ОМИЛИЈЕ

 

ОМИЛИЈЕ
 
СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА
 
Хиљадама година тражена је светлост на Истоку. Најмудрији Грци доказивали су своју мудрост цитатима источњачким. А нико код старих Грка, почев од Талеса до Платона, и од Херодота до Ксенофона, није за мудраца сматран, ко није био пропутовао Исток. Рим је при своме паду капитулирао пред Истоком: одбацио је своје богове и поклонио се персијском богу светлости – Митри. Алжир, Триполис и Шпанија васкрсли су из својих рушевина онда, кад су се окренули лицем ка Истоку и отуда примили очекивану светлост, која им се јавила у арапском, поетичном, душевном и уметничком Исламу. Средњевековна Европа, насељена цимбро-тевтонским „риђим бестијама“ галским и англобритским варварима с крвожедним друидским идолопоклонством, и скитским полуљудима, почиње своју поносну историју тек од онога часа, када се витлејемска звезда зауставила над њеним зверињаком, и када је својом благом, божанском светлошћу обасјала њену мрачну пећину. Историја европска почиње управо с доласком Христа у Европу. Дотле није било историје; дотле је било само комешање људских бића у Европи. А комешање и историјски покрет није једно и исто. Инсекти се комешају, људи се крећу. Комешање је без темпа и свесног циља, историјски покрет има и једно и друго.
Европа се и доцније, у стотине прилика, окретала лицем ка Истоку, очекујући отуда светлост: у време ратова религијских, у време реформације, у време метафизичке и културне сусталости. Извор праве вере увек се тражио само у Азији. Све свете књиге тамо су писане. Сва крупна верска предања отуда датирају. Сва подлина документа тамо су се налазила. Све богове дала је Азија, Европа ни једног сем – уображених. Индија је дала Буду, Арабија Мухамеда, Палестина Исуса. У Азији се увек веровало да је човек произашао из Бога. Европа је једно време недавно – гласала мајмуна за родоначелника рода људског. Она је прва истакла гласање као аргумент! Европа није дала ни једног богочовека, ни једног бога. Она се дала на науку. Наука је вођ слепих, вера вођ окатих. Наука није изум Европе него то је, могло би се рећи, стручно занимање њено. У томе своме занимању Европа је показала велику вредноћу и виртуозност али малу генијалност. Јер док је знање на Истоку (где му је и колевка) увек водило људе ка Богу, дотле је знање на Западу често одводило људе од Бога. А светлост је само у Богу, и ни у чем више. Свака друга „светлост“ само је одблесак Бога и Његове светлости. Европа је узела одблесак за изворну светлост, науку за веру. Њена светлост је свећа под лонцем. Отуда заблуда, гордост, себичност и рат.
Рат!…
Европа се налази данас у једном мрачном, и прљавом, и загушљивом тунелу. Њена гордост сломљена је њеним безумљем. Њена цивилизација је запретана у крв и гној. Њена хуманост обратила се у дивљу страст за човекоубиством. Њена наука је постала вредна слушкиња њене страсти. Њено псалмодисање себи и својој величини претворило се у плач и шкргут зуба. Њени велики синови постали су пламени подстрекачи рата и оклопљени ратници. Не, она данас није мајка великих, она је само мајка многих, која је у пијанству своме побацала многу децу своју у огањ. Изгледа, да се цело мистично пророчанство Апокалипсиса односи на Европу, и то на садашњи историјски моменат њен.
Велика грешница, – да ли ће Европа моћи бити и велика покајница? Поругана од малих и неуких у овоме свету, од Китајаца и Црнаца, од Персијанаца и Ескима, од својих слугу и слушкиња, да ли ће она, горда госпођа, моћи клекнути у прашину, као Марија Египатска или света Евдокија, пред једног азијског бога, пред највећег од највећих, – пред Исуса?
Могла или не могла, Европа ће морати опет сада, на свршетку своје историје, потражити светлост на Истоку, као што ју је тражила и на почетку. На свршетку, велим, јер овај рат ће бити свршетак историје европске и почетак историје општечовечанске. На Истоку, велим, јер нигде је иначе нема, нема. Светлост европска и американска то је блистање гвожђа, то је блистање ствари а не душа; светлост белих људи то су многе блештеће свеће науке, али под лонцем. Једна једноставна светлост потребна је свету, а то је светлост с неба, светлост божанска. Таква светлост увек је светлила само са Истока.
Али не са садашњег, наркотичног и клонулог Истока. Садашњи је Исток само бледа успомена некадашњег Истока, само посмртни покров његов. Стари, живи Исток, који се крије иза садашњег мртваца, Исток Арапа, Индуса и Израиљаца, јесте Исток небесне, божанске светлости, Исток богова и божанских пророка. Од тога Истока још једном ће гранути светлост над крвавим континентом гвожђа и дима. Христос је рекао, да ће доћи на облацима. Он долази већ Европи над облацима дима барутнога, у слави и моћи. Кад се разбију густи облаци, данашња жалосна хаљина Европе, тад ће заблистати лице Спаситеља пред савешћу белих, окрвављених и упрљаних људи, као што је некад заблистало на Таворској гори пред Петром, Јаковом и Јованом. И тад ће се све сузне очи обратити к Њему, све рањаве руке пружиће се к Њему и завапиће милиони угруваних и понижених, унакажених и ожалошћених људских бића:
– За многима лажним боговима лутасмо и угрувасмо се. Истинити Боже љубави и милости, опрости нам лутање наше, и буди нам Ти вођ од сада за увек!
А васкрсли Бог љубави и милости из Азије, који у Европи би мртав и оживе, рећи ће Европи да се дигне из мрака, у који је сама себе потопила. Рећи ће јој:
– Мир ти! Ја сам светлост свету!
 
„Пијемонт“1915. г.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. По мом скромном мишљењу, две најлепше оде женском роду су испеване у прози овог чланка Дјеви Марији и у тумачењу двадесете главе Јовановог Јеванђеља Аве Јустина Светој Марији Магдалини. Оба чланка ме доведу до суза, а прочитао сам их безброј пута.

  2. Pingback: Свети Владика Николај: НЕДЕЉА ЦАРИНИКА И ФАРИСЕЈА. ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПРАВОМ И НЕПРАВОМ БОГОМОЉЦУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *