NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

IV

ISKUSTVA MOLITVENIKA
 

1. MOLITVENIK PRED BOGOM
 

Svaki molitvenik razgovara sa Bogom. Zar nije velika stvar

da smrtni čovek govori sa besmrtnim Bogom!

Može li ko to da izrazi?!

(sveti Jovan Zlatoust)
 
Čovek našeg vremena nije naviknut da nevidljivog Boga oseti u svome srcu kao živo i blisko biće. On je kroz apstraktne pojmove nauke, filosofije i teologije sputan u tome. Pa ipak, to je neophodan preduslov za svaku molitvu.
Pre početka molitve postavi se skrušeno u prisustvo Božije i imaj u srcu živu veru da te Bog vidi i da je gotov da te usliši. Kasnije ćeš već postati sasvim svestan Njegove blizine. Takođe, rasudi o tome ko je Bog, a ko si ti. On je tvoj Tvorac u čijoj je ruci i zemaljski i večni život tvoj. Ti si Njegovo delo, prvobitno stvoreno po Njegovom obrazu, ali kroz grehovni pad potonulo u duhovnu tamu i slepilo. Kao sleporođeni, ti ga neprestano moliš za očinji vid. Stojiš pred Njim u rastućem strahopoštovanju, i ispunjen si najbolnijim samopoznanjem. Iz poznanja tvog unutrašnjeg siromaštva, ti se obraćaš Njegovoj neizmernoj dobroti i moliš ga za pomoć, tj. da opet postaneš ceo čovek po Njegovom obrazu:
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!
 
Izgovaranje imena Isusa Hrista drži nas u neprestanom bogomisliju i postepeno uči da živimo u osećanju Njegove blizine. To osećanje, po prirodi stvari, budi duhovne pokrete. Um se nalazi u srcu pred licem Božijim, u toploj ljubavi, srdačnom pokajanju, u smirenom divljenju, u strahu Božijem, i istovremeno U pouzdanju u Njegovu dobrotu – u moljenju, slavljenju i hvaljenju. Ukoliko je molitva snažna, i ovi duhovni pokreti su jači u srcu. Koliko se srce više čisti od samoljublja, toliko je njegova naklonost prema Bogu življa. Ukoliko je srce potpuno čisto, predanost mu je vatrena i postojana. Tako se ostaje pred Bogom u skrušenom slavlju i s molbom da nam podari snage za unutrašnje očišćenje i puno predavanje Njegovoj volji, uz težnju ka punoj ljubavi prema Njemu.
Življenje u Božijem prisustvu poseduje veliku preobražajnu snagu. Pod njegovim uticajem menja se celo ustrojstvo duše. Čovek sve više napreduje u samosaznanju i, istovremeno, stiče snagu da pobedi svoje slabosti i da se postepeno usavršava.
 

a. O sećanju na Boga
 

Shvati pred kim se moliš.

Okreni celu dušu i celo srce Bogu.

(prepodobni Jefrem Sirin)
 
Bog je svuda i uvek sa nama i u nama. Ali, mi nismo uvek sa Njim, budući da ga zaboravljamo i dozvoljavamo sebi stvari koje nikad u Njegovom prisustvu ne bi trebalo da činimo. Stoga, neka ti bude zakon da uvek razumom prebivaš u srcu pred Bogom. Sjedini, dakle, bogomislije sa svojom svešću. Od buđenja iz sna živi u Božijem prisustvu, u osećanju da te gleda i meri sve tvoje misli i pokrete srca. Trudi se iz sve snage da stekneš bogomislije. On će te za taj napor nagraditi.
Bogomislije postavlja ljudski duh na njegovo pravo mesto. Time počinje delotvorno i živo uobličavanje i duše i tela. Ukoliko se kroz bogomislije učvršćuješ u svojoj unutrašnjosti, Isus Hristos će se nastaniti u tvome srcu. Pouzdan znak ovog čudnog događaja je toplo osećanje prema Njemu. Pri pravilnom obavljanju umno-srdačne molitve takvo osećanje se ponavlja sve češće i postojanije. Taj osećaj je pun tananog blaženstva. Od prve pojave on podstiče na stalnu čežnju, na zahtev da se zauvek zadrži u srcu. Jer, u njemu je – Carstvo Božije.
Ako ovaj raj hoćeš brzo da stekneš, prebivaj u molitvi dok se u srcu ne probudi neko od osećanja prema Bogu: skrušenost, strah Božiji, predanost Njegovoj volji, slavoslovlje i hvala, smirenje i unutrašnja potrešenost, ili nada i pouzdanje. Isto tako se ponašaj i kod čitanja: doživljavaj svaku pročitanu istinu. Posredstvom molitve traži jedno spokojno, toplo i postojano srdačno osećanje prema Bogu, a ne neko naročito blaženstvo ili uzbuđenje. Ukoliko ti i pošalje izvanredna osećanja pri molitvi, zahvali mu se i u tome ne traži neku svoju zaslugu. Odstupe li ta osećanja, nemoj biti bezmerno žalostan kao zbog nekog velikog gubitka, već se u smirenju i tihoj poverljivosti obrati Bogu.
Cilj svega je u tome da uz Boga vežemo svu pažnju. Jer, On sve vidi i spreman je da svakome pomogne. To saznanje ne dozvoljava da se podajemo žalosti ukoliko nas snađe nekakva spoljaš-nja ili unutrašnja nevolja. Bog duši pruža punu radost, hraneći je i ne dozvoljavajući da na nju dođe neko osećanje oskudice. Treba da se prepustimo Božijoj ruci da bismo osetili Njegovu neprestanu potporu. Trudi se da stekneš naviku da uvek živiš pred licem Božijim, da Njemu posvećuješ svaki svoj korak i da sve činiš po Njegovim zapovestima. Koristi za to svaku priliku. On je svuda prisutan. I tvoja misao neka bude svuda sa Njim. Kako?
Kroz neprestanu Isusovu molitvu. Molitva potpomaže bogomislije, a bogomislije (sećanje na Boga) podstiče molitvu. To je, u stvari, život pred Bogom.
 

b. Strahopoštovanje i strah Božiji
 

Početak pravog života jeste strah Božiji

(prepodobni Isaak Sirin)

 
Strahopoštovanje je svojstveno svakom mislećem čoveku. Svaki pogled na lepotu prirode izaziva duboko poštovanje prema Tvorcu koji je ovaj svet mudro stvorio.
Jedno još dublje strahopoštovanje nastaje pred Tvorcem ljudske duše, koji je postao čovek da bi nas iz nesavršenstva podigao do punoće slične Njegovoj. Pravi strah Božiji čovek stiče ukoliko ostavi sve spoljne brige, te svu svoju pažnju, svoje misli i osećanja sabere na Jevanđelje i udubi se u sagledavanje Hrista i stanja blaženih (prepodobni Serafim Sarovski).
Najdublje poštovanje i zahvalnost nastaju kod nas prema Hristu koji je na sebe uzeo grehe sveta. Istovremeno, nas zahvata i strahopoštovanje prema Njemu kao Sudiji sveta. Između ova dva osećanja treba držati ravnotežu i pustiti ih da naizmenično deluju na nas. Ne treba dozvoliti da nam strah od večnog Suda uzme svu životnu radost, ali ni da se zbog dobrote Božije
prepustimo nemarnosti (sveti Teofan Zatvornik).
Ko se opredeli za put unutrašnje pažnje, strah Božiji poseduje kao početak sve mudrosti. On se kreće pažljivo, u strahopoštovanju pred svim što je sveto. Ko se boji Boga, pružaće se ka svemu dobrome. Đavola se, pak, ne treba bojati. Ko se boji Boga, pobeđuje đavola koji je nemoćan pred Bogom (prepodobni Serafim Sarovski).
Misli na Boga i misli na smrt.
Strah Božiji će te držati uvek u budnosti i neće ti nikad dozvoliti da činiš po volji svojih pomisli, svojih osećanja i svog tela. Uz Njegovu pomoć ti ćeš se odupreti svim iskušenjima i voditi svoj dnevni život pred Njegovim licem.
Na jedno obrati pažnju: pri stalnom sećanju na Boga uvek zagrevaj i strahopoštovanje, kao uostalom i težnju da se pred licem dobrog Oca i strašnog Sudije pogruziš u prašinu. Inače, često izgovaranje imena Isusovog bez strahopoštovanja otupljuje osećaj prema Njemu, zbog čega mogu da izostanu spasonosni pokreti duše koji proizilaze iz srdačne molitve (sveti Teofan Zatvornik).
Najvažniji plod molitve nije toplina i blaženstvo, već strah Božiji i unutrašnja pokajnička potrešenost. Ona treba stalno da se podgreva, njome treba da se diše, u njoj da se živi.
Delo Duha ne leži u blaženstvu. Njegovo najvernije projavljivanje jeste „duh skrušen, srce skrušeno i smerno…“ (Ps.50).
Ima dve vrste straha Božijeg: prvi je strah sluge od kazne zbog prestupa Božijih zapovesti, koji odgovara početnicima; drugi strah proističe iz sinovske ljubavi prema Bogu, iz zebnje da se ne uvredi Bog, da se ne izgube Njegova blizina i Njegova ljubav (to je strah Božiji onih koji se bliže savršenstvu).
Nas zahvata strah u meri u kojoj se u nama gubi ljubav. Jer, ko ne poseduje strah, ili je ispunjen ljubavlju, ili je mrtav dušom. Rastući strah Božiji čini početak ljubavi (prepodobni Jovan Lestvičnik).
Postavi strah Božiji za osnovu svoga puta, pa ćeš za malo dana i bez lutanja stići na vrata Carstva Božijeg (prepodobni Isaak Sirin).
 

v. Sećanje na smrt i Strašni sud
 

Onaj koji traži spasenje treba da misli na smrt

kao što gladan misli na hleb.

(prepodobni Nil Sorski)
 
Ništa toliko ne pomaže unutrašnju promenu i toplu pažljivu molitvu kao sećanje na smrt i na Strašni sud u svetlosnoj ili tamnoj večnosti. Smrt stoji pored tebe i ti ne znaš čak ni da li ćeš doživeti kraj današnjeg dana (Lk. 12,20). Sigurno je, međutim, da ćeš jednog dana umreti. Kraj dolazi kao lopov u noći (1.Sol.5,8). Što izbegavaš tu spasonosnu misao i ponašaš se kao da ćeš večno živeti, zaobilazeći brigu o smrti i Sudu Božijem?
Podsetimo se kako nas ljude neočekivano i iznenadno postiže smrt i kako su sve zemaljske vrednosti prolazne. Kratak je naš životni put i jedva da može da se nazove putovanjem. Jer, putnik ide kud hoće i prebiva u gostionici koliko hoće. Mi, pak, moramo, hteli ili ne, na poziv da napustimo ovaj svet. Nas i protiv naše volje postiže strašna smrtna tajna. Duša se sa mukom odvaja od tela, raskidajući svoje prirodne veze. U tom gorkom času ona saznaje šta smrt znači i podiže veliko zapomaganje. Ali, nikoga nema da joj pomogne, osim Boga i njenih dobrih dela (sveti Jovan Zlatousti).
Naše telo postaje prašina, truli i nestaje. Ali, dušu očekuje neizmenjivi pravedni Sud Božiji.
Sve dok nesmotreno živi, čovek se boji smrtnoga časa. Međutim, ukoliko se još za života približi Bogu, on se plaši Njegovog Suda. Kod savršenijih, ljubav prema Bogu gasi i prvi i drugi strah (prepodobni Isaak Sirin).
Strah pred smrću je prirodna osobina nas ljudi. Drhtanje pred smrću i strah pri pomisli na nju jeste znak posedovanja neokajanih grehova. Srebro se razlikuje od cinka, iako su jedan drugom slični. Tako se razlikuje i prirodan strah pred smrću od neprirodnog. Pouzdan znak da čovek misli na smrt jeste puna ravnodušnost prema svim stvorenjima i potpuno odricanje od sopstvene volje.
Strah od smrti pokreće na revnost ka srdačnom pokajanju, sagledavanju i molitvi. On pomaže uzdržanju koje gasi strasti. Ko dostigne pravi strah od smrti više nikad ne može da zgreši. Nemoj da dozvoliš da se zavaravaš i ne zamišljaj da ćeš moći da nadoknadiš izgubljeno vreme u životu. Ono je neponovljivo. Ukoliko ne pomislimo da je današnji dan poslednji u našem životu, nećemo moći ostvariti vrlinu (prepodobni Jovan Lestvičnik). Živi tako kao da ti je današnji dan poslednji, pa nećeš grešiti (prepodobni Antonije).
Dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božcjega. I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskr-senje suda (Jn.5,28-29).
Postavimo pred našu svest Drugi dolazak Hristov i sve ono što Gospod u svome Jevanđelju govori o tim događajima:
Kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečijega… I odmah će se po nevolji tih dana sunce pomračiti, i mesec svoju svetlost izgubiti, i zvezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina Čovečijega na nebu (Krst)… I ugledaće Sina Čovečijega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom… I sabraće se pred njim narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi… Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta… Tada će reći i onima što mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim… I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni (up. Mt.24,27; 25,31-46).
Šta je strašnije od ovog pretećeg odgovora upućenog nama, nepokajanim grešnicima, koje pravedni Sud Božiji, zbog našeg nepokajanja, upućuje u večnu tamu i sve njene muke? Kako ćemo samo uzdrhtati kad se knjige savesti otvore i kad se obelodane sve naše skrivene misli i želje, naše reči i dela? Kako ćemo se opravdati kad nas istina izobliči dok stojimo pred neumitnim pravednim Sudom Božijim?
U našoj svesti ove misli treba da produbljujemo i da se, čak i protiv volje našega srca, u njih unosimo: čas smrti i Suda se bliži, dušo. Ti ćeš od tela da se odvojiš. Zašto zaboravljaš smrt? Kakav ćeš odgovor dati, kako ćeš se opravdati? Tvoja sopstvena dela stoje pred tobom i optužuju te. Dokle ćeš zlo činiti i u lenosti tavoriti? Ostavi se toga dok je još vreme.
Potrudi se u dobru i obrati se Gospodu srdačnim pokajanjem, kako bi ti oprostio sve tvoje svesne i nesvesne grehe, kako bi te kroz samopoznanje i ispovedanje grehova očistio, te svojom snagom ispunio. Uzdrhti, dušo, jer te savest osuđuje, pokaj se iskreno što si sveljubećeg Boga kroz svoje prestupe povredila, i moli ga skrušeno da ti oprosti (prepodobni Nil Sorski).
Takva osećanja svom snagom rasplamsavaju srdačnu molitvu. Suočena sa smrću i neizbežnim Sudom, duša kao da se po prvi put moli:
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!
 

 

2. SAMOPOZNANJE I POKAJANJE

(vraćanje istini)
 

Čovek treba da govori i dela saglasno istini.

On u sebi treba da svedoči o plodovima blagodati, kao i o dejstvu greha

(prepodobni Makarije Veliki)
 
Isusova molitva počiva na mukotrpnom samopoznanju pred Bogom. To je sasvim prirodno, budući da pokajanje srca leži u osnovi celog našeg hrišćanskog života. Pokajanje srca je prva zapovest Novog Zaveta, prva vrlina koja nas vodi svim drugim vrlinama. Sveti Jovan Krstitelj, kao Hristov Preteča, priziva pokajanju i obraćanju istini. Hristos, ovaploćeno Slovo, svoje delo spasenja započinje pozivom na pokajanje i obraćenje srca: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Potom tek, u besedi na gori, u blaženstvima, Hristos otkriva zakone nebeskog Carstva.
Početak srdačnog pokajanja potiče od straha Božijeg. On proizvodi pažnju (budnost), koja vodi unutrašnjem miru; mir rađa savest, a savest čini da duša, kao u ogledalu bistre mirne vode, gleda svu svoju rugobu (monah Bonifacije). Kad prodre kroz pukotinu u odaju, sunčani zrak osvetli sve, čak i najsitniju prašinu u vazduhu.
Kad strah Božiji prodre u srce, svi naši gresi postaju vidljivi. Kad se u tvojoj duši rodi pravo pokajanje srca, kad te zahvate pravo smirenje i unutrašnja potrešenost duha, neće biti potrebno da koristiš mnoge reči. U unutrašnjoj sabranosti, okrenut svom pažnjom na svoje teško stanje, ti ćeš pred Gospodom zapomagati rečima: Gospode Isuse Hriste, psmiluj me (sveti Tihon Voronješki).
 

a. Podvižničko samopoznanje
 

Podvižničko samopoznanje vodi ka preporodu duha

(prepodobni Isaak Sirin)
 
Isusovom molitvom ti moliš Boga da se u tebe useli. Budi svestan šta to znači. Najčistiji, Duh Sveti, treba da ti se približi. Onaj ko se moli za tu posetu mora prethodno dostojno da očisti svoje srce. To se postiže kroz uzrastajuće samopoznanje koje, praćeno dubokim pokajanjem, ispunjava srce oslobađajući ga od svake nečistote. U tome pomaže Isusova molitva.
Pred početak te molitve obrati se Bogu za pravo samopoznanje svog unutrašnjeg siromaštva, svoje duhovne nemoći i svoje krajnje slabosti da sopstvenim silama ostaneš u dobru. Moli ga da ti kroz takvo samopoznanje podari skrušeno srce, puno umilenja, a istovremeno i svest o tome koliko ti je neophodna Njegova neograničena pomoć. Put ka savršenstvu jeste put samopoznanja o tome da si slep, gluv, prosjački siromašan i go.
Takvo osećanje bola zbog sopstvene nedovoljnosti sigurni je jemac unutrašnje promene. Ko njega izbegava, napušta put savršenstva. Samopoznanje mora da raste i da sazreva. U čoveku postoji prirodno znanje koje razlikuje dobro od zla. Njega je Bog darovao svakom ljudskom biću. Ko ga ne poseduje, pada na nivo životinje. Samopoznanje je prirodni izraz naše savesti u saznavanju i priznavanju sopstvene nedovoljnosti. U sopstvenoj svetlosti naše pale prirode mi zapažamo samo manje, naročito grube i opipljive greške. Međutim, postoji duhovno znanje koje se zadobija snagom unutrašnjeg molitvenog truda. Tek u svetlosti Hristovih zapovesti mi počinjemo kod sebe da zapažamo mnoštvo nedostataka. Nama se pokazuje kako opšta grehovnost ljudske prirode, tako i naša sopstvena. Takav pogled, shodno prirodi stvari, produbljuje pokajanje srca, što opet čisti oko duše za sve dublje samopozna-e i dalju promenu uma. Istinito pokajanje srca vodi najdubljem smirenju i potrešenosti duha: duša upućuje svu pažnju na svoje teško stanje i počinje da se obraća Bogu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.
Duhovno samopoznanje koje se odigrava pred licem Božijim otkriva ono što je u nama dotle bilo skriveno. To podvižničko samopoznanje koje prati Isusovu molitvu jeste jedino dejstvujuće oružje protiv svih zastranjenja na unutrašnjem putu. Ono otvara oči i pomaže da jasno sagledamo sastav naše duše. Sveti oci u vezi sa tim pružaju jednu rečitu sliku: savest čoveka koji živi spoljašnjim životom slična je mutnoj vodi na čijem dnu gamižu crvi, zmije i krokodili zlobe. Neprosvećen čovek ništa od toga ne primećuje, budući da mu mutna voda zakriva jasan vid. Stoga on živi bezbrižno, smatra da je dobar i osuđuje druge.
Savest, pak, prosvećenog čoveka liči na bistru vodu: u sunčanoj svetlosti Božije milosti svaka trunka biva uočljiva. I sama trunka snažno boli, budući da razdvaja od Boga. Pravo samopoznanje je jasno uočavanje svih sopstvenih grešaka i slabosti. Podvižničko samopoznanje prožeto pokajanjem prati svaku pravu molitvu. Ono je u stanju da očisti dušu i da je, uz Božiju pomoć, pripremi za obitalište Duha. Ono će rasti i ispuniti te, tako da će ti izvesne tvoje prednosti izgledati potpuno nebitne. Pokajno neograničeno samopoznanje leči od svakog pogrešnog koraka, od prevare, iskušenja i svakog drugog nezdravog, lažnog osećanja. Bez samopoznanja niko ne može da se očisti od svojih grehova i strasti, svojih predrasuda, grešaka i slabosti. Čak ni najviši podvig bez njega ne dovodi do čistote.
Pravo, potresno samopoznanje jeste jedina žrtva koju Bog prima od palog čovekovog duha. Mir sa Bogom, koji je kroz našu grehom opterećenu savest bio pomućen, može ponovo da se uspostavi samo kroz naše mukotrpno samopoznanje. Kad našu savest ništa ne tereti, kad nas naše srce ni za šta ne osuđuje, mi Bogu prilazimo sa mirom i smelo (1.Jn.Z,21). Ipak, mi nismo nikad bez iskušenja. Stoga radi održavanja naše čistote mi imamo potrebu za neprestanom skrušenošću srca. Iskrena skrušenost srca izvodi savest iz ponora greha, iz pakla pakosti, i donosi mir sa Bogom.
Ali, za tako nešto je potrebno nesebično i neograničeno samopoznanje koje zalazi u sve pojedinosti duševnog života. Tu spada ispitivanje misli i osećanja, saznanje unutrašnjih iskušenja i nečistih pokreta, puna svest o skrivenom nevaljalstvu, o slabosti i neodgovornosti, bez i najmanjeg izvinjavanja samog sobe. Svako takvo samopoznanje pomaže sigurnom napredovanju. Zahvaljuj Bogu za to.
Jedino Duh Sveti može da daruje pravo samopoznanje. Bez Njega ni najpametniji čovek ne može sebe dovoljno da pozna, niti da uvidi svoje duševno stanje. Ako je nastanjen u srcu, Duh će ti pokazati tvoje unutrašnje siromaštvo, tvoju udaljenost od Boga i tvoju ravnodušnost prema ljudima. Ti ćeš uočiti svoje koristoljublje, čak i kod svojih prividno nesebičnih poduhvata, te grubo samoljublje, čak i tamo gde ga nikad nisi pretpostavljao. Ukratko, Duh Sveti svaku stvar pokazuje u njenoj pravoj svetlosti. Iz takve samopoznaje rađa se duboko unutrašnje smirenje…
Čovek počinje iskreno da se smatra najgorim od svih ljudi, prestaje da se uzda u sopstvene moći i vrline i okreće se Bogu. Takvo smirenje proizvodi duboko pokajanje koje čisti srce. U očišćeno srce nastanjuje se Duh Sveti i uči pravoj molitvi koja ispunjava čistom radošću duha. Ko pri molitvi neguje podvižničko samopoznanje i pokajanje, u ruke dobija silno oružje. On pobeđuje samoljublje od koga nam, radi molitvenih plodova, preti opasnost. Tako se izbegava svaka šteta.
 

b. Skrušenost srca i pokajanje
 

Pravo pokajanje je čedo svetlog pouzdanja

u neizmernu milost Božiju koja prevazilazi sve naše neduge

(otac Dorotej)
 
Skrušenost srca vodi odlučnoj izmeni: savlađivanju zle volje, samoodricanju, izbegavanju zla i pokazivanju vatrene revnosti u činjenju dobra. Svuda je potreban napor volje. Imao si naviku u zlu, a sad se od nje odvraćaš; nekad si vređao Gospoda, a sad se postavljaš u vatru Suda. Pokajnik doživljava bolove porodilje i u svom srcu se dotiče paklenih muka. Bog nam je dao mnogobolni duh pokajanja da prodre između naše duše i duha, između uma i udova, da razori starog ogrehovljenog čoveka i da postavi temelj za novog (Jev.4,12).
U onome ko je ispunjen pokajanjem vlada čas strah i bol, čas laka nada i uteha. Strah od na-puštenosti smenjuje se sa osećanjem poverenja u milost Božiju, i pokajnik se dovodi u stanje umirućeg koji, ipak, sa poverenjem čeka novi život. To stanje je svebolno, ali istovremeno i lekovito. Ono je, međutim, neizbežno. Bez ove teskobe pokajanja ne dolazi se do unutrašnjeg očišćenja. Grehu se odlučno možemo odupreti samo ako ga omrzimo. On se, pak, mrzi samo onda kad se njegova silna nesreća iskusi svom snagom u najbolnijem samopoznanju.
Pod uticajem blagodati na srce, grešnik se budi iz grehopada, saznaje svoju pokvarenost, oseća opasnost svoga stanja, ispunjava se strahom i počinje da se brine o svom spasenju. Pri tome milost Božija dopušta da on doživi svo ništavilo i niskost onoga čemu se bio podao. Istovremeno, njegovo srce dolazi u dodir sa jednim Božanskim poretkom. Pokajanje je istovremeno i dogovor sa Bogom o promeni života. Ono proizvodi smirenje, podstiče samoosudu i svedoči o brizi za unutarnji život, koji postaje slobodan od svake druge brige. Pokajanje čisti savest kroz dobre postupke, koji počinju da se suprotstavljaju svemu lošem što se ranije činilo. Pokajničko raspoloženje dobrovoljno podnosi sav bol. Ono sebe smatra zaslužnim svih unutrašnjih i spoljašnjih stradanja, pa još i nečeg goreg. Ono, takođe, daje podstrek da se telo ograničava.
Svepokajno raspoloženje ispunjava grešnika dubokim smirenjem pred Bogom i pokreće ga da svakodnevno pred Njim ispoveda sve grehe. Pokajnik sebe oplakuje i ne nalazi vremena da gleda na druge ili da ih osuđuje. Svakako, pravo pokajanje jeste čedo svetlog pouzdanja u nesravnjivo milosrđe Božije, koje daleko prevazilazi sve naše prestupe. Njemu je strana svaka malodušnost.
Pokajanje je nešto sasvim različito od mračnog osećanja krivice koje đavo u nama budi kako bi nas strovalio u očajanje. Pre činjenja greha, kušač budi našu požudu i greh prikazuje bezazlenim, a Boga snishodljivim. Kad, pak, padnemo u greh, on otkriva svu njegovu provaliju, ispunjavajući nas strahom od Boga kao nemilosrdnog sudije sveta, preteći večnim prokletstvom, zavijajući nas u očajanje i goneći na samoubistvo (avva Dorotej). Uporedi stanje Jude Iskariotskog.
Duh pokajanja čoveku koji se nalazi u ponoru greha pruža svoju moćnu ruku i izvlači ga. Radi pokajanja Bog poklanja oproštaj grehova i pristup sebi. Srdačno kajanje proizvodi u srcu blažena osećanja. Čovek koji dospe u ovo stanje stupa u zajednicu sa Bogom i Njegovim Duhom.
Njega prati osećanje prisustva Božijeg i živo sećanje na smrt i Strašni sud. Njima uzrasta najunutarnjije srdačno pokajanje, dok se duša ispunjava ganućem. Dušu postepeno prožima jedan nov osećaj – tanani duhovni strah Božiji. Taj strah je dar Duha Svetoga. Pod njegovim predivnim dejstvom tope se sve strasti.
U srdačnom pokajanju se molimo nesebično, iskreno i prosto, sa nadom u Boga, sa punom predanošću Njegovoj volji, sa pouzdanjem u njenu mudrost, dobrotu i svemoć. Pri tom ne treba da se oslanjamo ni na kakva pomoćna tehnička sredstva, niti na količinu molitava, kako ne bismo pali u zabludu i oslonili se na sebe same ili na nešto spoljašnje, i tako, u svojoj gordosti, izgubili pouzdanje u Boga. Nemojmo tražiti ni zadovoljstvo ni viđenje: mi smo grešnici, nedostojni duhovnih sladosti i viđenja. Uz to, mi smo još nesposobni da ih prihvatimo.
Naše je samo da u pažljivoj molitvi upravimo naš um na sebe da bismo otkrili svoje slabosti. Tada kao slepi, hromi i nemi, gubavi i u duhu posednuti, stupamo pred našeg Gospoda i sa siromaštvom duha dozivamo: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me (sveti Ignjatije Brjančaninov).
 

v. Oproštaj i ponovno sjedinjenje s Bogom
 
Čim čovek pozna svoje grehove, pokaje se i odluči da se od njih udalji, Bog je spreman da ga primi. Ovi postupci su neophodni da bi se srce sjedinilo sa Bogom. Bog daje oproštaj grehova kroz tajnu ispovesti, a oblačenje u silu i obed sjedinjenja pruža kroz Pričešće.
Priča o bludnom sinu daje nam priliku da doživimo ta stanja: on je došao sebi, rešio se da ostavi svoj grešni život, podigao se, otišao ocu i pokajao se: Sagreših… A otac ga oblači u odelo (opravdanje i praštanje) i sprema mu obed (tj. Pričešće) (sveti Teofan Zatvornik).
Ti [na ispovest] ideš izranavljen odozgo do dole, iskomadan od glave do pete – a vraćaš se nazad sa čitavim udovima, jak i zdrav, oslobođen od svih grehova. Šta se pri tom dešava zna svako ko se iskreno ispoveda: potoci milosti izlivaju se od glave u srce i ispunjavaju ga radošću. To ne dolazi od ljudi – ni od onoga koji se ispoveda, niti od ispovednika. To je tajna Utešitelja i Lekara…
Milost koja je dosad delovala spolja kroz reči: „Oprašta ti se i razrešuješ se“, stupa u unutrašnjost, stapa se u jedinstvo sa ljudskim duhom i ispunjava ga vatrenom revnošću. Ljubav očeva daruje ono što nada bludnog sina nikad nije očekivala. Šta je grešnik osim svepraštanja još mogao da očekuje? Ipak, on biva obučen u odelo kreposti i pozvan na Tajnu večeru, kao na bitni preduslov ponovnog sjedinjenja s Bogom: čovek je ponovo rođen.
Potrebno je još i odgovarajuće jelo da bi on započeo novi život. To jelo su Telo i Krv Gospodnji. Ti primaš Pričest radi osnaženja i oživljavanja tvog unutrašnjeg čoveka. Sa Pričešćem ti nosiš Hrista u sebi (sveti Jovan Kronštatski).
 

3. O ŽIVOTU PO VOLJI BOŽIJOJ
 

Život po volji Božijoj je jedini način da, uz pomoć Božiju,

svučemo „starog čoveka greha“ i da se obučemo u „novog čoveka duha“

(sveti Ignjatije Brjančaninov)
 
Hristove zapovesti su blaženstva. On ne ograničava slobodu svojih učenika, ali ih upućuje na blaženstvo koje svi traže, i pokazuje put ka njemu. Obećana je velika blagodat, ali su veliki i trudovi i napori da se ona postigne: Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj… Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24). Međutim, mnogi ljude u svojoj nerazboritosti pogrešno misle da mogu slediti svoju samovolju, pa ipak zadobiti najviši dar, tj. život večni.
Darovane zapovesti Hristove kriju u sebi Božansku životvornu snagu koja nas čisti, obnavlja i vraća u stanje od pre grehopada. Počni samo da živiš po Jevanđelju, pa ćeš u srcu saznati da ti je blagodat Božija postala bliska. Upravljaj sve svoje misli, osećanja, reči i dela po Hristovim zapovestima pa ćeš saznati i iskusiti uticaj blagodati Božije. Okusićeš nepropadljivo blaženstvo, počećeš da voliš Boga uistinu i steći ćeš samo jednu želju – da ga sasvim u sebi nosiš. Bez Njega ćeš se osećati izgubljenim. Stoga ćeš celim srcem sa punim ubeđenjem uzvikivati k Njemu:
Gospode Isuse Hriste, pomiluj Me!
Budi vazda oprezan i srcem i razumom uvek prebivaj u volji Hristovoj, u Njegovim životvornim zapovestima. Samo tako će oblagodaćena sila molitve u tebi postati delotvorna. Srce koje nije usaglašeno sa zapovestima Jevanđelja ne ostavlja prostor za pravu molitvu. Držanje zapovesti služi molitvi kao ulje kandilu: bez ulja ono ne može da gori, već se gasi. Molitva ti pomaže da prebivaš pred licem Božijim, da upoznaš Njegovu volju, da izmoliš Njegovu pomoć, dok ispunjavanje Njegove volje priprema dušu da postane sasud Duha Svetoga.
Punoća našeg životnog dela počiva u tome da uvek, u svemu što činimo, dušom i telom, mišlju, rečju i delom, iz sve snage prebivamo u volji Božijoj, sa Bogom i u Bogu. Mi treba celim umom i svim osećanjem da služimo pravom, živom Bogu i Njegovoj istini, i da, shodno Njegovoj volji, ispunjavamo Njegove svete zapovesti (prepodobni Nil Sorski).
Na steni zida samo onaj koji svoju volju i svoje mišljenje odbaci, i prinudi sebe da u punoj tačnosti shvati i dosledno vrši zapovesti Hristove, tj. da živi po primeru, nauku i zavetu našeg Gospoda. Početak spasenja počiva u tome da svoje sopstveno htenje i mišljenje ostavimo i sledimo Božije htenje i mišljenje. Tada se na celom svetu neće naći stvar, mesto ili poduhvat koji bi nas u tome omeli (prepodobni Petar Damaskin).
 

a. O vršenju zapovesti
 

Volju Božiju treba ispunjavati svom revnošću,

hteti celim srcem i težiti joj svim žarom.

Jer, u ispunjenju Njegove volje

počiva sva naša snaga, radost i blaženstvo

(sveti Jovan Kronštatski)
 
Može li čovek da ispuni zapovesti? Može svako ko ima dobru volju i poverava se pomoći Božijoj. Volji svakog čoveka je prepušteno da ostane u izopačenom stanju ili, pak, da se izbori za unutrašnji preokret. Vrlina zbog koje se svestrano trudi i koju traži, čoveku najzad pada u udeo: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete (Mt.7,7).
Odredi sebi kao jedini životni smisao da u svemu, i u velikom i u malom, vršiš volju Božiju i trudi se da činiš samo ono što mu je ugodno. Jevanđelje čitaj što češće možeš, ispituj volju Božiju i ne ostavljaj nezapaženim ni najmanje uputstvo, niti naizgled nevažnu zapovest. Počevši da u malom ispunjavaš zapovesti, potrudićeš se i oko velikog. Malo uvek vodi ka velikom. Potrudi se bar samo jedan dan da provedeš po Božijim zapovestima, pa ćeš u svome srcu iskusiti dobro koje takav život donosi (sveti Teofan Zatvornik).
Boj se Boga i drži Njegove zapovesti u mislima i na delu. Ako primoraš sebe da ih ispunjavaš u duhu, postepeno ćeš ih ispunjavati i na delu. Jer, čovek u spoljašnjem životu ne može ispuniti volju Božiju i Njegove zapovesti ukoliko ih najpre ne ispuni u svome srcu. Oci su znali da je lako ispuniti sve spoljašnje vrline ukoliko se one prethodno ostvare unutra. Stoga su i usmerili svu revnost na unutarnju budnost (prepodobni Simeon Novi Bogoslov).
Čini svoje delo ne samo kad si voljan, već pre svega kad nisi rad. To važi za tvoje svakodnevne obaveze, kao i za dobra dela, sagledavanje i molitvu. Trudi se u tome u znoju svoga lica, umnožavajući revnosno podareni ti talant. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju.
 

b. O upražnjavanju vrlina
 
Ne zaboravi nikad da molitva sama za sebe nije savršena, već jedino u zajednici sa svim vrlinama, koje kao organi duše sačinjavaju naš duhovni organizam. Tek kad su one do izvesnog stepena razvijene mi možemo da živimo u zajednici s Duhom Svetim. U onoj meri u kojoj ih u sebi razviješ, unapređuje se i tvoja molitva. Bez vrlina molitva ne donosi ploda. Zapovesti Jevanđelja ti pokazuju put. Nije dovoljno činiti dobro samo spolja. Mnogo je važnija unutrašnja čistota srca. Šta ti koristi ako svu svoju imovinu pokloniš, ako postiš i ako se moliš, a srce ti ostaje puno pakosti? Nas ne čisti samo uzdržavanje od zla, nego, pre svega, iskorenjivanje svih rđavih unutrašnjih pokreta i njihovo zamenjivanje dobrim.
Ko se trudi oko Isusove molitve, neka se istovremeno potrudi i oko smirenja, ljubavi, blagosti, strpljenja i svih hrišćanskih vrlina. Samo one uslovljavaju pojavu staništa Duha Svetog u nama (prepodobni Makarije Veliki).
Ako želiš da budeš prijemnik darova Duha Svetog, čvrsto veruj u Boga, u potpunosti sledi Njegovu volju, prebivaj u molitvi i nadi da će uslišiti tvoju molitvu i da će ti uvek pomagati.
Zatim, primoravaj sebe na svako dobro, na sve Njegove zapovesti, pa čak i kad nisi ni najmanje raspoložen. Primoravaj se da se smiravaš pred svim ljudima, smatraj sebe najmanjim i ne traži ni časti, ni nagrade.
Što je so za jelo, to je smirenje za vrlinu. Učinjena dela ne otvaraju zaključanu kapiju srca bližnjeg, već skrušeno srce i u smirenju jaka duša koja pobeđuje sve strasti. Smirenje se ne zadobija kroz smirene misli, nego kroz voljnu poslušnost u prilikama koje deluju ponižavajuće (sveti Teofan Zatvornik). Molitva, pre svega, zahteva smirenje koje se stiče u trudu izvršavanja zapovesti pri suočenju sa svojom nedostojnošću. Jedino se oružjem smirenja mogu pobediti gordi đavoli. Oni su nemoćni pred smirenjem (Makarije Optinski).
Strpljenje u tebi ne može da se utvrdi sve dok ne stekneš dubok osećaj da sve što se sa tobom dešava biva po volji Božijoj… Na taj način se kod tebe uspostavlja smirenje i siromaštvo duha, pri čemu nestaje sva tvoja uznemirenost (sveti Teofan Zatvornik).
Prinuđavaj se, prema svojoj snazi, na blagost, ljubaznost, dobrotu, sastradavanje i blagonaklonost, čak iako se srce tvoje protivi. Pri tome, pred očima imaj život Isusa Hrista i sleduj Njegovom primeru.
Trudi se, pre svega, da zadobiješ ljubav, budući da ona obuhvata sve ostale vrline. Ona je istovremeno najviša zapovest: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim… i bližnjega svoga kao samoga sebe. Ljubi Boga svim srcem, makar onoliko koliko ljubiš svoje roditelje i dobrotvore, i u svome srcu prebrajaj sva Njegova dobročinstva.
Ljubi i svakog čoveka kao sebe samog, tj. saosećaj sa njim kao što sam sebi saosećaš; ne čini mu ništa loše i ne želi mu ništa što sam sebi ne želiš; čini mu ono što sam sebi činiš, ili mu bar ne čini ono što sam sebi ne bi činio. I iskusićeš mir i blaženstvo, koji će ispuniti tvoje srce: Koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bogu njemu (1Jn.4,16).
U duhovnoj ljubavi prema Bogu i bližnjima počiva naše spasenje. U onome što činimo bez ljubavi, Hristos ne može skloniti svoju glavu. Ljubav se poznaje u izvršavanju zapovesti (sveti Jovan Zlatoust).
Ljubav ispunjava sav zakon. Voli svoga bližnjeg kao sebe samog. Jer, voliš li njega, voliš i sebe. Mrziš li, pak, njega, štetiš pre svega svojoj sopstvenoj duši. To je iskustvo! O mudre, životodavne zapovesti Božije! Kako je dobro vas ispunjavati! Kako je lako breme Hristovih zapovesti! Tvorčeva svemudrost, svemoć i beskrajna dobrota su spremni da se u tebe izliju, čim ti Njegovu zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjima počneš da slediš (sveti Jovan Kronštatski).
Gospod govori: Ko ima zapovesti moje i drži ih, toje onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam… Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i u njemu ćemo se nastaniti. Ko mene ne ljubi, reči moje ne drži (Jn. 14,21-24). Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj. U
U sledovanju zapovestima mi sa Hristom postajemo jedan duh. Ko kroz Isusovu molitvu hoće da izmoli zajednicu sa Bogom i blagodat Duha Svetog, neka celim srcem traži da živi po volji Njegovoj.
Mi nismo u mogućnosti da volju Božiju sledimo sopstvenom snagom. On sam govori: Ja sam put i istina i život… Bez mene ne možete činiti ništa.
Stoga se obratimo Njemu u neprestanoj Isusovoj molitvi i izmolimo božansku milost da živimo po Njegovoj volji:
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.
 
Primi me u svoju bićetvornu blagodat. Ako je On u nama, onda ne postoji stvar koju ne možemo da ispunimo:
Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *