ОМИЛИЈЕ

 

ОМИЛИЈЕ
 
ХАЈДЕМО ДО ВИТЛЕЈЕМА
 
И кад анђели отидоше од њих на небо,
пастири рекоше један другом:
хајдемо до Витлејема да видимо
то што се тамо догодило
што нам каза Господ (Лука 2, 15).

 
Прво су анђелске војске забрујале: Хајдемо тамо куд нас Господ шаље; хајдемо да Витлејема да видимо то што се тамо догодило. И видевши познали су у младом телу младеначком Онога кога су духом гледали као Духовно Биће од постања свога. Потом су пастири чули и послушали, и друг другу рекли: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило, што нам каза Господ, то јест ангел Божији. Потом су цареви од Истока, мудри звездари, оставили уплашеног Ирода и збуњени Јерусалим, рекли: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило, како нас је наша путеводна Звезда повела. Потом су кренули народи и племена од истока и запада и севера и југа, из века у век, из колена у колено, кренули су на исти пут са истим циљем: Хајдемо до Витлејема да видимо! Од ових Божјих народа и племена под небесима није изостао ни наш народ ни наше племе. Наш Свети Сава два пута је остављао своју отаџбину и ходио путем до Витлејема како су некад ходили пастири Витлејемски и учени мудраци источни. Наши кнежеви и великаши и краљеви и цареви и тежаци и трговци, и радници и војници, ходили су угаженим путем на Исток, говорећи уз пут друг другу: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. Наши владари и патријарси стројили су богомоље у близини Давидова града Витлејема. Наши монаси са поклоницима и богомољцима понављали су кроз векове у тим богомољама ангелску песму оне прве Божићне ноћи: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима. Наше просте прамајке и жене и сестре и девице, као и кнегиње и царице, ходиле су па и до данашњег дана ходе попут славне свете Петке Српске тамо где се ангелска песма чула и где је путеводна звезда стала, удубљене у мисли о Великој Тајни и шапћући једна другој: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. Тешко да би се нашло неколико фамилија у нашем народу, које не би имале на дугој линији своје прошлости некога хаџију, и које поред свог обичног презимена не би се могли назвати Хаџићима.
Хајдемо и ми, браћо и сестре, до Витлејема да видимо то што се тамо догодило. У овај светли празник треба сви ми да кренемо на хаџилук до Витлејема, духом и мислима својим. Дух и мисао не потребују ни ноге ни точкове, ни друмове, ни трошкове, ни крила ни окриља, ни одморе ни ханове. Дух и мисао могу пренети човека тренутно тамо где човек зажели. Дух и мисао у нама имају анђелска својства, те помоћу њих ми се можемо као и ангели одједном јавити пред Витлејемом, и видети духовним видом како су и ангели видели оно што се догодило пред Витлејемом.
Шта се дакле догодило?
Догодило се нешто што се ни пре ни после тога нигде у васиони није догодило; нешто што се нити може упоредити ни уопштити; нешто што се не може сместити ни стеснити ни у једно корито осталих догађаја у свету, нити подвести ма под које правило и ма под који закон. Догодио се догађај који се не може разумети разумом без срца, ни срцем без љубави. Цар небесни из човекољубља на земљи се јавио. У маленом људском телу родио се Онај који је узрочник сваког рађања. Стао је у ред створења Онај који је пре времена смислио сва створења. Родио се у граду Давидову Онај који је на хиљаду година раније гледао из невидљивог света Давида као пастира оваца у том истом граду, у истој пећини. Дошао је Онај који је Свој долазак објављивао роду људском од изгнања Адама из Раја па све до Претече Јована. Као кап росе са руже тако се Он одронио од пречистог тела Најсветије Девојке. Обукао се у пречисто тело као у сузу, у којој се огледа и блиста цело сунце, цело вечно Божанство. Дух Божји, Дух Његов, саздао му је ту сузу – то пречисто тело – као нову твар, у коју се Он оденуо. Јавио се у граду Давидову, јер га је кроз уста Давидова Дух највише прорекао. Показао се прво пастирима, јер је и Давид пастир био; па онда царевима, јер је и Давид цар био. Сишао је с небеса у материјални свет но није за собом затворио небеса, него се и надаље цео Бог огледао у Њему и Он у целом Богу, као што се отац огледа у сину и син у оцу, и сазнају да су једно. Посетио је све Онај чији смо ми сви гости у свету. Стварни Бог у стварноме човеку. Једном и за навек. Јавио се како је сам изволео; родио се како је Сам захтео – да проживи век човечји међу људима од колевке до гроба и да покаже људима, да живот није тако ружан како су се они јадали. Примио је на Себе сва страдања и све муке живота, од демона и од људи, да би утврдио да је човек у друштву са Богом непобедив, неразорив и бесмртан, то јест јачи од Сатане, јачи од природе, Јачи од смрти.
Ето то се догодило у Витлејему. Зар то није догађај над догађајима? Зар то није магнет који је привукао Витлејемској пећини небо и земљу и сву васиону? Небо у лицу ангела, земљу у лицу чобана и царева, васиону у виду звезде. И није ли то радост и весеље и славље и спасење? Гле који год дођоше до Витлејема да виде то што се тамо догодило прославише Бога у песми и радости и весељу. Гле, мноштво војника небескијех хваљаху Бога говорећи: слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. И за пастире који видеше чудо у Витлејему стоји написано: И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше. И за цареве мудраце опет стоји написано, да кад стигоше у Витлејем обрадоваше се веома великом радошћу (Мат 2, 10). Тако се обрадоваше и сви оци наши који посетише Витлејем и духом својим додирнуше Онога који је извор и сејач радости по целоме свету.
Уђимо и ми данас духом у Витлејемску пећину и поклонимо се Богу и Човеку. Духом можемо, ако телом не можемо. Можемо духом и на небо се попети, пред Његов вечни престо, тамо где Му се сада клањају они исти ангели и пастири и цареви, који су Му се негда поклонили. Ако телом не можемо сада достићи небеса, духом можемо. Гле, и Он се може сада Духом Својим спустити и ући у нас, у пећину тела нашега и донети нам мир и радост. Јер је сам изрекао обећање сваком ономе који Њега љуби говорећи: к њему ћемо доћи и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Тајна је ово велика, како се Бог може спустити у тело људско Својим Светим Духом, но сви Божији светитељи и праведници осетили су то на себи као стварни догађај, и оставили нам сведочанство о томе. И сви су нас опомињали, родитељски и духовнички, да очистимо пећину живота свога од скотова и разбојника од сваке нечистоте и прљавштине, како би се Спаситељ рођени некад у пећини Витлејемској духом могао уселити у нашу пећину. Њему се поклањамо и Њему песму певамо: Рођени од Дјеве Марије, Боже наш, слава Теби. Амин.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. По мом скромном мишљењу, две најлепше оде женском роду су испеване у прози овог чланка Дјеви Марији и у тумачењу двадесете главе Јовановог Јеванђеља Аве Јустина Светој Марији Магдалини. Оба чланка ме доведу до суза, а прочитао сам их безброј пута.

  2. Pingback: Свети Владика Николај: НЕДЕЉА ЦАРИНИКА И ФАРИСЕЈА. ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПРАВОМ И НЕПРАВОМ БОГОМОЉЦУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *