O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
SEDMA BESEDA
KAKAV POSTAJE POSVEĆENIK U SVETE TAJNE POŠTO SVOJIM TRUDOM OČUVA U SEBI BLAGODAT KOJU JE KROZ NJIH STEKAO
 
Pošto je već rečeno kakav treba da postane onaj ko je u svete Tajne posvećen i kakvim putem treba da hodi da bi sačuvao ono što je kroz svete Tajne zadobio, ostaje nam da razmotrimo šta će biti ukoliko to sačuva i kakvim će se pokazati ako svoj trud priloži božanskoj blagodati. Jer, ono što sačinjava duhovni život, a što je sve pojedinačno bilo predmet zasebnog poglavlja ovog našeg izlaganja, jeste s jedne strane blagodat koja proishodi iz svetih Tajni, a sa druge strane, staranje onih koji su blagodatni dar primili i njihovo nastojanje da ga očuvaju. A sada, pošto je taj život već ustanovljen, preostaje nam da ga u potpunosti sagledamo, da pokažemo u čemu je sprega ovo dvoje, da vidimo do koje mere sve čovekove vrline mogu ići pod ruku sa božanskom blagodaću.
2. Ovo možemo ostvariti ako se obazremo na nekoga ko je sačinjen od oba ova činioca; kao kada neko hoće da pokaže šta je zdravlje i kakva je korist od njega, pa to najbolje postigne tako što nam pokaže najzdravijeg čoveka. Imajući, dakle, pred očima onoga koji je tako živeo i ispitujući ga sa svih strana, spoznajemo njegovo zdravlje i njegovu lepotu; ali, nemojmo zagledati ništa od onoga što ga ukrašava, čak ni ako blista od čudesa koja čini, ili ako je takvu blagodat primio od Boga, već posmatrajmo isključivo njega samog i njegov vlastiti ukras, odnosno vrlinu njegove duše. Jer, zbog čudesa može neko imati predstavu da je taj čovek značajan, a to bi bio dovoljan dokaz njegove vrline; iskusiti, međutim, same načine njegovog života, znači spoznati samoga čoveka.
3. No, šta će čoveku znaci i predstave, kad na neposredan način može doći do saznanja, i zašto bi kao dokaz tražio čudesa, kad se i sam može dotaći tih stvari? Čudesa ne bivaju obavezno dokazi vrlinskog života. Ona, naime, nisu prisutna kod svih svetitelja, niti su, opet, svi oni koji su činili čudesa bili delatelji vrline. Jer, mnogi od onih koji su velike stvari pred Bogom postizali, nikakva čudesa nisu činili, a istovremeno, neki od zlih ljudi behu u stanju da pokažu takva čudesna dela. Onima, dakle, koji Hrista prizivaju, ništa nije nemoguće učiniti – ne zato što im to njihov način života omogućuje, već da bi se time otkrio Onaj Koga prizivaju.
4. Zbog toga su za sticanje vrline potrebne i svete Tajne i svaki trud; nijedan svetitelj, međutim, nije bio u stanju da dokuči na koji način treba da se podvizava kako bi stekao mogućnost da čini čudesa. I ne samo to. Kada u njihovom životu nije bilo čudesa, oni nikakvu želju za čudesima nisu imali niti su ih tražili, a kada su, opet, ova bila prisutna, nije im bilo dopušteno da se zbog njih raduju: „Ne radujte se tome, veli Jevanđelje, što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša zapisana na nebesima“.[1] Prema tome, pošto čudesa čoveku ne donose vrlinu i pošto ne mogu biti njen pokazatelj onda kad postoje, neprirodno je da neko traži čudesa kako bi se uverio u postojanje vrline. Dešava se, međutim, da neki čovek ima izvesna viđenja i u stanju je da primi otkrivenja, ili da sve tajne zna (a i to ponekad biva kod onih koji žive u Hristu) – no ne treba zbog toga da mu odajemo priznanje i da mu se divimo; jer, to ne sačinjava i ne izgrađuje duhovni život, odnosno ovi darovi ništa ne doprinose vrlini onoga ko se samo na njih obazire. Na to ukazuje i blaženi Pavle kada piše Korinćanima: „Ako znam sve tajne i sve znanje… a ljubavi nemam, ništa sam… onda sam kao zvono koje ječi ili kimval koji zveči“.[2]
5. Prema tome, ostavljajući po strani sve ostalo, obratimo pažnju na samu želju duše, od koje zavisi hoće li čovek biti valjan ili zao, hoće li posedovati istinsko zdravlje ili bolest, i uopšte, hoće li biti živ ili će mreti. Kad je želja čovekova blagočestiva i usmerena samo ka Bogu, to je blaženi život. Jer, delo svetih Tajni i izučavanja života Hristovog čini da htenje čovekovo bude upravljeno ka jedinom istinskom dobru. Može se, dakako, videti da samo to dobro predstavlja jedini cilj celokupnog staranja Božijeg za ljudski rod, i da svako obećanje dobara i svaka pretnja kaznom vodi ovome. Uostalom, zbog toga dobra Bog nam je i sazdao ovaj svet, uspostavio zakone, poslao nam bezbrojne darove i kaznio nas mnogim nedaćama, kako bi nas obratio ka Sebi i kako bi nas ubedio da samo Njega želimo i ljubimo.
6. Jasno je da Bog, za sva dobra koja nam je učinio, samo jedan prinos od nas zahteva, a to je da žudimo za onim što je dobro i da naše želje budu valjane. O tome svedoče sve zapovesti Božije, svi saveti Njegovi, i uopšte, o tome svedoči svaka reč koja je ljudima na korist i koja ih vodi ka dobru. Osuđujući lakomost, kažnjavajući telesne želje, obuzdavajući jarost i odgoneći svako zlopamćenje, Gospod od nas ne zahteva ništa osim čestitosti duše i valjanosti – ali i siromaštvo duhom, plač, milostivost, krotkost i sve ostale vrline, zbog kojih Hristos naziva blaženima one koji ih postignu, a koje u potpunosti predstavljaju plod čovekove volje. Privrženost ispravnim dogmatima i verovanje u istinu o Bogu takođe pripada onima u kojih je dobra volja. Uostalom, Bog veli da je Svoj zakon uspostavio zbog ljubavi koju ima prema čoveku – a ljubav je vrlina volje.
7. Budući, dakle, da Bog, posle tolikog staranja i promišljanja o nama, ipak smatra da to što je nas zadobio predstavlja plod naše volje, jasno je da sve na nju polaže i da u nju ulaže svu silu i svu pripremu za dobro. Naime, zbog toga nam je i krštenje i ostale Tajne podario, da bi našu volju učinio blagočestivom kako joj i priliči, jer sva sila svetih Tajni, kao i novi život, od nje zavise. Uostalom, šta nam svete Tajne mogu pružiti? Pripremaju nas za budući život – jer one predstavljaju „sile budućega veka“, kako kaže apostol Pavle.[3] Ali, šta je to čime se jedino pripremamo? To je držanje zapovesti Onoga Koji u budućem životu može da nas nagradi pobednim vencem, ali i da nas kazni; to je ono što Samoga Boga u nas useljava. Jer, Gospod veli: „Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti“.[4] A držanje zapovesti u potpunosti zavisi od čovekove volje. Uistinu, određene su nagrade za one koji Zakonodavca poštuju, kao što su određene i kazne za one koji se na Njega ne obaziru – a to pokazuje da li je čovek voljan. Naime, takva je duša koja uzima na sebe odgovornost za sve, dok za ono što čini potpuno protiv svoje volje, ne može se zadobiti ni pobedni venac ni kazna.
8. Prema tome, ako raskrilimo volju nekoga od onih koji žive po Bogu, naći ćemo kako u njoj blista blaženi život; ali da bismo svu njenu silu spoznali, sagledajmo je u njenom krajnjem obliku, kao što silinu tela posmatramo kad je ono u svojoj punoj snazi. A krajnji oblici volje su zadovoljstvo i tuga: ovo prvo svak rado prihvata, a ono drugo odbacuje. Zbog toga se svaki čovek u njima pokazuje onakav kakav jeste; kroz njih se, naime, pokazuje svačiji karakter i uočava razlika izmeću rđavih i valjanih. I tako čovečiji život postaje dvojak: oni koji su rđavi, raduju se onome što je rđavo i isprazno, a oni koji su dobri, raduju se onome što je dobro. I tako, ovi prvi se žaloste zbog onoga što im se čini mrskim, a ovi drugi se žaloste zbog onoga što je uistinu loše. I ne zavise od volje samo zloba ili valjanost, nego i nemar i lenjost življenja, kao i tegobnost i nesreća – ali i uspešnost. Pa kako onda da oni koji govore o blaženom životu, nemaju potrebe da ovo sve razmotre, jer tako će naučiti i kakav je uopšte taj blaženi život i šta je to blagostanje! No, kako zadovoljstvu prethodi tuga – pošto je ono njen plod, jer utešiće se, rečeno je, oni koji plaču[5] – prirodno je da prethodi i beseda o njoj. Uostalom, žalostiti se zbog nečega, sasvim prirodno znači bežati od zla, a radovati se nečemu, izvesno je, predstavlja put ka dobru; zbog toga ono po redosledu dolazi drugo, jer rečeno je: „Neka se uklanja od zla i neka čini dobro“.[6]
9. O tuzi po Bogu bilo je, naravno, reči u prethodnim besedama koje su raspravljale o tome šta bi čovek trebalo da ima na umu da bi bio tužan: budući da se obazire na druge pojave, nije u stanju da ostvari sve ono što takvome stanju priliči. Sada pak treba da sagledamo – i neka Bog upravlja našu besedu – šta je to što žalosti onoga ko revnosno živi, na koji način se to zbiva, kao i sve drugo u čemu se ogleda celokupna razlika izmeću hvaljene tuge i zlobe.
10. Onaj ko živi u Bogu, sasvim prirodno tuguje zbog onoga zbog čega i treba tugovati, i to na način koji mu priliči; no, pošto ovo nije sasvim jasno, neće biti potpuno suvišno ako, prema svojim mogućnostima, osmotrimo malo šta je to zbog čega se valja žalostiti i koji je prikladan način za to. Tuga, naime, zavisi od mrzosti, a mrzost od zlobe uma. Jer, uistinu, odvraćamo se od onoga što smatramo rđavim, i bivamo žalosni kad nas snalazi ono što nam je mrsko i što nam izaziva nezadovoljstvo. Prema tome, onaj ko ispravno živi i koji je dosegao do istinske filosofije, taj ponajpre spoznaje šta je to što je istinski dobro, potom šta treba da mrzi, i konačno, tuguje zbog onoga što i treba da ga žalosti. Ispitajmo, stoga, šta je to što je za čoveka odista zlo.
11. Naime, iako postoje mnoge i raznovrsne pojave koje se nazivaju rđavima – od kojih su neke neprijatne svim ljudima uopšte, a neke samo pojedincima – ipak ništa nije toliko loše koliko zloba duše i bolest volje. Naravno, velike vremenske nepogode i pometnje godišnjih doba, neplodnost na poljima, pucanje zemljišta i zemljotresi, zatim zaraze, glad i bolesti, svakovrsne nevolje, tamnovanja i rane – svako pojedinačno predstavlja zlo po sebi, ali za čoveka to nije nikakvo zlo. Ove stvari, međutim, nanose štetu samo spolja, i ne mogu dospeti dalje od čovekovog tela i njegovog imanja; no, čovek nije telo, da bi se razbolevao kad se ono razboli, a još manje će čovečanska priroda biti oštećena ukoliko čoveku bude uskraćeno ono što je telu neophodno. Ne čine čoveka, naravno, ni mišljenja koja mnogi o njemu imaju – ako neko o njemu govori najgore, ne znači da je on uistinu najgori. Jer, ako stvari tako postavimo, tada bi jedan isti čovek trebalo da bude i nesrećan i srećan, i rđav i dobar, da bude bedan i blažen – jedni će za njega tvrditi ovo, a drugi ono.
12. Ako istinskog čoveka, međutim, čine njegova volja i njegov um, i ništa osim toga, onda ta ista volja i taj isti um mogu čoveka podstaći i na vrlinu i na zlobu. Od toga, opet, zavisi hoće li čovek dobro činiti ili će biti zlovoljan, hoće li biti zdrav ili bolestan, hoće li živeti u izobilju ili u nemaštini; ovo drugo, dakle, biva kad se ono prvo izopači i ovo drugo zauzme njegovo mesto. Izopačenje uma, naime, predstavlja laž, a izopačenje volje predstavlja zlobu preostaje nam, dakle, da pazimo na jasne znake izopačenja svakog od njih. Od mnogih znakova koji postoje najveći je, svakako, sud Samoga Boga. Prema tome, dobro i istinito jeste ono što se kod Njega može videti, a rđavo i lažno je ono što On nikako ne odobrava. Istinito je, dakle, ono što čovek prema zahtevu Božijem treba da nauči, a korisno je ono što prema Njegovom Savetu treba da želi – dok ono što je tome suprotno, prepuno je obmane, prepuno nevaljalstva. Neke od božanskih pouka doneli su na zemlju ljudi, a neke Sam Bog kao Vesnik, i to u čovečanskom telu, odnosno kao čovek koji je ljudima, uz pomoć reči koje su njima bliske, objavio šta im valja činiti. Šta bi moglo biti korisnije od poruka ili istinitije od dogmata koje je Sam Bog uspostavio i čiji je On propovednik – jer, samo je On istina i samo je On dobar.
13. Ako je potrebno da spoznamo šta to, predstavljajući izopačenje prirode, čini istinskog čoveka žalosnim, prirodno je da prihvatimo ono što je tome suprotno. Jer, istinsko zlo je ono što se protivi božanskoj volji – pošto je rđavo, pravednici ga sasvim opravdano mrze, a pošto ga mrze, zadovoljni su kad ga nema, a pate kad je prisutno. Prisutno zlo će ih ožalostiti bilo zbog toga što su sami nekada odstupili od Reči Božije, bilo zato što su prestupili drugi, za čije se dobro oni mole – a mole se za sve ljude kako bi ovi nastojali da steknu božansko čovekoljublje i kako bi želeli svugde da vide blistanje slave Božije. I tako, jedino što žalosti one koji žive u Hristu jeste greh: prvo, zato što je on rđav, a oni žive valjanim životom; drugo, zato što se greh protivi zakonima Božijim, u kojima hrišćani, uz pomoć svoje volje, nastoje da zajedničare; i treće, jer ne priliči onima koji žive u skladu sa zdravim razumom, da se uzalud žaloste – a samo ovde, kad je greh u pitanju, nije uzalud žalostiti se jer nam ta žalost donosi dobra koja su najkorisnija od svih.
14. Sa druge strane, nikakve koristi nema ako neko boluje – jer ni nemaštinu, ni bolest, niti bilo kakvu sličnu nevolju nećemo suzama odagnati. Za nevaljalstvo duše, međutim, najbolji lek je tuga: kad nevaljalstvo tek predstoji, tuga ga unapred odgoni; kad je prisutno, ona ga ukida, a kada je već počinjeno, ona je u stanju da čoveka oslobodi krivice. Čini mi se da je Bog upravo zbog toga u samom početku usadio tugu u našu prirodu, jer ni u čemu drugom ona ne može da nam bude od pomoći. Greh koji činimo nije badava – to je plata za užitak, odnosno kao da zdravlje duše zamenjujemo nasladom (jer ne bismo inače propast duše i požar našeg uma izabrali zbog njih samih). Pošto dobro znamo da je to tako, kad se pokajemo za ono što smo sagrešili, žalosni smo, negodujući zbog zadovoljstva koje je otuda proisteklo; jasno je da jednom strašću drugu iskorenjujemo, odbacujući ono što smo primili, a primajući ono što smo odbacili. Tako tuga istovremeno biva nagrada za ono što smo učinili – njome se očišćujemo, te druge kazne nisu ni potrebne. Takvom nagradom Bog od samog početka kažnjava one koji su Njegove zakone prestupili, nagrađujući prestupnike tugom i patnjama. I ne bi im takvu kaznu odredio da nije protivan njihovim zlodelima i da nije naumio da ih oslobodi krivice.
15. Isti način u borbi protiv greha koristio je kasnije i Gospod kad je stupio u čovečansko telo, a kad je trebalo iz čovečanske prirode izagnati greh, izagnao ga je podnoseći patnje. Pa ipak, kad se neko žalosti zbog nečega što se na telo odnosi, to nije samo zaludno već je očigledno i štetno – jer to znači da taj nešto drugo smatra važnijim od Boga. Vrhunac takvog zla bilo je bezumlje Judino, koji je za šaku srebrnih novčića prodao Boga i Spasitelja; začetak i seme takve propasti je u tome što čovek prestane da ima Njega na umu, te ljubeći nešto drugo, udaljuje sebe od Njega. Kad se strast toliko osili i kad zaborav na Boga zauzme prostor čovekove duše, tada sahne ljubav prema Njemu – jer ljubav se, dakako, rađa iz neprekidnog sećanja na Boga. A kad se ljubav ugasi, smesta zavlada nevoljnost prema zapovestima Božijim i prestupanje – kao što Gospod kaže: „Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi“.[7] Onima koji su u stanju da pogaze zakone Božije i da se drznu na rđava dela, nimalo nije teško da izdaju pravilo vere ako će od toga ikakve koristi imati. Naime, oni koji odbaciše dobru savest, ti pretrpeše brodolom vere, rekao je blaženi Pavle.[8] Jer je vera mrtva, veli jedan drugi apostol,[9] kod onih koji su zanemarili dobra dela; zato nije nikakvo čudo ako takve vere ubrzo nestaje.
16. Postoje tri stvari koje nam pomažu da očuvamo poštovanje prema Bogu: strah od zala koja očekuju one u kojih nema blagočešća, pobožno nadanje blagočestivih, i ljubav prema Samome Bogu i prema dobru. Nijedno od ovo troje ne ostaje delatno u dušama onih koji svesno čine prestupe; no, kao što se poštovanje prema Bogu uvećava kod onih čiji je život potčinjen zakonima Božijim, na isti način se to poštovanje malo-pomalo gubi kod onih koji se na božanske zapovesti ne obaziru, te ako su u tome istrajni, ne preostaje im ništa srodno tome dobru, odnosno poštovanju prema Bogu. Kad se to poštovanje u njima izgubi, pošto nestane svega onoga što je u stanju da zaustavi greh i pošto utihne glas savesti koji vodi ka vrlini, tada oni vrlo lako dospevaju do najgorega od svih zala.
17. Zbog toga su istinski hrišćani uvek na oprezu, te se od samog početka zaustavljaju kod korena svakoga zla i svoje srce čuvaju samo za Boga, posvećujući Mu svoj um kao kakav hram. Jer, znaju da mnogima nije dopušteno ni da se dotaknu sveštenih hramova i da je nečasno koristiti se sasudima i prekrivačima koji su njima zaveštani; a znaju i to da nijedan od sveštenih sasuda nije ravan duši koja je Bogu posvećena. Prodavcima i trgovcima svešteni hram je nedostupniji za njihovu rabotu od bilo kojeg drugog prostora; u njemu nema mesta ni za kakve menjače novca, prodavce koljiva i slične spodobe. Ako bi dom molitve trebalo da bude takav, kako onda zamisliti onoga ko se u njemu moli, zbog koga je to mesto trebalo očistiti od svake vreve i meteža? Pa ipak, naziv dom molitve ne odgovara uvek tome mestu, i nije to uvek dom molitve, jer nema u njemu onih koji se mole, dok Pavlov zakon zapoveda hrišćanima da kroz neprekidnu molitvu stalno budu u opštenju sa Bogom.[10]
18. No, uzmimo u obzir i ovo: sva naša pregrešenja Spasitelj je samo rečima suzbijao ovde je pak koristio i reči, i ruku, i bič kako bi nas nagnao da razumemo koliko je ta svetinja za Njega značajna. A učinio je tako ne zbog toga što je želeo da ukaže čast tom Jerusalimskom hramu, na koji nije obratio pažnju kad je razrušen, već zbog toga da bi pokazao koliki značaj pridaje tome da svaki od vernika, u kojima će On po Svom obećanju prebivati, oslobodi sebe od životnih trudova i svetovnih briga. Želeo je, istovremeno, da nam pokaže kako je strast svetovnih briga napast, i da je potrebna odlučnost volje, čvrstina duše i trezvenost uma, a pre svega ruka Spasitelja našega – jer ako Njega ne primimo u sebe, nećemo biti u stanju da tu strast izagnamo. Zbog toga je bio donesen Starozavetni zakon da se smrću kazni onaj ko svetinju oskrnavi, a Svetinja nad svetinjama je zastorom morala biti odvojena. Uza je umro jer je svojom nečistom rukom pridržao svešteni Kivot, koji se umalo nije preturio,[11] a Ozija se prekrio gubom pošto se Svetinje dotakao;[12] i mnoge slične zakone Gospod je ustanovio kako bi krštenoj duši, istinskom hramu Božijem, pružio čisto utočište.
19. Zbog toga oni koji u Hristu žive, smatraju da je veoma značajno da im duša bude slobodna od svakog staranja; te ako u njihov um stupi nešto od onoga što se čini korisnim, to ga ipak neće obratiti u drugom pravcu, kao što Petra, kad je začuo poziv Spasiteljev, nisu više zaokupljale stvari koje je u svojim rukama držao. Jer, i oni su prizivani trajnim, neprekidnim pozivom, uz pomoć blagodati, koja je kroz svete Tajne kao pečat utisnuta u njihove duše; a to je, veli apostol Pavle, „Duh usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče“.[13] I tako hrišćani u svakoj prilici sve drugo zanemaruju kako bi bili u stanju da uvek sleduju za Hristom, jer ne valja, veli Pismo, ostavivši reč Božiju, služiti oko trpeze.[14] Najpre zato što za njih nema ničega što je važnije od Boga, a zatim što očekuju da će sve drugo pronaći pokraj Njega, Koji je rizničar svih dobara. Naime, po nelažnom obećanju Božijem, oni koji najpre ištu Carstvo Božije, steći će i sva druga dobra. Mnogo reči upućuje Spasitelj o ovoj zapovedi, te one koji su Mu privrženi, odvraća od svake životne brige da ne bi bili lišeni onih uzvišenijih dobara i da bi shvatili da se uzalud staraju oko onoga o čemu se On pre njih postarao.
20. Ako je, dakle, staranje o tim stvarima štetno, gde ćemo onda smestiti tugu, koja ne samo da dušu udaljuje od sećanja na Boga, već predstavlja potpuno pomračenje i slepilo uma? A odatle nije teško dostići do krajnje propasti. Jer um, obuzet tugom i beznađem, potresaju unutarnji vrtlozi – pa kad je razoren, u stanju je da počini najgore. Kao što ljudi koje obuzme dremež, ispuštaju ono što imaju u rukama, tako i um vrlo spremno odbacuje svoju moć, i svoju vrednost, i sve ono što njegovoj prirodi pripada, pa poput roba lako uzmiče pred strastima, koje bi inače s pravom mogao sebi potčiniti. I tako, ništa ne sprečava dušu da, zadobivši bezbroj rana, umre, jer mnogo je onih koji nadmoćno protiv nje vojuju, kao što je rekao David,[15] a nikoga, opet, ko bi je zaštitio. Zbog toga apostol Pavle kaže: „Žalost ovoga sveta donosi smrt“.[16] Oni, dakle, koji hoće da njihova duša istraje i da živi, a imaju u vidu sve ovo, ne samo da izbegavaju tugu, već se drže podalje i od briga ovoga sveta, odgoneći na taj način zlo daleko od sebe.
21. Ako se i dešavalo da su neki od hrišćana bili prinuđeni da se prihvate upravljanja pojedinim gradovima ili zajednicama, oni se ipak nisu previše predavali tim životnim brigama niti je to njihov um odvajalo od stanja koje mu je prirodno. Naime, veliku brigu imamo zbog neizvesnosti da li ćemo uspeti da steknemo ono što želimo i da postignemo ono što je cilj našeg nastojanja. Ono što izaziva našu brigu i što je u stanju da izmuči dušu, to je strasna ljubav prema onome što želimo i nedostatak jasnog znanja o tome kako će se to nastojanje okončati. Dakle, i ako ne znamo ništa o predmetu naše ljubavi, ili ako znamo da će se po našoj želji ostvariti to što volimo, onda za nas nema nikakve teškoće niti ikakve brige; a opet, ako tražeći to što volimo, jasno znamo da ga nećemo steći, tada nema mesta ni za kakvu brigu. Jer, gde prestaju granice brige, tamo nema nikakvog staranja niti straha – naprotiv, pojavljuje se samo strast tuge, kao da je prisutno zlo.
22. Pošto nijedno od ovih zala, koja izazivaju brigu, ne uznemirava duše onih koji žive u Hristu, mora biti da su oni oslobodili sebe od muka svetovnih briga. Jer, nisu se predali nekoj od službi telu, a opet, ako je nužno da se pozabave nečim što je telu potrebno, oni svagda znaju gde je granica tome staranju. Mole se da delo njihovog truda bude Bogu ugodno, a znaju vrlo dobro da ono što kroz molitve traže, smesta biva uslišeno. Mogli bi, uistinu, svetovnim brigama da se opterećuju siromasi koji, potrebujući hranu, traže da steknu više životnih dobara nego što imaju, ili bogataši kojima nema ništa preče od njihovog bogatstva, koji, dok poseduju svoja dobra, strepe da ih nekako ne izgube, a kad se ova istroše, pate zbog njih čak i onda kad ih radi svoga tela potroše kako valja. I toliko su oni bezumno zaljubljeni u to svoje blago da bi ga radije sve vreme držali pod ključem – makar nemali od njega nikakve koristi nego da, izvadivši ga iz riznice, imaju kakav dobitak od njega. Potom se brinu, strahujući da će ta dobra biti možda uzalud potrošena, pošto ne mogu imati pouzdanog znanja o tome kakav će biti posledak njihovog truda; jer, njihovo nadanje ne zavisi od ruke Božije, koja predstavlja jedinu izvesnu i postojanu stvarnost, nego se u svim svojim delima oslanjaju samo na sebe i na svoj um, koji je bojažljiv i nepostojan, kako veli Solomon.[17]
23. Oni kojima je mrska svaka raskoš i koji preziru sve što je vidljivo, u svakom trudu koji ulažu za sebe i za druge, umesto svetiljkom, bivaju vođeni zakonima Božijim i u svemu što delaju polažu nadu na Njega da će ih uslišiti i učiniti ono što im je na korist. Pa zašto bi se oni brinuli? Zašto bi provodili besane noći zbog onih dobara za koja znaju da su ih već stekli? Oni ne traže na svaki način učinak koji je u skladu sa njihovim trudom, već traže ono što je njihovim dušama od koristi; niti se pak brinu zbog budućih potreba, jer vrlo dobro znaju da će njihove želje biti uslišene – nadaju se da će se ostvariti ono što je za njih najkorisnije i veruju da je to upravo ono za šta su se i molili. I uopšte, nalikuju na putnike koji su pronašli vodiča koji dobro zna da ih povede putem kojim treba hoditi; tako u njih nema straha da bi mogli zalutati i ne brinu se kako će se njihov put okončati. Na isti način i hrišćani, oslobođeni briga za sebe, pribegavaju Onome Koji sve zna i Koji sve može, i samo Njega prihvataju za vodiča svoga života i svojih trudova, te tako njihova duša postaje slobodna od svake brige. Uzimajući, dakle, u obzir samo ono što je doista dobro, staraju se samo o onome što se tiče Gospoda – plaše se, brinu ili stradavaju samo za ono što smatraju da je Njemu po volji. Tada oni nisu od koristi samo sebi nego i drugima, zbog kojih i plaču. Mora se čovek diviti dobroti Božijoj: jer niko se ne može osloboditi telesne bolesti tako što će neko drugi umesto njega popiti lek, a od krivice se čovek može osloboditi ako i drugi sa njim pate zbog greha.
24. Iz ovoga što je dosada rečeno, jasno je šta žalosti one koji hoće da žive u Hristu; preostaje nam, dakle, da pridodamo nekoliko reči o tome kako se to zbiva i kroz pomisli. Naime, uzroci bola zbog počinjenog greha nisu u svih isti: neke gordost nagoni na suze – jer, iako imaju visoko mišljenje o sebi, dešava im se ono što je mimo njihovih nadanja – neki se žaloste, kako mi se čini, jer očekivanu nagradu ne dobijaju; većinu, opet, muči strah od odgovornosti. No, ljubav prema Zakonodavcu čini da najboljim ljudima svaki prestup postaje nepodnosiv teret. Tako se meću podvižnicima najviše drže reda oni koje na sticanje vrline ne podstiče ni strah od kazni, niti iščekivanje nagrade, već samo ljubav prema Bogu; otuda su bolji od drugih oni koji su sagrešili pa pate zbog toga i koji su se ožalostili zbog ljubavi prema Bogu. Oni prvi sami sebi stvaraju patnju i sami dospevaju do tugovanja, te plaču jer ljube sami sebe; dok pokretač ovih drugih jeste Sam Bog. Prema tome, pošto delatnost mora biti u skladu sa delateljem, ona žalost mora biti toliko uzvišenija od ove kolika je međusobna udaljenost onih koji delaju – kao što će strela, odapeta iz ruku veštog strelca, imati tačniju putanju i bolje će svoju metu pogoditi.
25. No, budući da ne treba samo da znamo zbog čega i kako treba žaliti, već i koliko (jer dešava se ponekad da čovek pati manje nego što priliči njegovim sagrešenjima, a nekad se predaje patnji više no što je to potrebno), oni koji se uz takve misli žaloste, pronaći će meru svojih suza. Kad je telesna povreda u pitanju, odnosno kad neki deo tela boluje, tada sama povreda ne može zameniti satrveno telo niti njegovom rastu pridodati više no što je prirodno i uobičajeno; a kad se telo povrati u svoje prirodno stanje i oslobodi se bolesti, ono odmah napreduje do prvobitne mere, pa pošto obnovi narušeno stanje, ono ne ide dalje od toga, nego se na tome zaustavlja. Tako se isto zbiva i sa bolestima duše.
26. Pošto žalost zbog pregrešenja, i zlopaćenje, i suze, i sve tome slično, teže ka jednome – a to je uklanjanje greha i vaspostavljanje svih onih dobara bez kojih je duša ostala – jedina zdrava tuga, i jedina koja je u skladu sa zdravim razumom, jeste ona tuga koja od božanske ljubavi potiče; ona jedina od svih drugih poznaje svoju meru. Jer, ako su u vrlini napredovali oni koji su se držali ljubavi Božije, oni, svakako, nisu pošli drugim putem i nisu svoj zamah promenili, niti su, opet, zanemarili granice ili mesto na kome treba da se zaustave. Zaista, hoditi pravo ka Bogu znači hoditi sa ljubavlju, jer je to put besprekornih, koji ga „svim srcem traže“,[18] kako veli Psalmopojac, pokazujući ovim rečima istrajnost njihove želje. Naime, to su oni koji hode u zakonu Gospodnjem, koji žive sa ljubavlju, od koje svaki zakon zavisi, tako da za njih nema nikakve prepreke – odmah odstranjuju svaki greh koji pomračuje duhovne oči. A u tim svojim željama gledaju očima zdravoga razuma i jasno vide koliko je potrebno da tuguju.
27. Pošto je, kao što rekoh, cilj čovečanske vrline u tome da čovek, radi svoga dobra, ostvari zajednicu sa Bogom – dok je cilj zla potpuno suprotan – onda ovo prvo predstavlja ostvarenje čovekovog naznačenja, a ovo drugo predstavlja promašaj. Kod onih koji žive mudrujući o očekivanoj nagradi, kada i steknu vrlinu, to ne bude zato što ljube vrlinu samu po sebi, a kad padnu u greh, oni ne odgone zlo zbog njega samog, već zato što ih na to pokreće, s jedne strane, ljubav prema nagradama, a sa druge, strah od pogibije. I pošto ni najmanje ne mrze, rekli bismo, samu suštinu greha, oni ga u svojim mislima ne izbegavaju u potpunosti čak ni kad prestanu da ga čine. Jer, kao što čovekomrscem ne možemo nazvati onoga ko mrzi grešne ljude zbog njihovog vladanja, tako i gnušanje nad grehom – ne zbog toga što se greh protivi zakonima Božijim, već zato što nanosi štetu onima koji ga čine – predstavlja istinski znamen onih koji izbegavaju vlastitu štetu, a ne onih kojima je greh mrzak. Sasvim je jasno da oni ne bi izbegavali zlo kad bi mogli grešiti bez ikakve opasnosti po sebe. No, oni hrišćani koje je ljubav Božija uzdigla do istinske filosofije i koji poštuju zakon jer ljube Zakonodavca, u sukobu sa Bogom optužuju sami sebe, osuđuju sam svoj greh i plaču ne zato što su se izjalovile njihove nade da će im za vrline biti uzvraćeno nagradom, već zato što se nisu saobrazili volji Božijoj.
28. Prema tome, kad se oni prvi i pokaju zbog svojih sagrešenja, njihove duše i dalje nisu u potpunosti čiste od svakoga zla; zbog toga oni, više nego oni koji su zdravi, treba da ispituju koliko zbog svojih grehova treba da se zlopate, da plaču i da se trude. Ovima drugima će, opet, biti dovoljno da se u potpunosti oslobode bolesti. Budući da je greh dvojak, oni izbegavaju oba njegova vida: naime, pošto zbog pokajanja prestaju činiti greh, u njima više ne ostaje ni grešna želja niti išta rđavo, jer želja koja stremi ka dobru i ka Bogu, ne ostavlja im prostora u duši.
29. No, dosta je bilo govora o žalosti. A kada u nama ima radosti? Radujemo se onda kad je prisutno ono što ljubimo – ali i onda kad mu se nadamo. „U nadi smo radosni“, kako kaže apostol Pavle,[19] jer je ljubav prema nekome pomešana sa radošću zbog njega. I zaista, kad ljubimo druge, radujemo se zbog sebe samih, a i zbog drugih radi nas. Ima i onih koji su zadovoljni u sebi jer su sami dobrog vladanja i blagonaklone prijatelje imaju. Znajući, dakle, da je dobro jedino dostojno ljubavi, istinski hrišćanin se raduje dobru i kad ga vidi kod sebe i kad ga vidi kod drugih – jer, hrišćani jedni drugima pomažu u sticanju dobra. I bez toga se, uostalom, dobar čovek raduje tuđim dobrima, a cilj njegovih molitava i njegove želje i jeste to da drugome bude dobro.
30. U tome je upravo najslobodniji vid zadovoljstva: kad čovek svoju duhovnu radost čini zajedničkom, kad ne želi samo svoje zadovoljenje i ono što mu pripada, i kad ne poštuje samo što je njegovo, niti voli samo da zadobija, već smatra da je ovenčan slavom i kad pobeđuju drugi. Po tome, dakle, čovek prevazilazi svoju prirodu i nalikuje Bogu – jer dobro je zajedničko svima. Uostalom, čovek pokazuje da ljubi dobrotu zbog nje same, a ne zbog koristi koju od nje može imati, onda kad je zadovoljan što je vidi i kod drugih. Kod svakog čoveka vrlina se drugačije pokazuje; dobri ljudi se vide po tome što svima žele dobro i što se raduju kad su drugi uspešni; ovo bi se moglo uzeti kao pokazatelj da li je neko savršeno dobar, kao što prinos sa rodnog drveta pokazuje da li je ono u punoj snazi. Jer, ni priroda ne može učiniti da drvo daruje roda pre no što ono dospe do svoje zrelosti; tako ni čovek nije u stanju da prema drugome bude valjan pre no što i sam postane dobar. Pre no sa drugima, čovek je u zajednici sa samim sobom, blizak je samome sebi; pre nego prema drugima, dobar je prema sebi samom, sebi želi dobra, i moli se za njih.
31. Šta ga, dakle, sprečava da najpre gleda svoju korist, ako se on već raduje zbog dobara, a priroda ga poziva da se prevashodno okrene sebi samom i staranju za sebe, kao što sva bića čine? Jer, on u potpunosti pripada sebi; predstavlja dobro najpre za sebe samog, a prvenstvena i preovlađujuća želja svakoga je da bude svoj.
32. Ovo znači da onaj ko voli uspeh drugih i raduje se kad ga ovi ostvare, ni sam nije bez tih dobara, niti mu išta od njih nedostaje. Jer, ne bi se, zanemarujući sebe i svoje potrebe, starao o drugima zbog onoga što i njemu samom nedostaje. Kako bi mogao želeti da u rukama drugih vidi ono što i njegovome domu nedostaje? A ako poneki ljudi koji se rđavo odnose prema dobru i prema vrlini, stavljaju masku duhovnih ljudi i tobož se trude u dobrodetelji tražeći da vode druge u onome što je njima samima potpuno nepoznate, oni to čine iz želje da steknu glas i lažnu slavu, a ne zbog dobra; zdrav razum nam kaže da oni koji tako nešto žele, ne mogu uistinu biti dobri. Dobrota, naime, pripada ljudima koji su slobodni od svake zavisti i svake ljubomore, koji svome bližnjemu pružaju iskrenu i savršenu ljubav, što znači da su dospeli do vrhunske mudrosti.
33. Prirodno je, stoga, da oni koji osećaju takvu vrstu radosti budu najbolji i najmudriji od svih, a opet, prirodno je da oni koji su najbolji i najmudriji, osećaju takvu vrstu radosti. To je razumljivo: pošto učestvuju u dobru, oni u svojoj duši pokazuju prirodu dobra, čije je svojstvo da se prostire i prenosi na druge. Naime, kao što svi ljudi teže ka dobru,[20] tako je i dobru svojstveno da se pruža prema svima; jer, kad se dobro ne bi svima nudilo, ne bi ni svi želeli da ga steknu. Zar bi imalo smisla da jedna toliko rasprostranjena želja bude uzaludna? Otuda pravilo dobrote zahteva od dobrog čoveka da onako kako se predaje sebi samom, predaje sebe i svim drugim ljudima; odnosno da tuguje, da se raduje, i da bilo kakvo osećanje nosi u svojoj duši ne manje prema drugima nego prema sebi. Uostalom, takvu radost u njemu izaziva ljubav Božija; jer, ukoliko se raduje onaj ko je ljubljen, radovaće se i onaj koji ljubi.
34. Došli smo i do samog savršenog i čistog zadovoljstva. Pošto Boga iznad svega ljubi onaj ko živi u Njemu, on istovremeno oseća i radost koja je njegovoj ljubavi srazmerna. Trebalo bi, dakle, da podrobnije sagledamo tu radost, ispitujući iz čega se sastoji i koliko je silna. Pre svega, čovek ne smatra sebe uzrokom radosti drugog čoveka, niti mu je Bog ugodan zato što mu je od koristi. Tako je sa čovekom koji nema istinske ljubavi prema Bogu, nego više voli sebe, a u svemu što čini, ima na umu samo jednu svrhu – to je on sam. Kako li, uopšte, čovek može biti blagorazuman kad ne ljubi prevashodno svoga Dobrotvora? Kako može biti pravedan ako za Onoga Koji je od svih željenih blaga najuzvišeniji, ostavlja najneznatniji deo svoje ljubavi? Kako pak može biti mudar kad nešto drugo postavlja iznad Onoga Koji je konačni cilj?
35. Pošto je, dakle, prirodno da čovek bude blagorazuman, pravedan i mudar, on svakako treba da ljubi Boga i da Mu se na izuzetan način raduje, a svemu tome da sledi radost koja je postojana, natprirodna i čudesna. Ta radost je trajna jer se čovek vazda nalazi u zajednici dobara voljenoga Boga – kako onih dobara kojima je okružen (bilo onih koja za svoje telo koristi, bilo onih o kojima razmišlja), tako i onih dobara od kojih je sačinjen (kojima postoji, živi, dejstvuje, i uopšte, kojima na bilo koji način raspolaže i od kojih postaje). Sve to, dakle, čovek smatra delima Božijim, sve mu je to trajno dato; kroza sve u njemu istrajava sećanje na Boga; sve to njegovu ljubav čuva neugasivom, sve ga to čini radosnim, pa niti on sam sebe napušta, niti je u stanju da ne živi u zajednici sa sobom, niti je, opet, moguće da ta radost ikada prestane. A kad živimo u zajednici sa onima koje ljubimo, ne radujemo se samo zbog njih nego i zbog njihovih dela, kao i zbog svega drugog što je na neki način njima zajedničko. Uostalom, i kod onih kojima je podarena kakva golema blagodat, ona po sebi može da bude postojana i da pruža veliki užitak. Jer, čovek koji se nečemu raduje nikako ne može poreći da učestvuje u zadovoljstvu, niti ono što izaziva radost može prestati da bude prijatno. On, dakako, neće prigovarati toj svojoj strasti, niti će prekorevati sebe kad bude u vlasti tog užitka, koji ne može nazvati ni grešnim ni neprirodnim, jer sledi samu logiku. Blagodat je postojana, te u onima u kojima se nalazi, izaziva veliku radost; ne može se niko zbog toga uplašiti, i nema nikakve bojazni da bi se ona mogla promeniti ili preinačiti.
36. Veličinu zadovoljstva mogao bi čovek sagledati ako se obazre na samu blagodat. Jer, radost mora da odgovara veličini zadovoljstva. Kao što se ništa ne može postaviti ispred blagodati Božije, tako ni za ljude ništa ne može biti nalik na radost koju zbog nje osećaju, jer i silina želje mora biti u skladu sa njenim predmetom. Predmet želje, naime, ne može biti toliko veliki a da želja bude rđava i da ne bude dovoljna za toliko izobilje dobrote – i ona sama prigotovljena je u skladu sa beskrajem te dobrote. Iako je prirodno određeno da želja bude u srazmeri sa svojim predmetom, vidimo da nijedno od dobara nije po njenoj meri, nego svako daleko zaostaje za njom. Stoga, ako čovek i stekne neka od dobara, pa čak ako stekne i sva dobra, on gleda dalje od toga, te ište ono čega nema, prezirući uvek ona dobra koja su pred njim; tada ništa ne može njegovu želju utoliti, niti ga išta može zadovoljiti, niti, opet, u njegovoj duši može postojati ona savršena sila radosti. Jasno je, dakle, da njegova želja ima svoj domet, ali je prilagođena beskrajnom dobru, da je priroda ograničena, ali da njena energija i njena stremljenja ne poznaju granice, kao što znamo da je sav život duše beskonačan, za razliku od konačne tvari.
37. Razlog za ovo je to što je i život naše duše, i našu radost, i sve naše sile Bog prema Sebi prilagodio; život nam je besmrtan tako što kroz smrt sa Njim živimo – a naša radost ne zna za granice kako bismo samo u Njemu mogli da uživamo u sveobuhvatnom blaženstvu. Kad se ovo dvoje spoje u jedno, oni čine beskonačno dobro, koje nema nikakvih granica i predstavlja ispunjenje beskrajne želje. Koliko li je to zadovoljstvo veliko! Pa ipak, izobilje radosti ne doseže samo dotle – ne raduje se čovek samo sticanju onoga što želi steći. Tada bi se radovao samo onoliko koliko je u stanju da stekne, pa koliko bi preostalo onoga što ne može steći, za toliko bi njegovo zadovoljstvo bilo manje; a ovako se raduje zbog sveg blaženstva koje je u Bogu, i sve ono što u Boga može spoznati, njemu pruža zadovoljstvo – jer on ne želi sebe, već Njega.
38. Naime, kao što čovekov život nije upravljen ka njemu samom, tako ni njegova želja nije usmerena ka vlastitom dobru, već ka Bogu; zbog toga se i raduje božanskim dobrima – ne zato što ih sam stiče, već zato što je Bog u njima. Sebe pak smatra blaženim ne zbog dobara koja je primio, već zbog svega onoga što njegov željeni Gospod poseduje. On napušta samog sebe i svom svojom voljom stremi ka Bogu – zaboravlja vlastitu bedu, gledajući na nju kao na tuđu nevolju, a divi se bogatstvu Božijem, držeći da je ono njegov vlastiti posed. On ne smatra sebe nesrećnim zbog bede u kojoj se nalazi, nego se zbog Božijega bogatstva oseća bogatim i blaženim. Jer, sila ljubavi čini da oni koji ljube, prisvajaju sebi sve ono što pripada onima koje ljube. A pošto svetitelji svu silu svoje volje i svoje želje Bogu posvećuju, oni samo Njega smatraju svojim dobrom: ni njihovo sopstveno telo, ni duša, niti ikakva duševna dobra, niti išta što im je po prirodi srodno ili blisko, ne mogu im pružiti nikakvo zadovoljstvo. Jer, ništa od svega ovoga nije samo po sebi predmet njihove ljubavi. Oni kao da ne znaju više za sebe jer su jednom već iz sebe istupili, i svoj život i svoje želje negde drugde preneli.
39. Ovo ni po čemu nije neverovatno. Ljubav meću ljudima nagoni zaljubljene da prezru i stvari i tela; možeš videti da oni koji ludo vole, kad su u dobrom stanju, nisu ni svesni svoga zdravlja, jer vide da se njihovi prijatelji nalaze u gorem stanju. Sa druge strane, kad zdravlje izgube, nikakvu pažnju ne obraćaju na bolest ako su zdrava tela njihovih ljubljenih. Mnogi od njih su čak rado umirali kako bi pomogli svojim voljenima – birajući radije da svoja tela predaju smrti nego da gledaju kako se njihovi voljeni zlopate. A ljubav prema Bogu toliko je veća od ljubavi prema čoveku kolika je razlika između njih kao predmeta ljubavi.
40. Šta nam, dakle, preostaje što bismo za Boga mogli žrtvovati i šta Mu dragocenije možemo podariti ako smo Njegovom ljubavlju obuzeti – nego to da i samu svoju dušu zanemarimo? Jer, vlastitu dušu istinski ne zanemaruje onaj ko svoje telo ubija, već ko predaje upravo nju i njena dobra. Predaje je, dakle, kao što se rđav čovek celim svojim bićem odaje telesnim uživanjima; tako i bogoljubiv čovek svaku delatnost svoje duše i svaku svoju želju prinosi Bogu, a svojoj duši ništa ne ostavlja. Ako i govori o svojoj sreći, on ne ište ono što mu duša želi niti ište njena dobra, već ište da ljubi Boga i da se stara o Njegovim zakonima kako bi stekao spasenje. Kao kada, nešto praveći, svraćamo pažnju na alatku, pa, na primer, govoreći o točku potrebnom za kočije, ne vodimo zaista brigu o točku nego o kočiji.
41. To bi se i ovako moglo pokazati: šta je to što nas nagoni da budemo privrženi svojoj duši i da je silno ljubimo? Ništa drugo nego želja da postojimo. Želimo, dakle, da postojimo i da naše postojanje bude srećno; jer nema toga koji bi podneo da bude nesrećan, i mnogi su zbog toga sebe usmrtili; a Spasitelj za takvoga kaže: „Bolje bi mu bilo di se nije rodio“.[21] Pošto sreća i blagostanje nisu ništa drugo nego ljubav prema Bogu, jasno je da ljubeći Boga svom svojom prirodom, ljubimo i samu dušu.
42. Kod mnogih pak koji ne znaju odakle im blagostanje može doći, ljubav prema drugima nije ravnomerna i često se dešava da ne uspevaju u tom nastojanju, te ih takva neravnomerna ljubav čini gorima; jer, niti svoju dušu poštuju koliko treba niti je, opet, zanemaruju na način koji smo maločas pomenuli. Revnitelji Božiji, međutim, koji su sebe potčinili Bogu, znaju gde treba da traže blagostanje za sebe i kako treba da se vladaju – samo Boga smatraju uzročnikom svoje ljubavi i vole Ga samo zbog Njega Samog, ali i svoju dušu, i svoje biće, i sve ostalo zbog Njega ljube. No, ljubeći svoju dušu na takav način, oni zapravo ne ljube nju, nego Onoga zbog Koga nju i ljube.
43. Ako svoju dušu i ljubimo kao nešto što je nama blisko, Spasitelj nam je ipak i od same duše bliži; a oni koji se u svom životu samo o tome staraju, znaju da je Spasitelj svakim srodstvom sa njima povezan, pa im zbog Njega i njihova vlastita duša i samo njihovo biće postaju srodni i dostojni ljubavi. Jer, čoveka obuzimaju unutarnji porivi zbog kojih je nemiran, i neće naći spokoja dok se sa Bogom ne susretne. A oni koji valjano rasuđuju – kao što to i priliči onima koji žive u Hristu – ne treba da uskrate Bogu ono što Njemu pripada. Znači: ako Njega, Koji je savršeno Dobro, ljubimo svojom nesavršenom ljubavlju, ljubimo Ga na nesavršen način; pa ako ljubimo još i nešto drugo, onda zaista tu ljubav komadamo; a Zakon veli: „Ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje“.[22]
44. Kako mudri ljudi svu svoju ljubav upravljaju ka Bogu – nijedan njen deo ne ostavljajući ni za druge ni za same sebe – njihova volja nije više usmerena na njih same ili na nešto drugo, nego na Boga. Jer, ljubav je ono što sve spaja; i tako, okrenuvši svoju volju od svega drugog i usmerivši je samo ka Bogu, oni samo za Njega žive, samo Njega ljube, samo se Njemu raduju. Ako i želimo da ono što je uistinu naše bude stalno uz nas i da mu se radujemo, to nije zato što nam ono pripada, nego zato što ga ljubimo; jer kad ne bi bilo tako, odnosno kad ne bismo ljubili to naše, tada to vlasništvo samo po sebi ne bi bilo u stanju da nas drži uza se niti da u nama izazove radost. Mnogo je, međutim, našega što nas žalosti, a opet, ima u nas i onoga zbog čega prekorevamo sebe; neki čak žestoko mrze sebe, te priželjkuju i samu smrt; a ima i onih koji su digli ruku na sebe i otišli sa ovoga sveta pre sudnjega časa usmrtivši se mačem ili omčom. Jasno je, dakle, da ljubav izaziva bliskost prema onome čemu smo privrženi i radost zbog njega.
45. Prema tome, ako neko želi dobra drugim ljudima i ljubi ih ništa manje nego svoja vlastita, taj mora da svojom dušom bude uz druge ljude i da se raduje sa njima zbog njihovih dobara ne manje nego zbog svojih. Zbog toga kod bogoljubivog čoveka, čija priroda još uvek nije preinačena i promenjena prema božanskoj – te se ove energije u njemu prirodno javljaju – njegova volja i ljubav se prenose sa vlastitih dobara na Boga; tada ga ništa ne sprečava da poseduje celovitu radost Božiju, kao da je već preobražen. Premda on još uvek nosi čovečansku prirodu i nije se sa božanskom sjedinio kao sa nečim što mu pripada, ipak je njegova volja ka njoj okrenuta. Ta volja određuje hoćemo li se ovako ili onako radovati i hoće li u nama prevladavati ovo ili ono zadovoljstvo.
46. Kako se onaj ko sebe ljubi, raduje pri pomisli na dobra koja ima u ovome životu, tako i. oni koji jedino Boga ljube, zbog Njegovih dobara osećaju vlastito zadovoljstvo. Njegovim bogatstvima se bogate i hvale; zbog Njegove slave se diče; ovenčani su slavom kad se ljudi Njemu poklanjaju, i ponose se kad se ljudi Njemu dive. Oni koji za sebe žive, čak i kad se raduju zbog istinskih dobara, ne osećaju zbog toga potpuno zadovoljstvo: kako se zbog prisutnih dobara raduju, tako isto je prirodno da žale zbog odsutnih dobara ili zbog prisutnih zala. Kod onih koji su svoj život predali Bogu, zadovoljstvo je iskreno i tuge nema nikakve; jer mnoge stvari koje On čini, izazivaju u njima radost, a ništa Njegovo ih ne žalosti. Zaista, niti u Bogu, u Kome oni žive, ima išta neugodno, niti išta od onoga što je u ovom životu prisutno, oni osećaju kao svoje, da bi ih nešto moglo ožalostiti. Jer, zakon savršene ljubavi ne dopušta da čovek ište ono što mu pripada, odnosno ljubav „ne traži svoje“.[23] Oni, naime, ljube zato što je blažen onaj koji voli, a to osećanje je čudesno i preuzvišeno; jer čovek koji je zemlja i prah razmenjuje sa Bogom ono što ima – kao kad siroti i ubogi ljudi, ušavši u carsku palatu, odbacuju smesta svoje siromaštvo i okružuju se svim carskim sjajem. Zbog toga mislim da se oni nazivaju nasilnicima koji zadobijaju Carstvo,[24] jer ne čekaju na one koji će im Carstvo darivati, niti gledaju na one koji će ih izabrati, već sami zauzimaju presto i po svojoj odluci stavljaju na sebe carsku krunu.
47. No, iako su tako stekli Carstvo, oni ipak ne smatraju sebe srećnima, niti osećaju ikakvo zadovoljstvo zbog toga, već zato što spoznaju da to Carstvo njihovom Ljubljenome pripada. Raduju se, dakle, ne zato što im On od Svojih dobara predaje, već zato što je i On Sam meću tim dobrima; a to im osećanje dolazi od njih samih i od njihove blagorazumnosti. Otuda, ako i nemaju nikakvog učešća u Carstvu, odnosno ako ih njihov Ljubljeni i ne učini zajedničarima Svoga blaženstva, oni neće biti manje srećni i neće manje carovati i biti proslavljeni, uživajući u svim dobrima toga Carstva. Prema tome, sa pravom se mogu nazvati nasilnicima i otimačima božanskih dobara, jer sami sebe podstiču na njihovo uživanje.[25] To su oni koji mrze svoju dušu i gube je, te namesto nje primaju Gospoda.
48. Šta li može biti veće i trajnije od te radosti? A da tu radost izgube oni koji se sebi raduju – to nije neočekivano; nema toga dobra u ovome svetu koje je postojano, te se oni zato ne raduju više dobrima koja uživaju nego što se žaloste zbog njihovog mogućeg gubitka. No, bezbedna je Riznica dobara koju hrišćani imaju, a njihova je radost oslobođena od svake brige; i nikakvog straha nema u njih jer je reč o postojanoj i sasvim izvesnoj stvari. Oni drugi, opet, sa pravom sumnjaju u sopstvenu radost, plašeći se da ih ona ne dovede do gordosti jer se samo na sebe obaziru, što odnosi najveći deo užitka, dok ove, koji u Hristu žive, ništa takvo ne uznemirava. Oni se, naime, ne obaziru na sebe, nego svoju snagu imaju u Bogu i Njime se diče; i uopšte, okušaju radost ne onoliko koliko im pripada ili koliko je ljudima prirodno da se raduju, nego se naslađuju natprirodnim i božanskim užitkom. Jer, ako neko lošu kuću zameni boljom, on tada i jedno zadovoljstvo zamenjuje drugim, odnosno ono zadovoljstvo koje je osećao živeći u prvobitnoj kući, zamenjuje novim, koje sasvim prirodno oseća prelazeći u ovu drugu kuću. To je kao kad bi neko nekim veštačkim sredstvom stekao bolje telo, a svoje vlastito odbacio – on bi se tada više radovao, i njegova radost bila bi toliko veća koliko je bolje novo telo koje je stekao.
49. Prema tome, kad hrišćanin, odbacivši samog sebe, stekne ne samo telo ili kuću nego Boga, i kad mu On zameni i telo, i dušu, i prijatelje, i sve što ima, tada ovaj, s jedne strane, oseća radost koja nadilazi svako zadovoljstvo što mu čovečanska dobra mogu pružiti, a sa druge, prima uživanje koje je u skladu sa božanskim blaženstvom i koje takvoj izmeni i priliči. Zbog toga se za njih i kaže da se radošću Hristovom raduju, jer ono što Njega raduje, i njima pričinjava radost, pošto je On zbog Sebe radostan. A kako su iste stvari koje predstavljaju predmet ljubavi, prirodno je da i zadovoljstvo zbog njih bude isto. Ovo nije samo puko nagađanje ili domišljanje – to možemo saznati iz onoga što nam Sam Spasitelj jasno kaže. Pošto je Svojim sledbenicima dao zakone ljubavi i zapovedio im da svoju ljubav prema Njemu do samog kraja sačuvaju neizmenjenom, rekao je: „Ovo sam vam kazao da radost moja u vama ostane i radost vaša da se ispuni“.[26] Zbog toga vam, veli, zapovedam da me ljubite, jer će ljubav učiniti da sve što je moje bude i vaše, te da se i vi, zajedno sa mnom, radujete zbog onoga što je moje. „Jer umreste,kaže apostol Pavle, i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu“.[27] Na isti način i čovekova radost i sve drugo pripada Hristu.
50. Kod hrišćana nema ništa što je samo ljudsko. Izražavajući sve to sa nekoliko reči, apostol Pavle kaže: „Niste svoji, jer ste kupljeni skupo“.[28] Onaj ko je kupljen, ne gleda mnogo na sebe, već na onoga koji ga je kupio, i živi u skladu sa njegovom voljom. Pa ipak, onaj ko robuje čoveku, po gospodarevoj odluci biva vezan samo telesno, ali njegovo mišljenje i njegov um ostaju slobodni, te može da ih koristi kako mu je volja; a onaj koga je Hristos kupio, ne može sam sebi pripadati. Naravno, niko od ljudi ne može celog čoveka kupiti, niti postoji cena za koju je moguće zadobiti čovekovu dušu; otuda niko i nije oslobodio ili porobio nekog čoveka, osim po telu. Spasitelj je, međutim, kupio celog čoveka: ljudi su za zatočenika davali samo novac, a Hristos je prineo Sebe i predao je Svoje Telo i Svoju Dušu za našu slobodu; najpre je podneo smrt Tela, a zatim je od njega odvojio Dušu; i trpelo je Njegovo Telo bolove dokle su mu nanosili rane, a Duša je patila ne samo dok je Telo na žrtvu prinošeno, nego i pre ranjavanja. „Žalosna je duša moja do smrti“, veli Spasitelj.[29] I tako, pošto je celoga Sebe predao na žrtvu, kupio je celog čoveka, odnosno zadobio je i njegovu volju – naročito nju. Zaista, bio je On Gospodar svega ostalog i vladao je nad celokupnom našom prirodom; ono čime smo izbegavali služenje Njemu, bila je naša volja, a On je sve učinio kako bi i nju osvojio. No, pošto je tražio našu odluku, On nikakvu prisilu nije upotrebio i ništa nije oteo, nego je iskupio. Otuda niko od tako kupljenih neće pravedno činiti ako svoju volju samo za sebe koristi, jer će tako činiti nepravdu svome Iskupitelju, lišavajući Ga Njegovog poseda; jer svako izražava svoju volju kad nešto želi i raduje se onome što mu pripada.
51. Prema tome, šta drugo ostaje vrlinskim i pravednim ljudima nego da ne ljube same sebe, već Onoga Koji ih je iskupio? Tako treba da čine oni koji su iskupljeni – ako ne svi, ono makar neki od njih. Uostalom, zar bi bilo prilično da ona strašna otkupnina bude uzaludna? No, ako hrišćani samo Njega ljube, prirodno je da osećaju radost lišenu svake tuge, jer njihov Ljubljeni ne čini ništa što je njihovim željama protivno. A to je uzvišena, natprirodna i božanska radost, jer oni ovde iscrpljuju svu silu radosti, a njihov užitak prevazilazi svako izobilje zadovoljstva.
52. Uostalom, kao što je prirodno da tuguje onaj ko robuje ljudima, tako je prirodno da se raduje onaj ko robuje Hristu. Iako nijedan od njih ne sledi svoju volju, nego volju onoga koji ga je kupio, ipak ovaj prvi uz patnju i žalost sledi onoga koji je za svu tu beskrajnu muku odgovoran; a drugi, opet, kako da bude tužan kad ide za istinskom radošću? Jer tamo – kad je u pitanje robovanje čoveku – onaj ko je svoje blago uložio da bi kupio roba, nije ga uložio da bi njemu dobro učinio, već da bi on sam bio na dobitku i da bi se njegovom mukom okoristio. I tako, starajući se o potrebama svojih posednika i sabirajući kroz svoju muku ono što je njima na užitak, sluga živi u neprekidnom jadu. Ovde se, međutim, zbiva sasvim suprotno: Hristos sve čini radi dobrobiti Svojih slugu. I otkupninu je dao ne da bi Sam stekao nešto od onih koje je izbavio, već da sve što je Njegovo bude i njihovo; Sam Gospodar i Njegove patnje postaju dobitak za sluge, a oni koji su iskupljeni, stiču celoga Iskupitelja.
53. Naravno da se zbog toga raduju oni koji nisu utekli iz robovanja Njemu, već Njegove okove prihvataju radije od svake slobode – svoje siromaštvo zamenili su za bogatstvo, tamnicu za carsku palatu, a svoju krajnju bedu za najuzvišeniju slavu. Jer, ono što gospodari po zakonu mogu činiti sa svojim slugama, to je dopušteno i slugama da čine prema zajedničkom Gospodaru zbog Njegovog čovekoljublja. Naime, one kupce zakon imenuje gospodarima nad slugama i nad svim stvarima koje im pripadaju – osim ako ne izgube svoje gospodarstvo, ili ako robovi ne budu oslobođeni. Hrišćani, međutim, imaju svoga Gospoda, i Njegova dobra nasleđuju ako Njegov jaram ponesu i ako Njegovu otkupninu poštuju. To je apostol Pavle zapovedio govoreći: „Radujte se svagda u Gospodu“,[30] nazivajući našega Iskupitelja Gospodom (= Gospodarom). Želeći da nam jasnije pokaže u čemu je uzrok naše radosti, Spasitelj naziva slugom dobrim onoga ko će učestvovati u Njegovoj radosti, a Sebe naziva Gospodom, govoreći: „Slugo dobri… uđi u radost Gospodara svojega“[31] – pošto si ostao veran sluga i zalog otkupnine nisi prezreo, uživaj sada u istoj radosti tvoga Gospodara. A radost je ista ne samo zato što je isti predmet radosti, već i zato što je istovetan način blagovoljenja. Gospod nije želeo samo Sebi da ugodi,[32] nego je najpre zbog Svojih slugu poživeo i umro i bio rođen, a potom je, povrativši se u Svoju slavu i zauzevši otački presto, zaseo tamo zbog nas i postao naš Utešitelj i Zastupnik kod Oca u sve vekove;[33] tako ni sluge, kojima je Vladika postao važniji od vlastitih duša, nisu posvećene sebi, već jedino Njega ljube.
54. Takav je bio Jovan Krstitelj: iako je sa Hristovim javljanjem morao da se povuče u stranu, ne samo da zbog toga nije bio nezadovoljan, nego je i sam propovedao o Njemu i objavljivao Ga onima koji Ga još nisu poznavali, i ništa mu ne beše slaće od tih reči koje su umanjivale njegovu ličnu slavu.[34] Smatrao je ispravnim da Hristos svu pažnju na Sebe privuče, da sav narod pridobije, te da svi ka Njemu svoje misli usmere kao nevesta svome ženiku – a on da se zadovolji time da bude u Njegovoj blizini, da sluša Njegove reči, i da mu za sav njegov podvig to bude plata: da sluša reči Ljubljenoga.
55. Ištući ono što Hristu pripada, Pavle ne samo da na sebe nije obraćao pažnju, nego je i potpuno napustio sebe; da je mogao, sebe bi i u pakao bacio, jer se i za to molio[35] – što beše veoma zagonetno. Naime, pošto je silno ljubio, želeo je da ostane bez Onoga Koga je ljubio, i videlo se da ga je taj eros više pekao od pakla ognjenog, ali da ga je on smatrao pretežnijim od radosti zbog života pokraj Ljubljenoga. Kao što je tvrdio da pakao treba prezreti, tako je lako tvrdio da ni na tu radost ne treba obraćati pažnju, iako je već bio okusio Njegovu dobrotu i stekao jasno iskustvo o njoj. No, iako je znao da živeti i prebivati pokraj Hrista i carovati zajedno sa Njim, predstavlja blagostanje, on ipak nije tražio svoje više nego što je tražio slavu Njegovu – čak je bio voljan i to da izgubi.
56. Stoga, i kad je nešto želeo, nije to želeo za sebe, već za Njega; a kad je za Njega trebalo pobeći, on je bežao.[36] Pa ako radi sebe nije želeo to što je jedino dostojno želje, šta bi onda od svega mogao želeti? Jer, ako Njega, za Koga je sve učinio i sve pretrpeo, nije poželeo gledajući samo na sebe i na svoje blaženstvo, onda teško da će poželeti nešto od onoga što je inače prezreo. Otuda je jasno da se u potpunosti udaljio od sebe i da se sasvim odrekao svoje volje, koja je usmerena jedino ka Hristu. Kako ne beše ničega što bi naudilo njegovoj želji za Hristom i što bi joj se suprotstavilo, on je osećao čudesno zadovoljstvo, koje ga je vazda pratilo i sa kojim je živeo, i nikakva mrzost u njegovoj duši nije mogla zavladati. Pa i ako je bilo stvari zbog kojih je patio i jadikovao, ipak ta tuga nije mogla nadvladati ono zadovoljstvo, niti je bilo ičega što ga je od nje moglo udaljiti – uostalom, ta vrsta tuge bila je prepuna nekakve radosti. Naime, njegova tuga beše plod ljubavi i velikodušnosti, i zbog toga ništa gorko, ili zlo, ili malodušno u njegovo srce nije stupalo. A da se on uvek radovao, vidi se po tome što je druge savetovao kako se vazda treba radovati, poručujući im: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!„[37] Jer, ne bi drugima nametao ono što najpre nije sam svojim delima pokazao.
57. Takav je u ovome svetu život svetih i toliko je blažen – što je i prirodno – jer to blaženstvo jeste plod njihovog nadanja i njihovog verovanja; a kad se ovoga sveta oslobode, živeće toliko uzvišenijim životom koliko je sticanje tih dobara savršenije od nadanja i koliko je jasno viđenje Dobroga savršenije od verovanja. Bog je u ovome životu podario čoveku duh usinovljenja, otkuda i proističe savršena ljubav, na kojoj se blaženi život zasniva. Ponudio im je, dakle, da prime Tajne Hristove, a onima koji su Njega primili, „dade vlast, da budu čeda Božija“[38] – a deci pripada savršena ljubav, od koje je daleko svaki strah.[39] Ko tako ljubi, ne strepi od gubitka plate niti od rana koje može zadobiti – jer ovo prvo pripada najamnicima, ovo drugo slugama, dok čista ljubav pripada samo sinovima Božijim. Tu istinsku ljubav blagodat Božija polaže u duše onih koji su posvećeni u svete Tajne. Kako ona u njima dejstvuje i kakvo iskustvo im pruža, to mogu znati oni koji su je iskusili; no, svakako možemo reći da im ona pomaže da spoznaju božanska dobra, te da se, kušajući velika dobra, nadaju još većima i da, na osnovu ovoga što mogu videti, stiču postojanu veru u ono što je još uvek nevidljivo.
58. Naš prinos Bogu je u tome da sačuvamo ljubav. Nije dovoljno samo da zavoliš i da prihvatiš božansku ljubav, već treba i da je sačuvaš, i da naložiš drvo na vatru kako bi se održala. Jer, prebivati u ljubavi, u kojoj je sve blaženstvo, znači da prebivamo u Bogu, a On prebiva u nama, jer „koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“.[40] To se i događa – ljubav se učvršćuje u našoj volji kad postupamo po zapovestima i kad poštujemo zakone Ljubljenoga. No, po svojim energijama, duša poprima ovu ili onu naviku, valjanu ili rđavu; jer i kad su umeća u pitanju, stičemo i učimo ona na čija smo dejstva navikli. Zakoni Božiji određuju ljudska dela i njima upravljaju kako bi ova bila u skladu sa voljom Božijom. Tako usađuju u nas naviku da želimo ono što je po izvoljenju Zakonodavca, da svu svoju volju samo Njemu potčinimo i da osim Njega ništa ne želimo – jer samo to znači da Ga iskreno ljubimo. Zbog toga Spasitelj i veli: „Ako zapovesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj“.[41]
59. Blaženi život je plod takve ljubavi jer ona odasvud sabira našu volju, udaljava je od svega drugog pa i od nas samih, i samo je sa Hristom spaja. Zajedno sa voljom ide i sve drugo što je naše: nagoni tela, delatnosti uma, svako delo i sve što je ljudsko; sve se to, dakle, usmerava tamo kud ga volja vodi. I uopšte, želja upravlja i vodi sve naše biće, te ako je ona negde sputana, sve se naše tamo vezuje; dakle, ko nju osvoji, taj gospodari našim umom.
60. Prema tome, oni ljudi čija je volja u potpunosti obuzeta Hristom, streme samo ka Njemu; sve što žele, sve što ljube, sve što ištu – jeste On. Sve njihovo biće i sav njihov život jesu u Njemu, jer njihova volja ne može postojati niti delovati ako ne prebiva u Hristu, pošto je tamo svako dobro – kao što ni oko ne može činiti što mu je dužnost ako nema svetlosti. Da bi se gledanje ostvarilo, neophodna je svetlost, a želja može biti ostvarena samo kroz dobro. Gospod je rizničar svih dobara; prema tome, ako svoj naum i svoju volju ne donesemo i ne položimo pred Njega, i ako neka želja padne izvan te riznice, ona ostaje neostvarena i mrtva. Jer veli: „Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti“.[42]
61. Ako podražavati Hrista i živeti u skladu sa Njim znači živeti u Hristu – to predstavlja plod naše volje kad je ona poslušna namerama Božijim, kao što je Hristos, kad su Njegove dve volje u pitanju, Svoju čovečansku potčinio Svojoj božanskoj volji – sve zbog toga da bi nas poučio i da bi nam ostavio primer ispravnog življenja. Nije izbegao smrt kad je trebalo da umre za svet: pre no što je taj čas došao, pomolio se Ocu, pokazujući time da nije rad onome što ima da pretrpi, nego je, kako veli apostol Pavle, „bio poslušan do smrti“[43] i pošao na raspeće – jer nije imao jednu volju, ili jednu od dve, nego je time pokazao da su u Njemu dve volje; iz svega što se sa Njim zbilo, može se videti da se blaženi život sastoji u savršenstvu volje. Dakako, imam na umu ovaj život. A pošto čovekovu ličnost sačinjavaju dvoje: um i volja, onda onaj ko želi da u potpunosti bude blažen, svakako treba i jednim i drugim da pristupi Bogu i da se sjedini sa Njim – umom da Ga jasno posmatra, a voljom da Ga savršeno ljubi.
62. Naravno da niko od onih koji žive u propadljivom telu nije okusio istinsko blagostanje i po umu i po volji; takve ljude će primiti samo onaj nebeski život, koji je oslobođen propadljivosti. No, u ovome veku blaženi su pred Bogom oni koji su savršeni što se tiče volje, ali nisu savršeni kad su u pitanju i energije njihovog uma; jer kod njih možeš naći savršenu ljubav, ali ne i jasno viđenje Boga. Naime, ako se nekima od svetih, dok su još živeli u telu, i otkrila budućnost, pa su već i buduće nagrade okusili, to ipak nije bilo ni trajno, ni neprekidno, ni savršeno, jer ovo zemaljsko življenje to ne dopušta. Zbog toga apostol Pavle kaže: „Budite u nadi radosni“[44] i „verom hodimo a ne gledanjem[45] …jer delimično znamo“[46] – iako je on sam video Hrista,[47] ali nije stalno bio u tom viđenju. To svagdašnje viđenje samo će budući život moći da pokaže; na to nam je ukazao Pavle kad je, posle opisa Drugog dolaska Hristovog, dodao: „I tako ćemo svagda sa Gospodom biti“.[48] Stoga, onaj ko svojim telom živi u Hristu, uspeo je, po rečima Pavlovim, da stekne i večni život. Stekao ga je, dakle, uz pomoć volje, dospevajući ljubavlju do one neizrecive radosti. Čisto viđenje Boga pomoću uma ostaće sačuvano za budući život; dok vera, opet, vodi ka ljubavi. Da bi to pokazao, blaženi apostol Petar veli: „Njega sad ne Gledajući, no verujući, radujte se radošću neiskazanom i proslavljenom“.[49]
63. U toj ljubavi i u toj radosti ostvaruje se blaženi život. Taj život je, s jedne strane, skriven, po rečima apostola Pavla: „Vaš je život sakriven“;[50] a sa druge strane, jasno je vidljiv, jer Gospod kaže: „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha“.[51] Blaženi život je nevidljiv po blagodati koju rađa i koju sazdaje, kao i po tome šta jeste i na koji način preporađa; no, vidljiv je po onima koji u njemu žive, jer pokazuje šta je neizreciva ljubav prema Bogu i radost zbog Njega. Zaista, ljubav i radost su same po sebi vidljive i otkrivaju nevidljivu blagodat Božiju; najpre zato što su i same plod blagodati (jer plod Duha, veli apostol, jeste ljubav i radost[52] a po plodu poznaće se drvo[53]), a onda zato što blagodat predstavlja Duh usinovljenja, te ljubav onima o tome srodstvu svedoči, kao i o tome da su sinovi Božiji i da u njima nema ništa najamničko niti ropsko.
64. Na taj način je i Solomon pronašao majku živome detetu,[54] jer je njenu silnu ljubav smatrao dovoljnim dokazom da ga je ona zaista rodila. Prema tome, ne bi bilo pogrešno ni kad bismo sinove živoga Boga po tom dokazu raspoznavali. Jer, kao što ona žena nije imala ništa zajedničko sa umrlim detetom, ali je zato prema živome jasno pokazala svoju materinsku ljubav i brigu, tako je i sa hrišćanima: poštovanje i ljubav prema Živome Bogu predstavljaju jasan dokaz da nisu rođeni od mrtvih otaca – onima koji kraj njega žive, Spasitelj nije dozvolio ni da sahrane mrtve, rekavši: „Ostavi neka mrtvi ukopavaju cvoje mrtve“.[55] No, oni nisu potvrđivali svoje sinovstvo samo tom ljubavlju, odnosno ostajući privrženi Bogu i ljubeći Ga kao Oca, već i time što su njome postajali Njemu nalik jer oni su ti koji ljube, a On je ljubav – pa pošto On živi, onda i oni, zahvaljujući toj ljubavi, žive. To dobro osećanje živo je kod onih koji na istinski način žive, kao što je sve mrtvo kod onih koji nemaju takvo osećanje.
65. Oni se nazivaju sinovima Božijim i po tome što svakim svojim postupkom slave svoga Oca: pošto su i sami živi, objavljuju živoga Boga, od Koga su rođeni, svedočeći o svom neiskazanom ponovnom rođenju – koje su doživeli u „novom životu“,[56]u kome žive u skladu sa Pavlovom naukom – i slaveći nebeskoga Oca. Tako oni na neizreciv način i čovekoljubivo bivaju rođeni zbog toga Bog i nije Bog mrtvih, nego Bog živih, jer u njima nalazi Svoju slavu. Stoga je i rekao grešnicima: Ako som ja Bog, gde je slava moja?[57] To je i David imao na umu kad je rekao: Neće te mrtvi slaviti, Gospode, nego mi živi.[58]
66. Takav je život u Hristu – tako je skriven i tako se pokazuje u svetlosti dobrih dela, odnosno ljubavi. Jer, u njoj je blistanje svake vrline, i ona sačinjava život u Hristu – onoliko koliko taj život od čovekovog truda zavisi. Zbog toga ne bi pogrešio onaj ko bi tu ljubav nazvao životom jer ona predstavlja sjedinjenje sa Bogom, a to znači život – kao što rastavljanje od Boga smatramo smrću. Stoga i Sam Spasitelj kaže da je „zapovest njegova život večni“[59] imajući pri tom na umu ljubav. „Reči koje vam ja govorim duh su i život su“;[60] njihova glavnica je ljubav, a „koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bogu njemu“[61] što bi značilo da u životu prebiva i život u njemu; jer Gospod veli: „Ja sam… život“.[62] Ako život predstavlja silu koja pokreće sve što je živo, šta je onda to što pokreće ljude koji istinski žive, čiji Bog jeste Živi Bog, Koji je Bog živih, a ne mrtvih? Nikakav drugi pokretač nećeš pronaći osim same ljubavi, koja ne samo što ih vodi i upravlja njima, nego ih sa lakoćom izvodi iz njih samih, te na taj način može da deluje u njima jače od svakog življenja, i da bude pretežnija i od samoga života. Jer, ljubav nas nagoni da prezremo život – ne samo ovaj koji teče, već i onaj večni.
67. Prema tome, šta je dostojnije od ljubavi da bude nazvano životom? Osim toga, kad živim ljudima sve drugo bude oduzeto, jedino što im preostaje jeste život, koji im ne dopušta da umru – takva je ljubav. Zaista, kad u budućem veku sve drugo bude ukinuto, kako veli apostol Pavle, ostaće samo ljubav, koja će biti dovoljna za onaj život u Hristu Isusu, Gospodu našemu,[63] Kome priliči svaka večna slava. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Luk. 10,20.
  2. 1Kor. 13,1 i dalje.
  3. Jevr. 6,5
  4. Jov. 14,23.
  5. Mat. 5,4.
  6. 1 Petr. 3,11
  7. Jov. 14,21
  8. 1 Tim. 1,19.
  9. Jak. 2,17
  10. 1 Sol. 5,17.
  11. 2. Sam. 6,6 i dalje.
  12. 2Dnevn. 26,16
  13. Rimlj.8,15
  14. Del. ap. 6,2.
  15. Ps 3,1-2.
  16. 2 Kop. 7,10.
  17. Prem. Sol. 9,14.
  18. Ps. 119,2 i dalje.
  19. Rimlj. 12,12.
  20. Sveti Vasilije Veliki.
  21. Mat. 26,24.
  22. Zak. pon. 6,5.
  23. 1 Kor. 13,5.
  24. Mat. 11,12. U Vukovom prevodu stoji siledžije, a u prevodu Komisije Svetog Sinoda stoji podvižnici (prim. prev.).
  25. Mat. 10,39; 16,26; Luk. 14,26.
  26. Jov. 15,11
  27. Kol. 3,3.
  28. 1Kor. 6,19-20
  29. Mat. 26,38.
  30. Filip. 4,4
  31. Mat. 25,21; 25,23
  32. Rimlj. 15,3.
  33. 1 Jov. 2,1.
  34. Jov. 3,30.
  35. Rimlj. 9,3.
  36. Dela ap. 9:25; 2 Kor. 11,33.
  37. Filip. 4,4.
  38. Jov. 1,12.
  39. 1 Jov. 4,18.
  40. Jov. 4,16
  41. Jov. 15,10.
  42. Jov. 15,6.
  43. Filip. 2,8
  44. Rimlj. 12,12.
  45. 1Kor. 5,7
  46. I Kop. 13,9.
  47. I Kop. 9,1; 15,8.
  48. 1Sol. 4,17
  49. 1 Petr. 1,8.
  50. Kol. 3,3.
  51. Jov. 3,8.
  52. Gal. 5,22.
  53. Mat. 7,16; 7,20.
  54. ČCar. 3,27.
  55. Mat. 8,22.
  56. Rimlj. 6,4.
  57. Mal. 1,6.
  58. Ps. 115,17 i dalje.
  59. Jov. 12,50
  60. Jov. 6,63
  61. I Jov. 4,16
  62. Jov. 11,25
  63. 1 Kor 13,8
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *