OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA PRED BOGOJAVLJENJE
Jevanđelje o Jovanu Preteči
 
Marko 1, 1-8. Zač. I.
 
Nema prave mudrosti bez ljubavi, niti prave ljubavi bez mudrosti. Mudrost bez ljubavi je mudrost zmijska, sebična i otrovna; ljubav bez mudrosti provala oblaka onda kada zasušena zemlja očekuje blagu kišu.
Kako je neizmerna mudrost Božja! I ništa joj nije ravno u neizmernosti osim ljubavi Božje. Koliko je velika mudrost i ljubav Božja, pokazana u stvarnoj prirodi! Pa ipak je ona senka one mudrosti i ljubavi, pokazane Bogom kroz Gospoda Isusa Hrista u delu ljudskoga spasenja. Kolika je mudrost i ljubav Božja, pokazana pri Prvom Stvaranju! No to je mudrost stvaranja nekoga koga nije bilo, ljubav davanja nekome koji nije imao. Mudrost pak pokazana pri Novom Stvaranju jeste mudrost lečenja teško obolelog, i ljubav pri Novom Stvaranju jeste ljubav žrtvovanja sebe.
Još jednom, i još dva put, i još mnogo puta pročitajte Jevanđelja Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, i zapojte se neiskazivom Božjom mudrošću i Božjom ljubavlju. I osetićete udvostručeno i umnogostručeno zdravlje duše i snagu duše i radost i život.
Gospod dolazi u svet, da svet izleči, obnovi, vaskrsne iz mrtvih. Kako dolazi? dolazi kao vojvoda, pred kim i za kim idu vojske. Vojske nebesne tiskaju se oko Njega i napred i pozadi. Rekao bi, videćete carskog sina u svili i porfiri, – a to dete, rođeno u pećini ovčijoj i povijeno u jaslama volovskim!
Rekao bi, videćete generala pred čijim vratima stoji gora od bajoneta, što zaklanjaju život njegov od mučkih prepada i napada neprijateljskih. A to nenaoružani i bezazleni otrok, na koga se odmah po rođenju podigli u lov Carevi zemaljski i velikaši, kao u lov na jelena.
Rekao bi, videćete cara u porfiri, gde juri u zlatnim kolesnicama, u pratnji sjajnih velikaša. A to prosti radnik, što nečuven i nepoznat pešači dugo i daleko po kamenitom putu, i po prašljivom drumu, po trnovim stazama, čak iz Nazareta na ušće Jordana, da povije svoju glavu pod ruku Jovana Krstitelja i da se krsti, kao i drugi ljudi.
Pa gde su te Njegove vojske, pitaćete? Tu su oko Njega, napred i pozadi. To su sjajne angleske vojske, koje u Hristu vide svoga Vojvodu i Cara. One bi htele, da Ga nose na heruvimskim kolima, ali On neće, – i samo On zna zašto neće, On i Otac Njegov, i Duh Sveti. Htele bi angelske vojske, da Ga obuku u sunce i okite zvezdama, i opašu dugama, ali On to neće, i samo On zna zašto to neće. Hteli bi angeli, da objavljuju trubama Njegov dolazak; hteli bi da odjednom svojom snagom i silom otvore oči svima ljudima na zemlji, da progledaju i poznadu Gospoda svoga; hteli bi angeli – i mogli bi – da dadu jezik i drvetu i kamenu, i vodi i vazduhu, da Ga sva priroda dočeka klicanjem: Osana! Osana! Ali On to neće, – i samo On zna zašto neće.
I mi sada znamo, zašto On to nije hteo. Sve to slavlje On ima u večnosti. Ali On se sada spustio u mrežu vremena, u tamnicu greha i smrti, gde bezbrojna braća Njegova plaču i ridaju, i silaze s uma od greha, i trunu od smrti, On je upao u logor neprijateljski, i On, preobučen u zarobljenika, sličnog svima ostalim zarobljenicima, oprezno i mudro hodi, da bi vlastodršce toga tamničnog logora uhvatio i vezao, a braću Svoju zarobljenu oslobodio i uzdigao u carstvo Boga i besmrtnih angela.
Te vojske angelske za Njega su bile vazda vidljive, a za druge ljude one su samo ovda-onda blesnule kao retki zraci sunca iza gustog oblaka. U Njegovom životu na zemlji bila su uglavnom tri početka. Jedan je početak označen začećem i rođenjem, drugi krštenjem a treći vaskrsenjem. Prvi početak označava Njegov dolazak u svet, drugi Njegovu propoved javnim rečima i javnim čudima (jer On je i kao dete propovedao i činio čuda, no to je bilo tajno, nerečeno i neviđeno), a treći osnivanje Njegovog besmrtnog carstva. Pri prvom i pri poslednjem početku postajali su angeli vidljivi i za ostale ljude. A pri drugom početku, to jest pri krštenju Njegovom, objavila se sama Sveta Trojica. No ni drugi početak nije bio bez pojave angela. Pojavio se jedan angel; i to je bio ne bestelesni angel, nego čovek, po imenu Jovan, sin prvosveštenika Zaharije i žene mu Jelisavete. On nije bio angel kao drugi angeli, ali je bio nazvan angelom od proroka. Evo ja ću poslati angela Svoga, koji će pripraviti put predamnom, govori prorok (Malah. 3. 1).
Sa ovim proročanstvom počinje svoje jevanđelje sveti jevanđelist Marko. I ovo je jedna umilna tajna. Svaki jevanđelist počinje sa nekim naročitim početkom. Jevanđelist Jovan počinje od večnosti. Matej počinje od Avrama; Luka počinje od zemaljskog rođenja Spasiteljeva, a Marko od krštenja na Jordanu. Zašto svi jevanđelisti ne počinju sa jednim početkom? No kažite mi, gde je taj jedan početak Isusa Hrista? Teško je hoditi za jednom mrtvom stvari do njena početka, a koliko teže za živim čovekom, a još kamo li za Životodavcem, od koga život počinje. U samoj stvari i svaki od nas ima četiri početka, dostupna bilo našem umu ili našem opažanju. Jedan je naš početak u Bogu, drugi u našim praroditeljima, treći u našim roditeljima i četvrti u dobu kada počnemo projavljivati našu najveću delatnost u ovome svetu. No Hristos ima i jedan peti početak u odnosu prema tebi, kao i svakom od nas. Naime: početak Isusa Hrista Sina Božijega i Njegovog Jevanđelja za tebe je tada, kada On oživi u tvome srcu i umu kao jedini tvoj Spasitelj; tada, kada On prestane biti u tebi samo kao jedno zlatno kandilo napunjeno uljem, no koje ne gori, nego kada se zapali i počne celo tvoje biće grejati i osvetljavati; tada, kada On za tebe postane nasušan hleb, bez koga ne možeš provesti ni jednoga dana; tada, kada ti On postane veća vrednost od cele vasione, od svih blaga, od srodnika i prijatelja, i draži i od samog tvog zemaljskog života. Tada je za tebe istiniti početak Isusa Hrista. Tada ćeš ti tek moći razumeti i ostala četiri početka, pomenuta od četiri jevanđelista.
Jevanđelist Marko počinje svoje jevanđelje sa početkom Hristove javne propovedi i javne delatnosti svetu. I odmah ističe proročanstvo proroka Malahije o Jovanu Preteči, kao angelu koji ide pred licem Gospoda.
Zašto i prorok i jevanđelist nazivaju Jovana angelom, kad on nije bio angel nego čovek? Prvo zato, što se Jovan svojim životom bio upodobio angelu nebesnom, te se od svih smrtnih ljudi najviše približio angelskom životu. Drugo zato, da bi se ti naučio, da je cilj Hristovog dela na zemlji, da od ljudi stvori angele, – od smrtnih i grešnih i prirodom zarobljenih ljudi stvori besmrtna bezgrešna i od prirode slobodna bića, kao što su sveti angeli na nebesima. Čime se to sveti Jovan upodobio angelu? Prvo, svojom poslušnošću prema Bogu; drugo, svojom slobodom od sveta, i treće, svojom bezbrižnošću za telesni svoj život. Prvo je osnov svetu, drugo ističe iz prvoga, a treće iz drugoga.
Angeli su savršeno poslušni Bogu. Njima se posvednevno i neposredno otkrivaju neizkazane tajne Božje mudrosti, moći i ljubavi, i njihova poslušnost prema svome Tvorcu nije od moranja, nego od radosti i smirenosti. I Sveti Jovan bio je savršeno poslušan Bogu od samog detinjstva svog. Rođen od prestarelih roditelja, on je još u ranom detinjstvu ostao siroče, i Bog mu je ostao jedini roditelj, jedini naslon i jedina ljubav. Njegov otac bio je prvosveštenik, te je Jovanovo bogopoznavanje moglo biti time pojačano. Njegovo začeće u utrobi stare majke nerotkinje silom i voljom Božjom nije moglo ostati njemu nepoznato. Kad je jevanđelist Luka mogao znati čudnu istoriju začeća Jovanova, tim pre je morao znati sam Jovan. On je znao, da je angel Božji objavio njegovo rođenje, pa je znao izvesno i proročke reči angela: on će biti veliki pred Bogom, i napuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje i on će napred doći pred Njim (pred Isusom) u duhu i sili Ilijinoj. Sve ovo bilo je urezano u srcu maloga Jovana neizgladljivo kao na kamenoj skrižalji. Glavne linije njegovog života Bog mu je otkrio s najranijeg detinjstva, i njemu je odmah moralo biti jasno, šta on ima da čini i kakvim životom da živi. On se odmah povukao u pustinju (Luka 1, 80) da danonoćno osluškuje duhom svojim volju Boga živoga. On se sav predao Bogu i sve očekivao od Boga. Njemu nije trebalo da ga uči neko od ljudi, jer Onaj, od koga su i ljudi dobili svoje najbolje znanje i prenosili ga jedan drugome, Onaj je neposredno opštio sa njim, i Sam neposredno mu otkrivao volju Svoju. I tako odeljen od sveta Jovan se potpuno prilepio k Bogu, kao i angeli nebesni. I kao i angeli i on je pio upravo sa praizvora mudrosti, moći i ljubavi. Zato ga prorok i naziva angelom.
Osim toga Jovan je bio sličan angelima nebesnim i po svojoj slobodi od sveta i ljudi. Za njega je svet bio prašina, koja se čas zeleni čas crni, no uvek tek prašina. Za njega su ljudi bili zbunjeno stado, koje je izgubilo iz očiju svoga pastira. Šta su svet i čovek pred svuda prisutnom silom živoga Boga? Šta je njihova snaga, njihova hvala, njihova pretnja? Što i mehur na dubokom moru. Niti kako dobro može svet dati čoveku, dok ga ne pozajmi od Boga, niti kakvu štetu može svet naneti čoveku u prisustvu Boga i bez dopuštenja Božjeg. Našto onda biti raboljepan pred svetom? Našto očekivati ma šta od pozajmičara i dužnika Božjega? Našto se bojati sveta, kad sav svet živi u strahu i diše strahom? Zato se Jovan, kao angel Božji, ni najmanje nije vezao za svet, niti je i najmanje imao straha od sveta. Zato Jovan bestrašno i grmi protiv grešnih velmoža jerusalimskih. pred kojima se drugi svet klanja kao pred idolima: porodi aspidini! Ko vam kaza da bežite od gneva koji ide (Lk. 3, 7)? I na Iroda sipa prekore za sva zla što učini (3, 19). Jovan se ne obzire ni na koga, osim jedino na Boga živoga i Njegovu svetu volju. On ne razlikuje ljude ni po odelu, ni po časti, ni po vlasti, ni po učenosti, ni po bogatstvu, ni po starosti, – on ih razlikuje samo po kakvoći duše njihove. Njegove oči i ne vide telesne ljude no nage duše ljudske, koje se za druge oči kriju pod maskom tela. Takvu slobodu od sveta i ljudi imaju samo angeli Božji. Zato prorok i naziva Jovana angelom.
Osim toga Jovan se upodobio angelima i bezbrižnošću za svoj telesni život. Angeli nisu telesni kao ljudi, ali i oni imaju sjajnu odeću svoje ličnosti, koja se može nazvati nebeskim telom (I Kor. 15, 40). Angeli su potpuno bezbrižni za sebe. Njih ne mori briga ni šta će jesti, ni šta će piti, niti u što će se obući. Služeći Bogu oni znaju, da će ih Bog i hraniti i pojiti i odevati. Koji je to domaćin na zemlji, koji ostavlja svoje verne sluge da gladuju i da hode goli? Tim pre Bog se stara za verne sluge Svoje. Ko od vas brinući se može dodati rastu svome lakat jedan? Mi smo opkoljeni Bogom više nego vazduhom i svetlošću. On poznaje biće naše, i On zna potrebe naše. I On posvednevno zadovoljava potrebe naše. Zašto da svi ljudi ne mogu to da uvide? Jer ovda onda biva nerodica i glad! Zašto to Bog dopušta? Zato što Bog ima da hrani ne samo naše telo nego i našu dušu. A iskustvo pokazuje, da je ponekad telesna glad hrana Duši. Najočigledniji dokaz za ovo jeste post. Vazda sito telo obično pokazuje vazda gladnu dušu. Ko posti taj dušu gosti. Što čovek više privikne postiti, to sve više umanjuje brige za svoje telo i uvećava radost svoje duše. Ovo ne pomaže samo reći i samo čuti; ovo je samo sobom jasno, kad čovek ovo proba i praktikuje u životu.
Kao i svi sveti ljudi što nisu živeli knjižnom mudrošću nego oprobanim stvarnostima, tako i Sveti Jovan. On se naučio bezbrižnosti za svoj telesni život ne kroz čitanje knjiga i slušanje mudraca, koji kazuju a ne pokazuju, nego probajući bezbrižnost. On je probao post i uvideo je, da čovek može živeti ne samo bez sviju onih jela, za koja se on toliko brine, nego i bez hleba. Sam se Jovan hranjaše ovršcima (Ti ovršci bili su, po tvrđenju Sv. Otaca, na nekakvom prorašću, zvanom melagra. Divlji med je med divljih pčela, što se nalazilo po šupljinama drveća i pukotinama stena) i divljim medom, ovršcima ili pružina od nekih pustinjskih drveća i gorkim medom od divljih pčela. On nije upotrebljavao ni vina, niti ikakva jaka pića. I ne kaže se, da je se on ikada žalio na glad ili na žeđ. Nisu njega hranili ovršci i divlji med no Božja sila, koja je pridolazila vernom i poslušnom sluzi kroz ovrške i divlji med. Hljeb angelskij jede čovjek (Ps. 87, 25). Tako biva obično sa vernim i poslušnim, dok neverni i neposlušni moraju uz raskošnu kuhinju držati i veliku apoteku. Jer kroz raskošna jela i pića nevernom i neposlušnom ne pridolazi hrana telu i duši no teškoća, gnev i bolest. – Niti se Jovan brinuo za stan i za odelo. Stan mu je bila pustinja, pokrivena nebeskim svodom, a odelo kamilja dlaka i kožan pojas oko bedara. Tako je i Ilija bio opasan kožnim pojasom, što označava mrtvost strasti i gotovost vršiti volju Božju. A obuća?A kapa? Dugo živeći bez obuće, noge same sebi postaju obuća. I dugo idući gologlav ispod svoda zvezdanoga, glavi postane udobnija prostrana kruna zvezdana nego li tesna kapa od vune i trave. On je gledao svoju dušu više odevenu u sunčane rize nebeskih angela, nego li u telesnu mrcinu („Podvižnici tanjeći telo tanje i greh; staraju se biti bestelesnim, iznurujući smrtno besmrtnim“, Grigorije Bogoslov.) verovatno, da i on, kao i apostol Pavle, i mnogi drugi svetitelji često nije ni znao, da li je u telu ili van tela (II Kor. 12, 3-4). Odmarao se i spavao ili pod vedrim nebom, ili u nekoj od mnogobrojnih peštera u zajordanskoj pustinji. No šta je on zato mario, kad mu se samo duša odmara u carskome krilu nebesnoga Tvorca? Otrovne ehidne i gladni lavovi bili su mu susedi. No on ih se nije bojao, jer je znao, da nad njim lebdi svevideće Oko. I zašto da ih se boji, kad mu oni nisu mogli duši škoditi? A svoje biće on je gledao u svojoj duši, a ne u svome telu. Ljudi, koji vide svoje biće jedino u svome telu, bore se za svoje telo, traže ugodnosti svome telu, brinu za svoje telo. Sveti Jovan bio je slobodan od svih telesnih briga. Njegova duša bila je sva briga, a Božja volja jedini zakon i gospodar njegove duše. U tome se on upodobio angelima nebesnim. Zato ga prorok i naziva angelom.
No ima i drugo proročanstvo o svetom Jovanu. Veliki prorok Ilija naziva ga glasom koji viče u pustinji: pripravite put Gospodnji, poravnite staze Njegove. Dok se ono prvo proročanstvo odnosi više na lični karakter svetoga Jovana, dotle se ovo drugo odnosi više na karakter njegove službe, njegove misije. Šta ima da bude, dakle, služba njegova? Da bude vapijući glas u pustinji, koji će opominjati ljude, da priprave put za Gospoda. Pod pustinjom se razume na prvom mestu pustinja zajordanska, odakle je silni Preteča Hristov i zatrubio čovečanstvu na uzbunu:
Pokajte se!
Gle, gnev ide!
Gle, sekira stoji kod korena drvetu!
Gle, svako nerodno drvo seče se i u oganj baca!
Gle, dolazi Jači od mene, kome je lopata u ruci!
Gle, plevu će sažeći ognjem večnim!
Pokajte se!
Pod pustinjom se razume i celo čovečanstvo, i cela istorija čovečanstva, koja se od greha osušila kao od sušice. Preteča je prva lasta novoga proleća. No on sam nije ni prolećno sunce, ni prolećni miris, ni prolećna pesma, – on je samo trubač, koji budi uspavane u dugotrajnoj zimi. On je samo vesnik proleća, dok je proleće Hristos Gospod.
Pod pustinjom se razume i stara duša ljudska, odrešena od Boga i zaronjena u tamu smrtnu, kao reka ponornica u peščanu pustinju. Sveti Jovan je savest, koja uzdiže reku ka suncu, a Hristos je Sunce. Savest je prethodnica ljubavi, kao Jovan Hrista.
Pripravite put Gospodnji, poravnite staze Njegove. Kako? Ispovedite se i pokajte se. Učinite ovo dvoje hitno, jer Gospod dolazi. On će kucati na vrata svake duše. Ko se ispovedi i pokaje, taj će držati vrata duše otvorena, i Gospod će ući, i doneti mu život večni. A ko se ne ispovedi i ne pokaje, taj će držati vrata na duši zarđana od greha i zatvorena. I Gospod će proći mimo njega. No za Njim ide sekira i oganj, kao što pred Njim ide proleće sa suncem, mirisom i pesmom. Putevi Gospodnji i staze Njegove to su duše ljudske; neravnine po njima, to su gresi bezakonja.
Šta znači pripraviti put Gospodnji, to objašnjava prorok Isaija još i ovim rečima: sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu (Is. 40, 4). To jest: sve ono što smatrate niskim i slabim, uzdignite visoko, a sve ono što smatrate visokim i moćnim, oborite dole. Ili drugim rečima: Boga ste smatrali niskom dolinom, i ako je On najviša visina; a svet materijalni smatrali ste najvišom visinom, dok je on nizina i podnožje nogama Božjim. Greh je obrnuo sav svet naopako. Odbacite greh i svet će opet stati uspravno. Zato ispovedite se i pokajte se, i krstite se krštenjem pokajanja radi oproštenja grehova.
Pojavi se Jovan krsteći u pustinji, i propovedajući krštenje pokajanja za oproštenje greha. Po čemu je Jovan preteča Hristov? Da li samo po tome, što se on objavio svetu na nekoliko meseci pre Hrista? Ne, nego i po propovedi i delu svome, kojim je on pripremao ljude da dočekaju Hrista. Njegova sva propoved jeste poziv ljudi na pokajanje; Njegovo svo delo jeste krštenje pokajanja za oproštenje grehova. Pokajanju, koje Jovan propoveda, prethodi ispovest grehova; krštenju, koje Jovan vrši, sleduje oproštenje grehova. Ispovest, pokajanje i krštenje vodom sam Jovan vrši, no oproštenje grehova nije u njegovoj moći. Samo Hristos može vršiti oproštenje grehova. Sam Jovan je to priznao i izrazio rekavši; ja vas krštavam vodom, a On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem (Luka 3, 16). Time je on priznao, da on svojim krštenjem samo priugotovljava ljude za krštenje Hristovo. Njegovo je krštenje više znamenje, a Hristovo krštenje je pravo
krštenje, kojim se čovek čisti od greha i postaje nova tvar, i usinovljava se od Boga, i ubraja se u punopravne građane carstva nebesnoga.
Pustinjski prorok, Jovan, poznavao je do najvećih dubina ljudsku prirodu, svu njenu slabost, naklonjenost ka zlu, i kolebljivost. On je to poznao kroz trideset godina svoga osamljenog života u pustinji. Kroz sebe je poznao sav svet, i sve što biva i može biti u svetu. Njegova pobedonosna borba sa samim sobom donela mu je i jedno neiscrpno poznavanje ljudske prirode. Zato on i izlazi sada pred ljude sa slobodom pobedioca. Njegovo znanje nije iz knjiga nego iz prve ruke, od Boga kroz sopstveno iskustvo. Otuda i njegova propoved nosi čisto praktički karakter. On ne veruje ljudima na reč. Čak i kad se jedan čovek iskreno ispovedi i iskreno izjavi svoje kajanje za učinjene grehe, Jovan mu ne veruje. Jer Jovan zna slabost i kolebljivost ljudske prirode. Zna to Jovan i nastoji svom snagom na tome, da pokajnici zasvedoče svoje reči i delima. Dugim grešenjem greh je čoveku postao navikom. Sada treba dobrodetelj da postane čoveku navikom, a to može biti samo dugim vežbanjem u dobrodetelji. „I dobru naviku i zlu hrani vreme kao drva oganj“ (Petar Damaskin). Zato Jovan, sumnjivo gledajući na trenutne pokajnike, dovikuje im: pokažite plodove dostojne pokajanja (Luka 3, 8).
Gordim farisejima, sadukejima i književnicima jerusalimskim, koji su se gordili svojim poreklom od praoca Avrama, Jovan dovikuje: Ne mislimo i ne govorimo u sebi: imamo oca Avrama, jer vam kažem, da Bog može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramu (Mat. 3, 7-9). Grešna misao i grešan govor u sebi jeste prvo potajno zlo u čoveku, iz koga posle izviru sva javna zla. Šta pomaže izrečeno pokajanje, ako čovek produži u sebi da misli i govori o zlu?
Zla misao i zao govor u sebi nisu samo misao i govor nego su zlo delo, čak i pre nego se posvedoče spoljašnjim zlim delom. Zmija, koja ima otrov u zubima, ujela ne ujela, ona je otrovna zmija; i kad ne ujeda ona je otrovna zmija, a ne bezazleni golub. Bog može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramu – ima više značenja. Prvo, Bog je uistinu moćan, da od kamena stvori Sebi ljude kakve hoće. Zato Jovan ukazuje prvacima narodnim iz Jerusalima na prost pokajnički narod, koga su bili prezirali kao mrtvo i neotesano kamenje. Od toga prostog naroda Bog će sebi podići apostole, jevanđeliste, svetitelje i junake nad junacima, a prvake narodne, koji blešte zemnim, prolaznim i lažnim sjajem, Bog će odbaciti, ako ne budu pokazali plod dostojan pokajanja. Treće, i od neznabožaca, koji se klanjaju mrtvom kamenu i drvetu. Bog može učiniti sluge Sebi. Uzalud se mudraci izrailjski njih gade kao nečega prljavoga i nedostojnoga i zemlje i neba; ako se ti isti mudraci ne pokažu na delu deca Avramova, slična pravednom i bogovernom Avramu, Bog će od neznabožaca stvoriti Sebi verne, kao što su neznabošci stvorili sebi bogove od kamena. I najzad, neka se ne ponose mudraci ovoga sveta samo svojim znanjem zakona zemaljskih i zakona Božjih, dok im je srce tvrdo kao kamen. Zaista, dok im je srce tvrdo kao kamen, dotle će njihov um, prepunjen raznovrsnim znanjem, voditi ih pravo u oganj večni. Oni su privikli, da cene samo znanje, ali su zanemarili srce, oni se šta više i ponose tvrdoćom srca. No Bog može od srca da učini polaznu tačku ljudskog spasenja, od srca a ne od uma, kao što je i rekao Gospod kroz proroke: i daću vam novo srce i nov duh ću metnuti u vas, izvadiću kameno srce iz tela vašeg i daću vam srce mesno (Jezek. 36, 26). Nagomilano znanje nije moglo da omekša njihova srca. No Bog može kod istinskih pokajnika da omekša srca Svojom blagodaću, kao vosak ognjem, i onda će se toplotom i svetlošću srca kod vernih osvetliti i um svim potrebnim znanjem.
Tako uči Jovan tvrdokorne mudrace jerusalimske, da na delu pokažu iskrenost svoga pokajanja. A najveće delo, koje oni, gordeljivci i prezirači ostalih ljudi, mogu učiniti, jeste odbacivanje svojih oholih misli i govora u sebi, da su oni deca Avramova.
Od drugih ljudi Jovan iziskuje drukčije plodove pokajanja, naime: ko ima dve haljine neka da onome ko nema; i ko ima hrane neka čini tako (Luka 3, 10-11). Jovan zna da su ovi pokajnici zatrovani zlim običajem, da imajući dve haljine otimaju i treću i da imajući i suviše hrane, ne dele sa siromahom, nego gomilaju sve više i više. Zato ih sada upućuje novom običaju činjenja milostinje, pomaganja bednih, davanja i deljenja, da bi tako raširili svoje tesno srce i osetili bratstvo ljudi i očinstvo Boga, u koje će ih potpuno uvesti Jači od Jovana krštenjem Duhom Svetim i ognjem.
Carinicima pak Jovan preporučuje drukčije plodove pokajanja, shodno njihovom zlom običaju, da uzimaju od naroda više nego što zakon traži. Carinici su bili poreznici, zakupnici poreza, koji su se bogatili prekomernim i prekozakonskim uzimanjem od naroda. Taj običaj tako je bio ukorenjen kod njih, da su se oni nepravedno stečenim bogatstvom ponosili kao i mudraci jerusalimski svojom mudrošću, na nepravdi zasnovanoj. Čime bi oni mogli zasvedočiti bolje svoje pokajanje, ako ne odbacivanjem te zle navike i držanjem zakonskog propisa? Mudri Jovan zato im i daje lek prema bolesti.
Šta savetuje Jovan vojnicima? Nikome da ne činite nasilja niti da koga opadate, i budite zadovoljni svojom platom (3, 14). Opet prema bolesti i lek. Naoružan čovek sklon je da čini nasilje. Samo ga oružje tera na to. Da bi učinio nasilje, on mora prividno da da neko opravdanje nasilju, kako svojoj savesti, tako i svetu; otuda oružanom čoveku, koji čini nasilje, svojstveno je opadanje drugih i žalba na malenu platu. Da bi pokajanje vojnika imalo trajne vrednosti, oni moraju odustati od svojih zlih navika, naime od nasilja, opadanja i žaljenja na malenu platu.
Sve ovo što Sveti Jovan preporučuje kao plodove pokajanja, nije dovoljno za spasenje duše od greha, ali je dovoljno da udostoji ljude izići pred Hrista. Zadatak pak Pretečin i bio je u tome, da zatrubi na uzbunu, da bi se ljudi koliko toliko očistili i udostojili izići pred božansko lice Spasitelja.
Gledajući strašnoga proroka, kome je vrvela sva judejska zemlja i Jerusalim, i slušajući njegove neobične krike i pretnje sekirom i ognjem, ljudi ga pitahu: Ko si ti! Da nisi ti Hristos, koga svet očekuje?
Ja nisam Hristos, odgovori Jovan.
Jesi li Ilija?
Nisam.
Ko si (Jov. 1, 20-23)?
Glas vapijućeg u pustinji: poravnite put Gospodnji!
I smireno priznavaše Jovan i ispovedaše:
Ide za mnom Jači od mene, pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remenje na obući Njegovoj.
Hristos je došao, da nauči ljude zaboravljenom smirenju i prekršenoj poslušnosti. On nam je dao savršen primer Svoga smirenja i Svoje poslušnosti prema Ocu nebeskom. I Njegov Preteča uči nas svojim primerom smirenju i poslušnosti – svojim primerom bezgrešnog smirenja i poslušnosti pred Hristom.
Ljudi, koji nemaju smirenja i poslušnosti, nemaju mudrosti i ljubavi. A ko nema toga, taj nema Boga. A ko nema Boga, taj nema ni sebe, nego je kao i da nije: tama i sen smrtna.
Ako neko među nama kaže: Hristos je suviše visok primer za mene, ja se na Njega ne mogu ugledati, – evo mu Jovana Preteče, koji je kao čovek bliži smrtnim ljudima. Neka se ugleda na smirenje i poslušnost Jovana. Ali, avaj, kad neko neće da čini dobro, taj uvek nađe izgovora za svoje bežanje od dobra. A ko traži svetlosti svome žalosnome bitisanju na zemlji, taj će je s radošću naći u zvezdi Jovana Krstitelja. Blago tome, jer će ga ta zvezda, kao ona koja dovede zvezdare sa Istoka u Vitlejem, dovesti najsjajnijem Suncu, Gospodu Isusu Hristu, koji je jedina pesma angela i jedino spasenje ljudi, juče, danas i sutra. Zato neka Mu je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *