазности или осуде, о чему су касније сведочиле саме сестре, које су под његовим утицајем напустиле свој атеизам и постале хришћанке. А главну улогу у овом обраћењу нису одиграле очеве поуке: њих је задивио његов живот, његова храброст, најдубље смирење и узвишена племенитост његове душе.
Јелена Јефимовна, лекар, чак је примила и монашки постриг с именом Серафима. Умрла је изненада 1951. године. Болница ју је сахранила свечано, уз музику. Нико није знао да су испод јастука у ковчегу лежали мандија, параман и бројанице. Отац је говорио да се она, обративши се Богу, тако кајала као нико други до тада у његовој свештеничкој пракси. То је био вапај из дубине душе. У писмима духовној деци он веома моли да је помињу, јер је учинила много добра њему и другима. Историја обраћења друге сестре је прилично занимљива, зато ћемо овде навести запис који је Јелена Јефимовна о томе оставила у свом дневнику.
„30. мај 1940. године. Још после смрти сестре Александре Јефимовне појавила се у мени жеља да опишем њену болест и смрт и оно што нам је она делимично откривала о себи. Нека оно што испричам послужи на славу Божију.
Моја сестра је била неверујућа целог свог живота. Сестрине идеје о вери, Богу и религији биле су типичне за интелектуалце њеног времена. Она се нетрпељиво односила према свему што се тицало религије, и њена неслагања су често била циничног карактера. Тих година је у нашој кући живео Николај Николајевич (отац Никон). Увек сам патила због њеног тона и нисам волела кад се Николај Николајевич дотицао ових питања. Омиљени сестрин противаргумент на све аргументе Николаја Николајевича биле су речи: „Свашта може да се напише, све књиге о духовном садрже само лаж коју једино папир може да трпи“.
Разболела се од неизлечиве болести (рак желуца) и није престајала да исмева веру, постала је веома нервозна, изгубила је сан и апетит и пала у постељу. Прво је болесницу неговао њен муж, али је због бесаних ноћи почео да пада с ногу. Дању је имао много посла у болници. Тада смо Николај Николајевич и ја увели ноћна дежурства. Имала је период велике нервозе, захтевности, сваког тренутка је нешто тражила. Кад јој је постало тешко да напреже глас, Николај Николајевич је спровео електрично звонце до њене главе. Ноћима је седео у соби болеснице.
Из Лењинграда је допутовала жена старијег сина болеснице – Ј. В., али није се дуго задржала у гостима. Болесница је Ј. В. причала о свом виђењу. Видела је како су у собу ушла седморица стараца, обучена у схиму. Окружили су је љубављу и добронамерношћу и рекли: „Нека по његовим молитвама угледа светлост!“ Николај Николајевич је забранио да се говори „по његовим молитвама“, а Ј. В. је тврдила да је болесница говорила баш тако. Ово виђење се понављало неколико пута.
Тада се болесна сестра обратила Н. Н. с молбом да је исповеди и причести.
Није постила четрдесет година. Молбу болеснице Н. Н. је испунио сам, и виђења су престала. У души болеснице се одиграо преокрет: постала је добра и кротка према свима. Постала је нежна. Ова промена је нарочито запањила укућане и све који су је познавали. Н. Н. је причао да су после Причешћа анализирали да ли је то била халуцинација, зашто је одмах престала после причешћивања Светим Тајнама и понављала се неколико пута пре тога. Њен разум је радио до последњег издисаја. Рекла је да би је, кад би оздравила, њен први пут водио у цркву, у којој није била четрдесет година. Била је при пуној свести и много је размишљала и говорила: „Сваки човек треба да умре у вери Отаца!“
Овај случај је причао и сам отац, али је преносио само следеће речи стараца: „Имате свештеника у кући, обратите се њему“. Вероватно су речене и оне, друге речи, али их је отац прећутао, а Ј. В. их је заборавила или су јој пренете друге.
С отварањем цркава отац је приступио свештенослужењу. Године 1944. Епископ калушки Василије одредио га је за настојатеља Благовештењске цркве у граду Козељску, у којој је и служио до 1948. године.
Овде је живео у стану код неких монахиња и водио је изразито аскетски живот. По сећањима многих који су општили с њим у овом периоду, био је невероватно исцрпљен. Отац је све своје слободно време проводио у читању речи Божије, молитви и проучавању Светих Отаца. Очеве проповеди увек су биле дубоко духовне и одликовале су се посебном снагом и убедљивошћу. Ово је привлачило вернике.
Отац Никон је духовно општио са старцем јеросхимонахом Мелетијем (Бармином, † 12. новембра 1959. године), који је живео у Козељску, последњим духовником Шамординске обитељи. То је био човек светог живота, посебан, изузетан. Старац Мелетије је био последњи монах којег је постригао преподобни Амвросије Оптински; постриг је извршен 1891. године, године кад се Преподобни упокојио.
Отац Мелетије је такође неко време провео у логорима. Он је био велики молитвеник, одликовао се крајњим тиховањем, увек је био шкрт на речима. Ако би га неко упитао: „Оче, па како да се живи?“, одговарао је: „Увек се молите“, и то је све. Око њега је владао посебан благодатни мир, спокој. Човек који би дошао код њега на исповест растројен, стицао би мир.
С оцем Мелетијем су се дружили отац Рафаило и други свештеници; код њега су се исповедале шамординске сестре, којих је у Козељску било врло много; мноштво људи је долазило код њега из других места. Отац Мелетије се упокојио у дубокој старости, имао је око 96 година. Његов гроб се налази у Козељску.
Отац Никон је 1948. године премештен у град Бељов, затим у град Јефремов, даље – у Смољенск. Из Смољенска га је Епископ Сергије исте ове 1948. године упутио на парохију која је у то време била запуштена – у град Гжатск. Отац је говорио: „Послали су ме у прогонство“. Овде му се на почетку уопште није свиђало. Дочекан је нељубазно. Тешко му је било и у материјалном погледу.
Новца уопште никад није имао, јер га је делио. Никакву имовину није поседовао. Кад је допутовао у Гжатск, имао је стару топлу горњу мантију једног оптинског јеромонаха, исто тако стари топао подрасник, који је после извесног времена спалио, зато што је био потпуно похабан, и летњу мантију с два-три подрасника и књиге. То је била сва његова имовина, ако се не рачунају још два-три комада алуминијумског прибора за јело. Никад није придавао значаја свим овим спољашњим стварима. Тачније речено, он је био одлучан противник сваке раскоши, лепог изгледа, мекоће, јер је у свему томе видео материјал за развој таштине, доконости и самољубља у човеку. Његова одећа је увек била сашивена од једноставног материјала, шила ју је најобичнија шнајдерка, и зато му је одећа понекад изгледала незграпно. Али, он је тиме био задовољан.
Отац је волео да прича следећу епизоду из живота преподобног Пахомија Великог. Кад су у једном на манастиру у којем је Преподобни био старешина браћа поставила врло лепа врата и с одушевљењем почела да их показују преподобном Пахомију, он је наредио да се на горњем крају капије поставе конопци и да се вуку док се врата не искриве. Браћа су се наљутила, али је Преподобни одговорио да монах не сме да се везује за трулежне ствари. Отац се увек и у свему строго придржавао овог правила.
Много је различитих непријатности и овоземаљске таштине отац доживео у Гжатску. „Али ми је ова таштина”, говорио је пред смрт, „омогућила да видим: ништа добро не можемо да учинимо сами“.
У духовном смислу је оцу, по његовим речима, гжатски период живота дао много. А главно је то што је схватио да је овде доживео стање почетног, како је сам говорио, смирења.
„Ево, Игњатије Брјанчанинов, нека га Господ награди, све време о томе говори. Ви га сад не разумете. Све у њему укорењује у нама мисао о смирењу. А шта је смирење? У мени се у трагању за поимањем смирења одиграо следећи преокрет. Једном ми је пала на памет потпуно очигледна и јасна мисао: а шта су сва наша дела, све наше молитве, све наше? Треба вапити као цариник: „Боже, милостив буди мени грешноме“. И тек тад је срце схватило да је суштинска – милост Божија. Ово није било схваћено умом, већ срцем. И од тада сам почео да примењујем на себе ову мисао, да живим овом мишљу, да се молим овом мишљу, да је Господ не одузме, већ да је развије.
Управо то и јесте почетно смирење, почетно, истичем – да будемо свесни – да смо сами ништа друго до творевина Божија, ми смо Божија створења, и то је све. Зато, чиме да се гордимо, шта да супротставимо Богу? Иако нам је Господ доделио највеће достојанство – да будемо синови Божји, то је дар Божји. Затим нас је, призивајући нас, искупио како би нас обновио, усиновио, али и то је опет дар Божји. Грешимо, грешимо – Господ опрашта, то је дар Божји. А шта је наше? Своје ништа немамо. Ево, то треба да уђе у људско срце. Ово не треба схватити умом, већ срцем.
Човек у принципу у свакој молитви, ма како био надахнут, ма какву екстазу у молитви Господ дао човеку, мора да се моли као цариник: „Боже, милостив буди мени грешнику“. Све, па чак и ово надахнуће, све је то дар Божји. Нема у нама ничег доброг, све је од Господа. Једном речју, како је говорио Давид, ја сам бува у Израиљу, ја сам црв, а не човек. Шта мислите, да је он из красноречивости ове речи говорио? Не, оне су потицале из овог стања о којем говорим. До овога треба доћи искрено, и из овог стања треба да исходи свака наша молитва. То и јесте почетно смирење, управо почетно.
Отуда проистиче и нешто друго, о чему треба да кажем пар речи, као о најважнијем. Човек треба да осети не умом, и не само срцем, већ свим својим бићем, од главе до пете, непојамну и за људе и за Анђеле љубав Божију. Он мора да благодари Богу, да Га славослови, да се клања пред Њим, пред Господом, због Његове велике милости и љубави. Он би морао да жели да буде не само распет поред Њега и да поднесе све, већ и да буде растрзан на комаде, и то не само растрзан, већ да буде растрзаван целог живота. Ево, тако треба да се осећа. А ми, кукавни, ни најмању тугу не можемо да трпимо, чак ни минималну.
Зато је Црква одредила да прве речи молитве буду: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби“, односно: „Слава, благодарење Теби, Господе, за Твоју милост, за Твоју љубав, за Твоје снисхођење, за то што си Ти, Господ, Творац васељене, пред Којим дрхте сви Анђели, био снисходљив до те мере да нам дозвољаваш да Те називамо својим Господом и да Ти се обраћамо, да Ти се молимо“.
Господ све чини за човека, за његову радост, за његово спасење, чак и за његово задовољство. Све Господ чини, само да то буде на корист, а не на штету човеку. Зато не треба да се боји, не треба да се плаши мука. Све ће Господ учинити, може да га избави од свега. Само то не чини зарад наше користи. Због тога треба да се клањамо пред Господом (управо због тога су и потребне одвојене собе), да благодаримо, славословимо, да Му се молимо свом душом…
Да ли је то јасно? Умом је јасно, а срцем сте још далеко од тога да схватите. А да бисте схватили срцем, као прво, обавезно треба да се молите молитвом у осамљености. Обавезно! А затим, да живите јеванђељски, да се кајете због грехова. Јер човек треба не само да схвати, већ и да осети да смо ми митари, да се треба обраћати Богу као митар. Није једноставно доћи до тога. А човек долази многобројним падовима, кршењем заповести Божјих. Једном падне, устане, покаје се. Опет падне. Опет устане. И на крају крајева ће схватити да пропада без Господа.
Код Сисоја Великог је дошао један брат и каже: „Оче, пао сам“. – „Устани“. –„Устао сам, опет сам пао“. „Опет устани“. – „Докле?“ – „До смрти“. Кад човек схвати, дубоко, срцем, овај свој пад, кад схвати да је сам човек ништа, да је сав у паду, почеће да вапије ка Господу: „Боже, милостив буди мени, грешном, видиш у каквом сам стању“, тада може да дође у стање почетног смирења и да се спаси. Ево зашто приликом трагања за Богом човек не треба да очајава и да се плаши падова…“
У вези са питањем о духовном животу отац је у својим беседама прилично често истицао да се духовност не састоји у духовној одећи и у речима о духовности, којима неки воле да се кицоше, као модерном одећом. Упозоравао је да су многе књиге које су написане о духовности и многе приче о чудима прожете потпуно антихришћанским духом.
Једина дела Духа Светог су дела Светих Отаца и подвижника Цркве, као, на пример, епископа Игњатија Брјанчанинова. У њима се садржи истинска духовност, и само њима можемо и треба да се руководимо. У вези с тим, он је оштро говорио о иностранству, говорећи да је то „сама ђаволијада“:
„Добро је што су наше границе затворене. То је велика милост Божија према нашем народу. Нас би преплавили (нарочито Америка) ђавољом сатанистичком секташком литературом, а Руси су врло слаби према свему из иностранства и потпуно би пропали. Узмите Берђајева. Какве светогрдне изразе он допушта себи да каже о Светим Оцима! Он их, значи, никад није читао, или је читао само крајичком мозга, без срца, без душе. Он уопште не схвата хришћанство, и зато је писао лаж о Светим Оцима.
И веома многи су, нарочито у емиграцији, писали о духовним питањима потпуно неправилне, лажљиве ствари. Говори о Богу, а сам је ђаво. Тако дивне су књиге Светих Отаца, и зар се уместо њих може читати свакаква стара хартија под маском духовне литературе? На пример, књига такозваног архимандрита Спиридона о молитви је превара од почетка до краја, у најбољем случају самообмана, то је потпуно извртање хришћанства, лаж о духовности и о молитви. Овакве књиге могу само да погубе човека, да га одведу у очигледну прелест“.
Отац је веома волео да служи и служио је сабрано, усредсређено, свом душом, што су сви осећали. Богослужење је обављао једноставно, уздржано, природно. Није подносио извештаченост или било какву нацифраност приликом обављања богослужења, читања, појања, и „уметницима“ је стављао приредбе. Због тога су се на њега гневили диригенти који су волели „концертирање“ у храму, солисти и чтечеви који су навикли да се покажу. Он је на пример, забрањивао да се певају неке песме, говорећи да је то опседнутост ђаволом пред Богом, а не молитва. Једном приликом чак неком „уметнику“ није дозволио да заврши читање шестопсалмија због његовог поигравања гласом и наредио је другом да настави да чита.
Отац је често говорио: црквено појање је појање које усредсређује ум, наводи душу на молитву, помаже човеку да се моли или, у најмању руку, не омета молитву. Ако појање не ствара слично расположење у души, нека припада и најславнијим композиторима, оно је само игра „старих“ осећања, тела и крви.
Он је забрањивао да било ко улази у олтар, а тим пре да стоји у њему без посебне потребе за тим. У олтару отац није говорио ништа осим најнужнијег, и другима није дозвољавао да то чине. Никад није исповедао за време Литургије: исповест је вршио или пре Литургије, или претходног дана увече (за време Великог поста). Говорио је: човек треба да се моли за време Литургије, а не да чека на ред да се исповеди. Према исповести се односио изузетно брижљиво, нарочито кад су у питању били људи који су долазили ретко, а још више, ако су долазили први пут.
Између осталог, отац је веома жалио што многи представници клира сматрају да је за време исповести главно питање: да ниси пио млеко за време поста, колико си дана постио пред Причешће и слично – и уопште не обраћају пажњу на тешке грехове: лоповлук, лаж, клевету, мржњу, лукавство, разврат (делом, речју и мишљу), завист, похлепу итд, посебно грехове против других људи. Он је говорио: оцеђују комарца, а камилу прождиру. Нарочито га је бринуло то што неки свештеници уместо тајне покајања и очишћења савести обављају само формалност „разрешења од грехова“, због чега верници на хришћанство почињу да гледају као на магију, а не као на нов, јеванђељски живот.
Отац ни издалека није увек и свима допуштао да се причесте после исповести. Ако је човек на савести имао нешто тешко или није постио дуго година, отац би му прво дао благослов да долази на неколико служби или би одлагао његово причешћивање до следећег поста. Понекад је отац притом човеку давао правило да учини одређени број метанија и да обавља одређене молитве код куће.
Отац нипошто није волео кад су се требе обављале брзо, неразговетно, немарно. Говорио је да је боље да човек прочита мање, али са смирењем, свештеним страхом и јасно, него да буде светогрдан према речима молитве и речи Божије. Жене које су читале псалме су се по правилу вређале на њега због тога и негодовале.
Отац је говорио да је руски народ тако лако напустио веру после револуције зато што се све његово хришћанство састојало у испуњавању готово искључиво формалних правила: наручити свећење водице, молебан, крштење, запалити свећу, дати име да се помиње, не јести мрсно за време поста. Хришћанство се за народ претворило у неки скуп црквених обреда и обичаја, народ скоро ништа није знао о борби са страстима, јер га је ретко ко томе учио. Пастири су више напасали себе него паству. Зато, чим је народу речено да су обреди поповске измишљотине и превара, већина је лако престала да верује у Бога, јер је за њега Бог у суштини био обред који је требало да пружи лагодан живот. Ако је обред обмана, онда је и Сам Бог измишљотина.
Отац је врло често понављао да је најстрашнији непријатељ свештенства тежња да угоде народу, да му се свиде, жеља да лепше служе, јер ова тежња претвара свештеника у глумца, у фарисеја, којег је Бог одбацио, а народ чини паганином, који гледа само на спољашњост и који оставља Христа. О томе је отац увек врло ватрено говорио.
Отац је био строг према себи. Никад није устајао после шест сати, на починак је ишао око дванаест. У дане кад није било службе молио се до самог доручка, који није био пре десет сати. Молио се и дању са 500 Исусових молитава, позивајући понекад на то и укућане. Увек је читао Свете Оце.
Уопште, био је велики трудбеник, није подносио лењост и увек се нечим бавио, али је највише читао. Кад би му у руке доспела занимљива књига, ноћима није спавао и по читав дан се од ње није одвајао док је не прочита. Његова стална лектира била су дела Светих Отаца, житија Светих, проповеди, ретко – научно-богословска и философска дела. Посебно пажљиво и стално је читао дела епископа Игњатија Брјанчанинова, којег је као свог духовног оца завештао свим људима који су му били духовно блиски. Дела епископа Игњатија (који тада још није био прослављен у збору Светих) отац је сматрао најбољим руководством за наше време, чак потребнијим него што су Свети Оци. Јер Оци су нам, говорио је, већ у многоме недоступни, не можемо правилно да их схватимо ако не проучимо прво дела епископа Игњатија, који је фактички превео Оце на савремени језик, имајући у виду доба које је наступило, узимајући у обзир нову психологију људи.
Никад није остављао разрешење питања које се појавило за касније, одмах би се обратио тумачима, нарочито светитељу Теофану (Говорову) или делима неког другог у којима се обрађивало дато питање, или би консултовао речнике или приручнике. Пошто је знао француски и немачки језик, понекад је читао страну литературу.
Отац је добро познавао класичну књижевност и философију. Нарочито је ценио дела Ф. М. Достојевског, одушевљавао се дубином његове анализе људске душе. Хвалио је А. С. Хомјакова, словенофиле и нека философска дела В. С. Соловјова.
Отац никако није допуштао да му се учини нека услуга, да му се нешто донесе, спреми итд. Радио је сам, с напором, кашљуцајући, без обзира на то што је био веома болестан. Четири године које је провео у логору изузетно су нарушиле његово здравље. Највише је патио од болести срца и реуматизма зглобова руку и ногу. Без обзира на то, сматрао је да је користити услуге другог човека без крајње потребе рђаво и грешно. Сматрао је да је његова обавеза да обавља извесне послове у кући и око ње: ложио је и чистио пећ (пећ се ложила на угаљ и била је врло незгодна), гајио је плодоносно дрвеће и жбуње, тестерисао је и цепао дрва, копао земљу.
Док је отац имао снаге, много је физички радио. Радио је док се не озноји, до потпуне изнемоглости. Засадио је огромну башту у Вишњем Волочку, две баште у Козељску. У Гжатску не само што је засадио велику башту, већ је из свог расадника снабдевао у граду све оне који су то желели јабукама, вишњама, крушкама итд. А оних који су то желели било је много, тим пре што је отац све давао бесплатно. Извео је многе грађевинске и ремонтне радове по храмовима.
Отац је с горчином говорио о оним епископима који су, не водећи рачуна ни о потребама парохија, ни о жељама и мишљењу свештеника, често по својој вољи премештали свештенике из једног места у друго, уништавајући на тај начин парохије, умножавајући тугу и муку клира и наносећи штету Цркви.
Према људима је отац био различит. С некима је разговарао мирно, друге је тешио, а треће је директно разобличавао. Уопште, није знао шта је човекоугађање и нимало није волео ласкавце и лукаве људе. Ови потоњи су најгоре пролазили код њега. Он је говорио да ласка онај ко сам чезне за тим да добије похвалу и да је најодвратнији човек лукав човек. Из ђавоиманих отац никад није истеривао духове, плашећи се ширења гласина о њему, јер народ увек тражи чудотворце, прозорљивце итд. Говорио је да је врло лако постати „светац“: довољно је да човек пузећи обиђе храм или да са изгледом праведника изговара неразумљиве благочестиве речи, а нарочито ако почне да раздаје просфоре, антидор, артос и свету воду с „рецептима” за њихову примену у различитим животним недаћама.
„Народ у својој огромној већини“, туговао је отац, „уопште не познаје хришћанство и не тражи путеве спасења, не тражи вечни живот, већ оне који би му помогли да нешто „учини“ да се одмах избави од ове или оне невоље. Људима који су долазили код њега у сличном расположењу говорио је: „Ако не желиш невоље немој да грешиш, искрено се покај за своје грехове и неправде, не чини зло ближњима ни делом, ни речју, чак ни мишљу, чешће иди у храм, моли се, постављај се милосрдно према својим ближњима и комшијама, па ће и Господ тебе помиловати, а ако је корисно, и од невоље те ослободити.“ Неки су, природно, одлазили од оца незадовољни, јер он није говорио шта треба „учинити“ да крава даје више млека, или да муж престане да пије, и није им давао ни просфоре, ни свету водицу за то.
Отац се понашао изузетно једноставно. Често би, кад су се његова млађа браћа, рођаци и други играли једне игре која је личила на голф, отац прилазио и помагао екипи која губи. Нико, чак ни од омладине није могао да се мери с њим у прецизности бацања палица. С неколико удараца је избављао екипу у заостатку. Сви су се чудили како се у његовим старачким и болесним рукама сачувала таква прецизност. Био би добар шахиста, али готово никад није играо шах, називајући то демонском игром која човеку одузима драгоцено време.
Године 1956. пред Васкрс, епископ Михаил (Чуба) унапредио је оца Никона у чин игумана.
Отац је почео да осећа нарочито погоршање здравља у зиму 1962-1963. године. Постепено је почео све више да слаби, да се брже замара и мање једе. Више од два месеца пред крај живота није узимао никакву храну, и пре тога је око месец дана јео само једном дневно млеко и бобичасте плодове, понекад с белим хлебом. Али, ниједном се за све време болести никоме није пожалио. Нико у њему није примећивао униније или тугу. Био је миран, усредсређен и најчешће чак с лаким осмехом на лицу. Скоро до саме смрти је био на ногама. У постељу је пао само десет дана пред смрт.
Пред Успење Мајке Божије последњи пут је исповедио своје ближње. Кад више није могао да дође до храма, неколико пута се сам причешћивао код куће. До смрти је био при потпуној и јасној свести, и последњу снагу је користио да би поучио околину. Завештао је људима да чувају веру испуњавајући, колико је у њиховој моћи, заповести и пребивајући у покајању, да се на сваки начин држе светитеља Игњатија (Брјанчанинова), да избегавају нарочито испразност, која потпуно опустошује душу и одводи је од Бога.
Недуго пред смрт, у разговору, замолио је људе из своје околине да у животопису старца Амвросија Оптинског нађу место на којем се говори о смраду услед трулежи која је почела да се шири после старчеве смрти. Људи који су му били духовно блиски прво нису обратили пажњу на ову епизоду, али су је се касније сетили.
Онима који су ожалошћено стајали поред његове болесничке постеље је говорио: „Немате разлога да ме жалите. Треба да благодарите Богу што сам већ завршио земаљски пут. Никад нисам желео да живим, нисам видео ништа занимљиво у овом животу и увек сам се чудио како други налазе нешто у њему и хватају се за њега свом снагом. Иако ништа добро нисам учинио у свом животу, увек сам искрено тежио ка Богу. Зато се свом душом уздам у милост Божију. Не може Господ да одбаци човека који је увек свим силама тежио ка Њему. Вас ми је жао. Шта вас још чека? Живи ће завидети мртвима“.
Изванредни су били мирноћа и храброст с којима се отац приближавао свом смртном часу. Код људи из његове околине је ово често изазивало сузе које су једва задржавали, а понекад их нису ни задржавали. Сви су видели да он постепено умире, али нико није желео да верује да ће отац умрети.
Никакве жалбе од њега нису чули. „Оче, боли ли вас?“ – „Не. Просто тако, непријатни осећаји понекад“. Купили су му папуче за сахрану. С веселим осмехом је пробао: „Ето, добре су“. Направили су покривало за ковчег. Погледао је и нашао грешку у натпису. Погледао је како је понет ковчег за њега и био је задовољан што је све готово.
Кад је отац упитан како и где жели да га сахране, одговорио је: „Нема вајде говорити, зато што људи то никада не испуне“. Али кад су укућани већ одредили (тајно) место за погреб и једном приликом пришли његовом кревету, он их је одмах питао: „Но, добро, јесте ли ми нашли место?“ Уопште, за време последње болести отац је више пута запањивао околину својом прозорљивошћу.
У последње време смо се бринули да отац не умре кад нисмо ту. Али он нас је чврсто уверио: „Не брините се, нећу умрети без вас. Кад буде требало, све ћу позвати“. Отац се мирно упокојио дању, 7. септембра, у 12 сати и 25 минута. И премда никаквих знакова пре тога није било, ипак су се сви некако сами окупили око њега и са свећама у рукама прочитали молитву за разлучење душе од тела. Као да је све позвао.
Опело је одслужено 9. септембра. Ноћ уочи тога, читајући наизменично Јеванђеље, одједном смо осетили да је од ковчега почео да се шири јак смрад трулежи. Било нам је веома криво: шта ће бити сутра за време Литургије? Међутим, кад смо ујутру дошли, нисмо осетили никакво заударање! Ноћу су смрад осетили многи, независно једни од других. На Литургији и на опелу нико ништа није осећао. Тада смо се сетили старца Амвросија.
Игуман Никон (Воробјов) и Алексеј (Осипов)
Посебно треба истаћи атмосферу унутрашње радости која је владала у цркви на Литургији и у народу који се молио за време очевог опела. То је био потпуни утисак неке необичне свечаности, великог празника. Непојаман дух радости разбио је свеопшту искрену тугу. Ово се може објаснити блаженим посмртним стањем и молитвама оца Никона. Његово упокојење је рођацима, духовно блискима и целој пастви изгледало као скривено у јутарњој магли пред излазак сунца. Храм је тог дана био препун као на Васкрс, и многи су касније говорили да су осећали посебну, несхватљиву празничну свечаност за време богослужења.
Упокој, Господе, слугу Твога, свештеноигумана Никона, у Царству Твоме!
А. И. Осипов
НАПОМЕНЕ:
[1] Овде и даље цитати се наводе по аудио-снимку.
