OMILIJE

 

OMILIJE
 
SEĆAJ SE HRISTA
Razmišljanja o roždestvu Hristovom
 
Prvi dan
 
Kad ono neobična svetlost obasja polje vitlejemsko u sred pola noći, kad anđeli s neba siđoše i počeše s pastirima pevati pesme, srca pastira behu ispunjena pomešanim strahom i radošću. Oni se uputiše sv. pećini, gde se rodilo božansko čedo, da svoju radost uvećaju viđenjem novorođenoga. Samo jedan od njih, i posle zapovesti anđelske, osta nepomičan na poljani, gde malo pre svi pevahu u slavu Božju. On beše mlađi od svih pastira. Njegovu dušu obuzimaše sve veći strah i sumnja. Nestade svetlosti, a plavo nebo prošara se zvezdama. Dugo je mladi pastir posmatrao onaj pravac put neba, kuda odoše nebeski vesnici, pa zamoren od dugog gledanja i uzaludnog naprezanja, da sazna malopređašnju tajnu, on lagano pođe preko poljane vitlejemske, gde stado sito ležaše i bezbrižno preživaše. Na jedanput se njegovo mladićsko čelo razvedri, on se okrete i brzim koracima pođe u jednom pravcu. Nije dugo išao, dok dođe do jedne pećine, u kojoj spavaše jedan stogodišnji starac, isposnik. Njemu su se pastiri obraćali za savet u svim nepoznatim i važnim stvarima. Starac beše pravi angeo zemaljski po duši, voleo je pastire, a najviše onoga mladića koji mu sada dolažaše.
Kad se mladi pastir približi pećini, video je svu osvetljenu i ču starca gde peva. To ga čudno iznenadi, i on pomisli da starac još ništa ne zna, što se dogodilo na polju. Ali ovaj, čim opazi omiljenog mu pastira, skoči i stade ga grliti i ljubiti.
„Slava neka je Bogu“, kroz suze od radosti govoraše ovaj bogougodni čovek, slava neka je Bogu, koji se smilova na ovaj grešni narod, te mu na kraju posla spas i izbavljenje. Slava mu, što je Njegova milost i mene grešnoga sačuvala živa do ovih dana, da mogu očima videti Spasitelja sveta, koga svet toliko vekova očekuje.
Ama dobri starče, reci mi, – poče pastir uzbuđen, ko je to što se rodio? Je li moguće da je to onaj car koga mi toliko pogledamo? Zar on da se u našoj pećini rodi? Molim te starino, govori, govori, te me što pre uteši, jer ja ću umreti od neizvesnosti.
– Polako sinko, sedi tu kraj mene, nasloni se na moje koleno, pa me čuj o onome, što želiš znati.
Starac stavi svoju ruku na rame pastirevo i otpoče ovako:
– Nemoj, da te ni malo čudi, to, što se Spasitelj rodio u vašoj pećini. To je ono, što mene baš raduje i uverava, da je zaista on taj Svemoćni i pravi Spasitelj Jer da se rodio u svili i porfiri carskoj, to bi ulevalo nepoverenje meni, pošto imam puno iskustva i znam da je iz carskih palata malo kad koji svetao zrak obasjao svet, nego baš iz onoga neobičnoga sjaja obično mu je dolazio mrak. Rođenje Spasitelja u pećini na slami, gde se ovce jagnje ima mnogo svoga značaja. Čuj me, sinko, i staraj se da me razumeš.
Na prvom mestu, samim svojim rođenjem u tako skromnom stanu, kao što je pećina, Izbranik: Božji izjavljuje svoj silni protest protiv careva i kraljeva, koji, i ako su rođeni kao i ostali ljudi, sa svim telesnim i duševnim slabostima, i ako im je nemoć u početku života i ništavno po svršetku kao i u drugih ljudi, ipak su drski, te sebi prisvajaju božansku potpunu i neograničenu vlast nad zemljom i zemaljskim stvorovima, pa ne samo što tu vlast sebi prisvajaju, koristeći se glupošću ostaloga sveta, nego i zloupotrebljavaju, čineći ostale ljude sebi robovima i običnim korisno upotrebljivim stvarima. Spasitelj se rađa u slami i time hoće da pokaže silnima i bogatima ovoga sveta, koji se veličaju nad bližnjim silom i bogatstvom, da on neće praviti razlike u rođenju ljudi, da će pred Njim biti svi jednaki: oni iz palata i oni iz pećina. Hoće time da kaže da će poreklo i rođenje malo važnosti imati u očima Njegovim, da će drugo nešto biti pretežnije kod njega u oceni ljudi.
Narod je očekivao Spasitelja, da se javi kao car, bogat i moćan. Ali sam taj narod zaboravlja, da rođenje novoga cara u sjaju i bogatstvu, pri zveci oružja i urnebesnom veselju izaziva kod toga istog naroda strah i trepet. Da se Spasitelj rodio kao i ostali carevi, on bi izazvao strah u narodu. Ali on neće da vlada strahom, nego ljubavlju, zato se rađa kao siromah. Narod se dvorova boji, a kolibe voli.
Hristos se rađa u sirotnoj kolibi pastirskoj. Neka čuju svi to i razumeju. Ja ne znam još nauku Hristovu, ali samo Njegovo rođenje u tako skromnom i sirotom domu pokazuje jedan deo Njegove nauke. On će reći ono, što niko nije smeo reći od kada su postale gore livadske i od kad je sunce obasjalo svet, a to je: da smo svi mi pred Bogom i mudrošću Njegovom potpuno jednaki. Njegovo rođenje u pećini utuk je za silnike i gordeljivce ovoga sveta. On će ih izjednačiti sa robovima, koji im služe. On će im u oči reći, da ništa bolji nisu od sluge koji im noge pere, uveriće ih da Bog ni malo ne voli više njih plemiće i bogataše nego li njihove konjušare.
Svet se klanjao do sad zlatu i svili, bez obzira, da li je njima ogrnuto dobro ili zlo, bez obzira šta se pod njima skriva. On se rodio noćas ne na svili i zlatu, nego na slami. Zar se on time nije, čim dođe na zemlju; nasmejao svima koji se iz neznanja klanjaju bogatstvu i sili, koji ne znaju nizašta bolje i pretežnije? Oni kojima siromaština druguje na ovome svetu tuguju za bogatstvom, željni su zlata, proklinju sudbu, što ih ova ne povi svilenim povojem i ne ogrte zlatnom haljinom. Njemu je u moći sve; On je bogat i silan, bogatiji i silniji od sviju ljudi, ali pri svem tom rađa se ipak u hudnoj pećini. To znači, da će u Njega biti nešto pretežnije i cenjenije od bogatstva i sjaja. Ja mislim, da će to nešto biti duša. Hristos se rađa u pećini. Blago onima koje preziru i progone na ovome svetu zbog prostote i siromaštine. Spasitelj se rađa u njihovoj sredini. Sad su dobili prijatelja i pomoćnika. On će odrasti u onoj sredini, gde se najviše bol oseća i zemlja suzama zaliva. Znaće šta je pažnja i čemer, šta li bol i očaj. On dolazi da ublaži sudbinu ljudi. Oni koji su opterećeni trebaće samo da Mu pristupe, On će im olakšati život, On će ih utešiti i ohrabriti. On će biti melem za ucveljena srca, radovanje tužnima i snaga nemoćnima.
Svet vapije za pravdom, ugiba se pod teretom, koji na njega navališe silnici i bezbožnici. Kud se okreneš čuješ u zemlji našoj samo jecanje i uzdisanje, vidiš na jednoj strani kako i psi bogataški brekću od presićenosti a na drugoj decu siromašna čoveka, gde umiru od gladi; vidiš razvrat i raskoš a pored nje dronje i želju za hlebom; vidiš silu, čija pesnica neprestano stoji nad glavama potištenoga roblja, kome ništa drugo nije znano, do beda i čemer.
O, ma kako je malo pravde i zakona u sudovima našim! Siromah nikada ne može dobiti, pa ne znam koliko mu traženje bilo zakonito, dok se bogatašu zadovoljavaju sve želje: i zakonite i nezakonite. Silni uvek ima pravo, nemoćan ga nema nikad.
Prosti je svet u gustom mraku, kome se nigde kraj ne vidi. Vlasnici drže mudrost i sva znanja, a narodnu dušu obuzima gusti mrak, u kome se ljudi spotiču. Mudrost je, vele, samo za velikaše, jer ono što zna Irod, ne smem znati ja, i ono što zna gospodar, ne sme znati njegov sluga. Ono što čini carev doglavnik, ne sme to činiti ciglar, i što je dozvoljeno prvome nije drugome. Plemić može uživati i veseliti se na sve moguće načine, neznatnome siromahu to nije dozvoljeno; prvome je dozvoljeno i grešiti, drugi na to ne sme ni pomisliti, prvi ne mora postiti, ne mora ići u crkvu niti se Bogu moliti, ne mora dobra činiti niti po zakonu postupati; drugi sve to mora ispunjavati; prvi ima sva prava; drugome pripadaju sve dužnosti.
O, i to zlo nije od juče nego traje mnogo vekova. I nikad niko da protestvuje, nikad niko da ustane protiv toga. Bezmalo svi mudraci koji se pojaviše među nama tvrdiše da je ovakav poredak sam Bog ustanovio i da se on ne može menjati od početka do svršetka sveta. Ko se, vele, rodio u sili i bogatstvu, toga i Bog voli, jer su to pravi sinovi Božiji, a ko se rodio u bedi i sirotinji taj ima samo da žali, što se u takvoj sredini rodio, ali pomoći ne treba ni od kuda da izgleda, jer njegova molitva i ne dopire do neba, a moliti se ljudima još mu manje vredi.
Ne zaboravljam da pomenem naše proroke koji su kao kroz maglu nazirali nešto u budućnosti, što je i same njih začuđavalo. Ja ne želim sudbinu onih koji se usudiše da iskažu sve što misle. Siromašnima padaše njihov govor kao melem na srce, ali u svome dubokom mraku ne mogoše ni pojmiti ni verovati, da će se proročke reči ostvariti. Veliki i silni, kojima se ne dopadaše nauka proroka osudiše ove na smrt i neke posekoše a neke žive kamenjem zatrpaše.
Ali evo Spasitelja! Svi su protesti do sada bili maleni prema onome, koji će doći iz pećine vitlejemske; sve su reči bile slabe prema reči, koju će izgovoriti Sin Božji. Zemlja će se zatresti a carski će se prestoli porušiti kada On bude počeo govoriti. Nema prepreke pred kojim će on zastati, nema straha koji će Ga zastrašiti, niti išta na zemlji što će ga moći zbuniti. Ono što su drugi samo nagoveštavali, On će otvoreno i slobodno reći. On će reći i ono što niko nije smeo da pomisli da kaže.
Rodio se Hristos! Blago nama, koji smo još u braku neznanja i zabluda, Spasitelj će nam svetlost doneti, koja će osvetlili sve kutiće zemlje, osvetliti i duše naše.
Starac zaćuta. Zora poče pozlaćivati istok svojim rumenilom, pevci zapevaše a ovce se počeše dizati i kretati po širokom polju.
Starac se ispravi, uze štaku i reče mladom pastiru:
– ‘Ajdemo u pećinu, da Ga vidimo!
Mladić pođe pored starca ćuteći. Njegovo lice beše kao ozareno svetlošću. Grudi mu se nadimahu od silne radosti koja ga obuzimaše posle govora starčevoga. Potrčao bi da što pre stigne božanskoj pećini, ali morade lagano hoditi zbog starca kome starost beše oduzela mnoge snage a noge odrekle poslušnost.
Uđoše u pećinu, koja beše puna pastira. Svi oni behu došli da se poklone novorođenome Spasitelju. Josif i Marija seđahu i razgovarahu s njima, a Mladenac ležaše kraj njih u slami.
Dobri starac sa svojim pratiocem priđe Detetu, te Mu se obojica pokloniše. Dugo oni netremice gledahu u božansko Čedo, koje opet njih posmatraše svojim mudrim očima. Starac beše sav uzbuđen.
Kad iziđoše iz pećine sunce se već pomaljaše iza gora sa svojim zlatnim zracima. Nikad ono tako milo ne sijaše. Zraci se žurahu da što pre obasjaju pećinu, hitahu i nadmetahu se, koji će pre saznati tajnu ove svete pećine.
Oko starca iđahu u svečanom hodu svi pastiri. Oni ushićeno pripovedahu šta je ko zapazio u ličnosti novorođenoga Spasitelja. Ne mogoše Ga se dovoljno nahvaliti.
Kad bejahu na sred polja starac ih ustavi, pogleda k nebu i suza mu se skotrlja niz smežurano lice i zaustavi se na bradi.
– Neka je slava Bogu, što i mene stara obradova. Meni je dovoljno što sam dočekao da vidim Onoga, koga su želeli videti svi iz reda proroci i oci naši. Vi ćete, deco, dočekati i da čujete mudrost iz usta Spasiteljevih. Zahvalite Bogu na toj sreći, i pre Njega i posle Njega žaliće, što su te sreće lišeni. A sad ostajte s Bogom!
– Pastiri svi kleknuše na poljani a sedi ih starac blagoslovi, pa ode u svoju isposničku pećinu. Pastiri poteraše stada u pašu i svi u horu zapevaše
Slava Bogu na visini a mir među ljudima na zemlji!
Horistos se rodi!
 
Drugi dan
 
Mrak pade na zemlju. Golgotom kroz taj mrak fijukaše strašan vetar. Bogomrske ubice bežahu bezobzirce od mesta izvršenoga zločina. Oni krijahu svoje ruke od samih sebe, jer ih strah beše videti onu nevinu krv, kojom se poprskaše. Zemlja se trese kao u groznici, raspada se kamenje, pucaju grobne ploče. Strah je ovladao i zverinjem i pticama! Zverovi beže gorom u velikom kriku, a ptice zbunjeno i preplašeno kovitlaju po vazduhu na sve strane.
I nevini stvorovi prestravljeni drhte; kako li je onima, koji svojim nedelima izazvaše strašni gnev Božji? Šta li oseća kapetan što je zapovedao, da Pravednika raspnu?
Kakve li misli nailaze na Pilata u ovome mraku?
Putem od Golgote guraše se silna svetina, bežeći svojim kućama. Tim istim putem vraćaše se sa mesta, gde se svetinja na krst zakova, jedan čovek visok i krupan, zamotan u svoj ogrtač tako, da mu se samo viđaše jedan deo lica. On drhtaše i jecaše, a suze mu se često slivahu niz lice i zaustavljahu na ogrtaču pod bradom. Toliko beše obuzet tugom, da i ne opažaše onaj svet koji mimo njega juraše.
Dan se beše ponovo povratio, ali sunce ne sijaše onako kao pre; kao da i samo beše suzama natopljeno. Naš putnik beše se udružio sa jednim mladićem, kome se posle prvoga straha beše već povratila veselost.
-Zašto toliko tuguješ? upita mladić putnika.
-Kako da ne tugujem, s uzdahom prozbori putnik, kad cela priroda tuguje, kad se zemlja trese od užasa, koji se na njoj zbi, kad sunce zakloni svoje lice, da ne gleda pravednu krv, kojom ljudi obojiše zemlju.
-Ti kao da žališ Raspetoga Hrista?
-Ne žalim ja Hrista, nego žalim grešni rod ljudski. Hristos će se spasti krsta, ali oni koji Ga zakovaše ekserima, nikad neće moći iskajati svoj greh, nikada neće iz tame izići.
Molim te, kaži mi, zbog čega i kako veruješ u Hrista? Ja sam odrastao baš među onim ljudima koji su Ga raspeli. Oni svi vele da je Hristos buntovnik i da sebe naziva Sinom Božjim?
Putniku se ote dubok uzdah na poslednje reči mladićeve.
-Duga je to priča, reče on, no, … dugo nam je još i putovati, pa kad želiš znati zašto ja verujem u Isusa, onda ću ti to i reći.
On se ubrisa od suza, uspori jecanje, pa otpoče:
Pre trideset i tri godine čuvao sam ovce na poljima oko Vitlejema. Bilo je nas pastira poviše. Živeli smo bezbrižno, brige životne znali smo samo po pričanju, a pričao nam je o njima neki dobri starac – isposnik, koji ima isposnicu u jednoj pećini u tim poljima, ili neko koga bi tuda put naneo, te svratio kod nas. Ipak smo znali za nepravde ljudske, za mržnju i zlobu, koja među ljudima vlada, za podelu na slobodne i robove, za bedu i očaj pored raskoši i uživanja. Znali za tiraniju careva i velikaša, za pritvorstvo i licemerstvo sveštenika, znali smo za laž, koja je ležala u osnovi svakog dela ljudskog. Čitali smo Sveto pismo i verovali smo, da će se uskoro javiti Mesija – Spasitelj sveta, jer su tako pisali proroci.
Jedne noći kad spavasmo na poljani, probudi nas iza sna neka čudna svetlost, koja pade na zemlju i celo polje vitlejemsko koliko je dugo obasja. Mi se prenerazismo, no angeli, koji behu u toj svetlosti javiše nam se, umiriše nas i obradovaše vešću da se u našoj pećini rodio Spasitelj sveta.
I šta ću ti duljiti, pevali smo s angelima, a potom otišli u pećinu, videli Sv. Mladenca i poklonili mu se. Uskoro je Majka morala bežati čak u Misir da bi izbegla gnev Irodov.
Ja sam se zaricao u sebi, da Ga celoga veka pratim i slušam kad počne propovedati. Odrastao je kod starca Josifa. Često sam odlazio kući njihovoj i provodio sam po više časova gledajući u Isusa. Ah, onakve blagosti i dobrodušnosti svet nije video. Jedva sam od nestrpljenja dočekao onaj dan, onaj sveti dan kada se On na Jordanu krstio od Jovana i potom, kada je počeo da nauku svoju propoveda.
O, sveta nauko, neka bi do smrti moje ostala u duši mojoj! Svet je u gomilama grcao oko Njega a On je neprestano propovedao. Nije birao ni mesto ni vreme, nego je govorio i na svakom mestu. Govorio je istinu, s toga su Ga omrzli svi oni kojima je istina opora i koji na laži počivaju.
„Hodite meni svi, koji ste umorni i opterećeni. Ja ću vas odmoriti“, – govorio je On. Ja sam videlo a vi u mraku živite, priđite videlu dok je među vama. Blago onome ko pređe iz mraka u svetlost.
To su mu bile reči, kojima je oslovio svet. I na te prve reči mnogi su prišli Spasitelju i nisu Ga do smrti Njegove ostavljali. Ja sam Ga tražio neprekidno od Jordana pa, eto, do Golgote. Radoznalost moja nije mi dala, da se udaljim ni koraka od Spasitelja. Svaka reč Njegova padala je na moju dušu kao rastopljeni oganj, koji sagoreva sva nevaljalstva duše i iz koga se raspiruje plamen ljubavi. Hteo sam svaku reč da čujem, kao da sam znao, da neće dugo biti među nama.
Bio sam na gori Jelenskoj kad je govorio o milosrđu, čistoti duše, o prinošenju žrtve, o praštanju uvreda, kajanju, zakletvi, o ljubavi. Slušao sam Njegove božanstvene priče, pune mudrosti. Njegova propoved o veri uveravala je i najgore bezbožnike, koji nikad verovali nisu. Njegova reč o milosrđu mekšala je najtvrdokornija srca, rasklapala je i najstisnutiju ruku. Pouka o praštanju uvreda i kajanju izazivala je suze u očima sviju nas koji smo prisutni bili. A šta da kažem, šta je bilo, kad se iz Njegovih božanskih usta čula propoved o ljubavi. Čini mi se, da se cela priroda pretvorila u uho, samo da što bolje čuje reči, koje se nikada na zemlji čule nisu. „Ljubite neprijatelje svoje. Ljubite Boga, kao što On vas ljubi. On zapoveda suncu, te greje dobre i zle, a daje kišu pravednima i nepravednima. Ljubite se među sobom.“
Njemu su pretili, On se nije plašio; gonili su Ga, On nije mario. Oni, protiv kojih je Hristos najviše ustajao i vojevao, svi u skupu činili su Mu na svakom koraku smetnju, ali sve prepreke i smetnje za Njega bile su neznatne; On je išao napred.
Ni jedan dan nije prošao, a da On ne učini kakvo čudo ili da ne zasvetli svetu novim primerom. Slepima je davao vid, gluhima sluh, gubave je isceljivao, besne stišavao, mrtve iz groba vaskrsavao. Nije bilo nesreće ljudske, koju On nije odagnao, niti bola koji nije ublažio. Nevaljalci su se popravljali posle prvog viđenja sa Spasiteljem, omekšavala su tvrdokorna srca a oblagorođavali divlji grešnici. Zar se ne sećaš šta je bilo sa Magdalenom? Najokorelija grešnica sa pokajničkim suzama pada pred noge Spasiteljeve i moli za oproštaj. Šta je njih pokušavalo, da ovu grešnicu odvrate od grešnoga puta, ali uzalud: Hristova je reč učinila više nego svi savetnici. Pa nije ona sama. Dok Isus propovedaše, zemlja naša beše puna pokajnika i pokajnica. Puno beše isceljenih i obraćenih, koji napustiše kuću svoju i pođoše za Spasiteljem svojim. Ko bar jednom nije video onaj svečani pohod naroda, koji iđaše uz Isusa? Ko ne zna da je Isus 5000 svojih pratilaca nahranio sa pet hlebova?
Nije On tražio mnoge pratioce; da bi svečaniji izgledao, nego, da više ima slušalaca i njegove svete nauke. On je pošao u Jerusalim na magaretu u društvu samo svojih učenika. On nije radio, nije čak ni zahtevao, da bude pred vratima ovoga velikoga grada dočekan kao car slave. Njegova nauka i čuda, koji je počinio po Palestini pročula su se na daleko, čuo ih je i Jerusalim, zato je svak požurio da vidi i dočeka ovog čudotvornog učitelja, za to su mu i klicali: Osana sinu Davidovu!
On je pokazao svetu šta je volja Božja i kako treba služiti Boga; ne prividno i lažno kao fariseji nego duhom i istinom. Bogu nije u volji onaj, koji po vazdan klanja i šapuće molitve. Bog ceni nešto više od molitve: On hoće dela. Fariseji su se samo molili svaki dan i postili sve postove a dela su činili samo ona, koja su išla u korist njihovu i koja su pomagala njihovom bogaćenju. Zato Hristos i veli, da fariseji služe đavolu a ne Bogu.
Bogu su u volji oni koji delima svojim svetle, tj. koji uvek imaju na umu da su oni sinovi jednoga Boga koji ih je stvorio, te čine samo ono, što ih označava uvek kao sinove jednoga oca. A dela su ta: milosrđe, opraštanje uvreda, pohođenje bolnih, pomaganje siromaha, podržavanje napuštenih i bednih, obraćanje grešnih na put, ispravljanje tuđih pogrešaka, blago postupanje sa ljudima i sa stokom, istrajno podnošenje i trpljenje sviju nedaća u životu, odbrana istine, borba protiv laži i zablude. Ljubiti Boga i bližnjega svoga, to je zakon Hristov.
Ne treba se ničim ponositi na ovome svetu, ne treba biti gordeljiv. Sve što čovek ima, sve je to privremeno i ništavno, sve je to na posletku, sazdanje ne njegovo nego Božije, i onda: čim se ima gorditi? Hristos je prao noge svojim učenicima! Kako je to veličanstven utuk svake gordosti čovečje! Koliki je to znak skromnosti i ljubavi! Ko hoće među vama da bude stariji, mora svima služiti, rekao je Isus. Kako je ta reč čudno odjeknula među svetom, koji tako što nije smeo ni pomisliti. Starešina treba da uživa i svi njemu da služe, bilo je pravilo do sad, a sad sasvim obratno: starešina mora biti svima sluga! Hristos je to i primerom pokazao.
Hristos je govorio slobodno, nije se krio po zatvorenim odajama niti je šaputao kao neki dosadašnji učitelji, koji strahuju, da iskažu istinu. On je govorio svuda i u selu i u gradu, na brdu i u crkvi, na ulici, na pijaci, na suvu i na mokru. Govorio je istinu, stoga mu je savest uvek bila mirna. Ali nije bila mirna savest onima čija je nedela On otkrivao i grešnost obelodanjivao. Irod se ljutio, što ga je Hristos izjednačio sa njegovim slugama; nepravedni bogataši bunili su se protiv Isusa što je omalovažio njihovo bogatstvo i što ih je prekoreo zbog lukavstva i tvrdičenja; tirani i siledžije pravili su mu smetnje na svakom koraku što ih je Isus na svakom koraku izobličavao, a fariseji su mu pleli zamke i stvarali krivicu.
Pakost ljudska i zloba kojoj mere nema na kraju je uspela. Videli smo svi blagoga Spasitelja, gde stoji pred sudom bezbožnih sudija Ane i Kajafe, gledali smo kako ga vojnici vezana gone od Pilata Irodu i od Iroda Pilatu.
Strah i užas obuzimali su moju dušu. Ja sam svakoga časa pogledao kad će se gnev nebeski izliti na grešni rod ljudski. Tri godine učaše ovaj božanski Učitelj ljude, činjaše im milost i na dobro upućivaše, pa dočeka da mu ljudi pljuju u lice i da ga šibaju? O, nezahvalnosti ljudska! Kako je mračan um ljudski, kakva pometnja i zabuna vlada u rodu našem! Mesto da bude pljuvan i šiban Irod, stari okoreli grešnik, koji kao aždaja guta imanje sirotinje, koja hleba nema, ljudi dodeljuju tu kaznu Onome, koji im otvoriše oči, prosvećivaše dušu, koji im bi najbolji Učitelj i Prijatelj.
Zločin je već izvršen. Na Golgoti u sredi razbojnika stoji i Hristos raspet na krstu. On je taj krst i izneo na svojim leđima na Golgotu. Ja sam gledao Isusa, kad pada pod teretom krsta, sav okupan u znoju. Mi smo se gušili u suzama. Sav izmožden okrenuo se on nama i rekao: ne plačite za mnom nego za sobom! On je imao hrabrosti, da to kaže, On se nikada nije žalio na teret. Krv mu teče ispod rebara, gde je kopljem proboden, i sliva se na zemlju. Duša je Njegova već otišla na nebo Ocu, od koga je i došla, a krv, ona sveta krv ostala je na zemlji, da hladnu zemlju zagreva ljubavlju i da ne da mira onima, koji Pravednika osudiše i na krst zakovaše.
Mladić je netremice posmatrao putnika i svaku njegovu reč gutao. Prešli behu već polje vitlejemsko a putnik se uputi isposničkoj pećini.
– Eto, mladiću, rekao sam ti ono, što si želeo. Iz moga pričanja mogao si videti, da ja verujem u Gospoda Isusa Hrista, da je On sin Božji i spasitelj sveta. Verujem da je, Sin Božji zato, što ni jedan običan smrtni niti je imao niti ima moći, kao što je imao Hristos, da čini čuda; da mrtve iz groba diže, da daje sluh gluvima a vid slepima, da isceljuje bolesnike, jednom rečju da se po Njegovoj reči priroda izmenjuje; niti je iko od smrtnih imao mudrosti kao On, niti blagosti ni strpljenja niti hrabrosti ni požrtvovanja. Verujem, da je Spasitelj, jer je spasao ljude od mraka u kome su lutali do sada, pošto je doneo nebeske luče – istinsku mudrost na zemlju i razagnao tamu a osvetlio ljudske duše i prosvetio istinom. Ako ti se svidi mladiću, veruj i ti, pa ćeš spasti dušu svoju.
– Moram da verujem i, zaista, verujem, viknu mladić i pogleda k nebu.
– Sad je vojska Hristova veća za jednoga vojnika, reče putnik. Što nas je više, lakše ćemo borbu izdržati.
Mladić se pozdravi i zahvali nepoznatom putniku, a ovaj priđe isposnici. Lako gurnu vrata i uđe.
Jesi li ti, dragi moj pastiru? Ču se slabi glas sedog isposnika, koji već toliko beše ostario i oslabio, da ne mogaše ni ustati s mesta.
– Ja sam, dobri oče, vraćam se s Golgote; Raspeše Ga, s uzdahom izgovori pastir.
– Teško njima, nečujno i isprekidano progovori starac. On im je, znam, oprostio, ali im savest njihova oprostiti neće.
– Priđi, sinko, bliže, prošaputa sedi isposnik.Pastir se približi i saže glavu, a starac šapatom
reče:
– Sećaj se uvek, da su sve tegobe u životu manje od onih koje je On pretrpeo. Pomisao na Njega neka te uvek snaži. Nek ti milostivi Tvorac blagoslovi sve putove života tvoga. Zbogom!
Starac isturi glavu i izdahnu na ruci pastirevoj.
Utom uđoše i ostali vitlejemski pastiri. Svakome je kanula suza i orosila blago lice starca, njihovoga dobrotvora i savetnika.
Oni sahraniše telo starčevo u istoj isposnici, pa odoše svome stadu, pevajući poljem:
Slava Bogu na nebu a mir među ljudima na zemlji!
 
Treći dan
 
Ništa bolje nije nego sećati se Hrista. Sećati Ga se svaki dan, svaki čas, Onaj ko Ga se seća neće pogrešiti, i što je glavno, nikad mu život neće biti težak i nesnosan. Zašto bi se ja ugledao na ljude, koji, ne znam kako da su dobri, ipak imaju svih mana, koje vešto kriju? Hristos se za to i rodio kao čovek da bi nam mogao poslužiti kao primer života. Život Njegov isprepletan je bio radošću i žalošću, On se zamarao i odmarao, gladnio i žednio, veselio i tugovao, – isto kao i mi. Za svaku priliku u životu pruža nam On primer postupanja. Zato i velim: treba se uvek sećati Hrista!
Jesmo li žedni bogatstva i sjaja?
Samo se setimo, da se Sin Božiji rodio u pećini na slami, – i žeđ je u moći Njegovoj, pa ipak On leži na slami, pa ipak On ide bos ili jaše skromno na magaretu. On ne samo što nije želeo bogatstvo, nego je učio da je ono najčešće smetnja ljudima, da se poprave i Njemu obrate. „Lakše je kamili kroz iglene uši proći, nego bogatašu u nebesno carstvo ući.“ Tvrd i lakom bogataš, to je najveće zlo na zemlji. Takav će novcu sve prineti na žrtvu: i čast, i prijateljstvo, i porodicu. Od takvih ljudi svet najviše i pati. Sjaj novca za tvrdicu je draži od sjaja sunčevoga. Bogataši tvrdice učiniše sve, da uvećaju svoje bogatstvo. Oni će se sto puta nagnuti preko ubijena čoveka, da iz krvi njegove pridignu jedan novčić, Takvi su i Hrista raspeli, jer nisu mogli dozvoliti, da on omalovažava njihovoga Boga – njihovo bogatstvo.
Kažite mi, ko je srećniji: natmureni bogataš koji dan i noć premeće krajcare po pameti i kome zveka novca odgoni svaku drugu bolju pomisao, ili čovek koji vazda pevajući radi a uveče i izjutra moli se Bogu zajedno sa svojom milom porodicom? Siromahu se čini da bogataš nikad nije sustao kao on. Kakva zabluda! Raskoš je sustalija i iznemoglija od sirotinje. Lenome bogatašu je dosadno i zamorno vreme.
Hristos je sa velikim zadovoljstvom pohodio dom Lazarev, sa većim nego li dvor Irodov: jer je znao da u prvom caruje rad, blagost i zadovoljstvo, a u drugom: strah, nabusitost i nezadovoljstvo. Nije sreća ko ima više blaga zemaljskoga, nego onaj koji ima više blaga duševnog. Mudraci su najspokojnije proveli svoj vek; jer su imali najviše duševnoga blaga. Mudraci su srećniji od careva.
* * *
 
Jesu li te ljudi uvredili? Jesu li ti se neprijatelji osvetili a prijatelji te izneverili?
Ne tuguj, nego se seti Hrista! On je trpeo više uvreda, neprijatelji su se njemu strašnije svetili, a u poslednjem času svi su Ga prijatelji napustili. On je praštao i bio je uvek spokojan. Kad je na krstu izdisao, molio je Boga, da oprosti onima koji Ga na krst zakovaše! Kako je to prostrana i velika duša!
Oprosti i ti! Manje su uvrede, koje ti podnosiš. Osveta je u mojim rukama, rekao je Bog. Seti se, da ima puno stvorova tebi ravnih, koji od tebe posvednevno primaju uvrede. Ti to ne osećaš, ali oni znaju i trpe. Hristos nikoga nije uvredio. On je mrava na putu obilazio, pa je ipak dragovoljno snosio mnoge uvrede od ljudi. A ti ne možeš da otrpiš uvrede, ti, koji ih sa svakom stopom nanosiš svome bližnjemu. Treba da znaš, da pogreške, koje prema tebi čine ljudi, čine ih iz slabosti svoje, i onda će ti lako biti oprostiti im. Nauči se, da sažaljevaš grešnike, a ne da ih osuđuješ. Onaj koji greši sažaljenja je dostojan, jer on greši zato, što ne može sebe da savlada, da ne greši. To su ljudi slabe volje, od malena rđavo upućeni. Oni sami najviše pate od svoga greha. Mesto srčbe na njih, bolje je pruži im kakav dobar savet. Nije junak, koji može da učini zlo, nego, koji ga može da otrpi. Ko oprosti veći je od onoga, koji se naljuti.
Ko pretrpi do kraja, biće spašen.
Samo onda, kad se budeš navikao da trpiš i opraštaš ljudima, samo onda moći ćeš da se moliš Bogu, da On tebi oprosti.
 
* * *
Jesi li tužan?
Prestani tužiti, dok ne ispitaš ima li opravdanja tvojoj tuzi. Možda tužiš zbog gubitka imanja, jer se bojiš nećeš moći izraniti sebe i porodicu svoju. Ne boj se, Bog će se postarati. Lek tuzi to je rad. Ko sve vreme upotrebi na rad tome ne pretiče ni časa za tugu. Kao što je lenjost mati svih poroka tako je i rad lek od sviju poroka. Tuga je greh; toga greha čovek se može oprostiti radom. Vek čovečji je kratak, ko ga provede u neradu i lenjovanju tome je još i dosadan: ludi su oni koji u mesto jednoga tovare dva zla na svoja leđa. Ko ne radi tome su sve slasti života nepoznate; tome je i život prazan. Stidno je za razumna čoveka upućivati ga, da se ugleda na vrednoću pčele ili mrava. To su tako malena i slabomoćna bića, pa ipak svojim životom mnogo daju pouke lenjome čoveku. Da li ima ko nerazuman, da mu treba dokazivati koristi rada i štete nerada? To bi bilo izlišno i prema najnerazumnijim. Svak je mogao uočiti veselost, zadovoljstvo i sve odlike zdrava tela i vrline poštene i pravedne duše kod čoveka, koji život provodi u neprestanom radu kao što se lako mogla uočiti istina, da tromost i bolest, nezadovoljstvo i tuga, svi poroci i prestupi prate čoveka lenja. Neradnik nema ni zdravo telo, ni zdravu dušu, to je nakaza, koja sramoti rod čovečanski. Svi mudraci sviju vekova preporučivali su rad kao lek od sviju zala u ljudskom životu. Srećniji je život onoga, koji se uveče oseća umoran od posla nego neradnika, koji, ispavan preko dana, brine se kako će noć preležati.
I u radu se ugledaj na svoga Spasitelja. Seti se koliko je On radio i uradio za života zemaljskoga. Danju je radio a noću se Bogu molio i odmarao. Šta ti smeta da i ti tako činiš? Ugledaj se na Hrista u neumornom radu, pa će te brzo ostaviti tuga. Moli se pored toga Bogu. On, koji se o pticama stara, neće ni tebe zaboraviti.
Ako tuguješ zbog nepravde u svetu, znaj, da su sve nepravde Bogu poznate i da On, Tvorac sveta, broji suze, koje gonjeni i potišteni na zemlji prolivaju zbog nepravde i nepravednika. Nema greha, koji će ostati u tajnosti, niti nepravde, koja će ostati nekažnjena. Trostruko se nepravednik kažnjava: od Boga, svoje savesti i zakona. Ne kazni li ga zakon, kazniće ga savest njegova grižom i mučenjem, a ako mu je savest pomračena, te ga i ona ne kazni, ne može se izvući nikako od poslednje kazne, od kazne Božije. Malo je nepravdi na zemlji ostalo nekažnjeno, kao što je malo nevaljalaca, koji se nisu gorko kajali zbog svojih neprijateljstava i zbog grubosti svoje prema slabijim od sebe.
Snagu je dao Bog jakome, da pomaže nejakome i brani nemoćnoga, bogatstvo bogatome, da siromah podržava i čini dela milosrđa, mudrost mudrome, da neuke uči i nerazumne upućuje. Ko ove darove Božje na zlo upotrebljava, brzo će ih izgubiti. Da li će ko tražiti dokaze i primere za ovo? Ja bih vam znao nabrojati puno snažnih mišica, koje su gnječile i pritiskivale slabe i nejake, pa su se osušile i obolele. Znam vam nabrojati masu bogataša, koji ne samo nisu pomagali siromahe, nego su i ispred gladna čoveka otimali s mukom stečenu mu koru hleba, iz tora najhuđeg siromaha odgonili poslednju ovčicu, iz kupljene kuće izgonili napolje usred zime sirotu bednicu sa mnogo sitne dece a prosjake i hudnike odgonili sa svoga praga, pa su neki od tih bogataša dočekali da se pod starost potucaju po tuđim pragovima proseći milostinju, a neke je opet stigla kazna Božja tek na sinovima ili unucima, koji su zbog grehova svojih bezumnih roditelja morali patiti i preziranje celoga sveta trpeti.
Protiv nepravde treba se boriti. Tuga je znak nemoći. Ma na koga se nepravda odnosila, ti moraš podjednako biti gotov, da protiv nje ustaneš i izobličiš je. Ravnodušno gledati nepravdu isto je, što i tvoriti nepravdu. Ako se tebe ne tiče nepravda, koja se nanosi tvome susedu, neće se ni njega ticati nepravda koja se tebi bude sutra nanela. Što si rad da tebi drugi učini, čini i ti drugome.
Hristos je izobličavao nepravdu i vikao na one koji se nepravdom u životu služe. On je znao kakvim se nepravednim načinima služe farisej protiv njega, pa ipak nije tugovao, nego ih je sve žešće napadao. Ugledaj se na Hrista! Znaj, da će tvoja tuga samo obodriti nevaljale i zle ljude. Ne tuguj, nego ustani i bori se rečju i delom. Imaj vazda na umu Hrista. Bog će, ti dati snage, Njega prizovi u pomoć!
* * *
 
Ili tuguješ zbog smrti nekoga dragoga i miloga ti stvora? Bojiš se neizvesnosti, koju smrt sobom skriva?
Kao što čovek ne dolazi svojom voljom na svet, tako ne stoji do njegove volje ni kad će otići sa sveta. Onaj koji nas stvara, On nas i uzima, kao što sejač seje seme, da on isti i požnje žito. Da je život ispunjen samim mirisom od ruža, da je prepun radosti i da je mnogo duži nego što jeste, pa bi se imalo za čim žaliti, ali kad su staze i putevi života svakoga čoveka posuti više trnjem nego ružama, onda je sreća što ovaj život ne traje dugo. Danas ti jadaš i plačeš nad milim i dragim tim pokojnikom ne sluteći da sutra mogu nad tobom drugi jadati. Život je trenutan kao varnica od ognja. Ako žališ za umrlim zato što se rastajete, uteši se brzo, jer dok se ti okreneš u ovome svetu dvaput ili tri, vi ćete se opet sastati u drugom životu. Hristos je rekao učenicima pred smrt: još malo i nećete me videti i opet malo pa ćete me videti jer idem k ocu.
Žito, kad se požnje, ne prestaje živeti za navek jer od njega postaje hleb, a od hleba krv, koja struji po telu gospodarevom i održava mu život. I mi kad umremo, tek onda možemo živeti u životu Tvorca, jer ćemo se spojiti s Njime. Samo ono zrno koje padne na zemlju i umre, donosi mnogo ploda.Postaraj se da veruješ Hristovim rečima i neće te moriti tuga zbog smrti. Seti se Njegovih reči učenicima: vi ćete živeti. To je On rekao živim ljudima. Vi ćete živeti. To znači: vi još ne živite, vi ćete tek živeti, ovaj život je kratak i bedan, vi još i ne poznajete pravoga, istinskoga života, koji je na svetu, u Bogu.
Bog koji je čoveka stvorio i uveo u ovaj razumni svet, uvešće ga posle smrti kao razumna i svesna u svet mnogo razumniji, u život nesravljeno bolji od ovoga. Veruj i nadaj se! Bog će ti veru nagraditi a nadu ispuniti. Posle raspeća došao je Vaskrs, posle smrti mora doći život. Ne boj se smrti, jer ona je svršetak ovosvetskih muka i bolova a početak blaženstva. Ne tuguj za milim ti pokojnikom, jer on je pre tebe saznao to blaženstvo, te je i srećniji od tebe.
Hristos je dragovoljno išao na sud nepravednih sudija, strpljivo snosio uvrede i poniženja, a s puno nade sačekivao na krstu poslednji svoj izdisaj. Muke su bile strašne, ali On je znao, da posle svih muka dolazi smrt, kojom se ulazi u novi večni život.
Sećaj se Hrista i ne tuguj.
 
* * *
 
Je li ti život postao dosadan i težak?
To je bolest duše, u kojoj nema ljubavi. Je si li posmatrao prirodu, kakva je na dugotrajnoj letnjoj suši? Zemlja ispucala, bilje uvelo, polja crna od izgorele trave, životinje uzrujane i nevesele. Takva je pustoš u duši čoveka, koji nema ljubavi. I kao što sve prene novim životom, kad rosna kiša natopi zemlju, tako novim životom počne živeti i čovek koji se zapoji ljubavlju prema Bogu i svetu. Ljubav to je duh Božji na zemlji. U ljubavi je Bog. Ne može nikada biti dosadan život čoveku, koji oseća u sebi ljubav prema Bogu kao svome Ocu i ljudima kao svojoj braći.
Ljubav prema Ocu i braći prirodna je svakome živome svesnome stvorenju. A što ipak u duši nekih ljudi nema ljubavi to je otuda, što su razni poroci i strasti zauzeli svu dušu njihovu i iz nje istisli ljubav. U takvih se može povratiti ljubav samo onda, kad dušu svoju očiste od grehova i strasti. Novu vam zapovest dajem, da ljubite jedan drugog. To su reči Hristove. Da li je to zapovest tako teška, da se ne može ispuniti? Ne, nikako. Naprotiv, ona je vrlo laka.
Ti imaš puno razloga, da voliš ljude, a ni jednoga da mrziš. To su stvorenja, koja dolaze i odlaze kao i ti, koji se rađaju i umiru, pate se i muče, vesele se i plaču, greše i kaju se – isto kao i ti. Navikni se smatrati sve ljude kao i sebe sama, i onda će ti ljubav prema njima biti laka kao i prema sebi. Ne zaboravi da si ti pre rođenja zajedno sa njima bio u Bogu Ocu, i da ćeš to sa njima posle smrti opet biti. Smatraj sebe kao delić jedne velike vasionske celine, smatraj i ostale ljude. Kao što je celina večita, tako su večiti i delovi i delići, koji je sačinjavaju. Vidiš, da s onima ljudima koje mrziš, prinuđen si provesti i ovaj vek i živeti zagrobnim večnim životom. To će te ožalostiti, što ti se kaže, da ćeš večito živeti sa ljudima, koji ti se čine zli i opaki. Ali znaj, da zlo na zemlji postaje i ostaje.
Ljubavlju prema bližnjima pokazuje se i ljubav prema Bogu. Ko ne ljubi brata svoga, koga vidi, kako će ljubiti Boga, koga ne vidi. Ko voli stvorenja voli i Stvoritelja, ko voli ljude, voli Boga. No ljubiti se treba ne samo jezikom, nego delom i istinom. Po tome će se poznati da ste moji učenici, ako ljubavi budete imali među sobom.
Seti se Hristove ljubavi! O, kako je velika i bezgranična. Iz ljubavi prema ljudima, On se rađa u slami, beži od Irodovih dželata; iz ljubavi uči ljude, isceljuje i spasava, iz ljubavi trpi gonjenja i poniženja, pa, na posletku iz ljubavi prinosi sebe na žrtvu i daje se zakovati na krst. Ako se budeš ugledao na Hrista, imaćeš ljubavi u sebi, i kad imaš ljubavi prema Bogu i bližnjima, onda ti nikad život neće biti ni dosadan ni težak.
 
* * *
 
Tri dana to su tri vremena u životu Hristovom. Prvi dan je rođenje, drugi dan trudovi i trpljenja, a treći dan nauka. Svaki od tih dana naročitu ti mudrost pruža. Prvi ti kazuje veliku milost Božiju, drugi te uči borbi i strpljenju; a treći životu. Sva tri dana čine jednu celinu, čine večnost; zato i ne možeš o jednome misliti bez druga dva. Jedna pomisao na Hrista izaziva tri sećanja: Vitlejem, Golgotu, Vaskrs. Ili: Rođenje, Raspeće i Život.
Razmišljanje o ova tri dana to je uznošenje nebu, to je ispravljanje sebe, to je uteha i ohrabrenje. Sećaj se Spasitelja svoga i razmišljaj o Njemu, da možeš kao car David reći:
Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem.
 
„Hrišćanski vesnik“ – 1904. g.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *