НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » О ЖИВОТУ У ХРИСТУ

О ЖИВОТУ У ХРИСТУ

 

О ЖИВОТУ У ХРИСТУ
 

 
ТРЕЋА БЕСЕДА
КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРУЖА ПОМАЗИВАЊЕ СВЕТИМ МИРОМ
 
Пошто смо на тај начин духовно установљени и рођени, сасвим је природно да стекнемо и одговарајућу делатност и енергију која приличи таквоме рођењу. То нам омогућује обред помазивања пребожанственим миром; јер он наше духовне енергије чини делатнима – једну енергију чини делатном код једног човека, неку другу код другога, а неку трећу код већине људи – у складу са тим како је свако припремио себе за примање ове свете Тајне. И миропомазање сада над новопросвећенима чини оно што су у давна времена руке апостола чиниле над онима који су се крштавали; јер тада су апостоли, како каже Свето Писмо,[1] полагали руке на оне који се посвећују у Тајну и тако им предавали Светога Духа, а сада Утешитељ долази на оне који се помазују светим миром.
2. Докази за то су следећи: најпре у томе што је закон Старога Завета на исти начин помазивао и цареве и свештенике, док правила Цркве одређују да се цареви имају помазати светим миром, а на свештенике се полажу руке и моли се за благодат Светога Духа, што показује да и једна и друга Тајна, односно и миропомазање и рукоположење, воде ка истоме циљу, те да обе имају једнаку снагу. Уосталом, и називи тих Тајни су узајамно повезани, пошто се оно назива помазањем, а ово заједницом Духа Светога; пребожествени свештеници рукоположење свештеника називају помазањем, а са друге стране, за оне који се посвећују у свету Тајну миропомазања, верују да постају заједничари Светога Духа и моле се за то. Печат светога мира називају духовним даром, показујући тиме шта он представља онима који приступају светој Тајни. Јер, тако узвикују док их помазују.
3. Свакако је и Сам Владика назван Помазаником (= Христом) не због тога што Му је на главу изливено миро, већ због Духа Светога прихвативши човечанско тело, Христос је постао ризница сваке духовне енергије; и није назван само Помазаником, већ и Помазањем: „Име ти је уље миро разлито“;[2] односно уље је био у почетку, а помазање касније. И док још не беше Онога преко Кога би Бог предао човеку Своја добра, Он је Сам био Миро које је у Њему Самоме остајало; а кад је саздано Његово блажено Тело, које је примило сву пуноћу Божанства,[3] и коме, како каже Јован Богослов, Бог није дао Духа на меру,[4] него му је подарио све природно богатство, тада је у Његово Тело излио свето Миро, те Он Сам бива Помазање и са правом се тако назива. То што је Себе предао, значило је за Њега да је постао Помазање и да је помазао. Наравно да Господ није променио место нити је разрушио или прекорачио икакав други преградни зид него онај који Га је одвајао од нас, који је Он Сам био подигао, те није оставио ништа што би нас делило. Јер, Бог се није разликовао од људи по месту Свога пребивања, Он Који свако место заузима, али је био далеко по разликовању од нас – човечанска природа је сама себе одвојила од Бога, јер је по свему била другачија од Њега и ништа заједничко са Њим није имала. Он је био само Бог, а наша природа је била само човек. Кад је тело, међутим, обожено и кад је човечанска природа за своју ипостас задобила Самога Бога, тада се преградни зид претворио у свето миро. И тако је нестало оне разлике, јер је Господ постао једна ипостас са две природе: божанском природом, коју је имао одраније, и човечанском, коју је стекао; а та божанска ипостас укида растојање измећу Божанства и човечанства, јер она представља заједничку мећу обеју природа – а растављене ствари иначе не могу имати заједничку мећу.
4. Као кад би посуда за миро могла каквим чином да се претвори у само миро, те онда то исто миро не би могло да се не разлива напоље, нити да остане сабрано у себе, тако исто бива и са нашом природом, која је обожена у спасоносном Телу Христовом – и нема ничега што људски род може одвојити од Бога. Због тога нас ништа, изузев греха, не спречава да учествујемо у Његовим благодатима. А пошто је преградни зид мећу нама био двострук, односно један зид је чинила наша природа, а други изопаченост нашега ума грехом, Спаситељ је један зид разрушио Својим Оваплоћењем, а други Својим Распећем; јер Распеће Христово је уништило сваки грех.
5. Због тога након крштења, које има силу онога Распећа и оне смрти, приступамо помазању светим миром, односно приступамо заједници Светога Духа. Но, кад су уклоњене обе препреке, тада нема ничега што би спречило Духа Светога да се на свако тело излије.[5] Те препреке се, наравно, налазе у овоме животу. Јер, да бисмо се настанили непосредно покрај Бога, потребно је савладати и трећу препреку, а то је смрт – пошто онима који још увек носе ово смртно тело, смрт не допушта да превазиђу огледало и загонетку,[6] са којима у овоме свету живимо. Па иако су људи на три начина удаљени од Бога – по својој природи, по греху и по смрти – Спаситељ нам је ипак омогућио да се слободно са Њим сусретнемо и да Му се непосредно приближимо, јер је уништио све што се измећу нас испречило: оно прво уништио је Својим учешћем у човечанској природи, оно друго Својом крсном смрћу, а онај последњи преградни зид, односно тиранију смрти, Својим Васкрсењем у потпуности је изагнао из човечанске природе. Због тога апостол Павле каже: „Последњи непријатељ укинуће се – смрт,[7] а не би је називао непријатељем кад она не би била препрека за наше истинско благостање. Наследници бесмртнога Бога треба обавезно да буду ослобођени од пропадљивости, јер је речено да распадљивост не наслеђује нераспадљивост.[8] Заиста, после општег васкрсења свих људи, чији је узрок Васкрсење Спаситељево, огледало и загонетка ће одступити, а они који су чистога срца, видеће Бога лицем у лице. Деловање свете Тајне крштења је, дакле, у томе да предаје енергије Светога Духа; а свето миро приводи Самога Господа Христа, у Коме је све спасење за људски род и све надање оних који у Њега верују; и од Њега нам долази заједничарење у Духу и приступ ка Оцу. А Уметник поновног саздавања људске природе свакако је целокупна Света Тројица; но, само је Логос Тај Који је лично извршио човеково спасење – не само тиме што је, примивши тело, мећу људима поживео, и што је, по речима апостола Павла, принео Себе на жртву, да понесе грехе многих,[9] већ и тиме што отада па довека носи нашу природу. Због тога нам је Он заступник и утешитељ пред Богом, Сам чисти нашу савест од мртвих дела,[10] и предаје нам Собом Духа Светога.
6. Ова света Тајна је у првим временима хришћанства новокрштенима поклањала дарове исцељења, пророштва, језика и слично, што је свим осталим људима пружало очигледан доказ натприродне силе Христове; а ти дарови су морали постојати у оно време кад је хришћанство устројавано и кад се побожност учвршћивала. Такви духовни дарови су се и у наше време, али и нешто раније, показивали код понеких новопросвећених: говорили су о будућим догађајима, изгонили демоне и исцељивали од сваке болести само уз помоћ молитве. И нису у томе били успешни само они који су још били у животу, већ су то били у стању и они који су преминули, јер духовна енергија не одступа од блажених покојника.
7. Оно што свето миро свагда дарује хришћанима и за шта је свако време одговарајуће, то је благодатни дар побожности, и молитве, и љубави, и трезвеноумља, као и осталих добара које оно дарује у право време – иако то многим хришћанима не остаје у уму, па заборављају колика је сила ове свете Тајне, те сагласно са речима из Дела апостолских, нису ни чули да има Дух Свети.[11]Заборављају благодатне дарове јер су овој светој Тајни приступали у дечијем узрасту – кад нису имали осећај за дарове које су стекли – а кад су одрасли, окренули су се стварима којима није требало, те су тако ослепиле њихове духовне очи. Истина је, свакако, да Дух предаје Себе новопросвећенима „делећи свакоме понаособ како хоће“,[12] и да Владика није престао да нам чини добра дела, пошто је обећао да ће заувек остати уз нас. Ова света Тајна се не савршава узалуд: као што из божанствене бање крштења стичемо отпуштење грехова, а са свештене Трпезе задобијамо Тело Христово – и као што ови дарови неће престати док се јасно не појави Онај Који је ове Тајне установио – на исти начин ће хришћани, свакако, уживати и у свему што им пружа пребожанствено миро и заједничарити у даровима Светога Духа. Јер, по чему би неке од свештених служби биле делатне, а од ове службе да нема никакве користи – да за оне прве, према речима апостола Павла, верујемо Ономе Који нам је обећао,[13] а да за ову сумњамо? Требало би, наиме, или да не сумњамо ни у једну, или да у све подједнако сумњамо, јер иста сила делује кроз све свете Тајне, и савршавање свих Тајни пружа једно заклање једнога истога Јагњета, и једну исту смрт Христову, и једну исту Његову Крв.
8. Дух Свети се, дакле, истински предаје некима од верних како би ови могли другима да чине добро, односно како каже апостол Павле, да изграђују Цркву.[14] То чине проричући будућност, или поучавајући о Тајнама, или речју ослобађајући од болести; другима се пак предаје да би они сами били бољи и да би заблистали обиљем вере, мудрости, љубави и смиреноумља. Јер, могуће је, с једне стране, да се неко умудри користећи свој ум и добре навике, да вежба своју нарав у праведности, да се моли и да љуби, те да по свему буде савршен – али, са друге стране, подстакнут од Бога, он својом вољом обуздава страсти, постаје човекољубив и правдољубив, и показује сваку истинску философију. Наиме, као што у људима постоје зверска зла, на која их покрећу зли духови, тако постоје и божанствене врлине и закон који је изнад човека, које Сам Бог покреће. На тај начин је апостол Павле љубио Христа; на тај начин је Давид био кротак, и на тај начин су други понекад показивали неке од хваљених врлина које превазилазе човечанску природу. Заиста, Павле је Филипљанима писао у љубави Исуса Христа,[15] а за Давида је Бог рекао: Нађох себи човека по срцу својему.[16]
9. Вера је заиста дар духовни; апостоли, кад су хтели да је задобију, молили су Спаситеља говорећи: „Дометни нам вере“,[17] но Он је желео да их Отац освети, па је говорио: „Посвети их истином твојом“.[18] И тако Бог испуњава молитву онога ко се моли – „Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим“,[19] дарујући нам, како ја сматрам, силу молитве. И уопште, Дух Свети је у том смислу Дух мудрости, Дух разума, и разборитости, и крепости, и благочешћа, и осталих благодатних дарова, по чему стичу име они којима Он предаје Своје дарове.[20]
10. Дакле, света Тајна преноси своје дарове на све који се у њу посвећују. Али, немају сви осећај за те дарове нити жеље за тим богатством, како би користили то што су задобили. Једни зато што због свог дечијег узраста нису у стању да то умом појме, а други зато што нису припремили себе нити су показали икакву спремност и жељу. Неки од њих, мећутим, каснијим покајањем због почињених греха, као и сузама и животом у складу са здравим разумом, изнова откривају благодат која је у њихове душе положена. Због тога апостол Павле, пишући Тимотеју, каже: „Не занемаруј благодатни дар у теби“,[21] имајући на уму то да, чак и ако смо примили дар, ништа нам не остаје уколико смо према њему немарни, и да је потребан труд и бдење онима који хоће да у њиховим душама ови дарови буду делатни. Према томе, ако се види да је неки од подвижника превазишао уобичајену људску границу у љубави или у чистоти, у превеликом трезвеноумљу или у смиреноумљу, или у благочешћу или у каквој другој врлини, треба да сматрамо да је узрок тога пребожанствено миро, чије је дарове тај подвижник примио кроз миропомазање, али да су они тек касније постали делатни. То исто можемо рећи и за оне који тачно познају будућност, или за оне који узетима пружају избављење и исцељују од сваке болести, што је изван било ког људског умећа – да су те своје дарове примили из свете Тајне.
11. Заиста, ако саму службу миропомазања оптужујемо зато што света Тајна не чини делатнима оне који се посвећују у духовне енергије ни у време посвећења ни касније када они духовно делају – зашто је онда уопште потребно да се у њу посвећујемо? Чему би нас одвело посвећивање у Тајну помазања божанственим миром ако оно не би било у стању да пружи оно што се од њега тражи? Не може се, такође, рећи ни то да ако не бисмо задобили дарове миропомазања, само савршавање Тајне у нечему другом може помоћи. Јер, ако нам не пружа оно што обећава и што је назначење целокупне Тајне, и оно за шта се служитељ моли, односно оно у шта убеђује помазанога да ће одмах стећи, тешко да би требало од ње очекивати какво друго добро. Ова Тајна, међутим, не савршава се узалуд – као што се не савршава узалуд ниједна хришћанска Тајна – јер, како каже Писмо, није празна проповед наша, и није празна вера наша.[22] Па ако се код људи може пронаћи каква духовна делатност која припада кругу благодатних добара која одатле потичу, треба их свакако приписати тим молитвама и светом миропомазању.
12. Јер, нема ниједног јединог добра, које су људи стекли спријатељивши се са Богом, а да им није предато преко Онога Који је посредовао измећу Бога и људи; нити постоји ишта друго осим самих светих Тајни што нам омогућава да пронађемо посредника Христа, да Га примимо и да уживамо у Његовим добрима. Наиме, свете Тајне нас чине сродницима оне Крви и причасницима благодатних дарова које је Христос стекао примивши тело и претрпевши страдања. Јер, две су ствари кроз које се остварује наше сједињење са Богом и у којима је садржано све спасење људи: посвећивање у најсветије Тајне и вежбање воље у врлинама; а ово друго, односно човеков труд, састоји се у томе да се очува оно што нам је предато и да се не изда Ризница добара.
13. Према томе, сила светих Тајни је за нас једини давалац свих добара. Пошто помоћ која долази од савршавања сваке од Тајни представља нешто друго, задобијање Светога Духа и Његових благодатних дарова зависи од помазања пресветим миром. Због тога, ако човек и не буде у стању да у време савршавања свете Тајне – већ много касније – покаже некакав духовни дар, не би требало да заборави узрок тога дара нити одакле његова сила потиче. Јер, просвећење крштења обасјава душе посвећених у Тајну онога трена кад су погружени у бању – али ни тада се не показује код свих, него се кроз неко време показује само код оних који су врлински, пошто многим знојем и мукама и љубављу према Христу очисте очи своје душе.
14. У стицању дарова светога мира помажу нам они који су вични молитви, јер они, помазани миром, за нас јесу оно какво име и носе – хришћани. Источено миро је наш заступник пред Богом и Оцем, и то зато што је постало помазање наших душа изливши се у њих – док свети Жртвеник подражава руку Спаситељеву. Свети Хлеб узимамо као Тело Христово са Трпезе помазане светим миром, као да га узимамо из оне пречисте руке. И пијемо Његову Крв као они које је Господ први пут причестио на Тајној Вечери, пијући најпре и Сам из оне чаше препуне ужаса. Јер, Он Сам је и свештеник, и жртвеник, и жртва, и онај који приноси жртву; Он је Тај кроз Кога се приноси жртва, али и оно што се на жртву приноси. Разделио је, међутим, ове свете Тајне, те је једно предао благосиљању светога Хлеба, а друго светоме миру. Наиме, Спаситељ је и Жртвеник, али и Онај Који приноси жртву, због Мира којим је помазан; јер, у старини, жртвеник је посвећиван помазањем, као што су и свештеници помазањем посвећивани у тајну свештенства. Спаситељ је, исто тако, и жртва, због Крста и смрти, које је претрпео у славу Бога и Оца. А то заклање и ту смрт објављујемо, вели Писмо, када онај Хлеб предложења једемо.[23]
15. Али, Христос је свето миро и помазање и због Духа Светога, због Кога је и могао да оствари Своја дела, која су светија од свих других – да освећује, али не и да буде освећен или да било шта претрпи. Јер, то је припадало Жртвенику и ономе ко жртву приноси, а не Ономе Који се приноси и Који је жртвован; јер у Писму је речено: „Жртвеник који дар освећује“[24] Христос је, наиме, и свети Хлеб због свога Тела, које је освећено и обожено, и које је попримило обоје: и помазање и ране. Рекао је: „Хлеб који ћу ја дати, тело је моје“,[25] имајући на уму да га жртвује за живот света.
16. Због тога Христос приноси Себе као Хлеб, а приноси Себе и као миро, јер је обожио Своје Тело, а нас прихвата као заједничаре у светом помазању. Указујући на ту Тајну, Јаков[26] је прелио камен уљем и подигао га Богу, приносећи га, заправо, као помазање и изображавајући тиме или Тело Спаситељево, које је крајеугаони Камен, на који је истински Израиљ – ум који једини познаје Оца – излио миро Божанства, или нас које Он, помазујући нас Миром, подиже као децу Авраамову.[27] Јер, Дух Свети, Који се приликом миропомазања излива на нас, измећу осталог је и Дух усиновљења, те сведочи нашем духу да смо деца Божија, и да у својим срцима вичемо: Ава, Оче![28] Такву помоћ пребожанствено миро пружа онима који хоће да живе у Христу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дел. ап. 8,38 и даље; 10,47 и даље
  2. Пес. н. пес. 1,3
  3. Кол. 1,19.
  4. Јов. 3,34
  5. Дел. ап. 2,17
  6. 1 Кор. 13,12
  7. 1 Кор. 15,26.
  8. 1Кор. 15,50
  9. Јевр. 9,14 и 28
  10. Jeвp. 9,14
  11. Дел. ап. 19,2
  12. 1Кор. 12,11
  13. Јевр. 10,23; 11,11
  14. 1Кор. 14,5
  15. Филип. 1,8
  16. 1Сам. 13,14
  17. Лук. 17,5
  18. Јов 17,17
  19. Римљ. 8,26
  20. Ис. 11,2
  21. 1Тим. 4,14
  22. I Kop. 15,14
  23. 1Кор. 11,26
  24. Мат. 23,19
  25. Јов. 6,33-35
  26. Пост. 28,18
  27. Мат. 3,9
  28. Римљ. 8,15-16

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *