NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

II

NEPRESTANA SRDAČNA MOLITVA I ISUSOVA MOLITVA

 

Neprestana srdačna molitva je

stalno prebivanje uma u srcu pred Bogom.

Isusova molitva je naročito podesna da dovede do srdačne molitve

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Pre početka bavljenja srdačnom molitvom dobro je da se o njoj ima što jasnija predstava, kako bi se ceo predstojeći put svesno, spokojno i sigurno prešao.
Neprestana molitva nije neki slučajni propis, nego bitno svojstvo hrišćanskog duha, skriveni život u Hristu (Kol.Z, 3). Ceo život u svim njegovim vidovima treba da bude prožet molitvom. Njena tajna leži u ljubavi prema Bogu. Slično nevesti koja je ispunjena ljubavlju, duša koja voli Boga srcem i umom neprestano boravi u Njemu: ona mu se uvek iznova obraća sa svom toplinom srca.
Tražite i naći ćete… Šta treba tražiti? Živo, stvarno opštenje sa Bogom. To dariva blagodat Božija. Jer, sav duhovni život dolazi od Duha Svetog. Međutim, svako mora sam da se potrudi i da svoj napor upravi na stalno sećanje na Boga. U tome, pre svega, pomaže Isusova molitva. Prebivaj pažljivo u srcu pred licem Božijim i govori:
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.
 
U tome leži cela suština. Budi pri tome svestan: srdačna molitva se sastoji u umnom prebivanju u toploj osećajnosti srca pred Bogom, u stalnom obraćanju Njemu. Tome služi Isusova molitva.
Na ovaj način se, pomoću Isusove molitve, u nama učvršćuje sećanje na Boga i bogomislije, i lice Božije zasijava kao sunce u našoj duši. Predmet izložen suncu se zagreva. Isto se tako i duša zagreva kroz bogomislije, budući da je Bog Sunce uma.
Življenje u bogozajednici u srcu, bez ikakvih predstava ili razmišljanja postiže se navikom. Um prosto boravi u srcu pred Bogom.
Suština molitve se sastoji u življenju pred licem Božijim, u stalnom saznanju i osećanju Njegove svudaprisutnosti, u uverenju da je On svuda, pa i u tebi, da svu tvoju unutrašnjost vidi i prozire, i to više nego ti sam sebe. Ovo saznanje se ne zasniva na predstavama, već na jednostavnom uverenju i osećanju da je to tako. Ko se nalazi u toploj prostoriji neposredno oseća toplinu koja ga prožima. Isto bi tako trebalo da se oseća naš unutrašnji duhovni čovek u odnosu na svuda prisutnog Boga, čije je Biće oganj.
Bogomislije je doživljavanje Duha Svetoga. Svi su veliki bezmolvnici živeli sa neprestano gorućim srcem pred Bogom. Jer, Bog zahteva srce, u kome su – svest, pažnja, um i cela duša. Ako je srce u Bogu, i sva duša je u Bogu, i čovek neprestano boravi u duhu i istini pred Njim. Čim se srce prema Bogu zagreje, nastaje strah Božiji, odmah se budi savest i proizvodi vatrenu revnost da se živi po volji Božijoj. Napor u tom pravcu u srcu razgoreva oganj ljubavi Božije. Ona počinje da spaljuje strasti, da unutrašnjeg čovek pretapa i u njemu sve oduhovljuje, dok se najzad celo čovekovo biće ne oboži. Po meri zagrejanosti srca prema Bogu i očišćenja unutrašnjosti, Božanska blagodat Duha Svetog se useljava u čoveka i ispunjava ga svojim darovima. Um tada sve više prebiva u neprestanoj srdačnoj molitvi pred životvornim Bogom.
Iskusni bezmolvnici [tj. molitveni tihovatelji], kao sveti Pajsije Veličkovski, svet srdačne molitve prikazuju sa dubokim strahopoštovanjem.
 

1. O SRDAČNOJ MOLITVI PRVE CRKVE

(po prepodobnom Pajsiju Veličkovskom)
 
Srdačna molitva je bila neprestano zanimanje svih bogonosnih otaca drevne Crkve, sijajući kao sunce među pustinjacima na Sinajskoj gori, u Egipatskoj pustinji, oko Jerusalima i po svom Istoku, a zatim u Vizantiji, na Svetoj Gori i ostrvima, te širom Rusije. Mnogi su se oci predavali ovoj svetoj molitvi i kroz nju razgorevali u serafimskoj ljubavi prema Bogu i svojim bližnjima. Kroz nju su postali strogi čuvari Božijih zapovesti, čisteći srce i dušu od svih poroka starog „telesnog čoveka“, i udostojivši se da postanu izabrani sasudi Duha Svetoga.
Njegovim Božanskim darovima ispunjeni, oni su postali svetila i plameni stubovi sveta, upravljajući rečju i delom bezbrojne ljudske duše pouzdanom spasenju. Mnogi od ovih prosvećenih bogovidaca su po Božijem nadahnuću pisali svoja uputstva o srdačnoj molitvi. Ona su ispunjena mudrošću Svetoga Duha i u svojoj blagodatnoj snazi su bliska Svetom Pismu.
Sve se to dešavalo po promislu Božijem da ovo božanstveno delanje ne bi palo u zaborav. Neka ovde bude preneto nešto od suštine te molitve, onako kako su učili blagodaću Duha Svetoga prosvećeni bogonosci. Sve te pouke zasnivaju se na jevanđelskom kamenu.
 

a. Poreklo i cilj neprestane srdačne molitve
 

Vapij iz dubine svoga bića k Bogu i svoju molitvu učini posvećenjem.

(prepodobni Pajsije Veličkovski)
 
Bog, kao čistu žrtvu, traži skrivenu i iz dubine srca prinošenu molitvu: A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6, 6). Ova se molitva prinosi sabrano, u potpunom smirenju, u najunutarnjijem umilenju, u pokajanju srca i bolu duše. Moli se dakle, i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.
Ova sveta molitva, koja postaje delatna snagom Božanske blagodati, čisti čoveka od svih strasti, pomaže mu da najrevnosnije sledi Božije zapovesti, održava ga nepovređenog u svim napadima nenavisnika, i raspaljuje neiskazanu ljubav prema Hristu (Rim. 8,35). Sam Bog je prvom čoveku bio podario unutrašnju molitvu. On ga je stvorio po svome obrazu i uveo ga u raj blaženstva da obrađuje i čuva besmrtne vrtove, tj. da rađa najčistije, najuzvišenije, najsavršenije misli, da prebiva čistog srca i duše u bogodarovanoj umnoj molitvi, u blaženom bogoviđenju, i da molitvu čuva nepromenjenu kao zenicu oka svoga. Kad je prvi čovek odstupio od neprestane molitve, poslušao kušača i pao pod njegov uticaj, na njega se odmah spustio veo tame. Njegovo se duhovno oko za Boga zatvorilo, otvorivši se za svet strasti i požuda. Tako je on izgubio svoje prvobitno stanje i odao se grehu i smrti (prepodobni Makarije Egipatski).
Iz ove izgubljenosti, čoveka je ponovo spasla srdačna molitva.
Po predanju Crkve, prva se Majka Božija obratila Bogu sa unutrašnjom sabranošću uma u srcu. Time je ona prinela najsvetiju prigodnu žrtvu, oslobodila se od svih drugih veza, i sabrala svu svoju pažnju – kao u žiži – u neprestanoj božanstvenoj molitvi srca. Njome se ona bavila u Svetinji nad svetinjama, uzdignuta iznad svakog nemira, predstava i stvari – u ćutanju i molitvi pred Bogom, otvorivši novi put ka nebu, i sa njega gledajući slavu Božiju. Čista, neprestana srdačna molitva vodila je Djevu Mariju do najvećih visina bogoviđenja i do oboženja – sve dok nije postala obitalište neuhvatljivog Slova Božijeg.
Posvećenje srdačne molitve (koju razum prinosi na oltaru srca u najunutarnjijem sabiranju) vodi ka bogoviđenju. Svaka vrlina je samo lek protiv strasti i bolesti duše, dok je bogoviđenje plod zdrave duše i vrhunsko ispunjenje delatne molitve srca. U najdubljoj sabranosti neprestane molitve koja vodi preko svega zemaljskog ka Bogu, čovek biva obožen. On se bliži istovremeno nepristupnom, najsvetijem načinu postojanja. Ko istraje u nepodeljenoj pažnji pri neprestanoj molitvi, ko na taj način očisti srce svoje, i ko se tim putem preda neiskazanoj uzvišenoj svetlosti koja premašuje svako znanje i osećanje – ugledaće Boga u sebi kao u ogledalu.
 

b. Srdačna molitva se zasniva na Svetom Pismu
 
Neprestana srdačna molitva temelji se na celosnom učenju Svetog Pisma o unutrašnjoj molitvi. To učenje počinje sa Hristovim rečima: A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju (Mt.6, 6). To znači da u odaji svog srca treba sabrano stajati pred Bogom.
Kad se moliš nemoj govoriti mnogo (Mt.6.7), već se Bogu obrati prosto i iskreno u smirenju. Obrazac neka ti bude carinik u hramu. On je u kratkim rečima ispoljio svoju srdačnu potrebu: Bože, milostiv budi meni grešnome, i njegova molitva bi uslišena. Volim reći pet reči umom svojim, negoli hiljade reči jezikom (1.Kor.14,19).
Sećaj se neprestano Gospoda Boga, po reči: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest (Mt.22,37). Celim srcem voleti znači: voleti celim bićem, telom, dušom i duhom (Ps.119,145). Voli ga ma gde da si, bilo šta da radiš. Jer, gdeje blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Hvala je Njegova svagda u ustima mojim (Ps.34,1). Po apostolu Pavlu, sve što se radi, govori ili misli treba činiti u slavu Božiju.
Molite se bez prestanka (1.Sol.5,18). Gospod Isus Hristos uči da se sve vreme straži i da se moli (Lk.18,1). Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7-8; Lk.11,5-10). Treba se „svagda moliti Bogu i ne klonuti“ (Lk.18,1-8).
Ne uznemiravajte se (Lk. 12,29) znači: ne puštajte svoj razum da luta, jer su uska vrata i tesan put što vode u život (Mt. 7,14). Blaženi siromašni duhom, koji ni jednu izlišnu misao ovoga sveta ne prihvataju. Treba uvek da se molimo i da Boga u duhu i istini proslavljamo.
Ali, svakodnevne misli i brige za fizički opstanak udaljavaju od Carstva Božijeg, koje je unutra u nama. One nas ometaju da u duhu prinesemo žrtvu na oltaru srca, koje je hram Boga živoga, čiji Božanski duh u nama prebiva. Stoga sledi zapovest budnosti: Bdite i molite se da ne padneteu iskušenje (Mk.14,38). Sa svom pažnjom čuvajte srce svoje (Prič.4, 23). Jer od srca dolaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud; krađe, lažna svedočenja, hule… što pogani čoveka (Mt.15,19-20). Pazite na vašu unutrašnjost da vaše srce ne bi skrivalo što bezakono. Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga (Rim.7,22-23). Tako nam ostaje da čistimo unutrašnji sasud srca, da bi i spoljašnje sve bilo čisto (Mt.23,26).
Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni verom (1.Pt.5,8-9). Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). Kao najsnažnije oružje nevidljive borbe protiv neprijatelja služi ime Gospodnje: Imenom mojim izgonićete demone (Mk.16,17).
Molite se u ime Isusa Hrista: Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena. I što god zaištete u ime moje, to ću učiniti (Jn.16,24;14,13). Bez mene ne možete činiti ništa. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi rod (Jn.15,5).
Molite se u duhu i istini: Bog je duh. Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju (Jn.4,24). Niko ne može reći: Isu sje Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3).
Trudite se da otkrijete Carstvo Božije unutra, u sebi: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). Ono se samo trudom postiže i zadobiće ga oni koji se podvizavaju.
Da se to postigne, pomaže neprestana – srdačna molitva. Ona nas uči da ispunjavamo zapovesti Božije; ona čisti unutrašnjost i vodi ka useljenju Boga u nas: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23).
 

v. Srdačna molitva ispunjava darovima Svetoga Duha
 
Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu (Jn. 14,26).
Prosvećeni oci su razumeli ova uputstva i ulagali sav svoj trud na neprestanu srdačnu molitvu. Oni su hteli da kroz unutrašnje prizivanje Isusa Hrista straže nad svojim srcem i da ga istovremeno čiste, sa uverenjem da će time zadobiti i sve druge vrline. Bez čistote srca nijedna vrlina ne može na duže vreme da se ostvari (prepodobni Simeon Novi Bogoslov).
Tako prosvećeni oci svoja učenja o osvećenju unutrašnjom, razumom u srcu uznošenom, molitvom zasnivaju na temelju Svetog Pisma. Mnogi od njih su nam ostavili uputstva puna duhovne mudrosti. Oni nam pokazuju neustrašive unutrašnje borbe, uče nas umetnosti da ime Isusa Hrista, kao nepobedivi vatreni mač duha, upotrebimo protiv nenavisnika, i da božanstvenu Isusovu molitvu prinosimo valjano sa umom u srcu.
 

g. Srdačna molitva je duhovna umetnost
 
Bogoozareni oci drže da je obavljanje umne molitve – umetnost. Ona se sastoji u tome da se razum u budnom trezvoumlju pričvrsti sa gornje strane srca i tako ukroćuje sve vrste iskušenja; da vidi kako, kad, otkuda i u kojoj meri se ona približavaju, te da protiv njih upućuje molitvu. Kad se ona izgube, on se opet vraća na svoje stražarsko mesto (prepodobni Jovan Lestvičnik).
Budno trezvoumlje je duhovna umetnost koja, uz Božiju pomoć, sasvim oslobađa od strasnih pomisli, reči i postupaka (prepodobni Isihije Jerusalimski).
Dođite i ja ću vas naučiti umetnosti – ili bolje – nauci natčulnog života, koja svoje delatnike bez muke i opasnosti vodi u bestrašće.
Umna molitva se označava kao umetnost ili nauka svakako stoga što bez uputstva iskusnih jedva ko može sam da je izuči. Delotvornu molitvu može da upražnjava svako, ali visoka umetnost, tajanstveno osvećenje razuma u srcu, nije moguća bez uputstva.
 

d. Kakvu pripremu zahteva srdačna molitva?
 

Bogomislije ili srdačna molitva

viša je od svakog drugog posla i vrhunac je vrline,

kao ljubav Božija

(prepodobni Isaak Sirin)
 
Sveta srdačna molitva dejstvuje kroz milost Božiju, čisti čoveka od svih strasti, podstiče ga da Božije zapovesti revnosno drži i čuva od svih iskušenja i zastranjenja. Ova božanstvena molitva predstavlja vrhunac svekolikog duhovnog dela i vrline. Ona je najviše ostvarenje razuma u unutrašnjosti srca. Međutim, ona podleže veoma tananim zamkama kušača.
Stoga, onaj ko traži da izuči srdačnu molitvu mora da sledi Jevanđelju, tj. da ostavi svojemislije i svojevoljnost, te da uzme jedino mišljenje, osećanje i htenje Jevanđelja. Neophodnoje da kroz pravu poslušnost razuma postanemo slobodni od svih maštanja, briga i strasnih pokreta. Jedino se smirenjem, koJe proističe iz poslušnosti, mogu izbeći sve mreže zabluda; Jedino se njime može napredovati u unutrašnjem delu u tišini i sabranosti.
Ko ima sreću, srešće iskusnog duhovnika kome se može sasvim poveriti. Ali, ako se on ne nađe, budući da su takvi duhovnici danas retkost, mogu se koristiti uputstva iz Jevanđelja i spisa drevnih otaca. Ti spisi sadrže potpuna uputstva o srdačnoj molitvi. Udubi se sa smirenjem u njih, trudi se da im slediš i milost Svetoga Duha, koji preko njih deluje, naučiće te potrebnom. Sam Hristos biće tvoj učitelj u neprestanoj srdačnoj molitvi.
 

đ. Šta je srdačna molitva po svojoj osobenosti i dejstvu?
 

Sveta, umna molitva, koja se milošću Božijom ostvaruje,

čisti čoveka od svih strasti,

pokreće ga na revnosno ispunjavanje zapovesti Božijih

i štiti od svih strela i zastranjenja koja dolaze od neprijatelja

(prepodobni Pajsije Veličkovski)
 
Po svojoj osobenosti srdačna molitva je opštenje i sjedinjenje sa Bogom, a po svome dejstvu – izmirenje i mir sa Bogom, očišćenje od greha, most preko svih iskušenja, bedem protiv briga, pobedonosna borba i savlađivanje svih borbi, usahnuće srdžbe, potištenosti i očajanja, neiscrpna delatnost, izvor vrline i unutrašnjih darova, neprimetni napredak, hrana duše, prosvećenje razuma, potvrda pouzdanja, ogledalo unutrašnjeg stanja. Prava molitva je predukus Božijeg suda i Njegove slave (prepodobni Jovan Lestvičnik).
Molitva je za početnika žar radosti koja iz srca struji, dok je za savršene – dejstvujuća svetlost. Molitva je neposredna vera, poznavanje pouzdanosti, delatna ljubav, Božije otkrivenje, radosna blagovest srca, delo, hrana i snaga anđela, izvesnost spasenja, znak prosvećenja i svetosti, poznanje Božije, otkrivenje Božije milosti i blagodati, darivanje Duha Svetog, svetlosni zrak duhovnog sunca, milost Božija, mudrost Božija i početak lične mudrosti.
Molitva je vrhunac svih dobrih težnji, budući da u neprestanoj molitvi od Gospoda možemo da izmolimo sve vrline. U molitvi se dostojni pričešćuje Božijom svetlošću i njegov se razum sjedinjuje u neiskazanoj ljubavi sa Bogom. U onome ko se primorava da neprestano prebiva u molitvi razgoreva se vatrena težnja ka Bogu i on, po svojoj meri blagodati, dobija duhovno osvećenje i savršenstvo (prepodobni Makarije Egipatski).
Straženje razuma u srdačnoj molitvi je svetlonosno, munjevito, te širi svetlost i proizvodi vatru. Od nerazumnog i nekorisnog, čovek postaje čist, plodonosan i mudar u Hristu. Da, mi postajemo vidioci, sagledavamo neiskazane tajne Božije, hrlimo najčistijoj i neizmernoj svetlosti, dotičemo je se, živimo i prebivamo u njoj i osećamo njenu dobrotu (prepodobni Isihije Jerusalimski).
Ova Božanstvena molitva dariva Duha Svetog i sve duhovne darove. Ona čisti srce i odgoni protivnika, oslobađa od greha, leči telo i dušu i vodi ka nastanjenju Hristovom u nama. Ona je izvor božanskih misli i sagledavanja, istočnik prosvećenja, izvor blagodati i spasenja, budući da u nas usađuje spasonosno ime Isusovo (prepodobni Simeon Solunski).
Ko se, znajući spasonosno dejstvo srdačne molitve, ne bi razgoreo revnošću da je neprestano obavlja kako bi uvek u duši i srcu nosio Hrista sa neiskazanom ljubavlju.
 

2. O ISUSOVOJ MOLITVI
 

Isusova molitva je isprobano, blagodatno sredstvo

za postizanje neprestane srdačne molitve

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Postoji jedno blagodatno sredstvo (koga veoma malo ljudi imaju u vidu) da se utiče na ljudsku dušu. Ovo sredstvo počiva u unutrašnjem molitvenom prizivanju imena Isusa Hrista. Ono poseduje dragocenu osobinu da nam postojano stoji na raspolaganju, u svako vreme i na svakom mestu: u crkvi, kao i kod kuće, usput i pri svakom poslu.
Prizivano s verom, ovo ime silno dejstvuje. Suština, međutim, ovog prizivanja nije u prostom izgovaranju reči, nego u stalnom molitvenom sećanju na Isusa Hrista, u neprestanom obraćanju Njemu.
Same reči molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me jesu spoljašnji izraz misli i osećanja koje sadrže. Stalno upražnjavana, ova molitva nas približava Isusu Hristu, čini nas Njemu srodnim i povezuje nas sa Njim. Neprestano bogosagledavanje postaje istovremeno budni čuvar naše unutrašnjosti, svih naših misli i osećanja, ne dopuštajući da nas se dotakne išta nečisto ili nedostojno. Pažnja se okreće Bogu, što pomaže da se savladaju izlišna maštanja, da se srce sačuva od loših pokreta, da se sredi unutrašnjost i učvrsti vera i molitva.
Taj unutrašnji red ogleda se u svim rečima i postupcima čovekovim. Ako se ne privikne da u unutrašnjosti srca sledi volju Božiju i Njegove zapovesti, čovek ih ni u spo-ljašnjem ponašanju neće održati. Od toga zavisi sve (prepodobni Isihije Jerusalimski).
U tom najvažnijem postignuću u našem unutrašnjem životu, Isusova molitva i Hristos sam, pružaju nam nenadoknadivu pomoć. On, naime, posredstvom ove molitve ostaje stalni Obitavalac našeg srca.
Spisi svetih otaca osvetljuju prirodu i značaj Isusove molitve. Oni obrađuju pitanja koja se odnose na njeno neposredno praktično upražnjavanje. Jer, pitanje o molitvi kao i o hrišćanskom životu ne može se rešavati samo teoretski.
U svojoj najdubljoj osnovi i prirodi, Hrišćanstvo može da se shvati jedino kroz praktičnu primenu pri duhovnom uzrastanju razuma i srca. Ako hoće da se ide dalje od upoznavanja spoljnih formi i od teoretskog pregleda istina Hrišćanstva, mora se pristupiti postepenom životnom spoznavanju kroz iskustvo i duhovni napor. Isto to važi i za molitvu. Mogu se posedovati i najobuhvatnija teoretska saznanja o njoj, sva nauka o napredovanju u molitvi, a da čovek sam ne može da se moli. Sasvim je nešto drugo poznavanje verskih istina, od njihovog iskustvenog upražnjavanja. Tako se i Isusova molitva ne može upoznati samo kroz teoretska saznanja, već kroz praktikovanje. Za ljude sa prostim verujućim srcem ona ne predstavlja nikakvu teškoću.
Onima, pak, koji žive samo u apstraktnim mislima, pada teško da dođu do opita u Isusovoj molitvi. Ipak, to ne treba da zbunjuje, jer se ta mogućnost nikome ne uskraćuje. Molitvenost je prirodna osobina svakog čoveka. Onaj koga Gospod poseti kroz teške lične probe, ili gubitak njemu dragog bića, odmah se moli celim srcem i dušom. To znači da svako poseduje izvor prave molitve. Taj se izvor otvara ili kroz naše molitveno povlačenje u sebe, ili iznenada, kroz „svrdlo Božije“ (starac Leonid Optinski).
Isusova molitva, koja se obavlja pravilno, po uputstvima iskusnih, postepeno nas privikava unutrašnjem sabiranju. Ona pomaže da u srcu pronađemo izvor žive, samodelatne, neprestane molitve koja nas sjedinjuje sa Isusom Hristom. Ova molitva kao stražar čuva srce od svih nečistih pokreta, pružajući dubok mir i duhovnu čvrstinu i rukovodeći ceo unutrašnji i spoljašnji naš život. U tome je njen značaj.
Odgovor na pitanje kako Isusova molitva može da se izuči daju iskusni. Neka to ovde bude samo kratko pomenuto: Isusovoj molitvi treba da se pristupi sa strahopoštovanjem i skrušenim srcem. Ona treba da se izgovara pažljivo, polako i prosto – glasno ili tiho. Pri tom se više radi o kakvoći, nego o učestalosti.
Ipak je dobro da se kao pravilo dnevno uzme jedan izvestan broj molitava, kako molitvoslovlje ne bi bilo prepušteno slučaju. Ko se moli neka bude svestan da stupa u neposrednu blizinu Božiju. Stoga treba da se potrudi da svoj život vodi na od-ovarajući način. To takođe znači da delo molitve treba da se obavlja sa punim strpljenjem i da se ne očekuju neka visoka postignuća. Počinje se prosto tako što se redosled reči izgovara polako, sa strahopoštovanjem i u skrušenosti srca, što razum i srce počinju postepeno, sami od sebe, da slede molitvu. Molitva vremenom zahvata dušu i vodi je u stanje mira, tišine, čistote, unutrašnjeg reda i radosti, uz neprestano boravljenje pred Bogom. Pri svemu tome potrebno je strpljenje, smirenje i – vreme.
Time Isusova molitva postaje najvažnija i najneophodnija delatnost u hrišćanskom životu.
Jer, i najobilnije teološko znanje, i najveća načitanost, kao isključiva postignuća razuma, ostaju samo mrtva dobra, ukoliko ne zahvate dubinu srca i ako njima nije prožet svaki životni korak čovekov.
 

a. Carinikova molitva u hramu
 

Ljubav Božija je neizmerna.

Koliko god često ga prizoveš u molitvi: „Pomiluj me“,

Isus Hristos će u tajnosti odgovarati:

„Sine, oprošteni su ti tvoji gresi“

(Razgovori stranika sa duhovnim ocem)
 
Isusova molitva počiva na stalnom, pažljivom, skrušenom prizivanju Božanskog imena Isusa Hrista, na živom saznanju Njegovog prisustva, na molbi za blagodat Svetoga Duha sa ciljem da naš um i srce sa Njim sjedinimo. To je Hristu upućena molitva carinika u hramu:
 
„Isuse Hriste, Sine Božiji, milostiv budi meni grešnome.
Isuse Hriste, pomiluj me. Pokri me svojom blagodaću“.
 
Ona pripada kratkim molitvama koje su naročito podesne da se često i sabrano ponavljaju dok se stoji pred Bogom, kako bi se srce prema Njemu zagrejalo.
Pri svakoj molitvi razum treba pažljivo da prati reči, a srce toplo da im saoseća. Međutim, u isto vreme navaljuju svakojake predstave. Neizvežbani razum se tad udaljava od molitve, a srce se hladi.
Da bi se razum sabrao i srce naviklo na saosećanje, iskusni oci su odabrali kratke prizive i učestano ih ponavljali. Kratka učestana molitva čini da se svakog časa nalazimo pred Gospodom, da ga toplo i iz dubine prizivamo. U molitvi ne treba tražiti mnoge reči kako se um ne bi rasejao. Moli se Bogu prosto, od srca.
Pred Srceznalcem jedva da su potrebne reči: jedna reč je spasla razbojnika, jedan uzdah carinika je bio uslišen.
Kroz svekrepko Ime Gospodnje, Isusova molitva postaje delotvornija od svih drugih kratkih molitava, pri toploj, čvrstoj veri u Njega svudaprisutnog, svevidećeg, koji sve čuje i koji je spreman da podari ono što se od Njega traži. Njegovo ime skriva u sebi silu Slova, Za Njega se kaže: Bog mu darova Ime koje je iznad svakog imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Fil. 2,9-10).
Razmotri dobro Sveto Pismo pa ćeš videti kako se ime Gospodnje u njemu svuda proslavlja i kako se Njegova spasonosna sila svuda ističe. Pregledaj spise bogoozarenih otaca pa ćeš videti da svi oni, bez izuzetka, nalažu da se Isusova molitva upražnjava i da je označavaju kao najjače oružje na nebu i na zemlji (Lestvica), kao jedno od Hristovih najviših zaveštanja i naša najdraža uteha (prepodobni Kalist i Ignjatije, Dobrotoljublje).
Iako prosta i kratka, Isusova molitva sadrži sve elemente prave molitve, svu punoću bogoopštenja. Ona je slavljenje, ispovedanje i molba istovremeno. Njena punoća se ispoljava u njenom sastavu. Prvi deo: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji – uzvodi um ka Gospodu svega života, slavi Božansku veličinu Hristovu i tajnu Njegovog spasonosnog dela.
Ko oslovljava Hrista kao Sina Božijeg, kao nekad apostol Petar, posvedočava: Ti si Hristos, Sin Boga živoga.
Drugi deo: pomiluj me grešnog – u pokajanju priznaje slabost i ogrehovljenost ljudskog roda, kao i našu sopstvenu.
Mi kažemo: „Pomiluj me“, čime svedočimo tajnu Njegovog spasonosnog dela, priznajući ga kao našeg jedinog Spasitelja – Onoga koji je naše biće primio u svoje Božansko Biće i kroz svoj život, smrt i Vaskrsenje ga oslobodio od greha. U tome počiva, kao što je poznato, suština Hrišćanske vere. Apostol Jovan svoje Jevanđelje zaključuje rečima: A ova su zapisana da verujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u ime Njegovo (Jn.20,31).
Isusova molitva je molitva pokajnog grešnika, jer je srdačno pokajanje osnova celog hrišćanskog života. Priznavanje prestupa čisti savest, a svest o sopstvenoj slabosti smiruje srce.
Nijedna reč ne može jasnije i suštinskije da izrazi čežnju i molbu grešne duše od prozbe: „Pomiluj me„! Nema sveobuhvatnije reči. To je više nego molba puna straha zbog neizvesnosti oproštenja i skidanja kazne: to je zov sinovske ljubavi koja se poverava Božijem milosrđu, koja smireno sagledava svoju sopstvenu slabost i moli za duhovnu snagu kako bi se oduprla iskušenjima. Prosjak u svojoj nuždi ne očekuje samo oslobođenje od duga, već i nove darove. Tako i bludni sin stoji pred Ocem: „Oprosti mi moje grehove, pomozi mi da svoj život promenim, daj mi snagu da ti težim celim srcem, razumom i voljom“ (Razgovori stranika sa duhovnim ocem, V razgovor).
Isusova molitva je oprobano sredstvo za postizanje neprestane molitve, za svikavanje na život u prisustvu Božijem. Treba neprestano prizivati ime Božije. Ali, ne treba ostati samo na tome. Suština stvari ne leži u rečima, nego u veri i predanosti Bogu. Sve počiva na slobodnom i svesnom obraćanju Njemu.
Najvažnija je svest da se živi pred licem Božijim. Ova svest ja najjači podsticaj za razvoj duhovnog života. Ako se celim bićem udubiš u Isusovu molitvu, tvoj um će se sabrati, te ćeš doživeti snagu u Bogu i biti nerazdvojno sa Njim, bilo šta da činiš. Međutim, snagu ove molitve nemoj tražiti samo u ponavljanju reči, već u obraćanju srca i uma k Bogu. Živo, neprestano bogomislije i život pred licem Božijim osnažuju strah Božiji i budnost u odnosu na unutrašnja stanja i postupke. Time u srcu počinje hrišćanski život – dobrovoljno sledovanje Hristu.
Doživljavanje i osećanje Isusove molitve približavaju nas Hristu, povezuju nas sa Njim, čine nas bliskim sa Njim. Neprestano sećanje na Njega postaje stražar koji ništa prljavo ili nedostojno ne pušta u nas. Tako se um čuva od dosadnih maš-tanja, a srce brani od nečistih pokreta. Ovaj unutrašnji poredak se ogleda u svim spoljašnjim postupcima i rečima. Čovek koji u svojoj unutrašnjosti ne sledi volju Božiju i Njegove zapovesti, ni u spoljašnjem ne može da ga sledi (prepodobni Isihije Jerusalimski). Isusova molitva nam ukazuje neprocenjivu po-moć u najvažnijem – u gospodarenju nad našom unutrašnjošću. To, u stvari, čini sam Hristos, koji kroz molitvu postaje stalni Obitavalac našega srca.
Što se više povezuje sa Isusovom molitvom, srce se više zagreva. Utoliko molitva postaje i samodelatnija, a vatra Duha se zapaljuje i raspaljuje. Stoga ova molitva obuhvata unutrašnji poredak onih koji su zadobili klicu savršenog unutrašnjeg života.
 

b. Isusovom molitvom može svako da se bavi
 

Nemoj da misliš da činiš nešto naročito

moleći se Isusovom molitvom.

To je prirodna dužnost svakog čoveka

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Neiskusan čovek misli da je Isusova molitva stvar samo naprednih, duhovnih ljudi. Međutim, nije tako. Svaki čovek može i treba da je upražnjava, ukoliko ozbiljno teži unutrašnjem napretku i preobražaju svoje duše. Kao što je bez jela i pića nemoguće živeti, tako je bez Isusove molitve nemoguće postići bilo šta duhovno i osloboditi se unutrašnjih iskušenja. Maštarije i telesna uzbuđenja, koja bez naše volje navaljuju na srce i u njemu se utvrđuju, jedino Isusova molitva može da protera. Nemoj se nadati da ćeš bez imena Hristovog ma šta postići, čak i ako se usiljavaš da izbegneš grube grehe. Nema moćnijeg oružja ni na nebu ni na zemlji: svojom sopstvenom snagom je nemoguće osloboditi se od gorkih misli, tj. otpadaka u svinjskom koritu. To ćemo uspeti jedino ukoliko težimo nebeskom hlebu koji zasićuje za svu večnost.
Stoga, iskusni oci od svakog Hrišćanina zahtevaju da svim srcem priziva ime Isusovo protiv svakog iskušenja: „Ja vas molim, braćo, ne napuštajte nikako Isusovu molitvu, već je izgovarajte neprestano, pri jelu i piću, pri radu i kad ste na putu, da biste uvek bili naoružani“. Bogomislije duši razotkriva šta se u njoj nalazi. Prvo joj dolazi do svesti ono rđavo u njenom srcu, a kasnije i ono dobro. Spočetka bogomislije stavlja u pokret svu đavolju snagu, a potom je ukroćuje. Tako molitva uspeva da otkrije u nama prebivajući greh, a potom i da ga uništi. Ime Isusa Hrista prodire u dubinu srca, gde nalazi i vezuje neprijatelja, te oslobađa i oživljava dušu. Stoga uvek prebivaj sa imenom Božijim kako bi se srce sjedinilo sa Gospodom. Ipak, potreban je veliki trud dok se neprijatelj protera i Hristos se ne useli u srce (sveti Jovan Zlatoust).
Isusova molitva prosvećuje, učvršćuje i oživljuje molitvenika, pobeđuje sve vidljive i nevidljive neprijatelje i uzdiže k Bogu. Ona je svekrepka i svedelatna. Otuda, samo po sebi, sledi da se svakom čoveku koji počinje da traži Boga, pored spoljašnjih uputstava, istovremeno daje i puno ukazanje o obavljanju Isusove molitve. Njom se mi čistimo i utvrđujemo, duhovno progledavamo i otkrivamo jedan novi unutrašnji svet.
Bez poznavanja ovoga puta najveći broj ljudi ostaje samo pri fizičkim ili duhovnim upražnjavanjima i besplodno troši svoje životno vreme i trudove (sveti Teofan Zatvornik).
 

v. O naročitom dejstvu Isusove molitve
 

Šta se traži Isusovom molitvom?

Traži se da se iskra Božije blagodati useli u srce,

te da započne neprestana molitva

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Naročito dejstvo Isusove molitve sprovodi se čestim, neprestanim prizivanjem Gospoda, tj. jedinim silnim sredstvom za zadobijanje savršene molitve, kao i za zadobijanje svih duhovnih darova. Svaka vrlina i sposobnost jesu dar Svetoga Duha koga dobija samo onaj koji se neprestano moli:
Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5).
Molite se nepokolebivo. Molite se i bićete uslišeni.
I šta god zaištete u ime moje, to ću učiniti (Jn.14,13).
Za sve u životu neophodno je moljenje. Svo spasenje leži u molitvi.
 
Šta čovek može slobodno i svesno da učini za svoje spasenje ako ne ume pravilno da se moli (s obzirom da bez molitve ništa ne može da postigne)? On može često da se moli: količi-na molitve je prepuštena njegovoj volji i snazi, a kvalitet daruje sam Gospod. Ovo iskustvo produbljuje naše smirenje.
Često moljenje otvara tajanstveni pristup pravoj molitvi – a time i veri i ispunjavanju zapovesti. Glavno, čak jedino dejstvujuće sredstvo za duhovno savršenstvo jeste česta, a potom i stalna molitva – ma koliko oskudna bila. Ako još nisi u stanju da se moliš Bogu u duhu i istini, ako se tvoje srce još ne zagreva unutrašnjom molitvom – prinesi barem ono što uvek stoji u tvojoj vlasti i u tvojoj snazi. Neka bi se makar tvoje usne navikle da silno ime Isusa Hrista često, stalno prizivaju. To je svakom čoveku moguće.
Učestalost privodi navici koja postaje druga priroda, a vremenom i razum i srce dolaze u odgovarajuće stanje. Često moljenje je jedino sredstvo za zadobijanje čiste, unutrašnje molitve. Snaga imena Božijeg pri čestom prizivanju donosi svoj plod. Budi budan i ne prestaj da prizivaš ime Božije. Ne mari što je tvoj razum rasejan i tvoje srce nečisto. Ne brini se za to i moli se i dalje: molitva će sama sobom sve u tebi da očisti. „Onaj koji u tebi boravi jači je od svega“.
Ako si shvatio da učestalost molitve (pri svoj našoj slabosti) tako snažno deluje, i da je svakom čoveku bez daljnjeg pristupačna, te da stoji u njegovoj ruci – odluči se i Isusovu molitvu obavljaj koliko god češće možeš (Razgovori stranika sa duhovnim ocem).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *