OMILIJE

 

OMILIJE
 
ROŽDESTVO, II
Jevanđelje o Nebesnom Hlebu u slami
 
Luka 2, 1-20. Zač. 5.
 
U to vreme vladaše zemljom Ćesar Avgust. Njegovo jedinonačalstvo na zemlji beše slika Božjeg jedinonačalstva u obe vaseljene: u duhovnoj i materijalnoj. Mnogoglava aždaja vlasti, koja od početka greha truje narode na zemlji, beše ostala samo s jednom glavom. Svi poznati narodi i plemena zemna pokoravahu se Avgustovoj vlasti, posredno ili neposredno, bilo šaljući mu samo svoj danak bilo pak priznavajući rimske bogove i rimske činovnike. Borba oko vlasti beše utihla za neko vreme, i jedinovlašće nad svetom beše potpuno u rukama Ćesara Avgusta. Nad njim ne beše ni čoveka ni – boga. Jer i sam on beše proglašen za boga, i njegovom liku prinošahu ljudi žrtve: zaklane životinje i kadove. Od kad svet postoji smrtan čovek nije se digao do veće moći od Ćesara Avgusta, koji je vladao bez takmaca vascelim svetom; i, vaistinu, od kad svet postoji nije se čovek, stvoreni od živoga Boga, spustio bio na samo dno ništavila i očajanja nego tada kada je počeo obožavati rimskoga Ćesara, čoveka sa svima nemoćima i slabostima ljudskim, sa vekom jedne vrbe, sa stomakom, crevima, džigericom i bubrezima, što je sve kroz nekoliko desetina godina pretvoreno u crvotočni smrad i bezdihani prah; čoveka, najzad, čiji su kipovi po svoj carevini nadtrajali njegov život, njegovu silu i njegovu carevinu.
U to vreme spoljašnjega mira i unutrašnjeg očajanja rodio se Gospod Isus Hristos, Spasitelj roda ljudskog i Obnovitelj sve tvari. Zašto se on ne rodi kao sin vele-moćnog Ćesara, pa da svetu jednim ukazom, odjedanput, nametne novu veru, bez muke i poniženja, bez krvi i trnova venca, bez krsta i mračnoga groba? Jedinovlastni Ćesar mogao je sve, pa je mogao narediti, da se jednoga dana polupaju svi idoli u carstvu, da se prekine poklonjenje lažnim bogovima, i da se ustanovi vera u jednoga jedinoga živoga Boga, Stvoritelja neba i zemlje. Našto je trebalo Hristu Gospodu da se rodi u jednom nepoznatom plemenu, izrailjskom? i u jednom nepoznatom selu, Vitlejemu? i od jedne nepoznate devojke, Marije? Zar je to mudro bilo, da se Spasitelj sveta rodi u takvoj nizini, da proživi, postrada, umre i vaskrsne, pa da tek nakon pola stoleća od Njegovog dolaska u svet, veliko rimsko carstvo načuje za Njegovo ime? Zar On ne bi brže i bolje uspeo, da se rodio u prestonici sveta, u raskošnom gradu Rimu, u dvoru Ćesarevom? Pa da je zvezda istočna zasjala nad Rimom? Pa da su angeli Božji zapevali pesmu mira i dobre volje nad zlaćenim krovom carskog dvora, te da ih čuju najveći velikaši ovoga sveta, i čuvši da se odmah obrate Hristu kao Bogočoveku i Spasitelju? Pa da Hristos na Palatinu, kao dečak, obrati sve sinove velikaške Svome Jevanđelju? I da na Forumu rimskom izgovori svoju slavnu besedu o Blaženstvima, i time omekša srca svih građana dvomilionog grada Rima? Pa ukaz za ukazom, ukaz za ukazom, i nova vera da bude utvrđena, i carstvo nebesno na zemlji ustanovljeno, i Hristos zacaren ne na prestolu nekakvoga pastirskog cara Davida nego na prestolu velemoćnog Ćesara Avgusta?
Šta bi se reklo na ovo? Mi velimo, da je sve ovo jedna smešna ludost. Neka nam Gospod oprosti, što izrekosmo ovu ludost, no mi je izrekosmo s dobrom namerom – radi pouke onih kojima ova ludost može pasti na um i na srce pri razmišljanju o rođenju Gospoda Isusa. Da bi smo razbili ovu ludost – što nije teže učiniti nego oduvati puhor sa žara – mi ćemo odmah podsetiti, da je Bog stvorio prvog čoveka iz prevelike ljubavi, i biće ovoga zasnovao na dva načela: na slobodi i na smirenoj poslušnosti. Sloboda se sastojala u tome, što je čovek mogao raspolagati celim Rajem po svojoj volji, jesti od svakog rajskog ploda i upravljati životinjama kako je hteo. Smirena bogoposlušnost pak trebala je biti stalnim regulatorom slobode čovekove. Jer jedini je Bog savršen u slobodi, i ne potrebuje nikakva regulatora, pošto On ne ume i ne može pogrešiti. Smirena poslušnost nadoknađavala je čoveku njegovo nesavršenstvo u mudrosti i ljubavi, tako da je on sa darovanom mu od Boga slobodom i sa dragovoljnom smirenoposlušnošću pred Bogom bio, kao stvorenje, potpuno savršen. Svoju slobodu Adam je okušao u Raju na milione stvorenja i stvari; -nije li to dokaz beskrajne ljubavi Božje? A svoju smirenoposlušnost Adam je imao da oproba na jednoj jedinoj zapovesti Božjoj i na jednom jedinom predmetu u Raju, na drvetu poznanja dobra i zla. Nije li i to dokaz beskrajnog Božjeg čovekoljublja i snishođenja? No čim su se Eva i Adam približili drvetu probe, oni su sagrešili: njihovo smirenje obratilo se u gordost, njihova vera u sumnju, i njihova poslušnost u neposlušnost. I tako je savršeni stvor Božji izgubio ravnotežu i uma i srca i volje, jer je pomislio zlo i poželeo zlo; a samim tim on je odgurnuo vodeću ruku Božju, i pao u mrtvački zagrljaj Satanin. Tu je ključ i objašnjenje svih događaja u čovečanstvu, pa tu je ključ i objašnjenje i zašto se Gospod Isus nije rodio u Rimu kao sin Ćesara Avgusta, i zašto nije nametnuo Svoju spasonosnu nauku svetu carskim ukazom i silom. Kad se dete otrgne majci iz ruku i otisne u bezdan – koja se majka oblači u svilu i pravi mermerne stepenice, da se spusti na dno bezdana i spase svoje dete?
Bog je mogao okružiti drvo iskušenja u Raju ognjenim plamenom tako, da mu Adam i Eva ne bi mogli nikada pristupiti. No gde bi onda bila sloboda čarobnog bića Božjeg, čoveka, maloga Boga? Gde razlika ovoga od ostalih, neslobodnih stvorenja?
Bog je isto tako mogao učiniti, da se Spasitelj rodi u Rimu, da se nazove sinom Ćesarovim, i da ukazom – što će reći mačem i ognjem, kao Muhamed – nametne čovečjem rodu novu veru. No opet – gde bi bila sloboda čarobnog bića Božjeg, čoveka, maloga Boga?
Bog je mogao izabrati još kraći put. On je mogao i ne slati u svet Sina Svog Jedinorodnog, nego samo pustiti jednu čitavu vojsku angela Svojih svetih, da zablešte bleskom svojim i zatrube širom i dužom zemlje; i ljudi bi u strahu i trepetu popadali na kolena, poznali bi Boga istinoga, i odbacili bi mračno idolosluženje. No opet – gde bi bila onda čar slobode ljudske, i čar smirene poslušnosti pred Stvoriteljem? Gde razumna duša ljudska? Gde ljubav i gde sinovstvo?
Gospod Isus imao je da pokaže kao sunce jasno četiri stvari, koje je zabludeli i pomračeni čovek bio predao zaboravu, i to: sinovsku smirenoposlušnost čoveka prema Bogu, očinsku ljubav Boga prema čoveku, izgubljenu carstvenu slobodu čoveka, i, najzad, carstvenu moć Boga.
Sinovsku smirenoposlušnost pokazao je Gospod Isus uopšte time što je odlučio roditi se kao čovek u telu. Jer poniženo telo čovečje bilo je za Njega još poniženija pećina od pećine vitlejemske. Osim toga, On je pokazao Svoju smirenoposlušnost time, što se rodio u preskromnoj sredini i ništim uslovima života: u malopoznatom narodu, u još manje poznatom selu, i od majke, svetu sasvim nepoznate. Novi Adam trebao je da izleči staroga Adama od neposlušnosti i gordosti. Lek se sastojao u poslušnosti i smirenju. Zato se Gospod nije javio svetu iz gordoga Rima nego iz Vitlejema, i ne od samoobožavane kuće Avgustove nego od pokajane i smirene kuće Davidove.
Očinsku ljubav Boga prema čoveku Gospod Isus pokazao je stradanjem sa ljudima i za ljude. Kako bi mogao Gospod pokazati ljubav Božju tolikim stradanjem, da je rođen u Rimu, u dvoru Ćesarevom? Onaj ko naređuje i ukazima vlada, taj smatra stradanje poniženjem.
Carstvenu slobodu čoveka nad prirodom, nad Svojom telesnom i duševnom prirodom, kao i nad svom fizičkom prirodom unaokolo, Gospod Isus pokazao je Svojim istrajnim postom, Svojom neustrašivošću pred svim opasnostima i neugodnostima života, i Svojim božanskim čudima, kojima se očitovala Njegova potpuna vlast nad prirodom.
Carstvenu moć Boga nad životom i smrću Gospod Isus je pokazao naročito Svojim slavnim i samomoćnim vaskrsenjem iz groba.
Da se On rodio u Rimu, kao sin Ćesara Avgusta, ko bi poverovao u Njegov post, u Njegova čuda, u Njegovo vaskrsenje? Ne bi li svet rekao, da je to sve oglašeno, razglašeno i naduvano moćnom agitacijom i carskim blagom?
I najzad mora se reći: i smirenju Božjega Sina ima jedna granica. Tu granicu čini greh. Kroz takvu nečistoću, duhovnu, moralnu i telesnu, kakvu je predstavljao Rim i ćesarski dvor u Rimu, Bog nije mogao sići u svet. Onaj, koji je imao očistiti čovečanstvo od nečistote grehovne, morao se roditi u čistoti, nevinosti i bezgrešnosti.
Otuda je jasno, dakle, da mudrost Božja, pokazana pri rođenju Spasiteljevom – naime: pri izboru naroda, plemena, mesta i majke – tako je neiskazivo velika kao i mudrost Božja pri prvom stvorenju sveta. Sve što Bog radi, radi ne kao volšebnik no kao domostrojitelj. On lagano zida, ali zida na čvrstom temelju. On seje i čeka. da nikne trava, pa da trava ucveta, i najzad da usev donese ploda. On trpeljivo snosi hiljade vremenih poraza, da bi došao do jedne večne pobede.
U to vreme naredi Ćesar Avgust popis celoga sveta. I svak je morao poći u svoj grad da se upiše. Kakva gordost gospodara sveta! I kakvo poniženje ljudi! Sve što Satana upotrebljuje na poniženje Božje, okreće se mudrošću Promislitelja na njegovo sopstveno poniženje, a na slavu Božju i na korist domostrojstva spasenja ljudskog. Jednovlašćem Ćesarevim nad svetom Satana je ciljao na poniženje Boga, no to jednovlašće Bog je upotrebio na vaspostavljanje mira na zemlji u onome času, kada je se Car mira imao javiti čovečjem rodu. Sveopštim popisom ljudi Satana je hteo obelodaniti robovanje svih ljudi jednome obogotvorenom čoveku, no taj popis Bog je upotrebio na ispunjenje proročanstva o rođenju Spasitelja u Vitlejemu (Sravni s Teofilaktom).
Tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on bejaše iz doma i plemena Davidova. Od Nazareta do Vitlejema pešak putuje skoro tri puna dana. No kako je sveta Deva bila trudna, može se verovati, da je božanska familija provela još i više vremena dok je stigla u grad Davidov. Kako zamoran i mučan put! Najpre hod kroz dugu i monotonu ravnicu galilejsku, pa onda penjanje i spuštanje uz i niz planine samarijske, pa onda pipavo i pažljivo koračanje kroz kršnu i suhu Judeju. Ako se na tako dugom putu, pored umora, ne trpi glad, izvesno je, da se trpi žeđ. Svega dva tri vodopoja na celom tom putu! No može se zamisliti, kolika je gomila naroda čekala i gurala se kod svakog tog vodopoja u vreme svetskog popisa! Ali poslušni i smireni Gospod dolazi u svet na trnovu stazu, i počinje hoditi ovom još u utrobi Matere Svoje. Naređuje Ćesar, da mu se svi podanici popišu, i On, kom su serafimi podanici, hodi poslušno da se upiše kao podanik truloga Ćesara zemaljskoga. Pre nego što je rekao Svome Preteči i rođaku Jovanu: treba nam ispuniti svaku pravdu (Mat. 3, 15), On je to već i delom pokazao još u utrobi Matere Svoje. I pre nego je izrekao ljudima pouku: podajte ćesaru ćesarevo (Lk. 20. 25), On ju je bukvalno ispunio još pre nego je izišao iz utrobe Matere Svoje.
S Marijom isprošenom za njega ženom, koja beše trudna. Slavni jevanđelist Luka, učen i po svetskoj mudrosti i po Duhu Svetome, naročito brižljivo ističe fakt nadprirodnog začeća svete Deve. Za sve one, koje može da muči sumnja u ovoj stvari, jevanđelist Luka je dobro došao kao pomoćnik njihovoj savesti. Sveti Luka je bio lekar; najpre lekar telesni, fizički, pa tek docnije lekar duhovni. Kao učeni fizikus i lekar telesni on je morao znati, šta od šta može biti u svetu telesnom. No on je imao koliko uviđavnosti toliko i hrabrosti, da utvrdi i objavi pismeno jedan nebivali događaj, gde se viša duhovna sila umešala u zakone fizičke, i gde se jedan život začeo na izuzetan, netelesan način. Takvo svedočanstvo jednoga lekara zaista je od neocenjive važnosti. Na devojačkom začeću Marije najviše se zadržava sveti Luka od svih jevanđelista. On nam najpre nadugo opisuje razgovor arhangela Gavrila sa svetom Devom (1, 26-38). On nam sada govori, da je Josif hodio u Vitlejem da se upiše sa Marijom, isprošenom za njega ženom, koja već beše trudna. Govoreći o rodoslovu Gospoda Isusa on nam priča: i taj Isus imaše trideset godina kad poče (učiti), i beše kao što se mišljaše, sin Josifa, sina Ilijina (3, 23). To jest: kao što svet mišljaše, a ustvari on ne bejaše sin Josifov no Sin Božji. Zaista je predivno i čovekoljubivo Proviđenje Božje! Radi domostroja spasenja ljudskoga Ono obraća gonitelja Hrišćanstva Savla u najvećeg branitelja Hrišćanstva Pavla, i telesnog lekara Luku u najvećeg svedoka jednoga duhovnog događaja u svetu.
I ako je Josif od kolena Davidova, a David iz grada Vitlejema, ni David ni Josif, njegov poslednji potomak, nemaju nijednoga srodnika u Vitlejemu. Josif dolazi u Vitlejem, u svoj grad po istoriji i po duhu ali nipočemu više. Nijednog srodnika, da ga primi; nijednog prijatelja, da mu ukaže gostoljublje. U gostionici ne beše mesta. Privatne kuće su tuđe kuće, u kojima tuđinci dočekuju svoje srodnike i prijatelje. Tamo -amo, nije se imalo kuda nego u jednu pešteru, gde su pastiri zatvarali svoja stada!
Judeja je puna takvih peštera. Tu su peštere proročke, peštera Manasijina, peštera svetog Save Osvećenog, peštera svetog Haritona Velikog, peštera svete braće Hozevita, peštere nad Mrtvim Morem, u kojima se David skrivao od Saula, peštere pod Gorom Iskušenja; i osim tih i drugih peštera, koje su zbog slave vitlejemske peštere obasjane slavom svetiteljskom, postoje mnogobrojne druge peštere, u koje i dan danas beduini čobani zatvaraju svoju stoku, o čemu se svaki putnik po Svetoj Zemlji može lično uveriti.
I rodi sina svoga, Prvenca, i povi ga, i metnu ga u jasle. I ovde, kao i u Jevanđelju svetoga Mateja, treba odvojiti reč Prvenca od prethodne reči svoga. Jer se ne misli na prvenca svete Deve nego na božanskog Prvenca. Sina Božjeg Jedinorodnog, koji je u novom stvaranju Prvenac među mnogom braćom svojom (Rim. 8, 29). Mistični Prvenac u carstvu Trojičinom u večnosti, i istorijski Prvenac u crkvi Božjoj, u vidljivom i nevidljivom carstvu Božjem.
Povi ga i metnu ga u jasle. Bolje čista slama nego prljava svila. Koliko su i koliko bezgrešnije jasle od dvorova Ćesarevih, i peštera ovčija od Rima, prestonice svesvetskoga carstva! Neka slatkoga Mladenca u pešteri i jaslima! Volovi i ovce ne znaju za greh, a i pastiri znaju za greh manje od ostalih ljudi. Gospodu Isusu je svetlo tamo, gde je bezgrešno, i toplo tamo, gde greh ne ledi grudi. Ko zna, koliko je puta mladi sin Jesejev, David, svraćao u tu pećinu! Odatle je on pošao u boj protiv Golijata, i ubio ovoga do zuba naoružanog jednim kamičkom iz praćke. U toj pećini leži sada Mladenac po ljudskom zakonu iz plemena tog istog pastira Davida; i On će poći protiv jednog strašnog golijata, protiv Satane, koji caruje u Jerusalimu u licu golijata Iroda, a u Rimu u licu golijata Avgusta, a u vascelom svetu u vidu golijata Greha, i najvećeg od najvećeg golijata – Smrti. Sva Satanina vojska do zuba je naoružana; i zasmejaće se kad vidi Isusa gde ide protiv nje sa jednim prividno ništavnim oružjem, kao što se prvi golijat zasmejao Davidu i njegovoj praćki sa kamičkom. Isusovo pobedno oružje biće još mekše od kamička. Ono će biti od drveta – drveni krst.
Bila ]e noć i tišina noćna. Umorni putnici, podanici Ćesarevi, odmarali su se i krepili tvrdim snom. Samo su bili budni pastiri, koji čuvahu noćnu stražu kod stada svojega. Vitlejemska peštera tada je morala biti van grada, inače bi neverovatno bilo, da su se pastiri iz okoline mogli njome služiti. No docnije, kada je ta slavna peštera postala glavnom znamenitošću Vitlejema, ona je bila već okružena gradom. Na pola sata nizbrdicom od Vitlejema i danas postoji seoce, nazvano Pastiri ili Pastuhi po ruski. Po tradiciji tu na tom mestu stražili su pastiri kod stada svoga. Da su pastiri bili udaljeni od peštere i od Vitlejema, vidi se iz njihovog dogovora posle pojave angela: hajdemo do Vitlejema, da vidimo to što se tamo dogodilo.
Na tom mestu, dakle, po istinitoj tradiciji, javi se stražećim pastirima angel Božji, i slava Gospodnja obasja ih i uplaišše se vrlo. Prekrasna je slava Božja, koja obasjava i angele i pravednike! I u smrtnom telu neki su se i ranije udostojili da vide svetlost slave Božje. Tako prorok Jezekilj govori o svom sopstvenom viđenju: i videh kao jaku svetlost, i u njoj unutra kao oganj naokolo… Kao duga u oblaku kad je kiša, taka na oči bijaše svetlost unaokolo. To bijaše viđenje slave Božje na očima, i kad videh padoh na lice svoje (Jez. 1, 27-28). Ali angel iz tog nebesnog plamena umiri pastire rečima:Radujte se, jer gle javljam vam veliku radost, koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu. I eto vam znaka: naćićete dete povijeno gde leži u jaslama. Pri Novome Stvaranju angeli idu kao predstraža Stvoritelju. Angel se prvo javio svetoj Devi Mariji, pa onda pravednom Josifu, pa sada pastirima, pa će se onda javiti mudracima sa Istoka, sve shodno čistoti i domostrojnoj potrebi. Svetu Devu moćni arhangel oslovljava rečima: raduj se! Pastirima isto tako govori: javljam vam. radost veliku. Kad mudraci videše zvezdu nad pećinom obradovaše se veoma velikom radošću. Hristos je u suštini radost neiskazana. On dolazi ka sužnjima u tamnici, da ih oslobodi, – može li biti veće radosti onima, koji Ga poznadu? I oni, koji objavljuju Njegov dolazak, dolazak prijatelja i osloboditelja, šta istinitije mogu reći o retkom posetiocu tamnice nego da je On radost, i da ide radost, i da je došla radost?
I tek što je to izrekao angel Božji, oko njega se obre mnoštvo vojske nebesne, koja hvaljaše Boga. Samo je Gospod Bog savršeniji u krasoti od angela. Samo je Njegov glas slađi i životvorniji od glasa angelskoga. Veliki Isaija je slušao taj preumilni glas angelski kad se pevalo: svjat, svjat, svjat je Gospod nad vojskama, puna je sva zemlja slave Njegove (Is. 6, 3). A najveći tajnovidac Novoga zaveta, Sveti Jovan jevanđelist, piše o svom viđenju angela: i videh, i čuh glas angela mnogih oko prestola.. i beše broj njihov hiljade hiljada (Otkrov. 5, 11).
Takva se veličanstvena slava nebesna otkrila i prostodušnim pastirima vitlejemskim. Do tada su tu slavu mogli videti samo izabrani pojedinci, i ovo je prvi slučaj, koji Sveto Pismo saopštava, da jedna cela grupa smrtnih ljudi na javi vidi i čuje besmrtnu vojsku angelsku. To je znak, da je sa dolaskom Hrista na zemlju nebo širom otvoreno za sve ljude, koji s čistim srcem žele nebo.
No ovo javljanje angela donese i drugu novost, dotle nepoznatu ljudima i nesaopštenu u Svetom pismu. To je nova pesma, koju angeli pevaju. Veliki Isaija je čuo gde angeli pevaju: svjat, svjat, svjat Gospod! To je pesma isključivo hvale Boga. No sada angeli pred pastirima pevaju jednu novu pesmu, koja bi se mogla nazvati: programnom himnom spasenja. Ta nova pesma glasi:
Slava na visini Bogu,
mir na zemlji,
među ljudima dobra volja!
Kad ljudi na prvom mestu i radosna srca slave Boga na visini (a ne nekakvoga ljudskog boga na zemlji u nizini), onda je posledica toga mir na zemlji, a posledica obojega – dobra volja među njima. Gospod Isus i došao je na zemlju, da bi sva zemlja uzdigla slavu Bogu na visini, te bi se tako ustanovio mir na zemlji i dobra volja među ljudima. Ja sam Gospod Bog, koji tvorim mir (Is. 45, 7). Dok je praotac Adam neprestano, srcem i ustima pevao slavu Bogu iznad sebe, dotle je zemlja njegovog bića bila u miru, tj. njegovo telo nisu raspinjale nikakve želje ni strasti, no bilo je savršeno u harmoniji sa dušom i duhom; i dotle je on bio ispunjen dobrom voljom, tj. ljubavlju kako prema svome Tvorcu tako i prema svima stvorenjima Božjim oko sebe. A kada je učinio greh, stegnulo se srce njegovo od straha, zamukla su usta njegova od užasa, nemir je ispunio sve biće njegovo, i zla volja uzrasla je u njemu brzo kao san, zla volja i prema Bogu, i prema ženi svojoj, i prema svima bićima u Raju, i prema samome sebi. On se tada osetio nag i počeo se kriti od lica Božjega. – Od Adamova greha pa sve do Hrista samo su pojedini pravednici kao: Avelj, Enoh, Noj, Avram, Isak, Jakov i drugi, umeli i mogli slaviti Boga na visini, imati mir u zemlji tela svoga i dobru volju prema ljudima. Ostali ljudi su bili večito podeljeni u slavljenju raznih bogova u nizini, na zemlji, u slavljenju raznih fantazija ili idola, ili samih sebe, obogotvorenih. I nastao je boj i svađa među ljudima, koje božanstvo treba slaviti? Od neslavljenja istinitoga Boga, i slavljenja lažnih, izmišljenih bogova, došao je nemir na zemlju, na svu zemlju, a od obojega opet zla volja među ljudima, koja je od života ljudskog stvorila vavilonsku pometnju i pakleni oganj.
Pri Novom Stvaranju treba uspostaviti ono troje, što je Adama činilo srećnim u Raju. Zato pri rođenju Novoga Adama, Gospoda Isusa, angelska vojska peva programnu himnu spasenja:
Slava na visini Bogu,
mir na zemlji,
među ljudima dobra volja!
Zato svi apostoli u poslanicama svojim odaju slavu i hvalu Bogu na visini, a apostol Pavle uzvikuje: On je mir naš (Ef. 2, 14). Svi svetitelji Božji pak, od početka, uče nas, da se dobra dela ne cene količinom darova nego dobrom voljom. „Jer za Boga nema bogatije žrtve od dobre volje“, veli sveti Grigorije Dvojeslov (Bes, na Evang., knj. I, Bes V).
Posle ovoga događaja, jedinstvenog u istoriji ljudskoj i dostojnog samo Gospoda Spasitelja, angeli se skriše od očiju ljudskih, i ostaviše pastire u radosnom čuđenju.
Hajdemo do Vitlejema, rekoše pastiri jedan drugom, da vidimo to što se tamo dogodilo što nam kaza Gospod. Zašto ne kažu angel nego Gospod? Zato što se angel Božji pojavio u takvoj veličini, sjaju i krasoti, da um ljudski nikad ne bi mogao zamisliti ni samoga Gospoda Svedržitelja ni u većoj veličini, ni u sjajnijem sjaju, niti u krasnijoj krasoti. A osim toga u Svetom pismu se češće angel Božji naziva Gospodom. To dolazi otuda što su pravi Izrailjci bili strogi u veri u Jedinoga Boga, te sve što su saznavali preko angela smatrali su da dolazi od samoga Boga.
Da vidimo to što se tamo dogodilo. Pastiri ne vele: da vidimo da li se tamo to dogodilo. Oni nemaju ni najmanje sumnje, da se moralo dogoditi to što im je Gospod u takvoj slavi otkrio. Njihova prosta srca uopšte malo znaju za sumnju. Sumnja se gnezdi najviše u srca nečista od greha i strasti.
I dođoše brzo, i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama. Možete zamisliti, kako su brzo morali juriti pastiri uz uzbrdicu ka Vitlejemu! Radost ih Je bila okrilatila. I oni su uskoro već bili u društvu svete familije. U pešteri gde su oni zatvarali svoja stada našao je sebi konak Onaj, kome je sva vasiona tesna; u jaslima gde su oni polagali hranu svojim ovcama ležao je povijen Nebesni Hleb (Vitlejem ili – po jevrejski – Betlehem znači dom hleba. Tajanstveni smisao toga naziva obelodanjen je rođenjem Gospoda Isusa, Nebesnoga Hleba, u tome mestu, koji životom hrani sve što živi. Ogrizine slame, koje su ostale od ovaca, služile su za postelju Onome, koji od stvorenja prvoga sveta sedeo na plamenim heruvimima. Jevanđelist veli: nađoše Mariju i Josifa. Obično se uvek pominje prvo otac pa majka, i dan danas tako, a tim pre u to vreme, kada se žena smatrala kao sporedno biće uz čoveka. Međutim jevanđelist pominje prvo Mariju, preko običaja sviju vremena. To jevanđelist čini namerno, da bi istakao Bogomater kao jedinog roditelja Spasiteljeva na zemlji. Jer Josif nije muž Marijin nego samo pomoćnik njen i zaštitnik.
A kad videše kazaše sve što im je kazano zato dete. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri. Imali su pastiri vaistinu šta i pričati. Njihove su oči videle, što malo koje smrtne oči na zemlji vide, i njihove su uši čule, što malo koje smrtne uši čuju. I svi koji čuše diviše se. To se ne odnosi, znači samo na Mariju i Josifa, inače se ne bi reklo – svi, nego i na još neke druge u okolini peštere, u Vitelejemu, kojima po Promislu Božjem pastiri otkriše ovu prečudnu tajnu nebesnu.
A o presvetoj Mariji jevanđelist Luka kaže: A Marija čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svome. Jevanđelist je neizmerno pažljiv prema blagodatnoj Devi. On uvek prati srce njeno i meri utiske na to najnežnije srce, venčano jedino sa Duhom Božjim. Ona slušaše sve reči, koje nebo i zemlja govorahu o Sinu njenom, i slagaše ih u srce svoje. Doći će vreme, kada će ona otvoriti usta svoja i izneti blago iz skrovišta srca svoga i iskazati sve tajne, od kojih će se poučiti i jevanđelisti i apostoli. Doći će vreme, kada će ona biti apostol apostolima i jevanđelist jevanđelistima. To će biti posle proslavljenja Sina Njenog. Kada Prvenac slomi grob i vaskrsne, tada će se apostoli zapitati među sobom još jedanput: ko je On? Koga će pitati o tome? Nju, jedino Nju na zemlji. I ona će im tada iskazati sve u srcu sačuvane reči, kako reči arhangela u Nazaretu tako i reči pastira u Vitlejemu, tako i mnoge, mnoge druge reči i tajne, koje je samo ona mogla doznati iz najbližeg dodira sa Učiteljem apostola.
I tako Gospod Isus rodi se ne u Rimu i u ćesarskom dvoru, da bude gospodar sveta pomoću sile i oružja, nego meću pastirima, da time označi glavni karakter miroljubive službe Svoje u svetu. Kao što pastir miluje i neguje ovce svoje, tako će On da miluje i neguje sve ljude. I kao što pastir brine o jednoj bolesnoj ili izgubljenoj ovci više nego o devedeset i devet zdravih i neizgubljenih ovaca, tako će i On da brine više o grešnicima nego o pravednicima, t. j. više o ljudima nego o angelima. I kao što pastir zna svaku ovcu svoju, i svaka ovca poznaje pastira svoga, tako će biti i sa Njim, Arhipastirom, i Njegovim slovesnim, čovečjim stadom. I kao što pastiri dobro stražare nad svojim stadom noću kada ceo svet bezbrižno spava, tako će On, Pastir Najbolji, da provodi mnoge i mnoge noći, pune užasa i iskušenja, stražareći nad ljudskim stadom i moleći se za nj u smirenoj poslušnosti Ocu Svom nebesnom.
Svaki događaj u Njegovom životu čitavo je jedno Jevanđelje. I onda, kada se tek rodio i kada još nije mogao ni otvoriti usta svoja da kaže jednu reč, On je samim načinom, mestom i sredinom Svoga rođenja dao čovečanstvu čitavo jedno Jevanđelje.
On se nije mogao roditi u carskom dvoru, jer njegov zadatak i nije, da bude car zemaljski i da vlada zemljom. Njegovo carstvo nije od ovoga sveta, tmurnoga kao oblak i prolaznoga kao san. On se nije mogao roditi kao sin cara zemaljskoga, jer njegov metod nije mogao biti mač i oganj, i ukaz i sila, nego blago lečenje bolesnih i lagano vraćanje na put zdravlja. Događaji Njegova života ne protivreče nauci Njegovoj, nego obratno: oni potvrđuju reči Njegove. Njegov život sa Njegovim rečima sačinjava Njegovu nauku, Njegovo spasonosno Jevanđelje.
Sve je tako premudro što se zbilo s Njim pri Njegovom dolasku u ovaj svet, da jezik ljudski ne može iskazati. Zato smireno i poslušno poklonimo se Božjoj Premudrosti, koja ne samo zadovoljava naš ljudski um nego i ispunjava srce naše radošću, pa ispunjeni radošću ponovimo angelsku pesmu: slava na visini Bogu, mir na zemlji, i među ljudima dobra volja! Slava Sinu Jedinorodnome, na nebu i na zemlji, na heruvimskom prestolu na nebu i u vitlejemskoj slami na zemlji, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim, Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *