OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA ČETRNAESTA
Jevanđelje o braku Carevoga Sina
 
Matej 22, 2-14. Zač. 89.
 
Bog želi, da čovek veruje u Njega više nego ma u koga i ma šta u svetu.
Bog želi, da se čovek nada u Njega više nego ma u koga i ma u šta u svetu.
Ne, nego još i više: Bog želi, da je čovek svom ljubavlju svojom vezan isključivo samo za Njega, pa tek zracima te ljubavi da se okolo vezuje za stvorenja Božja.
To se zove jedinstvo čoveka s Bogom. To se zove brak duše sa Hristom. Sve drugo je preljubodejstvo i bluđenje. Samo takva jedna tesna veza duše sa Hristom, kakvoj vezi najbolja je slika na zemlji brak, čini dušu bogatom i plodorodnom. Iz svake druge tako tesne veze duša rađa trnje i korov, i ostaje sasvim jalova za ma kakvo dobro. Ako ovo ne znaju i ne mogu da znaju ljudi van kruga Hristove Crkve, to treba da znaju hrišćani, a naročito vi, Pravoslavni, kojima je u duhu i u tradiciji, da poimate sve dubine, visine i širine Božjeg Otkrovenja kroz Gospoda Isusa, i da shvatate večnost pravilnije nego što je shvataju narodi na Istoku i vreme da shvatate pravilnije nego što ga shvataju narodi na Zapadu.
S čim se god duša čovečja ljubavlju najtešnje veže, s time je u braku, – bilo to živo biće ili mrtva stvar, bilo to telo ili odelo, bilo to srebro i zlato ili ma kakva zemaljska imovina, ma kakva zemaljska slava ili čast, ili strast prema ma čemu u stvorenom svetu: prema nakitu, jelu, piću, igri, prirodi, ili ma čemu u prirodi. Svaki takav brak duše čovečje nezakonit je, i navlači na dušu i u ovom i u onom životu beskrajnu nesreću, sličnu no nesravnjeno veću od nezakonite veze čoveka i žene, koja znači jad i čemer ne samo za njih dvoje nego i za slučajni porod njihov. Ne treba kriti ono što Sveto pismo objavljuje, a to je; da je Živi Bog – Bog koji revnuje (2 Mojs. 20, 5; 5. Mojs. 4, 24). No revnjivost Božja ne odnosi se ni na što u svetu osim na dušu čovečju. Bog želi, da duša čovečja bude isključivo Njegova, i to u neokaljanoj i nedvoličnoj vernosti. Zbog dobra same duše Bog to želi. Jer On po Svojoj sveobimnoj mudrosti zna – što posle Hrista i mi svi treba da znamo – da ako duša olabavi u vernosti prema Njemu, svome Tvorcu, i veže se ljubavlju s nekim ili nečim drugim u stvorenom svetu, ona postepeno postaje sluškinja, pa robinja, pa jedna tamna i očajna senka, pa najzad žalosna slika plača i škrguta zuba.
Samo plamena ljubav duše prema Bogu jeste zakoniti brak duše. Svaka druga ljubav, ne kroz Boga, mimo Boga, ili protiv Boga, jeste idolopoklonstvo. Tako ljubavlju prema telu čovek pravi od tela lažnoga Boga ili idola; ljubavlju prema zemaljskom imanju ili nakitu čovek pravi od imanja i nakita idole; ljubavlju prema ma kome ili ma čemu čovek pravi sebi idole. A to znači; ljubav koja isključivo pripada Bogu čovek upućuje na drugu stranu, na nešto niže od Boga, na nešto nedostojnije ljubavi. U što god čovek veruje više nego u Boga; u što se god čovek nada više nego u Boga; što god čovek ljubi više nego Boga, – to zauzima mesto Boga i postaje idol za čoveka, lažni Bog za lažnu dušu. A svako idolopoklonstvo veliki proroci nazivaju preljubodejstvom i bludodejstvom (Jerem. gl. 3; Jezek. gl. 23. 37.).
No najstrašnije od svega jeste to što idolopoklonici postaju jedno sa svojim idolima. Jer pri svakoj ljubavi čovek se postepeno gubi u predmetu svoje ljubavi. Ono o čem čovek najviše misli, što najviše voli i što najrevnosnije hoće – ono postepeno postaje pravo biće njegovog bića, pa bilo to jelo ili piće, srebro ili zlato, nakit ili odelo, kuća ili njiva, čast ili vlast. Kao što se veli u Pismu: hodiše za ništavilom i postaše ništavni (II Carev. 17, 15). Naravno da od ovoga nije izuzeta ni pohota čoveka za ženom, ili žene za čovekom. Jer i to je bogootpadništvo – i to najizrazitije – i gubljenje sebe do ništa. Kao što to strašno izražava apostol Pavle govoreći: ili ne znate da ko se s bludnicom sveže jedno telo s njom postane (I. Kor. 6, 16). Čovek postaje ono našto se njegova ljubav odnosi: Ako li Bog – Bog, ako li prašina – prašina. Čoveka spasava ili gubi u ovome životu njegova ljubav. Ima samo jedna ljubav što spasava; to je ljubav prema Bogu. Svaka druga ljubav gubi. Ima samo jedan zakoniti i spasonosan brak duše; to je njen brak s Bogom. Svaki drugi brak, koji ne proističe iz ovog braka, kao što proističe zrak iz sunca, jeste prokletsvo i paguba.
Današnje jevanđelje najslikovitije predstavlja tu predivnu tajnu, kako se čovečja duša kao verna nevesta venčava s Bogom, i kako opet, kao zaslepljena izdajnica i nevernica pada i propada u mraku, korovu i zlobi idolopoklonstva.
Carstvo je nebesko kao čovek car koji načini svadbu sinu svome. Kao obično i drugim pričama Hristovim tako i ovom obuhvata se sva istorija ljudska od početka do kraja. Učeni ljudi muče se i pišu velike i teško razumljive knjige, da objasne istoriju čovečanstva; pa bar da u tome uspevaju, nego često još više zavrzu mrežu, iskidaju tkivo i pomute pojmove. A Hristos jednom prostom i kratkom pričom kaže sve, i sve jasno i razumljivo. Vaistinu, nikad čovek nije govorio kao ovaj čovek (Jov. 7, 46).
Carstvo nebesko ne može se iskazati rečima; ono se može samo upodobiti nečemu što biva u ovome svetu. Između ostaloga ono se može upodobiti i svadbi. Svadba je radostan događaj među ljudima; i carstvo nebesko je sama radost. Zato se carstvo nebesko upodobljava svadbi. Čovek car je sam Bog, a sin Njegov je Gospod Isus Hristos. Da je On ženik, to je objavio još Jovan Krstitelj (Jov. 3, 29), a to je potvrdio i sam Gospod Isus (Mat. 9, 15.). Sva istorija ljudska od izgnanja Adama iz Raja do dolaska Hristovog jeste priprema ljudskih duša za svadbu Sina Božjega; dolazak Hristov u svet jeste pravo otvaranje svadbe, pravi početak svadbenog veselja; a sve vreme od Njegovog dolaska do svršetka vremena jeste trajanje te svadbe u svetu. No svadbena radost dostiže svoj vrhunac tek u drugom životu. Hristov dolazak u svet najradosniji je događaj za čovečanstvo uopšte i za svaku dušu posebice, kao dolazak obručnika nevesti svojoj. Od svih naroda na zemlji najradosnije je trebao narod jevrejski pozdraviti dolazak Ženika Hrista, pošto je taj narod bio najviše od Boga pripreman za doček Njegov. Taj narod je imao za zadatak, da on prvi susretne Hrista, da Ga prvi pozna i primi, i da onda objavi svima narodima i plemenima na zemlji radost i spasenje. Zato se u originalnom tekstu Jevanđelja i govori u množini načini svadbe sinu svome. Jer je bio došao očekivani Ženik starozavetnoj crkvi jevrejskoj; i bio je došao Ženik svakoj duši čovečjoj, koja traži spasenja, života i radosti; i bio je došao Ženik svemu stvorenome rodu ljudskom, svima narodima i plemenima. No koliko je velika ljubav Božja prema ljudima, toliko je velika zaslepljenost i zloba grešnika na zemlji. Jer se kaže: k svojima dođe i svoji ga ne primiše (Jov. 1, 11). Prvo, dakle, dođe onima koje je najviše i najduže pripremao za nevestu Sebi, – narodu jevrejskom. No ovaj Ga narod ne pozna, ne prizna, prezre i odbaci. Jer se u priči dalje veli:
I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne hteše doći. Prvo pripremajući svadbenu svečanost Sinu Svome Bog je slao proroke kroz vekove i vekove, objavljujući primicanje te svečanosti i pozivajući narod jevrejski, da se spremi za doček Ženika Hrista. To su bile prve sluge koje Bog posla da zovu zvanice. A kad se Hristos već pojavio u svetu, poslan bi Jovan Preteča kao vesnik, da javlja, da viče i zove. No kao što malen broj odabranih poslušaše stare proroke, tako isto malen broj njih poslušaše pustinjskog trubača, Jovana Preteču. I ne hteše doći.
Opet posla druge sluge govoreći: kažite zvanicama: evo sam obed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo; dođite na svadbu! Druge sluge su apostoli i apostolski pomoćnici. A zvanice su za neko vreme još uvek iste – Jevreji. Jer sam Gospod je prvo rekao: ja sam poslan k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mat. 15, 24), pa je najpre takvu naredbu dao i Svojim apostolima: idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mat. 10, 6). To je bilo pre Njegova stradanja i proslavljanja. A kada je On bio odbačen od Jevreja, i od zlih vinogradara izveden van plota jevrejskog naroda, i ubijen, tada je tek On, posle Svoga vaskrsenja, dao drugu naredbu: idite, dakle, i naučiše sve narode (Mat. 28, 19). Bog je ostao veran Svome zavetu, a Jevreji su ga pogazili. Bog je ostao veran Svojoj nevesti, izabranici Svojoj, crkvi starozavetnoj, veran do kraja, ali je nevesta izneverila svoga Ženika, i stupila je u bezbrojne nezakonite brakove sa idolima i lažnim bogovima, od kojih se nije htela odvojiti i vratiti svome zakonitom Obručniku.
Evo sam opet ugotovio. Sve što treba za hranu i veselje duše spremljeno je. Istina hrani dušu – istina je sva bila otkrivena kao prebogata carska trpeza. Pobeda nad zlim duhovima, pobeda nad bolestima i brigama, pobeda nad prirodom – sve te pobede, koje hrane i vesele ljudsku očajnu dušu, zadobijene su – dakle, dođite! Nebo je ranije izgledalo kao olovom zatvoreno za ljude, i duše su ljudske bile kao žalosne neveste zatvorene u hladnu tamnicu; sada je nebo širom otvoreno: sam se Bog javio na zemlji, angeli su silazili na zemlju, mrtvi se pokazivali kao živi, dostojanstvo čoveka uzdignuto je do Boga. O, da slatka jela! O, da raskošne trpeze – dođite! Ali, mesto da se odazovu svadbenom pozivu zaslepljene duše u mraku tamničkom izvršile su preužasni zločin ubivši svoga Spasitelja, svoga Ženika. No čak ni time strpljenje se Božje nije iscrplo. Najveći zločin Bog je obratio u najdublji istočnik slasti i radosti. Telo i krv Raspetoga Gospoda izneto je na carsku trpezu, nesravnjeno slađe od ugojenih telaca i hranjenika. Dođite i pričestite se slašću, kojoj i angeli mogu pozavideti! Blagodatne struje Duha Svetoga, Duha Svemoćnoga i Životvornoga, otvorena su širom. Sve je gotovo – sve! Sve što je potrebno da se uprljana nevesta očisti; i izgladnela nahrani; i izranjavljena isceli i obnažena odene; i zamađijana osvesti; i opijena otrezni; i umrtvljena oživi. Tu je krštenje vodom, tu i krštenje ognjem i duhom; tu je olakšanje postom; tu je okrilaćenje molitvom; tu je jelej; tu je hleb i vino; tu je carsko sveštenstvo za rukovodstvo; tu Crkva svetosti i ljubavi. Sve te darove doneo je Ženik nevesti Svojoj i sve ih postavio na carsku trpezu. Dođite, dakle! Dođite na svadbu!
A oni ne mariše i otidoše ovaj u polje svoje a ovaj k trgovini svojoj: a ostali uhvatiše sluge njegove, izružiše ih, i pobiše ih. Uzalud je pozivati okorelu bludnicu u zakonit brak! Ona ne mari za zakonitog verenika svoga. Ona je suviše privikla na svoje idole, da bi se od njih mogla odrešiti. Jednim bludnim dušama je idol polje, drugima je idol trgovina, trećim nešto treće. Polje označava telo sa telesnim strastima, a trgovina označava srebroljublje, dobitak i bogaćenje truležnim stvarima ovoga sveta. Svak ode dakle svome idolu, a za verenika ne hte niko čuti. A ostali se rasrdiše i na sam poziv, te pohvataše sluge carske, izružiše ih i pobiše. Tako ubrzo posle Golgote naružiše i namučiše apostole Petra i Jovana (Dela Ap. 4, 2-3), a po tom ubiše arhiđakona Stefana i apostola Jakova, a potom i mnoge druge.
A kao to ču car onaj, razgnevi se i posla vojsku svoju i pogubi krvnike one i grad njihov zapali. Car onaj jeste Bog; gnev Njegov – krajnje iscrpljeno strpljenja i obraćanje milosti u pravdu; vojska svoja jeste vojska rimska; krvnici su Jevreji, a grad njihov Jerusalim. Neizmerno je strpljenje Božje. Bog nije hteo kazniti Jevreje odmah posle ubistva Gospoda Isusa, nego je čekao još četrdeset godina. Kao što je nekad Gospod sam na Sebe naložio post od četrdeset dana, tako Tvorac ljudi nalaže na sebe posle Golgote jedan post u strpljenju od četrdeset godina. On nije požurio da kazni zločin ljudi prema samome Sebi, da ne kažu ljudi: gle, Bog je osvetljiv, hajde i mi da budemo osvetljivi! Ne; nego tek posle četrdeset godina Bog pušta kaznu na jevrejski narod i to zbog zločina vođa toga naroda prema slugama Svojim. Da bi se i mi od toga naučili, da se ne svetimo za nepravde ljudi prema nama samima i da budemo revnosni u popravljanju nepravednih do krajnjih granica. Zašto Bog naziva rimsku vojsku vojskom svojom? Zato što je nju Bog upotrebio da kazni bludnu izbranicu Svoju. Isto onako kao što je negda upotrebljavao Bog neznabožačke vojske, asirske, misirske i vavilonske, da kazne i opamete narod izrailjski, upotrebljava On najzad neznabožačku vojsku rimsku, da izvrši poslednju kaznu nad ovim neblagodarnim narodom. Rimski carevi, Vespazijan i Tit, jedan za drugim, osvojiše i zapališe Jerusalim, pobiše ogromno mnoštvo Jevreja, a ostatak rasteraše po celome svetu. Kad je jedan car pitao hrišćanske bogoslove za jedan vrlo jak dokaz istinitosti vere hrišćanske, ovi su odgovorili: sudba jevrejskog naroda (Fridrih Veliki)! Ono što je o Jevrejima prorekao Gospod Isus ovom pričom o svadbi carevoga sina, doslovce se ispunilo. No pogledajmo, šta dalje učini čovek car, pošto kazni i odbaci Jevreje:
Tada reče slugama svojim: svadba je dakle gotova, a zvanice ne biše dostojne. Idite dakle na rasrkšće i kogagod nađete, dozovite na svadbu. To Bog reče novim slugama Svojim. Svadba je gotova; to jest: od Moje strane sve je učinjeno i prigotovljeno što je trebalo. No stare zvanice ne biše dostojne, zato i ne mogoše doći. Gledaše i ne videše, zato se i ne obradovaše; slušaše i ne čuše, zato se i ne odazvaše. Više voleše idole tela i mamone bogatstva, zato i otkazaše poziv. Behu vezani ropskim lancima za Niže, zato i digoše ruku na Više. Pa zato sada idite na raskršća i pozovite svakoga kogagod nađete. Izrailj je bio kao ograđen vinograd: no kako se on pokazao besplodan, idite van toga vinograda, u neograđene njive neznabožaca i pozovite ove. Izrailj je bio kao ograđen ribnjak, no gle, zmije se u njemu zakotile; idite, dakle, na široku pučinu, i bacite mreže po celome moru čevečanstva. Izrailj je bio kao rasadnik u kraju njive Božje, odakle je trebalo da se rasađuje plemenito voće po celoj njivi čovečanstva; no rasadnik se izjalovio; zato idite po celoj njivi, i sejte i sadite plemeniti usev. To označava i potonja zapovest Hristova: idite dakle i naučite sve narode. Raskršća označavaju svet neznabožački gde se ukrštaju i prepliću putevi dobra i zla, strmine i vrleti, trnjaci i kamenjaci, gde je seme Božje bilo izloženo svakoj opasnosti. Taj prostrani i mnogobrojni svet gledao je Bog sa istom očinskom brigom kao što je gledao i Izrailj, i promišljao o njemu, samo na drugi način. Jer dok je On rukovodio izrailjski narod otkrovenjima, prorocima i znacima, dotle je ostale narode rukovodio dajući im unutrašnju jačinu savesti i razuma. Spasli su se mnogi i u narodu izrailjskom, naime, oni koji biše verni i poslušni – a spasli su se mnogi i među narodima neznabožačkim – naime, oni koji biše savesni i razumni. A sada, kada je Sin Božji došao na zemlju i bio odbačen od prvoga naroda, Bog je širom otvorio jedan i isti pristup k Sebi svima i svakome.
I iziđoše sluge one na raskršća i sabraše sve koje nađoše, zle i dobre; i stolovi napuniše se gostiju. To je Crkva Božja na zemlji. To je novi savez Božji s ljudima u ime Sina Njegova, Gospoda Isusa Hrista. Ona pribira u Svoje krilo svu decu Božju od Istoka i Zapada, i od Severa i Juga, od svih naroda i plemena na zemlji, od svih jezika i svih staleža. To je novo izabranje Božje, novi Izrailj, novo pleme pravednog Avrama. Stari Izrailj izneverio je i proigrao svoju izbraničku ulogu u istoriji čovečanstva, i Bog je stvorio novi kanal spasenja ljudskoga, Novi Izrailj. Polazeći iz naroda jevrejskog među neznabošce, apostoli Pavle i Varnava govore: vama je najpre trebalo da se govori reč Božja, ali kad je odbacujete, i sami se pokazujete da niste dostojni večnoga života, evo se obraćamo ka neznabošcima (Dela Ap. 13, 46). Tako je početo novo izbranje novog čovečanstva, nove istorije, novog spasenja kroz apostole i njihove sledbenike, kao što je staro izbranje početo i izvođeno kroz praoce i kroz Mojseja i proroke. No Crkva Božja napunila se i zlih i dobrih, jer i jedni i drugi bili su pozvani. Starozavetna crkva delila je svet na Jevreje i nejevreje, a novozavetna deli sve ljude na zemlji na dobre i zle. I jedni i drugi su, dakle, pozvani, no svi koji su krštenjem ušli u Crkvu neće biti spaseni. I u novozavetnoj Crkvi Svemilostivi Bog pokazuje dugotrpeljivost Svoju kao i u starozavetnoj. Mudar domaćin naređuje slugama, da ne čupaju odmah kukolj iz pšenice, nego da ostane oboje da raste do žetve. U prostranu mrežu Crkve ulaze i dobre i loše ribe, no mudar lovac strpljivo sabira mrežu i izvlači je na obalu, pa tek kad izvuče, onda deli dobre od zlih. Kod jevanđelista Luke dopunjuje se naredba čoveka cara rečima: i dovedi amo siromahe, i kljaste, i bogaljaste i slepe. Za takve su smatrani svi narodi na zemlji od strane Jevreja izuzev njih samih. Ustvari takvi i jesu svi ljudi i narodi na zemlji pre nego poznadu Hrista, i pre nego sednu za prebogatu trpezu Njegovih darova kojima je On darivao i daruje svet. I mi smo svi siromasi bez Hrista, svi kljasti, svi bogaljasti, svi slepi. Jedini Hristos Gospod može nas obogatiti pravim i tajnim bogatstvom; jedini On može nas isceliti od svih neduga, i upraviti ruke naše na dobra dela i noge naše na put istine i pravde. Jedini On može nam otvoriti oči duha i dati vid da vidimo besmrtnu postojbinu svoju, ispunjenu svim svadbenim darovima i radostima.
Izišavši pak car da vidi goste svoje, ugleda onde čoveka neobučena u svadbeno ruho i reče mu: prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha? A on oćuta. Kakvo je to svadbeno ruho? Svadbeno ruho duše jeste na prvom mestu čistota. Piše apostol Pavle vernima: jer vas obrekoh mužu jednome, da devojku čistu izvedem pred Hrista (II. Kor. 11, 2). Devojačka neporočnost i čistota duše – to je prva i glavna odeća njena. A potom isti apostol opet govori drugim vernim u što treba da se obuku: obucite se, veli, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost, trpljenje,a svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva (Kološ. 3, 12 – 14). To je svadbena odeća duše, koja se venčava sa besmrtnim Hristom. Najveće savršenstvo čistote duševne od svih zemnorodnih pokazala je Prečista i Presveta Devojka Bogomati, koja je od tela Svoga dala telo Gospodu i Spasitelju našem. Niko od nas ne može nositi Hrista u srcu svome bez prevelike čistote srca, bez nepodeljenog srca predanog Hristu. Jer kao što čista devojka ima samo Jednu ljubav prema svome vereniku, tako duša ljudska, koja razume put spasenja, ima samo jednu ljubav – ljubav prema Gospodu. To je njena zlatotkana svadbena odeća. No čistota i ljubav plodne su u svima ostalim vrlinama, koje apostol pominje i ne pominje. Naročito je ona plodna u dobrim delima. Dobra dela su uresi i nakiti, bele haljine čistote i zlatotkane haljine ljubavi. („Pod bračnim odelom razumi blagodat Svetoga Duha. Ko se nije udostojio obući se u ovu, taj ne može biti učesnikom nebeskog braka i duhovne večere. Sv. Makarije: O ljubavi, gl. 15.) – No kad je car izišao da vidi svatove, ugleda jednoga bez te svadbene haljine. Prijatelju, oslovi ga car. Zašto ga car naziva prijateljem? Prvo zato, da pokaže koliko visoko ceni dostojanstvo čoveka, a drugo zato, što je On, Bog, u istini prijatelj svakome čoveku bez razlike sve dokle to Božje prijateljstvo sam čovek svojim nevaljalstvom potpuno ne udalji od sebe. Vi ste prijatelji moji, ako tvorite što vam ja zapovedam, rekao je Gospod apostolima Svojim (Jov. 15, 14). O, neiskazanog snishođenja i milosrđa Božjeg prema ljudima! On, Svemoćni Tvorac i Vladika svih svetova, naziva slabe ljude Svojim prijateljima! No pod uslovom – ako tvore ono što Bog zapoveda. Međutim onaj neodeveni svat nije tvorio volju Božju, inače ne bi bio neodeven u svadbeno ruho; – zašto, dakle, i njega naziva prijateljem? Zato što je kršten, i kao takav ubrojan u verne i uvršten u prijatelje Božje. Nazivajući ga prijateljem Car Bog ga baš time i ukoreva, što je izneverio prijateljstvo; – a on ga je izneverio prema Bogu, a ne Bog prema njemu. A on oćuta. Jer šta bi mogao i odgovoriti? Da nije mogao da kupi, valjda? Ili da nije umeo da skroji i sašije? Uzalud sve: Bog je kroz Gospoda Isusa dao darom svakome zvanome gotovu haljinu.On je trebao samo da ima dobre volje, da svuče sa sebe staru i prljavu haljinu greha i da se obuče u rizu spasenja, u zlatotkano ruho svadbeno. No on to nije učinio, i morao je ćutati.
Tada car reče slugama: svežite mu ruke i noge i bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba. On je već sam sebi bio vezao ruke grehom čineći zla dela, i noge svoje sam je bio vezao hodeći putevima bezakonja; i sam je izabrao još u ovome životu tamu mesto svetlosti, i plač i škrgut zuba umesto večne radosti. On je, takoreći, sam sebe osudio na propast, i Bog je samo izrekao pravednu presudu. U uža greha svoga zaprešće se bezbožnik (Priče 5, 22). Zapleten i zavezan gresima svojim grešnik će biti u drugom svetu još teže zapleten i zavezan. Tamo nema pokajanja; vezivanje ruku i nogu pokazuje, da tamo nema više pokajanja niti mogućnosti, da čovek čini ma kakva dobra dela radi spasenja svoga i ulaska u Carstvo.
Celu ovu veličanstvenu i proročku priču Gospod završuje rečima: jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih. Ovo se odnosi i na Jevreje i na hrišćane. Malo je bilo izabranih među Jevrejima; malo ih je i meću hrišćanima. Svi mi koji smo se krstili pozvani smo za carsku trpezu, no Bog jedini zna, koji su Njegovi izabrani. Avaj onome od nas kome Car Svevišnji pred svima angelima i svetiteljima bude rekao: prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha? Kakav stid, no beskoristan! Kakav užas, no nepopravim! Kakva propast no bespovratna! No u samoj stvari ove reči Bog nama govori i sada kad god pristupimo svetome oltaru da uzmemo Pričešće, i da se dušom svojom sjedinimo sa Ženikom Hristom – prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha? Oslušnimo srcem svojim i savešću svojom kada prilazimo časnom putiru, i čućemo ovo pitanje, i ovaj prekor. Samo što ove reči Božje ne povlače sobom plač i škrgut zuba u najkrajnjoj tami, što će biti onda kada nam Bog poslednji put to bude kazao. A ko od vas može jamčiti, da mu ove reči Bog ne govori danas poslednji put u ovome zemaljskome životu? Ko može jamčiti, da se još ove noći njegova duša neće obresti u prljavom odelu greha na sjajnome zboru nebeskome oko carske trpeze? Ah, ko do smrtnih može znati, da današnji dan nije sudbonosan za celu njegovu večnost? Nekoliko minuta samo odlučili su sudbu dvojice razbojnika na krstu. Tih nekoliko minuta jedan od njih nije umeo iskoristiti, i otišao je u tamu najkrajnju; dok je drugi tih nekoliko minuta blagorazumno iskoristio, pokajao se, priznao Sina Božjeg i zamolio Ga za spasenje svoje: opomeni me se, Gospode, kada dođeš u carstvo tvoje! I u tome trenutku stara haljina greha spala je s njegove duše i duša se njegova obukla u sjajnu svadbenu haljinu. I pokajani razbojnik s dostojanstvom izbranoga pojavi se u Raju za carskom trpezom. Ne odlažimo, dakle, ni mi pokajanja ni časa jednoga. Jer svaki idući čas može da nas više ne ubroji u žitelje ovoga sveta. Brzo čistimo i perimo svoju dušu bar onoliko koliko čistimo i peremo svoje telo, koje će danas sutra biti hrana crvima. Čistimo je pokajanjem i suzama, perimo je postom i molitvom, i odevajmo je haljinom izatkanom od čistote i ljubavi, i ukrašenu svim dobrim delima, a naročito delima praštanja i milosrđa. Učinimo ono malo što Bog od nas traži ostalo će On učiniti. Kad se dete tek požali majci na nečistotu svoga tela, majka ga brzo čisti, pere i preodeva. O, koliko je milostiviji Otac nebeski od svake majke prema Svojoj deci! Ustvari duša svakoga čoveka toliko je nečista, da se sama od sebe nikada ne može očistiti i udostojiti prisustva Božjeg. No neka svaki čovek uvidi svoju duševnu nečistotu; neka je omrzne od svega srca, neka učini ono malo što se od njega traži i, što je glavno, neka zavapije Bogu, da ga Bog svojim ognjem i duhom očisti. A Bog stoji i čeka na takve vapaje Svoje pokajane dece, držeći u rukama najraskošnije angelske haljine, vazda gotov, da očisti opere, osnaži, osvetli, namiriše i odene sve one koji s pokajanjem vapiju k Njemu. Slava i hvala neka je Svemilostivome Bogu našemu. Slava i hvala nebeskom Ženiku duše naše, Gospodu i Isusu Hristu, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *