NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
 
Veljko Đurić Mišina, German Đorić: Patrijarh u obezboženom vremenu, Manastir Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana – Slanci kod Beograda, Beograd, 2012, str. 595-645.
 
Makedonska pravoslavna crkva
 
Nasilno odvajanje (uz političku, državnu podršku, na primer) delova jedne samostalne ili autokefalne Crkve i nekanonsko stvaranje druge verske zajednice i samoproglašenje njene autokefalnosti retko se dešavalo u istoriji hrišćanstva. Ali, to se desilo Srpskoj pravoslavnoj crkvi kada je, nesumnjivo, voljom države na njenom jednom kanonskom delu organizovana pseudocrkvena zajednica nazvana Makedonska pravoslavna crkva.
Komunistička partija Jugoslavije je još pre Drugog svetskog rata obznanila svoje viđenje rešavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, što je rezultiralo posleratnim državnim ustrojstvom sa šest republika i dve autonomne pokrajine (u sastavu Srbije). Crna Gora i Makedonija tada postaju republike u kojima treba rešiti srpsko nacionalno pitanje: u Makedoniji kroz stvaranje crkvene organizacije nezavisne od Patrijaršije u Beogradu, a u Crnoj Gori proglašenjem crnogorske nacije i, zavisno od volje političkog vrha, eventualnim ponavljanjem crkvenog scenarija iz Makedonije.
Sa problemom crkvene organizacije u Narodnoj kasnije Socijalističkoj Republici Makedoniji suočavali su se svi patrijarsi koji su u posleratnom periodu našli na prvosvešteničkom tronu Srpske pravoslavne crkve. Nastao je u vreme Gavrila Dožića (1946-1950), bio je prisutan i u vreme Vikentija Prodanova (1950-1958), da bi kulminaciju doživeo u periodu arhipastirstva Germana Đorića (1958-1990), i ostao kanonski nerešen do današnjih dana.
Mada se problem ticao prvenstveno jugoslovenske države čiji činovnici su ga i stvorili i tobože rešavali, a više Srpske pravoslavne crkve, jer je nastao na njenom telu, za njega su bile zainteresovane i druge pomesne pravoslavne Crkve, u prvom redu bugarska, i, na poseban način, Vatikan, kome je kao takav scenario odgovarao zbog globalne politike Svete Stolice na Balkanu.
U istoriografiji još nema dela koje je to pitanje razmotrio iz svih aspekata – sa etničkog, crkveno-kanonskog, političkog i kulturološkog gledišta. Ni među istoričarima nije usaglašena jedinstvena terminologije kako bi trebalo imenovati problem pravoslavne crkve u Makedoniji.[1]
Neki istoričari koji su se bavili makedonskim crkvenim pitanjem[2] njegovo nastajanje vezuju za 1870. godinu, kada je Turska pod pritiskom Rusije naterala Carigradsku patrijaršiju da n atom prostoru imenuje četvoricu Bugara za episkope i proglasi Bugarski egzarhat. Drugi ga datiraju 1945. kada je, posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji proglašena makedonska republika, makedonska nacija i makedonski jezik.
Ujedinjenje pomesnih srpskih Crkava 1920. godine u jednu celinu („Avtokefalna Ujedinjena Srpska Pravoslavna Crkva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“) i obnavljanje Srpske patrijaršije 1922. je bilo priznato od Vaseljenske (Carigradske) patrijaršije izdavanjem tradicionalne potvrde po imenu Tomos, a potom i od drugih pravoslavnih Crkava. Tomosom se Carigradska patrijaršija dobrovoljno odriče dotadašnje jurisdikcije nad eparhijama na teritorijama Stare i Južne Srbije (Makedonije), koje su se od 1. decembra 1918. našle u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, i saglašava se da one uđu u sastav ujedinjene srpske Crkve.[3]
Po proglašenju ujedinjenja 1920. godine, Sveti arhijerejski sabor Ujedinjene Srpske pravoslavne crkve je sproveo novu administrativnu organizaciju. Tako su u Južnoj Srbiji formirane eparhije Skopljanska (u rangu mitropolije), Zletovsko-strumička, Bitoljska i Ohridska (koje su 1931. spojene u Ohridsko-bitoljsku). Takva administrativna podela bila je na snazi sve do 1941. godine, do rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije, posle poraza u Aprilskom ratu od Nemačke i njenih saveznika Italije, Mađarske i Bugarske.
Posle Aprilskog rata 1941. godine Bugarska je okupirala deo Kraljevine Jugoslavije i proširila svoj državni suverenitet. Uskoro je nova vlast proterala srpske arhijereje, mitropolita skopljanskog Josifa Cvijovića i episkopa zletovsko-strumičkog Vikentija Prodanova, koji je istovremeno bio i administrator eparhije Ohridsko-bitoljske, kao i nešto više od 50 parohijskih sveštenika i desetak monaha. Potom je, ne obazirući se na hrišćanske kanone, Bugarska pravoslavna crkva uspostavila na okupiranom području kompletnu jerarhiju sa oko svojih 375 sveštenika. Znatan deo dotadašnjeg srpskog sveštenstva dobrovoljno je prihvatio bugarsku organizaciju.[4]
Deo koji su okupirali Italijani došao je pod civilnu albansku vlast i pod duhovno staranje Albanske pravoslavne crkve.[5]
Kako su pojedini delovi Jugoslavije oslobađani od okupatora, a partizanske jedinice i divizije sovjetske Crvene armije približavale se Beogradu, Sinod Srpske pravoslavne crkve je 31/18. oktobra 1944. zaključio da prognani arhijereji i sveštenoslužitelji treba da se vrate u mesta svoje prethodne službe.[6] Komunistička vlast to, međutim, u brojnim slučajevima nije dozvolila. Mitropolit skopljanski Josif i episkop zletovsko-strumički Vikentije od nadležnih vlasti u Beogradu nisu dobili potrebne dozvole za putovanje.[7] Nešto kasnije, 23. januara 1945, mitropolit Josif je otišao u Moskvu sa delegacijom na ustoličenje novog ruskog patrijarha. Ruski arhijereji vršili su snažan pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu da prizna novu crkvenu organizaciju u Makedoniji, a u skladu sa političkim interesima državnih vlasti Sovjetskog Saveza.[8]
Partizanske (komunističke) skupštine Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), održana 29. novembra 1943. u Jajcu, i Atifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM), na Ilindan, 2. avgusta 1944, u manastiru Sveti Prohor Pčinjski kod Vranja, započele su konstituisanje republike Makedonije. Stvaranje makedonske republike (po određenim pretpostavkama države), nosilo je sobom i ideju o organizovanju samostalne nacionalne Crkve, drugim rečima kroz odvajanje dela Srpske pravoslavne crkve u zasebnu celinu po imenu „Makedonska pravoslavna crkva“.[9]
Bugarska je kapitulirala 9. septembra 1944. godine kada prestaje i njena okupaciona vlast na teritorijama Kraljevine Jugoslavije. Posle toga, formalno, mada ne i u stvarnosti jer je domaće sveštenstvo ostalo na svojim mestima, nestaje i organizacija Bugarske pravoslavne crkve sa istih teritorija.
Pripremanje nove crkvene organizacije započeto je oktobra 1944. kada su članovi Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije za Makedoniju organizovali takozvani Inicijativni odbor za organizovanje crkvenog života u Makedoniji.[10] Odbor je počeo da upravlja crkvenim poslovima u tri eparhije: ignorišući predratno crkveno ustrojstvo i eparhijske ustanove, počeo osnivati nova crkvena tela, premeštati i otpuštati sveštenike.
Prvi makedonski Crkveno-narodni sabor organizovan je u Skoplju 4. marta 1945. godine.[11] Tada je izglasana rezolucija da se obnovi Ohridska arhiepiskopija pod imenom Makedonska samostalna pravoslavna crkva, koja neće biti potčinjena nijednoj Crkvi, i sa svojim narodnim episkopima i sveštenstvom. Prvi makedonski arhijerej, kako je odlučeno, nosiće titulu „ohridski arhiepiskop“, a Crkva će se zvati „Sveto Klimentova ohridska arhiepiskopija“. Sa skupa su upućeni telegrami maršalu Josipu Brozu Titu, AVNOJ-u, carigradskom i ruskom patrijarhu, Sinodu Srpske pravoslavne crkve, Sveslovenskom mitingu u Sofiji i Bugarskoj pravoslavnoj crkvi.[12]
Arhijereji Srpske pravoslavne crkve nisu mogli da sazovu vanredni Sabor jer patrijarh Gavrilo faktički nije bio na svom tronu u Patrijaršiji (već u nemačkoj internaciji). Jedino što im je preostalo bilo je da 12. marta 1945. na konferenciji raspravljaju o neprilikama koje im je novouspostavljena vlast nametnula odvajanjem delova Srpske pravoslavne crkve u federalnim republikama, Makedoniji i Crnoj Gori, shodno federativnom uređenju Jugoslavije. Arhijereji su odbili da prihvate makedonski Inicijativni odbor i zaključili da je nekanonski. Stoga su naložili nadležnom arhijereju, mitropolitu skopskom Josifu, da otputuje u Skoplje i tamo sagleda situaciju i preduzme sve što je neophodno u takvim prilikama.[13]
Država je, međutim, posredstvom Ministarstva za unutrašnje poslove 17. marta odbila da dozvoli mitropolitu Josifu put u Skoplje.[14] To je praktično značilo zabranu povratka episkopima i sveštenicima u krajeve odakle su ranije proterani.
Na stvaranje nove crkvene organizacije Sinod je zvanično reagovao tek 22. septembra 1945. donoseći „Odluku na rezoluciju inicijativnog odbora u Skoplju za organizaciju samostalne Makedonske crkve“. Tu odluku, međutim, nije mogao da obelodani u naredna dva meseca.
Patrijarh Gavrilo se vratio 14. novembra 1946. u Jugoslaviju i zatekao brojne problema, među kojima je najdramatičniji bio onaj u Makedoniji. Sveti arhijerejski sabor sastao se 16. novembra 1946. prvi put u redovnom zasedanju posle onog od 27. marta 1941. godine. Sabor je podržao sve odluke Sinoda na čijem je čelu bio mitropolit Josif.
U međuvremenu, Inicijativni odbor je zabranio sveštenicima da u hramovima u Makedoniji pominju ime patrijarha Gavrila, da primaju Glasnik Srpske pravoslavne crkve i distribuiraju patrijarhovu Božićnu poslanicu.[15]
Na Saboru Srpske pravoslavne crkve 30. april-13. maj 1947. zaključeno je da bi trebalo preduzeti sve da bude sačuvan vekovni crkveni poredak. U toku zasedanja, patrijarha Gavrila su 10. maja posetili general-major Ljubodrag Đurić, Lazar Koliševski, tadašnji predsednik Vlade Narodne Republike Makedonije i prota Milan D. Smiljanić. Zanimljivo je da su gosti od domaćina zatražili da razgovoru ne prisustvuje mitropolit Josif za koga su saopštili da ne može da se vrati u Skoplje, već da mu treba dodeliti neku drugu eparhiju. Na to je patrijarh uzvratio da arhijerej ne može da se odrekne poverene mu eparhije bez pristanka ili odluke Velikog crkvenog suda, ustavši pred u odbranu kanonskog poretka.[16]
Ubrzo je Crkveni sud Mitropolije skopljanske iseljen iz Vranja, gde je bio privremeno smešten posle zabrane povratka sveštenicima u Skoplje, a mitropolit Josif je proteran iz grada uz demonstracije, vređanje i pretnje.
Patrijarha je u narednim danima posetilo nekoliko sveštenika iz Makedonije. Jedan od njih, Nestor Popovski je zatražio osnivanje samoupravne Crkve u Makedoniji koja će, kako je rekao, biti u kanonskom jedinstvu sa srpskom Patrijaršijom, smatrao je da bi njeni episkopi trebalo da budu tamošnji ljudi i da naziv Srpska bude izmenjen u Jugoslovenska patrijaršija. Patrijarh je odgovorio da nema ništa protiv izbora domaćih sveštenika za episkope, ali je dodao da oni moraju da ispunjavaju kanonske uslove.[17]
U narednim godinama, problem nije rešavan, svaka strana je radila po svom, a država je imala preča posla; Patrijaršija je bila prinuđena da ćuti, a u Makedoniji su nastavljali crkveni život u novim okolnostima i uslovima, ali bez arhijereja.
Smrt patrijarha Gavrila, hapšenje mitropolita Josifa i dolazak članova makedonskog Inicijativnog odbora na izborni Sabor (voljom države), stvorili su donekle novu situaciju. Izbor episkopa zletovsko-strumičkog Vikentija Prodanova za patrijarha (1. jula 1950) doveo je do promena u stavu Srpske pravoslavne crkve prema zahtevima Inicijativnog odbora. Glavni propagator rešavanja crkvenog problema u Makedoniji na način kako je to učinjeno bio je Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva, čime je poslužio kao poluga vlasti protiv arhijereja.
Nema dokaza da je patrijarh Vikentije išta obećao jugoslovenskom političkom vrhu kad je reč o crkvenom problemu u Makedoniji. Zna se da je bio izložen pritiscima sa više strane, između ostalog, i od Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva. Posebno se u tome isticao Ratko Jelić, sekretar Saveza.[18]
Inicijativni odbor je najpre zahtevao posebnu Crkvu, potom tražio autonomiju sa domaćim episkopima, domaćim sveštenstvom i vikarnim episkopom Dositejem Stojkovićem[19] i makedonskim jezikom u službenoj upotrebi što je Arhijerejski Sabor 1955. godine prihvatio. Uskoro su imenovani arhijerejski zamenici i članovi crkvenih sudova i činovnici drugih crkvenih tela predviđenih Ustavom Srpske pravoslavne crkve. Kada je Inicijativni odbor to prihvatio, stanje se poprilično normalizovalo.
Na osnovu odluka Sabora, administrativnu upravu nad eparhijama u Makedoniji je patrijarh vodio posredstvom svojih arhijerejskih zamenika. Njegova Vaskršnja poslanica 1957. je ocenjena kao dobar korak u sređivanju crkvenih pitanja u Makedoniji.[20] Stanje se još više popravilo posle posete patrijarha Vikentija i episkopa niškog Jovana, braničevskog Hrizostoma i vikarnog Dositeja 28. marta-6. aprila 1958. godine Makedoniji. (Mitropolit skopljanski Josif je umro 3. jula 1957. godine.)
Iz Makedonije su 16. maja 1958, u dogovoru sa patrijarhom, dostavili Sinodu listu kandidata za episkope sa njihovim biografijama. Bili su to oženjeni sveštenici Nestor Popovski, Toma Dimovski i Spiro Poposki, i Vlatko Zahirovski, profesor gimnazije.[21]
 
***
 
Predsednik Jugoslavije i Saveznog izvršnog veća Josip Broz je 28. maja 1958. godine primio članove Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, u vreme redovnog zasedanja, započetog dva dana ranije. Izrazio je gostima nadu u povoljno rešenje crkvenog pitanja u Makedoniji, što je značilo da taj problem mora u veoma kratkom vremenu biti razrešen, na Saboru. Sabor je 10. jula izbor episkopa za tri upražnjene eparhije odložio s obrazloženjem da nijedan od četvorice kandidata ne ispunjava kanonske uslove (svi su bili u bračnoj zajednici), a patrijarhu je naloženo da za naredni Sabor ponudi novu listu kandidata.[22]
Dobrivoje Radosavljević, Miloje Dilparić i Isa Jovanović u Saveznoj komisiji za verska pitanja dočekali su patrijarha, mitropolita dabrobosanskog Nektarija i episkope braničevskog Hrizostoma, slavonskog Emilijana i zvorničko-tuzlanskog Longina. Upozorili su ih na potrebu okončanja crkvenog problema u Makedoniji bez obzira na kanonske i druge smetnje.[23]
Patrijarh Vikentije je 5. jula iznenada umro.[24]
Dve nedelje kasnije, 20. jula 1958, sastali su se Dobrivoje Radosavljević i Miloje Dilparić iz Savezne komisije za verska pitanja, Mićo Rapajić iz Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove, Done Ilijevski iz makedonske Komisije za verska pitanja i Strahil Gigov iz Izvršnog veća Makedonije. Zaključeno je da za 23. jula bude zakazana sednica Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji u proširenom sastavu (svi arhijerejski namesnici, članovi crkvenih sudova i Eparhijskih saveta, predstavnici odbora Udruženja pravoslavnih sveštenika NR Makedonije i jedan broj uglednih sveštenika – ukupno više od 50 učesnika), na kojoj će biti samo konstatovano da Sabor 10. juna nije rešio crkveno pitanje u Makedoniji na zadovoljavajući način i prema datom obećanju, pa će oni (Makedonci) sazvati crkveno-narodni sabor. Planirano je da na tom skupu Inicijativni odbor predloži obnavljanje Ohridske arhiepiskopije, koja bi bila u personalnoj uniji sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko ličnosti patrijarha srpskog. Istom prilikom biće predložen i izbor tri episkopa za eparhije u Makedoniji, a pomenuti skup svoje odluke u formi memoranduma dostaviti Sinodu Srpske pravoslavne crkve. U međuvremenu će Mato Radulović razgovarati sa vikarnim episkopom Dositejem Stojkovićem i ubediti ga da prihvati mesto jednog od episkopa. Zaključeno je takođe da će Izbornom saboru za novog patrijarha prisustvovati i predstavnici iz Makedonije. Makedonski crkveno-narodni sabor trebalo je održati bez obzira na to da li će novi patrijarh dati blagoslov za taj skup i pristati da bude pokrovitelj. Konačno, na tom skupu je trebalo da bude donet Ustav samostalne Ohridske arhiepiskopije koja bi bila u personalnoj uniji sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Za izradu tog dokumenta zadužen je Miloje Dilparić. Posle Crkveno-narodnog sabora trebalo je obezbediti da izabrani episkopi budu hirotonisani u Beogradu, a ako srpski arhijereji to neće da učine, onda treba stupiti u kontakte sa drugim autokefalnim Crkvama. Episkope izabrane na saboru, ako nisu u monaškom činu, treba uputiti u neki od manastira u Srbiji gde bi se zamonašili (i za taj posao treba pripremiti nekog od arhijereja). Na kraju je zaključeno da će se sve odluke sabora biti upućene svim autokefalnim pomesnim pravoslavnim Crkvama.[25]
U Skoplju su započeli ubrzane pripreme za ostvarenje onoga što je dogovoreno u Beogradu. Tako je 19. septembra 1958. Inicijativni odbor uputio Saveznoj komisiji za verska pitanja predlog rezolucije sa sabora koji se priprema, na razmatranje i saglasnost.[26]
 
***
Posle izbora za prvosveštenika Srpske pravoslavne crkve, patrijarh German je krenuo u seriju poseta državnim funkcionerima, jer su takve prilike nalagale, pogotovo u Makedoniji. Za neke posete imao je nalog Sinoda, kao za susret sa Dobrivojem Radosavljevićem 29. septembra.
Sinod je 28. i 29. septembra raspravljao o makedonskom crkvenom pitanju. Po službenom zapisniku, koji je dostavljen svim arhijerejima, 26. septembra patrijarh i članovi Sinoda su razgovarali sa predstavnicima sveštenika iz Makedonije. U posetu su došli Nestor Popovski, Boris Stankovski, Kiril Stojanovski, Klime Maleski i potpredsednik Eparhijskog saveta Mitropolije skopske Dimitar Jakovljevski. Popovski je pozvao patrijarha na Crkveno-narodni sabor na kome je planirana obnova Ohridske arhiepiskopije koja će biti u personalnoj uniji sa srpskom Patrijaršijom kroz ličnost patrijarha. Patrijarh je primetio da nema osnova za delatnost Inicijativnog odbora s obzirom na to da je 1957. sprovedena kanonska crkvena organizacija, a sazivanje Crkveno-narodnog sabora i proglašenje samostalnosti predstavljalo bi cepanje Srpske pravoslavne crkve. Molio je goste da ne prenagljuju i da ne urade nešto što više nikada neće moći popraviti.
Na odlasku, gosti su u kancelariji patrijarhovog sekretara ostavili dve predstavke iste sadržine, jednu za patrijarha a drugu za Sinod o sazivanju Crkveno-narodnog sabora i predlog odluka.[27]
Posle teksta u beogradskom dnevniku Borba o planiranom Crkveno-narodnom saboru u Ohridu i odlukama koje bi trebalo da budu donete, Sinod je pozvao vikarnog episkopa topličkog Dositeja, zatraživši da predoči sve detalje sa sastanka koji je imao u Saveznoj komisiji za verska pitanja sa Milojem Dilparićem i Strahilom Gigovim. Episkop Dositej je ispričao da je Gigov naglasio da ga je poslao Lazar Koliševski, predsednik Narodne Republike Makedonije da, u saglasnosti sa Saveznom vladom, pozove njega (Dositeja) na predstojeći sabor u Ohridu. Gigov je episkopu saopštio da je on njihov kandidat za jednog od arhijereja, da je drugi Nikola Trajkov, i da Ustav pišu najbolji pravnici. „Bilo je – dodao je Preosvećeni g. Dositej i reči o stvarima o kojima ne mogu da govorim. Hteo ne hteo, ja moram ići. Svestan sam svih posledica, ali vas molim da me razumete. Dao sam pristanak i natrag nemam kud.“ Patrijarh je na to bio izričit: „Ja sam Vam već rekao da je crkveno-narodni sabor protivustavno telo. Ne saglašavam se i ne dozvoljavam Vam da idete.“[28]
Sinod je zaključio da u Saveznoj komisiji za verska pitanja zatraži da se održavanje planiranog sabora nekako spreči.
Miloje Dilparić je 26. septembra 1958. susreo patrijarha Germana na prijemu koji je priredio visoki državni funkcioner Edvard Kardelj u čast predsednika Vlade Norveške. Patrijarh je Dilpariću ispričao kako su ga posetili Makedonci, pretstavnici Inicijativnog odbora, da su sastanku prisustvovali svi članovi Sinoda i da su ostali u dužem razgovoru o njihovom crkvenom pitanju. Predali su pismo u kome su izložili svoje viđenje ovog problema i pozvali ga na crkveno-narodni sabor zakazan za 4. oktobar u Ohridu. Patrijarh je odbio da im da blagoslov, kao i svaku mogućnost da prisustvuje tom skupu. Dilpariću se poverio kazavši da mu je veoma teško da traži rešenje za problem nasleđen iz vremena patrijarha Vikentija, koji je to pitanje stalno odlagao pod raznim izgovorima, između ostalog, i da kandidati za episkope nisu njegov izbor.
„Patrijarh German kaže da se on mora držati Ustava Srpske pravoslavne crkve, pa kakav bio taj Ustav, jer ga, kako on misli, ništa ne bi opravdalo, pa ni Sava ni Dunav oprali, ako bi drugačije postupio. Kao argument navodi za ovo da je poznato kako su se prema njemu episkopi starci poneli i kako su ga primili, pa bi im, navodno, taman trebalo ovo kao malj u rukama, sa kojim bi, nema sumnje, da ga diskvalifikuju, kompromituju i tako onemoguće. Patrijarh German misli da je sabor ilegalno sazvan i ako se donesu naznačene odluke to će značiti cepanje crkve i šizmu. No kad je već crkveno narodni sabor sazvan – neka se održi, neka se čuje izveštaj, diskusija i referati, ali da se ne donese predviđene odluke, jer će u protivnom, navodno za sva vremena biti gotovo sa jedinstvom crkve“, zapisao je Dilparić u izveštaju o razgovoru.
Patrijarh je molio Dilparića da se odloži donošenje planiranih odluka, da se ne prenagli s tim, jer je nedavno stupio na patrijarški tron. Na kraju je zatražio da obavesti Dobrivoja Radosavljevića o njihovom razgovoru i molio da ga ovaj primi. „Patrijarh German je takođe molio da se predvidi njegova poseta Pretsedniku Republike, Pretsedniku Savezne skupštine, Pretsedniku Izvršnog veća Srbije, Pretsedniku grada Beograda i drugim funkcionerima za koje misli Komisija da im treba Patrijarh da napravi posetu.“[29]
Miloje Dilparić je o tom razgovoru i patrijarhovoj želji obavestio Dobrivoja Radosavljevića. Radosavljević je odbio da primi članove Sinoda ponudivši prijem samo patrijarhu.[30]
Kako je državni projekat stvaranja Makedonske pravoslavne crkve trebalo dobro pripremiti i preduprediti bilo kakvo protivljenje iz Patrijaršije, Radosavljević i Dilparić su 29. septembra primili patrijarha Germana. Razgovarali su od 18 do 20 sati. Patrijarh je sagovornike obavestio da su se svi arhijereji uzrujali kada su u Borbi pročitali vest o zakazivanju Crkveno-narodnog sabora u Makedoniji, objasnivši da je Srpska pravoslavna crkva u Makedoniji organizovana po Ustavu i da je organizovanje planiranog Crkveno-narodnog sabora protivustavno i ilegalno, a obnavljanje Ohridske arhiepiskopije praktično rascep. To će, kako je rekao, starim episkopima pružiti priliku da ustanu protiv makedonskih zahteva ali i protiv njega, tj. patrijarha. Patrijarh je, međutim, primetio da kad je sabor već sazvan treba ga i održati, ali i još jednom upozorio da način na koji budu donete odluke može ići u korist učvršćivanja postojeće crkvene organizacije Srpske pravoslavne crkve ili voditi ka njenom rascepu. „Do učvršćenja će doći ako Sabor bude predložio odluke i umolio da se one od Arhijerejskog sabora prime, a do otcepljenja će doći ako Sabor bude doneo odluke. Konkretno, Crkveno-narodni sabor treba da da sugestije, što bi bilo dobro, a ako donese odluke onda bi to bilo zlo – otcepljenje“, naveo je patrijarh German.
Radosavljević je podsetio na istorijat rešavanja makedonskog crkvenog pitanja, pomenuo posetu patrijarha Vikentija Makedoniji, njegovo obećanje, kao i obećanje još nekih episkopa, izjave patrijarha u prisustvu svih članova Sabora pred predsednikom Republike, odluke Inicijativnog odbora od 23. jula o zakazivanju Crkveno-narodnog sabora i zaključio: da su arhijereji hteli da reše makedonsko crkveno pitanje u okviru Srpske pravoslavne crkve oni bi ga i rešili. Pomenuo je da je bugarska propaganda vrlo ozbiljna, pa se problem tim pre mora rešiti. Potom je rekao da on, kao patrijarh, ne snosi krivicu za ono što su do tada Sabor i njegovi prethodnici učinili i napomenuo da mu je mitropolit dabrobosanski Nektarije rekao da bi on hirotonisao novoizabrane makedonske episkope, a episkop braničevski Hrizostom izjavio da Makedoncima treba dati autokefalnu Crkvu. Na pitanje da li je on protiv rešavanja makedonskog crkvenog pitanja i da li može da mu obeća da će taj problem razrešiti, patrijarh je očekivano odgovorio da on jeste za rešenje, ali najpre bude proširena lista kandidata za episkope koji bi bili zadovoljeni i arhijereji Srpske pravoslavne crkve i Makedonci.
Radosavljević je ponovio da je arhijerejski Sabor hteo da ozbiljno stvar rešava on bi je do sada rešio naglasivši da nije moguće vraćanje na ranija vremena, već treba potražiti neko bolje rešenje iz kojeg će kasnije nastati pravo jedinstvo. Primetio je da će patrijarha i arhijerejski Sabor makedonski sveštenici više voleti i poštovati kad reše svoje crkveno pitanje, nego sada kada Sinod i patrijarh imaju fiktivnu vlast nad crkvenom organizacijom u Makedoniji.
Patrijarh je odvratio da ne može biti Crkva u Crkvi, da po Ustavu i propisima Srpske pravoslavne crkve nije moguće doći do rešenja na način na koji je to tada zamišljeno. Upozorio je još jednom da odluke vode putu otcepljenja. Na to je Radosavljević uzvratio da je Makedonska pravoslavna crkva faktički već otcepljena, a trebalo bi malo stišati strasti i promeniti Ustav Srpske pravoslavne crkve, jer to traže pravoslavni sveštenici iz Srbije i drugih republika, pa tek kasnije, na novim osnovama, raditi na jedinstvu.
„Patrijarh German je dalje naglasio da je 1956. godine postojao formalan predlog od strane mlađih episkopa da se dadne Makedoncima autokefalna crkva, pa su se tome suprostavili episkopi starci i stvar je propala.“
Radosavljević je istakao da je makedonska Crkva posledica makedonskog nacionalnog oslobođenja i izvojevane ravnopravnosti i da je pokušano da se makedonsko crkveno pitanje reši što mirnije i bezbolnije, u interesu i Srpske pravoslavne crkve. Spomenuo je čak da je nadbiskup skopski Smiljan Čekada ponudio da papa obavi hirotoniju izabranih episkopa i upozorio da će, ako arhijerejski Sabor bude išao na zaoštravanje, protiv sebe okrenuti i srpske pravoslavne vernike i sveštenike.
Na kraju je patrijarh Radosavljevića upozorio da bi u slučaju da vikarni episkop Dositej učestvuje na saboru u Ohridu moglo doći do njegovog raščinjenja.[31]
Episkop Dositej je tri dana kasnije zatražio prijem kod Radosavljevića. Sastanku 1. oktobra prisustvovao je i Miloje Dilparić. Prema službenoj belešci, episkop je došao da obavesti Radosavljevića da je prihvatio poziv Makedonaca da bude jedan od kandidata za episkopa Makedonske pravoslavne crkve, koji bi trebalo da bude izabran na Crkveno-narodnom saboru u Ohridu. Obećao je lojalnost, savestan rad za najbolje interese države i Crkve i zamolio domaćina za podršku i pomoć. Rekao je i da je svoju odluku izložio patrijarhu i Sinodu, tako da su upoznati sa njegovim odlaskom u Makedoniju.
„U toku današnjeg dana bio je kod patrijarha Germana, koga je obavestio da polazi u Skoplje i sa kojim se je tom prilikom oprostio. Patrijarh German je vršio strašan pritisak na njega da odustane od svoje namere. Pretio mu je da će mu odmah staviti zabranu na sveštenoradnju, da će ga izvesti na sud i na koncu da će biti lišen čina. I pored toga episkop Dositej je ostao uporno pri svojoj odluci i molio patrijarha da bude staložen i da ne prenagli. Utisak je episkopa Dositeja da je patrijarh ostao pri svom zahtevu. Ipak kada su se rastali poljubili su se pri oproštaju“, zabeležio je Radosavljević.
Episkop Dositej u prepričavanju njegovih razgovora sa nekoliko arhijereja je naveo da je episkop pakrački Emilijan rekao da bi bilo bolje da ne ide u Makedoniju sada, ali da smatra od raščinjenja neće biti ništa, istakavši da i patrijarh tako misli, ali da zbog drugih episkopa mora da se drži zvanično protiv. Episkop Longin je, prema tom svedočenju, izjavio da raščinjenje ne dolazi u obzir, pa ni bilo kakva kazna koja bi sledovala episkopu Dositeju zbog odlaska u Makedoniju, dok je episkop zahumsko-hercegovački Vladislav govorio o kanonima i Ustavu Srpske pravoslavne crkve. Episkop vršački Visarion mu je rekao da nema potrebe da se plaši, jer da od svega protiv njega neće, niti može šta biti. „Tražio je od Dositeja da ga časti zbog predstojećeg izbora“, zabeležio je Radosavljević
Na kraju razgovora Radosavljević je episkopu Dositeju poželeo mnogo uspeha na novoj dužnosti i obećao da će mu pružiti punu podršku i pomoć u svim njegovim nastojanjima i zahtevima. Izrazio je nadu da će u Makedoniji sa Izvršnim većem, Komisijom za verska pitanja i drugim narodnim vlastima, kao i sa makedonskim sveštenicima, ostvariti punu saradnju i razumevanje.[32]
 
***
Program koji je 20. jula dogovoren u Saveznoj komisiji za verska pitanja je ostvaren gotovo u celini u narednim mesecima: Crkveno-narodni sabor je organizovan od 4. do 6. oktobra 1958. u Ohridu, donet je Ustav Makedonske pravoslavne crkve, a vikarni episkop Dositej Stojković je postavljen za mitropolita makedonskog.[33] Ustoličenje su obavili civili i obični sveštenici 12. oktobra u Skoplju, u hramu Svetog Mine.[34]
Prema Ustavu, nova Crkva je ostala u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko patrijarha srpskog, koji je istovremeno postao i patrijarh Makedonske pravoslavne crkve. Ustav je propisao i formu zakletve poglavara: zaklinjao se da će poštovati otadžbinu i narodne vlasti kojima će biti lojalan.[35]
Srpska pravoslavna crkva nije po svoj prilici smela ni mogla da o tim zbivanjima obavesti ostale pravoslavne Crkve.
Državnu vlast je interesovalo kako su pomesne Crkve primile proglas u Ohridu, pa je Državni sekretarijat za inostrane poslove 28. novembra 1958. zatražio od podređenih diplomatskih službenika u inostranstvu da prikupe sva reagovanja objavljena u tamošnjim medijima.[36] Po pristizanju svih izveštaja, Savezna komisija za verska pitanja je načinila „Informaciju o Pravoslavnoj crkvi u Makedoniji“, za internu upotrebu. U tom spisu je, pored ostalog, navedeno: „U vezi obnove Ohridske arhiepiskopije i stvaranja Makedonske pravoslavne crkve, skoro svi episkopi u NR Srbiji komentarisali su da je to učinjeno mimo kanona, da je trebalo ići preko Sinoda, da se ovim cepa jedinstvo Crkve i Srpstvo, da je ovim mnogo oslabljena vlast episkopa nad sveštenicima itd. Naročito oštro reagovali su raško-prizrenski episkop Pavle, šabački episkop Simeon i timočki episkop Emilijan, ali na sve ove kao i na ostale episkope utiče krajnje neprijateljski stav episkopa banjalučkog Vasilija, koji traži da se mitropolit Dositej i dva makedonska episkopa izvedu pred crkveni sud i proglase raskolnicima. Međutim, u stavu svih episkopa isto tako se ispoljava i bojazan da ne dođe do jačeg zaoštravanja odnosa crkve sa državom.“[37]
Sinod je sredinom novembra 1958. odlučio da se administriranje onog dela Skopske mitropolije koji se nalazio na teritoriji Srbije (Arhijerejska namesništva pčinjsko, masuričko-poljaničko, preševsko i bosiljgradsko) poveri episkopu niškom Jovanu.[38] (Administrator je obavljao uobičajene arhijerejske poslove i ispunjavao svoje obaveze: rukopolagao je svršene bogoslove i postavljao parohe na upražnjene parohije i kažnjavao.[39])
 
***
Pritiskom države i odlukama u Ohridu, arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve stavljen je pred svršen čin, pa je pokušao naći kompromis u rešavanju makedonskog crkvenog pitanja. Sabor je 19. juna 1959. zaključio: „Sveti arhijerejski sabor u potpunosti odobrava stav Svetog arhijerejskog sinoda po pitanju crkveno-narodnog sabora održanog bez odobrenja Srpske pravoslavne Crkve u Ohridu 4-6. oktobra 1958. godine, samovoljnog odlaska vikarnog Episkopa topličkog Dositeja na sabor i nekanonskog izbora Episkopa, što je izloženo u sedmoj sednici Svetog arhijerejskog sabora od 10. juna 1959. godine“. Sabor je konstatovao da su se eparhije Skopska, Ohridsko-bitoljska i Zletovsko-strumička izdvojile u samostalnu Makedonsku pravoslavnu crkvu i da žele da se upravljaju po svom Ustavu, koji je, inače, dostavljen Saboru, a on uslovio sa nekoliko preporuka. Verujući da će se preporuke biti usvojene, a da se ne bi čekalo do sledećeg redovnog zasedanja, Sabor je razmatrao predlog patrijarha Germana o izboru eparhijskog arhijereja za upražnjenu Mitropoliju skopljansku i odlučio da bude izabran vikarni episkop toplički Dositej Stojković. Protiv te odluke bili su episkopi šabačko-valjevski Simeon i raško-prizrenski Pavle. Drugom odlukom je na patrijarhov predlog izabran Kliment Trajkovski za episkopa Eparhije bitoljske.[40]
Makedonska pravoslavna crkva nije, međutim, usvojila preporuke Sabora Srpske pravoslavne crkve o potrebi izmene teksta Ustava.
Makedonsko crkveno pitanje je sa političkog stanovišta bilo rešeno, ali je i dalje ostalo otvoreno u crkveno-kanonskom pogledu. Pored svega, Makedonska pravoslavna crkva je bila potpuno samostalna u oblasti svojih unutrašnjih poslova, a arhijereji Srpske pravoslavne crkve nisu pravili teškoće, niti dalje zaoštravali situaciju. Patrijarh German se izjašnjavao više puta kao poglavar obe Crkve, dobronamerno je objašnjavao formiranje Makedonske pravoslavne crkve, u nekim crkvenim delegacijama vodio i predstavnike iz Makedonije, prihvatao je stvaranje makedonskih crkvenih opština u inostranstvu. Makedonci u međuvremenu nisu pokretali inicijativu za konačno sređivanje odnosa.
 
***
Prilikom pokloničkog putovanja u Svetu zemlju, patrijarh German je 9. maja 1959. posetio carigradskog patrijarha Atinagoru. Mada nisu data zvanična saopštenja o razgovorima, po nekim tvrdnjama domaćin je saopštio gostu da ne priznaje samoproglašenu Makedonsku pravoslavnu crkvu.[41]
Iako je hirotonija novoizabranog episkopa bila uslovljena dostavljanjem Patrijaršiji izmenjenog Ustava Makedonske pravoslavne crkve, patrijarh je uz sasluženje episkopa bačkog Nikanora i mitropolita Dositeja 19. jula 1959. obavio hirotonisanje episkopa Klimenta sa titulom prespansko-bitoljski.[42] Patrijarh je ustoličio novog episkopa.[43]
Verovanje patrijarha Germana u iskrenost mitropolita Dositeja da će će zajednički raditi na rešavanju problema istopilo se već 26. jula kada su mitropolit Dositej i novorukopoloženi episkop Kliment za episkopa zletovsko-strumičkog hirotonisali Tomu Dimovskog, koji je nešto ranije zamonašen dobivši ime Naum. Tako je Makedonska pravoslavna crkva došla do trojice arhijereja i prava na formiranje Sinoda. Veliku radost zbog toga izrazio je Dobrivoje Radosavljević šaljući telegrame i patrijarhu Germanu i Sinodu u Beogradu.[44]
 
***
Episkop američko-kanadski Dionisije pisao je 5. avgusta 1959. patrijarhu Germanu i Sinodu o svom viđenju Ustava Makedonske pravoslavne crkve. Podsetio je Sinod na njegovu molbu da se on, kao episkop, ne izjašnjava o tom pitanju do Sabora, a kako je Sabor završio rad u junu, tražio je da mu te odluke dostave s obzirom na činjenicu da je čuo različite vesti.[45] Sinod mu je 4. septembra dostavio odluke Sabora od 17. juna i Sinoda od 8. jula 1959. godine.[46]
 
***
Uoči ustoličenja patrijarha Germana u Pećkoj patrijaršiji, maja 1960, valja podsetiti da se kao sporno postavilo pitanje prisustva mitropolita Dositeja. On je insistirao da nosi belu pankamilavku i da dobije odgovarajuće mesto među episkopima.[47] Svečanosti, na kraju, nije prisustvovao.
U narednih nekoliko godina izbijali su zbog makedonskog crkvenog pitanja nesporazumi i nesuglasice koje su dovodili i do oštrijih sukoba. Prvi od njih dogodio se januara 1961. kada je u Patrijaršiji razmatran Ustav Makedonske pravoslavne crkve i primećeno da od preporuka arhijerejskog Sabora nijedna nije prihvaćena.
***
Zdravstveno stanje mitropolita Dositeja nije bilo baš najbolje što se odražavalo i u njegovom neprimerenom ponašanju. S njim su i o tome razgovarali Dobrivoje Radosavljević, Strahil Gigov, Aleksandar Grličkov, Miloje Dilparić i još nekoliko rukovodilaca Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove. U izvesnom rastrojstvu mitropolit bi u više navrata, o čemu postoje svedočenja, pričao kako su ga državni organi prevarili, žalio se na progon i jadikovao zbog toga što ne može da nosi belu pankamilavku. Čak se, kako je ustvrđeno, pijan pojavio na sastanku Eparhijskog upravnog odbora marta 1961. i tom prilikom podneo ostavku, pa je sastanak odložen. Mitropolitom su se zbog brojnih ispada bavili i pripadnici Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove.[48]
Dilparić je boravio u Skoplju početkom aprila 1960. i tom prilikom se sastao sa mitropolitom Dositejem. Posle nekoliko rečenica, mitropolit mu je rekao: „Greh ti na dušu, Dilpariću, što me ovde dovede i ostavi.“ Spominjući razne događaje, optuživao je makedonske sveštenike za nedisciplinu i izrekao niz negativnih ocena na račun episkopa. U jednom trenutku je primetio da bi mu bilo najbolje da ide za mitropolita crnogorskog, „pošto je Arsenije bolestan“.[49]
Mitropolit je slično nezadovoljstvo iskazao i prilikom dugo dogovarane posete Beogradu, odnosno Saveznoj komisiji za verska pitanja i Patrijaršiji.[50]
Makedonska pravoslavna crkva i pored svega nije mogla da se afirmiše kao samostalna Crkva, iako je država sa svoje strane preduzimala sve što je bilo potrebno da pomogne taj projekat. To je, između ostalog, u određenim krugovima, činjeno širom sveta, posebno u mestima gde su živeli ljudi poreklom iz Makedonije. Država je pomagala Makedonce na svim kontinentima da se organizuju u crkvene opštine pod imenom Makedonske pravoslavne crkve. A onda su nastali novi problemi.
 
***
Makedonska pravoslavna crkva je živela svoj pun unutrašnji život. Krajem 1962. imala je trojicu episkopa, 221 sveštenika, 80 monaha, 745 hramova i 70 manastira. Međutim, za bilo kakvu aktivnost u spoljnim odnosima, prethodno je morala da zatraži saglasnost patrijarha Germana, što je neretko izazivalo nesporazume. Da bi to predupredila, republička vlast u Makedoniji je insistirala da Makedonska pravoslavna crkva zatraži priznanje od drugih pomesnih Crkava, kako bi samostalno mogla da opšti sa njima. Trebalo je najpre postići da o tome raspravlja Sabor Srpske pravoslavne crkve i da to prihvati.
Makedonski zahtev nagnao je 1963. godine članove Savezne komisije za verska pitanja da tu problematiku dobro prouče ne bi li našli rešenje. Pretpostavili su da se može očekivati da će Sinod i Sabor Srpske pravoslavne crkve odbiti traženu raspravu, pošto postoje crkveno-kanonske smetnje. Takođe, ni ostale pomesne Crkve neće priznati takvu vrstu samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve.
Razmišljajući kako da primoraju Sabor Srpske pravoslavne crkve na priznanje prava Makedonskoj da samostalno opšti sa drugim pomesnim Crkvama, državne vlasti su se našle pred dilemom da li isti princip treba primeniti i u drugim republikama – jedna republika, jedna pravoslavna Crkva – i to prema rešenju nacionalnog pitanja u zemlji. Prema tom predlogu, pravoslavna Crkva bi dobila jugoslovenski karakter, a činile bi je autonomne pravoslavne Crkve u republikama, kojima bi patrijarh bio zajednički. Predlog je, međutim, ostavljen za neko drugo vreme s obrazloženjem da bi realizacija te ideje dovela u pitanje odnose države i Srpske pravoslavne crkve, a očekivani su bili i negativni odjeci u inostranstvu.[51]
Država je u tom trenutku bila opsednuta još nekim drugim pitanjima u vezi sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Naime, trebalo je konačno rešiti problem srpske političke emigracije iskoristivši njeno razdvajanje po crkvenom pitanju i oko episkopa američko-kanadskog Dionisija. Upravo te okolnosti Makedonci su pokušali da iskoriste.
Početkom januara 1964. Moma Marković, predsednik Savezne komisije za verska pitanja i Boro Čaušev, predsednik makedonske Komisije za verska pitanja, razmatrali su šta valja dalje preduzeti u slučaju Makedonske pravoslavne crkve. Pomenuli su problem pankamilavke jer je patrijarh German tvrdio da belu nose samo poglavari autokefalnih Crkava. Marković i Čaušev saglasili su se da Srpska pravoslavna crkva treba da kod drugih pomesnih Crkava pokrene priznavanje Makedonske pravoslavne crkve i omogući joj da ubuduće samostalno opšti. Savezna komisija za verska pitanja je smatrala da je još rano za to i da bi insistiranje moglo da dovede do još većih problema.[52]
Kako su Makedonci tražili konačno razrešenje pitanja Makedonske pravoslavne crkve, 6. aprila 1964. u Saveznoj komisiji za verska pitanja održan je sastanak kome su prisustvovali Moma Marković, Boro Čaušev, Mato Radulović i Miloje Dilparić. Razmatrane su sledeće teme: odnos Srpske i Makedonske pravoslavne crkve, put patrijarha Germana u Makedoniju, odlazak delegacije predvođene patrijarhom Germanom u Bugarsku, obnova porušenih verskih objekata u Skoplju, izbor dva vikarna episkopa u Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, prilike u Udruženju pravoslavnih sveštenika u SR Makedoniji, doček u Skoplju generalnog sekretara Svetskog saveta crkava i sveštenički kadar u Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Zaključeno je, između ostalog, da se mora videti koliko je Makedonska pravoslavna crkva sposobna da samostalno organizuje eparhiju u inostranstvu u kontekstu rešavanja problema episkopa američko-kanadskog Dionisija posle odluka arhijerejskog Sabora o podeli njegove eparhije na tri nove.[53]
Moma Marković obavestio je 18. aprila Krstu (Crvenkovskog) o najnovijim zbivanjima u vezi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom, pomenuvši razgovor sa Borom Čauševim i predloženog kandidata za episkopa. „Mitropolit je zainteresovan za njega mnogo. Radi se o Nikoli Popovskom. Ali i pored toga, čini se da bi bilo dobro izbeći, ako je to ikako moguće njegov izbor. On je dva puta kažnjavan-suđen.“ Pomenuo je i mogućnost sudske rehabilitacije, ali je zaključio da bi sve to moglo da se iskoristi u diskvalifikaciji same Makedonske pravoslavne crkve. „Poznato je da iza MPC od njenog osnivanja stoji država. Izborom ovoga, našao bi se ne mali broj u Makedoniji, u celoj Pravoslavnoj crkvi kao i vani, koji bi to prikazali kao pokušaj države da kompromituje Crkvu. A to nam, čini mi se ne treba. Stvorili smo je, pa joj moramo pomoći i da se afirmira i ojača svoj ugled. Upravo predstojeći razgovori sa Patrijarhom o MPC imaju pored ostaloga i tu svrhu.“[54]
Savezna komisija za verska pitanja raspravljala je 18. maja 1964. o politici države prema Srpskoj i Makedonskoj pravoslavnoj crkvi.[55] Za normalizovanje odnosa dve Crkve predloženo je nekoliko rešenja. Jedno se odnosilo na podršku odlasku patrijarha Germana u Makedoniju. Pošto je to prihvaćeno, patrijarh je sa episkopima timočkim Emilijanom i banatskim Visarionom 1. juna 1964. krenuo u Skoplje i tamo boravio tri dana. Poseta je uključivala obilazak hramova oštećenih u zemljotresu koji je godinu dana ranije pogodio taj grad. Arhijereji su posetili i naselje koje je izgrađeno novcem dobijenim od Svetskog saveta crkava. Mitropolit Dositej i gosti iz Beograda takođe su posetili Aleksandra Grličkova, predsednika makedonskog Izvršnog veća, ali o temama razgovora na tom sastanku nema zvaničnih saopštenja.[56]
Kako je u međuvremenu za 16. jun 1964. upriličen susret Petra Stambolića, predsednika Saveznog izvršnog veća, i patrijarha Germana, za Matu Radulovića, potpredsednika Savezne komisije za verska pitanja, je načinjen podsetnik za razgovor. Prema tom dokumentu, Saveznoj komisiji za verska pitanja pripadala je odlučujuća uloga u odnosima Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. „Odluke Arhijerejskog sabora SPC 17. VI 1959. g. donete su uz pritisak države (ubeđivanjem, davanjem sredstava i slično) i uz krajnje zalaganje i veštinu Germana, većina episkopa je intimno bila protiv, pa je teškog srca pristala na kompromis.“ Potom je opisan proces promene Ustava Makedonske pravoslavne crkve i navedena ocena patrijarha Germana da je u tome prevaren i doveden u nezavidan položaj.
Na kraju spisa u poglavlju naslovljenom „Šta sada raditi“ bile su razrađene varijante budućeg delovanja: od tolerisanja postojećeg stanja, do pokretanja proglašenja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve. Po prvoj varijanti, ne treba žuriti već sačekati jesen kada će se situacija u vezi sa raskolom Srpske pravoslavne crkve u Americi, kao i u Jugoslaviji i Patrijaršiji, prema predviđanjima, unekoliko stišati. Po drugoj varijanti, treba pronaći rešenje na bazi odluka Sabora Srpske pravoslavne crkve (uz tumačenje odličja i titula), jer bi na taj način Sabor bio diskvalifikovan kao faktor koji odlučuje o tom pitanju.[57]
Na sastanku u Saveznom izvršnom veću bili su predsednik Saveznog izvršnog veća Petar Stambolić, predsednik Savezne komisije za verska pitanja Moma Marković, potpredsednik Savezne komisije za verska pitanja Mato Radulović, sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Makedonije Krste Crvenkovski i predsednik makedonske Komisije za verska pitanja Boro Čaušev. Konstatovano je da je pitanje Makedonske pravoslavne crkve sa političkog aspekta rešeno, jer ona faktički postoji i funkcioniše i kao takva se afirmisala. Ostala su, međutim, otvorena neka pitanja kanonske prirode. Zaključeno je da iz političkih i drugih razloga treba sačuvati jedinstvo dve Crkve preko zajedničkog patrijarha i da Makedonska pravoslavna crkva treba u potpunosti da uskladi svoj Ustav sa preporukama Sabora Srpske pravoslavne crkve od 1959. godine, a kada Makedonska pravoslavna crkva to učini, srpska Patrijaršija će upoznati ostale pravoslavne Crkve sa postojanjem nove pomesne Crkve.[58]
Potrebu razrešenja problema u vezi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom konstatovali su 27. juna 1964. i Bora Čaušev i mitropolit Dositej. Čaušev je zahtevao pomirljiviji stav prema arhijerejima Srpske pravoslavne crkve i predložio zajedničko delovanje u svakom pogledu, zaključivši da će nakon svega biti veoma teško zadovoljiti obe strane – srpsku i makedonsku. Mitropolit se složio da to pitanje treba okončati i izrazio spremnost za dogovor, naglasivši da se mora priznati da Makedonska pravoslavna crkva više nije deo Srpske.[59]
 
***
Usledili su pritisci na patrijarha Germana kakvi do tada nisu bili zabeleženi. Tako su Moma Marković, predsednik Savezne komisije za verska pitanja, i predsednik makedonskog Izvršnog veća Aleksandar Grličkov 9. jula 1964. u razgovoru predočili patrijarhu Germanu da će Makedonci prihvatiti sve preporuke Sabora Srpske pravoslavne crkve u vezi sa Ustavom. Zahtevali su od patrijarha da ubuduće, u svakoj delegaciji koja odlazi u inostranstvo, bude i predstavnik Makedonske pravoslavne crkve. Kada je patrijarh pomenuo problem nošenja crkvenih odličja i odore, odgovorili su da će makedonska Komisija za verska pitanja ponuditi dve varijante kako to pitanje može biti razrešeno.[60]
Državni funkcioneri su sve vreme zamerili patrijarhu Germanu na odnosu prema mitropolitu Dositeju. U tom kontekstu naveli su konkretan primer: Delegacija Srpske (i Makedonske) pravoslavne crkve, predvođena patrijarhom Germanom, boravila je u Bugarskoj od 3. do 13. septembra 1964. kao gost Bugarske pravoslavne crkve i patrijarha Kirila. U delegaciji su bili i mitropolit Dositej i episkop slavonski Emilijan. Prethodno je bilo dogovoreno da će patrijarh German upoznati bugarskog patrijarha Kirila sa postojanjem Makedonske pravoslavne crkve i nastojati da obezbedi odgovarajući odnos Bugarske pravoslavne crkve prema mitropolitu Dositeju. Međutim, patrijarh German je prilikom susreta sa bugarskim patrijarhom Kirilom mitropolita makedonskog Dositeja predstavio samo kao mitropolita Dositeja. Prema tvrdnjama jugoslovenskog ambasadora u Sofiji Dragoslava Markovića, bugarski patrijarh je obećao mitropolitu Dositeju priznanje čim za to dobije odgovarajući akt od Srpske pravoslavne crkve. „Ovom prilikom Kiril je izrazio mišljenje da patrijarh German odugovlači priznanje MPC da se ne bi zamerio Grčkoj pravoslavnoj crkvi“, zapisao je Moma Marković. Patrijarhu Germanu su državni činovnici takođe zamerili što nije održao obećanje da će u delegaciji, koja će putovati na venčanje grčkog kralja Konstantina i ići u posetu Grčkoj pravoslavnoj crkvi (16. septembar-3. oktobar 1964.), biti i predstavnik Makedonske pravoslavne crkve. Isto se ponovilo kad je reč i o sastavu delegacije koja je učestvovala na Trećoj rodoskoj svepravoslavnoj konferenciji od 27. oktobra. „Držanje patrijarhovo po ovom pitanju je nekorektno, iako izjavljuje da je poziv na Rodos upućen Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da je patrijarh German bio za stav da na Rodos ide i makedonski arhijerej, mogao je obezbediti većinu u Sinodu SPC“, konstatovao je Moma Marković. Patrijarhu je zamereno i što je zajedničko saopštenja za javnost s tog skupa potpisao samo sa „German, patrijarh srpski“. Sledeća zamerka odnosila se na nepominjanje Makedonske pravoslavne crkve na svečanom otvaranju Bogoslovije u Sremskim Karlovcima 15. septembra 1964. u kojoj je bilo nekoliko učenika iz Makedonije. „Nijedan od njih nije prišao mitropolitu Dositeju kao poglavaru Makedonske pravoslavne crkve da bi ga poljubio u ruku. Dobija se utisak kao da nisu smeli da priđu.“[61]
 
***
Potredsednik Savezne komisije za verska pitanja Mate Radulović je 18. marta 1965. primio patrijarha Germana kako bi razgovarali i o poslednjem zasedanju sabora Makedonske pravoslavne crkve u Skoplju. Patrijarh je obećao da će nastojati da izbegne otvaranje rasprave o tom pitanju na Saboru Srpske pravoslavne crkve, pošto neki episkopi smatraju da Makedonska pravoslavna crkva nije autokefalna, niti autonomna, već nešto sasvim treće, što je po kanonima neosnovano. Naglasio je i da bi putovanje na osvećenje jednog makedonskog hrama u Kanadi bilo politički „isplativo“, ali je istovremeno upozorio na kanonske prepreke, koje bi, kako je rekao, dovele i do zaoštravanja odnose sa delom Srpske pravoslavne crkve, kao i sa Bugarskom i Grčkom pravoslavnom crkvom.[62]
Državna vlast je organizovala razgovore srpskih i makedonskih arhijereja i tokom 1966. godine. O tome je Uprava bogoslovije u Prizrenu obaveštena 22. novembra pismom od Sinoda. Prema službenoj belešci, razgovaralo se u zgradi Patrijaršije 18. novembra 1966. godine pre podne. Sa makedonske strane stigli su mitropolit Dositej i episkopi Kliment, Naum i vikarni Metodije. Sa srpske su bili patrijarh, mitropolit Danilo i episkopi niški Jovan, dalmatinski Stefan, šabačko-valjevski Jovan i zahumsko-hercegovački Vladislav. Makedonci su izričito zahtevali autokefalnost pravdajući to i stavom da iza toga predloga stoji makedonska republička vlast. Patrijarh je upozoravao na nekanonski čin iz 1958. godine i zatražio da Makedonska pravoslavna crkva ne prenagljuju, jer bi Srpsku pravoslavnu crkvu mogli da prinude da povede postupak sa dalekosežnim posledicama.[63]
Patrijarh German je u tom previranju pozvao dr Sergija Troickog i dr Blagotu Gardaševića, profesore na Bogoslovskom fakultetu, i Branka Cisarža radi razjašnjenja procedure dobijanja autokefalnosti i tražio izradu elaborata na temu „Da li Makedonska pravoslavna crkva ima uslove za dobijanje autokefalije i da li je Makedonska pravoslavna crkva naslednik Ohridske arhiepiskopije“.
Makedonski arhijereji uputili su 3. decembra 1966. i pisani zahtev za dobijanje autokefalnosti. Sinod Srpske pravoslavne crkve je o tome raspravljao 9. decembra i zaključio da to bude tema redovnog zasedanja Sabora. Episkop šabačko-valjevski Jovan bio je, vredno je pomenuti, protivan svakoj raspravi ističući da je taj problem razrešen još 1959. godine.[64]
Savezna komisija za verska pitanja na sednici 23. januara 1967. zaključila je da je „zahtev Makedonske pravoslavne crkve da bude autokefalna crkva normalna pojava koja proizilazi iz težnji vernika i sveštenika u SR Makedoniji da imaju svoju autokefalnu crkvu“ i „da je pitanje proglašenja i priznavanja autokefalnosti isključivo crkveno pitanje“.[65]
 
***
Mitropolit Dositej posetio je Petra Stambolića, predsednika Saveznog izvršnog veća, 17. aprila 1967. Na samom početku razgovora optužio je Srpsku pravoslavnu crkvu za, kako kaže, hegemonizam i šovinizam, kao i zbog toga što njen arhijerejski Sabor namerno odugovlači rešenje pitanja međusobnih odnosa dve Crkve. Glavni argumenti za to, navodi mitropolit Dositej, jeste tvrdnja da će samostalnost Makedonske pravoslavne crkve negativno primiti srpska emigracija u inostranstvu, „da još ima onih koji nose rane sa Kajmakčalana i da ono što je stvoreno, ne može da se cepa i sl.“ Pomenuo je i crkveno-narodne sabore 1945. i 1959. godine i nove zahteve upućene Patrijaršiji, smatrajući da je Makedonska pravoslavna crkva naslednica Ohridske arhiepiskopije, koja je starija od Srpske pravoslavne crkve. Na osnovu toga zaključio je da makedonski narod treba da ima svoju samostalnu Crkvu, kao što i srpski narod ima svoju. Podsetio je takođe da je makedonski Sinod razgovarao sa članovima republičkog Izvršnog veća, i, dobivši od njih podršku, zatražio od Srpske pravoslavne crkve autokefalnost. Žalio se istovremeno na patrijarha Germana i njegovo ignorisanje tih poslova zapitavši domaćina kako Savezno izvršno veće gleda na odnose dve Crkve. „Makedonska pravoslavna crkva ne želi autonomiju, niti vraćanje na odnose utvrđene odlukom Sabora Srpske pravoslavne crkve iz 1959. godine, već Makedonska pravoslavna crkva traži autokefalnost. Po njegovom mišljenju, Makedonska pravoslavna crkva ne cepa Srpsku pravoslavnu crkvu, jer Makedonsku pravoslavnu crkvu sačinjavaju Makedonci, već Srpsku pravoslavnu crkvu cepa bivši episkop Dionisije (u Americi)“, zabeležio je Stambolić posle sastanka.
Stambolić je saopštio mitropolitu Dositeju da je državna vlast spremna da pomogne u pronalaženju konačnog rešenja koje bi zadovoljilo obe strane. Mitropolit Dositej je istakao da Sabor Srpske pravoslavne crkve neće to pitanje rešiti u duhu zahteva Makedonske pravoslavne crkve, dodavši da će Sinod Makedonske pravoslavne crkve sazvati crkveno-narodni sabor da se o tome izjasni.[66]
Arhijereji Makedonske pravoslavne crkve su od Stambolića, po njegovom savetu, produžili u srpsku Patrijaršiju. Tamo su ih dočekali patrijarh German i episkop šabačko-valjevski Jovan. Gosti su naglasili „da su svratili“ samo da bi im čestitali nastupajući Vaskrs i nagovestili proglašenje autokefalnosti. Kada je episkop Jovan pokušao da razjasni šta znači pitanje autokefalnosti, mitropolit Dositej je rekao da će sačekati zaključke Sabora Srpske pravoslavne crkve.[67]
Kako se situacija komplikovala, Petar Stambolić je 25. aprila 1967. organizovao sastanak na koji je pozvao Edvarda Kardelja, Veljka Vlahovića, Mijalka Todorovića, Dobrivoja Radosavljevića, Krstu Crvenkovskog, Nikolu Minčeva, Dragog Stamenkovića i Milutina Moraču. Raspravljalo se isključivo o odnosima Srpske i Makedonske pravoslavne crkve, i konstatovano da se ti odnosi sve više zaoštravaju zbog različitih stavova po osnovnim pitanjima, a da su pogoršani posle odluke Sabora Srpske pravoslavne crkve 23. maja 1966. kojom je revidirao svoju raniju odluku iz 1959. godine. Državni funkcioneri su bili saglasni da arhijereji Srpske pravoslavne crkve, i posle pritisaka republičkih i državnih organa, ne pokazuje ni razumevanje niti spremnost za regulisanje odnosa između dve Crkve. Zaključeno je da još jednom treba izvršiti pritisak na Patrijaršiju kako bi prihvatila političku opravdanost zahteva za autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. U suprotnom, rukovodstvo Srpske pravoslavne crkve će svojim odbijanjem izazvati brojne štetne posledice. Na kraju je rečeno da rukovodstva dve republike, Srbije i Makedonije, u slučaju negativne odluke Sabora Srpske pravoslavne crkve na majskom zasedanju, treba da dogovore koje će sve mere preduzeti kako u zemlji ne bi došlo do negativnih političkih posledica.[68]
U takvim okolnostima, patrijarh German je zatražio prijem kod Josipa Broza. Vladimir Popović, generalni sekretar predsednika Republike je procenio da ne treba izaći u susret patrijarhovom zahtevu što je i rekao službenici, koja je sastavila sledeću belešku: „Drug Vlada Popović smatra da drug Tito ne bi trebalo da prima patrijarha Germana po pitanju odnosa između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve“. Belešku je predala Brozu a on je na margini napisao samo: „Ne želim da se mješam u crkvene stvari. T.“[69]
U međuvremenu, država je pripremila Treći crkveno-narodni sabor u Skoplju.
Predstavnici Savezne i republičkih komisija za verska pitanja obavili su niz razgovora sa arhijerejima Srpske pravoslavne crkve pre održavanja redovnog Sabora u maju i pre vanrednog Sabora u septembru 1967. godine sa ciljem da ih ubede za realno sagledavanje makedonskog crkvenog pitanja, koje je očito izašlo iz okvira Crkve i dobilo politički karakter. Posebne razgovore sa patrijarhom Germanom obavili su najpre predsednik Saveznog izvršnog veća Petar Stambolić 7. marta 1967, potom predsednik Izvršnog veća Srbije Dragi Stamenković 5. maja[70]. Krajem avgusta sa patrijarhom je razgovarao i novi predsednik Saveznog izvršnog veća Mika Špiljak, a zatim i novi predsednik Izvršnog veća Srbije Đurica Jojkić. Na patrijarha je vršen pritisak da Sabor Srpske pravoslavne crkve u odnosu na Makedonsku pravoslavnu crkvu ne donese takve odluke koje bi izazvale negativne političke posledice. Glavni savez udruženja pravoslavnog sveštenstva je uoči zasedanja Saboru Srpske pravoslavne crkve uputio predstavku u kojoj izražava zabrinutost zbog stava Srpske prema Makedonskoj pravoslavnoj crkvi s molbom da se ne zaoštravaju odnosi.
Pred redovno zasedanje Sabora, profesori Sergije Troicki i Blagota Gardašević su predali elaborat koji im je svojevremeno naručio patrijarh German. Njihov zaključak je bio da će u slučaju samoproglašenja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve za Srpsku i ostale pomesne pravoslavne Crkve, ona biti raskolnička verska organizacija i kao takva odlučena od opštenja sa njima. Branko Cisarž je tvrdio da Makedonska pravoslavna crkva nema nikakvih osnova da sebe smatra naslednicom Ohridske arhiepiskopije.[71]
Sabor je, pored ostalih tema, razmatrao i dokumenta pristigla od Sinoda Makedonske pravoslavne crkve. Zaključak je bio da se ne može uvažiti njihov zahtev od 3. decembra 1966. godine.[72]
 
***
Makedonska pravoslavna crkva je na Trećem crkveno-narodnom saboru u Ohridu 19. jula 1967, na 200-godišnjicu ukidanja grčke Ohridske arhiepiskopije, proglasila autokefalnost, formirala dve nove eparhije, jednu u Makedoniji, a drugu za Kanadu, Sjedinjene Američke Države i Australiju, sa sedištem episkopa u Torontu, i donela odluku o otvaranju bogoslovije.[73] Tekst odluka upućen je i patrijarhu Germanu.[74]
Kad je vest o proglasu autokefalnosti poslata u svet, izazvala je različite reakcije.[75] Tako je Džon Satertvejt, sekretar Saveta za međunarodne veze Anglikanske crkve, pročitao vesti o tom činu u Ohridu, ali začudo nije tim povodom video saopštenje Srpske pravoslavne crkve o tome.[76] Satertvejt je objavio tekst u dnevniku Tajms istakavši i pored svega da je način na koji je jugoslovenska vlast upotrebila Makedonsku pravoslavnu crkvu za svoje političke ciljeve i naglašava da odvajanje od Srpske pravoslavne crkve nije samo crkveno pitanje. Čudio se ćutanju Patrijaršije u Beogradu, dodajući da je Grčka pravoslavna crkva već protestvovala i zaključujući da zbog toga nema izgleda da će Makedonska pravoslavna crkva dobiti kanonsko priznanje od drugih pravoslavnih Crkava.[77]
Država je preuzela obavezu da vest o proglašenju autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve pošalje u svet. Posle usaglašavanja teksta informacija Savezne komisije za verska pitanja i Pravne službe Državnog sekretarijata za inostrane poslove, ona je 10. avgusta 1967. upućena na adrese 58 jugoslovenskih diplomatsko-konzularnih predstavništava.[78] (Informacija je krajem decembra ponovo upućena na iste adrese.[79])
 
***
Sinod Srpske pravoslavne crkve zbog novonastale situacije sastao se 15. avgusta. Arhijereji su pročitali pismo Sinoda Makedonske pravoslavne crkve od 19. jula o proglašavanju autokefalnosti. Patrijarh je saopštio da je sve poglavare pravoslavnih Crkava obavestio o zaključku prošlog arhijerejskog Sabora. S tim u vezi, na kraju je odlučeno da Sabor bude sazvan u vanredno zasedanje 14. septembra 1967. godine.[80]
Narednih dana u Patrijaršiju su stizale pisma podrške ali je, istovremeno, na patrijarha i druge arhijereje i dalje vršen veliki pritisak. Tako je 27. avgusta patrijarha pozvao Mika Špiljak, predsednik Saveznog izvršnog veća, a dva dana kasnije i Đurica Jojkić, predsednik srbijanskog Izvršnog veća. Dva dana pred Sabor Izvršni odbor Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva zatražio je od arhijereja da im dozvole da na sednici Sabora kažu šta sveštenici misle.[81]
Sabor je raspravljao samo o jednoj temi – proglašenju autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve. Zaključak je bio jasan: „Pošto se viša jerarhija Makedonske pravoslavne crkve oglušila o nadležno donetu odluku Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve ASBr. 44/zap. 10 od 24/11. maja 1967. godine i samovoljno i nekanonski sama se otcepila od svoje Majke Crkve u raskolničku versku organizaciju, to shodno pomenutoj Saborskoj odluci prekinuti sa ovom jerarhijom bogoslužbeno i kanonsko opštenje i staviti u dužnost Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve da protiv vinovnika raskola povede postupak.
„Sa vernim narodom Makedonije ne prekidati opštenje, već udovoljavati njihovim verskim potrebama.
„Bogoslovima i studentima Bogoslovskog fakulteta iz Makedonije, koji to žele, odobriti da se mogu i dalje upisivati u naše bogoslovske škole i učiti u njima. Prijem će vršiti arhijereji u čijim se eparhijama bogoslovske škole nalaze.
„Ovu odluku objaviti u prvom narednom broju Glasnika, službenog lista Srpske pravoslavne crkve, i o njoj obavestiti sestrinske pravoslavne Crkve radi znanja.“[82]
Odluka je sutradan po donošenju, 16. septembra objavljena u novinama Pravoslavlje.
O tim odlukama Sabora Srpske pravoslavne crkve najpre su počeli da se raspituju u Vatikanu kod jugoslovenskih diplomatsko-konzularnih predstavništava, pa je poslanik Vjekoslav Cvrlje iz tamošnjeg Poslanstva već 18. septembra tražio da ga što pre detaljnije o svemu obaveste.[83] Posle dogovora sa Saveznom komisijom za verska pitanja, upućen mu je zapisnik sa sednice Sabora.[84] Potom mu je, posle nešto više od mesec dana, iz Beograda javljeno da odnosi dve Crkve ostaju nepromenjeni, da Makedonci nastoje da se afirmišu a država će i dalje ulagati napore kako bi Srpska pravoslavna crkva priznala autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi.[85]
Prva zvanična (državna) reakcija u Jugoslaviji objavljena je 19. septembra u dnevnim novinama Politika pod naslovom „Nepoželjan sukob“. Istoga dana Sinod je pokrenuo postupak protiv vinovnika raskola. Ta odluka je opet navela državne institucije da reaguju.
Radivoje Uvalić, pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, razgovarao je sa sovjetskim ambasadorom Benediktovim 7. oktobra 1967. godine koji je tom prilikom kazao da su ga nekoliko dana ranije posetili pretstavnici Makedonske pravoslavne crkve s molbom da ruskom patrijarhu prenese njihovu poruku u kojoj se žale na stav srpskog patrijarha Germana. Ambasador im je rekao da to ne može učiniti dok ne dobije mišljenje od nadležnog ministra. Uvalić je u svojoj belešci zaključio da je Benediktov bio kritičan prema Makedoncima, a da je hvalio patrijarha Germana.[86] (Benediktov je 14. decembra dobio dodatna objašnjenja od Ljube S. Babića, savetnika državnog sekretara za inostrane poslove Marka Nikezića.[87])
Savezno izvršno veće je 23. oktobra načinilo strogo poverljivu informaciju o srpsko-makedonskom crkvenom problemu. Posle iznošenja istorijata problema i nabrajanja svih razgovora sa srpskom stranom, konstatovana je krivica Srpske pravoslavne crkve.[88]
Radi priprema za razgovor sa patrijarhom, Miloš Minić, predsednik Skupštine Srbije, zatražio je od saradnika da mu dostave spisak mogućih tema koje bi gost mogao da nametne. „S naše strane smatramo da treba ukazati na potrebu korektnijeg odnosa prema Makedonskoj pravoslavnoj crkvi.“[89] Naravno, to pitanje bilo je glavna tema razgovora u susretu 23. decembra 1967. godine koji je trajalo više od dva sata.[90]
Patrijarh carigradski Atinagora je 1-16. oktobra 1967. boravio u uzvratnoj poseti srpskoj Patrijaršiji. Mada se razgovor vodio o susretu carigradskog patrijarha i pape, patrijarh German je pokrenuo i pitanje proglašenja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve.[91] Posle tri meseca stigao je odgovor carigradskog patrijarha.[92]
Savezna komisija za verska pitanja je 12. marta 1968. konstatovala da Srpska pravoslavna crkva i dalje zaoštrava odnos prema Makedonskoj. „Budući da je pitanje autokefalnosti MPC prevashodno političkog karaktera, znači da je zaoštravanje i prema državi“.[93]
Zanimljiv je i podatak da je odluka Sabora od 15. septembra 1967. da se protiv vinovnika proglašenja autokefalnosti povede postupak, prosleđena tek 19. marta 1968. Sinodu Makedonske pravoslavne crkve.[94]
Sinod Makedonske pravoslavne crkve je vratio pismo patrijarhu Germanu.[95] O svemu je obavestio makedonsku Komisiju za verska pitanja a ona saveznu. Na osnovu tog pisma početkom maja sastavljena je beleška pod naslovom „Informacija o novim elementima zaoštravanja rukovodstva Srpske pravoslavne crkve sa Makedonskom crkvom i državom“.[96]
Mika Špiljak primio je 22. marta 1968. patrijarha Germana i ostale članove Sinoda. Pored Špiljka bili su Milo Jovićević i Radosav Perović, predsednik i savetnik Savezne komisije za verska pitanja. Patrijarh je govorio o problemima koji muče Srpsku pravoslavnu crkvu, a kao poslednju temu pomenuo je odnos prema Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Rekao je da je Sabor raspravljao o tome i zaključio da je to isključivo crkveni problem. „Mišljenja je da su Makedonci pogrešili i da grešku treba da isprave. Istakao je da je problem odnosa između SPC i MPC rešen odlukom sabora iz 1959. godine i dodao da je država tada dala garanciju da je to pitanje rešeno. Rešenje vidi u vraćanju MPC u krilo SPC.“ Napomenuo je da je carigradski patrijarh Atinagora pisao mitropolitu Dositeju i savetovao ga da se vrati u krilo majke Crkve. („Prepis ovog pisma predao je predsedniku Špiljaku.“)
Prema očekivanom sledu, Špiljak je patrijarhu izrazio nadu da će i dalje međusobno sarađivati i da će neki problemi biti uskoro razrešeni. „Govoreći o problemu odnosa između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve, predsednik Špiljak je kazao da je problem rešavan pre njegovog dolaska na dužnost predsednik Saveznog izvršnog veća. Izjavio je da je danas teško prihvatiti tvrdnju da je to isključivo crkveno-kanonski problem. Smatra da je pitanje odnosa između dve crkve nacionalno-politički problem. Podvukao je da on kao predsednik SIV-a ne može nikakvim sredstvima uticati na MPC da bi se vratila u krilo SPC, a ako se ove dve crkve tako mogu sporazumeti, to bi bila sasvim druga stvar. Dalje je istakao da je Makedonija samostalna republika i da se makedonska nacija bori za svoju punu afirmaciju u svim oblastima društvenog života, pa i na pitanju autokefalnosti svoje crkve.“
Na kraju sastanka je patrijarh predložio da Savezna komisija za verska pitanja posreduje između dve Crkve i to na osnovu odluka iz 1959. godine.[97]
Na Saboru Srpske pravoslavne crkve maja 1968. nije bilo rasprave o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, iako je nekoliko arhijereja na tome insistiralo.
Savezna komisija za verska pitanja je 30. maja 1968. još jednom raspravljala, između ostalog, i o odnosu Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. Konstatovano je da su brojni razgovori obavljeni sa arhijerejima neposredno pred Sabor imali znatnog uticaja na raspravu u Patrijaršiji i zaključeno da to pitanje nije ipak rešeno, već samo odloženo i da će ga arhijerejski Sabor u pogodnom momentu ponovo uzeti na razmatranje. Zaključeno je da treba nastaviti započetu aktivnost i u svim kontaktima sa patrijarhom i episkopatom nastojati da dođe do konačnog rešenje tog pitanja tako što će Srpska pravoslavna crkva priznati samoproglašenu autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve.
U raspravi je Boro Čaušev kritikovao rad jugoslovenskih diplomatsko-konzularnih predstavništava tvrdeći da su bila pasivna u objašnjavanju položaja Makedonske pravoslavne crkve i proglašenja njene autokefalnosti. Kazao je da prema nekim saznanjima kod Rumunske i Bugarske pravoslavne crkve „postoji raspoloženje“ da priznaju Makedonsku pravoslavnu crkvu. „Napominjujući da je stav političkog rukovodstva SR Makedonije da se za sada prvo ide na priznavanje MPC od strane Rumunske pravoslavne crkve, pošto su predstavnici ove Crkve izjavili da bi oni to učinili ukoliko država pruži podršku, Boro Čaušev je predložio da se rumunskom ambasadoru u Beogradu, ili predsedniku Komisije za verska pitanja pri Vladi NR Rumunije objasni položaj Makedonske pravoslavne crkve i stav Vlade SFRJ po ovom pitanju.“[98]
Carigradski patrijarh Atinagora je 18. jula 1968. od patrijarha Germana tražio nove informacije u vezi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom. Odgovor iz srpske Patrijaršije upućen je 16. septembra, a sadržavao je odluku Sinoda od 19. marta o pokretanju postupka protiv makedonskih arhijereja. Na kraju pisma carigradskom patrijarhu je upućena molba da posavetuje Makedonce da se vrate u krilo svoje Majke Crkve u slučaju da mu se ponovo obrate.[99]
 
***
Makedonska pravoslavna crkva je 7. oktobra proslavila 65-godišnjicu Ilindenskog ustanka, 25-godišnjicu skupštine sveštenika u selu Izdegliji[100] i 10-godišnjicu Crkveno-narodong sabora u Ohridu. Mitropolit Dositej je govorio o istoriji Makedonske pravoslavne crkve, a izlaganje je završio prigovarajući Srpskoj pravoslavnoj crkvi zbog njenih odluka. U drugom delu proslave, odlučeno je da se prihvati novi (grigorijanski) kalendar, a da episkopi dobiju zvanja mitropolita. „Na ovim svečanostima, svi govori, diskusije, zdravice i međusobni razgovori odvijali su se u opšte jugoslovenskom duhu. Svuda je jasno došlo do izražaja težnja makedonskih vernika da imaju svoju samostalnu crkvu, koja za njih predstavlja nacionalni interes.“[101]
Patrijarh German uputio je 16. oktobra 1968. pismo Sinoda iste sadržine mitropolitu Dositeju i ostalim makedonskim arhijerejima, podsetivši ih na pismo od 19. marta i pokretanje postupka, i izrazivši žaljenje što je usled njihove krivice do svega toga došlo. U nadi da su makedonski arhijereji svesni odgovornosti, pozvao ih je da još jednom razmisle: „Zrelije i u ljubavi još jednom razmislite o postupku koji ste učinili stvaranjem raskola u svetoj Crkvi Božjoj i odgovornosti koju snosite za to. Pristupite reviziji učinjenog i vratite se na put svetih kanona, koji vekovima regulišu poredak u Crkvi, i povežite se ponovo sa svojom kanonskom Majkom Crkvom, da bismo i dalje u ljubavi i jedinstvu zajedno mogli služiti Bogu našemu i slaviti sveto ime Njegovo.“[102]
Mitropolit Dositej je pismo, već prema ustaljenoj praksi tog vremena, predao makedonskoj Komisiji za verska pitanja, a ona prosledila Saveznoj. Prema mišljenju makedonske komisije, velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve i dalje stoje na pozicijama iz 1945, što su, kako tvrde, potvrdili na vanrednom Saboru 14-15. septembar 1967. godine. Mada su spomenuto pismo okvalifikovali kao izvestan patrijarhov gest dobre volje, ipak smatraju da predstavlja akt daljeg zaoštravanja odnosa, uvod u suđenje i raščinjenje makedonskih arhijereja. „Iz pisma se vidi da SPC ne samo što Arhiepiskopa Dositeja ne priznaje kao takvog, nego mu se i ne priznaje položaj mitropolita makedonskog, kakvim je od strane zvanične SPC bio tretiran svo vreme od juna 1959. godine do oktobra 1967. godine. Ovo je još jedna potvrda notorne činjenice da se radi o političkom a ne crkvenom problemu.“ Na kraju je zaključeno da ono što sledi, a to su suđenje i raščinjenje, „zadire u isključiva prava druge Crkve odnosno drugog naroda, te predstavlja pre svega politički problem“.[103]
Do kraja 1968. godine u srpsku Patrijaršiju su stigli odgovori svih autokefalnih pravoslavnih Crkava. Ruski patrijarh je odgovorio da je primio k znanju odluke Sabora, carigradski Atinagora je savetovao mitropolitu Dositeju u ime cele Pravoslavne crkve da Sinod Makedonske pravoslavne crkve ponovo razmotri svoje odluke i poveže se sa srpskom Patrijaršijom.[104] Arhiepiskop atinski Jeronim je odgovorio da je prekinuo sve veze sa šizmatičkom Makedonskom pravoslavnom crkvom, patrijarh antiohijski Teodosije je telegramom izrazio solidarnost sa drugima kad je reč o prekidu svih veza sa Makedonskom pravoslavnom crkvom, a potom u opširnom pismu objasnio svoje stanovište.[105]
 
***
Mitropolit makedonski Dositej je i pored svega od Svetskog saveta crkava zatražio da mu saopšte uslove pod kojima bi Makedonska pravoslavna crkva mogla da pristupi toj zajednici. Po ustaljenoj praksi, generalni sekretar je 23. januara 1969. zatražio od nekoliko pravoslavnih Crkava i patrijarha srpskog Germana njihovo mišljenje. Srpska pravoslavna crkva je očekivano istakla da Makedonska nije autokefalna, da je njeno samoproglašenje osuđeno i ništavno.[106]
Posle nekoliko novih sastanaka državnih rukovodilaca sa patrijarhom Germanom, Sinod je 26. novembra naložio episkopima sremskom Makariju i bačkom Nikanoru da posete mitropolita Dositeja i ostale makedonske episkope, kako bi još jednom razmotrili problem. Sinod je istom prilikom zamolio Saveznu komisiju za verska pitanja da o tome izvesti arhijereje u Makedoniji.[107]
Milo Jovićević, predsednik Savezne komisije za verska pitanja, odgovorio je da ne vidi nikakvu potrebu za tim, niti je uobičajeno da Komisija posreduje u kontaktima i ugovara sastanke predstavnika verskih zajednica, već je Sinod uputio na direktne kontakte, naglasivši da je do tada Srpska pravoslavna crkva stupala u kontakte sa većim brojem Crkava bez posredovanja Savezne komisije za verska pitanja.[108]
Izaslanici iz srpske Patrijaršije stigli su u Skoplje onoga dana kada su i planirali.
Domaćini su unapred odlučili da će razgovarati samo o priznavanju autokefalnosti.
„Prvi susret između episkopa dveju crkava bio je srdačan, po uobičajenim susretima ljubljenjem itd. Zapaženo je da su se predstavnici SPC odnosili prema episkopima MPC kao prema mitropolitima (oslovljavali ih sa visokopreosvećeni) iako SPC nije priznala položaj u MPC koji je nastao i proglašenjem autokefalnosti i nakon toga“.
Makedonci su odbili molbu gostiju da se vrate u krilo Srpske pravoslavne crkve i ponudili ulove pod kojim će voditi razgovore: odluka o autokefalnosti ne može se promeniti, Sabor Srpske pravoslavne crkve treba da poništi svoju odluku od 14-15. septembra 1967, da Sinod stavi van snage odluku o pokretanju postupka protiv makedonskih arhijereja. Tek po ispunjenju tih uslova, spremni su za razgovore.
Gosti su s druge strane ponudili da Makedonska pravoslavna crkva ostane u jedinstvu sa Srpskom, a ukoliko Makedonska prihvati to, onda mora da suspenduje sve kasnije odluke.
Učesnike razgovora primio je i mitropolit Dositej.
Prema svedočenjima iz makedonske Komisije za verska pitanja, Srpska pravoslavna crkva je ostala razočarana, jer Makedonska ne odstupa od autokefalnosti, ali kako je do susreta i razgovora ipak došlo, verovatno postoje načini da oni budu nastavljeni. Na kraju svog viđenja susreta, makedonska Komisija za verska pitanja je zaključila da bi trebalo izvršiti lagani pritisak na srpske arhijereje za dalje razgovore koji bi se mogli iskoristi da se Makedonska pravoslavna crkva afirmiše. „Međutim, ukoliko SPC ima nameru da putem ovakvih i drugih taktičnih poteza ide ka prolongiranju nenormalnog položaja, da bi ga u datom momentu ponovo zaoštrila, onda sledi aktivnost i mere koje bi onemogućila takvu zamisao. Ostaje da se sačeka, da se oceni reakcija u Sinodu SPC posle ovog razgovora, zatim da se odredi dalji kurs delovanja. Napominje se da je ova komisija u stalnoj vezi sa Saveznom i sa Komisijom za verska pitanja SR Srbije“[109], stajalo je u zapisu iz makedonske Komisije za verska pitanja.
 
***
Episkop vikarni Lavrentije dostavio je krajem novembra 1968. Sinodu pismo od izvesnog Spase Šarabe, iz Oklenda u Kaliforniji u kome on tvrdi da je jedna ustaška radio-stanica u okolini San Franciska, 5. januara 1969. pročitala poruku mitropolita Dositeja. Po tvrdnji Šarabinoj, to je čulo više Srba i bili su iznenađeni pa komentarišu da su se ponovo ustaše i Vemerovci (Ante Pavelić i Vančo Mihajlov) udružili. Sinod je o svemu obavestio Saveznu komisiju za verska pitanja, radi primanja k znanju.[110]
 
***
Monsinjor Jan Vilebrands, sekretar rimokatoličkog Sekretarijata za hrišćansko jedinstvo, razgovarao je prvih dana marta 1969. sa Vjekoslavom Cvrljom, jugoslovenskim poslanikom u Vatikanu. Na sastanku su bili o. Dipre, P. Jang, prof. Vodopivec i P. Šmit. Vilebrands je govorio o nedavnom susretu sa patrijarhom Germanom u Beogradu (povodom 1100-godišnjice smrti Svetog Kirila) i rekavši da je tada shvatio da će srpski arhijereji pokrenuti postupak i osuditi arhijereje Makedonske pravoslavne crkve. Smatra da će, ukoliko do toga dođe, i Vatikan se naći u veoma delikatnom položaju u odnosu na pravoslavne Crkve s kojima želi da nastavi ekumenističke kontakte. Cvrlje je kazao da je patrijarh German jednostrano i tendenciozno informisao Vilebrandsa o poziciji Makedonske pravoslavne crkve. Potom je Cvrlje govorio o nedoslednostima srpskih arhijereja, koji su stvorili takvu situaciju da ruski i bugarski patrijarh nisu u mogućnosti da priznaju Makedonsku pravoslavnu crkvu. Vilebrands je, navodno, odgovorio kako mu je bugarski patrijarh rekao da je njegov Sinod podeljen oko priznavanja Makedonske pravoslavne crkve.[111]
 
***
Makedonska Komisija za verska pitanja sastavila je 21. aprila 1969. veoma opširnu informaciju „Rukovodstvo Srpske pravoslavne crkve ne prestaje sa nacionalističkim i šovinističkim akcijama protivu Makedonske pravoslavne crkve i SR Makedonije“, očigledno u nameri da optuži Srpsku pravoslavnu crkvu da već 25 godine nastoji da spreči razvoj Makedonske pravoslavne crkve. Informacija je predstavljala neku vrstu pritiska na državne organe kako bi oni posvetili više pažnje srpskim arhijerejima uoči predstojećeg Sabora. U njoj je stajalo da je patrijarh German u razgovorima sa predstavnicima Ambasada Grčke, SSSR i još nekih drugih govorio sa antimakedonskih pozicija. „Patrijarh German je iskoristio boravak u SSSR-u u maju 1968. godine, te je kod predstavnika nekih Crkvi najbezobzirnije napadao MPC, odnosno njen episkopat, pri tome otvoreno je negirao i status državnosti SR Makedonije (kod rumunskog patrijarha, kod bugarskog i t.d.)“. Te patrijarhove priče, kako se dodaje, doprinele su tome da se carigradski patrijarh više puta izjašnjavao protiv Makedonske pravoslavne crkve od oktobra 1967. kada je bio gost srpske Patrijaršije.
„U nastojanju da bi dobili podršku 11. i 15. februara o.g. pred sekretarom Sekretarijata za jedinstvo hrišćana pri Vatikanu, patrijarh German je tvrdio da u SFRJ postoji samo SPC, da niko ne priznaje makedonsku naciju, da SR Makedonija nema status državnosti (što drugim rečima, negirajući makedonsku samobitnost German je Makedonce i SRM pred ovim stranim predstavnicima tretirao na isti način kako to čine Bugari i drugi neprijatelji naše zemlje.“ Potom se podsećalo na o odluku o stavljanju makedonskih arhijereja pod sud, dostavljanju te odluke drugim pomesnim Crkvama i objavljivanju u novinama Herald, zvaničnom glasilu eparhija u Americi i Kanadi, kao i o pozivima patrijarha Germana da se vrate u krilo Crkve, o okolnostima i o toku razgovora u Skoplju.
„Ovom prilikom valja ponovo istaknuti da su akcije protivu MPC i nadalje odvijaju na političkim, hegemonističkim osnovama. Odatle i proizilazi sva ozbiljnost ovih akcija jer su uperene pre svega protivu samobitnosti i ravnopravnosti makedonskog naroda u SR Makedoniji. Jer nema sumlje da će svaka osuda episkopa sa pomenutih pozicija neminovno biti shvaćena kao otvoreno mešanje u stvari drugog naroda i Republike, osuda ne samo episkopata nego i sveštenstva i pravoslavnih Makedonaca, znači naroda.“
U nastavku informacije državnim vlastima se zamera što su dozvolile i finansirale Svepravoslavnu konferenciju u Beogradu septembra 1966, „i ako se unapred znala tendencija rukovodstva SPC da će se dezavuisati MPC“. Sledi zamerka na to što je poseta carigradskom patrijarhu dozvoljena upravo posle Sabora Srpske pravoslavne crkve. „Ovoj poseti je bila ukazana visoka pažnja i ako se moglo pretpostaviti da će ista biti iskorišćena kao podrška politici SPC-a protivu MPC-e. Tom prilikom je patrijarh Atinagora na javnom mestu govorio o srpskom Bitolju i td.“ Potom je državnoj vlasti zamereno što je samo pozvala patrijarha Germana na proslavu 25-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a (28. novembar 1968), a ne i mitropolita Dositeja. „Ovo i slične stvari s pravom smatramo da su delovale i objektivno deluju ohrabrujuće na držanje i ponašanje rukovodstva SPC prema MPC, odnosno prema SR Makedoniji.“
Informacija se potom bavila ličnošću episkopa žičkog Vasilija kao, kako se kaže, najekstremnijeg arhijereja i protivnika dobrih odnosa države i Crkve.
Podsećajući da pre svega treba insistirati na ukidanju odluka Sabora iz septembra 1967, autor informacije konstatuje da bi za skidanje spornih pitanja sa dnevnog reda, jedini način bio poništenje svih akata Sinoda i Sabora Srpske pravoslavne crkve, jer su „ovi inače politički dokumenti na snazi, važeći, objavljeni u štampi, zvanično dostavljeni svim pravoslavnim Crkvama, te na njih se u daljim akcijama poziva patrijarh German i Sinod SPC“.
Na kraju je navedeno da u Saveznoj komisiji za verska pitanja treba organizovati raspravu o kampanji Srpske protiv Makedonske pravoslavne crkve, da dosadašnje mere države treba oceniti kao nedovoljne, da je nužno upoznavanje Saveznog izvršnog veća sa delovanjem Srpske pravoslavne crkve, da treba učiniti sve kako bi bile poništena odluke Sabora iz septembra 1967. i maja 1968. godine, da se mora izjednačiti tretman Makedonske i Srpske pravoslavne crkve u federaciji, da treba konstatovati kako su se sva diplomatska predstavništva, osim onog u Vatikanu, pasivno odnosila u objašnjavanju ponašanja države po pitanju sukoba dve Crkve, da se eventualne osude episkopa unapred proglase za opasan politički skandal sa mogućim nesagledivim posledicama i da treba dogovoriti prijem predstavnika Makedonske pravoslavne crkve kod predsednika Saveznog izvršnog veća ili predsednika Republike.[112]
Informacija je prosleđena republičkim komisijama za verska pitanja radi pripreme za sastanak u Saveznoj komisiji za verska pitanja.[113]
Na tom sastanku 19. juna 1969. raspravljalo se jedino o pomenutom pismu makedonske Komisije za verska pitanja. U raspravi je osuđena Srpska pravoslavna crkva zbog odnosa prema Makedoncima, apostrofirano je pisanje Pravoslavlja gde se pominje episkop Nikolaj Velimirović, kao i tekst o kapeli mitropolita Petra II Petrovića Njegoša na Lovćenu, negativno je ocenjeno i prenošenje kostiju cara Dušana Nemanjića u hram Svetog Marka u Beogradu, Patrijaršiji je zamereno što je tražila nadoknadu za imovinu koja joj je oduzeta posleratnom agrarnom reformom, a Sinodu što vodi kampanju protiv mauzoleja na Lovćenu i ne uvažava postojanje svešteničkog udruženja. Svi govornici su mahom podržali makedonsku stranu, osudili izjave carigradskog patrijarha i konstatovali da treba nastaviti sa pritiscima na arhijereje Srpske pravoslavne crkve. „Međutim, iskustvo pokazuje da se sa dosadašnjim merama nije postigao odlučujući uspeh: izložena aktivnost jednog dijela hijerarhije SP Crkve nije zaustavljena“, stajalo je u zapisniku sa sednice.
U zaključcima je zatraženo da bude preispitivano ponašanja diplomatskih predstavništava u plasiranju informacija o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi i istaknuta potreba distanciranja Patrijaršije od ponašanja pojedinih sveštenika u svetu.[114]
Posle tog sastanka, Savezna komisija za verska pitanja je sastavila „Informaciju o odnosima između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve“ i prosledila je svim republičkim komisijama i Državnom sekretarijatu za inostrane poslove. Očigledno, reč je o jednostranom tumačenju odnosa, onakvim kako ga je ocenila makedonska strana. „Između države i SPC, po pitanju autokefalnosti MPC, postoje potpuno različita shvatanja. Stav je države da je pitanje autokefalnosti MPC stvar makedonskih vernika, da MPC ima pravo na autokefalnost, da to nije samo crkveno već nacionalno-političko pitanje. Rukovodstvo SPC uporno insistira na tome da je to isključivo crkveno pitanje i da MPC treba i dalje da ostane kao deo SPC.“ Navedene su već poznate optužbe protiv arhijereja, njihovih izjava, kao i osude pojedinih događaja, istupanja carigradskog patrijarha, saopštenja i tumačenja Srpske pravoslavne crkve razgovora arhijereja u Skoplju, osuđena je i odluka Sabora održanog maja 1969. kojom je Sinodu naloženo da nastavi sudski postupak protiv raskolnika. Na kraju je pomenuta čak i zdravica aleksandrijskog patrijarha Nikolaosa izrečena u Patrijaršiji 9-10. maja, kao i njegov boravak u Atini, gde je javno dao podršku vojnoj hunti.[115]
Vitomir Petković, predsednik srbijanske Komisije za verska pitanja, je 23. februara 1970. posetio patrijarha kako bi razgovarali o desetak tema od obostranog interesa. Patrijarh je pokazao proklamaciju povodom Božića koju je štampala Makedonska pravoslavna crkva, a autor joj je episkop Naum. U toj brošuri je istaknuto da je Ohridska arhiepiskopija starija od Srpske pravoslavne crkve. „Patrijarh kaže da niko u SPC ne tvrdi obratno. U svakom slučaju, on smatra, da ovakav način istupanja rukovodilaca MPC otežava njihov položaj i ne vodi rešavanju sukoba između dve Crkve.“ Petković je patrijarhu govorio o stvaranju uslova za priznavanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, naglasivši da je to od velikog značaja za samu Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno mesto među pomesnim Crkvama.“[116]
 
***
U traženju za podrškom državnih organa za priznanje Makedonske pravoslavne crkve, mitropolit Dositej je početkom oktobra 1969. zatražio pomoć Savezne komisije za verska pitanja oko ugovaranja prijema kod Mitje Ribičiča, predsednika Saveznog izvršnog veća[117], a 10. marta 1970. i od Ksente Bogoeva, predsednika makedonskog Izvršnog veća, kako bi opet zakazao susret sa Ribičičem. Naime, ranije zakazani susret je otkazan jer se mitropolit razboleo. Bogoev je pisao Milu Jovićeviću, predsedniku Savezne komisije za verska pitanja, a on 25. marta Kabinetu predsednika Saveznog izvršnog veća. U opširnom pismu, Jovićević je izneo istorijat Makedonske pravoslavne crkve i nekoliko lažnih činjenica, kao što su, na primer, tvrdnje o kontinuitetu sa Ohridskom arhiepiskopijom, ukidanju eparhija Srpske pravoslavne crkve 1941, o vremenu stvaranja Inicijativnog odbora i tako dalje. Potom je sledio deo iz „Informacije o odnosima Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve“, iz juna 1969. godine.[118]
Krajem sedme decenije XX veka Makedonska pravoslavna crkva je imala arhiepiskopiju u Skoplju, tri eparhije u Makedoniji (Prespansko-bitoljsku, Zletovsko-strumičku i Debarsko-kičevsku) i jednu u dijaspori Američko-kanadsko-australijsku. Služilo je oko 250 parohijskih sveštenika, školovalo se oko 90 bogoslova u bogosloviji Sveti Kliment Ohridski u Dračevu. Štampan je list Vesnik
Srpska pravoslavna crkva je, po ko zna koji put, nudila Makedonskoj pravoslavnoj crkvi mogućnost pokajanja i vraćanja u matično krilo. Kako se to nije desilo posle tri godine, pokrenut je crkveno-pravni postupak. Episkop žički Vasilije. 20. aprila 1970. godine dostavio je Sinodu optužnicu protiv vinovnika stvaranja raskolničke organizacije i predložio da se odredbe kanona primene.
Srbijanske vlasti su reagovale tolikim pritiskom na patrijarha da te godine na Saboru nije bilo rasprave, ni bilo kakvih odluka o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi i njenim arhijerejima.
 
***
Papa je 22. maja 1970. primio u privatnu audijenciju jednu delegaciju iz Skoplja, koju su sačinjavali mitropolit Dositej, Vako Apostolski, predsednik Skupštine Makedonije, Vjekoslav Cvrlje, izaslanik Jugoslavije u Vatikanu i još neke ličnosti iz javnog i kulturnog života. Prijem je dogovoren zahvaljujući Cvrlji, a direktan povod je bio poseta delegacije grobu Svetog Kirila. Tri dana kasnije, kardinal Jan Viledebrands izvestio je patrijarha Germana o toj poseti naglašavajući da Rimokatolička crkva poštuje Pravoslavnu i ne želi da se meša u odnose pojedinih autokefalnih Crkava. „Stoga, ako autokefalija neke Crkve nije priznata od strane autokefalnih pravoslavnih Crkava, Rimska crkva ne može stupiti u zvanične odnose sa tom Crkvom.“[119]
 
***
U sklopu zajedničke akcije makedonske i srbijanske komisije za verska pitanja za rešenje problema priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve 28. i 29. oktobra 1970. u Skoplju su boravili Vitomir Petković, predsednik srbijanske Komisije za verska pitanja, Vladimir Stanojević sekretar te komisije, Milan Bačkalić, predsednik vojvođanske Komisije, Mustafa Osmanagić, predsednik kosovskometohijske Komisije i Nemanja Madžarević, predsednik beogradske Komisije za verska pitanja. Gosti su sa domaćinima posetili mitropolita Dositeja i Ksentea Bogoeva, predsednika makedonskog Izvršnog veća. Petković je Bogoevu ukazao da je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve istorijska činjenica i stvarnost i da su na tome počivala sva nastojanja kod Srpske pravoslavne crkve da to prizna. To je rađeno, kako kaže, i da bi se sprečilo narušavanje bratstva i jedinstva srpskog i makedonskog naroda. Bogoev je u stilu političara tog vremena pominjao neprijatelje, pričao o teškoćama i tako dalje, zaključivši da ne bi bilo dobro da priznanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve dođe najpre od Rumunske, Ruske ili Bugarske pravoslavne crkve.[120]
Jugoslovenski politički rukovodioci u to vreme pokreću novu diplomatsku aktivnost ne bi li bilo obezbeđeno priznanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve bar od nekih pomesnih Crkava. Tako je Miša Pavićević, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, predložio Milu Jovićeviću, predsedniku Savezne komisije za verska pitanja, da u vezi s tim pozove rumunskog ambasadora 28. septembra 1970. a Jovićević je o tome izvestio Vitomira Petkovića, predsednika srbijanske Komisije za verska pitanja. Prema tvrdnji Petkovića, planirano je da Jovićević ambasadoru Rumunije prenese informacije o poseti predstavnika Makedonske pravoslavne crkve Bukureštu i razgovoru sa patrijarhom Justinijanom. „Naime, patrijarh Justinijan je tom prilikom izjavio da je Rumunska pravoslavna crkva spremna da prizna autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, bez obzira na stav Srpske pravoslavne crkve, ukoliko to neće smetati jugoslovenskoj Vladi. Sa ovim stavom Rumunske pravoslavne crkve upoznao je predsednika SIV-a druga Mitju Ribičiča 9. aprila t.g. arhiepiskop Makedonske pravoslavne crkve.“ Potom je Ribičič razgovarao sa predstavnicima najviših vlasti Srbije i Makedonije i tom prilikom je dogovoreno da se rumunskom ambasadoru „zvanično saopšti da jugoslovenska Vlada nema ništa protiv, ukoliko Rumunska pravoslavna crkva želi da prizna autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve“.
Petković je u nastavku napisao: „Mišljenje i našu procenu u vezi sa ovim iznećemo u opširnoj informaciji koju pripremamo. Ono što se odmah može reći to je da je pitanje priznanja autokefalnosti nekoj pravoslavnoj crkvi u isključivoj nadležnosti sabora svih pravoslavnih crkava pojedinačno, odnosno pravo sabora one crkve od koje se traži priznanje.“[121]
Prilikom susreta Mila Jovićevića i ambasadora Rumunije Vasilija Sandrua, 28. septembra 1970, domaćin je predložio razgovor o problemima verskih zajednica. Jovićević je najpre pričao o verskim slobodama u Jugoslaviji, pa pomenuo Srpsku i Makedonsku crkvu, naglasivši da obe imaju dobre odnose sa Rumunskom pravoslavnom crkvom. Potom je govorio o sukobu oko priznanja autokefalnosti ustvrdivši da se Makedonska pravoslavna crkva, koja se već, kako je rekao Jovićević, afirmisala kao samostalna Crkva, i koja želi da održava sa ostalim hrišćanskim zajednicama prijateljske veze, naročito sa pravoslavnim. U tom kontekstu naveo je da su nekoliko delegacija sastavljenih od episkopa iz Makedonije odlazile u posetu Rumunskoj pravoslavnoj crkvi i da su vođeni razgovori sa njenim predstavnicima i patrijarhom Justinijanom. Tom prilikom su, po tvrdnji Jovićevića, domaćini iskazali spremnost da priznaju autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve ukoliko se tome ne bi protivile jugoslovenske vlasti.
Jovićević je potom prešao na cilj susreta. Naglasio je da jugoslovenske vlasti pozdravljaju reči arhijereja Rumunske pravoslavne crkve. Na kraju je zamolio ambasadora da taj stav prenese patrijarhu Justinijanu, odnosno velikodostojnicima Rumunske pravoslavne crkve.[122]
Jovićević i Sandru sastali su se i 8. januara 1971. na zahtev rumunskog ambasadora. Sandru je potvrdio da je upoznao vlast u Bukureštu o sadržaju njihovog prvog razgovora, i preneo stav svoje zemlje da bi to pitanje trebalo podrobnije razmotriti kada Dumitru Dogaru, sekretar Ureda za verska pitanja, dođe u Beograd, u Saveznu komisiju za verska pitanja.[123]
Vitomir Petković došao je 6. novembra 1970. kod patrijarha posle sastanka srbijanske i makedonske komisije za verska pitanja, kako bi pokušao da ubedi patrijarha Germana u potrebi popuštanja u odnosima sa Makedonskom pravoslavnom crkvom. Patrijarh je obećao da će o tome raspravljati na sednici Sinoda i zapitao: „Nas u Sinodu muče dve stvari. Prvo, da li će se ovakav proces kod nas u zemlji završiti sa Makedonskom pravoslavnom crkvom? Drugo, to je pitanje pritiska koji se vrši na nas iz inostranstva, a pre svega od strane Dionisijevaca. To nam je najveći problem, jer, nesuglasice u našim odnosima u zemlji lakše ćemo rešiti!“
Petković je upozorio domaćina da će kampanja iz inostranstva potrajati, pa bi zbog trebalo odnose sa Makedoncima što pre razrešiti. Primetio je da bi bila velika šteta ako bi neka druga pravoslavna Crkva priznala Makedonsku pre Srpske pravoslavne crkve, pomenuvši Rusku, Rumunsku, Poljsku i Bugarsku. Patrijarh je dodao da do toga može doći ako Vlade tih država Crkvama tako narede.[124]
Na susretu patrijarha Germana i Dragoslava Draže Markovića, predsednika Skupštine Srbije, 30. septembra 1971, bilo je reči o desetak tema, ali je neizbežno bila i ona o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Posle dužeg uvoda, Marković je prigovorio patrijarhu da bi Srpska pravoslavna crkva morala da ima više obzira o međunacionalnim odnosima, jer su njena shvatanja proizvela politički problem u vezi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom. Na kraju je upozorio patrijarha da treba dalje ići ka unapređenju odnosa države i Srpske pravoslavne crkve.[125]
U narednih pet-šest godina odnosi Srpske i Makedonske pravoslavne crkve, izuzimajući tek neke dodire, kao da su bili potpuno prekinuti. Država se bavila drugim problemima (masovni pokret u Hrvatskoj, liberali u Srbiji, Ustav iz 1974. godine i tako dalje), pa je priznavanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve sticajem tih okolnosti odloženo za neka druga vremena.
 
***
Mitropolit makedonski Dositej obratio se 22. aprila 1977. Sinodu Srpske pravoslavne crkve predlažući da nastave razgovore na osnovu odluka njenog Sabora iz 1959. godine. Sabor je taj zahtev razmatrao i naložio Sinodu da odredi komisiju za razgovore. Sinod je to i učinio 30. septembra imenovavši episkope šabačko-valjevskog Jovana i banjalučkog Andreja, dr Dušana Kašića i dr Blagotu Gardaševića za članove. Dve komisije su se sastale 9. maja 1978. u manastiru Prohor Pčinjski, ali razgovori nisu dali nikakvih rezultata, jer je makedonska strana sve vreme insistirala na priznavanju autokefalnosti.[126]
Krajem godine Sinod Makedonske pravoslavne crkve je ponovo predložio nastavak razgovora. Sabor Srpske pravoslavne crkve prihvatio je predlog zaključivši da će polazna osnova razgovora biti odluka Sabora od 15. septembra 1967. godine. Komisije su razgovarale 17. i 18. decembra u manastiru Svete Bogorodice u Kalištu na Ohridskom jezeru. Kako je svaka strana ostala na svom, susret je završen bez rezultata.[127]
***
 
U razgovoru 9. aprila 1979. Dobrivoja Vidića, predsednika Predsedništva Srbije, i Dušana Čkrebića, predsednika srbijanske Skupštine, sa patrijarhom Germanom, mitropolitom crnogorsko-primorskim Danilom i episkopom braničevskim Hrizostomom razmotreni su problemi navedeni u pismu Sinoda. Kada je sve to raspravljeno, Vidić je započeo razgovor o odnosima Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. Dok su domaćini govorili o političkoj potrebi priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve radi unutrašnjeg državnog jedinstva, patrijarh je potsetio na istorijat problema i naglasivši da su kontakti nastavljeni 1978. godine razgovorima u manastiru Prohor Pčinjski kod Vranja. „Od strane MPC je postavljen zahtev za autokefalnošću o čemu je komisija SPC podnela izveštaj Saboru. Bilo je dogovoreno da se sledeći susret komisija dveju Crkava održi u Makedoniji. Do susreta nije došlo jer Sinod nije imao ovlašćenje Sabora da donese takvu odluku. Patrijarh je istakao da je njihova želja da uspostave humane međuljudske odnose sa MPC i da će učiniti sve da Sabor u tom pogledu donese pozitivne odluke. Što se tiče konačnog priznavanja autokefalnosti, rekao je da je to veoma složeno pitanje i da se u ovom trenutku teško može doneti takva odluka jer stav o tome ko može dati autokefalnost treba da zauzme Vaseljenski sabor. Ako bi SPC samovlasno donela odluku o autokefalnosti MPC, dovela bi sebe u izolaciju od drugih pravoslavnih Crkava (Grčka, Aleksandrijska, Antiohijska, Carigradska, itd) koje bi je bojkotovale i prekinule saradnju i odnose sa njom. Srpska pravoslavna crkva ima dobru poziciju među drugim pravoslavnim Crkvama u svetu, a donošenjem takve odluke ugrozila bi sebe i dovela bi svoj ugled u pitanje“, ostalo je zabeleženo sa sastanka.
Vidić je naveo da je Ruska pravoslavna crkva dala autokefalnost jednoj od svojih emigrantskih Crkava u Americi, i zapitao patrijarha što ne bi Srpska pravoslavna crkva ne bi to isto učinila Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. „Patrijarh je na ovo pitanje odgovorio da je baš zbog ovog presedana pitanje nadležnosti za davanje autokefalnosti zaoštreno tako da je otežana pozicija SPC u pogledu priznavanja autokefalnosti MPC.“
Na ponovljeno isticanje političke potrebe i interesa državne zajednice, patrijarh je odgovorio da u tom trenutku nema uslova za donošenje tražene odluke.[128]
 
***
Makedonci su pred zasedanja Sabora Srpske pravoslavne crkve maja 1981. ponovo uputili zahtev da im se prizna autokefalnost. Sabor je to razmatrao 19. maja i odlučio da u tom zahtevu Makedonske pravoslavne crkve nema ničeg novog i da se ostaje na odluci Sabora iz 1967. godine.[129]
Sutradan je umro mitropolit Dositej. Makedonci su 19. avgusta 1981. izabrali novog poglavara – mitropolita Angelarija. On se 1. februara 1982. obratio Srpskoj pravoslavnoj crkvi radi priznavanja autokefalnosti Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Sinod je pismo prosledio Saboru, koji je zaključio da ostaje pri ranijoj odluci.[130]
Mitropolit Angelarije se obratio još nekim pravoslavnim Crkvama. Grčki mitropolit Jakov u zvanju arhiepiskopa Severne i Južne Amerike odgovorio je da je pitanje autokefalije u domenu Carigradske patrijaršije, podsetivši da je problem rešen još 1920. godine. Arhiepiskop je povodom zahteva iz Skoplja pisao i patrijarhu Germanu naglasivši da je Ohridska arhiepiskopija uvek bila grčka, s arhiepiskopima, mitropolitima i episkopima Grcima, da je u njoj službeni jezik bio grčki. Nikada nije imala čisto slovensko „makedonsko“ obeležje, niti je bila autokefalna Crkva, ni za vreme vizantijskog perioda, ni pod Bugarima, Srbima i Turcima, a ni Vaseljenska patrijaršija joj nikada nije priznala autokefalnost. Ponovio je da je pitanje autokefalije međupravoslavno pitanje i da je davanje autokefalnosti u nadležnosti carigradske Vaseljenske patrijaršije. Zaključio je da je samoproglašenje autokefalije, i to uz podršku države, pučističkog i antikanonskog karaktera jer autokefaliju ne dodeljuje kliričko-laička skupština ili pak politička vlast, nego carigradska Patrijaršija, dok pitanje „autokefalnosti“ ne bude konačno rešeno na novom velikom Vaseljenskom saboru.[131]
I narednih godina sastajale su se komisije Srpske i Makedonske pravoslavna crkve ali bez vidljivijih rezultata. Primera radi, srpsku stranu 1987. su predstavljali episkopi šabačko-valjevski Jovan, niški Irinej i banatski Amfilohije. U međuvremenu je umro mitropolit Angelarije i izabran je novi poglavar. Bio je to mitropolit Gavril.
Kako je srpska strana želela razrešenje problema, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan predložio je Sinodu da mitropolita Gavrila pozove na razgovore u Beograd.[132] Istim povodom mitropolit Jovan obratio se i Saboru. Sabor je 21. juna 1989. odredio novu komisiju u kojoj će umesto episkopa šabačko-valjevskog Jovana, koji se u međuvremenu upokojio, biti mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan.
Razgovori su nastavljeni, ali rezultata i dalje nije bilo jer je svaka strana ostajala na svom stanovištu sve do danas.
 


 
NAPOMENE:

  1. Đoko Slijepčević, Makedonsko crkveno pitanje, Minhen 1969; Ilija K. Marku, „Makedonska crkva“ – Samotvorevina Skoplja. Uloga Pape i Unije, Prizren 1994; Predrag Puzović, Raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – Makedonsko crkveno pitanje, Beograd 1997; Dimšo Perić, Crkveno pravo, Beograd 1997.
  2. Teolog i pravnik po obrazovanju, Dimšo Perić svrstava autore koji su se bavili Makedonskim crkvenim pitanje u tri grupa. Prvi pokušavaju da na silu dokažu pravo na postojanje Makedonske pravoslavne crkve: Slavko Dimevski, Istorija na Makedonskata pravoslavna crkva, Skopje 1989 (u daljem tekstu: S. Dimevski, n. d,); Jovan Belčovski, Avtokefalnosta na Makedonskata pravoslavna crkva, Skopje 1986; Miodrag Periќ, Istorisko-pravnite aspekti na odnosite pomeѓu Srpskata pravoslavna crkva i Makedonskata pravoslavna crkva, Skopje 1998. Drugi osećaju da u svemu postoji projekat državnih organa: Đoko Slijepčević, više naslova, Živan Stefanović, Srpska crkva pod komunizmom – Crkveni raskoli, Čikago 1988 (u daljem tekstu: Ž. Stefanović, n. d,) i drugi. Treći su predstavnici grupe mlađih istoričara sa svojim radovima: Veljko Đurić Mišina, Radmila Radić i Predrag Puzović.
    Dimšo Perić je dao poseban doprinos rasvetljavanju problema i to sa crkveno-kanonske strane – Dimšo Perić, „Makedonski raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi“, Sveti Knez Lazar, br. 1-2, Prizren 2002, str. 157-177.
    Videti i tekst anonimnog autora: „Makedonsko crkveno pitanje“, Glas Crkve, 1/1990, str. 22-28; Isto, Glas crkve, 2/1990, str. 22-27.
  3. Rajko L. Veselinović, „Ujedinjenje pokrajinskih Crkava i vaspostavljanje Srpske Patrijaršije“, Srpska pravoslavna crkva 1920-1970, Beograd 1971, str. 13-35.
  4. Marko Dimitrijević, „Srpska crkva pod bugarskom okupacijom“, Srpska pravoslavna crkva 1920-1970, Beograd 1971, str. 211-216. Videti i: Veljko Đ. Đurić, Golgota Srpske pravoslavne crkve 1941-1945, str. 354-361 (u daljem tekstu: V. Đ. Đurić, Golgota…).
  5. S. Dimevski, n. d, str. 1003-1004.
  6. Arhiv Sinoda, Zapisnici, Sin. br. 1522 od 31/18. oktobra 1944 (u daljem tekstu: ASin, Zapisnici,..); Videti i: Glasnik.., 10-12/ 1944, str. 77-80.
  7. ASin, Zapisnici, Sin. br. 37 od 16/3. januara 1945; P. Puzović, Raskol u.., str. 117-118.
  8. R. Radić, Odnos države.., str. 425.
  9. V. Đ. Đurić, Golgota.., str. 354-361.
  10. S. Dimevski, n. d, str. 1027.
  11. Politika, Beograd, 8. mart 1945. Uporediti: ASin, Makedonska pravoslavna crkva 1945-1960, neregistrovano.
  12. S. Dimevski, n. d, str. 1030. Vredno je pomena da je rezolucija pominjala (tačka 7.) stvaranje jugoslovenske Patrijaršije koja će biti sastavljena od drugih (republičkih) Crkava – Glasnik.., 10/1946, str. 92.
  13. Glasnik.., 6/1945, str. 92-93.
  14. ASin, Zapisnici, Sin. br. 401/zap. 137 od 19. marta 1945. godine. Rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova je potpisao tadašnji ministar Vladimir Zečević, sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Rešenje Br. 173/a od 17. marta 1945. godine – ASin, „MPC 1943-1950“, neregistrovano. Videti i: P. Puzović, Raskol u.., str. 119-120.
  15. Glasnik.., 10/1945, str. 93.
  16. Glasnik.., 6/1947, str. 187; Uporediti: Elaborat „Razvoj crkvenog pitanja pravoslavne crkve u NRM od oslobođenja do danas (sa prilozima)“, od 14. marta 1957. godine – AJ, 144, 23-264.
  17. Elaborat „Razvoj crkvenog pitanja pravoslavne crkve u NRM od oslobođenja do danas (sa prilozima)“, od 14. marta 1957. godine – AJ, 144, 23-264.
  18. Vesnik, br. 65 od 1. januara 1951.
  19. Dimitrije Stojković rođen je 7. decembra 1906. u Smederevu. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu. Bogosloviju je započeo 1922. u Sremskim Karlovcima, a završio 1937. u Bitolju. Diplomirao je 1942. na Bogoslovskom fakultetu (Glasnik.., 15/1942, str. 92. Tada su završili studije: Stevan Boca, potonji episkop Stefan, Vojislav Mitrović potonji episkop Vladislav, Gojko Stojčević, potonji episkop i patrijarh Pavle, Hranislav Đorić, potonji episkop i patrijarh German). Zamonašio se 1924. u manastiru kod Kičeva, potom otišao u Hilandar i tamo boravio do 1932, i došao u Gračanicu. Od 1937. do 1947. bio činovnik u Sinodu, potom postavljen za upravnika Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima. Za vikarnog episkopa topličkog izabran na Saboru 1951 (kada i Hranislav Đorić za moravičkog). – Sava, episkop šumadijski, Srpski jerarsi.., str. 176-177. Vredno je pomena da ni kod episkopa Save šumadijskog nema pomena kada je vikarni episkop Dositej izabran za mitropolita skopljanskog.
  20. Glasnik.., 8/1957, str. 99.
  21. P. Puzović, Raskol u.., str. 126-127.
  22. ASin, ASBr. 15/zap. br. 73 od 10. juna/28. maja 1958. Videti i: P. Puzović, Raskol u.., str. 128-129.
  23. Informacija Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 90 od 5. juna 1958. godine – AJ, 144, 28-282.
  24. Glasnik.., 6/1958, str. 92-93.
  25. „Zabeleška sa sastanka u Saveznoj komisiji za verska pitanja“ – AJ, 144, 23-277.
  26. Pismo makedonske Komisije za verska pitanja, Str. pov. br. 61 od 19. septembra 1958, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 23-277.
    Vredno je pomena da je Inicijativni odbor ponudio dve varijante prvog stava odluke:
    „Ovoj crkveno-naroden sobor rešava da se crkvata vo NR Makedonija izdoi od sostavot na Srpskata pravoslavna crkva so koja bila povrzana od proglasuvanjeto na soedinuvanjeto na Srpskata pravoslavna crkva i obnovuvanjeto na Srpskata patrijaršija vo 1920 godina i da se obnovi starata Makedonska Ohridska arhiepiskopija, koja prisilno bila pripoena koi carigradskata patrijaršija 1767 godine vo vreme na Patrijarhot Samoilo – kako Makedonska pravoslavna crkva.“
    „Ovoj crkveno-naroden sobor rešava da se obnovi starata Makedonska Ohridska arhiepiskopija, koja e bila prisilno ukinuta a eparhite pripoene kon Carigradskata patrijaršija 1767 godine vo vreme na Patrijarhot Samoilo i istata da nosi noziv Makedonska pravoslavna crkva.“
  27. Predstavke se nalaze u: AJ, 144, 24-145.
  28. ASin, Zapisnici, Sin. Br. 2721/zap. 656 od 29. septembra 1958. Videti i: P. Puzović, Raskol u.., str. 50-51.
  29. „Zabeleška o razgovoru sa patrijarhom Germanom na dan 26. septembra 1958 godine u Saveznom izvršnom veću na prijemu koji je potpredsednik E. Kardelj davao u čast norveškog premijera Gerhardsena“, Pov. br. 133 od 27. septembra 1958. godine – AJ, 144, 24-278.
  30. Pismo Sinoda, br. 2725/zap. 658 od 30. septembra 1958, svim arhijerejima – AJ, 144, 24-278.
  31. O ovom razgovoru postoje dve suprotne verzije: patrijarhova i Radosavljevićeva. Kako pojedinačno ne daju kompletno razgovor, treba ih uporediti: „Zabeleška o razgovoru pretsednika Savezne komisije za verska pitanja druga Radosavljevića sa patrijarhom Germanom na dan 29. IX 1958. g. u Saveznoj komisiji za verska pitanja“, Pov. br. 134/1-58; Pismo Sinoda, br. 2725/zap. 658 od 30. septembra 1958, svim arhijerejima – AJ, 144, 24-278. Ovaj razgovor negira tvrdnju Živana Stefanovića da je patrijarh uputio episkopa Dositeja u Ohrid – Ž. Stefanović, n. d, str. 15.
  32. „Zabeleška o razgovoru pretsednika Komisije za verska pitanja Saveznog izvršnog veća druga Dobrivoja Radosavljevića sa episkopom topličkim Dositejem na dan 1. X 1958. god. od 13 do 13,45 časova u prostorijama Komisije“, Pov. br. 135/1 od 1. oktobra 1958. godine – AJ, 144, 24-278.
  33. Nema osnova za tvrdnju da je prota Nestor Popovski bio kandidat za poglavara Makedonske pravoslavne crkve – Ž. Stefanović, n. d, str. 17.
  34. O ustoličenju nema u Glasniku, ni kod Đoke Slijepčevića, Radmile Radić, Predraga Puzovića, Živana Stefanovića, Slavka Dimevskog i drugih autora, niti u službenoj internet prezentaciji Makedonske pravoslavne crkve.
  35. Stenografske beleške Makedonskog crkveno-narodnog sabora održanog od 4. do 6. oktobra 1958. u Ohridu – AJ, 144, 24-278.
  36. Pismo Državnog sekretarijata za inostrane poslove, br. 428330 od 28. novembra 1958, Ambasadi u Atini i Generalnom konzulatu u Solunu – AMIP, Pa/1958, 63-13-438330.
  37. „Informacija o Pravoslavnoj crkvi u Makedoniji“ Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 9 od 24. januara 1959. godine – AS, 21, 135. Uporediti: Ž. Stefanović, n. d, str. 18-19. Naime, Stefanović tvrdi da niko od arhijereja nije bio protivan proglašenju Makedonske pravoslaven crkve osim episkopa američko-kanadskog Dionisija.
  38. Pismo Sinoda Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 27-281. U
  39. Glasnik.., 12/1962, str. 387; Isto, 12/1964, str. 401; Isto, 11/1966, str. 328.
  40. ASin. Zapisnici, ASBr. 34/zap. 62 od 19/6. juna 1959. Videti u: P. Puzović, Raskol u.., str. 59-60 i 142. Ta odluka se pominje u i pismu Sinoda, Sin. br. 2207 od 4. septembra 1959, episkopu Dionisiju – AJ, 144, 23-272. Vredno je pomena da su protiv te odluke bili episkopi šabačko-valjevski Simeon i raško-prizrenski Pavle, koji je predlagao da Sabor pozove episkopa Dositeja na odgovornost zbog odlaska na Crkveno-narodni sabor 1958. godine.
  41. Radmila Radić, Država i verske zajednice 1945-1970, II, Beograd 2002, str. 240. Videti i: „Izjava Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Gospodina Germana posle povratka sa hodočašća iz Svete zemlje“, Glasnik.., 6/1959, str. 186. Videti i: Milan D. Smiljanić, „Pokloničko putovanje Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Germana u Svetu zemlju“, Glasnik.., 8-9-10/1959, str. 247-349. Uporediti: Rade Novaković, „Pokloničko putovanje po Svetoj zemlji“, Vesnik, 1/1960, str. 255. Videti i: M. D. Janković, n. d, str. 589-594.
  42. Pismo Sinoda, potpisao episkop bački Nikanor, Sin. br. 2207 od 4. septembra 1959. episkopu američko-kanadskom Dionisiju – AJ, 144, 23-272.
  43. Glasnik.., 6/1959, str. 219-224.
  44. Politika, 29. jul 1959; Borba, 29. jul 1959.
  45. Pismo episkopa američko-kanadskog Dionisija, od 5. avgusta 1959. Sinodu – AJ, 144, 23-272.
  46. P. Puzović, Raskol u.., str. 60.
  47. Videti u materijalu o ustoličenju koji se nalazi u: AJ, 144, 43-395 i 48-400.
  48. „Informacija o boravku mitropolita MPC Dositeja u Beogradu“ – AJ, 144, 58-484.
  49. Izveštaj „Beleška sekretara Savezne komisije za verska pitanja Miloja Dilparića sa puta NR Makedoniji u vremenu od 1 – 4. IV 1960. godine“, Pov. br. 01-155/1 od 14. aprila 1960. godine – AJ, 144, 43-349.
  50. Zapisnik sa sednice Savezne komisije za verska pitanja od 15. juna 1961. godine – AJ, 144, 53-443.
  51. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, od 23. novembra 1963, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1963, 57-15-443554.
  52. „Položaj Makedonske pravoslavne crkve“, od 22. januara 1964. godine – AMIP, Pa/1964, 93-2-451071144.
  53. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, br. 231/1 od 28. aprila 1964, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1964, 93-5-451283.
  54. Pismo Mome Markovića, predsednika Savezne komisije za verska pitanja, od 18. aprila 1964, Krsti Crvenkovskom – AJ, 144, 136.
  55. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 198/1 od 12. maja 1964, članovima Komisije – AMIP, Pa/1964, 93-5-451406.
  56. „Njegova Svetost Patrijarh g. German u Skoplju“, Glasnik.., 7-8/1964, str. 279; Videti i: Glasnik.., 1/1965, str. 49.
  57. „Potsetnik za razgovor M. Radulovića kod Predsednika Stambolića 16. VI 1964“ – AJ, 144, 136.
  58. „Informacija o odnosima između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve“, od 20. novembra 1964. godine – AMIP, Pa/1964, 93-2-451717.
  59. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1964, 93-6-451550.
  60. „Informacija o odnosima između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve“, od 20. novembra 1964. godine – AMIP, Pa/1964, 93-2-451717.
  61. „Informacija o odnosima između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve“, od 20. novembra 1964. godine – AMIP, Pa/1964, 93-2-451717.
    Kada su o događaju u Sremskim Karlovcima javili makedonskoj Komisiji za verska pitanja, započela je akcija za otvaranje makedonske Bogoslovije. Bilo je oko 20 bogoslova iz Makedonije u bogoslovijama u Beogradu i Sremskim Karlovcima. Po mišljenju Bore Čauševa, ti bogoslovi se „vrlo nakaradno vaspitavaju, u šovinističkom i velikosrpskom duhu itd“. Zapisnik sa sednice Savezne komisije za verska pitanja od 18. maja 1964. godine – AMIP, Pa/1966, 93-2-427628.
  62. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 111/65, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa, 1965, 74-1-413838.
  63. Pismo Sinoda, Sin, br. 5141/zap. 763 od 22. novembra 1966, Upravi Bogoslovije u Prizrenu. U prilogu je „Službena beleška o vođenim razgovorima između Svetog arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve i Svetog arhijerejskog sinoda Makedonske pravoslavne crkve“. – Privatna arhiva.
  64. ASin, Zapisnici, Sin, br. 5335/zap. 812 od 9. decembra 1966.
  65. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 169 od 30. maja 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 70-2-419220.
  66. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, od 29. aprila 1967, Generalnom sekretarijatu Predsednika Republike – AJ, 836, II-10.
  67. ASin, Makedonska pravoslavna crkva, neregistrovano.
  68. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 70-2-427396; Videti i: Elaborat „Stanje odnosa između države i verskih zajednica“ Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 351/1 od 9. oktobra 1967. godine – AJ, 836, II-10. Beleška sa sastanka upućena je i 18. oktobra 1967. Marku Nikeziću, državnom sekretaru za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 70-2-427396.
  69. „Beleška“ od 18. maja 1967. godine – AJ, 836, II-10.
  70. Ostalo je zabeleženo da je na Stamenkovićeve reči da Makedonce treba zadovoljiti, patrijarh German kazao: „Vi kažete da njih treba zadovoljiti. A da li nas Srbe ko pita da li i mi u ovoj zemlji postojimo, i da li nas ko treba da zadovolji? Ko je inicijator svega ovoga, da li mi ili oni? Mi smo hteli da ih zadovoljimo i to je bilo učinjeno, ali se sada od nas traži da izvršimo samoubistvo. Ne, mi to nećemo učiniti i ako oni sami proglase autokefalnost otvoreno Vam kažem da ćemo Dositeja pred sud, pa šta mu Bog i taj sud da“. – ASin, Zapisnici, Sin, br. 1785 od 17. maja 1967.
  71. ASin, Zapisnici, Sin, br. 1006/zap. 149 od 10. marta 1967.
  72. ASin, Zapisnici, SBr. 44/zap. 10 od 24/11. maja 1967. Videti u: P. Puzović, Raskol u.., str. 144-151.
  73. S. Dimevski, n. d, str. 1077-1087. U prvom članu Odluke o proglašavanju autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve je bilo: „Makedonska pravoslavna crkva – naslednica na obnovenata Ohridska arhiepiskopiija – se proglasuva za avtokefalna“.
  74. Pismo Sinoda Makedonske pravoslavne crkve, br. 141 od 19. jula 1967, patrijarhu Germanu. Videti u: P. Puzović, Raskol u.., str. 152-157.
  75. Tih dana u Jugoslaviji je boravio Antonio Jerkov, pripadnik Ustaške mladeži u vreme postojanja Nezavisne države Hrvatske, jedan od operativaca u stvaranju Hrvatske pravoslavne crkve. Jerkov je živeo u Rimu i uređivao časopis „Relazioni religione“. Svakako da je bio u toku procesa proglašenja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve. U vreme boravka u Jugoslaviji, bio je u Saveznoj i hrvatskoj Komisiji za vjerska pitanja. Pismo Vjekoslava Cvrlje, br. 431185/77 od 19. septembra 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove i Saveznoj komisiji za verska pitanja – AMIP, Pa/1967, 70-2-431185.
  76. Telegram Ambasade u Londonu br. 582 od 29. juna 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 214-1-427702.
  77. Telegram Konzulata u Londonu, br. 630 od 29. avgusta 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 214-1-430408.
  78. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 301/2 od 5. avgusta 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 70-2-427396. Informacija je sadržavala jednostrani pogled na istorijat stvaranja Makedonske pravoslavne crkve do proglašenja sa naglašenom kritikom Srpske pravoslavne crkve. Na kraju informacije je navedeno da će Sinod Makedonske pravoslavne crkve uskoro obavestiti sve autokefalne pravoslavne Crkve u svetu dok je u pismu Saboru Srpske pravoslavne crkve istaknuta želja za saradnjom na ravnopravnoj osnovi između dve Crkve.
  79. Pismo Kabineta državnog sekretara za inostrane poslove, br. 440698 od 11. decembra 1967, diplomatsko-konzularnim predstavništvima – AMIP, Pa/1967, 70-2-440698.
  80. ASin, Zapisnici, Sin. br. 2701/zap. 498 od 15. avgusta 1967.
  81. Elaborat „Stanje odnos između države i verskih zajednica“ Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 351/1 od 9. oktobra 1967. godine – AJ, 836, II-10.
  82. ASin, Zapisnici, ASBr. 50/zap. 7 od 15/2. avgusta 1967. Videti u: P. Puzović, Raskol u.., str. 158-164. Zanimljiva je tvrdnja Živana Stefanovića da je država „podržala“ patrijarha Germana u odbijanju priznanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve – Ž. Stefanović, n. d, str. 24-25.
  83. Telegram Poslanstva u Vatikanu, br. 139 od 18. septembra 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove i Saveznoj komisiji za verska pitanja – AMIP, Pa/1967, 70-2-432303.
  84. Pismo Saveznoj komisiji za verska pitanja, Pov. br. 335/1 od 23. septembra 1967, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove – AMIP, Pa/1967, 70-2-432750; Pismo Državnog sekretarijata za inostrane poslove, Pov. br. 432303 od 28. septembra 1967. godine – AMIP, Pa/1967, 70-2-432303.
  85. Telegram Državnog sekretarijata za inostrane poslove, br. 432750/77 od 1. novembra 1967, Poslanstvu u Vatikanu – AMIP, Pa/1967, 70-2-432750.
  86. „Iz zabeleške pomoćnika državnog sekretara Radivoja Uvalića o razgovoru sa Benediktovim, sovjetskim ambasadorom, na izletu za Đerdap, 7. oktobra 1967. godine“ – AMIP, Pa/1967, 70-2-427396.
  87. Telegram Državnog sekretarijata za inostrane poslove, br. 427396 od 26. decembra 1967, Ambasadi u Moskvi – AMPI, Pa/1967, 70-2-427396.
  88. Informacija Str. pov. 01 br. 36 od 23. oktobra 1967. godine – AMIP, Pa/1967, 70-2-437704.
  89. „Pregled pitanja koja će eventualno postaviti patrijarh u razgovoru sa predsednikom Skupštine Srbije drugom Milošem Minićem“ – AS, 21, 136.
  90. Pismo Miloša Minića, od 25. decembra 1967, kabinetu Predsednika Republike – AJ, 836, II-10.
  91. Pismo srbijanske Komisije za verska pitanja, Pov. br. 232 od 2. novembra 1969, Saveznoj komisiji za verska pitanja sa „Informacijom o poseti carigradskog patrijarha Atenagore, koji je boravio u Jugoslaviji na poziv Srpske pravoslavne crkve od 11-16 oktobra 1967. g.“ – AS, 21, 73.
    „U pogledu odnosa SPC i MPC Atenagora je upoznao patrijarha Germana da je Sinod Carigradske patrijaršije rasmatrao ovaj problem i da je doneo odluku kojom u potpunosti podržava stav SPC po ovom pitanju, tj. akceptira odluku Arhijerejskog sabora o osudi MPC. Atenagora je čestitao Germanu i Episkopatu SPC na ovakvom stavu, koji po njegovom mišljenju, znači odbranu crkvenih kanona. Obećao je da će odluku svog Sinoda objaviti čim se bude vratio u Carigrad. Takođe je obavestio Germana da namerava uputiti pismeni poziv episkopatu MPC radi ‘pokajanja i vraćanja u krilo zakonske Crkve?. Izjavio je da bi čak mogao ovakav apel uputiti MPC iz Beograda, ali je na zahtev Germana odustao da to učini. Isto tako Atenagora je upoznao rukovodstvo SPC da je od makedonskog mitropolita Klimenta dobio pisani poziv da poseti Bitolj, ali da on takav poziv nije mogao prihvatiti jer bi se njegova poseta mogla shvatiti kao akt priznavanja autokefalnosti MPC.“
  92. Pismo carigradskog patrijarha Atinagore, Br. prot. 79 od 21. februara 1968, patrijarhu Germanu – AJ, 144, 116.
  93. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 208/1 od 16. maja 1968, članovima. U prilogu je „Informacija o novim elementima zaoštravanja rukovodstva Srpske pravoslavne crkve sa Makedonskom crkvom i državom“. – AJ, 144, 111.
  94. Pismo Sinoda Srpske pravoslavne crkve, broj 1150/zap. 142 od 19. marta 1968, Sinodu Makedonske pravoslavne – AJ, 144, 113. Videti i u: P. Puzović, Raskol u.., str. 90-91.
    Rešenje je glasilo:
    „1. Stavljaju se pod kanonski crkveni sud i naređuje pokretanje postupka protiv vinovnika stvaranja verske raskolničke organizacije u Pravoslavnoj crkvi u Makedoniji i to:
    Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Dositej,
    Njegovo Preosveštenstvo Episkop bitoljski G. Kliment,
    Njegovo Preosveštenstvo Episkop zletovsko-strumički G. Naum,
    „Vikarni episkop velički“ G. Metodije i
    „Episkop američko-kanadsko-australijski“ G. Kiril.
    2. Za vođenje postupka i podnošenje tužbe određuje se Njegovo Preosveštenstvo Episkop žički G. Vasilije, kome predati sav optužni materijal na upotrebu.“
    Vredno je pomena da je prota Veselin Petrović iz Novog Sada, sekretar episkopa bačkog Nikanora, o tom Sinodovom pismu 1. aprila telefonom javio vojvođanskoj Komisiji za verska pitanja. „Informacija“ Koste Gucunje, predsednika vojvođanske Komisije za verska pitanja – AJ, 144, 110.
  95. Pismo mitropolita Dositeja patrijarhu Germanu – AJ, 144, 110.
  96. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 208/1 od 16. maja 1968, članovima. U prilogu je „Informacija o novim elementima zaoštravanja rukovodstva Srpske pravoslavne crkve sa Makedonskom crkvom i državom“. – AJ, 144, 111.
  97. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 132/1-68, srbijanskoj Komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 110. Vredno je pomena da u razgovoru patrijarh nije pominjao pismo od 19. marta Makedonskoj pravoslavnoj crkvi.
  98. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 208/2 od 10. jula 1968, republičkim Komisijama za verska pitanja – AJ, 144, 111.
  99. ASin, Zapisnici, Sin. br. 2826 od 16. septembra 1968. Videti i: P. Puzović, Raskol u.., str. 92-93.
  100. O tom sastanku videti u: V. Đ. Đurić, Golgota.., str. 354-361; S. Dimevski, n. d, str. 1012-1013.
  101. „Beleške sa jubilarne proslave Makedonske pravoslavne crkeve u Skoplju, održane 7.X.1968. godine“ – AJ, 144, 115.
  102. Pismo Sinoda, Sin. br. 3215/zap. 560 od 16. oktobra 1968, mitropolitu skopskom Dositeju – AJ, 144, 115.
  103. Pismo makedonske Komisije za verska pitanja, br. 94-244/1 od 5. novembra 1968, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 115.
  104. Pismo carigradskog patrijarha Atinagore, Br. prot. 79 od 21. februara 1968, patrijarhu Germanu – AJ, 144, 116. Pismo je objavio: Predrag Puzović, Pismo carigradskog patrijarha Atinagore skopskom mitropolitu Dositeju povodom proglašenja tzv. Makedonske pravoslavne crkve autokefalnom“, Hrišćanska misao, 7-12/1995, str. 47-48.
  105. P. Puzović, Raskol u.., str. 87-88.
  106. P. Puzović, Raskol u.., str. 89-90.
  107. Pismo Sinoda, Sin. br. 4015 od 12. novembra 1968, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 115.
  108. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, br. 486/1 od 5. decembra 1968, Sinodu – AJ, 144, 115.
  109. Pismo makedonske Komisije za verska pitanja, Pov. br. 04-277/1 od 17. decembra 1968, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 112.
  110. Pismo Sinoda, Sin. br. 555/zap. 50 od 11. februara 1969, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 121.
  111. Telegram Vjekoslava Cvrlje iz Vatikana, br. 32 od 6. marta 1969, Državnom sekretarijatu za inostrane poslove i makedonskoj Komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 118.
  112. Pismo makedonske Komisije za verska pitanja, 206-Br. 04-85/1 od 21. aprila 1969, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 118.
  113. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 152 od 7. maja 1969, republičkim Komisijama za verska pitanja – AJ, 144, 118.
  114. „Zaključci sa sjednice Savezne komisije za verska pitanja, održane 19. juna 1969. godine u Beogradu“ – AJ, 144, 123.
  115. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 226/1 od 1. jula 1969, republičkim Komisijama za verska pitanja i Državnom sekretarijatu za inostrane poslove. U prilogu je bila „Informacija o odnosima Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve“ – AJ, 144, 119.
  116. Pismo srbijanske Komisije za verska pitanja, 09 Pov. br. 35 od 27. februara 1970, Milu Jovićeviću, predsedniku Savezne komisije za verska pitanja. U prilogu je „Zabeleška o poseti predsednika Komisije RIV-a za verska pitanja Vitomira Petkovića patrijarhu Germanu 23. II. 1970. god. u Patrijaršiji“ – AJ, 144, 110.
  117. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, br. 330 od 8. oktobra 1969, Kabinetu predsednika Saveznog izvršnog veća – AJ, 144, 122.
  118. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, br. 98 od 25. marta 1970, Kabinetu predsednika Saveznog izvršnog veća – AJ, 144, 122.
  119. ASin, Zapisnici, Sin. br. 2119 od 28. maja 1970. Videti i: P. Puzović, Raskol.., str. 98.
  120. Pismo makedonske Komisije za verska pitanja, Pov. br. 181 od 10. novembra 1970, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 130.
  121. Pismo srbijanske Komisije za verska pitanja, Str. pov. br. 39 od 25. septembra 1970, Milu Jovićeviću. U prilogu je „Informacija u vezi sa nagoveštajima o priznanju autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve od strane Rumunske pravoslavne crkve“ – AJ, 144, 131.
  122. „Zabeleška o razgovoru predsednika Savezne komisije za verska pitanja Mila Jovićevića sa ambasadorom NR Rumunije u Beogradu, Vasiliju Sandrom, obavljenom dana 28.IX 1970. godine u Saveznoj komisiji za verska pitanja“ – AJ, 144, 127.
  123. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Br. 5/2 od 11. januara 1971, srbijanskoj Komisiji za verska pitanja. U prilogu je „Zabeleška o razgovoru predsednika Savezne komisije za verska pitanja Mila Jovićevića sa ambasadorom NR Rumunije u Beogradu Sandru Vasili-om, od 8. I 1971. godine“ – AJ, 144, 132.
  124. Pismo srbijanske Komisije za verska pitanja, Str. pov. br. 53 od 10. novembra 1970, Milu Jovićeviću. U prilogu je „Beleška o razgovoru predsednika Komisije RIV-a za verska pitanja Vitomira Petkovića sa patrijarhom Germanom 6. XI 1970 g. u Patrijaršiji“. – AJ, 144, 130.
  125. Pismo srbijanske Komisije za verska pitanja Saveznoj komisiji za verska pitanja, 08 Pov. br. 134 od 18. oktobra 1971, Saveznoj komisiji za verska pitanja. U prilogu je bila „Beleška o razgovoru predsednika Republičke skupštine SR Srbije druga Draže Markovića sa patrijarhom Germanom“. – AS, 21, 137.
  126. ASin, Zapisnici, ASBr. 13/zap. 59 od 30. maja 1977. Videti i P. Puzović, Raskol.., str. 98-99.
  127. P. Puzović, Raskol.., str. 99-100.
  128. Pismo Komisije za odnose sa verskim zajednicama Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, Strogo pov. 07 Broj 266 od 25. aprila 1979. U prilogu je bila „Beleška o razgovoru predsednika Predsedništva SR Srbije druga Dobrivoja Vidića i predsednika Skupštine SR Srbije druga Dušana Čkrebića sa patrijarhom Germanom u Predsedništvu SR Srbije 9. aprila 1979. godine. – AS, 21, 157.
  129. P. Puzović, Raskol.., str. 100.
  130. P. Puzović, Raskol.., str. 100.
  131. ASin, Zapisnici, Sin. br. 993/zap. 180 od 12. aprila 1983. Pismo je objavljenu o: Glas kanadskih Srba, Toronto/Kanada, 25. januar 1990.
  132. ASin. Zapisnici, Sin. br. 1605/zap. 709 od 12. juna 1989. Videti i: P. Puzović, Raskol.., str. 101-102.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *