НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » О ЖИВОТУ У ХРИСТУ

О ЖИВОТУ У ХРИСТУ

 

О ЖИВОТУ У ХРИСТУ
 

 
ПЕТА БЕСЕДА
КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРУЖА ОСВЕЋЕЊЕ СВЕТОГА ЖРТВЕНИКА
 
Такав је, дакле, смисао светих Тајни и таква је помоћ коју нам оне пружају на путу ка истинском животу. Пошто свештени Жртвеник представља исходиште сваког свештенодејства, било да треба примити Дарове свете Вечере или помазање, било да је у питању примање свештенства или дарова бање крштења, испитајмо мало – колико нам је то могуће и не узимајући у обзир оно што је већ речено – и чинодејство које тај Жртвеник утврђује, јер сматрам да то није необично и да не одступа од наше теме. Стога, учинићемо своју беседу савршенијом уколико прибегнемо испитивању онога што се назива основом или темељем свих светих Тајни, или како год да га назовемо. И тако, пошто изложимо све оно што се савршава од руку архијереја који врши свештање, и све оно што сачињава Жртвеник, сагледајмо на крају чији образ представља свако од тих знамења и какво значење има.
2. Најпре архијереј, огрнут белим огртачем који му прекрива руке и тело, приступа Богу клањајући Му се до земље – која, дакако, није гола – па пошто се помоли да се ово чинодејствовање успешно оконча, устаје спреман за дело освећења; потом подиже Трпезу која почива доле, па је поставља и утврђује не само молитвама него и полажући руке на њу. Кад је постави, пере је топлом водом над којом се помолио како би ова стекла силу очишћења не само од видљиве нечистоће, него и од прљања од стране демона. Потом Трпезу шкропи, изливајући по њој најбоље вино и миомир начињен, како ми се чини, од капи исцеђених из ружиних латица; затим додаје свето миро и њиме помазује свету Трпезу, чинећи три пута над њом знак крста и појући Богу ону многохвалну пророчку Трисвету песму.[1] Затим, прекривши је белим платном, он је украшава скупоценим прекривачима, а преко тога разастире и друга платна која су помазана божанским миром, онако како је помазана и света Трпеза; та платна, наиме, морају бити управо испод свештених сасуда.
3. Извршивши све то како је речено, архијереј дреши и скида са себе огртач којим је био обавијен, па обукавши архијерејску одежду, одлази у неку кућу која је близу овог светог дома. Тамо узима мошти светих мученика, које је он сам за ову прилику припремио, полаже их на један од дискоса са Жртвеника, на који иначе полаже страшне и часне Дарове, и прекрива их оним чиме и Дарове прекрива; потом их подиже са нарочитим поштовањем и, носећи их повише главе, одлази у храм који се освећује, док му његови многобројни пратиоци украшавају пут свећама и појањем, кадом и миомиром. Ходећи тако, чим доспе до храма и нађе се пред њим, он стане пред затворене спољне двери и заповеда онима који су унутра да их отворе како би ушао Цар славе. Потом изговора речи Давидове, па пошто зачује како они унутра одговарају речима за које Пророк каже да их анђели мећу собом изговарају док се Спаситељ на небо успиње,[2] и пошто се раскриле двери, ступа у храм – носећи на глави онај прекривени сасуд.
4. Кад ступи у Жртвеник и кад се приближи самој Трпези, спушта на њу дискос и разоткрива га, те благо светих моштију, које се на њему налази, подиже одатле и смешта у спремницу сразмерну величини моштију које се у њу полажу. Затим излива на њих пресвето миро и полаже их испод свештене Трпезе. И пошто све тако буде учињено, тај дом постаје молитвени дом, а света Трпеза бива спремна и приготовљена за приношење бескрвне жртве, односно постаје истински Жртвеник.
5. Рецимо сада коју реч о томе зашто ова свештенодејства дају овакав учинак, и зашто се на храм и на свету Трпезу, кроз све што архијереј савршава, излива толика сила. Сагледајмо сваку од тих радњи појединачно.
6. Облачење архијереја у белу одећу и начин његове припреме за ово свештенодејство представља образ човечанског Жртвеника. Јер, оправши се од свакога греха и поставши бељи од снега, како каже Давид,[3] човек се сабира, повлачи у себе и окреће себи самом – и на тај начин потпуно усељава Бога у своју душу, а своје срце претвара у Жртвеник. Образац овога је најпре то што је архијерејева одећа бела и блистава, а затим што му са свих страна обавија и повезује тело. И тако, пошто архијереј кроз сву припрему покаже да је Жртвеник најпре у њему самом и пре но што је у храму постављен, он својим рукама освештава храм. Тако се, наиме, догађа и код свих других умећа: протомајстори, који су у стању да начине било које дело, својим умом га замисле и пре него што га рукама изведу; и тако ум предаје рукама свој замишљени узорак, а оне га у материји остварују. Уосталом, и сликари, изображавајући своје умеће, могу стварати своје слике према видљивом моделу, али могу сликати и користећи се сећањем, односно обазирући се на узоре у души. И може се видети да се то не дешава само код сликара, већ и код вајара, и градитеља кућа, и уопште код свих стваралаца. Кад би, наиме, био у стању да својим очима завириш у уметникову душу, видео би тамо кућу, или кип, или било које друго дело, које, наравно, још није остварено у материјалу.
7. Архијереј, међутим, није образ Жртвеника само по томе што је он уметник и извршилац чина освећења, већ и стога што је од свих видљивих ствари само човечанска природа у стању да представља истински храм Божији и Жртвеник, тако да оно што је људским рукама саздано, носи на себи само икону и образ истинског Жртвеника. Због тога је требало да се тај истински Жртвеник у таквом виду покаже и пре но што се укаже његова икона, те да оно што је истинско, претходи своме образу. Јер, Онај Који је рекао: „Ти ли ћеш ми начинити кућу да у њој наставам?“ – Он вели и: „Наместићу стан свој међу вама… и ходићу међу вама“.[4] Ови стихови могу значити и то да онај ко хоће да буде другима од користи, треба то најпре себи да буде, а онај ко је удостојен да положи толику силу у неживе ствари, треба најпре и сам да буде удостојен толике силе пре но што њих учини кориснима; тако је и Павле захтевао од епископа да најпре започне од своје куће, да добро управља својим домом и да се влада по здравом разуму како би граду и народу могао бити добар.[5]
8. Потребна је, свакако, помоћ Божија за то дело; јер нико не може имати успеха нити ишта остварити без Бога – ни у чему уопште, а поготову не у светим Тајнама, у којима све што се збива, представља Његово дело. Промишљање о Својим слугама заједнички Владика није показао само неком заповешћу, нити је послао кога да се о њиховом спасењу постара, већ је Он Сам дошао и Својом руком учинио све оно што је њима на спасење; због тога је било потребно да архијереј, показујући тиме како је Његов ученик, властитим рукама постави Жртвеник, одакле нама и долазе сви путеви спасења. А све то чини имајућу на устима онај псалам који речима: „Узвисиваћу те, Боже мој, царе Мој[6]исказује благодарност Богу и сећање на Његова чудесна дела. Јер, ако закон Павлов налаже да на свему захваљујемо,[7] колико ли је оправданије благодарити Богу за највеће од свих добара?
9. Затим архијереј придодаје још један псалам: „Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати“.[8] Овај псалам не опева само човекољубље Божије, него се дотиче и Тајни у које смо се претходно погрузили: помиње и крштење, и божанствено миропомазање, и Чашу, и свештену Трпезу на којој се свети Хлеб налази. Крштење, наиме, назива и тихом водом починка и зеленом пашом, те вели како ће човек, пошто га Бог добро води и напаса, у крштењу коначно пронаћи своје уточиште. Како је сагрешење донело патње онима који су се на њега дрзнули, и како је земљу испунило трњем, вода, која изгони сваки грех, с правом се назива тихом водом починка – насупрот патњама, зеленом пашом – насупрот трњу, а коначним прекривачем се назива стога што оно крајње добро, у коме налазимо спокоја када Бога тражимо, овде можемо примити. Али, могло се крштење назвати тихом водом починка и због тога што је успокојило жеље наше природе, што су „многи пророци и цареви желели видети“.[9]
10. Ако архијереј, кад се поклања Богу и кад се моли, не чини то непосредно на голом поду храма, није ли то зато што храм, који још није примио освештање, није подобан за свештенослужење? А пошто још увек није постао дом молитве, како може достојно примити онога који се моли? Код Мојсеја се, опет, догодило обратно: кад је требало да ступи на свету земљу, морао је да одреши своју обућу како не би било ничега што би спречило непосредно општење. Обратно, народ јеврејски тога доба, који се клањао Богу, са обућом на ногама је морао да гази египатску земљу.[10]
11. Поступивши тако, архијереј водом пере свештену Трпезу. Пошто је заједнички тиранин заробио човека – владара над свим видљивим тварима – обрушио се на све што се опазити може, као што се освајач устреми на царство неког свргнутог цара. Због тога је потребно да за оне твари које из природе узимамо за савршавање свих светих Тајни, користимо неко средство очишћења које ће имати силу да се зломе супротстави. Тако и воду у којој ће извршити крштење, свештеник својим молитвама најпре очишћује од свакога утицаја демонског, а затим упућује молитве којима се Тајна савршава. Из истог разлога, дакле, архијереј најпре омива часну Трпезу водом која је штити од свакога зла, и истовремено показује начин на који треба да прибегавамо добру, односно како се морамо најпре отарасити зла. Стога, чинећи тако, он и поје онај псалам који говори о гресима људским: Покропи ме ucoпом, u очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега“;[11] након тога благодари Богу и прославља Га. Тако бива при савршавању сваког свештенодејства. Јер, све треба чинити у славу Божију, а више од свега свете Тајне, које су корисније од свега другог и које су само Божије дело.
12. Но, пре примања божанских благодати, треба не само да се очистимо већ, колико нам је то могуће, да настојимо да стекнемо и одговарајуће врлине – пошто се Даваоцу толиких добара другачије не можемо приближити (јер Бог не услишава молитве онима који спавају, већ онима који се моле; укрепљује онога ко се бори, а ономе ко умује, поклања дар целомудрености у складу са његовим моћима; и уопште, према ономе за чиме жудимо, треба да показујемо жељу не само у својим молитвама, већ и својим делима). Због тога архијереј, пре но што узме пребожанствено миро, које на Жртвеник излива благодат од Бога, мироше свету Трпезу нашим миомиром, односно вином и мирисним уљем, од којих нам једно пружа само ужитак, а друго нам је и у животу од користи. Служи се овим људским производима како би показао да ово двоје испуњава наш целокупни живот, односно оно што нам је у животу неопходно и оно што нам је пријатно – због чега архијереј и започиње са ово двоје. Тако је и Господ, кад је дошао и подарио живот „да гa имају у изобиљу“,[12] и то не само пошто је васкрсао и избавио човека, већ и пошто се зацарио и предао нам Своје нескверно изобиље, после свега понудио и Своје миро, које, имајући у Себи сву силу за савршавање свете Тајне, води право ка жртви свете Евхаристије.
13. Пошто је Спаситељ у почетку са ово двоје принео жртву свете Евхаристије, и пошто је узео хлеб, како каже Писмо, и благословио га,[13] и ми тражимо ону руку и оне речи. Свештеници, дакле, изговарају такве речи, које постају делатне јер им је Сам Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен“;[14] а рука представља силу светога мира. „Јер то свето миро, вели божанствени Дионисије, дарује нам Исус“.[15] Апостоли су, опет, својом руком приносили свете Дарове јер су и тај благодатни дар имали; њиховим наследницима, међутим, била је потребна ова служба освећења, јер су само речи Христове могли да изговоре. Првим свештеницима Жртвеник су биле саме њихове руке, а онима касније Христос је, кроз њих, устројио домове светотаинства.
14. Настављајући освећење светога Жртвеника, архијереј, изливајући свето миро по часној Трпези, ништа не изговара – за разлику од претходног пута – већ само поје Богу ону кратку песму, сведену на неколико јеврејских слогова, песму хора светих пророка, која има пресвети смисао.[16] Могуће је, свакако, славословити изговарајући многе речи, а могуће је оно што је достојно хвале опевати и ограничавајући се на хвалоспев од мало речи. Ово прво приличи, како ја сматрам, хвале достојним делима која су се већ догодила или која се тек имају догодити, како би речи пред посматрачима заузеле место тих догађаја; док ово друго, како ми се чини, приличи ономе што је присутно и што се сада збива; пошто су те појаве по себи видљиве, нема никакве потребе за речима које би их објављивале, осим за оним речима које исказују радост и дивљење, као што су прорицали пророци до Јована.[17] А после тога, шта ће нам проповедници, кад се јавио Онај Који је објављен? Није нам преостајало ништа друго него да Му кличемо и да Га славимо. Тако су сматрали и анђели, којима се Он најпре јавио кад је на земљу дошао, и који су изговарали речи: „Слава на висини Богу“,[18] док су Га окруживали. Зато, дакле, познајући траженога Добротвора кроз сама Његова дела, архијереј не тражи ништа од онога што му је у молитвама даровано, нити набраја дела човекољубља која су пред његовим очима, већ се само весели оном таинственом мелодијом.
15. Пошто сила Жртвеника представља свето миро, требало је да и твар која је на њега положена, поседује сродну силу јер ће тако боље деловати – као што и огањ и светлост, чини ми се, кроз погодна тела боље показују своја својства јер ни само име Спаситељево, коме је све могуће кад га неко призове, није код свих уста која су га призивала, показивало подједнаку снагу. Због тога, тражећи неко одговарајуће вештаствено тело које би положио испод светога мира, свештенослужитељ не налази ништа што би томе више доликовало од костију мученика, па пошто их мироше и помаже, полаже их на часну Трпезу и тако заврши са свештањем Жртвеника. Јер, нема ничега сроднијег са Тајнама Христовим него што су мученици, у којих је и тело, и дух, и обличје смрти, и све друго заједничко са Самим Христом. Он је заједно са њима и док су живи а и када скончају, не оставља Своје мртве – него је сједињен са душама, као што је саприсутан и сједињен са муклим прахом светих моштију, па ако је игде мећу видљивим вештаственим стварима могуће пронаћи и осетити Спаситеља – то је међу овим моштима.
16. Стога, кад се архијереј нађе пред вратима храма, и пре но што свете мошти унесе унутра, он отвара двери узвикујући као да у храм уноси Самога Христа, и моштима указује почаст која приличи часним Даровима; уосталом, те кости и јесу истински храм и Жртвеник Божији, док овај рукотворени Жртвеник, који се освештава, представља образ истинскога Жртвеника. Према томе, било је природно да се тај истински Жртвеник приложи овоме рукотвореноме, те да он ради потпуности овога буде узет, као што се староме закону придодаје нови.
17. Кад архијереј све ово изврши и приготови дом за жртву и за молитву, и кад упали кандило изнад Жртвеника, он излази напоље најпре да би показао, како ми се чини, време у које је Христос по први пут предао жртву апостолима, јер је то било свечера, кад се пале светиљке. А затим, то кандило нас подсећа на светиљку упаљену у кући онога човека који беше изгубио драхму, па кад је упалио светиљку и потражио драхму, нашао ју је покривену силном земљом и мраком, као да је под земљом, у аду, лежала. Јер, и кућу може разрушити, верујем, и све открити, и на светлост извести, Онај Који је и ад испунио светлошћу кад је у њега ступио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свет, свет, свет. Ис. 6,3
  2. Пс. 24,7
  3. Пс. 50,9
  4. 2Сам. 7,5; Левит. 26,11-12; II Кор. 6,16
  5. 1Тим. 3,2-5.
  6. Пс. 145,1
  7. 1 Сол. 5,18
  8. Пс. 23,1
  9. Лук. 10,24
  10. Изл 3,5
  11. Пс. 51,7
  12. Јов. 10,10.
  13. Мат. 26,26
  14. Лук. 22,19
  15. О црквеној јерархији 4.
  16. Мисли се на Алилуја.
  17. Мат. 11,13.
  18. Лук. 2,14

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *