OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA SIROPUSNA
Jevanđelje o postu
 
Matej, 6, 14-21. Zač. 17.
 
Ne predavati se neprijatelju osnovno je pravilo za vojnika u borbi. Vojskovođ unapred upozorava, da se svaki vojnik čuva zamki neprijateljskih, da ne bi bio prevaren i zarobljen. Osamljen, ogladneo, ozebao i ogoleo vojnik će biti u velikom iskušenju, da se preda neprijatelju. Njegov položaj iskoristiće lukavi neprijatelj na sve moguće načine. I mada i ovaj gladuje, dobacivaće ipak vojniku nešto hleba, da pokaže, kako on ima hrane izobilno. I ako se i on mrzne, u pocepanosti i golotinji, dobacivaće mu nešto od odela, da pokaže kako je on odeven i bogat. Dobacivaće mu i pisma, u kojima će se hvaliti, da je njegova pobeda sasvim osigurana, i lagaće bednoga vojnika, kao da su se već mnogi pukovi njegovih drugova na levo i na desno od njega predali, ili kako je njegov general tobož ubijen, ili kako je njegov kralj tražio mir! Obećavaće mu skori povratak na svoje ognjište, i položaj, i novac, i sve što jedan čovek u krajnjoj nuždi može samo u snu poželeti. Sve ove neprijateljske zamke i trapove vojskovođ unapred predočava vojnicima i upozorava ih, da ničemu tome ne veruju, nego da drže svoje mesto, da se ne predaju i da ostanu verni svojoj zastavi, ma i po cenu smrti.
Ne predavati se neprijatelju osnovno je pravilo i za Hristovog vojnika u borbi sa zlim duhom ovoga sveta. I Hristos kao naš Car i Vojskovođ u ovoj borbi predočava nam sve i upozorava nas na sve. Eto vam kazah unapred (Mat. 24, 25; Jov. 14, 29), govori On Svojim učenicima. Opasnost je velika, a neprijatelj čovečjeg roda strašniji je i lukaviji od svakog drugog mogućeg neprijatelja. To Gospod izražava na drugom jednom mestu: evo vas ište Satana, da bi vas činio kao pšenicu (Lk. 22, 31). Satana neprestano ište ljude, još od onoga dana kada je prevario prvoga čoveka – još od onoga dana on polaže pravo na ljudski rod i otima ga od Boga kao svoje. Svim mogućim obmanama on privlači Hristove vojnike k sebi, zamamljujući ih lažnim obećanjima i pokazujući im svoja bogatstva. Niko nije gladniji od njega, no on pokazuje hleb gladnima ljudima zovući ih na predaju. Niko nije goliji od njega, no on mami ljude na boje svoga lažnog i prividnog odela. Niko nije siromašniji od njega, no on kao mađioničar na vašaru trlja dinar o dinar i vešto pokazuje lakomim gledaocima kao da on ima milione. Niko nije propaliji od njega, no on ne prestaje nikako sa lažima, kao da je on pobedilac, kao da su Hristove vojske potučene, kao da je Hristos uzmakao sa bojišta i sakrio se. On je laža i otac laži, i sva njegova sila i njegovo imanje jeste samo u laži. Predočivši svojim sledbenicima sve obmane i oružja đavolska, Gospod Isus uputio ih je i primerom i rečima, kako da se odupiru svemu i kakvim oružjem da se bore.
Pre svega sam On, Hristos, glavno je oružje nas, Njegovih sledbenika. Njegovo prisustvo s nama i Njegova sila u nama glavno je naše oružje. Njegove poslednje reči, koje su zapisane u Jevanđelju, glase: i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka vremena. Amin (Mat. 28, 20). I gle, zaista, Njegovo se prisustvo pokazalo kroz vekove i vekove na milionima onih neustrašivih boraca Njegovih, apostola, mučenika, ispovednika, bogonosnih otaca, blagočestivih devica i svetitelja; i ne samo pokazalo u prošlim vremenima, nego se pokazuje i dandanas očigledno i nesumnjivo za svakoga, ko se već nije predao sasvim zlome duhu, i ne samo da se pokazuje danas nego će se i na samom kraju vremena pojaviti takvi silni bogonosci, kakvi su bili Enoh i Ilija (Otkrov. 11, 3). Isto je tako očigledna i nesumnjiva sila Njegovog tela i krvi, Njegovog stradanja, Njegovih reči, Njegovog časnog i životvornog Krsta, Njegovog vaskrsenja i Njegove besmrtne slave. Vi, koji ste se uverili u ovu nepobedivu silu Hristovu, što kao električna struja neprestano struji kroz Njegove verne, kazujte to drugima! A vi, koji se još niste uverili, a želite uveriti se, učinite sve ono što Jevanđelje propisuje da se čini, i uverićete se. Ostavite one, koji zlobno sumnjaju, neka sumnjaju. Ne zlobe Bogu nego sebi; ne sumnjaju na štetu Boga nego na propast svoju. Doći će uskoro vreme, kada niti će moći sumnjati, niti će im se dati verovati.
No osim prisustva i sile Hristove, što je naše glavno oružje u borbi protiv zlog duha, Gospod Isus je preporučio i još nekolike vrste oružja, koja mi sami sebi, a s Njegovom pomoću, treba da skujemo. A ta su oružja: neprestano pokajanje, neprestano milosrđe, neprestana molitva, neprestana radost u Gospodu Isusu i strah od Suda i duševne propasti; pa onda dragovoljno podnošenje stradanja za Njega sa verom i nadom, pa opraštanje uvreda, pa gledanje na ovaj svet koji jeste kao da i nije, pa pričešćivanje Njegovim svetim tajnama, pa bdenje, pa post. Mi pominjemo post na kraju ne zato što je post najmanje važno oružje – Bože sačuvaj! – nego samo zato što današnje jevanđelje govori o postu, a mi smo radi da protumačimo današnje jevanđelje.
Ako li ne opraštate ljudima greha njihovih, ni Otac vaš neće oprostiti vama greha vaših. Tako počinje današnje jevanđelje. Zašto tako počinje? Reći ćete: kakve veze ima to sa postom? Ima veze, i to vrlo tesne, kao što ima tesne veze sa postom i završetak jevanđelja, koji ne govori o postu nego o sabiranju bogatstva ne na zemlji nego na nebu, gde moljac ne jede, rđa ne razgriza i lopovi ne kradu. Jer kad se shvati post u pravom hrišćanskom smislu, a ne u zakonskom i farisejskom, onda je i praštanje uvreda i uzdržavanje od srebroljublja post, i to glavni post, ili ako hoćete – glavni plod posta. Jer zaista vrlo malu cenu ima uzdržavanje od jela bez uzdržavanja od vraćanja uvrede za uvredu i bez uzdržavanja od opsene zemaljskoga blaga.
Gospod nama ne naređuje silom vlasti: opraštajte grehe ljudima! On ostavlja nama na proizvol, da praštamo ili da ne praštamo. On neće da povredi našu slobodu, i da nam silom naturi nešto da delamo, jer onda dela naša ustvari ne bi bila naša nego Njegova, te za nas ne bi imala one vrednosti, koju imaju kad ih mi činimo slobodno i dragovoljno. On, istina, ne naređuje silom vlasti, ali On nam predočava, šta će nas snaći: ni Ošac vaš neće oprostiti vama greha vaših. Pa ko će nam onda oprostiti grehe naše, ako Bog neće? Niko, ni na nebu ni na zemlji – niko. Ljudi nam neće oprostiti, jer i mi njima ne opraštamo, a Bog nam neće oprostiti, jer nam ljudi ne opraštaju. Gde smo onda, i gde ćemo biti? Onda ćemo proživeti ovaj vek pod planinom greha, a u onom životu težina te planine biće povećana za svu večnost. – S toga izvežbajmo se, da ne vraćamo ljudima uvredu za uvredu, i zlo za zlo, niti da plaćamo greh grehom. Jer gle, kad vidiš pijana čoveka pala u blato, da li ćeš i ti leći u blato pored njega? Ili ćeš se potruditi, da njega digneš i ukloniš od blata? I svaki je greh blato. I svaka strast je pijanstvo. Ako je brat tvoj uvalio svoju dušu u blato greha, zašto ti moraš da tvoju dušu prostireš u isto to blato? Zato uzdrži se od onoga što čini tvoj grešni brat, i požuri se da i njega ispraviš i očistiš. Da bi i tebe Otac nebesni ispravio i očistio od sviju grehova tvojih, tajnih i javnih, i postavio te među angele Svoje na Strašnom Sudu.
A kad postite, govori Gospod, ne budite žalosni kao licemeri, jer oni pomračavaju lica svoja, da ih vide ljudi gde poste. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. Licemerni su oni, koji ne poste Boga radi, niti svoje duše radi, nego ljudi radi. Da ih ljudi vide gde poste i odadu im hvalu. No kako svi ljudi ne mogu gledati svaki dan šta oni jedu i piju, to se oni trude da naprave svoje lice takvim, da ljudi mogu čitati post sa njihova lica. Oni pomračavaju lica svoja, prave ih bledim i žalosnim, namrštenim i upijenim. Ne mažu svoju glavu mirisnim uljem niti lice svoje peru. I ljudi ih gledaju, i dive im se, i hvale ih. Nagrađuju ih ljudi svojim divljenjem, plaćaju im ljudi njihov post svojim pohvalama. Šta imaju više oni da očekuju od Boga? Radi Boga oni nisu ni postili. Radi ljudi su postili. Kakvu platu oni mogu pogledati za dušu svoju? Radi duše oni nisu ni postili. Radi ljudi su postili, a ljudi su im odali hvalu za to. Zaista, primili su platu svoju. I Bog im ništa ne duguje, niti će im što dati za njihov post u onome životu.
A ti kad postiš, govori Gospod, namaži glavu svoju i lice umij da te ne vide ljudi gde postiš nego (da te vidi) Otac tvoj koji je u tajnosti, i Otac tvoj koji vidi tajno platiće ti javno. Ovo je glavni propis o postu. I on je svojim spoljašnjim smislom jasan. Kad postiš, postiš radi Boga i radi spasenja duše svoje, a ne radi ljudi. Nije važno ni najmanje, da ljudi vide i znaju da ti postiš, čak je i bolje za tebe da oni ne vide i ne znaju. Ti i ne čekaš od ljudi zato nikakvu nagradu. Jer šta ti mogu dati oni koji i sami sve očekuju od Boga kao i ti? Važno je, da Bog vidi i zna. A Bog će videti u svakom slučaju, od Njega se ne može ništa sakriti. Zato ne pokazuj svoj post nikakvim spoljašnjim znacima. Bog ne čita tvoje srce po spoljašnjim znacima; On ga čita iznutra, iz samoga srca. Kako si mazao glavu pre posta, možeš je tako mazati i za vreme posta, i kako si umivao lice pre posta, možeš ga umivati i za vreme posta. Ni mazanje glave ni namazanje neće uveličati tvoju zaslugu pred Bogom, ni umivanje lica ni neumivanje neće tvoju dušu ni spasti ni pogubiti.
No ove reči Hristove: namaži glavu svoju i lice svoje umij, tako odlučno rečene, imaju svoj unutrašnji duboki smisao. Jer, da je Gospod mislio samo na fizičku glavu i fizičko lice, On svakako ne bi dao zapovest, da uz post namažeš glavu i umiješ lice, nego bi rekao, da je sporedna i beznačajna stvar za plodove posta mazao ti svoju glavu ili nemazao, i umivao ti tvoje lice ili neumivao. Očevidno, da se u ovim rečima skriva neki tajanstveni smisao. Inače, ko bi shvatio ovu izričnu zapovest Hristovu po spoljašnjem smislu njenom, i počeo naročito uz post mazati svoju glavu i umivati svoje lice, taj bi pao u jednu drugu, suprotnu vrstu licemerstva. Taj bi opet izneo svoj post na izložbu pred ljude, samo na jedan drugi način. A to je Gospod naročito hteo da oduči ljude, da ne čine. Nesumnjivo je, dakle, da ova zapovest ima svoj unutrašnji smisao. Kakav? Sličan onome, koji apostol Pavle pridaje obrezanju, ističući obrezanje srca kao spasonosno i smatrajući spoljašnje obrezanje kao ravno neobrezanju (Gal. 6, 15; Rim. 2, 29). Namaži glavu svoju, dakle, znači: namaži um svoj Duhom Svetim. Jer glava označava um i celu dušu, a mirisno ulje, kojim se glava maže, Duha Svetoga. A to znači: posti od svih zlih misli i uzdržavaj se od svih ružnih i nepotrebnih reči, nasuprot tome: ispuni um svoj mislima o Bogu, o svetinji, o čistoti, o veri i ljubavi i svemu onome što je dostojno Duha Svetoga. Isto tako čini i sa jezikom svojim – jer govor s umom čini jedno – te ili se uopšte uzdržavaj od govora, ili, ako govoriš, govori samo ono što ide na slavu Božju i na spas duše. Isto tako čini i sa srcem svojim: posti od svake mržnje i zlobe, zavisti i gordosti, bogohulstva i čovekohulstva, od svakog greha i grešne želje, strasti i pohoti, – od svega se toga uzdržavaj, i pusti Duha Svetog neka On sadi po polju srca
tvoga sve vrste božanskog i bogoprijatnog useva i nebeskog cveća. Isto tako čini i sa voljom duše svoje: posti od svih grešnih namera i grešnih dela, uzdrži se od svakoga zla, i pusti Duha Svetoga, da Sobom kao mirisnim uljem pomaže tvrdokornu dušu tvoju, da joj zaleči rane, da je uspravi ka Bogu, da joj omili dobra dela, da je ispuni žeđu za svakim dobrom što je u Bogu.
To znače reči: namaži glavu svoju. Jednom rečju – zauzdaj i uzdrži svoga unutrašnjeg čoveka, koji jeste glavni čovek, od svakoga zla i uputi ga na svako dobro.
Šta znače reči: i lice svoje umij? Lice označava spoljašnjeg telesnog, čulnog čoveka, rečju – telo čovečje. Kroz telo se objavljuje duša ovome svetu. Za Boga je duša lice čovekovo, no za svet telo je lice čovekovo. Telesnim čulima i organima mi objavljujemo svetu šta mislimo, šta osećamo i šta hoćemo. Jezik govori ono što um misli, oči pokazuju ono što srce oseća i noge izvršuju ono što volja duše hoće.
Umij svoje lice znači: očisti svoje telo od činjenja svakog greha, svake nečistote i svake zloće. Uzdrži čula svoja od svega izlišnoga i pogubnoga. Zakrati očima, da ne tumaraju neprestano po šarenilu ovoga sveta; zakrati ušima, da ne slušaju ništa što ne služi spasenju duše; zakrati nosu, da ne opija dušu mirisima ovoga sveta, koji se brzo u smrad obraćaju; zakrati jeziku i stomaku, da se ne lakome na mnoga jela i pića; uopšte, zakrati telu, da se raznežuje i zahteva od tebe više nego što mu je najnužnije za opstanak. Uz to još zakrati rukama, da biju i muče ljude i stoku; zakrati nogama, da idu na greh, na ludo veselje, na bezbožne zabave, u boj i u krađu, a nasuprot svemu tome, uputi celo telo svoje, da bude istinski hram duše tvoje, – ne drumski han, gde razbojnici svraćaju i dele otmicu i spremaju novi plan otmice – nego hram Boga Živoga.
To znače reči: i lice svoje umij. To je post, što spasenju vodi. To je post, što Hristos preporučuje; post, u kome nema licemerstva; post, koji izgoni i progoni zle duhove i donosi čoveku slavnu pobedu i mnogi plod i u ovom i u onom životu.
Važno je zapaziti ovde, da Hristos prvo pominje glavu, pa onda lice, to jest prvo dušu, pa onda telo. Licemeri su postili samo telom, i svoj post telom ljudima pokazivali. Nasuprot tome Hristos ističe prvo post unutrašnji, duševni, pa onda spoljašnji, telesni, no ne zato, da bi potcenio telesni post – gle, i on je sam postio telesno – nego da počne od početka, da prvo izbistri izvor, pa onda reku, da prvo očisti dušu, pa onda ogledalo duše. Prvo čovek mora umom i srcem i voljom da usvoji post, pa onda i telom dragovoljno i radosno da ga ispuni. Kao što jedan umetnik prvo dušom uobliči jednu sliku, pa je onda hitno i radosno rukom izvodi. Tako i post telesni treba da je radost a ne žalost. Zato Gospod i upotrebljava reči: mazanje i umivanje; jer kao što ovo dvoje stvara prijatnost i radost fizičkom čoveku, tako post – post duševni i telesni – treba da stvara prijatnost i radost čoveku duševnom. Jer post je oružje, vrlo moćno oružje u borbi protiv zlog duha. Vojnik u borbi kad izgubi oružje žalostan je, jer nenaoružan mora da beži ili da se predaje. A kad dobije oružje, onda je radostan, jer onda može da drži svoje mesto i daje otpora neprijatelju. Kako da se ne raduje hrišćanin kad se naoruža postom protiv najcrnjeg vraga svoje duše? Kako da mu srce ne ustreperi i lice ne zasvetli, kad vidi u svojim rukama oružje, od koga vrag njegov bezobzirno beži?
Proždrljivost čini čoveka sumornim i plašljivim, a post ga čini radosnim i hrabrim. No kao što proždrljivost izaziva sve veću proždrljivost, tako post podstiče sve veću i dužu izdržljivost. Car David se izvežbao bio tako dugo da posti, da sam kaže: kolena moja iznemogoše od posta (Ps. 108, 24). Kad čovek uvidi blagodati posta, on zavoli da posti sve više i više. A blagodati su posta bezbrojne.
Postom čovek olakšava i telo i duh od mraka i debelosti. Telo postaje lako i čilo, a duh svetao i jasan.
Postom čovek izdiže dušu svoju nad zemaljskom tamnicom i probija se kroz mrak životinjskog života u svetlost Božjeg carstva, upravo u domovinu svoju.
Post čoveka čini snažnim, odlučnim i hrabrim i pred ljudima i pred demonima.
Post čini još čoveka širokogrudim, krotkim, milostivim i poslušnim.
Postom se Mojsej udostoji da primi zakon iz ruke Božije.
Postom Ilija zatvori nebo te ne bi kiše tri godine dana; postom on spusti oganj s neba na idolopoklonike, i postom učini sebe tako čistim, da je mogao na Horivu s Bogom razgovarati.
Postom ce Danilo spase od lavova u pećini, i tri otroka od ognja u peći plamenoj.
Postom car David uzdiže srce svoje ka Gospodu, te siđe blagodat Božja na nj i ispeva najslađe i najuzvišenije molitve, kakve je ikad jedan smrtni čovek pre Hrista uzdigao Bogu.
Postom car Josafat bez borbe satre svoje neprijatelje, Amonićane i Moavićane (II Dnevnika 20, 23).
Postom ce spasoše Jevreji od gonjenja carskog doglavnika Amama (Jestir. 4, 3).
Postom ce spase grad Niniva od propasti, koju mu predskaza prorok Jona.
Postom postade Jovan Krstitelj najvećim čovekom među svima od žene rođenima.
Postom naoružan Sveti Antonije pobedi sve horde demonske i odagna ih od sebe. Šta? Zar samo Sveti Antonije? Bezbrojne vojske hrišćanskih svetitelja i svetiteljski očistiše ce postom, ojačaše ce postom, i postaše najveći junaci u istoriji ljudskoj. Jer pobediše ono što je najteže pobediti – sebe. A pobedivši sebe pobediše svet i Satanu. (Sveti Vasilije veli: „Post čini um krepkim“. Sveti Diodoh: „Pravi podvižnici uzdržavaju ce od hrane ne zato što je smatraju po prirodi zlom, no da bi kroz uzdražanje ukrotili goreće članove tela“. A blaženi Jeronim: „Bogu, Tvorcu i Gospodaru vasioni, naravno, nije nužno krčanje praznog stomaka, ali bez ovog ne može biti celomudrija“ – aliter pudicita tuta esse non possit“).
I najzad, nije li i sam Gospod Isus otpočeo svoje božansko delo spasenja ljudi dugotrajnim postom od četrdeset dana? I nije li On time jasno ukazao, da i mi moramo početi pravi hrišćanski život postom? Prvo post, a ostalo sve dolazi uz post i kroz post. Svojim primerom Gospod nam je pokazao, kakvo je moćno oružje post. Tim oružjem On je pobedio Satanu u pustinji, a kroz to pobedio je i tri glavne satanske strasti, kroz koje Satana ima slobodan pristup k nama, a to su: slastoljublje, častoljublje i srebroljublje; tri pogubna lakomstva i tri najveće zamke, u koje zli neprijatelj roda ljudskog namamljuje Hristove vojnike.
Ho kako srebroljublje olakšava i omogućava ostale strasti, to je ono, po rečima apostola, koren sviju zala (I Tim. 6, 10). Zato Gospod Isus završava Svoje učenje o postu opomenom da ne budemo srebroljubivi, da se uzdržimo od dušegubnog nagomilavanja zemaljskoga blaga, koje odvaja naše srce od Boga i zatrpava ga u zemlju.
Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, govori Gospod, gde moljac i rđa kvari, i gde lupeži potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blaga na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše. Ko sabira zemaljska blaga, sabira sebi muku i strah. Taj gubi sebe u svome blagu, i njegovo srce zatrpava se prašinom. („Mnogi drevni svetitelji imali su, istina, velika bogatstva, kao: Avraam, Jov., David, i mnogi drugi, ali oni nisu imali pristrašća ka bogatstvu, nego su sve stvari smatrali za Božje“. Petar Damaskin). Mi smo neprestano u društvu svoga blaga, bilo da je naše blago ne zemlji bilo na nebu. Naše su misli s našim blagom; naše je srce s našim blagom; naša je sva volja s našim blagom, – bilo da je naše blago na zemlji bilo na nebu. Mi smo vezani za svoje blago kao reka za svoje korito, – bilo da je naše blago na zemlji bilo na nebu. Ako se obogatimo zemaljskim blagom bićemo privremeni bogataši i večni siromasi; ako se pak obogatimo nebeskim blagom, bićemo privremeni siromasi a večni bogataši. Ostavljeno nam je na volju da biramo, jedno ili drugo. U toj slobodi izbora i leži naša slava ali i naša muka. Ako izaberemo večna blaga, kojima ne pristupa ni moljac ni rđa ni lopov, naša slava biće večna. Ako li izaberemo ona druga blaga, koja moramo čuvati od moljaca, rđe i lopova, naša muka biće večna.
Po unutrašnjem smislu pod zemaljskim blagom razume se i sva zemaljska utučenost, zemaljska kultura i zemaljsko blagorodstvo, ukoliko je ono odvojeno od Boga i Jevanđelja. Zaborav jede to blago kao moljac; životne nedaće i stradanja kvare ga kao rđa, a zli duh ga potkopava i krade kao svaki lupež. Sabirati nebesko blago, prema ovom unutrašnjem smislu, znači bogatiti svoj um poznanjem Božjeg bića i Božje volje; i bogatiti svoje srce i dušu kulturom i blagorodstvom jevanđelskim. Jer takvo bogatstvo samo nije izloženo prolaznosti, kvareži i krađi. Sabirajući takvo bogatstvo mi ga dajemo odmah Bogu na čuvanje. A ono što je kod Boga, daleko je i od moljaca, i od rđe, i od lopova. To bogatstvo poslaše Bog u susret nama onda kada mi, po telesnoj smrti, pođemo Bogu u susret. To bogatstvo i izvešće nas pred lice Božje. A svako drugo bogatstvo, koje nas je i na zemlji delilo i udaljavalo od Boga, odeliće nas i udaljiti od Boga na nebu za uvek i uvek. Jer ako smo predali svoje srce zemaljskom blagu, predali smo svoju dušu Satani. I bićemo tada kao vojnici, koji su izneverili svoju zastavu i predali se svome ljutom i lažljivom neprijatelju.
Zato otvorimo oči dok još ima vremena. Budimo tvrdo uvereni, da će krajnja pobeda pripasti ne đavolu i njegovim slugama no našem Caru i vojskovođi Hristu. S toga požurimo, da primimo pobedonosno oružje, koje nam On preporučuje za borbu, časni post, oružje za nas svetlo i ponosno, a za našeg vraga strašno i smrtonosno.
Uzdržimo se od izlišnog jedenja i pijenja, da od toga ne otežaju srca naša (Luk. 21, 31), i ne zakopaju se u trulež i mrak.
Uzdržimo se od sabiranja zemaljskog blaga, da nas kroz to Satana ne odvoji od Hrista i ne prinudi na predaju.
A kad postimo, ne postimo radi ljudske pohvale nego radi spasenja duše svoje i slave Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, koga proslavljaju angeli sa svetiteljima na nebu i pravednici na zemlji sa Ocem i Duhom Svetim, – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *