МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне цркве 1946-1958. године – Време патријарха Гаврила (1946-1950) и Викентија (1950-1958), Београд-Книн, 2000-2002, стр. 1306-1393.
Припремање „Македонске православне цркве“
Комунистичко поимање македонске нације имало је своје изворе у ставовима балканских социјалдемократа и социјалиста. У органу српских социјалдемократа, Радничке новине, у тексту „Коме ће припасти Македонија„, писало је о македонском становништву: „Једино исправно гледиште на коме ми социјал-демократи можемо стати то је: слобода а не угњетавање, равноправност а не потчињеност свих нација. А то се може постићи не завојевањем Македоније од стране Бугарске, Србије и Грчке и не деобом међу њима, већ пуном слободом македонског становништва да се националитетно конституише и да као равноправан члан уђе у Балканску федерацију.„[1]
После Првог светског рата створена је Балканска комунистичка федерација као централни орган координације балканских комунистичких партија. Ова федерација била је део Комунистичке интернационале. Коминтерна је 1924. обзнанила декларацију „Резолуција о националном питању у Југославији“. У тачки 7. писало је, поред осталог, и ово: „Општа парола на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора се изразити у форми издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварањем од њих независних република.„[2]
Неколико година после те резолуције, став Комунистичке партије Југославије према македонском националном питању није био јасан. Сима Марковић, један од руководилаца Партије, у књизи Национално питање у светлости марксизма, писао је, да је миром у Букурешту 1913. године, којим је завршен Први балкански рат, Македонија подељена на три дела, српски, бугарски и грчки. Марковић је решење македонског националног питања видео у стварању самосталне „аутономне Македоније у границама које би се одредиле плебисцитом.„[3]
Комунистичка партија Југославије је октобра 1928, на свом Четвртом конгресу закључила у резолуцији да свестрано помаже борбу за независну и уједињену Македонију.[4]
Комунистичка партија Југославије од 1935. године није била за растурање Краљевине Југославије. У „Резолуцији ЦК КПЈ о тактици и раду партије„, састављеној на саветовању у Москви, писало је да „КПЈ иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије, јер хоће да то преуређење државе постигне мирним путем, на основу националне равноправности.„[5]
Бугарска је априла 1941, у склопу планова чланица Тројног пакта напала Краљевину Југославију. Због тога, и других ствари, окупирала је знатне делове Југославије. У тим временима, Бугарска комунистичка партија намеравала је да себи потчини Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Македонију. На његовом челу био је Методиј Шаторов – Шарло, који се осећао Бугарином. Он је отказао послушност Централном комитету Комунистичке партије Југославије. Шаторов је окупацију Јужне и Старе Србије видео као ослобођење Македоније од „српског угњетавања“. Ово је био разлог сукоба између две комунистичке Партије, југословенске и бугарске. Југословенска је одлучно била за то да стање мора остати какво је било пре рата. Стога се Јосип Броз, генерални секретар, обраћао за објашњења Коминтерни. Коминтерна је августа 1941. године писала да Македонија треба да буде део Југославије из практичних и целисходних разлога.[6] После овога писма, Бугарској комунистичкој партији остало је само да се томе повинује.
Комунистичка партија Југославије је, на скупштини Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаној 26-29. новембра 1943. године у Јајцу, остала при свом ставу да су Македонци посебна нација. На тим основама признавало се право Македонцима на државу. Македонски комунисти су у овоме видели прилику остварења „пуних националних, културних и политичких права и слобода и националне индивидуалности„. У склопу реализације одлука скупштине у Јајцу, створено је Антифашистичко веће народног ослобођења Македоније (АСНОМ). Овај орган је 14. марта 1944. обзнанио да „у новој државној заједници, која је створена на другој скупштини АВНОЈ-а, македонски народ је добио националну слободу и равноправност.„[7]
При решавању македонског националног питања, наметало се и решавање проблема националне Цркве. То је практично значило одвајање дела Српске православне цркве и проглашавање нове црквене организације на том простору под именом „Македонска православна црква.“[8]
У годинама бугарске окупације Јужне и Старе Србије није било никаквих прилика да се размишља о новој црквеној организацији из простог разлога што је ту темељно радила Бугарска православна црква. Бугарске војне и цивилне власти протерале су већ првих месеци окупације из Митрополије скопске најмање 45 мирских свештенослужитеља и 11 монаха Српске православне цркве, а дозволиле останак онима који су их признали и прихватили организацију Бугарске православне цркве.[9]
После капитулације Италије 9. септембра 1943. партизански покрет јачао је у сваком погледу. Од тада поједини православни свештеници почињу да прилазе партизанским јединицама. Партизанско руководство створило је при Антифашистичком већу народног ослобођења Југославије Верски одсек и препоручило да свака покрајина треба да има своје Верско повереништво. Главни штаб за Македонију је 15. октобра 1943. поставио партизана, свештеника Вељу Манчевског, за верског референта.[10]
Главни штаб Македоније и Верско повереништво припремили су и организовали састанак свештеника.[11] Он је одржан у селу Издеглија код Охрида. Присуствовало му је „11 до 13 свештеници„. Најважнија одлука скупа била је формирање првог архијерејског намесништва на територији коју су контролисали партизани. За првог намесника постављен је Антим Поповски.[12]
Само то постављење нема никакве црквено-канонску, него политичку основу, и представља кршење бројних правила и закона о устројству и раду једне хришћанске Цркве.[13] То је био први корак у стварању нове црквене организације под покровитељством комуниста.
На састанку у Издеглији исказане су и жеље да се створи нова православна црквена организација којој би основа била некадашња Охридска архиепископија. Истом приликом закључено је да се црквени обреди морају служити на македонском језику и да будући епископи морају бити Македонци.[14]
Историчари Македонске православне цркве закључили су да „ова одлука представља у суштини почетак решавања македонског црквеног питања на македонској основи и почетак краја вековне борбе македонског народа да добије своју македонску цркву.“
Рад првог архијерејског намесника прекинула је немачка војна офанзива. Партизани су изгубили и оно мало територија које су контролисали. Немци су почетком децембра 1943. године ухапсили свештеника Антима Поповског. Остали свештеници распршили су се на разне стране. Највише их је остало с партизанима. Албанска православна црква добила је тада право да створи своју црквену организацију у областима које су биле под немачком контролом, све до границе с бугарском зоном.[15]
Скупштина Антифашистичког већа народног ослобођења Македоније одржана је на Илиндан 2. августа 1944. у манастиру Свети Прохор Пчињски. Овим скупом је почело конституисање нове државне заједнице у Југославији. Тако су прве комунистичке скупштине, АВНОЈ и АСНОМ, практично оствариле македонску државу. Међутим, тај план је остварен само на оној територији коју је Србија ослободила од Турака у Балканском рату 1912. године. По плану о стварању македонске државе било је предвиђено установљење самосталне македонске православне цркве. Стога су комунисти на својим скуповима обавезно имали и понеког свештеника.[16]
Међу бројним одлукама скупштине Антифашистичког већа народног ослобођења Македоније посебно место има она о помоћи „чиновницима и свештеницима скопско-велешке митрополије„. Та црквена област била је Митрополија скопљанска, а за време бугарске окупације Скопско-велешка митрополија. Само називање митрополије бугарским именом значи да су југословенски комунисти признавали постојеће стање и да су прихватали организацију Бугарске православне цркве а негирали Српску православну цркву.
Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. године па је тако нестало и њене окупационе власти на територији Краљевине Југославије. После тога, формално је, мада не и фактично, нестало и организације Бугарске православне цркве са те територије.[17] Тада је почело да се успоставља и организује нова црквена организација у правом смислу. Почело је октобра 1944. у селу Врановци код Велеса када су чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију окупили неколико свештеника партизана. Тај скуп петорице свештеника (Методиј Гогов, Веља Манчевски, Панде Попоски, Спира Дамевски и Иван Гелев – поп Шаћо), прогласили су за Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији. Одбор је проглашавао стварање „духовних одбора“ које су чинила по три свештеника, уместо некадашњих архијерејских намесништава.[18]
После уласка партизанских јединица у Скопље 13. новембра 1944. и успостављања комунистичке власти, и Иницијативни одбор дошао је у овај град. Истога дана отворио је објекте Митрополије скопљанске Српске православне Цркве.[19]
Први македонски црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године.[20] Говорили су свештеник Кирил Стојанов, теолог Левко Арсов и други. Основа за организовање овог сабора била је намера да се прогласи обнављање некадашње Охридске архиепископије у новој форми и с новим именом. Резолуцијом је одлучено:
„1. Да се обнови Охридската архиепископија како Македонска самостална православна црква, која нема да бидне потчинета на која и да било помесна национална православна црква; 2. Црквата да има свои народни епископи и народно свештенство, за да се запазат карактерните особености на македонскиот народ и тој да биде поблизок до својата родна црква; 3. Првиот македонски архијереј да ја носи титулата‘охридски архиепископ‘, а православната црква во Македонија‘Св. Климентова охридска архиепископија‘.“
На крају сабора одлучено је да се формира једна делегација „која ће посетити све сестринске православне цркве и изнети оправданост својих захтева„.[21]
Резолуција је имала још једну значајну одлуку. Наиме, у тачки 7. писало је: „Доколку биде создадена општојугословенска патријаршија, Македонска православна црква да влезе во нејезинот состав саедно со другите цркви во Демократска Федеративна Југославија.„[22]
Текст Резолуције је, посредством Председништва Македоније, послат Синоду Српске православне цркве. Писмо су потписали свештеници Методи Гогов, Никола Апостолов и Кирил Стојанов.[23]
Нова власт пожуривала је акцију па је у Скопљу већ 8. марта 1945. Иницијативни одбор написао и послао писмо Синоду у Београд. Одбор је желео „да се што скорије прогласи Македонска православна црква и успостави Охридска архиепископија„.[24]
У међувремену, Синод је тражио 31. октобра 1944. од протераних и избеглих архијереја и свештеника из Јужне Србије да се врате у некадашње епархије, односно парохије.[25]
Власти су то спречавале и тако, на неки начин, подржавале нову црквену организацију. Митрополит скопљански Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије нису добили дозволу за путовање од надлежних власти у Београду. Нешто касније, уместо у своју епархију, митрополит Јосиф је отишао у Москву. Има индиција да је тамо на њега вршен снажан притисак да Српска православна црква призна нову цркву у Македонији. Постоје и назнаке да је иза тога стајала Руска православна црква, која је тако спроводила политичке интересе совјетске власти.[26]
Синод је 3. јануара 1945, уместо уобичајених честитки за Божић, из Скопља добио писмо од Иницијативног одбора. Писмо су потписали Гогов, Апостолов и Стојанов као „представници православне цркве у Македонији“.[27]
Митрополит Јосиф одговорио је, као надлежни архијереј, 9. јануара писмом. Он им је замерио што су себе поставили на „пиједастал самосталне и равноправне стране према Светом Архијерејском Синоду“ и саветовао да „о своме ставу размисле још једном и са више мирноће, такта и црквеноправног становиштва„.
Како је Иницијативни одбор 8. марта телеграмом обавестио Синод о свом црквено-народном сабору и захтевима, Синод је сазвао архијереје на конференцију јер није било могућности за ванредни Сабор.
Конференција је одржана 12. марта и усвојила је закључак да скопски одбор „сматра неканонским и не може о њему ништа судити„.Стога је замолила надлежног архијереја, митрополита Јосифа, да отпутује у Скоље и „тамо се на лицу места обавести о ситуацији и предузме све што треба за чување интереса Српске православне Цркве и после свега тога да се у колико треба учине потребни кораци.„[28]
Министарство унутрашњих дела обавестило је 17. марта митрополита Јосифа да му не може одобрити путовање у Скопље.[29] Истим писмом саветовано му је да позове неколико свештеника из Македоније у Београд како би од њих добио потпуне информације о тамошњем стању. Но, Синод се захвалио на израженој готовости за помоћ.
Председништво македонске Владе послало је 25. јула 1945. митрополиту Јосифу писмо са закључцима Иницијативног одбора у којима је било напада на митрополита због његовог деловања. Синод је реаговао тек 22. септембра писмом свештенству и вернима у Македонији у коме позива на поштовање законитости и реда.[30]
На стварање нове црквене организације Синод Српске православне цркве једино је могао да 22. септембра 1945, на својој седници, састави „Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве„. Своју одлуку, међутим, Синод није могао да објави све до новембра 1945. године.
Иницијативни одбор желео је да политички појача своју позицију па је молио Броза да прими његову делегацију 11. октобра 1945, на дан комунистичког устанка у Македонији.[31]
Чланови Синода посетили су 10. децембра 1945. министра Владимира Зечевића и том приликом захтевали да Државна комисија за верска питања сузбије незаконити рад Иницијативног одбора.[32]
Крајем маја 1946. одржан је црквено-народни сабор у Скопљу. Том приликом закључено је:
„1. Да Црква у НР Македонији има народне архијереје, народно свештенство и самоуправност у решавању свих унутрашњих црквено-народних питања;
2. да владике буду изабране од народа и свештенства;
3. да се убрза рад на формирању православне цркве у Југославији у коју ће ући православне цркве из свих република и бити равноправне;
4. да цркве у републикама буду самоуправне (самосталне) у решавању унутрашњих црквених питања и да њима руководе народни архијереји, који ће бити чланови архијерејског сабора православне цркве у Југославији са једнаким правима и дужностима;
5. да свака црква (републичка) има свог представника у Светом синоду православне цркве у Југославији и
6. да представници свих цркава израде нов устав православне цркве у Југославији, који ће усвојити црквено-народни збор.„[33]
Напори митрополита Јосифа и епископа Викентија да се врате у седишта својих епархија нису уродили плодом ни 1947. године. Тада је протеран и Црквени суд који је радио у Врању. Када је митрополит стигао у Врање, дочекан је непријатељски и убрзо протеран за Београд.
Вољом македонских власти формиран је нови Иницијативни одбор јер су неки чланови у међувремену ухапшени и осуђени због непријатељске делатности.[34] Први контакт новог Одбора са Синодом десио се 22. септембра 1947. у Патријаршији. Тада је патријарх Гаврило примио Милана Смиљанића, Нестора Поповског и Бориса Станковског. Поповски је тада предложио решење проблема тако што ће се створити аутономна Црква у Македонији, која ће бити у канонском јединству са Српском патријаршијом, канонски изабрати епископе домородце и променити име „Српска патријаршија“ у „Југословенска патријаршија“. Патријарх је тражио да се врати стање какво је било пре априла 1941. године. Додао је да се може говорити о избору само једног епископа, и то за упражњену Битољску епархију. Слично је патријарх говорио и у разговору с Лазарем Колишевским. Решавање проблема је одложено за први Сабор.[35]
Иницијативни одбор упутио је ново писму Сабору 1948. године. Писмо није разматрано јер је констатовано да је Иницијативни одбор нелегитиман и да се иде ка цепању Цркве.[36]
Проблем у Македонији поменут је у Синодовом Меморандуму упућеном 29. марта 1949. Брозу и у материјалу Државне комисије за верска питања припремљеном за одговор.
Патријарх Гаврило је био спреман да учини неке уступке Македонцима, дозволи употребу македонског језика и избор епископа, али је одбијао било какав контакт и преговоре с Иницијативним одбором. У разговору са Дилпарићем, на састанку 2. марта 1950, нагласио је да ни македонско свештенство ни Лазар Колишевски, председник македонске Владе, не знају шта желе.[37]
На сахрани патријарха Гаврила маја 1950. били су и чланови Иницијативног одбора. Исто тако, присуствовали су и избору новог патријарха.
Први значајнији разговор државног руководства и патријарха Викентија у коме се помињао и проблем у Македонији поведен је на састанку код Броза. Том приликом сугерисано је да се одложи решење проблема македонског језика јер би то значило да треба превести и објавити много књига. Говорило се о потреби пријема једног епископа, док би остала двојица била из Македоније.[38]
Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији обратио се 7. августа 1950. писмом Савезу удружења православног свештенства и тражио податке о архимандриту Доситеју Стојковићу:
„Молимо Вас да нам најхитније доставите неке податке о архимандриту Доситеју Стојковићу и то:
1. Његово држање за време окупације и после ослобођења, његов држање за време бивше Југославије (уколико Вам је познато), као и његов однос у погледу нашег националног и црквеног питања;
2. Његов став у односу на решења националног питања у ФНР Југославији (раније и сада) и
3. Његов став у односу на Свети Архијерејски Синод и Сабор Српске православне цркве, његов став и његове односе са Архијерејима који су били непријатељски расположени за решења нашег црквеног питања а исто тако шта је довело до његовог постављења на данашњој дужности у Сремским Карловцима.
Предњи су нам подаци хитно потребни па Вас молимо да нас о томе најхитније, а најкасније до среде или четвртка известите поверљивим писмом-авионском поштом.
Надамо се да ћете нам предње одмах доставити и Вам најтоплије захваљаујемо и братски и другарски поздрављамо.„[39]
У архиви нема других докумената о овом случају.
Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији распоређивао је свештенике по парохијама. Македонска Комисија за верске послове обавестила је 12. априла 1951. Државну комисију за верска питања о једном таквом случају:
„Враћа Вам се преставка Поповић Теодосија, свешт. из Брода са прикупљеним подацима и напоменом да именовани Теодосије није премештен из манастира због свађе са наставницима гимназије и повереником просвете, већ га је Иницијативни одбор за организовање православне цркве у НРМ преместио по потреби службе, те у манастир послао јеромонаха а њему дао парохију, које се види из решења Иницијативног одбора, који је именованом Теодосију уручен.„[40]
На седници Државне комисије за верска питања почетком 1952. године говорило се и о Македонској православној цркви. Том приликом закључено је, између осталог, и следеће:
„Најострије скренути пазњу Патријарху да није смео упуцивати онакву посланицу у Македонију у којој помиње само Србе и српски народ, а Македонце уопсте не помиње. Ставити му до знања да је ово национално питање и да о овоме мора да води рацуна. Мозда би било добро да му неко у име Владе саопсти овакав став Владе. Треба му скренути пазњу да и Македонска влада и македонски народ улазу све напоре да се компромисно реси питање цркве у Македонији, а да они на овакав нацин све пре ове напоре рабијају. Напоменути да це оваквим дрзањем Синод уцинити да то Македонци потпуно отцепе и да створе аутокефалну цркву на тај нацин сто це довести Доситеја, произвести га за митрополита, а он це онда произвести епископе. Нагласити да се дрзава овом неце супротстављати, па онда нека наставе са оваквим својим дрзањем и радом. Најострије поставити питање Јосифа, а на бази предлога које је дао друг Вукцевиц у своме реферату. Потребно би било да друг Цецо упозна друга Марка са ставом Патријарха и Синода према македонском питању, као и са посланицом Патријарховом, са протестним писмом Иницијативног одбора и писмом Јосифа…„[41]
Нестор Поповски посетио је 9. септембра 1953. Милоја Дилпарића због решења проблема у Македонији:
„Поповски је изнео неке проблеме пред којим стоји Иницијативни одбор, нагласавајуци да је досао у Београд по одлуци Изврсног одбора не да се зали, вец да види како се овде гледа на извесне њихове ствари и како да се извуку из ситуације у коју су запали. Наиме, својевремено је постављено пред београдску Патријарсију да приме и из Македоније уценике у богословију. Ове године је Патријарсија тразила преко Иницијативног одбора да одабере и посаље у Призренску богословију 12 уценика. Поступајуци по томе Иницијативни одбор је расписао конкурс и претходно одабрао 12 младица а управа богословије их је примила. Медјутим, надлезни органи на терену не дају пограницне дозволе одабраним кандидатима, па је Иницијативни одбор доведен у мало тезу ситуацију. Иницијативни одбор мисли да не би требало спрецавати овим уценицима да подју у богословију, а уколико се стане на становисте да не треба да иду, онда да им се помогне да то објасне на терену. Управа богословије им је јавила да настава поциње 15 о.м., те је ствар прилицно хитна. Родитељи ових одабраних кандидата се обрацају Иницијативном одбору и моле да им се деца упуте у богословију, а они се осецају морално обавезни да уцине са своје стране сто могу.
Друг Поповски је даље истакао да Иницијативни одбор има слаб контакт са тамосњом верском комисијом, да се ретко консултују, те да су препустени сами себи. Сем тога, напоменуо је да се цесто врло слабо газдује и управља манастирима који су узети под заститу као културно-историски споменици.
Кроз цео разговор Поповски је истицао да није досао да се ма на кога зали, вец да се консултује у савезу удрузења и са нама у Комисији по горе истакнутим питањима.„[42]
По једном извештају македонске Комисије за верске послове, у Македонији је 1953. године било: 221 свештеник, 80 монаха и монахиња, 745 цркава и 70 манастира.[43]
У једном елаборату Савезне комисије за верска питања, о проблему Цркве у Македонији после Сабора 1954. године писало је:
„Низ појава у црквеном и верском зивоту на терену скренуо је насу пазњу на постојање ванредно озбиљних нересених питања цркве која прети да се претворе у политицки проблем првога реда.
Сама цињеница да у протеклих 10 година није ресено питање полозаја православне цркве у Македонији, а пре свега да нису уредјени односи измедју ње и Српске православне цркве, ствара основу за незељени развој и стање црквених организација не само православне вец и других вероисповести и уцења, као и услове за погорсање политицких прилика на терену, за појаву да црквена и верска питања поступно и све висе постају политицка питања једног дела сироких маса.
Отсуство добре воље код врхова Српске православне цркве да реси питање православне цркве у Македонији у складу са друственим променама изврсеним у новој Југославији, њихова упорна тезња да успоставе црквено стање до рата, наилазили на све острије коментаре свестенства и верника.
Одлагање ресење црквених питања у Македонији доприноси да се код једног не малог дела свестенства радја нерасполозење, несигурност и страх за своју егзистенцију и судбину цркве и вере, које они преносе и на масе верника.
Несредјено и нерегуларно стање православне цркве у Македонији користе претставници других цркава за пораст свога утицаја и сирење мрезе својих организација.
Исто тако задњих година порастао је број разноврсних секти и осетно просирио број њихових следбеника.
У процесу њиховог убрзаног организованог јацања и размахане верске и идеолоске активности, све цесце се примецује рад Ванце Михајлова и његових помагаца у иностранству у циљу повезивања и политицке активизације својих упориста у земљи, као и рад разноврсних непријатељских обавестајних центара у иностранству. Цитав низ ових верских организација и секти поцињу да слузе као агентура иностраних непријатељских сила и организација. Пада у оци ванредно цесте и бројне посете претставника тих иностраних верских организација и њихов рад на стету насе земље на тлу Македоније.
Сам скопски католицки бискуп Цекада изјавио је једном приликом да су у Македонији настали ванредно повољни услови и за делатност свих цркава, да је она постала прави Елдорадо и да то треба сто висе и сто потпуније искористити.
За илустрацију да наведемо да је само током септембра у једном манастиру одрзан масован састанак‘св. петкара‘ на којем је присуствовало преко 300 активних цланова те секте.
У тако несредјеним црквеним приликама необицно је порасла активност Кризевацке унијатске епископије и њених организација у Македонији на сирењу унијатства.
Делатност унијата у Македонији има пуну подрску бискупа Цекаде, католицког клера у Југославији и Ватикана. Она поприма све изразитији политицки карактер.
За рад на сирењу унијатства у Македонији католицка црква издваја и саље на терен своје најспособније људе. Тако је за архијерејског унијатског намесника у Македонији постављен заменик Цекаде др. Алојзије Турк. За рад у Битољу одредјен је зупник Јанез Смолиц, а припрема се језуита Предраг Бијелиц из Загреба, Содја Франце и неколико лазариста из Париза, које обецава лазариста Зереб Франсоаз из Париза. Поред Цекаде на овом послу активно су се ангазовали и низ других католицких великодостојника разних католицких редова као Содеј Ловро /каноник визитатор реда лазариста/, Похар из Љубљане, провинцијал језуита из Загреба Иван Кукула и други, а пре свега унијатски бискуп Габријел Букатко из Кризеваца.
Цекада и његови свестеници не крију да сирење унијатства у Македонији треба повезати са потребом зблизавања македонског и хрватског народа на Ванцовистицкој и устаској бази, говореци да су оба народа јос од раније блиски! будуци да су од Срба постављени у исти ропски полозај.‘Факт сто це унијатство сирити хрватски и словенацки свестеници – зестоки непријатељи Срба – највисе це допринети за просирење унијатства‘, – говоре они.
Приликом свог постављења за унијатског архијерејског намесника у Македонији Др. Алојзије Турк је упутио окрузницу свим унијатским свестеницима у којој измедју осталог писе да‘архијерејски намесник препоруцује браци свестеницима да га помазу са саветима и молитвама у тој дузности, да буде на славу Господа, на корист христове цркве и македонског народа‘.
И даље:
‘Ово је на Спомен свету годину деве Богородице и поста славној и трагицној прослости истоцних католика (унијата) у Македонији. Унија у Македонији није настала као резултат тудје пропаганде, вец као спонтан револт на махинације, да се преко цркве денационализира македонски народ, који је после ликвидације славне охридске архиепископије био лисен сваке застите. Народ је био уверен да це у оквирима универзалне католицке цркве наци заститу својих права и тиме дозивети свој национални препород.‘
Отсуство потребног броја православних свестаника у великом броју парохија разлог је сто, велики број правослевних верника одлази на богослузења унијатске цркве и трази свестенике унијате да им врсе разне верске обреде, док нересена питања православне цркве у Македонији све висе постаје узроком постепеног преласка једног дела православног свестенства на позиције унијатства.
У свим тим за сада додусе поцетним појавама, ми видимо озбиљну опасност да сирење унијатства узме све сире размере и да оно све виса мозе попримати политицки карактер и постати база непријатељских, совинистицких и других реакционарних акција католицког клера, Ватикана, Ванце Михајлова и других реакционарних елемената у земљи и иностранству.
Из свих тих разлога сматрамо да је хитно средјивање црквених и верских питања у НР Македонији од ванредне вазности. Њиховим средјивањем у основи би се одстраниле могуцности да нересена организациона питања цркве буду потенцијални извор политицких и реакционарних акција у земљи и иностранству.
Истовремено, њихово средјивање дало би веце могуцности за правилно спроводјење у зивот прописа Закона о верским заједницама у ФНРЈ, које је у оваквим условима отезано.
И на крају, свесним социјалистицким снагама би се јос висе омогуцио правилан и успесан рад на идеолоском пољу на сузбијању религиозности, мистицизма и сујеверја који у оваквим условима налазе повољније објективне услове за своје сирење у масама народа.
Централно питање цркве у Македонији лези у средјивању унутрасњих организационих питања православне цркве и уредјењу њених односа са Српском православном црквом.
Ово питање од ослободјења до данасњег дана није ресено. За његово ресавање током минулих година цињени су многобројни напори како највисих дрзавних органа за верска питања, тако исто и најодговорнијих руководилаца насе дрзаве. ЦК СК Македоније је висе пута достављао информације о развоју тог питања и улагао напоре да се код органа православне цркве у НР Македонији и свестеницког удрузења усвоје најцелисходнија ресења како би се у интересу заједнице скинуо овај проблем са дневног реда.
Медјутим, ресење питања православне цркве у Македонији и средјивања њених односа са Српском православном црквом није ни до данас ресено искљуциво због крајње непопустљивости и бескомпромисног става врхова Српске православне цркве, Архијерејског Сабора и Синода.
Док су предлози за ресавање питања православне цркве у Македонији, подносени од стране Иницијативног одбора и свестенства Македоније поступно али све висе еволуирали и показивали све вецу спремност за највецу могуцу попустљивост, реалност и добру вољу, дотле становиста врхова Српске православне цркве не могу бити тако оцењена.
Треба истаци да је јос на првом састанку новог патријарха Викентија /6 новембра 1951 г./ у присуству епископа Венијамина, Макарија, Василија и Никанора са делегацијом Иницијативног одбора православног свестенства у Македонији за ресења питања цркве у Македонији и уредјење односа исте са Српском православном црквом, овај предлог поздрављан од стране патријарха‘са задовољством‘. Он је том приликом изјавио и следеце:
‘Сретан је овај дан сто смо се састали на прво место у интересу целе насе цркве. Стета је сто до овог раније није досло. Ви сте уцинили једно добро дело, а ми се надамо да цемо постици оно које зелимо. Обецавам да цемо са великом пазњом и љубављу ово проуцити и предузети потребне мере да се сто пре оконца.‘
Марта 1954 г. патријарх је пред цлановима Главног одбора Савеза удрузења православних свестеника поново потврдио прихватљивост предлога за ресење питања цркве у Македонији и затразио да се оно постави на седницама претстојецег Сабора, изјавивси спремност да се конацно реси укљуцујуци и питање владика ако црква у Македонији располазе са кандидатима, који цак‘не морају да имају висе образовање, него само да су помирисали тамјан‘.
Али, уместо тог тако потребног и свестрано корисног ресења овог проблема, Архијерејски Сабор Српске православне цркве донео је свој категорицки одбијајуци став који је излозен у писму Иницијативном одбору православне цркве у Македонији под бр. 165/54 од 30/9 1954 г. По овом закљуцку не само да се у потпуности одбија ресење питања православне цркве у Македонији у духу установљених принципа изразених у предлогу македонског свестенства и потврдјених усмено од стране патријарха као правилни, него се зели установити старо стање ствари у црквеном зивоту у Македонији до 1941 године кроз пуно спроводјење Устава Српске православне цркве.
Сматрамо потребним да истакнемо да иза те најновије одлуке Архијерејског Сабора постоји зива и јасно одредјена делатност најреакционарнијих великодостојника Српске православне цркве која у потпуности одбацује било какво ресавање питања православне цркве у Македонији. Приговори на квалитете предлозених кандидата Македонаца за епископе су другостепене вазности. Сустина одлука Архијерејског сабора је у потпуном негирању свих досада постигнутих резултата у приблизавању гледиста и изналазењу пута за ресење овог дуготрајног проблема.
Нама се цини да у Сабору превладала становиста изразавана јос 1945 и доцније до смрти патријарха Гаврила, по којима са не усвајају историске цињенице насег друства, политицког и дрзавног развитка. Јос 1953 године епископ Герман је изјавио:‘Ја просто залим за покојним Гаврилом, јер је он знао да буде остар са њима /иницијативним одбором, б.н./, док је патријарх Викентије према њима некако благ и попустљив. Ми не признајемо никакав Иницијативни одбор.‘
Епископ Василије Костиц, пак је изјавио:‘То би питање одавно било ресено да васи доле нису били сувисе надмени и да су имали добре кандидате. Ако би они били исправни у тразењу народних владика, ми не би имали ниста против. Ево од нас 30-тину владика нека бирају кога хоце ми цемо им дати радо свакога кога затразе.‘
У току овогодисњег заседања Сабора група најреакционарнијих епископа не само да је подигла остру кампању против предлозених кандидата за епископе из НР Македоније, вец је и против свих осталих предлога за ресење црквених питања у Македонији. Они су против тих предлога јер би њихово усвајање знацило стварање‘цркве у цркви‘, док у стварности мозе постојати само Српска православна црква.
Епископ Василије Костиц, иступајуци против предлозених кандидата, измедју осталог је изјавио и ово:‘Комунисти хоце толико да понизе Српску православну цркву да нам за епископе намецу људе који нису достојни да носе мантије.‘
Епископ Симеон Станковиц је јос у току Сабора говорио неким свестеницима из Македоније да нема изгледа за ресење питања цркве у Македонији, да кандидати немају потребних квалификација, а сто је највазније да су о њима обавестени да су бугараси. Говореци да у НР Македонији вецину становниства цине Срби, рекао је да треба да приме српске епископе.
Епископ Доситеј Стојковиц, увредјен сто је предлозем за стипску епархију, такодје је напао предлозене кандидате из НР Македоније говореци:‘Стварање кандидата на вестацки нацин нити је достојан традиција насе Светосавске цркве, нити це црква од тога имати користи, него само стете. Прво, црква це бити профанисана у народу, а друго, изгубице самосталност о одлуцивању својим пословима.‘
Оваква схватања епископа у Архијерејском сабору насла су своју примену и у богословијама у Призрену и Раковици над богословима из НР Македоније. Њима се забрањују употреба македонског језика и разним другим нацинима се иде на њихову денационализацију, због цега су се неки и залили Иницијативном одбору у Скопљу. Професор Гоцовиц у Раковици сматра да у садасњим условима не би требало отварати богословију у НР Македонији, јер се запоставља српски језик. Он јос казе:‘Просто ми је зао сто се деструктивно делује на тај нас елеменат на југу. Југ, који је кроз историју био неисцрпна ризница српства, данас се отудјује. Свестеник је био и остаје носиоц свих идеја, те ако ми будемо имали своје свестенике доле одрзацемо српско обелезје насег народа до одлуцујуцих момената.‘
Средјивање унутрасњих прилика православне цркве у Македонији и уредјење њених односа са Српском православном црквом сматрамо да могу бити остварени на следецим основама:
1. Као сто је раније договорено црква би имала назив Православна црква у Македонији.
Православна црква у Македонији стоји у пуном канонском јединству са Српском православном црквом, признаје патријарха те цркве за свог поглавара и јурисдикцију српске патријарсије.
Језик у администрацији православне цркве у Македонији је македонски, а богослузење се врси на црквено-словенском језику.
2. Наместо досадасњег Иницијативног одбора православне цркве у Македонији потребно је изабрати једно ново, бројније и репрезентативније црквено тело Православне цркве у Македонији са седистем у Скопљу које би се звало Републицки црквени одбор Православне цркве у Македонији или неким слицним именом. Одбор би имао статут или правилник о нацину избора и своме раду.
Због познатих околности око избора нових епископа за епархије у Македонији не бисмо за сада инсистирали на њиховом избору.
Епархијама у Македонији администрирао би патријарх Српске православне цркве преко Републицког црквеног одбора у Скопљу.
Републицки црквени одбор би имао као свој највазнији задатак бригу око даљег уредјења односа са Српском православном црквом и припрему предлога кандидата за избор епископа.
3. Да би се омогуцио нормалан црквени зивот у постојецим епархијама – скопској, охридско-битољској и струмицкој-злетовској, приступило би се избору епархијских црквених судова и одредјивању епархијских намесника. (заменика)
Обзиром на мали број православних свестеника /у целој Републици има их несто преко 200, од којих је знатан број у дубокој старости/ изгледа нам да би било целисходно да се у Битољу обнови богословија у којој би могли наставити сколовање око 60 богослова са територије НР Македоније који су сада на уцењу у богословијама у Призрену и Раковици.
Насе је мисљење да би хитно средјивање црквених прилика на овим основама, веца пазња за рад републицке верске комисије и свестеницког удрузења, као и исправљање појединих гресака у раду дрзавних органа према верским заједницама, њиховим имовинским правима и сл, допринели брзој нормализацији црквеног зивота, побољсању политицког стања на терену и ефикаснијој борби против опасних акција домацих и иностраних непријатељских снага које црквена и верска питања користе за борбу против насе земље и њених друствених основа.„[44]
Иницијативни одбор писао је, на македонском језику, 22. децембра 1954. патријарху Викентију. На самом почетку поменуо је разговор чланова Савеза удружења православног свештенства са члановима Синода одржан 13. октобра и неке проблеме. Међу најважнијима био је онај проблем у Македонији. Нагласили су његове предлоге, изнете том приликом, као веома интересантне. Стога га моле да прими једну њихову делегацију.[45]
Патријарх је прихватио ову молбу па је састанак одржан у Патријаршији 11. јануара 1955. О свему овоме знала је и Савезна комисија за верска питања. Стога је Дилпарић посетио патријарха Викентија дан раније, 10. јануара. О тим разговорима забележио је, осим осталог, и следеће:
„Прво питање о коме смо разговарали било је ресење, односно претстојеци разговори са делегацијом Иницијативног одбора Македонске православне цркве. Патријарх ми је рекао да оцекује делегацију, али да не зна ни број ни састав цланова делегације. Разговори це поцети 11.И.о.г. у његовој вили, а од стране Патријарсије бице присутни Патријарх и епископ Герман, као цлан Синода. Питао ме је да ли ми је познат данасњи став Македонаца по овом питању, као и да ли имају сада и какав предлог који би ово питање вец једанпут скинуо са дневног реда.
Одговорио сам му да је Савезна верска комисија доставила његово писмо, које је својевремено упутио другу Претседнику Радосављевицу, Верској комисији Македоније и да ми је познато да су задњих дана у Македонији о томе питању дискутовали, а такодје ми је познато како нас је он, Патријарх обавестио да је ступио у контакт са Иницијативним одбором и да це делегација Иницијативног одбора, по његовом позиву, доци на разговоре, али да даље појединости као и предлоге не знам.
Патријарх Викентије је потом много говорио о овом питању нагласавајуци да је једино и најпаметније ресење прихватити његове предлоге које је излозио на пријему цланова Главног одбора Савеза удрузења, а наиме да у саставу Српске православне цркве Македонци организују редован црквени зивот. Нагласио је, да сваки предлог који би исао за извесну аутономију ад лимине бице одбијен, па макар и по цену да се Македонци потпуно одвоје. Даље је нагласио да је његова искрена зеља да се ово питање правилно и постено реси и да му је циљ да Македонци удју унутра, а то би поспесило да се ресе и многа друга питања у Православној цркви, као на пример промена Устава, свестеницко удрузење итд., јер би он у том слуцају имао подрску и помоц у многим црквеним телима као на пример у Архијерејском сабору, патријарсиском управном одбору, патријарсиском савету итд. Нагласио је даље да би сви епископи водили о томе рацуна и да ни у ком погледу не би досла у питање нека хегемонистицка тенденција, нити пак би то скодило македонској национаналој суверености, али од неке аутономије ни говора, па ни о неком телу посебно македонско-црквеном.
Патријарх је говорио одредјено, јасно и одлуцно, тако да се моја импресија, будуци да ми је познат мало и предлог Македонаца, да од целог питања и разговора неце бити много успеха…„[46]
Све о боравку представника Иницијативног одбора у Патријаршији 11. јануара 1955. знала је Савезна комисија за верска питања, па јој је било лако да састави службену белешку следеће садржине:
„На дан 11 јануара 1955 године посетили су Његову Светост Патријарха у згради Патријарсије пет свестеника из НР Македоније и то: Нестор Поповски из Скопља (Претседник Иницијативног одбора за оснивање македонске православне цркве), Борис Станковски из Скопља, Климент Малевски из Битоља, Илија Мукајетов из Дјевдјелије и Атанасов из Битоља. Присутни су били и Његово Преосвестенство Епископ будимски Господин Герман и Његово Преосвестенство Епископ топлицки Господин Доситеј.
Његова Светост излозио им је став Српске православне цркве по питању нормализација црквеног стања у Македонији према црквеној централи у Београду а на основу одлука Светог Архијерејског Сабора. Као прву ствар Његова Светост им је рекао да им саборска одлука налазе да се прво спроведе организација црквених власти и органа по епархијама према црквеном Уставу а о свему другоме се мозе говорити тек после тога.
Македонци су истакли следеце мисли и захтеве: Није питање о организацији епархија него Цркве. Тразе да се од три епархије у НР Македонији образује Црква у Македонији, или Црква Македоније, или Македонска Православна Црква или како се вец буде назвала али је главно да се у називу самом да национално обелезје, а онда це они бити готови да признају Његову Светост за администратора‘целе њихове Цркве‘. Даље зеле да Свети Архијерејски Сабор изда декларацију којом це им загарантовати употребу његовог језика (македонског) и епископа домородце (Македонце). Истицу да зеле извесну самоуправу.
Његова Светост им је објаснио полозај и организацију Српске православне Цркве, њено уставно уредјење и принципе којих се сви ми морамо дрзати ако хоцемо да се сацува јединство Српске православне Цркве. На то је Климент Малевски поново истакао да они хоце извесну самоуправу. Хоце да имају своју фирму, тј. да у самом називу‘њихове Цркве‘ буде истакнут национални карактер те цркве као македонске. Зато трази да Свети Архијерејски Сабор призна македонски народ и македонски језик.
Његова Светост му одговара да за то није надлезан Свети Архијерејски Сабор вец дрзава.
Свестеник Мукајетов говори о прописима црквеног Устава па казе: Ми зелимо да у Устав удје несто овако:‘У састав Српске православне Цркве улазе српске епархије те и те и Православна Црква у Македонији са епархијама: скопском, охридскобитољском и злетовскострумицком‘.
Затим су уцествовали и остали свестеници у дискусији и сви истакли следеце: Ми смо Македонци а не Јузносрбијанци. Када им је Његова Светост рекао да Он као администратор епархија у НР Македонији пристао да они сами Њему предлозе лица за Архијерејске заменике и све друге полозаје по Уставу а Он це све по њиховој зељи спровести само да се изврси организација епархиских власти према Уставу, они су одговорили: Ми нисмо овласцени да ресавамо ко це ста бити вец дали це се наса црква звати Црква у Македонији или томе слицно. А то питање не мозе да ресава Свети Синод вец Сабор. Основно је да у Устав црквени треба унети извесне промене. Ми хоцемо да организујемо Цркву у Македонији а онда хоцемо да организујемо и сва тела: Епархиски савет, Управни одбор и тс. Насе свестенство хоце да има Архијереје из својих средина. Наса је зеља била да прво добијемо своја Архијереје па да онда врсимо организацију. Но посто се то није могло ми пристајемо да врсимо и организацију али хоцемо да се тој организацији да национално обелезје у називима тих тела. Тразимо да нас споразум буде писмен и с благословом Светог Архијерејског Сабора. И нама је стало да се прилике среде па цемо настојати и да се организација спроведе али треба да се претходно да декларација. Наси људи хоце несто опипљивије. Том декларацијом Сабора треба да буду обухвацени: Назив цркве, језик и домородци за епископе. Бице нам теско да то спроведемо ако не показемо својима несто написмено. Доставицемо вам за Сабор писмено излозење насих зеља.
Његова Светост их уверава да им и Синод мозе дати одлуку у погледу употребе језика и назива и тела. Предлазе им да се сада одмах споразуму са њима утврди текст те одлуке Синода. Износи цак и цео план поступка.
Станковски: АМи цемо радити код насих а истовремено цете Ви у Сабору. Сабор да изда декларацију за оне три споменуте ствари. Ми хоцемо једну Цркву али да наса Црква буде национално обелезена. Трази да се у Устав црквени, на крају цлана 14 унесе посебно епархије у МакедонијиА.
Нестор: Слаземо се, знаци за језик и домородце за епископе. Остаје да ви размислите о називима.
Његова Светост их позива да узмемо у дискусију називе.
Они: Ми морамо водити рацуна о националном располозењу народа. Зато је најбоље да ми сада идемо куци па нам ви посаљите предлоге. Добро би било да о називима известите Добривоја Радосављевица, да с њим заједно потразите како да се унесе у називу национално обелезје.
Климент Малевски пита какав је полозај имала у Српској Православној Цркви епархија у Прагу за време владике Горазда? Износи стање у Македонији с обзиром на унијатску пропаганду. Казе да су они протерали све унијатске свестенике који нису били домородци у Македонији.
На закљуцку поново резимирају своје захтеве у три тацке:
1. Национално обелезје епархија у НР Македонији;
2. Употреба њиховог македонског језика у администрацији;
3. Да им домородци буду бирани за епископе.„[47]
Дилпарић је 13. јануара 1955. разговарао с патријархом Викентијем и о томе саставио службену белешку:
„Рекао ми је да је састанак са делегацијом Иницијативног одбора македонске Православне цркве протекао доста добро. Састанку су присуствовали од стране патријарсије Патријарх, епископи Герман и Доситеј. Патријарх је био лицно задовољан.
Јуце тј. 12.И. о.г. по споразуму са Македонцима Патријарх је упутио писмо Иницијативном одбору са предлозима у духу писма које је својевремено упутио другу Претседнику Радосављевицу.
Патријарх казе да су Македонци сагласни да изврсе организацију цркве по његовом предлогу јос пре Сабора, а да це Сабор изреци одлуку: да само у Македонији мозе бити епископ домородац тј. Македонац, као и да се истакне у Уставу Српске православне цркве да у састав Српске православне цркве улазе и православне епархије у Македонији.
С обзиром да су му то и Македонци напоменули зелео би да се састане са другом Претседником Радосављевицем и са своје стране предлазе понедељак 17.ом. у 10 цасова или истога дана по подне, било код патријарха или код друга Претседника. Уколико не би могло доци до састанка у понедељак морали би га одлозити за несто касније јер му наступају потом празници (крстовдан, богојављење и јовандан) па не би могао тих дана. Такодје не би могао ни у петак 14 о.м. јер му је Нова година.
Припрема елаборат о македонском црквеном питању, како је текло и како је данас, па це ми један примерак доставити.„[48]
У архиви нема других докумената о овим проблемима.
Друга редовна седница Савезне комисије за верска питања одржана је 11. марта 1955. Разговарало се о прописима за примену Закона о правном положају верских заједница, Удружењу католичких свештеника, Хришћанско-адвентској цркви, проблемима у Српској православној цркви итд.
По званичном записнику седнице, о проблемима Српске православне цркве говорили су Радосављевић и Дилпарић:
„Друг Добривоје Радосављевиц: Са епископима имамо нових момената у вези са питањем македонске цркве.
Наиме, ми смо имали један састанак ја и друг Арсов са Синодом и Патријархом по питању македонске цркве. На том састанку су изнели да би Синод могао изврсити промене на бази Устава Српске православне цркве и пецате, јер да за то имају овласцење по Уставу и да то могу уцинити, али тразе да се претходно изврси реорганизација православне цркве у Македонији у том смислу да се распусти Иницијативни одбор, да Македонци спроведу организацију цркве по епархијама, да предлозе заменике епископа-домородце-које би он као администратор именовао, да предлозе избор епархиских савета и епархиских управних одбора. Након спроводјења ове реорганизације они би донели ресење о одобрењу македонског језика и измени натписа у пецатима. Сто се тице других измена, тј. назива цркве и избора епископа то, казу, да мора да иде на Сабор, јер немају овласцења за то. Око тога је била велика дискусија, и на крају смо им рекли да нам они то напису, с тим сто смо инсистирали на томе да они дају извесну политицку декларацију и да на основу тога донесу ресење. Они су нам дали форму тог ресења, да видимо како би оно изгледало за слуцај да додје до споразума. ресење гласи:
‘После сврсетка Другог светског рата и ослободјењем изврсене су дубоке промене у политицком, друственом и дрзавном уредјењу насе земље. Југославија је уредјена као федеративна република. Територија три епархије и то: Скопска, Охридско-битољска и Злетовско-струмицка усле су у склоп Народне републике Македоније. Верни и свестеници Македонци изразили су зељу да се црквене прилике уреде на друкцијој основи.
Да би се удовољило зељи верних и свестеника у Народној Републици Македонији, који тразе да на свом језику обављају администрацију у унутрасњој употреби и у проповедима, да се избори за епископе свестена лица која су родом и која зиве у Народној републици Македонији, као и да се уцине друге измене у Уставу Српске православне цркве, а у вези разговора водјених 9.ИИ1955 године у Савезној верској комисији измедју Његове Светости Патријарха Српског господина Викентија и цланова Светог Архијерејског Синода с једне стране, и Добривоја Радосављевица, Претседника Верске комисије и Љупце Арсова, претседника Изврсног веца Народне Републике Македоније с друге стране, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве на основу цл. 4 и претпоследње алинеје цл. 11 Устава Српске православне цркве, у циљу средјивања црквених прилика у Народној републици Македонији
ресава
И. Дозвољава се на територији Народне Републике Македоније и то у епархијама Скопској, осим дела који се налази на територији Народне републике Србије, Злетовско-струмицке и Охридско-битољској употреба македонског језика у црквеној администрацији и проповедима.
ИИ. Дозвољава се употреба пецата са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо на македонском језику цирилицом: Народна република Македонија:
1. Православна епархија н. са седистем у Н;
2. Православна парохија Н у Н;
3. Православна црквена опстина Н у Н;
4. Православни манастир Н у Н.
Сто се тице измене цл. 14 Устава Српске православне цркве, надлезан је да ресава Свети Архијерејски Сабор на основу конкретно поднетог предлога.
Исто тако спада у надлезност Светог Архијерејског Сабора и питање избора епископа.’
Нагласавам да они тразе да се прво изврси реорганизација, тј. да прво ступи Патријарх као црквена власт у Македонији, јер су сада прекинути односи са тим делом цркве и да се распусти Иницијативни одбор па тек онда да донесу одлуку, а остало да ресава Сабор.
Ми смо конацно после разговора са Македонцима досли до закљуцка да не моземо ици на задовољење синодских захтева, вец да Синод донесе ресење, а Иницијативни одбор да остане до избора епископа, тј. до Сабора. Затим, да без озбира на њихову одлуку идемо на епархиска тела, односно на избор епархиских судова и других тела, а Иницијативни одбор да остане догод се пред Сабором не реси питање македонске цркве. То знаци да иду на епархиску организацију, а администрацију да врсе за сада Иницијативни одбор. Исто тако мислимо да се одмах у пракси спроведе назив македонске цркве у пецатима.
Сто се тице Сабора и других питања о којима треба одлуку да донесе Сабор закљуцили смо да не дајемо нови захтев. Јасно је да је циљ овог њиховог предлога да се прво ликвидира Иницијативни одбор, тј. да се успоставе односи на старој бази и тек онда Сабор да ресава. Ако Сабор одбије остају црквена организација и ником ниста. Зато смо исли на то да остане Иницијативни одбор и да захтев сматрамо пуновазним, па нека Сабор ресава и донесе одлуку. Једино да се од Синода и даље трази да буде назив‘Православна црква Македоније‘, друго да се прецизира са Синодом кад це бити избори епископа, а не да казу да нема кандидата и да се вуце 10 година то питање и да спроведу само оно сто је садрзано у овој одлуци. У ствари ова одлука знаци озбиљан корак и делимицно несто знаци.
Друг Јовановиц: Да ли постоји опасност да нам Сабор подвали.
Друг Радосављевиц: Сигурно.
Друг Ивицевиц: Ово би било треци пут да нам подвале.
Друг Радосављевиц: Кад се састану а казу да је било тајно гласање, ста ми ту моземо. Они казу да Синод мозе ресити само ово, а остало Сабор, а ста у ствари Сабор мисли и ста це да реси ми то не знамо.
Друг Јовановиц: Да ли Синод схвата да је то његов предлог и да, према томе, он сноси одговорност?
Друг Дилпариц: И просле године су рекли цланови Синода да свестеници предлозе кандидате за епископе, па кад је то уцињено-Сабор је ипак одбио ресење.
Друг Радосављевиц: Овакав Синод неце дати никакву обавезу. Зато ми мислимо да прецизирамо са Синодом назив и избор епархиских тела, а уколико додје до промене њиховог Устава Сабор нека да декларацију.
Другови из Македоније, по мом мисљењу, немају много аргумената за назив. Ако стојимо на становисту да тамо постоји македонско свестенство, које пристаје на јединствену православну цркву, то је теско аргументисати сто се тице назива. С друге стране посто су то Македонци онда у језицком погледу захтеви су оправдани, као и код избора епископа. Ја сам зато рекао друговима из Македоније да виде да ли се мозе реци да Асрпску православну цркву сацињавају те и те епархијеА а да се македонска црква извуце и казе да‘поред тога у Српску православну цркву улазе и те и те епархије из Македоније‘, те у том смислу да се дадне извесна самосталност посебно обелезје македонској цркви, а да насе тезисте буде на захтеву за избор епископа. На крају, остало је на томе да они јос виде и ових дана конацно ресе. Знаци, некакав позитиван став Синода у овом се види, али за ова друга питања це јос требати времена.„[49]
Патријарх Викентије упутио је 17. маја 1955. Синоду писмо следеће садржине:
„У смислу одлуке Светог Архијерејског Сабора од 3/16 јуна 1954 године као и у вези ранијих одлука Светог Архијерејског Сабора, у току прошле године, као и ове године дејствовали смо и лично сами и заједно са Светим Архијерејским Синодом у правцу сређивања црквених прилика у Народној Републици Македонији.
Пре свега нисмо пропуштали ни једну прилику а да у разговору са надлежним државним функционерима не истакнемо потребу решења и сређивање црквених прилика у Народној републици Македонији наглашавајући да је то не само у интересу и жеља не само наше Цркве и православног народа и свештенства него и у интересу државе. Сем тога смо надлежне факторе усмено упознавали са одлуком Светог Архијерејског Сабора очекујући погодан тренутак да то учинимо и писмено и у званичној форми, али уз претходно припремљене.„[50]
У архиву нема докумената који би указивали на Синодов одговор.
Патријарх Викентије писао је 22. септембра 1955. Добривоју Радосавље-вићу о одлукама прошлог Сабора:
„Свети Архијерејски Сабор Српске православне Цркве у седници својој од 1 јуна/19 маја 1955 године под АСБр. 14/зап. 51 донео је ову одлуку:
‘После свршетка Другог светског рата извршене су дубоке промене у политичком, друштвеном и државном уређењу наше земље. Територије епархија скопске (осим дела територије у НР Србији), Охридско-битољске и Злетовско-струмичке ушле су у склоп НР Македоније. Изражена је жеља да се црквене прилике уреде на другачијој основи.
Да би се удовољило овој тежњи и жељи и средиле прилике црквене у НР Македонији, а када се буду спровела реорганизација Црквене управе у НР Македонији, у смислу одлуке Светог Архијерејског Сабора АСБр.47/зап. 53 из 1952 године и АСБр. 38/зап. 53 из 1954 године, чл. 4 и претпоследње алинеје члана 11 Устава Српске православне цркве, Свети Архијерејски Синод може дозволити:
1. да се може употребљавати македонски језик у администрацији и проповедима на територији НР Македоније с тим да се богослужбени језик има остати црквено-словенски;
2. да се на територији НР Македоније могу употребљавати печати са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо на македонском језику ћирилицом: НР Македоније. Православна епархија Н.Н са седиштем у Н; Православни манастир Н. у Н. итд.
Остала спорна питања Свети Архијерејски сабор ће узети у расматрање када буде примио извештај да је организација црквене управе у НР Македонији у смислу напред наведених одлука Сабора извршена.
Овластити Његову Светост Патријарха Српског Господина Викентија као администратора свих трију епархија у НР Македонији да са Светим Архијерејским Синодом и даље ради у томе духу водећи рачуна о канонским и уставним прописима Српске православне Цркве, као и жељи народа и свештенства у НР Македонији.‘
Предњу одлуку Светог Архијерејског Сабора част нам је доставити и умолити Вас да и даље, у колико је то могуће, посредујете по овом питању у интересу сређивања црквених прилика у НР Македонији.„[51]
У архиви нема других докумената који би указивали на одговор.
На путу у Грчку и по повратку из ње, крајем октобра 1955. године, патријарх Викентије задржао се у Македонији. О томе шта се збивало тада, македонска Комисија за верске послове обавестила је Савезну комисију за верска питања.[52]
Извештај је гласио:
„Делегација СПЦ, на челу са патријархом Викентијем и епископима Германом и Висарјоном, на путу за Грчку 23-X-1955 године на скопској станици је била дочекана и поздрављена од чланова Ин. одбора: Нестора Поповског, Боре Станковског, Ђорђа Ангеловског, Кира Стојановског, Петра Давитковског и ђакона Пешевског, као и од особља грчког конзулата. Испред Ин. одбора делегацији је зажелео срећан пут Нестор Поповски и позвао патријарха да са делегацијом при повратку посети Скопље и упозна живот цркве у НРМ, што сматра да ће допринети позитивном решењу не решених црквених питања. (Исту жељу патријар је изразио писмом код Ин. одбора на два-три дана пре поласка за Грчку). Овај акт је позитивно поделовао на патријарха и чланове делегације – прихватили су позив са задовољством и изразили исте наде у погледу питања цркве у НРМ.
Жељу патријарха да посети Скопље, неки свештеници су протумачили као добар знак у нормализовању односа и настављању преговора док су други сматрали да су такве претпоставке илузорне пошто патријаршија има одавно оформљено становиште по том питању. У прилог првој предпоставци је говорио и прота Смиљанић, који је препоручио Ин. одбору да свечаније дочека, пошто је убеђен да ће његов долазак допринети бржем решавању црквеног питања. С друге стране шеф кабинета патријарховог пре поласка делегације је уверавао једног свештеника из НРМ да ће сада патријарх сигурно решити питање цркве у НРМ. Но, поступак патријарха са узимањем у делегацију свештеника Цветка Крстовског из Прилепа, и одликовањем црвеним појасем без сагласности Ин. одбора, је оцењен као акт на линији разбијања овог тела. Већина свештеника у Прилепу и Битољу су говорили да је Цветко узет као Србин, а нарочито симпатизере митрополита Јосифа који су говорили да је‘невјера седела Ин. одбору уз колено‘. Овај случај је изазвао дискусије и негодовања код чланова Ин. одбора, који нису много очекивали од посете патријарха и који су сматрали да ће евентуално додељивање одликовања свештеницима од патријарха – за које су научили – изазвати још већи раздор међу члановима Ин. одбора и свештеницима. И поред тога они су се сложили да му приреде дочек који одговара његовом достојанству и да то искористе за притисак у погледу решење црквеног питања, држећи се при разговорима достојанствено.
Патријарха и делегацију, при повратку из Грчке је дочекало неколико свештеника из Ин. одбора, претседник и секретар верске комисије и грчки конзул. Присуство и чланова верске комисије на станици је примљено са задовољством од патријарха и делегације. После тога, на ручку који је био приређен у Митрополији, патријарх је у изјави новинарима поред осталог рекао да његова посета Скопљу не би имала смисла ако се не би разговарало по црквеном питању, те је изразио наду да ће се решавањем тога питања допринети и за сређивање прилика у држави. За време ручка патријарх је износио своје утиске са пута по Грчкој, а после тога су се повукли на одмор.
Око 18 часова, патријарх је водио разговор са претседником Ин. одбора Нестором Поповским око тога шта би требало да дотакне у беседи коју мисли да одржи сутра дан на богослужењу. Прихватио је предлог да нешто каже о ослобођењу Скопља (13-XИ) и борби македонског народа, о црквеном питању у Македонији и о епископима доморотцима. Сложио се са тим да није згодно да сада даје одликовања неким свештеницима јер би тиме изазвао раздор. (За додељивање одликовања патријарху је било у ствари сугерирано од проте Смиљанића још за време пута по Грчкој, са чиме се он ни тада није слагао).
У 19 часова Пленум Ин. одбора је приредио у Митрополији пријем за патријарха и епископе, с намером да води преговоре по црквеном питању. Разговори су трајали пуна два сата и у дискусији су узели учешћа патријарх и епископи и десетак чланова Пленума. Разговарало се отворено по свим питањима, једно време дискусија је узела прилично оштар тон, те је патријарх изјавио да је боље да они одмах напуште Скопље због неразумевања, но после се дискусија стишала и до краја одвијала доста добро. Може се рећи да је разговор био успешан и да су са њим били задовољни и епископи и свештеници.
Одговарајући на поздрав Нестора Поповског, који је поред осталог изразио наду да ће ова посета допринети разумевању и разрешавању црквеног питања у позитивном смислу. Патријарх је рекао:‘Још кад се код нас појавила мисао за посету Грчкој, сматрао сам нужним да свратимо у Скопље. Другачији поступак би био непоштен и неправедан према богу. То није била само моја жеља него и преосвећене господе архијереја, како ових самном, тако и осталих, а исто тако и делегације. У делегацији је учествовао и ваш отац Цветко, што значи да је црква једна. Ви знате наша настојања да се дође до споразума. Ми смо о томе разговарали са вама и са преставницима Н. власти који су се примили посредништва. Нека овај састанак буде прекретница у нашим односима. Ми смо разговарали са претставницима Извршног већа и тражили црквену организацију у духу Устава, и ако он није догма него може да се мења и допуњује. Нико у Сабору не инсистира да се у Македонији пошаљу људе које македонски народ не жели. С Ваше стране би требало у нечему да се попусти. У том случају ја ћу моћи да кажем Сабору да сте ви поступили по њиховим одлукама. Тако је на пример потребно да извршена реорганизација по епархијама добије надлежно одобрење и потврду чиме би се ми ујединили и приближили. Ви сте изнели да постоји унијатска пропаганда и да се јављају протестанске секте, који показују претензије за наше. Дајте да нађемо начин за споразум, јер сматрам да је лош знак да пружамо могућност онима што траже наше‘.
Свештеник Климе Малевски: Ми смо испунили одлуке и препоруке Синода, распустили смо среске духовне одборе и изабрли све органе по епархијама у духу Устава. Будући да немамо још своје архијереје, пленум је донео одлуку да намесници и архиерејски заменици буду в.д. на тој дужности.
Епископ Висаријон: Ви треба да о реорганизацији црквене управе по епархијама обавестите администратора ових епархија, односно патријарха и да он та тела санкционише. Сматрам да патријарха сматрате за свога администратора. Ако све ово учините онда значи радите у оквиру нашег црквеног Устава. Јасно је да ви немате кандидате за епископе, те зато морамо привремено да поставимо администраторе.
После овога се развија прилично оштра дискусија у коју учествују патријарх и епископи и неколико свештеника, и у којој главну реч води Висаријон. Патријарх и епископи су замерали свештеницима да не признају Устав јер реорганизацију нису извршили према одлукама и прописима истог, а што је најважније нису обавестили патријарха као свога администратора о извршеној реорганизацији и поднели на одобрење изабрана лица у епархиским телима. Патријарх сматра да је ово основна грешка код Ин. одбора и да је тако поступио с једне стране би помогао њему и другим епископима који раде да се реши њихово питање пред сабором, а друге стране са тиме не би ништа изгубили, јер би он потврдио сва она лица која нису изабрана. Они би обављали све послове на терену, он не би овамо долазио, него би код њега ишли архиерејски заменици ради консултације по неким питањима, те невиди никакву опасност по цркву у Македонији да је Иницијативни одбор поступио овако. Тај акт би их више зближио и њима дао могућности да се боре пред сабором за коначно решење овог питања. После овога епископ Висаријон па и патријарх су настојали да добију одговор од Пленума дали они признају патријарха за администратора епархије у Македонији. Неодређен одговор свештеника, из кога се дало видети да патријарха још не признају за администратора, страшно је разљутио епископе и патријарх је изјавио да у таквом случају нема смисла њихова посета, да су узалудни и ови разговори те да је боље да још истог дана отпутују за Београд. Ову ситуацију у извесном смислу су погоршале изјаве неких свештеника (Климета Малевског, Ђорђа Анђеловског и др.) да они нису тако поступили зато што немају гаранција (писмених) да се цркви у Македонији даје национално обележје која на то има право јер је ово посебна Република у којој живи македонски народ. Патријарх и епископи су на ово реаговали доста оштро говорећи да се нема поверења кад се говори о гаранцијама.
Ову ситуацију је покушао да ублажи Нестор Поповски, који је изнео да су у последњем писму патријархије дате гаранције националног обележја цркве у Македонији, те да остаје само нерешено питање епископа домородаца, за које нису дате још гаранције. У погледу администратора је рекао да они иступају као целина и да црквено питање посматрају у целини, а не као епархије, те да не могу да дозволе да патријарх администрира само са двема епархијама, а са скопском митрополит Јосиф, кога желе ни народ ни свештенство због његових недела на територији Македоније. На примедбу патријарха да је сада само један администратор за све епархије према последњој одлуци сабора, Нестор Поповски је рекао:‘Ми смо писмо патријаршије о одлукама сабора добили касно – пре неколико дана – те зато нисмо обавестили патријарха о реорганизацији црквене управе. Ово је нови момент и сматрам да треба да се ради на признавању предложених кандидата и на регулисању питања епископа домородаца у Македонији. Ми не стварамо посебну цркву нити фронтове између нас. Ми смо за јединство цркве у нашој земљи и за одстранење сумњи и фронтова између нас, које су стварали неке свештеници који су ишли у патријаршију и клеветали нас, а које нетреба слушати. Кад смо бирали патријарха били смо убеђени да му на срцу лежи црквено јединство – његово администраторство нам не би сметало‘.
После овога епископ Висарион поново инсистира на томе да патријарх треба као администратор ових епархија да потврди новоизабрана тела, а патријарх обећава да ће примити њихове кандидате за епископе које они буду предложили, но разуме се да треба сабор да их изабере, и наглашује да ће то учинити без гаранција, и ако пленум тражи такве гаранције од њих. До избора епископа он би остао администратор, потписивао би оне ствари на што има праву по Уставу, а изабрана црквена тела би руководила на терену.
Свештеник Климе Малевски: Сматрам да треба да се има у виду одлука Пленума Ин. одбора, по којој иницијативни одбор треба да постоји све до избора епископа домородаца, без обзира што би наши захтеви по другим питањима били прихваћени и спроведени у дело раније.
После овога настаје поновно прилично дуга дискусија. Патријарх говори да је то нешто ново, да то уопште не може да се прихвати јер би се тиме они ставили у привилегован положај у односу на друге епархије и што не види потребу постојања таквог тела упоредо са администратором. То би било опет на линији стварања посебне цркве и да то по прописима Устава СПЦ уопште не може да се прими. То опет значи не поверење у односима. Против постоења Ин. одбора категорички се изјашњавају и епископи који говоре да то уопште неможе да се прими јер се противи одредбама у духу Устава СПЦ.
Неколико свештеника објашњава да је ситуација по другим републикама, а нарочито у Хрватској, друкчија јер се православни осећају Србима, док је код нас специфичније стање јер је ово Македонија и јер се људи осећају Македонцима, а не Србима или Бугарима, те зато мора да се води рачуна о националном обележју цркве, пошто је то и жеље народа који је у јеку националног изжив-љавања. Ин. одбор са патријархом администратором у ствари би само координирао рад у циљу коначног решења црквеног питања, односно избора епископа домородаца, тада би као непотребан престао са својим радом. Значи, до избора епископа Ин. одбора и патријарх би били гаранција за коначно и успешно решење црквеног питања.
На примедбу свештеника Ђорђа Ангеловског да је патријаршија и до сада била у ствари сагласна са постојањем Ин. одбора јер је сва писма њему слала, патријарх одговара да су то чинили у нужди пошто нема епископа и у жељу да се тај контакт непрекида колико је могуће. Други свештеници подвлачећи и истичући корисну улогу Ин. одбора у организовању црквеног живота у Македонији, су говорили да сматрају да је са спроведеном реорганизацијом црквене управе црквени живот нормализиран према жељи епископима, а што је била и жеља свештеника.
Епископ Герман: Ми и сами осећамо да има извесних прописа у Устави СПЦ што нам сметају у коче рад, но он је оквир у коме треба да се крећемо и да га се придржавамо до његове евентуалне промене. Све што је архиерејски сабор могао да учни, учинио је, а то је у вези језика и печата – друго према уставу неможе да се учини. Точак историје у свету се обрће и руши пред собом све препреке без обзира дали ми то желимо или не желимо. Ви познајете историје српске цркве – била је времена када је она била у тешком положају и имала епископе Грке, но када је дошло време и створиле се повољне прилике, стање је измењено. Према томе не можемо ни ми да идемо против ваших жеља и против жеља народа – како можете да замислите једна оваква јерархија буде против ваших жеља. Није важно када ће се то остварити, него је важно да то буде у духу жеља народа. Да сте имале кандидате са потребним квалификацијама неби уопште било проблема. Околности у којима се налазимо принуђују нас да тражимо заједнички пут и да мислимо заједно. Ако једни другима приступимо са више поверења, све ће бити добро – ја вас у то уверавам. Зашто толико бојазности код вас и зашто неповерења, прихватите све ово што вам говоримо, и ако једног дана покушамо да наметнемо нешто своје неморате да примите – нико вас неможе присилити на то.
Димитар Јаковљев (цивил): Ја сам као члан овог одбора – делегиран од мирјана – више пута учествовао у делегацијама код патријархије. У своје време покојни патријарх Гаврило нам је говорио да ми имамо свог архијереја (Јосифа) и да треба да га примамо, са чиме нисмо могли да се сложимо. Замерате нам што немамо поверења, али како би имали поверења кад су нас многи до сада варали и самим тим натерали да будемо мало опрезнији. Иначе не гледам да је ово питање неразрешиво ако би се имала добра воља. Народ и свештенство траже епископе доморотце, до њиховог избора треба да постоји Ин. одбор, који би после тога одмах престао са функционисањем.
Патријарх: Ви незнате колико би Сабор био попустљивији по овом питању када би ви својим радом и поступцима дали доказ да улазите у организацију цркве. Тиме би и мени олакшали положај и дали адута да се успешније борим за решење вашег питања. Став наше цркве се изменио по многим питањима. Све више се уверавамо да треба да се изиђе у сусрет Македонцима. Примите све ове наше захтеве – мене за администратора и поднесите тела на одобрење – па ће бити све у реду. Иначе овако можемо дуго да разговарамо без успеха. Дајте прво да се приближимо по овим питањима, јер вам то ништа не смета. Ако то учините бићемо за један корак ближе циљу. Никакве штете нећете имати и дајте да одбацимо неповерење. Ја вас уверавам да треба то да учините. Ми можемо чак да разговарамо и о постојању Иницијативног одбора. Прихватите прво ове моје предлоге па нека једна ваша делегација дође да то питање постави пред сабор, те сматрам да може сабор да направи изузетак и одобри постоење Ин. одбора. Ја разумем да сте ви неповерљиви, но вас уверавам да српска црква нема намере да влада над неким. Нико неможе да буде луд да бира човека кога ви не желите. Кад ви будете примили нашу организацију и предлоге, тада ћемо и ми примити ваше кандидате. Јасно је да ми неморамо ово данас или сутра решити, но размислите и поразговарајте по овим питањима, о томе ћемо и ми поразмислити, те дајте да ово питање коначно заједнички решимо.
Свештеник Кирил Стојанов: Ви знате да ми нерасполажемо са кандидатима који би имали све одговарајуће квалификације. Ми смо предложили кандидате, који су направили велике жртве у интересу цркве, но они нису изабрани. Хтели би да нам отворено кажете како стоји питање са кандидатима, зашто се не прихватају и какви треба да буду кандидати. Ако примите наше кандидате ми ћемо примити ваше захтеве.
Патријарх: Ја сам приватно поставио питање ваших кандидата епископима. Већина се изјаснила за то да не би постављали питање квалификација пошто знају ситуацију код вас и сматрам да још увек нису изменили овај свој став. Но, ви сте и ово питање решили на брзину без да се саветујете самном, развели сте их преко вашег суда који није потврђен од администратора, место да се обратите мени да тај развод брака кандидата спроведем ја, те је због тога ствар на сабору пропала. Да сте овако учинили ја вас уверавам да би их сабор прихватио. Ми видимо стварне ваше потребе за епископима и свештеницима, но има питања и прописа које неможемо прескакати, него морамо о њима да водимо рачуна. Зато вас молим да при решавању оваквих питања водите рачуна и о свим таквим ситним детаљима. Иначе сматрам – а са тиме се слагао и претседник господин Арсов – да касније после решење овог питања неће бити проблем где ће који епископ да буде. Може вас епископ да буде на епархији и негде у Србији или неко из Србије код вас у Македонији, сматрам да то неће сметати кад се све ово изживи.
На крају Нестор Поповски је захвалио на оцинским саветима уверавајући их да ће и даље радити у духу братства и јединства наших народа и христових принципа. Како епископи тако и свештеници били су задовољни од разговора и сматрали су да код епископата постоји жеља за решење овог питања. Патријарх је нагласио, да је уложио максиму напора да издржи ове разговоре, и ако је уморан и стар јер је жељан да се ово питање скине са дневног реда.
У недељу пре подне патријарх и епископи су служили у цркви св. Мина са члановима Ин. одбора. У служби се дало првенство Нестору и прота Томи као кандидатима за епископе. Служба је прошло много добро, певало је хор и било је много народа. Епископи су били задовољни са богослужењем, уређајем цркве и певањем хора. При делењу нафоре, која је трајало сат и 10 минута, неке жене су говориле патријарху да желе да им даде што пре епископе домортце. Народ и свештеници су били незадовољни и разочарани од беседе патријарха у цркви јер уопште није споменуо македонски народ, црквено питање и епископе домортце. Свештеници су говорили да су епископи лисице, да једно обећавају, а друго раде, да ништо нема од синоћних обећања и да је јасно да они желе да их преваре и доведу своје епископе. Верници су код свештеника исказивали незадовољство због оваквог говора односно без спомињања македонског народа и питања епископа. Прота Васић је бележио читав говор патријарха и реферисао Висарјону да је добро говорио, а сам патријарх је питао Висарјона у олтару дали је добро говорио што му је овај потврдио.
После богослужења код патријарха у митрополији затражила је пријем делегација мирјана од 20 људи, која је нагласивши да народ жели своје епископе домортце, изнела патријарху да преко њих народ изражава незадовољство што није у цркви споменуо македонски народ и питање епископа. Патријарх им је рекао да пренесу народу да ће се скоро решити црквено питање и добити епископи доморотци.
На ручку у митрополију, коме су присуствовали чланови Извршног већа Дејан и Наум и претседник верске комисије Јелисије, одржао је здравицу Нестор Поповски у којој је између осталог рекао да ће решење црквеног питања према захтевима Ин. одбора и према обећању патријарха и епископа, допринети Аза добро и јединство наше српске православне цркве, на чему и ми радимоА. акон @унић одма је код прота Васића да види да ли је Несторов говор забележио. Овакав говор необично је одобровољио епископе и чланове делегације, те је сам патријарх после тога рекао Нестору да му је са тиме направио велику услугу међутим код свештеника Ин. одбора је примљен са негодовањем и оцењен као отступање од ранијих захтева. Из тог разлога, а и по сугестијама неких свештеника па и прота Смиљанића, одустао је да говори Климе Малевски у име Удружења, јер би сигурно нешто рекао супротно. Одговарајући на здравицу, патријарх је споменуо 1918 год. када се је створила Југославија и изразио радост што су слично 1918 год. и данас све покраине уједињене, и рекао да ће бити срећни ако и ова покраина буде припојена српској православној цркви (мисли на Македонију). Овакав иступ патријарха још више је утврдио свештенство у уверењу да од обећања патријарха и епископа неће бити ништа, да не признају македонски народ, него да у њима гледају Србе и да желе у Македонију преваром да доведу српске епископе.
После ручка, патријарх је у разговору молио неке свештенике да прихвате његове предлоге јер ће они допринети бржем решавању црквеног питања. Од свештеника Ђорђи Ангеловски је приметио патријарху да је народ – који је очекивао да нешто каже о македонском народу, о црквеном питању и епископима доморотцима – остао јако разочаран. Патријарх је на ово одговорио:‘Ја то не смем да говорим, то је политичко питање и ми нежелимо да се мешамо у државну политику. Ја не могу да разумем то да сте од 1918 год. до 1941 год. живели у ропству. Ми кажемо да није било ропства, живели сте слободни и живели смо братски, а било је само неких изрода који су са вама неправилно поступали. Ми морамо да елиминишемо политику када решавамо црквена питања јер се хришћанска идеологија не поклапа са политичком идеологијом и уређењем‘. Даље патријарх је нагласио у разговору да не жели да чује за цркву у Македонији, него за три епархије у склопу СПЦ са језиком македонским и епископима доморотцима. У вези овога Ђоко Ангеловски је говорио патријарху да треба да се води рачуна о томе да у Македонији живе Македонци, а не Срби и Бугари, да тај народ већ 11 год. живи у слободу, да он жели јединство са СПЦ, али да тражи признавање националног обележја. Да није тачно да се кроз историју црква није бавила политиком земље у којој се налазила, почев од Миланског едикта па до данас. Ђакон Д. Чедо који је пре тога једном свештенику поставио питање‘Зар ви нисте Срби‘, констатирао је да је Милански едикт најсрамнији акт у историји цркве и да ми морамо да се држимо христове идеологије, а да избришемо националне тежње.
Неки од свештеника водили су невезане разговоре по питању кандидата са епископима. Исти су се интересовали код свештеника дали они не располажу са кандидатима који имају боље моралне квалитете, макар да су и цивили. Свештеници у одговорима су их веровали да других кандидата немају и да су ови пристали по цену великих жртава само да послуже цркви. Исто ово потврђује и Цветко Крстевски који је био у делегацији и који је из разговора са патријархом и епископима дошао да убеђења да епископат неће неће ни да чује за ове кандидате за епископе, те сматра да их неможемо никако прогурати. Ово уверење су добили и неки свештеници који су разговарали са патријархом и епископима, те сматрају да морамо да промислимо по овом питању, јер са овим кандидатима нећемо никад решити црквено питање.
На пријем код др. Љупче Арсова, на којем су поред епископа били и неки чланови Ин. одбора, патријарх је изјавио да се нада да ће се ово питање брзо решити.
Приликом испраћаја на станици, патријарх је у разговору са Нестором рекао да му је он својим говором на ручку учинио велику услугу пред епископима и Васићем, да ће он одмах сазвати Синод ради разговора по овом питању и по питању њихове хиротоније, као и да ће у вези тога разговарати са претседником Арсовим. Да су се они заједнички пречистили што сматра као добар знак и за решење овог питања. Изразио је необично задовољство и захвалност због врло лепог дочека који су му приредили за време боравка. Приликом поласка воза, епископи су извикнули свештеницима који су дошли да их испрате:‘До скорог виђења на хиротонији епископа у Скопљу‘. Узевши у целини све горе изнешено, као и расположење патријарха и осталих из делегације, може да се закључи да је ипак ова посета – поред великосрпских тежња код епископа – донела приличне резултате. Дочек је на њих оставио необично јак утисак, видели су да Ин. одбор ипак претставља једно монолитно тело које је јединствено у захтевима, да је он за ово време добро руководио црквеним животом у Македонији, а многи су се чак чудили кад су сазнали какве приходе имају свештеници да им цркве плаћају социјално осигурање и сл. С друге стране из разговора може да се констатује да је епископат жељан да реши ово питање и да код њега има доста знакова попуштања. Ова ситуација захтева да се размотре предлози патријарха и епископа и предузму одговарајуће мере у правцу решавања питања.
У понедељак је патријарх дао прилично позитиву изјаву на станици у Београду о разговорима у Скопљу и изразио наду у скоро решење црквеног питања. С друге стране према досадашњим информацијама из патријаршије, у круговима исте влада добро расположење и позитивно се изравжавају о разговорима у Скопљу.
Истог дана је заседавао Пленум Ин. одбора у Скопљу, да би резимирао резултате од разговора са патријархом. У почетку заседања дошло је до свађе и вређања између неких чланова и чак до претења са давањем оставки, како од претседника Нестора Поповског, тако и од неких чланова. До свађе је дошло зато што су неки чланови приметили Нестору да је издао дело за које су радили, својом изјавом на ручку у недељу и да се држао диктаторски. У овом сукобу у ствари је дошла на видело нетрпељивост и нездраво стање које постоји у Ин. одбору, а нарочито између неколико чланова који се тамо сматрају као позитивнији. И ако се касније ситуација смирила, ипак то не значи да је стање у Ин. одбору нормално и да ово тело претставља једну здраву целину.„[53]
Савезна комисија за верска питања расправљала је на седници 6. октобра 1955. о приликама у Македонији.[54]
И страни дипломати интересовали су се за црквене прилике у Македонији. Тако је 25. октобра 1955. Палмер, други секретар америчке Амбасаде, разговарао с Донеом Илијевским, секретаром македонске Комисије за верске послове. Илијевски је обавестио Савезну комисију за верска питања 8. новембра 1955. о том разговору.[55]
Службена белешка гласи:
„25-X-1955 год. затражио је пријем код Верске комисије други секретар америчке амбасаде Палмер, који је пре два дана дошао у Скопље, под мотивацијом да га интересују верске прилике у НРМ. Пријем је заказан у 11 сати а трајао је до 12. Палмер је дошао у пратњи тумача – у уреду за информације, а примљен је био од секретара Комисије и једног члана.
У току разговора, Палмер је изнео да му се отац у САД доста бави верским проблемима, те да је он тамо друга личност по познавању тих проблема и по писању у штампи, те да због тога и њега у извесној мери интересује ова питања.
Палмер – Молио бих да ме господа из Комисије прво у општим цртама упознају са вероисповестима у републици, са бројем припадника, са њиховим положајима и односима за властима.
Одговор – У републици има две главне вероисповести православна и муслиманска. Прва је најмногобројнија, док је друга знатно мања по броју верника. Поред њих постоји мало католика и гркокатолика и врло мало протестаната, но њихов број је толики да се просто незапажају и не представљају проблем. Са православном, као и са муслиманском црквом постоје добри односи, што је с једне стране плод залагања државних органа, а с друге стране и правилног односа руководства тих заједница и свештеника према властима, који поштују законске одредбе и прописе. Познато је да је код нас црква одвојена од државе и да су односи између верских заједница и државе прво регилисани уставом, а касније прецизирани Законом о правном положају верских заједница. Може се рећи да у Македонији не постоје неки проблеми са верским заједницама, јер како смо рекли црквена руководства и свештенство углавном се придржавају закона.
Палмер – Код г. Добривоја Радосављевића у Београду сам био обавештен да постоји неки проблем око решавања питања православне цркве у Македонији. Можете ли ми рећи у чему је се састоји тај проблем и спор и дали се ту иде на стварање аутономне цркве.
Одговор – Не ради се ту о неком нарочитом проблему, нити о стварању некакве аутономне или афтокефалне цркве – таква би требала да има свој Сабор и Синод – него чисто о цркви која је и остаје у склоп патријаршије, но која само у духу тековина овог рата – решено национално питање и сл. – жели да има извесно национално обележје: своје епископе домороце, македонски језик у администрацији и проповедима и сл. У ствари ова питања нису спорна јер је патријаршија све то прихватила, те са те стране не постоји проблем. Проблем је чисто кадровског карактера, ради се о избору лица за епископе, а Македонија не располаже са таквим кадровима јер од раније није постојала традиција да се иде у калуђере. Значи црква у Македонији је и биће у склопу цркве, она не тражи да се отцепи, они између себе имају редовне контакте и званичне односе.
Палмер – Колико има епархија (епископија) у републици и јесу ли попуњене епископима?
Одговор – Постоје три епархије и све три су упражњене. једна је била упражњена још пре рата, са друге је епископ Николај емигрирао у САД[56]? , а трећи митрополит Јосиф је болестан у Београду и доста стар, те не учествује уопште у раду Сабора.
Палмер – Који језик се употребљава у богослужењу? дали новомакедонски? У источној Македонији дали тај језик је близак бугарском и да ли има њихов утицај, а у Западној Македонији да ли је више српски језик?
Одговор – У богослужењима одувек се употребљава црквенословенски језик, јер су и све књиге на том језику писане. Проповеди и администрација се врше на македонском литературном језику свугде. Нема ту бугарског или српског језика.
Палмер – Да ли у Републици постоји свештеничка удружења појединачно по конфесијама и колико је свештеника у њима учлањено. Како удружења раде?
Одговор – Постоји православно удружење, створено онда кад и у другим републикама и у њему су учлањени скоро сви свештеници изузетак можда чине неки стари и изнемогли или свештеници у удаљеним селима. Ипак најмање 99% од свештеника је учлањено. Поред тога што се оно бави решавањем разних сталешких питања, удружење доприноси много и у сарадњи између државе и цркве. Држава га помаже да би могло да реши своја сталешка питања, да би могло да развија своју активност и да помаже социјално угрожене и чланове…„[57]
Патријарх Викентије је 20. марта 1956, у разговору с Милојем Дилпарићем, поводом вести о смрти владике Николаја, поменуо и проблем у Македонији. Казао је да се то питање тешко може решити из два разлога: прво, због непоштеног рада корумпираних свештеника у Краљевини Југославији у име Српске православне Цркве, што је тамошњи народ упамтио; друго, јер нема кандидата за владике, а патријархови кандидате се не прихватају. Патријарх је поменуо писање Гласника Српске Православне Црквео боравку делегације па и о Иницијативном одбору. Исказао је жаљење зато што му Одбор није одговорио на писану представку и предлоге које је учинио по одлукама сабора. Закључио је да Македонци греше што не прихватају његове предлоге јер би, по његовом мишљењу, тада све ишло лакше.[58]
Савезна комисија за верска питања саставила је маја 1956. године елаборат о проблему у Македонији:
„После ослободјења и македонски народ је добио своју народну дрзаву. Православни свестеници и верници у народној републици Македонији су тразили да се православна црква у Македонији осамостали, тј. да добије видљивији народни карактер, јер је до ослободјења била саставни део Српске цркве – само подељена на неколико епархија на цијем су целу били Срби епископи. (За време бугарске окупације Бугари).
По Уставу Српске цркве (из 1931 и 1947) епархије:
1. Злетовско-струмицка са седистем у Стипу;
2. Охридско-битољска са седистем у Битољу и
3. Скопска са седистем у Скопљу – саставни су делови Српске православне цркве, на цијем целу стоје српски епархијски архијереји, измедју којих се бира и српски патријарх (цл. 42, 13 и 14 Устава српске цркве), јер је сама црква Српска православна, као и епархије, парохије и црквене опстине (цл. 11 Устава).
И приликом доносења новог Устава 1947 године, није се хтело водити рацуна о цињеници да се у крилу Српске цркве налази и православни македонски народ који је морао имати своја извесна права. Због тога македонско свестенство и народ Македоније нису хтели да приме бивсег скопљанског митрополита, па ни епископа злетовско-струмицког, који је био и администратор охридско-битољски, јер су тразили да се води рацуна о цињеници да је македонски народ добио своју самосталност, па да и његова црква треба да има извесно национално обелезје.
Македонци су се обрацали Београдској патријарсији са својим захтевима да се канонски реси и регулисе стање и полозај македонске цркве на тај нацин сто би Архијерејски Сабор, признавајуци постојање македонског народа, у духу канонских прописа, озаконио полозај и права цркве у Македонији. У том тразењу није створен раскол – сизма, нити се то зелело, али је створен један изузетан однос измедју Српске православне цркве с једне стране и Македонаца с друге стране, сто се мозе окарактерисати канонским језиком као‘парасинагога‘ – збористе.
Цело питање је исло следецим током:
1. Македонско свестенство одмах по ослободјењу организује Иницијативни одбор, коме ставља у задатак да сазове Црквено-народни сабор.
Црквено-народни сабор сазван је 4 марта 1945 године, на коме је узео уцесца православни народ у Македонији преко бираних делегата и целокупно православно свестенство из Македоније. На Сабору је једногасно донета следеца резолуција;
а/ да се обнови охридска архиепископија, као Македонска самостална православна црква и да иста не буде потцињена ниједној помесној националној православној цркви;
б/ да има свој народни епископат и своје народне свестенство;
ц/ када се створи југословенска православна црква да Македонска православна црква удје у њен састав итд.
Да би се ова одлука спровела у зивот, упуцена је једна делегација од стране Иницијативног одбора Синоду српске православне цркве. Делегација није постигла споразум и питање је остало отворено.
На тразење великог броја македонских православних свестеника сазвана је свестеницка скупстина 8 маја 1946 године. На тој скупстини свестенство је изменило резолуцију црквено-народног сабора из 1945 године и уместо аутокефалности /самосталности/ тј. оцепљења од Српске православне цркве поставило је захтеве:
1. Да православна црква у Македонији добије своје народне епископе;
2. Да се од Српске православне цркве издејствује аутономија тј. митрополитански систем за православну цркву у Македонији и др.
У образлозењу ове резолуције истакнуто је следеце:
Македонци не зеле и не тразе цепање јединства православне цркве у насој земљи и да се створи потпуно самостална-аутокефална македонска црква. Јер стварањем такве једне потпуно самосталне-аутокефалне цркве, која не би имала никакве заједницке везе са Српском црквом, разбио би се јединствени православни фронт, сто би се одразило врло неповољно на православље с обзиром на велику агресију римске цркве, посто је наса земља први сусед Ватикана и, логицно, највисе излозена њиховим насртајима. Због тога се не зели аутокефалија са засебним македонским патријархом. Трази се, према православној традицији и обицајима, да се македонском народу односно његовој цркви да висе самосталности у средини Српске цркве /сирока покрајинска аутономија/ тј. да македонском црквом самостално управља македонски митрополит са својим синодом у свима унутрасњим пословима Македоније /митрополитански систем/, у канонској заједници и јединству са српском патријарсијом, признавајуци Патријарха Српске цркве за поглавара цитаве православне цркве у Југославији, с тим да му се и у титули то ознаци.
Као видан доказ за све биле су упуциване многобројне делегације Српској патријарсији са циљем да се постигне споразум са Српском православном црквом, а као највиднији аргуменат за све то било је уцествовање македонских претставника при избору Патријарха Викентија 1951 године на патријарсиски престо.
У прво време Српска патријарсија (митрополит Јосиф и патријарх Дозиц) је игнорисала македонске захтеве и инсистирала да Македонци приме своје‘законске‘ епископе, а тиме да и даље буду као‘јузносрбијанци‘ у саставу Српске православне цркве као њен део. – Касније, а нароцито после избора садасњег Патријарха тј. после 1951 године и у Српској патријарсији се овоме питању посвецује висе пазње и озбиљније се третира. Но, углавном ставови се, истина постепено, ипак приблизују.
Са своје стране Патријарсија је истицала следеце;
1. Да се свестенство народне републике Македоније налази у сизми и да су сизму скривили они који су се без разлога одвојили од Српске православне цркве;
2. Да у једној дрзави не мозе бити две православне цркве;
3. Да неце бити рукополозења Македонаца за свестенике док постоји сизма;
4. Да це се Српска православна црква трудити да врси своју мисију, а они који подривају раскол понеце одговорност пред историјом сто се у народној Републици Македонији сири унијатство и сектанство, као и сто верни остају без својих пастира.
Уз све ово Патријарсија је истицала да не избегава нити спрецава ресење македонског црквеног питања, али, будуци је Српска православна црква организована заједница, мора се ици једино могуцим путем тј. уз примену позитивних прописа који вазе у Српској православној цркви /конкретно Устава/ да се првенствено православна црква у Македонији канонски организује.
Тако је Архијерејски сабор у седници од 27 маја 1952 године донео ову одлуку:
‘Препоруцити Архијерејском синоду да у епархијама у НР Македонији покуса преко надлезне ГГ Архијереја успоставити редовно црквено стање, тј. да се успоставе редовни епархиски црквени судови, као и друга црквена тела и органи а нароцито канонско спомињање надлезних Архијереја. У вези с тим умолити надлезне Г.Г. Архијереје тих епархија да у Архијерејском Синоду у своје време поднесу известаје о изврсењу ове одлуке.‘
Патријарсија је била мисљења да би се и на основу ове одлуке могло успоставити редовно стање у епархијама Македоније и тиме уједно и јединство Православне цркве. Медјутим, та је одлука као неприхватљива од стране Македонаца одбивена. Ипак се одрзавају повремени контакти – било преко делегација које саљу македонци патријарсији, било преко удрузења свестеника. Цине се у прилицној мери напори и од стране Дрзаве.
Пленум Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији на своме ванредном заседању на коме су узели уцесца бирани делегати из свих срезова народне републике Македоније на дан 7 јула 1954 године доноси и упуцује преко Патријарха Архијерејском сабору, резолуцију у којој су истакли следеце зеље:
1. Православна црква у Македонији да буде у канонском јединству са Српском православном црквом, на целу са Патријархом, Архијерејским сабором и Архијерејским синодом;
2. Црква у Македонији да носи назив: православна црква у Македонији, како би се уоцио национални суверенитет православног свестенства и народа у Македонији и у том смислу да се именују и њене организационе јединице;
3. Да се у администрацији употребљава македонски језик, а у цркви црквено-словенски;
4. Да Архијерејски сабор Српске православне цркве изабере на три упразњене епархије Православне цркве у Македонији следеце кандидате: Нестора Поповског, претседника Иницијативног одбора за организовање Православне цркве у Македонији, за скопску епархију, проту Тому Димовског, парохиског свестеника из Битоља, за битољску епархију, и епископа Доситеја, Патријарховог викара за Стипску епархију.
У вези са овом резолуцијом и молбом македонског свестенства да се реси њихово црквено питање – Архијерејски сабор на својој седници од 16 јуна 1954 године донео је следеце одлуку:
1. Архијерејски сабор са задовољством узима на знање молбу православног свестенства у НР Македонији у погледу средјивања тамосњих црквених прилика.
2. Исто тако Архијерејски Сабор нацелно нема ниста против зеље изразених у претставци православног свестенства у НР Македонији, да се тамосње црквене прилике среде у границама прописа Устава Српске православне цркве.
3. Стога умолити Његову Светост Патријарха српског Господина Викентија да са Архијерејским синодом и даље дејствује у правцу средјивања црквених прилика у Народној Републици Македонији.‘
На основу ове одлуке Патријарх је 10 јануара 1955 год. упутио акт П.Бр.12 Иницијативном одбору у коме излазе:
Да би на основу ове одлуке требало успоставити редовно стање у епархијама Македоније. Даље дословце казе:‘Сва лица у црквеној управи били би Македонци везани мојом лицносцу као Патријарха и као Админстратора Епархија у НР Македонији. Ово би се могло уцинити и пре састанка Архијерејског Сабора коме би се само поднео известај о изврсеној одлуци. Питање избора епископа би се могло проуцавати до састанка Архијерејског сабора, а епархиски органи и власти функционисати и до доласка епископа. Сасвим је природно да би се при организацији црквене управе узеле у обзир и примениле одредбе Устава Српске православне цркве по питању слузбеног језика, пецата и назива парохија црквених опстина и манастира.
Македонци су са своје стране остали при захтевима.
1. Национално обелезје епархија у НР Македонији;
2. Употреба њиховог македонског језика у администрацији, и
3. Да им домородци буду бирани за епископе.
У првој половини 1955 године одрзано је висе разговора са Патријархом и цлановима Синода с једне стране и другова Д. Радосављевица, цлана Савезног изврсног веца и Љ. Арсова, претседника Изврсног веца НР Македоније с друге стране у циљу налазења ресења црквеног питања у Македонији.
У вези тих разговора, а на основу ранијих преставки и захтева Иницијативног одбора Македонске цркве Архијерејски синод је донео ресење, које је и Архијерејски сабор усвојио у коме стоји:
АИ. дозвољава се на територији Народне Републике Македоније и то у епархији скопској, осим дела који се налази на територији Народне Републике Србије, злетовско-струмицкој и Охридско-битољској употреба македонског језика у црквеној администрацији и проповедима.
ИИ. дозвољава се употреба пецата са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо на македонском језику цирилицом: Народна Република Македонија:
1. Православна Епархија Н са седистем у Н;
2. Православна парохија Н у Н;
3. Православна црквена опстина Н у Н;
4. Православни манастир Н у Н.
Сто се тице измене цл. 14 Устава Српске православне цркве, надлезан је да ресава Свети Архијерејски Сабор на основу конкретно поднетог предлога.
Исто тако спада у надлезност Светог Архијерејског Сабора и питање избора епископа.‘
Патријарх је ово ресење доставио Иницијативном одбору за организовање Православне цркве у Македонији, инсистирајуци да се у Македонији изврси организација црквене управе, као први услов да би се ресила и остала отворена питања.
Ових дана Иницијативни одбор за организовање Православне цркве у Македонији потврдио је – /у одговору Патријарху /- пријем предњег ресења са напоменом да са овом одлуком – ресењем Архијерејског сабора нису ресени основни проблеми садрзани у последњем захтеву Иницијативног одбора од 8.ВИ.1954 године и моли да се питање реси.„[59]
Тих дана настала је још једна белешка насловљена са „О Македонској цркви„. У њој је писало:
„После ослободјења, као сто је познато, и македонски народ, после толико векова понова је добио своју народну дрзаву. Као један од видљивих знакова те народне самосталности треба да буде и народна црква. То су и тразили и свестенство и народ у Македонији, да се она осамостали, тј. да добије видљиви народни карактер јер је до ослободјења била саставни део Српске православне цркве само подељења на неколико епархија на цијем су целу били Срби епископи (За време бугарске окупације Бугари).
По Уставу Српске цркве (из 1931 и 1947) епархије:
1. Злетовско-струмицка са седистем у Стипу
2. Охридско-битољска са седистем у Битољу и
3. Скопљанска са седистем у Скопљу
саставни се делови Српске православне цркве, на цијем целу стоје српски епархијски архијереји, измедју којих се бира и српски патријарх (цлан 12., 13 и 14 Устава Српске цркве) јер је сама црква Српска православна, као и епархије, парохије и црквене опстине (цл. 11 Устава).
И приликом доносења новог Устава 1947, дакле, није се хтело водити рацуна о цињеници да се у Српској цркви налази и македонски народ који би морао имати своја нароцита права и да се о томе мора водити рацуна. Због тога свестенство и народ Македоније нису хтели да приме бивсег скопљанског митрополита, па ни епископа злетовско-струмицког, који је био администратор охридско-битољски, јер су тразили да се води рацуна о цињеници да је македонски народ добио своју самосталност па да и његова црква треба да буде самостална. Македонски народ да се не мозе идентификовати, као сто ни Срби нису хтели да трпе наметнуте владике Грке (фанариоте) па радили на њиховом уклањању, а као сто је вец и Св. Сава при утврдјивању српске самосталне дрзаве сматрао да је најпотребније да добије српска црква и своју самосталност, коју је и добио, али по повратку у земљу да је одмах протерао из Србије све законите епископе Грке са њихових епархија и поставио Србе. Старо је правило у православној цркви да се мора водити рацуна о зељама народа. Због тога је и у Карловацкој митрополији морало доци до одвајања православних Румуна од Срба, цим је Румун, епископ Андреј Сагуна 1864 године повео борбу за самосталност румунске православне цркве у Угарској и за издвајање из састава српске Карловацке митрополије. До тога времена карловацки митрополит је носи титулу:‘Српског и румунског (валахијског) народа митрополит‘, па је настала самостална румунска митрополија у Ердељу.
То је руководило и македонско свестенство и народ да тразе своје законито право-признавање својега постојања у средини Српске цркве због цега је створен и Иницијативни одбор за остваривање тога права. Само канонско јединство са Српском црквом није се хтело нарусити нити цепати, али се обрацало молбама Архијерејском Сабору да се призна народни карактер цркве у Македонији. Није створен раскол-сизма нити се то зелело али је створен један изузетан однос измедју Српске цркве с једне стране и Македонаца са друге страна, сто се мозе окарактерисати канонским језиком као:‘парасинагога‘ – збористе.
Македонци су се обрацали са својим оправданим захтевима да се канонски реси и регулисе стање и полозај македонске цркве па да је Архијерејски Сабор признавајуци постојање Македонског народа у средини Српске цркве у духу хрисцанске братске љубави ии канонских прописа озакони полозај и права цркве у Македонији. И покрај многобројних претставки и тразења то питање је до данас отворено и претставља отворену рану у насој цркви.
Захтеви:
Водеци рацуна о интересима и православља, а и насе отаѕбине, Македонци не зеле и не тразе цепање јединства Православне цркве у насој земљи и да се створи нека потпуна самостална-аутокефална македонска црква. Јер стварањем такве једне потпуно самосталне аутокефалне цркве која не би имала никакве заједницке везе са Српском црквом разбио би се јединствени православни фронт, сто би се одразило врло неповољно на православље с обзиром на велику агресију римске цркве, постоје наса земља први сусед Ватикана и логицно, највисе излозена његовим насртајима. Због тога се не зели аутокефалија са засебним македонским патријархом или митрополитом. Трази се, према православној традицији и обицајима, да се македонском народу односно његовој цркви да висе самосталности у средини Српске цркве (сирока покрајинска аутономија) тј. да македонском црквом самостално управља македонски митрополит са својим Синодом у свима унутрасњим пословима Македоније (митрополитански систем), у канонској заједници и јединству са Српском патријарсијом признавајуци Патријарха Српске цркве за поглавара цитаве православне цркве у Југославији, с тим да му се и у титули то ознаци.
Давањем сироке аутономије македонској цркви Српска црква це признати и постојање македонског народа у својој средини, а исто тако потпуно це поступити према принципима православља. Сама македонска црква, тиме у јединству са српском била би у стању да се боље и јаце развија а и да се супротстави свима насртајима римске и протестантске пропаганде. Та аутономија, уствари, била би обнављање старих аутономних митрополија на територији Македоније (солунске, новојустинијанске и охридске).
Позната је ствар да су после И Светског рата настале многе аутокефалне, или са сироком аутономијом, православне цркве, као: пољска, албанска, финска, естонска, критска, а после ИИ Светског рата и цехословацка, где се свуда водило рацуна о зељама тамосњег народа и излазило се у сусрет.
Н а ц и н о с т в а р е н ј а самосталности:
Према канонским прописима захтев и зеља за самосталносцу мора се изразити на покрајинском (помесном) сабору народа и свестенства. Према томе, потребно је да се скупи свестенство и делегати из свих намеснистава Македоније на одредјено место и ту треба да се изгласа тај захтев за аутономију. На томе сабору треба да се донесе и устав македонске цркве у којем це се тацно прецизирати сва права македоснке митрополије и организација саме митрополије, уједно да се изаберу и делегати за преговарање са Српском црквом, који це ту аутономију и израдити. Сабор треба да изабере и првога македонског митрополита а евентулано и епископе према томе уставу који це се примити на сабору.„[60]
Приликом посете делегације Грчке православне цркве, септембра 1956, државне власти, првенствено Савезна комисија за верска питања, имала ју недоумице: како организовати боравак у Скопљу?[61]
По извештају, састављеном вероватно 2. октобра 1956. у македонској Комисији за верске послове, насловљеном са „Престој грчке црквене делегације и српског Патријарха Викентија са пратњом у Скопљу„, није било већих проблема:
„Дочек у Скопљу, посете, пријеми, говори и испраћај.
На повратку за Грчку, грчка црквена делегација на челу са архиепископом Доротејем, праћена од патријарха српског Викентија, епископа: Нектарија Круља, Висариона и Германа, секретара Савезне верске комисије Дилпарића, председника Савеза удружења проте Смиљанића и других, 19.ИX.1956 год. је стигла у Скопље. У Куманову их је дочекао и пратио до Скопља архијерејски намесник Сарделић, а на станици у Скопљу су их поред чланова Ин. одбора и скопских свештеника дочекали и следећи преставници Народне власти: потпредседник Извршног већа НРМ и председник Верске комисије Страхил Гигов, секретар Извршног већа Васил Горгов, председник ОНО Скопља Наум Наумовски и секретар републичке Верске комисије Доне Илиевски.
После овога, по програму боравка, била је отслужена доксологија у цркви Цар Константин и Елена, па кратак пријем у Иницијативном одбору и делење поклона, пријем код Председника Собрања НР Македоније, свечани ручак у Сарају и испраћај на станици у 16,30.
Грчке госте и пратњу, пред црквом су дочекали свештеници и приличан број грађана, од којих се већина стекла на ово место из радозналости. За време АдоксологијеА црква је била прилично пуна, но је верника ипак било врло мало. По обављеној АдоксологијиА патријарх Викентије и архиепископ Доротеј су изменили кратке поздравне говоре. Између осталог Патријарх је рекао:‘Ваша посета не би била потпуна ако се не би састали и у овом храму на територији НР Македоније, где живи православни народ који је најкасније ослобођен. Док смо ми раније уживали плодове слободе, дотле су наша браћа Македонци још дуго низ година стењали под турским ропством, но и поред тога очували свој живот и веру у бога. Ваша посета нашој домовини и цркви је од великог значаја за даље продубљивање пријатељства‘. У свом мало подужем отпоздраву, архиепископ Доротеј је исказао њему, архијерејима и осталој пратњи и свештенству велику захвалност на лепом и братском пријему и љубави коју су свуда према њима јавно испољавали. Посебно је указао захвалност нашој Влади, маршалу Титу и Добривоју Радосављевићу, на указаној великој части и поштовању.‘Били смо удостојени великом пажњом и чашћу – продужио је Доротеј. На сваком кораку смо наилазили на манифестације љубави вашег народа, што потврђује да имамо заједничку културу и да смо још у прошлости крвљу збратимљени. У Пироту смо се помолили за покој душа грчких војника, који су заједно са вашим војницима пали за слободу ове земље. Видели смо код вас велику побожност – она треба и даље да јача. У данашњим ратним временима важно је јединство свештенства и архијереја, јер на томе почива развој и напредак православне цркве. Посебно треба да постоји и јача пријатељство међу нашим народима и црквама‘.
Из цркве, у 10 сати гости су пошли на пријем у Иницијативни одбор, где је за време кратке закуске певао црквене песме хор Св. Мине. Гости су били необично задовољни и често аплаудирали. На пријему, претседник Ин. одбора Нестор Поповски у име руководећег тела цркве Ин. одбора и македонског свештенства уручио је дарове грчким гостима, патријарху Викентију и епископима, углавном из области македонске националне радиности. Грци су били необично задовољни са поклонима.
У 11 сати, грчки гости заједно са патријархом и осталом пратњом као и члановима извршног одбора Ин. одбора су били примљени од претседника Собрања Македоније Колишевског. Том приликом су вођени разговори око изградње у НР Македонији и другим проблемима са којима се Народна власт Македоније бави.
У 12 сати, гостима са пратњом је био приређен свечан ручак у Сарају на којем су поред чланова Ин. одбора били и преставници Народне власти који су узели учешћа при дочеку, и још неколико јавних и културних радника. На ручку је први наздравио гостима Нестор Поповски као домаћин, који је једним врло лепим и сажетим говором у име свештенства Македоније и Ин. одбора зажелео пријатан боравак гостима у главном граду Републике Македоније, и поздравио њихову посету као корак у даљем зближавању наших пријатељских народа и цркава. Још одмах, па и касније о Несторовом говору су се врло позитивно изразили како грчки гости и остали присутни на ручку.
Одговарајући на ову здравицу, архиепископ Доротеј углавном се обратио само Патријарху Викентију и није ни једном речју поменуо ни Ин. одбор, ни македонско свештенство, ни Македонију, и ако су у моменту били њихови, а не Патријархови гости. У доста дугачкој здравици, прво је исказао велику радост што се налази у тако пријатељској атмосвери, створеној манифестацијама симпатија и пријатељства према њима. Даље је рекао, да су дошли у нашу земљу да упознају живот братске цркве, прошире старе везе и пријатељство, размене мишљење по важним црквеним и питањима и допринесу још већем зближавању. Да то тражи уосталом и данашње време пуно противуречности и сукоба, и да пред православним црквама, стоји задатак да преко сваких контакта створе један нераздељив духовни блок и пруже помоћ немирном човечанству. И даље је продужио:‘Неопходна претпоставка за стварно и корисно окупљање православних снага је, постојање строге дисциплине и послушности у управи цркве и по сваку цену очување јединство унутар посебних православних цркава. Они који муте црквено јединство, су криви пред црквом и заслужују сваку осуду, јер они који руше то јединство уствари цепају несашивену Христову одећу, као што су раније покушали јеретици и расколници. Цепање цркве је врло штетно, такво дело није ништа мање од јереси. Зато христољубиви свештеници збијете ваше редове и окупите се око вашег заслуженог патријарха Викентија и високоцењене хијерархије и радите са ентузиазмом за успех православља‘.
Оваква здравица архиепископа Доротеја, поделовала је врло лоше на чланове Ин. одбора и код свих наишла на осуду. Реакција се је запазила на самом ручку а касније је била предмет многих коментара и негодовања. Реакцију су чак приметили и неки од грчких митрополита, који по свему изгледа исто тако нису одобрили овакав наступ Доротеја. Чланови Ин. одбора су оценили ово као мешање Доротеја у унутрашње ствари наше цркве, као апсолутну алузију на Ин. одбор и македонско свештенство, и као неполитички и нетактички акт. Исти утисак су добили и на исти начин прокоментарисали реч Доротеја и преставници Народних власти па чак и лаици присутни на ручку, иако нису много упућени у црквене проблеме. Претседнику Ин. одбора Нестору Поповском чак је било сугерирано од председника Верске комисије, да дадне на знање Доротеју да није задовољан његовим говором, јер он је као гост неправилно дозволио да се меша у унутрашње ствари наше цркве. Свештеници за овакав иступ Доротеја окривљују донекле Патријарха и српске епископе, јер сматрају да је то или договорено или на бази тога што су грчке госте упознали са приликама у Македонији.
Др. Стојан Гошевић (тумач), који одлично познаје црквене прилике у Грчкој, сматра да Доротеј те речи није упутио на адресу Ин. одбора и македонског свештенства, него да као стручњак за црквено право и због појава трзавица у грчкој цркви, има обичај да често говори на ту тему. Он је у разговору изнео да грчка црква има врло несређену унутрашњу ситуацију да је разједана разним борбама и струјама, да јој необичан проблем претстављају старокалендарци, јер је на њиховој страни доскора било и неколико епископа, као и покрет‘ЗОИ‘. Да је Доротеј и раније био кандидат за архиепископа, но пошто је имао јаку опозицију од других кандидата, једва су успели да реше трвење избором његовог предходника Спиридона. Ни при садашњим изборима, Доротеј није без тешкоћа и без борбе успео да дође на руководећи положај цркве. Од како је постао главарем цркве, врло често говори о црквеној дисциплини, о унутрашњем јединству цркве и о потреби покоравања хијерархији. Но све ово ипак не говори убедљиво да Доротеј није алудирао својим говором на македонско свештенство.
После испраћаја на скопској железничкој станици, на којем су присуствовали исти претставници власти и цркве који су били и на дочеку, пут до евђелије грчки гости су провели у салону патријарха Викентија заједно са пратњом српске цркве, певајући црквене песме. Видело се очигледно да су грчки гости били необично задовољни дочеком у нашој земљи, то су сви по неколико пута изјављивали и потцртавали, говорећи да су дошли са надом да се враћају са великом вером и одличним утисцима. Растанак у Ђевђелији је био срдачан, падале су изјаве захвалности Патријарху и нашој Влади на лепом и пријатељском дочеку и позиви да им се оде у госте. То су потврдиле и њихове изјаве после повратка у Грчкој.
Држање патријарха Викентија и разговори са њим и епископима по црквеном питању.
Држање патријарха Викентија за време посете Скопљу, необично је разочарало свештенике из Ин. одбора и повећало сумље у било какве изгледе за скоро решење црквеног проблема. Пре свега он је још пре доласка грчких гостију наговестио претседника Ин. одбора да је вољан да се при испраћају Грка задржи у Скопљу, како би поново са њима и Извршним већем водио разговоре око решења црквеног проблема. Да је са таквом намером знали су и остали из пратње грчких гостију (како епископи тако и остали), но одједном у Скопљу је променио одлуку. Наиме још у Куманову је рекао архијерејском намеснику Сарделићу, кад га је овај упитао какви су погледи за решење црквеног питања, које већ врло тешко пада свештенству, да не може да се задржи у Скопљу ради преговора јер се осећа уморним и јер му претстоји низ припрема за пут у Совјетски Савез. Исте аргументе за промену своје раније одлуке је изнео у Скопљу, како члановима Ин. одбора тако и председнику Верске комисије. Од свих је овако нагла промена одлуке Патријарха оцењена врло неповољно и као намерно бежање од разговара за решење црквеног питања Македоније. Чују се и таква мишљења, да Патријарх и епископат, пошто су знатно побољшали односе са нашим руководећим државним органима у Београду и добили од њих доста пара, сада сматрају мање важним питање цркве у Македонији и да у овој ситуацији не морају да га решавају. Зато се многи питају са чуђењем, зашто наша Влада толико тактизира са епископатом кад се ради о тако важном питању и што им једном не Апокаже зубеА и не присили их да реше ово питање.
Одлуку патријарха да грчке госте прати до границе – до Ђевђелије, сви су осудили као непромишљен и недостојан потез његове части и положаја. То је изненадило не само чланове Ин. одбора него и епископе и друге из његове пратње. Говорили су да су овим актом сам патријарх понижава, јер док су њих при повратку из Грчке до границе пратили само неки архимандрити, то сада шеф једне цркве иде да прати грчке госте до саме границе. Др. Гошевић је причао да је Патријарх на путу од Ниша до Скопља на неколико пута мењао одлуку, час је говорио да ће остати у Скопљу ради преговора, час да ће ићи до Ђевђелије, и обратно. Неодлучност, отсуство чврсте руке код Патријарха, не довољно вођење рачуна за свој ауторитет и друге негативне особине код Патријарха, сматрају свештеници главним узроком што Патријарх не може да заведе дисциплину у епископату и обезбеди спровођење своје политике. То се, кажу види најбоље и из тога што врло често мења своје становиште по црквеном питању Македоније, или даје обећања која не може да спроведе у живот. Због тога му они више ни мало не верују.
Приликом испраћаја гостију, на скопској станици је разговарао са Патријархом члан Ин. одбора свештеник Кирил Стојанов. На његов упит како стоји ствар са питањем цркве у Македонији и шта треба да учине да се то једном скине са дневног реда, Патријарх је између осталог изнео следеће: АТо питање може само овако да се реши. Да се све три македонске епархије споје у једну, као што чине и у Србији, да се он призна за администратора те једне епархије и да се изабере архијерејски заменик, који би отишао код њега са елаборатом за остала епархијска тела на потврду, тј. именовање. После овога, он би предложио за хиротонију једног кандидата /по свему изгледа да је мислио на Нестора Поповског, председника Ин. одбора, но није рекао/. За ово време не би требало да се спомиње Ин. одбор, ни од македонских свештеника, нити од епископа. (Патријарх није нагласио да треба да се растури Ин. одбор.)
За време престоја у евђелији, чланови комисије за Верска питања Македоније, покушали да разговарају по црквеном питању са митрополитом Нектаријем и епископима Висарионом и Германом, пошто је Патријарх одмах пошао на спавање. Но, из контакта се показало да ни епископи нису били много вољни за неке дуже разговоре по овом питању – просто су бежали од тога и започињали разговоре по другим питањима. Када им је пребачено да је патријарх незгодно поступио што није испунио раније дато обећање и остао ради преговора у Скопљу, да би га оправдали послужили су се истим аргументима: Да је патријарх много уморан од путовања и да му претстоје многе припреме око одласка у Совјетски Савез. На примедбе да је крајње време да се реши црквено питање Македоније, које се већ једанаест година провлачи и које врло тешко пада свештенству, одговарали су да ће Адати богА ускоро да се разреши, на задовољство једне и друге стране. Као и раније, они су примећивали да нису криви за овакву ситуацију пошто македонско свештенство не располаже са кандидатима који имају потребне моралне и школске квалификације. Герман је још приметио да су они већ прихватили неке захтеве, као на пример питање употребе македонског језика у администрацији и сл. Са стране секретара комисије за верска питања Македоније, било је примећено епископу Герману да су ова обећања дата само усмено и да није основни проблем питање кандидата, него политичка страна овог питања. Да епископат наиме није још дао никакве гаранције да прихвата захтеве Ин. одбора у погледу епископа домородаца, употребе македонског језика и назива цркве у Македонији, преко неке декларације или преко уношења измена у уставу СПЦ. Да су ово уствари најважније стране овог питања које треба да се реше, а да је питања кандидата другостепеног значаја. Уосталом, рекао је секретар комисије, кандидати за епископе какви такви су њихови људи тј. свештеници, њих је црква одгајала и власт не може да им нађе боље. Даље је Герману предочено да је стварно дошло крајње време да епископат озбиљно размисли око овог питања и да га што пре скине с дневног реда, јер даље одуговлачење може да има врло лоше последице по цркву. Герман је као и обично, уверавао секретара да се нада да ће се ускоро решити ово питање, без да се упушта у неку дужу дискусију.
На вечери у архијерејском намесништву Гевгелије, свештеник Илија Мукаетов – архијерејски намесник и члан Ин. одбора, обратио се једном кратком здравицом митрополиту Нектарију Круљу, у којој је између осталог изразио наду да ће он – будући да познаје прилике у Македонији – помоћи да се у сабору правилно свате оправдане жеље македонског свештенства и једном за увек реши ово питање, које због толиког одлагања много тешко пада свештенству. Митрополит Круљ је захваливши се на истом пријему који им је указан од свештеника Македоније – нагласио Ада ће дати богА да се ускоро реши ово питање.
Неки чланови Ин. одбора, после испраћаја гостију по овом питању су водили разговоре са протом Миланом Смиљанићем, који није пошао до Ђевђелије ради испраћаја грчких гостију, прота Смиљанић је у почетку нагласио да треба нешто да се предузме око решења црквеног питања, јер не може више овако да остане. Да би од до сада предложених кандидата, Нестора Поповског сигурно изабрали за епископа, јер у њему гледају озбиљног кандидата, само би у том случају, како говоре епископи, његова жена морала да живи у Београду или у некој другој епархији. Да други кандидат прота Тома Димовски нема скоро никаквих изгледа за избор, јер је против њега још раније било упућено доста писама епископима од неких свештеника из Македоније и јер се и сада прича по патријаршији да жели да се одвоји од жене како би живео са свастиком (ово је клевата јер му је свастика одавно удата и јер са њом не говори – наша примедба), та да са оваквом карактеристиком Тома баца сенку и на Нестора Поповског. Да би патријаршија требала да призна – до коначног решења питања – Ин. одбор као саветодавно тело, а они пак да признају Патријарха као администратора епархија у Македонији. Да је добро, да Ин. одбор одреди једно лице (Нестора Поповског или неког друго), у кога има поверење да ће правилно заступати њихове захтеве, ради даљних преговора са патријаршијом, јер је теже да се преговара са више лица и јер међу њима у Ин. одбору нема уједначених ставова. После постигнутих споразума, преко опуномоћеног лица, Ин. одбор би отишао у Патријаршију да изјави да прихвата њихове закључке и да поднесе Патријарху на санкционисање остала епархиска тела. На примедбу свештеника да се патријаршија можда боји њиховог отцепљења, јер сада предлаже да се бира само један епископ и три македонске епархије споје у једну, прота Смиљанић је одговорио да сматра да не постоји таква бојазан и да верује да би им патријаршија бирала и три епископа. На упит свештеника орђа Ангеловског дали би се патријаршија сложила са тиме да епископ Доситеј Стојковић дође у Македонију‘јер се ми нисмо одрекли њега‘ (рекао је Ђорђе) Смиљанић је одговорио да би се сигурно сложила но да је он због црквеног питања Македоније, ипак имао доста непријатности горе, и да не прошлом Сабору није изабран за призренског епископа – добио је само 6 гласа. Од присутних свештеника на разговору, Климе Малевски је нагласио да ово питање треба да се реши принципијелно и уставно (изменом чл. 14) и да не могу да разговарају са патријаршијом ако ово не прихвата. Боро Станковски, Методи Гогов и Боро Ангеловски су рекли да прихватање ових и патријархових предлога значи враћање на старо и безусловну капитулацију, те оступање од закључака свештеничке скупштине од 1946 год., на што они уопште не би имали право. Ђорче Ангеловски међутим сматра, да би могло да се пође овим путем у решавању црквеног питања, наравно пошто би то предходно одобрила свештеничка скупштина, јер би се на тај начин кренуло напред са ове мртве тачке и ишло на поступно решавање.
Иако је Смиљанић нагласио да је ово лично његов став, неки од свештеника су добили утисак, да кроз уста Смиљанића говори Патријарх и епископат, и да он намерно није пошао у Ђевђелију како би могло да размени мишљење по црквеном питању. Но, сви чланови Ин. одбора не деле ово мишљење.
Неки од свештеника су пребацили проти Смиљанићу зашто се Савез удружења не позабави више са овим питањем, кад је већ примио на себе овај ангажимент. Смиљанић је признао да је пропуст с његове стране, што се до сада није више удубио у овај проблем и предузео неке озбиљније кораке, те је нагласио да он незна ни то да су код нас већ почела да функционишу ново изабрана епархиска тела (око овога међутим у Савезу је дискутовано).
На пријему у митрополији, један грчки митрополит упитао је на немачком језику проту Смиљанића где је скопски митрополит. Мислећи на митрополита Јосифа, Смиљанић му је одговорио да лежи болестан у Београду, и да је пореклом из његовог краја. Свештеницима, који су чули овај разговор, послужио је и овај случај као аргуменат да поверују да је Смиљанић више човек патријаршије него удружења.
Дискусије у Ин. одбору и међу свештенством по црквеном питању Македоније
На неколико дана после одласка грчке делегације, сазвано је заседање Ин. одбора, ради оцене ситуације око црквеног питања Македоније, после одбијања Патријарха да остане у Скопљу ради преговора и после кратких разгора са њим и неким из његове пратње. У дискусији на заседању, сви чланови Ин. одбора су били једнодушни у констатацији да је Патријарх намерно избегао разговоре у Скопљу, (разговоре су избегавали и епископи) и ако је био дао обећање Нестору Поповском и да све чињенице јасно потврђују да епископат – у садашњој ситуацији, када је побољшао односе са државним органима у Београду – не сматра тако важним ово питање и нема намеру да га реши. Даље, да је Патријарх много недостојан и недоследан у разговорима, да често мења своје предлоге и обећава ствари које не може да спроведе у живот, или предузима такве кораке којима још више доводи у питање свој ауторитет међу епископатом. Тако например, на станици у Скопљу, прво је рекао свештенику Кирилу Стојанову да немају кандидате са одговарајућим моралним и образовним квалификацијама, да одмах иза тога да они нису црквено разведени и да треба ради тога да пођу код њега, и сл. После дискусије, као даљне мере у правцу решавања црквеног питања, Ин. одбор је донео следеће закључке:
– Да се даље више не иде у попуштању патријаршији него да се остане при досадашњим захтевима, што би то значило удаљавање од решења свештеничке скупштине и прекорачење права и овлашћења, која је она дала Ин. одбору. Ако је потребно ипак да се у нечему отступи и попусти, онда да то иде само преко нове свештеничке скупштине.
– Да Ин. одбор више не излази пред патријаршију са новим предлозима, јер је своје захтеве до сада више пута јасно формулисао и јер нема намеру да их мења, но ако таква иницијатива дође из патријаршије да је прихвати и дискутује по њој.
– Да се ранија листа кандидата за епископе (Нестор Поповски и Тома Димовски) за сада прошири још са двојицом – Владимиром Јовановским (теолог из Охридског среза, ожењен, пристаје да буде кандидат) и Николом Трајковским (правник из Битоља, необично верзиран у верским питањима, нежењен, одбија да буде кандидат, но још ће се покушати да га наговоре), и да се на тај начин избије адут епископату за нападање Ин. одбора да им не пружи могућност избирања због малог броја кандидата.
– Да се на терену предузме низ мера, да би се у оваквој ситуацији поновног одлагања решења црквеног питања, свештенство сасвим окупило око линије Ин. одбора, и поред тога што није констатовано да у томе постоји нека разјединеност. Да се свештенству укаже на то да је једино Ин. одбор позван да преговара и контактира са патријаршијом и епископатом по црквеном питању и да својевољни контакти појединих свештеника могу само да штете његовим напорима. Ради тога да се посвети већа пажња раду епархиских тела и да се ускоро одрже конференције са архијерејским намесницима у епархиским седиштима.
– Да се до решења црквеног питања више не одобрава учешће појединим члановима Ин. одбора у било какве делегације српске православне цркве, као што је раније био случај са Цветком Крстевским из Прилепа који је био у Грчкој, и као што је сада случај са Нестором Поповским, који је предвиђен у делегацији СПЦ за Совјетски Савез. То ради тога јер они не учествују као претставници цркве у Македонији, и јер на тај начин уствари признају да је у Македонији српска православна црква.
Нема сумње да нерешено питање цркве у Македонији већ много тешко пада свештенству, највише због тога што им се сваког дана смањује број свештеника, а нове нема ко да им рукоположи. Већина свештеника дискутује да им цркава сваког дана све више иде на пропасти, и за то окривљују или Ин. одбор или Народну власт и траже енергичније мере за решење црквеног питања. Док једни говоре да је потребан јачи притисак на патријаршију са стране савезних државних органа, други питају зашто се не би у овој ситуацији нормализованих односа са источним земљама обратили Руској, Бугарској или Румунској цркви за помоћ и на тај начин извршили притисак на патријаршију, или можда зашто не би из Бугарске повукли образоване калуђере Македонце који би касније дошли у обзир као кандидати за епископе. Има и таквих чланова Ин. одбора који би се сложили и са последњим предлогом Патријарха за бирање једног епископа, јер сматрају да би се на тај начин пришло поступном решавању овог питања. Међу свештенством у Битољу, где је сконцентрисан највише свештеника по броју и образовању, у задње време се примећују коментари да су садашњи кандидати за епископе, а нарочито Тома Димовски, због лоших квалификација уствари једина кочница за решење црквеног питања, те да би требало – ако хоћемо да се реши црквено питање – да се Тома откаже кандидације за епископа. Међу свештенством могу да се чују и многи други коментари по овом питању, који речито говори да би даљне одуговлачење овог питања могло да има теже последице.
Један монах из Прилепа недавно је посетио патријаршију ради рукополо-жења у јеромонашки чин, пошто му је то било обећано од неког епископа. Како он износи, у Београду се срео са епископом Германом, који му је рекао да га не могу рукоположити јер је то Патријарх изричито забранио. Но не само њега, него да неће рукополагати ни богослове из Македоније, пошто су многи после рукополагања за парохије у Србији, бежали у Македонију. Даље је нагласио да ће Патријарх објавити јавну и писмену анатему над свештенством Македоније, ако и овога пута – приликом боравка са грчким гостима у Скопљу – не дође до споразума. Неки свештеници, који су обавештени за ово, говоре да нису криви ни они у патријаршји, ни свештеници Македоније, него да је криво време у коме живе.„[62]
Крајем 1956. или почетком 1957. године, Савезна комисија за верска питања направила је службену белешку „Информација о православној цркви“ у којој је, о проблему у Македонији, између осталог, написано:
„… Проблем цркве у Македонији. У односима СПЦ и дрзаве тај проблем се тренутно појављује као најозбиљнији и најакутнији. Интервенција из иностранства, а преко цитираног дела резолуције Сабора Америцко-канадске епархије којим се трази да се ‘за Јузну Србију одобри слободан и несметан избор српског епископа’, није слуцајно бас по том питању као првом. Ради се о покусају корисцења тог проблема као најоцигледнијег за заостравање питања односа дрзаве према СПЦ у ФНРЈ. Јос на прослогодисње сабору митрополит загребацки Дамаскин захтевао је да се тај проблем реси једностраном одлуком: избором и постављањем епископа за неке епархије у Македонији и захтевањем од дрзаве да им се дозволи преузимање дузности без обзира ко би они били. То је истоветно са садањим сугестијама из иностранства. Није искљуцено да се на престојецем сабору поново организује иницијатива у том смислу, тим пре сто су и неки позитивнији епископи изразили нерасполозење према садањем стању и даљем постојању тако нересеног проблема. Атмосфера у епископату, по свему изгледа, указује нато. Осецајуци и предвидјајуци то, Патријарх Викентије је, да би то предухитрио, у разговору са свестеницима из Македоније упорно инсистирао да се ресењем тога питања не цека заседање Сабора, јер тада мозе вец ствар бити доведена у озбиљне тескоце, него да се изврсе одредјене припремне радње /постављање црквених тела које би он, као администратор епархије у Македонији, изврсио онако како сами свестеници Македоније одреде/ и главни проблеми фактицки ресе пре Сабора, односно да Сабору остане само могуцност да санкционисе оно сто он, у споразуму са свестеницима из Македоније, постигне, како би се, дакле, онемогуцила евентуална акција реакционарног епископата и олаксао његов полозај.
Проблем црквених зграда, заузетих за потребе дрзавних установа или за приватне установе градјана. И тај се проблем оцигледно све висе потенцира од стране епископата. Ради се о зградама појединих црквених опстина, епархија и Патријарсије. Сада је Патријарсија поставила питање врацања на употребу њене зграде Богословског факултета у Београду, у којој се налази једна децја болница, а за потребе пресељења и сместаја богословије из манастира Раковице.
На темељу свега горе излозеног могуце је оцекивати да најреакционарнији део епископата, који јос успева да одрзи преовладавајуци утицај у епископату СПЦ, предузме и друге кораке у циљу притиска на политику односа сарадње СПЦ и дрзаве, каква се манифестовала нароцито у другој половини 1956 године, односно у циљу њеног врацања у оквире какви би одговарали његовим вец наведеним настојањима. Ово би се могло оцекивати тим пре сто су догадјаји у Мадјарској и други најновији догадјаји у свету у извесној мери охрабрили неке најреакционарније епископе у непријатељској активности. Неке индиције вец и конкретно упуцују нато.„[63]
Македонска републичка власт приводила је крају посао стварања Македонске православне цркве. Да би то оправдала саставила је 14. марта 1957. године елаборат „Развој црквеног питања православне цркве у НРМ од ослободјења до данас (са прилозима)„:
„После ослободјења насе земље и одласка бугарских епископа, који су били на епархијама у Македонији, православна црква у НРМ била је препустена свестенству. Да би се избегла дезорганизација у црквеном зивоту у НРМ, скопско свестенство 1944 године на среској конференцији изабира срески духовни одбор, којем је стављено у задатак да ради на формирању Иницијативног одбора за организовање православне цркве у НРМ. На његову иницијативу, а уз помоц АСНОМ-а и претседника Лазара Колисевског, 4 марта 1945 године одрзан је у Скопљу црквено-народни сабор уз присуство око 300 делегата из целе Републике. На поменутом Сабору присуствовали су као гости: претставници народне власти и друствено-политицких организација, као и претставници осталих верских конфесија и мноство градјана. Поред осталих, сабор је поздравио претставник АСНОМ-а, који је измедју осталог рекао:‘Македонски народ, који је данас потпуно слободан и који је у прослости имао своју автокефалнуОхридску архиепископију и мноство просветитеља и уцитеља који су играли вазну историску и културно-просветну улогу, има потпуно историско право на своју автокефалну цркву. Поред тога, то право му даје и факт сто су у борбама – које су се водиле за слободу Македоније и цитаве насе земље – узели уцесца и народни свестеници. У име президиума АСНОМ-а поздрављам Вас сабор зелеци Вам успеха у раду.‘
Позивајуци се на одредбе канона (17 правило 4 васељенског сабора, поновљено на 5-6 сабору са 38 правилом), и на историско право осмовековног постојања самосталне Охридске архиепископије на поменутом сабору је донесена резолуција:
1) Да се обнови Охридска архиепископија као самостална – автокефална македонска црква;
2) Да има народни епископат и народно свестенство, како би се сацувало национално обелезје македонског народа;
3) Први македонски епископ да носи титулу‘охридски архиепископ‘, а православна црква у НРМ‘Св. климентска – охридска архиепископија‘ у тацкама 4 и 5 резолуције рецено је да једна саборска делегација посети или писмено извести све остале автокефалне цркве са поменутим саборским ресењем и од њих издејствује канонску потврду за формирање македонске цркве (осим српској цркви другима се нису обратили). У тацки 7 изразно је образовање југословенске православне цркве-патријарсије, у цији би склоп усла и македонска православна црква. Ова резолуција је била умнозена и достављена српским архијерејима и великом броју православних свестеника у Југославији.
Од делегираних свестеника идуцег дана на сабору је изабран Иницијативни одбор за организовање православне цркве у НРМ. У њему су усла три цлана као изврсни одбор, и пленум од свих претставника територијалних црквених организација.
У то време патријарсиски престо СПЦ је био упразњен посто се патријарх покојни Дозиц налазио у иноземству. Управа СПЦ је била у рукама скопског митрополита Јосифа. У медјувремену митрополит Јосиф, преко светог архијерејског синода, обратио се команданту Београда за објаву за слободно путовање у Скопље. Актом бр. 173 од 17. ИИИ. 1945 године одбијено је његово тразење, а министар унутрасњих послова ДФЈ известио је св. Синод да се он лицно ставља на располозење да организовање једног састанка измеду архијереја који си раније били у НР Македонији извесног броја броја свестеника из НР Македоније како би се претресли њихови актуелни проблеми. До овога није досло због става митрополита Јосифа који није хтео да разговара са претставницима Иницијативног одбора у НР Македонији, из разлога сто није признавао НР Македонију него је и даље третирао као Јузну Србију, у којој по његовој логици зиве Срби и несто Бугара – тамо доле на југу зиве само Срби, а има и несто Бугара говорио је он. Уместо овог састанка митрополит Јосиф и даље трази да се врати у НРМ и одредјује за седисте своје епархије црквеног суда скопске митрополије – Врање с циљем да придобија симпатизере медју свестеницима Македоније саљуци им новац и директиве.
Као и 3. ИИИ. 45. г. тако и 8. ИИИ. после црквено-народног сабора, од стране привременог Ин. одбора, свети Синод је у целости обавестен за одлуке поменутог сабора. На седници Св. Синода од 9. септембра 1945 године одлуцено је: Не признаје се самосталност православне цркве у НРМ, непризнаје се и осудјује свака акција и рад Ин. одбора за организовање православне цркве у НРМ, истицуци да је он незаконито и против канонски приграбио црквену управу у епархијама – као и то да су ресења некаквог Ацрквеног-народног сабораА, против канонска. На крају је упуцен позив свестенству и православном народу у епархијама у НРМ да се обрацају и покоравају законитој и канонској хијерархији. (Гласник СПЦ бр. 10 од 1. XИ.45 г.).
У медјувремену, од додељене помоци од Савезне Владе (Мин. финансија бр. 4036 од 6.ВИ. 45 године) СПЦ у износу од 15.000.000 динара није одвојено ниста за епархије у НРМ, са мотивацијом да це се додељивати само под условом врацања православне цркве у НРМ у крило‘мајке српске православне цркве‘. И на остале протесте који су после овога уследили од Ин. одбора, а од којих би поменули онај који се односи у вези упуцивања гласника и других ствари‘Српским православним црквама у Македонији‘, били су на исти нацин и са истим мотивацијама од св. синода одбијани.
Овакав став патријарсије изазвао је прилицно незадовољство од свестенства и верника, док је захтев за автокефалну цркву у НРМ исао на руку совинистицким и непријатељским елементима. Зато је идуце године од 8-9 маја 46 г.-на иницијативу политицког руководства и Републицке владе-сазвана нова конференција свестенства и заузет став против автокефалне цркве, а за одредјену аутономију цркве у НРМ у оквиру православне цркве у ФНРЈ. На тој скупстини донета је нова резолуција, у којој се казе: да православна цркве у НРМ добије своје народне епископе и народно свестенство; црква у НРМ да буде аутономна и да сама ресава сва своја унутрасња питања; да се трази формирање православне цркве у Федеративној Народној Републици Југославији у коју би усле на сасвим равноправној бази све помесне републицке цркве; да се измени устав СПЦ и донесе нов састављен од комисије од подједнаког броја претставника свих православних цркава у Југославији, и на крају да свака помесна црква има свога претставника у синоду православне цркве у Југославију. На скупстини је тајним гласањем изабран нов Ин. одбор од 13 цланова, коме је скупстина ставила у задатак да и даље ради на средјивању црквених прилика, односно на формирању православне цркве у НРМ.
Ново изабрани Ин. одбор после скупстине предузео је низ мера за изврсавање закљуцака скупстине и средјивање ситуације у цркви. Скоро свим архијерејским намесницима и парохиским свестеницима у Југославији достављен је апел, у којем се – упознајуци их са одлукама скупстине – трази да помогну са своје стране у средјивању црквених прилика у Југославији. Даље је преузео превентивне мере према акцијама митрополита Јосифа, који је у лицу малог броја свестеника НРМ налазио своје приврзенике ради спроводјења своје старе великосрпске политике. С друге стране, повео је борбу против бугарофилских и ванцовистицких елемената, који – гледајуци тезње и акције митрополита Јосифа – нису хтели да се отказу својих политицких ставова и на црквеном пољу, него су ометали Ин. одбор у ресавању његових задатака. Ову ситуацију у цркви су искористиле католицка црква и друге иноверске конфесије, које су отпоцеле да‘лове у мутном‘ православне верника у НРМ. У том правцу посебну акцију је спровела унијатска пропаганда која је и у прослости користила за своје циљеве верско-политицке борбе у Македонији. Све ово није сметало митрополиту Јосифу, Нектарију, Василију Костицу, Јовану Ниском, као и Дионисију и Николају Велимировицу у Америци, да и даље иступају са великосрпским совинизмом, невидеци у овим акцијама унијата и других секта опасност од поновног озивљавања верско-политицких борби. Но, и поред тога ново изабрани Ин. одбор је преко одрзавања цестих конференција, лицног контакта са свестеницима и директивних писама, успео да у кратком времену ликвидира све ове појаве и да оријентира свестенство на правилан пут братства и јединства. У том циљу је организовано и свестеницко удрузење у НРМ, које је исто тако предузело низ мера у правцу правилног упознавања свестеника у ФНРЈ са стањем цркве у НРМ и са оправданим захтевима македонског свестенства, у цему се у великој мери успело. Савез удрузења, сватајуци и одобравајуци праведне захтеве свестеника и верника Македоније око оформљења цркве, залозио се да помогне Ин. одбору у том правцу.
Док су архијереји СПЦ, непознајуци ситуацију цркве у Македонији и руководеци се углавном известајима митрополита Јосифа, гледали непрестано у Ин. одбору‘незакониту и неканонску организацију‘, дотле је Иницијативни одбор успео – потпомогнут од свестеника и верника – да створи једну цврсту црквену организацију, радеци једнако на томе да некако убеди факторе СПЦ да им јединство православне цркве лези при срцу, будуци свесни тога да и црквено јединство доприноси оцувању националаног суверенитета.
У ово медјувреме догадја се повратак покојног патријарха Дозица у земљу. У новембру 1946 године, једна делегација – састављења од свестеника и мирјана – посецује покојног патријарха Гаврила пред којим износи захтеве за ресење црквеног питања, који су донети на скупстини 1946 године. Медјутим патријарх је остао при тразењу да се у НРМ врате архијереји са својим сарадницима, који су напустили епархије у Македонији 1941 год.
10 маја 1947 године патријарха је посетио претседник Владе НР Македоније друг Лазар Колисевски у пратњи Љубодрага Дјурица и проте Милана Смиљаница, којом приликом пред патријархом је изнео оправдане захтеве македонског свестенства да имају своју црквену слободу, свој епископат и народно свестенство. И овом приликом патријарх је инсистирао на врацању стања од 1941 године, односно бивсих архијереја, истицуци да тиме нема да се коци политицко дрзавни зивот у НРМ, будуци да они немају ниста против употребе македонскогАдијалектаА и назива њихових црквених тела. На примедбу друга Колисевског, да је немогуце врацање старих архијереја у НРМ, а специјално митрополита Јосифа, зато сто их народ и свестенство не зеле, патријарх је одговорио да Јосифа не зели‘некакав Ин. одбор који је за њих у цркви без икаквог званицног својства, а да би кад би се то поставило пред народом и свестенством да се они слободно исказу, за њега била огромна вецина‘.
Ускоро после посете друга Колисевског, патријарх је о овим разговорима реферисао пред архијерејским сабором и добио од епископа пуну подрску свога става, те је ресено да се никако не попуста по питању‘СПЦ у НРМ‘ него да се црквени поредак запази онакав какав је‘кроз векове‘ постојао. 19. маја 1947 г. св. архијерејски сабор је упутио писмо претседнику владе ФНРЈ у којем га моли‘да својим посредовањем код земаљске владе НРМ омогуци и олакса сто скорији повратак законитих архијереја у НРМ, односно у тамосње три епархије‘. (А.С.Бр. 33 зап. 1947 г.). Но, Ин. одбор се није разоцарао ни од оваквог нецрквеног става одговорних фактора СПЦ, него је и даље истрајно стајао на позицијама оцувања и уцврсцења реда и мира у редовима својих свестеника, доказујуци и даље са аргументима своје оправдане захтеве пред факторима народне власти и цркве.
Месеца септембра 1947 године, патријарха Гаврила је поново посетила делегација Ин. одбора (од 5 свестеника и два цивила), која је у присуству загребацког митрополита Дамаскина, главног секретара св. синода проте Алагица и претседника верске комисије НР Србије проте Милана Смиљаница поставила ове захтеве:
1) Да црква у Македонији буде самоуправна у канонском јединству са српском црквом и у канонском јединству са патријарсијом.
2) Да НРМ добије за своје епархије народне архијереје који це проповедати на народном језику и бити изабрани од народа и свестеника у НРМ, а предлозени св. арх. сабору на хиротонију.
3) Да се унесу измене у устав СПЦ и донесе нов устав за за Југословенску патријарсију, односно југословенску православну цркву. Црква у НРМ да има право на доносење свога устава у духу јединства са југословенском патријарсијом. У даљем разговору делегација је изразила сагласност да патријарх носи титулу‘српски и целе Југославије‘, а да посланице поводом бозицних и ускрсних празника, које се буду слале у НРМ, буду на македонском језику.
У одговору на горе изнесене предлоге, патријарх је категорицки одбио разговор по било којем предлогу. Он је истакао да се у ниукојем слуцају неце слозити са разбијањем српске православне цркве, нити са одрицањем‘од историјског права‘ над епархијама у НРМ. По питању епископа је подвукао да се немозе говорити о новим епископима све до смрти митрополита Јосифа и епископа Викентија. Даље је напао Иницијативни одбор да трази филетизам у цркви. (из записника о разговору делегације са патријархом).
1950 године умире патријарх Гаврило Дозиц, због цега је сазван архијерејски сабор који је бази цлана 45 устава СПЦ, а са одлуком број 1182 зап. 358 од 12.В.1950 године, одредио изборни сабор у јуну 1950 године ради избора новог патријарха. У избору новог патријарха (Викентија) из Македоније је уцествовало пет свестеника – цланова Ин. одбора, којима су од стране сабора послате позивнице ради уцества у избору. Ин. одбор, сагласносцу да уцествује у избору, и овом приликом је показао да зели да се црквено питање реси у оквирима СПЦ у ФНРЈ.
6.XИ.1951 године, уцињена је посета новом патријарху Викентију од стране Ин. одбора. Делегација је била састављења од пет свестеника и једног цивила. Приликом пријема, поред патријарха Викентија, присуствовали су и цланови светог Синода – епископи: Венијамин, Макарије, Василије и Никанор. После излагања свестеника Нестора Поповског – претседника Ин. одбора – у којем је изразио зељу за брзо ресавање црквеног питања у НР Македонији, патријарх Викентије – посто је претходно упознао цланове св. синода са ранијим разговором са делегацијом – изразавајуци‘задовољство‘ закљуцио је пријем следецим рецима:‘Сретан је овај дан сто смо се састали на право место у интересу целе насе цркве. Стета је сто до овога није раније досло. Ви сте уцинили једно добро дело, а ми се надамо дацемо постици оно које зелимо. Обецавам да цемо са великом пазњом и љубављу ово проуцити и предузети потребне мере да се сто пре оконца. Ми смо зивели у подвојеним приликама, а могу реци да сте ви у Македонији највисе трпели и право је цудо да сте одрзали своју веру православну и свој језик и народност.‘ На тразење патријарха, Ин. одбор је касније поднео и писмено излозење (бр. 1679 – 15.XИ. 1951 године) у коме су предлозена два кандидата за архијереје у НРМ (свестеници) и три цивила. Поред тога у излозењу се нагласава да православна црква у НРМ признаје јуриздикцију СПЦ у колико иста буде постовала национални суверенитет македонског народа. Административни језик да буде македонски, а богослузбени црквено словенски, и на крају епархије и друге црквене институције у НРМ да носе македонске називе. Даље у излозењу је било предлозено синоду да издејствује пред сабором преместај митрополита Јосифа из скопске митрополије, те изразена зеља за долазак у посету Иницијативном одбору епископа Доситеја Стојковица, који би се на лицу места упознао са стањем и проблемима цркве и македонским свестеницима.
Као резултат овог контакта, поцетком децембра 1951 године уследила је посета викарног епископа Доситеја Стојковица НР Македонији. Том приликом он је поред Скопља посетио Битољ и Охрид. Но, због реаговања митрополита Јосифа, патријарх Викентије позива Доситеја да напусти НРМ и да се при повратку извини митрополиту Јосифу због слузења у Скопљу без његовог одобрења. Доситеј није прихватио овакву сугестију патријарха, него је цак пред епископима поднео врло позитиван известај за стање цркве у НРМ. После повратка Доситеја, патријарх се је писмено извинио митрополиту Јосифу, због посете Доситеја Македонији без његовог одобрења. За време свог боравка у НР Македонији, Доситеј је пред неким цлановима Ин. одбора и пред секретаром савеза свестеницких удрузења ФНРЈ Ратком Јелицем, говорио да прихвата у потпуности став и захтеве македонског свестенства по црквеном питању – онако како их је делегација Ин. одбора последњи пут поставила пред патријархом и Синодом, те да се не слазе да се то ресава делимицно, како мисле неки од архијереја. Кривицу за до сада затегнуте односе измедју патријарсије и свестеника у НРМ је бацио на покојног патријарха и на неке архијереје, који су стајали на становисту да се Јосиф врати у Скопље. У вези тога је говорио:АТреба дати наоцаре Јосифу ако немозе да види својим оцима стварну ситуацију и располозење у Македонију. Многи епископи су негативно располозени по црквеном питању у НРМ и немогу да схвате да ту зиви македонски народ, те због тога мисле да посаљу епископе Србе. Они би хтели да и даље остане овакво стање, стим сто би мене поставили за викарног епископа у једну, а мозда прота Тому Димовског (предлозен кандидат за епископа) у другој епархији. Јосиф да остане титуларни скопски митрополит, но ако то немозе онда да буде скопски митрополит Василије Костиц, кога су стом намером изабрали 1947 године и о цему он и данас сања. Пре поласка у Македонију, Василије ми је препоруцио да одем до Јосифа да би ме упознао са приликама у Македонији, односно да ми казе који су бугарасиА. При одласку Доситеј је обецао да це своје утиске изнети пред патријархом и верском комисијом ФНРЈ и продупирати став македонских свестеника.
Пре доласка епископа Доситеја у НРМ, патријарх је – на питање уредника ТАЊУГ-а у вези цркве у НРМ – у својој изјави измедју осталог (од 27.XИ.) рекао да српска црква одувек зели ресење овог питања и да је приликом измене устава архијерејски сабор унео извесне одреде да би задовољио зеље македонског свестенства у односу на захтеве по питању језика (цл. 4 устава СПЦ, премаГласнику исте бр. 7 и 8 од 1.ВИИИ.1948 год. измењен је и гласи:‘Слузбени језик српске православне цркве је српски са писмом цирилица. У изузетним оправданим слуцајевима мозе се отступити од ове одредбе у погледу језика за унутрасњу употребу у којим слуцајевима доноси специјалну одлуку св. арх.синод, на основу ове одредбе.‘). Даље казе да су га пре кратког времена посетили делегати Иницијативног одбора те пред њима и цлановима Синода изнели следеце зеље:‘Да признају јуриздикцију СПЦ и тразе да им се изаберу епископи за њихове епархије. Да је делегација уцинила добар утисак и да верује да зеле искрено правилно ресење црквеног питања у НРМ. На крају казе да це ресавати на основу писмених зеља које им је Иницијативни одбор доставио и да се нада да це се ово питање повољно ресити, посто су признаји јуриздикцију.‘
У марту 1952 године после заседања пленума савеза удрузења, патријарха је посетио претседник Ин. одбора са јос неким свестеницима, и том приликом су добили обецање од патријарха да це питање цркве у НРМ поставити пред архијерејски сабор у мају текуце године и да се нада ресењу према њиховим захтевима. Пред сам архијерејски сабор, Ин. одбор је поновио своје раније писмене захтеве, истицуци за кандидате епископа Доситеја Стојковица, проту Тому Димовског и три цивилна лица. Посто су сви изгледи – према тадасњем располозењу епископа – били да се и на овом архијерејском сабору неце прихватити предлозени кандидати из НРМ, Иницијативни одбор је непосредно пре заседања Сабора замолио Патријарха да скине њихово питање са дневног реда и да га одлози за касније.
На извесно време после арх. сабора, патријарх је предлагао Ин. одбору да се у Битољу и Стипу изаберу архијерејски заменици и друга епархиска тела и потцине директно њему, а да питање скопске митрополије остане остварено посто Јосиф не зели да се отказе. Сматрао је да це на овакав нацин приволети касније Јосифа да се отказе Скопља. После тога при једном другом контакту са цлановима Ин. одбора, патријарх је обецао да це поцетком 1953 године позвати једну њихову делегацију ради разговора по црквеном питању пре заседања сабора. Но, до позива делегације није досло, него је патријарх у априлу 1953 године при једној посети свестеника из НР Македоније затразио да поставе на овај сабор питање цркве у НРМ. Невидеци да постоје услови за ресење питања, Ин. одбор није поступио по овом предлогу.
У току октобра 1953 године, два свестеника из Македоније досла су у контакт у патријарсији са епископима Василијем, Никанором и Германом, као и са неким слузбеницима патријарсије. Епископ Герман – нападајуци Ин. одбор да се много не брине за цркву – је рекао:‘Ја просто залим, за покојним Гаврилом, јер је он знао да буде остар са њима (Ин. одбором) док је патријарх Викентије према њима некако много благ и попустљив. Ми не признајемо никакав Ин. одбор‘. Кад су се дотакли питања цркве у НРМ, епископ Василије је рекао:‘То би питање одавна било ресено да васи доле нису били сувисе надмени и да су имали добре кандидате. Ако би они били исправни у тразењу народних владика, ми не би имали ниста против. Ево од нас 30 владика нека бирају кога хоце, ми цемо им дати радо сваког кога затразе. Али предлагати за владике прота Тому и неке цивиле, није ниста друго него играти се карневала са црквом. Зато смо ми дали митрополиту Јосифу да и даље управља са скопском митрополијом, и ако је болестан и стар. Неце нас они поколебати у насем ставу‘. Заменик митрополита Јосифа – прота Дајковиц, у вези овога је говорио да Јосиф мисли да до своје смрти остане скопски митрополит, те и ако незна како це се ресити питање цркве у НРМ, сигуран је у томе да неце онако како трази Ин. одбор.
Пре заседања арх. сабора у току 1954 године предузете су мере да се ово питање поново постави на ресавање. Концем месеца марта, при једној посети од стране цланова главног одбора савеза удрузења, патријарх је опет покренуо питање цркве у НРМ и затразио да се постави на сабору, изјавивси да су готови да га конацно ресе ако црква у НРМ располазе са кандидатима, који цак неморају да имају висе образовање, него је довољно да су омирисали тамјан.
У току априла исте године по овом питању водјени су преговори измедју синода и патријарха једне и верске комисије ФНРЈ и претставника Изврсног Веца НР Македоније, с друге стране. Досло се до закљуцка да се питање постави пред сабор и конацно реси, посто се патријарх слозио да за епископе буду сигурно изабрани поред Доситеја Стојковица – и два кандидата из НРМ: Нестор Поповски и Тома Димовски; да се у администрацију употребљава македонски језик и да црква буде у канонском јединству и под јурздикцијом српске цркве – патријарсије. Пре заседања сабора, поред докумената за горе поменуте кандидате за епископе и зеља свестеника да они буду бирани за епископе, које је свестенство једнодусно изразило на епархиским скупстинама у Скопљу, Битољу и Стипу, Иницијативни одбор је у горњем духу писменим путем поновио захтеве за ресење црквеног питања у НРМ, одрицуци се на тај нацин од ранијих захтева са сабора у 1945 год. Захтеви су били формулисани на следеци нацин:
1) Православна црква у НРМ да буде у канонском јединству са СПЦ на целу са патријархом, Св. арх. сабором и синодом.
2) Црква у Македонији да носи назив православна црква у Македонији како би се и на овај нацин сацувао национални суверенитет македонског православног народа.
3) Да се у администрацији употребљава македонски језик а по црквама црквено словенски.
4) Да се на сабору изаберу за кандидате у НРМ свестеник Нестор Поповски, прота Тома Димовски и преосвецени епископ Доситеј Стојковиц.
5) Све ово је било предузето и по зељи светог синода који је преко патријарха послао Ин. одбору писмо под број 1149 зап. 333 од 25 маја 1954 године, које гласи‘Свети арх. Синод у седници својој под горњим бројем и датумом донео је ову одлуку: Умолити његову светост патријарха српског господина Викентија да преко Иницијативног одбора за организацију православне цркве у НР Македонији прибави од тамосњег свестенства зеље о кандидатима, који би могли доци у обзир за избор епископа за попуњавање упразњених епархија у НРМ‘.
Но и поред горе предузетих мера, на овом арх. сабору црквено питање у НРМ не само сто није ресено, него цак није узето ни у детаљније разматрање. Уцинили су само толико да је законодавни одбор Сабора донео ресење – које је прихватио арх. сабор – следеце садрзине:
1) Свети арх. сабор са задовољством узима на знање молбу православног свестенства у НР Македонији у погледу средјивања тамосњих прилика.
2) Исто тако свети арх. сабор нацелно нема ниста против зеља изразених у преставци православног свестенства у НР Македонију да се тамосње црквене прилике среде у границама устава СПЦ.
3) Стога умолити његову светост патријарха српског господина Викентија да са светим архијерејским синодом и даље дејствује у правцу средјивања црквених прилика у НРМ“. (достављено Ин. одбору под бр. 165/54 од 30. ИX 1954 г. у вези тразења истог од 23.ИX. текуце године.) И ако је архијерејски сабор уствари негативно ресио ово питање, он се ипак потрудио да са оваквом одлуком претстави ствар тако да не одбацује конацно ово питање, пласеци се евентуалних последица које би после тога настале.
Овакав негативан исход питања православне цркве у Македонији мозе да се објасни непријатељском атмосвером која је владала пре, за време и после заседања сабора, у редовима епископата. Пре сабора синод је затразио од епископа да посаљу известаје о стању у њиховим епархијама, у којима су сви реакционерни епископи изнели разнеАпотескоцеА на које наилазе у односима са властима на терену, зелеци да на тај нацин створе муцну атмосверу на сабору и да преставе полозај цркве у насој земљи неподносљивим. Из изнетог и наговестених иступа појединих епископа, оцекивало се да це теско проци постављена питања на сабору, а посебно за цркву у НРМ. Патријарх – који је пре и у току сабора настојао да створи повољну атмосверу за ресавање свих питања у дугу обецања која је синод пре тога дао савезној верској комисији – није успео у томе, јер је група реакционерних епископа против њега подигла цитаву кампању. Ова група је – и ако је у току сабора била поновно скренута пазња синоду од стране верске комисије ФНРЈ, да би одбацивање питања цркве у НРМ знацило да црква не признаје равноправност народ у насој земљи, постојање македонског народа и постојецу стварност, да је народ врло осетљив на националном питању као и да је полозај Јосифа као скопског митрополита неодрзљив – није хтела да води о томе рацуна, него је негативним ресавањем овог и низа других питања уствари исла на оцигледно заостравање односа цркве са дрзавом.
Поред тога сто су ови епископи подигли остру кампању против предлозених кандидата из НРМ, показало се да су уопсте против тога да се ствара‘црква у цркви‘, јер по њима мозе постојати само српска православна црква, а не јос нека друга унутар ње, јер би то било противно уставу исте. Бањалуцки епископ Василије Костиц иступајуци против кандидата цак је говорио:‘Комунисти хоце толико да понизе СПЦ, да хоце да нам за епископе наметну људе који нису достојни да носе мантије‘.
Интересантан је став епископа Симеона Станковица, који је у току сабора неким свестеницима из Македоније говорио да нема изгледа да це се ресити питање македонске цркве, јер кандидати немају потребних квалификација, а сто је највазније да су о њима обавестени да су оријентирани према Бугарима и да би као епископи радили на отцепљењу цркве НР Македоније. Говореци да у НРМ вецином становниства цине Срби, рекао је да треба да приме српске епископе.
Архимандрит Јован Велимировиц, синовац владике Николаја и ректор богословије у Раковици, нападајуци патријарха сто попуста по овом питању, у току рада сабора неким свестеницима из НРМ је говорио да би СПЦ направила велике зртве ако би третирала цркву у НРМ као засебно питање.‘То су уствари упразњене епархије. Ту несто није у реду кад се предлазу озењени свестеници који би висе одговарали за политицке комесаре у цркви‘, те предлазе да се приме достојни епископи без обзира на националност, јер би то била братска помоц од стране СПЦ Македонцима.
Највеци удео у негативном ресавању овог питање је имао епископ Василије Костиц, достојни заменик митрополита Јосифа по реакционарном дрзању и по подупирању свих негативних ставова. Пре и после сабора, био је иницијатор свих хајки које су предузимане медју епископатом против кандидата из НРМ, говореци измедју осталог да немогу да приме за епископе људе без икакавог ауторитета у народу, и предлазуци као добре кандидате Бурковица и Спасица, пореклом Македонци, а инаце у Београду познати као великосрби. После сабора пред свестеницима из НРМ против кандидата је иступао и прота Тома Дајковиц заменик Јосифа, називајуци их‘бугарасима‘.
Ова великосрпска политика коју епископи зеле да и даље спроводе преко цркве, јасно се види и из њиховог односа према богословцима из НРМ у Призрену и Раковици. Над истим се, преко забрањивања македонског језика, спроводи денационализаторска политика, због цега су се неки призренски богослови залили Ин. одбору. Под утицајем овакве политике, досло се до тога да су неки од уценика Македонаца у Раковици цак нападали политику Иницијативног одбора по црквеном питању као неправилну. Интересантан је став професора Госовица у Раковици, који сматра да у садасњим условима не би требало отварати богословију у НРМ, јер се запоставља српски језик. Он казе:‘Просто ми је зао сто се деструктивно делује на тај нас елеменат на Југу. Југ – који је кроз историју био неисцрпна ризница српства, данас се отудјује. Свестеник је био и остаје носиоц свих идеја, те ако ми будемо имали своје свестенике доле, са тиме цемо одрзати српско обелезје насег народа до одлуцујуцих момената.‘
Средином октобра 1954 године, приликом посете синоду од претставника главног одбора савеза удрузења, синод је поново покренуо питање цркве у НРМ. Измедју осталог патријарх је приметио да немозе рукополагати свестенике за НРМ зато сто га нису признали званицно за администратора и зато сто га свестеници не спомињу на богослузењима (примедба Василија), те да питање цркве није ресено зато сто је сабор досао до закљуцка да њихови кандидати немају услова и квалификација за епископски цин. При томе македонски свестеници су били нападнути да не признају устав СПЦ, а патриарха као администратора и све друго сто устав налазе, после цега тек би могло да се иде на бирање за епископа. Као услове за ресење овог питања, патријарх је испред синода поставио следеце: да се у НРМ призна званицно, а не само на папиру, патријарх за администратора свих епархија; да се у свакој епархији образују епархиска црквена тела и изаберу архијерејски заменици и намесници од људи из средине Македоноца, те да се све то посаље њему на одобрење. На овај нацин сматра да би се успоставили нормални односи и нормалан црквен зивот, после цега би се исло даље у ресавању црквеног питања. После тога мозда би досло у обзир уносење неких измена и у уставу СПЦ.
29 октобра 1954 године, патријарх је упутио једно писмо претседнику Савезне верске комисије под бр. 115/54, у којем износеци као главне сметње на путу ресавања овог питања, сто Македонци немају погодне кандидате, и цитирајуци ресење сабора од 14 маја 1952 године и од 16 јуна 1954 године по овом питању поред осталог предлазе следеце:‘Мисљења смо да би се на основу ове одредбе могло успоставити редовно стање у епархијама НРМ и тиме уједно успоставити и јединство православне цркве. Сва лица у црквеној управи били би Македонци везани мојом лицносцу као патријарха и као администратора – епархија у НРМ. Ово би се могло уцинити и пре састанка св. арх. сабора, коме би се само поднео известај о изврсеној одлуци. Питање избора епископа би се могло проуцавати кроз састанке св. арх. сабора, а епархиски органи и власти могли би функционисати и до доласка епископата. Сасвим је природно да би се при организовању црквене управе узеле у обзир и примениле одредбе устава СПЦ по питању слузбеног језика, пецата и назива парохија, црквених опстина и манастира‘. На крају патријарх моли претседника савезне верске комисије за посредовање у овом питању.
После овога иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији, 22. XИИ. 1954 године је упутио акт патријарсији под број 2143, у којем моли патријарха да прими заједно са цлановима св. синода једну делегацију Ин. одбора ради разматрања најновијих предлога синода за разресење црквеног питања. До пријема ове делегације је досло 11 јануара 1955 године, на којем су поред патријарха били присутни јос будимски епископ Герман и топлицки Доситеј Стојковиц. Делегација је оставила следеце захтеве:
1) Национално обелезје цркве и епархија у НР Македонији
2) Употреба македонског језика у администрацији;
3) Избор епископа домородаца за епархије у Македонији.
Патријарх и присутни епископи су изнели становисте да се нормализација црквеног стања у Македонији мора изврсити на основу одлука арх. сабора, тразеци да се прво спроводе организација црквених власти и органа по епархијама према уставу СПЦ, а да се после иде на ресавање других питања. У вези овог разговора ускоро је патријарсија упутила акт Ин. одбору под бр. 12 од 20.И.55 године, у коме измедју осталог се цитира следеца одлука сабора:‘Препоруцити св. арх. синоду да у епархијама у НР Македонији покуса преко надлезних г.г. архијереја успоставити редовно црквено стање, т.ј. да се успоставе редовни епархиски црквени судови, као и друга црквена тела и органи, а нароцито канонско спомињање надлезних архијереја. У вези стим умолити надлезне г.г. архијереје тих епархија да св. арх. синоду у своје време поднесу известаје о изврсењу ове одлуке‘. Даље патријарх у писму изразава мисљење да би се на овај нацин успоставило редовно стање у епархијама у НРМ, а нагласавајуци да би сва лица у црквеној управи били Македонци везани његовом лицносцу као патријарха и администратора епархија у НР Македонији. Поред тога исказује мисљење да би било згодно све ово спровести пре самог заседања сабора.
Поред тога, у току јануара и поцетком фебруара, у Београду су настављени преговори по црквеном питању измедју св. синода с једне, и претседника савезне верске комисије и преседника Изврсног Веца НРМ друга Љупца Арсова с друге стране. И поред дуге дискусије на овим преговорима, ипак се није досло до зељених резултата. Остало је нересено питање назива цркве у Македонији, питање пецата и др. Претставници СПЦ су и даље стајали на становисту да се претходно изврси реорганизација по епархијама у смислу захтева устава СПЦ, а после да се иде на ресавање других проблема. Патријарх је том приликом изјављивао да тескоце за ресење овог питања лезе у томе сто се оно поставља у вези са политиком, односно сто се трази да црква призна македонски народ.‘Насе је становисте било – казе патријарх пред епископима – да је то дрзавна ствар и да то не спада у црквену надлезност. Црква признаје данасњу дрзаву и њено уредјење, посто се и она налази у истој дрзави, али није позвана да се меса у политицка питања.‘
Да би удовољио захтевима синода у погледу реорганизације црквеног зивота по епархијама, изразеним у горе наведеном писму, и да би и на тај нацин јос једном показао добру вољу за средјивање црквених прилика, Ин. одбор је сазвао ванредно заседање пленума и ресио да се у току 1955 године одрзе скупстине по епархијама ради избора епархиских црквених судова и др. епархиских тела, односно ради, реорганизације црквене управе по епархијама у НРМ. Овакве скупстине су биле одрзане у Скопљу 24. ИИИ. у Стипу 29. ИИИ и у Битољу 14. ИВ. 1955 године уз уцесце огромног броја свестеника из епархија. На истим су на најдемократски нацин изабрани арх. заменици и намесници, црквени судови и друга епархиска тела. Као делегати на овим скупстинама испред савеза удрузења су присуствовали прота Милан Смиљаниц и свестеник Мица Петровиц. После овога, Иницијативни одбор је требао да обавести патријарха о сврсеном послу и да поднесе на озваницење изабране епархиске органе, но до тога није досло, зато сто је епископат и даље стајао на својем ранијем становисту по питању цркве у НР Македонији, односно тразио да се у НРМ врати стање од 1941 године. То су јасно потврдили и разговори измедју св. синода с једне и претседника савезне верске комисије и преседника Изврсног Веца НР Македоније, обављени пре заседања арх. сабора. Посто преговори нису уродили са плодом, за извесно време су прекинути даљни разговори.
Као позитивно у средјивању односа са СПЦ, јесте одлука св. арх. сабора од 1 јуна 1955 године, која је достављена Ин. одбору под А.С. бр. 14, зап. 51, у којој се по први пута од стране званицне цркве признаје народна Република Македонија у оквиру ФНРЈ, одобрава употреба македонског језика у администрацији и употреба пецата на којима да стоји:‘НР Македонија, православна епархија н. са седистем у н., православни манастир н. са седистем у н.‘ и сл. Но осим ове одлуке св. синод и св. арх. сабор нису ниста висе и конкретније донели у вези до тада постављених захтева од стране Ин. одбора за разресење црквеног питања, због цега је овај био принудјиван да се у интересу опсте црквеног и народног добра отказује од неких захтева, зелеци да и на тај нацин јасно показе да је за братство, ред и мир у цркви и да му је једина зеља да се правилно реси његово црквено питање у оквиру СПЦ. Но, док је Ин. одбор у стварању јединства са СПЦ увек иступао са оправданим захтевима, дотле су преставници СПЦ, дрзеци се форми и надајуци се да це принудити Ин. одбор на капитулацију, одуговлацили са ресењем црквеног питања и сејали преко својих присталица малодусност и разједињеност у редовима православних свестеника у НРМ. Изразит пример за то је био долазак и доцек делегације СПЦ на целу са патријархом Викентијем при повратку из Грцке 12. XИ. 1955 године. И ако је без знања Ин. одбора, у делегацију био узет један свестеник из НРМ, Ин. одбор није дозволио да то послузи као предмет за раздор. Он је, свестан тога да треба да се иступа у име јединствене цркве омогуцио делегацији да слузи у једној од скопских цркава као и да се упозна са стварним стањем цркве у НРМ, приредивси јој уз то леп доцек. Делегација је на видљив нацин манифестовала своје задовољство упознавси стање цркве, а преко стампе и лицних разговора дала изјаве да це се ускоро ресити сва спорна питања и да це патријарх и епископи наскоро доци у Македонију ради хиротонисања македонских епископа. Све ово је досло после преговора који су у Скопљу водјени измедју делегације и Ин. одбора око разресења црквеног питања. Но, све ово као и дата обецања, остали су‘глас вапијуцега у пустињи‘.
Доцек грцке црквене делегације у Скопљу, је била друга прилика, којом је Ин. одбор на делу показао да је за јединство цркве и за правилно уредјење односа. И ако је имао много неугодности са стране својих свестеника, који су били против тога да се доцекују дојуцерасњи фанариотски поглавари, који су у прослости много зла нанели македонском народу и цркви. Ин. одбор је лепо доцекао грцке црквене поглаваре како би и тиме показао да у православној цркви у ФНРЈ влада јединство. Медјутим, грцки црквени поглавари преко својих говора су показали да се нису нимало променили у свом ставу према Македонији и цркви у НР Македонији.
Пристанак Ин. одбора, да са делегацијом СПЦ подје у посету цркви у СССР-у и претседник Ин. одбора, је био јос један доказ искрене зеље македонског свестенства да се додје до компромиса са СПЦ и показе пред другим црквама да у православној цркви у ФНРЈ влада јединство. Но, сви ови гестови Ин. одбора као и многа отступања од првобитних захтева, нису били правилно схвацени од вецине епископа, те нису допринели да се црквено питање једном скине са дневног реда.
Разлози за овакав однос према Ин. одбору и свестенству НРМ несумњиво треба да се тразе у ставу неких реакционерних епископа СПЦ, који по рецепту Слободана Јовановица из Лондона и апелима преосвецене господе Диносија и покојног Николаја из Америке, не зеле да схвате и признају стварно стање у насој земљи и дубоке промене које су настала после револуције, него и даље продузавају да спроводе своју застарелу совинистицку политику. Док је митрополит Јосиф тразио приврзенике у НРМ и сејао раздор медји братским српским и македонским свестеницима, дотле су митрополит Нектарије и њему слицни изјављивали:‘Ми се трудимо да протуримо једног српског архијереја у НР Македонију‘, и проналазили путеве и нацине да не додје до јединства и ресавања црквеног питања, сматрајуци да це се тиме срусити њихов великосрпски престиз у НРМ.
Будуци да је Ин. одбор у протеклом периоду предузео све са своје стране за ресење црквеног питања, у току 1956 године са правом је оцекивао да патријарх Викентије са архијерејима спроведе у зивот дата обецања пленуму Ин. одбора при посети Скопља на повратку из Грцке. Но, време је пролазило, а из патријарсије није долазила никаква иницијатива. Цак није досло ни до најављених преговора у Скопљу приликом испрацаја грцке црквене делегације, јер су патријарх и епископи изненада променили одлуку и избегли било какве разговоре. Видеци овакав нецрквен однос епископа, Иницијативни одбор је одлуцио да сам поново покрене иницијативу за ресење црквеног питања. Његови преставници су прво са ситуацијом цркве у НРМ и са ставовима СПЦ упознали цланове пленарног заседања савеза удрузења, одрзаног 14.XИИ. 1956 године у Београду, затразивси и од њих помоц. Посто су цланови Савеза удрузења видели оправданост захтева Ин. одбора, једногласно је донесено ресење да се затрази пријем код патријарха и пред њим енергицно постави на ресевање ово питање. На пријему, патријарх Викентије је измедју осталог изнео следеце мисљење: Да Ин. одбор, односно православно свестенство Македоније призна њега за админстратора трију упразњених епархија у НРМ, и да це он после тога на следецем сабору енергицно поставити питање избора владика домородаца за епархије у НР Македонији, обецавајуци да за време администрације неце слати у Македонију српске викарне епископе. На тај нацин – према његовом мисљењу – њему би се дала могуцност да се са вецим ауторитетом заузме код цланова светог архијерејског сабора за ресење црквеног питања Македоније и за уклањање сумњи у њиховим односима.
По овим последњим предлозима патријарха, Иницијативни одбор је размисљао и ресавао, те је стао на становисте – показујуци добру вољу за средјивање прилика у цркви и за ресавање спорних питања са СПЦ цак и по цену отступања од извесних својих права – да би био склон да их прихвати у следецем:
1) Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији је сагласан да православна црква у НРМ буде у заједници са СПЦ и признаје јуриздикцију СПЦ односно патријарсије;
2) Иницијативни одбор прихвата последње ресење св. арх. сабора у погледу употребе језика у администрацији цркве НР Македонији, назива епархија и пецата;
3) Иницијативни одбор прихвата администрацију патријарха Викентија стим:
а) да администрација патријарха Викентија над епархијама у НРМ буде ограницена највисе за време два сабора.
б) патријарх као администратор своју активност првенствено да сконцентрисе на избор епископа домородаца, од следецих кандидата које предлазе Ин. одбор: свестеник Нестор Поповски из Скопља, прота Тома Димовски из Битоља, преосвецени Доситеј Стојковиц – епископ Топлицки, свестеник Спиро Поповски из Битољског среза и теолог Владо Јовановски из охридског среза.
ц) патријарх Викентије као администратор да се заузме пред св. арх. сабором за ресавање свих спорних питања, која постоје измедју СПЦ и цркве у НР Македонију.
д) за време администраторства патријарх да рукополазе свестенике за НР Македонију из редова сврсених богослова.
4) Иницијативни одбор за организовање православне цркве у НРМ да постоји и даље за време администрације патријарха, као орган свестенства и верника православне цркве у НРМ. Његово постојање це престати избором епископа домородаца и ресењем спорних питања цркве у НРМ. Његов статус би био координација рада у ресавању проблема цркве у НРМ.
5) По свим овим питањима потребно је саставити писмени докуменат било у форми уговора, било у форми потписаног записника од стране његове светости патријарха и претседника Ин. одбора православне цркве у НРМ.
На овај нацин, Иницијативни одбор за последњи пут пруза могуцност патријарсији и српском епископату да додје до споразума и компромисног ресење свих спорних питања измедју СПЦ и цркве у НР Македонији, како се из излозеног види и по цену отступања од многих својих ранијих оправданих захтева. Неприхватање од стране српског епископата и ових захтева јос висе би погорсало односе измедју СПЦ у цркве у Македонији, но за последице које би из таквих односа настале, Иницијативни одбор и македонско свестенство неце сносити никакву одговорност зато сто су са своје стране подузеле све могуце кораке да додје до компромиса и разумевања.„[64]
Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији писао је 8. априла 1957. године патријарху Викентију:
„Ваша Светости,
Кроз Народно-ослободилачку борбу и дате жртве од стране свију југославенских народа, извојевана је слобода и независност истих и створена братска заједница југославенских народа ФНРЈ. У тој светој борби узео је учешће и Македонски народ, који после победе политичких и демократских принципа у свету доби, први пут у својој историји политичку и националну слободу. Руководјени искреном жељом да се у јединственој држави ФНРЈ створи и јединствена црква, која ће својим јевандјељским принципима послужити добру и напретку наших народа, православно свештенство и верни НР Македоније потпуно су се заузели за стварање истинског јединства са СПЦ, преко које би се сачувао национални суверенитет православног свештенства и верних НР Македоније, а сходно канонским, историјским и националним правима.
За такав црквени програм, православно свештенство НРМ, у своје време је изабрало свој Иницијативни одбор, коме је постављено у задатак измедју осталог: да у духу братства и јединства југославенских народа, у интересу мира и хришћанске љубави, успостави чвршћи контакт са претставницима Српске православне цркве, преко које би се решила сва спорна питања. Руководјени том, жељом, православно свештенство НРМ, преко својих делегата очигледно је манифестовало своју решеност да при датој могућности, престави Српску православну цркву у очима претставника других сестринских православних цркава као јединствену. Као доказ за све ово следећи су факти:
1. Наши делегати су узели учешће у избору Њ. Светости Патријарха Г.Г.Викентија 1950 године;
2. По наредби овога Одбора на свим црквеним службама се помиње име Њ. Светости Патријарха и унете су његове слике у црквене канцеларије;
3. Неколико пута су ишле делегације код преставника Српске православне цркве и са истима водјени преговори;
4. Пријем делегације Српске православне цркве која је посетила Грчку православну цркву, приликом њеног повратка из Грчке;
5. Дата је могућност Њ. Преосвештенства Г. Доситеју да као предложени кандидат за архијереја у НРМ, служи по црквама у НРМ;
6. Дата је могућност Њ.Св. Патријарху Г.Г. Викентију да при посети делегације Грчке православне цркве исту поздрави у Скопљу у име православног народа и свештенства НРМ;
7. Слање нашег делегата у саставу делегације Српске православне цркве приликом њене посете сестринској Руској православној цркви;
8. Примане су и спроводјене у живот све сугестије и савети дати како лично од стране Њ.Св. Патријарха српског Г.Г. Викентија, тако и од Преосвећене господе архијереја – чланова Св. Синода и Сабора. Као илустрација свега тога дозволите да се послужимо следећим аргументима:
1. Одрицање од аутокефалног уредјења наше цркве;
2. Одступање од принципа аутономног или митрополитанског уредјења и истицање признавања јурисдикције Српске православне цркве пред одговорним факторима исте;
3. Одступање од уставног решења црквеног питања у НРМ и иступање са најскромнијим предлозима:
а/ избор владика домородаца из средине православног свештенства и верујућих НРМ;
б/ признавање националног обележја т.ј. признавање националног суверенитета православног свештенства и народа НРМ;
в/ употреба македонског језика у администрацији и проповедима;
г/ извршена је реорганизација црквених тела и органа у НРМ у духу Устава Српске православне цркве и спроведене су у живот сугестије дате од стране Св. Архијер. Синода Српске православне цркве по питању избора владика домородаца.
До споразума и сагласности се није дошло због постојећих неповерења и неспоразумевања, појављених како од стране претставника СПЦ тако и од стране претставника православног свештенства и народа НРМ.
У циљу отклањања неповерења, а у интересу Српске православне цркве и свештенства НРМ, Црквени иницијативни одбор прихваћа најновије предлоге дате од стране Њ. Светости Патријарха Г.Г: Викентија и за исте су одржане конференције у епархијским центрима: Скопљу, Битољу и Штипу као и пленум Иницијативног одбора. На тим седницама примљени су дати предлози од стране Њ. Светости Патријарха Г.Г. Викентија и донешена следећа резолуција:
1. Да се Њ. Светост Патријарх Г.Г. Викентије призна за администратора трију епархија НРМ под следећим условима:
а/ да ово администраторство не траје више у интервалу од два заседања Св. Архијерејског Сабора.
Предње се предлаже с обзиром на то што православно свештенство и народ НРМ су живо заинтересовани за избор Владика домородаца и попуњавање-епархија у НРМ са истима. Личност Њ.Св. Патријарха није у питању, но је у питању проблем који се протеже већ 11 година, који је акутан и тражи брзо и хитно решавање.
2. Св. Архијерејском Сабору да буде предложена проширена листа кандидата /пет/ од којих тројица да буду изабрана одједанпут за попуњавање трију епархија у НРМ. Кандидати да буду предложени од стране нашег свештенства.
Питање што су наши кандидати ожењени сматрамо да не преставља проблем за решење нашег црквеног питања, утолико пре што су преставници Српске православне цркве тражили да наш Одбор прибави‘жеље тамошњег свештенства‘ у односу на кандидате. Када је Св.Арх. Синоду достављен елаборат са жељом православног свештенства НРМ, изражене на његовим конференцијама и када су послате резолуције истих, јасно је било да су наши кандидати ожењени и подносе жртву за решење овог историјског питања. Ниједан приговор у том односу није добијен, а у историји СПЦ и других сестринских православних цркава је било таквих случајева. Предњи предлог је учињен будући да немамо друге погодне кандидате за тај чин.
Зашто се тражи комплетан избор кандидата? Православно свештенство и православни народ НРМ информисано је да ће Св.Арх. Сабор изабрати и послати српског владику у НРМ, а расположење православ. народа и свештенства, као и изричита указивања од стране нашег свештенства у том смислу благовремено су достављена и упозоравано на нежељене последице. И у датим предлозима и водјеним преговорима, имамо част и нову могућност, да Вам уочимо да би сваки такав акт био непожељан и не би допринео решењу подигнутог питања но би исти још више компликовао.
3. За време администрирања Њ.Св. Патријарха управно и финансијско пословање са свештенством и црквом у НРМ вршио би исти преко својих архијерејских заменика и намесника;
4. До комплетног избора епископа, Њ. Св. Патријарх као администратор да не шаље српске архијереје, било викаре, било на други начин или у другој форми у епархије НРМ.
5. Њ. Св. Патријарх као администратор да рукополаже предложене кандидате за свештенике из редова наших свршених богослова као и да може лично да посећује епархије.
Достављајући Вам предње као најеминентнијем претставнику СПЦ коме интерес и добро исте лежи на срцу, најлепше Вас молимо да у име православног свештенства и православног народа НРМ, заједно са члановима Св.Арх. Синода будете верни тумачи искрених жеља нашег свештенства и верника пред члановима Св.Арх. Сабора а у интересу стварања чврстог јединства Српске православне цркве преко које би се једном за свагда решила сва спорна питања у интересу мира и љубави, братства и јединства наших народа и просперитет наше заједничке отаџбине ФНРЈ.
Наши горенаведени предлози су јасан и последњи доказ наше искрене и добре воље да се спорна питања реше у заједничком интересу. У случају негативног примања предњег, последице тога не би пале на нас. Ми смо дубоко убеђени да одговорни фактори Српске православне цркве, запојени духом Христове љубави и истине, неће то дозволити.
Подносећи Вам предње, Ваша Светости, а отварајући широкогрудо наша срца, свесни да ћете Ви као најодговорнија личност СПЦ и Преосвећена Г.Г. Архијереји, увек мислити у интересу исте, а првенствено за њено јединство, убедјени смо да ћете без икакве резерве приступити решавању овог нашег питања, будући интерес цркве као целине, народа ФНРЈ и Македонског народа и свештенства то траже. Увек сте са тактом и умешношћу приступали решавању важних црквених питања. Дубоко смо убедјени да ћете и ово питање сада решити у сагласности са Г.Г. архијерејима, будући да је исто од виталног значаја за црквено јединство православне цркве.
Љубимо Вам Св. Патријаршијску десницу и просимо Ваш Патријаршијски благослов.„[65]
Синод је примио 10. априла 1957. године делегацију Иницијативног одбора у којој су били Нестор Поповски, председник, Климент Малески, секретар, и још седморица чланова. Том приликом именовани су архијерејски заменици и чланови црквених судова, као и други функционери црквених органа у епархијама у Македонији. Ти разговори били су повод новинарима државне агенције „Југопрес“ да затраже од патријарха Викентија коментар. Он је одговорио у писаној форми накнадно, по свему судећи, онако како му је доставила Савезна комисија за верска питања (јер се оригинал налази у њеној архиви).[66]
Патријарх Викентије је, после договора на Сабору, саставио 17. септембра 1957. једну посланицу:
„Викентије
по милости Божјој Архиепископ пећки Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски, администратор Епархија Скопске, Охридско-битољске и Злетовско-струмичке шаље својој деци духовној, свештеницима и монасима и православном народу у Народној републици Македонији поздрав и благослов.
Божјом помоћу свесрдним залагањем Светог Архијерејског Сабора, свештенства и верних у Народној Републици Македонији нашао се пут да се успостави толико жељено и очекивано јединство наше Цркве.
Извршена је реорганизација црквене управе у Епархијама које се налазе на територији НР Македоније и тиме јединство наше Цркве на законит начин успостављено.
Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве у седници својој од 27/14 маја 1957 године под АСБр. 19, 20, 21/зап. 49 донео је ову одлуку:
‘Свети Архијерејски Сабор са радошћу и задовољством узима на знање да је у Епархији Скопљанској, Охридско-битољској и Злетовско-струмичкој, које се налазе на територији НР Македоније извршена реорганизација црквене управе у смислу Устава Српске православне цркве.
С обзиром на извршену реорганизацију Свети Архијерејски Сабор констатује да је у поменутим епархијама успостављено канонско стање и враћен мир у нашој Цркви.
Свети Архијерејски Сабор поздравља свештенство и верне у Народној републици Македонији и изјављује да ће и у будуће поклонити пажњу жељама свештенства и народа у Народној Републици Македонији у оквиру канона и Устава Српске православне цркве.
Умољава се Његова Светост Патријарх српски Господин Викентије да као администратор Епархије на територији Народне републике Македоније ову одлуку Светог Архијерејског Сабора, као и одлуку АСБр. 14/зап. 61 од 1 јула 1955 године, преко епархиских власти објави свештенству и народу ради знања и извршења.‘
Извршавајући горњу одлуку Светог Архијерејског Сабора истовремено саопштавамо Црквеном Суду одлуку Светог Архијерејског Сабора АСБр. 14/зап. 61 од 1 јуна 1955 године која гласи овако:
‘После свршетка Другог светског рата извршене су дубоке промене у политичком, друштвеном и државном уређењу наше земље. територије Епархија Скопске (осим дела територије у НР Србији), Охридско-битољске и Злетовско-струмичке ушле су у склоп НР Македоније. Изражена је жеља да се црквене прилике у НР Македонији уреде на другачијој основи.
Да би се удовољило овој тежњи и жељи и средиле црквене прилике у НР Македонији, а када се буде спровела организација црквене управе у НР Македонији, у смислу одлуке Светог Архијерејског Сабора АСБр. 47/зап. 53 из 1952 године и АСБр. 38/зап. 53 из 1953 године, чл. 4 и претпоследње алинеје чл. 11 Устава Српске православне Цркве, Свети Архијерејски Синод може дозволити:
1. да се може употребљавати македонски језик у администрацији и проповедима на територији НР Македоније, с тим да богослужбени језик има остати црквенословенски;
2. да се на територији НР Македоније могу употребљавати печати са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо на македонском језику ћирилицом: Н.Р.Македонија; Православна Епархија Н са седиштем у Н; Православни манастир Н. у Н. итд.
Остала спорна питања Свети Архијерејски Сабор ће узети у расматрање када буде примио извештај да је организација црквене управе у НР Македонији у смислу напред наведених одлука Сабора извршена.
Овластити Његову Светост Патријарха Српског Господина Викентија као администратора свих трију епархија у НР Македонији да са Светим Архијерејским Синодом и даље ради у том духу водећи рачуна о канонским и уставним прописима Српске православне Цркве као и жељи народа и свештенства у НР Македонији.‘
Саопштавајући обе одлуке Светог Архијерејског Сабора одређујемо: да се обе одлуке расписом саопште свештенству и да се објаве народу у светом храму једног недељног дана на светој Литургији.
Ми се топло молимо Богу да пошаље свој благослов на постигнути споразум. Успостављено је толико жељено и очекивано јединство наше Свете Цркве и повраћен је мир у Цркви.
Извршена је реорганизација црквене управе у епархијама које се налаже на територији НР Македоније и тиме је јединство на законит начин успостављено.
Али овим нити је све учињено нити је све постигнуто. Има још много да се учини. Потребно је да ујединимо срца и душе наше. Тек уједињењем срдаца и душа наших ћемо успоставити потпуно јединство у Цркви нашој, оно јединство за које се сваки дан молимо Богу, јединство увери, љубави и нади хришћанској и јединство у Господу Исусу Христу. Треба много труда и напора да се то постигне, али љубављу и пожртвовањем све можемо остварити.
Тако уједињени ми ћемо остварити идеале наше вере. Наше истинско јединство ће подигнути и углед наше Отаџбине. Од нашег споразума и јединства имаће користи не само народ у НР Македонији него и цела наша Отаџбина Федеративна Народна република Југославија.
Молећи Господа да то све тако буде, Ми Вас у Господу грлимо и поздрављамо и остајемо Ваш молитвеник у Господу
АЕМ Патријарх Српски Викентије, Администратор Епархија Скопљанске, Охридско-битољске и Злетовско-струмичке.„[67]
Македонска власт, вероватно Министарство унутрашњих послова, дошла је до писма упућеног 30. септембра 1957. једном свештенику у коме је било занимљивих вести о проблему у Македонији, и проследило један препис Савезној комисији за верска питања, уз свој коментар:
„Драги мој оче Лазаре,
Обавештавам те ради знања о следећем:
1) Његова светост Алексиј, Патријарх Московски и целе Русије, заједно са једним митрополитом, једним архиепископом и једним епископом, једним професором-богослов и једним секретаром, био је у госте у Бугарској од 10-23 септембра. На његову молбу био сам ослобођен из бугарске цркве и привремено прешао под јурисдикцију Руске цркве добивши и ново постављење: претставник (претстојател) руског патријаршиског подворја у Софији – Храма св. Николаја Чудотворца. За мене и моје пријатеље ово претставља велику радост. Плату ћу примати из Москве.
2) Са његовом светошћу патријархом Алексијем имао сам разговор о Македонској православној цркви. Поднео сам му опширан извештај (доклад) – историјско објашњење о Македонској цркви. Његова светост патријарх Алексиј стићи ће у госте његовој светости патријарху Викентију у Београду 11 октобра. Ако желите да његова светост пред његовом светошћу патријархом Викентијем покрене питање о захтеву Македонске цркве да има своје епископе – домородце треба једна делегација свештеника и мирјана Македонаца да се јави код њега и да га замоли да се заузме код патријарха Викентија и Српског синода. Он је готов да учини то, требало би само да му се пружи повод, а повод ће рну дати делегација, ако такву пошаљете. У Бугарској има три архимандрита – Македонца са вишим богословским образовањем: архим. Методије, архим. Серафим (из Горно Броди, околина Сера, рођен 1912 године, сада је начелник просветног оделења при св. Синоду) и архим. Антоније (рођен 1915 године у Софији) сада претставник бугарског подворја у Москви).
Сматрам да ће бити најцелисходније да се замоли (од делегације и од његове светости Алексија) његова, светост Викентије да узме, као администратор македонских епархија, једнога од гореспоменутих три архимандрита за викарног епископа и да буде рукоположен у Београду, или још боље у Охриду. Као први корак и прва победа Македонске цркве ово је сасвим довољно! Касније ће када умру бив. македонски епископи Срби, доћи и остало! Разуме се ако сте у могућности да још сада издејствујете да добијете директно три епископа Македонца (митрополита) било би најбоље, али чини ми се то је веома тешко.
Предај срдачне поздраве свим свештеницима из одбора (мисли на Иницијативни одбор пр. прев.), попадији, деци и свим пријатељима, Нека је бог свама и нека вам св. Климент буде у помоћи!
Са братском љубављу
Архим. Методије
Нас тројица архимандрита Македонци: Методије, Серафим и Антоније много се волимо – као браћа.„[68]
Пропратно писмо гласило је:
„Писмо је убачено 10 октобра на пошти с. Извор, срез Титов Велес, по свему изгледа од неког Македонца који је боравио у Бугарској или неког бугарског држављанина који је боравио у приватну посету.
Превод је извршен са бугарског, а писано је писаћом машином. Једино је потпис и напомена после потписа написана руком.
Примаоц писма, са архимандритом Методијом упознао се марта о. године када је боравио у Бугарској у приватну посету. Том приликом, поред осталих и архимандрит Методије интересовао се за црквено питање у Македонији и нудио се да дође у НР Македонију да би био изабран за епископа.„[69]
У архиви нема других докумената о овоме.
Македонска Комисија за верске послове одговорила је 13. децембра 1957. Савезној комисији за верска питања о најновијим збивањима:
„Као што је познато на територији ове Републике постоје и раде: православна и исламска верска заједница, затим католичка црква адвентисти и др. Протестанске секте и јеврејска општина.
1. Православна верска заедница
Од 1945 односно 1946 године до прошле 1956 године црквом и црквеним животом у Републици је руководио Иницијативни одбор, преко Пленума и Извршног одбора. До почетка 1955 године црквеним животом на терену су руководили срески духовни одбори. На инсистирање Архиерејског сабора и Патријаршије, а у циљу бржег решења овог питања у априлу – мају 1955 године, спроведена је црквена реорганизација по епархијама сагласно устава СПЦ. До споразума између претставника Иницијативног одбора и Светог синода Српској православној цркви животом у епархијама преко архијерејског заменика руководио је и надаље Иницијативни одбор.
Поменутим споразумом и озваничавањем, путем декрета, архиерејских заменика и епархиских тела, као и архиерејских намесника, руковођење црквеним животом у епархијама пренето је на администратора, Патријарха СПЦ.
Као што је познато најважији проблем у вези са овим верском заједницом било је и остаје решавање црквеног питања. У вези овог сматрамо да је Савезна комисија довољно упозната, те не налазимо за потребно да се детаљније у овом извештају упуштамо. Хтели би напоменути само то, да смо за све ово време код носиоца црквених живота у НР Македонији, Иницијативног одбора и њему подређених органа наилазили на пуно разумевања и сарадње. Другим речима ако издвојима поједине индивидуалне иступе појединих свештеника, цео ток развоја црквеног питања одвијао се са знањем, пуном и редовном сарадњом црквеног са државним руководством. Благодарећи том разумевању могли смо доћи и до предлога, на бази којег је дошло и до споразума 1956 године. Овом приликом хтели би напоменути да и поред постигнутог споразума није дошло до распуштања иницијативног одбора. Наиме, он је престао руководити црквеним животом али зато задржан је као квалификован и са овлашћењем свештеничке скупштине да и надаље ради на доокончању црквеног питања предвиђеног споразумом. Код верских преставника са нестрпљењем и оправданом надом се очекује престојећи архиерејски сабор на коме би требало, како је у споразуму било речено, да се изврши избор епископа домородаца. Ваља напоменути да је у овом исчекивању прилично неверице коју подрањују поједини великодостојници СПЦ. У сваком случају ово је питање у толикој мери сазрело да би свако одлагање могло за собом повући непредвиђене и непожељне реперкусије. Сматрамо се дужним указати да би свако отступање од поменутог споразума значило раскид споразума уједно и потребу од неминовног изналажења новог начина за до окончања црквеног питања.
Црквени претставници у сарадњу са овом Комисијом моментално раде на проширењу листе кандидата за избор епископа која ће благовремено бити достављена Патријаршији и Наслову.
Питање подмлађивања свештеничким кадровима за сад решава се школовањем ученика у Призренској и Раковичкој богословији. Међутим, не само што је ово прилично споро, него и утицај који се на ове богослове врши у приличној мери је негативан. Као што је познато било је речи око испитивање могућности за евентуално, у догледном времену, отварање богословије у Македонији. Међутим, за сад на овом питању није ништа нарочито учињено, будући да и проблем кадрова ове још није у најактивнијем стању.
Поред изнетог ваља напоменути да су несређено црквено стање у нашој Републици настојавали и настоје искористити у политичке сврхе како међународна реакција, тако и друге православне цркве суседних земаља: Руска, Бугарска, Румунска, па донекле и грчка. Иако, може се слободно речи, благодарећи правилним ставовима црквеног руководства и мерама које је ова комисија предузимала, досад није било неких озбиљнијих проблема, ипак ваља указати да у случају одлагања коначног решења државног питања могу уследити и неке непожељне последице.
Остали проблеми у вези са овом в. заједницом
Иницијативни одбор а сада и архерејски заменици увек су водили рачуна да црквени живот у Македонији не омета социјалистичку изградњу, као и то да се избегавају непотребни и непожељни сукови са државним органима. У овом смислу они су предузимали и предузимају низ корисних мера. С наше стране исто тако учињено је прилично на стварању добрих односа и сарадње са верским преставницима на терену. Другим речима немамо разлога (ако искључимо поједине иступе, а и појаве непријатељске активности појединих свештеника) да не будемо задовољни односима са овом верском заједницом.
Ранијих је година било прилично нерешених имовинско-правних питања. Интервенцијом Извршног већа код среских народних одбора у великој мери су исправљене незаконитости код локалних органа власти, те у сваком конкретном случају настојимо да се путем споразумних решења окончавају спорна питања. Овим не желимо рећи да је решено све. И надаље има а вероватно и биће појединих спорних питања око чијег решавања требаће се предузимати одговарајуће мере, у толико више што по овим питањима и уопште у односу на верску политику не наилази се увек на разумевање код локалних органа власти.
По питању опорезивања, и поред тога, што је последњих година у приличној мери побољшано, ипак је допуштано грешака. У сваком случају интервнисало се увек кад је зато било разлога.
Регулацијом и брзом изградњом Скопља испоставило се да ће требати још наредних година у плану да се руше три православне цркве, поред католиче. С наше стране ово је благовремено уочено Извршном већу, те је ствар расматрана и у среском одбору. У колико не може доћи до измена у регулационом плану, преставници верске заједнице предлажу да им се благовремено одреди локација, те да напоредо са рушењем поменутих цркава отпочне изградња нове цркве, с тиме што би у место постојеће три саградили једну. Сматрамо да ће ово бити позитивно решено.
Поред изнетог постоје извесни проблеми у вези културно-историских објеката сопственост ове заједнице. Вероватно да ће и то бити на неки начин регулирано. Није решен статус зграда бив. Битољске богословије где је смештена среска болница. наиме, већ годинама нико не плаћа никакву кирију, а ради се о крупнијој имовини (више великих зграда).
Са стране претставника ове заједнице већ подуже времена покреће се питање ослобођења извесног дела станбеног фонда где је сопственик црква. Наиме, скоро све црквене зграде у Скопљу још у периоду одмах после ослобођења настањене су станарима док станбени услови извесног броја свештеника су прилично рђави. С наше стране чињене су ургенције међутим не са много успеха.
За сада још је отворено питање око зграде будуће митрополије у Штипу. Ово из разлога што је зграда у којој је пре рата била смештена митрополија приватна сопственост, те после ослобођења продата. Моментално радимо на томе да на неки начин повратимо поменуту зграду као узврат за једну неправилно национализирану црквену зграду у Штипу. Вероватно искрснуће проблем митрополије у Скопљу будући да по регулационом плану треба бити садашња рушена. Но и ово ће бити позитивно и благовремено решено.„[70]
У једном елаборату „Информација о Српској православној цркви“ састављеном за потребе Савезне комисије за верска питања крајем 1957. или почетком 1958. године, писало је, осим осталог, и следеће о црквеном проблему у Македонији:
„… Све напред излозено цини да се мозе реци да су односи СПЦ према дрзави углавном нормализовани, а у неким стварима добијају цак изглед добронамерне сарадње и разумевања, али Македонско црквено питање (прилог посебна информација) које је прослогодисњом одлуком Сабора добрим делом ресено-треба на овом заседању Архијерејског сабора да добије избором епископа домородаца Македонаца конацно ресење). Одлуком Архијерејског сабора 1957 године македонско свестенство мозе у црквеној администрацији и у црквеним беседама употребљавати македонски језик. У НР Македонији је из свих натписа, пецата и стамбиља брисано‘српска‘, те се је дало извесно национално обелезје православној цркви у Македонији. Од македонских захтева остаје јос да се изаберу тројица епископа домородаца за тамосње три епархије). Постоје извесни изгледи и обецања да це се то питање конацно ресити, ма да ту одлуку треба са пуно скепсе оцекивати.„[71]
После Сабора одржаног јуна 1958. године, Савезна комисија за верска питања наручила је од својих сарадника елаборат о могућим даљим корацима. Елаборат је насловљен са „Црквено питање у Македонији после одлуке Сабора СПЦ од јуна 1958 године„:
„И поред тога сто су се дуги низ година предузимале мере за ресење црквеног питања у НР Македонији, ипак све до 1957 године нису постигнути скоро никакви знацајнији резултати. Захваљујуци настојањима у првом реду дрзаве и свестенства у НР Македонији с једне стране и Патријарха лицно с друге стране у априлу месецу 1957 године постигнут је споразум измедју Иницијативног одбора за организовање православне цркве у НР Македонији и Синода СПЦ.
Споразум гласи:
1. Признаје се Патријарх СПЦ за администратора епархија у НР Македонији под следецим условима: администратура Патријархова да не траје дузе од интервала два заседања Архијерејског сабора;
2. Архијерејском сабору да буде предлозена просирена листа кандидата /5/, од којих да се одједном изврси избор епископа за све три епархије. Кандидатску листу, односно кандидате треба да предлози македонско свестенство;
3. За време Патријарховог администрирања управне и финансијске послове са свестенством и црквом у Македонији да врси преко својих архијерејских заменика и намесника;
4. До комплетног избора епископа Патријарх неце слати српске архијереје /било викара, било на други нацин или у другој форми/ у епархије НР Македоније;
5. За време администратирања Патријарх це рукополагати предлозене кандидате за свестенике из редова сврсених македонских богослова, а Патријарх лицно мозе и да поседује епархије у НР Македонији.
Овим споразумом СПЦ је остварила канонско јединство цркве, које до тада није постојало, сто је за њу врло знацајно. Одмах по споразуму успостављен је редован и нормалан зивот цркве у НР Македонији у духу Устава СПЦ, а Патријарх је преузео администрацију све три епархије у НР Македонији. Македонско свестенство је отступило од првобитних захтева за самосталном црквом и усвајајуци одлуку Сабора СПЦ од 1.ВИ.1955 године и споразум од априла 1957 год. направило је максималне уступке. Македонско свестенство је поцело од 1946 године из године у годину да прави уступке по овом питању да би на крају свело своје захтеве само да се у НР Македонији изаберу за епископе домородци. Због тога је на прослогодисњем саборском заседању и поздрављен са радосцу споразум и сто је изврсена организација црквене управе, па је тако врацен цркви мир и успостављено канонско јединство, како се у самој саборској одлуци констатује. Медјутим, у тој одлуци Сабора не помиње се уопсте напред цитирани споразум, нити питање кандидата домородаца, нити се путем ове одлуке стављају Синоду или Патријарху одредјене обавезе које произилазе из споразума.
У току 1958 године Македонци су доставили имена петорице кандидата, тразеци да се од њих изаберу тројица епископа за НР Македонију. Предлозени кандидати сем једнога (Стојковиц) нису имали формалне услове, односно озењени су и немају факултетску спрему. У току ове године, односно у времену измедју два задња Сабора одрзано је висе разговора са Патријархом, цлановима Синода, па и са целим Сабором. О Македонском црквеном питању је разговарано цак и приликом пријема цланова Сабора код Претседника Републике, приликом пријема Патријарха и неких епископа код претседника Собрања НР Македоније друга Колисевског; на пријему у Савезном изврсном вецу, који је дао 5.ВИ.т.г. друг Радосављевиц у цаст заседања Архијерејског сабора; У висе махова о овом питању је разговарано са Патријархом и цлановима Синода у Савезној комисији за верска питања. Све ово, као и изјаве Патријарха и неких епископа уцинило је да је се имао утисак да су сазрели сви услови за ресење овог питања, па је са прилицно наде оцекивано ресење Сабора по том питању.
Медјутим, као сто је познато, Архијерејски сабор је донео крајње негативну одлуку која гласи:
‘1. Свети Архијерејски сабор нацелно нема ниста против избора епископа за епархије на територији НР Македоније из круга домородаца.
2. С обзиром на то, да од предлозених кандидата и то: а/ протојереј Тома Димовски, б/ протојереј Нестор Поповски, в/ свестеник Спиро Поповски и г/ Владимир Зафиров Поповски, наставник у Охриду, не могу бити бирани за епископе, јер, као озењени, немају канонске услове за избор за епископа, Свети архијерејски сабор одлазе попуњавање упразњених епархија у НР Македонији и ставља у дузност Светом архијерејском синоду да ово питање и даље проуцава.
3. Умолити Његову Светост Патријарха г. Викентија као администратора споменутих епархија, да изволи потразити и Светом архијерејском сабору предлозити друге нове лицности, које би могле доци у обзир као кандидати за епархијски цин за епархије које се налазе на територији НР Македоније.
4. Истовремено, умолити Његову Светост Патријарха као администратора споменутих епархија, да у слуцају потребе саопсти свестенству и вернима ову одлуку Светог архијерејског сабора са потребним објасњењем.‘
Оваквом одлуком Архијерејски сабор СПЦ није испунио обавезе које је по споразуму примио Патријарх и Синод, а које је био Сабор дузан да изврси, те је споразум као такав постао невазеци, односно из истога не могу проистеци обавезе ни за Македонце – свестенике и вернике.
Сто је руководило Архијерејски сабор да донесе овакву одлуку.
1. Оцигледно у ресавању овог питања Сабор није водио рацуна о интересу дрзаве, па и цркве, вец су политицки моменти играли одлуцујуцу улогу. Наиме, једној групи епископа не одговара побољсање односа СПЦ према дрзави. При доносењу одлуке ови епископи полазили су и од тога, да се наса земља сада налази у теској ситуацији (кампања са истока, олабављене везе са западом) и да дрзава неце ици на заостравање односа са СПЦ, вец да је принудјена да се помири са оваквом одлуком. Сматрају да дрзава форсира ресење овог питања и због тога, да би тим путем ресила и извесне унутрасње политицке потескоце, које, како они мисле, постоје. И даље, сматрају да се дрзави не исплати заостравати ове односе и због других верских заједница – у првом реду РКЦ. Неки најреакционарнији епископи су хтели да иду у саборским одлукама цак и даље у томе, па су предлагали да сеАразјуриА свестеницко удрузење; да се епархије у НР Македонији попуне епископима Србима, односно да се попуне епархије од сада постојецих епископа СПЦ (преместајем) а да се уопсте не бирају нови епископи за НР Македонију.
2. Садасње стање православне цркве у НР Македонији одговара СПЦ, односно реакционарном делу епископата СПЦ, јер им висе одговара овакво стање, него да бирају домородце за епископе. Према томе разлози за одбијање предлозених кандидата (иако постоје неки формални разлози) нису били битни у доносењу овакве одлуке, јер се преко њих могло и преци, али су ипак послузили најекстремнијим епископима као аргументи код осталих епископа који су се колебали или били вољни да иду на неко ресење, односно да иду даље у запоцетом ресавању овог питања. Захваљуци таквом ставу најреакционарнијих епископа, на Сабору је била створена таква атмосвера, да се нико није усудјивао да помиње предлозене кандидате, а камо ли да их форсира.
ИИ
У новонасталој ситуацији после овогодисње саборске одлуке за ресење Македонског црквеног питања могуце су углавном три варијанте за ресење овог питања. Примена једне од ових могуцих варијанти условљена је сиром политицком оценом. Те главне три варијанте су следеце: а/ ресавање и даље питања на бази јединствене СПЦ у земљи, б/ ресавање питања путем притиска на СПЦ, да се оствари самостална – аутономна македонска црква и ц/ потпуно отцепљење од СПЦ и стварање македонске аутокефалне православне цркве.
А. ЈЕДИНСТВЕНА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
1. Наставити преговоре са СПЦ у циљу тразења ресења на бази ранијег постигнутог споразума и то да се сазове ванредан сабор СПЦ у сто крацем року на коме би се изабрали за епископе Стојковиц и јос два домородца – нова кандидата, од којих би један могао бити и Трајковски, уколико се прихвати кандидатуре. Овде је могуце ици и на алтернативу да се инсистира на избору Стојковица, Трајковског и једног од предлозених кандидата, који највисе одговара епископату. Уколико би епископат пристао на ово ресење, морале би се пре избора код кандидата отклонити формалне сметње (да се замонасе циме би и брак био прекинут). Уколико би се поставило питање митрополита у Скопљу, могло би се ици на избор Доситеја. Овакво евентуално ресење скинуло би ово питање с дневног реда без икаквих потреса. Овај предлог и поред тога сто нема неких изгледа на успех има предност у томе сто се са насе стране мозе искористити у пуној мери као јос један аргуменат за пребацивање одговорности за насталу ситуацију на епископат.
2. Епископат је одбио досадасње предлозене кандидате наводно само зато сто су озењени. Медјутим, постоји могуцност по црквеним прописима да се за релативно краце време ова сметња отклони тј. да кандидати ступе у монаски цин, али уз услов да се епископат СПЦ претходно на несумњив нацин обавезе да це замонасене кандидате изабрати на ванредном заседању Сабора за епископе.
3. Црквено народни сабор македонске цркве сто пре да се сазове и да исти изабере епископе за све три епархије у НР Македонији. О избору да се обавести Патријарсија у Београду преко изабране делегације, а и писмено и да се трази да се одлуке македонског црквеног сабора усвоје, а у противном би се исло на раскид односно, стварање аутокефалне македонске православне цркве.
Једна напомена: кандидати који би досли у обзир за избор од стране македонског црквеног сабора морали би претходно ступити у монаски цин, сто би било изводљиво у споразуму са Патријархом као администратором, а применом прописа § 82 и 83 брацних правила СПЦ.
Б. ОБНАВЉАЊЕ ОХРИДСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ
Охридска архиепископија је била једна од најстаријих дијецеза на насој дрзавној територији, која је постојала око 800 године. Под њеном јурисдикцијом били су многи наси крајеви. Ту су биле прве словенске сколе уценика Цирила и Методија, нароцито Климента и Наума. Охридска архиепископија је укинута 1767 године – знаци после укидања Пецке патријарсије поред које је постојала и за време цара Дусана, а и касније. Укинута је од стране Цариградске патријарсије и припојена Цариграду, какво стање је остало све до 1920 године, када је Синод Цариградске патријарсије дао канонски отпуст епархија из Македоније, те их је СПЦ укљуцила у свој састав.
Обзиром на овакву историјску прослост Охридске архиепископије, зеље свестенства и православних верника у НР Македонији – било би оправдано ици на обнављање Охридске архиепископије, сто би у крајњој линији одговарало и насем друственом уредјењу.
Пут за обнављање Охридске архиепископије је Македонски црквено-народни сабор. На том Сабору могла би се донети таква одлука и ресења као на пример: а/ да це се обновити Охридска архиепископија везана са СПЦ преко лицности Патријарха (персонална унија), б/ обновице се Охридска архиепископија без икакве везе и наслона на СПЦ.
Ц. СТВАРАЊЕ АУТОКЕФАЛНЕ МАКЕДОНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Одлуку о успостављању аутокефалне македонске православне цркве такодје би донео црквено-народни македонски сабор, који би донео Устав цркве и изврсио избор руководства, као и одреди карактер цркве.
Уколико наведене могуцности не долазе у обзир било са насе стране, било да их не прихвати епископат СПЦ – мозе се ици на предузимање других мера.
Пре свега, потребно је сто пре сазвати црквено-народни сабор (од свестеника, верника, преставника црквених тела) на коме би се констатовала новонастала ситуација, изнели разлози који су до тог довели и донеле следеце одлуке:
1. Споразум склопљен измедју Синода СПЦ и Иницијативног одбора у априлу 1957 године није испуњен од стране Архијерејског сабора СПЦ, па македонски црквено-народни сабор висе не сматра споразум вазецим, а македонско црквено питање је врацено у фазу у каквој је било пре споразума.
2. Да македонски црквено-народни сабор изабере одбор од преставника свестенства и верника свих епархија у НР Македонији, цији задатак це бити:
а/ да руководи црквеним зивотом преко епархијских тела,
б/ да сто пре припреми предлог за конацно ресење црквеног питања у НР Македонији, укљуцујуци и избор нових архијереја – домородаца за све три епархије у Македонији.
3/ Црквено-народни одбор це са свим овим одлукама упознати Синод СПЦ.
4. Новоизабрани црквено-народни одбор је дузан да у року од 3-6 месеци припреми све потребне предлоге и сазове поново црквено-народни сабор, који це размотрити ове предлоге и донети конацне одлуке.
На крају, нузно је напоменути: за самосталну и аутокефалну цркву поставља се питање хиротоније /посвецења/ изабраних епископа, као и признање од других аутокефалних цркава евентуалне аутокефалне македонске православне цркве. Долази у обзир висе могуцности:
а/ Да нека аутокефална црква, односно Патријарх или Синод или два епископа аутокефалне цркве обаве хиротонију. У садасњим условима отпадају Руска, Бугарска и Румунска црква, а долазе у обзир Цариградска, Антиохијска, (Сирија) и Александријска (Египат).
б/ да се негде на страни било како хиротонисе један новоизабрани епископ, а да се епископ Доситеј Стојковиц приволи да га македонски црквено-народни сабор бира за једну епархију. Епископ Доситеј и посвецени епископ на страни би хиротонисали трецега.
ц/ као крајња могуцност је такозвано дотицање мости светаца. У сваком слуцају за хиротонију треба одмах предузети неке мере, јер це то бити једно од најтезих питања.„[72]
Б. Припремање епископа за Македонску православну цркву
Један од проблема у реализацији комунистичке творевине назване Македонска православна црква били су кандидати за архијереје. Тешко је утврдити ко је и када то први поменуо. Сигурно је да је помињан често у разговорима патријарха Викентија и других архијереја, у Државној, односно Савезној комисији за верска питања итд.
Услед недоступности архивске грађе, тешко је реконструисати како је текао процес од идеје до избора викарног епископа топличког Доситеја Стојковића за поглавара те псеудоцркве.
Ово што следи представља најважнији и најбитнији део онога што је доступно.
Кандидати за архијереје први пут су поменути на састанку представника Савеза удружења православног свештенства и Главног одбора македонског Удружења православног свештенства 30. октобра 1950. у Скопљу. Македонци су поменули да спремају свештеника Тому Димовског и предложили да се о њему разговара с патријархом Викентијем. Нагласили су да о комбинацији с Димовским зна и македонска Влада.[73]
Генерални секретар македонске Владе обавестио је почетком 1951. године Државну комисију за верска питања о својим кандидатима. На то му је 28. јула одговорио Мирко Ћуковић:
„По питању кандидата Тома Димовског и Димитра Аврамовског за будуће епископе у Македонији интересовали смо се код Патријарха. Патријарх би био вољан да учини све, али по његовом мишљењу постоји сумња да би на Сабору био прихваћен Томо Димовски, док за Аврамовског сматра да ће сигурно бити прихваћен. Патријарх би био вољан да се изврше све припреме за следећи сабор. Предлаже да се кандидати Димовски и Аврамовски упуте у Београд како би Патријарх добио прилику да се са истима упозна и поразговара, као и да им да упутства која су потребна ради припремања за епископски чин. На крају напомињемо да би било потребно да стојимо у сталном контакту по овом питању и да нас обавестите неколико дана пре поласка Димовског и Аврамовског за Београд, као и то да кандидати прво сврате код нас па онда и код Патријарха.„[74]
Патријарх Викентије примио је 6. новембра 1951. једну делегацију Иницијативног одбора. Они су потом разговарали и с осталим члановима Синода тј. с епископима Венијамином, Макаријем, Василијем и Никанором. Македонци су нагласили да долазе као представници народа и свештенства. Тражили су да се чује њихово гледиште о решењу црквеног проблема и предложили да се поставе два архијереја. Поменули су викарног епископа Доситеја нагласивши да су његови преци дошли из Македоније и да су му баба и мајка Српкиње. За другу епархију предложили су свештеника Тому Димовског из Битоља. За митрополита Јосифа су казали да га треба преместити у другу епархију.
Архијереји су делегацији одговорили да су у Македонији многе ствари урађене мимо канона и да је тако настао проблем. Казали су да је Сабор имао у виду жеље Македонаца и да је зато изабрао архимандрита Доситеја за викара. У том тренутку намеравао је да га пошаље тамо са задатком да испита стање и о томе обавести Синод како би он могао радити даље. Приликом одговарања на питање о другом кандидату делегација је нагласила да ће Сабору много лакше бити када кандидата буде више. Македонци су одговорили да немају више кандидата. Нису се сложили да епископ Доситеј дође пре Сабора због могуће оптужбе из иностранства да су се продали Србима.[75]
Иницијативни одбор састао се у пленуму 13. новембра 1951. Том приликом прихватио је текст писма за патријарха Викентија са својим захтевима:
„1. Православна црква у НР Македонији признаје јурисдикцију Српске православне Цркве, уколико иста поштује национални суверенитет македонског народа. Административни језик у Православној цркви у НР Македонији да буде македонски а богослужбени црквено-словенски. Епархијске и друге црквене институције у НР Македонији (намесништва, епархије и др.) да носе македонски назив.
2. За прве архијереје у Православној цркви у НР Македонији предлажу: Његово Преосвештенство епископа Доситеја и проту Тому Димовског из Битоља, ожењеног свештеника. Поред њих предложени су као могући кандидати: Стеван поп Иванов Милов, завршио православну богословију у Цариграду, није у свештеничком чину; Дмитар Аврамовски, завршио богословиу у Призрену, сада професор гимназије у Ђевђелији, и Никола Трајковски, завршио гимназију и Правни факултет у Београду;
3. Предлажу Патријарху да преко чланова Светог архијерејског синода постави питање премештаја митрополита Јосифа из Скопске митрополије пред чланове Светог архијерејског сабора. Пристају да њихов кандидат епископ Доситеј посети на неколико дана Иницијативни одбор, како би се упознао с нашим свештенством и са проблемима у НР Македонији.„[76]
Патријарх је писмо доставио Синоду и предложио да се о њему расправља на Сабору.
Крајем 1951. године настали су нови проблеми. Наиме, Председништво савезне Владе захтевало је од Државне комисије за верска питања да коначно реше проблем митрополита Јосифа. У овај посао укључен је и Александар Ранковић, који је о томе разговарао са патријархом.[77]
Како су се неки епископи противили кандидатури Димовског, из Скопља је предложен Дмитар Аврамовски. Патријарх је затражио од епископа њихово мишљење о кандидатима, скрећући им пажњу да предложени немају квалификације, али да се раније дешавало да то правило није увек поштовано. Одговорило је 18 епископа, од тога десет позитивно, пет је било против (митрополит Арсеније, епископи Симеон, Емилијан, Василије и Јован).[78]
Крајем марта 1952, Нестор Поповски, председник и Климент Малески, секретар Извршног одбора Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији, писали су патријарху Викентију:
„У вези са решењем црквеног питања у НР Македонији овај Иницијативни одбор упутио је преко Ваше Светости акт бр. 1679/51 у коме је изнео своје предлоге за решење овог питања и предложио кандидате за архијереје у македонским епархијама, а међу којима су били за првом месту: Преосвећени епископ топлички Г. Доситеј и прота Тома Димовски из Битоља, а затим остала тројица кандидата.
Међутим, у последње време настали су нови моменти у односу на горње питање. Прота Тома Димовски у своме писму од 5.В.т.г., упућеном овом Иницијативном одбору, из својих личних разлога одустао је од кандидатуре за епископа. Вама је познато да су остали наши кандидати још од раније одбијали да се приме за епископа, док Никола Трајковски из Битоља, колико смо обавештени, има намеру да се жени. Свог свега овога нашли смо се у ситуацији да имамо само једног кандидата и то Преосвештеног епископа Г. Доситеја.
Претстојеће заседање Св. Архијерејског сабора ће се одржати за неколико дана. Ми у овом моменту немамо могућности да Вам предложимо друге кандидате, а речено је да поред Преосвећеног Г. Доситеја у НР Македонију заједно са њим дођу и наши кандидати. Мишљења смо да би се долазак самог Преосвећеног Г. Доситеја у НР Македонију лоше одразило политички у нашој републици.
У вези са горњом ситуацијом, Извршни одбор Иницијативног одбора на свом састанку од 8 о.м. решио је да повуче целу кандидатску листу раније предложену и зато Вас молимо да се питање избора епископа за цркву у Македонији не ставља на дневни ред на овом заседању Св. Архијерејском Сабору.
Надамо се Ваша Светости, да ћете нас правилно схватити, па Вас молимо да овај акт не схватите као прекид односа између нас и Српске православне цркве. Ово питање да се не схвати као ликвидирање, него да се одложи док уз Преосвећеног Доситеја не припремимо и друге кандидате достојне за тај положај.„[79]
Копију тог писма послали су Државној комисији за верска питања која га је примила 9. маја.
У архиви нема других докумената о овом проблему. Вредна је помена белешка испод печата деловодног протокола: а/а.
Дилпарић је наговорио патријарха да пошаље свог викара епископа Доситеја у Скопље под изговором да упозна кандидате. Епископ је отишао у Македонију почетком децембра 1952. Тамо је 5. децембра служио литургију на македонском језику. Истога дана посетио је Битољ, а наредних дана и Охрид.[80]
Митрополит Јосиф протестовао је у Синоду због овог чина и захтевао од патријарха да се проблем у Македонији сторнира. Једна од последица овог протеста била је та да је патријарх одбио да прими викарног епископа по његовом повратку.
На заседању Сабора 1953. године закључено је да се тражи од Савезне комисије за верска питања дозвола за одлазак надлежних архијереја у своје епархије у Македонији. Македонска Влада била је против њиховог доласка.[81]
У разговорима патријарха Викентија и представника Савезне комисије за верска питања и Савеза удружења православног свештенства, половином марта 1954, патријарх је изразио спремност да се проблем расправља на првом Сабору, али је напоменуо да би било пожељно да се прихвати његов викар док се други не изаберу.[82]
Савезни и македонски државни органи припремили су своје кандидате за заседање Сабора у 1954. години: били су то Нестор Поповски и Тома Димовски. О овим свештеницима састављено је у Савезној комисији за верска питања неколико службених бележака с биографским подацима и мноштвом других занимљивих чињеница.
По овим белешкама, за Нестора Поповског се знало следеће:
„Родјен је 1916 године у с. Лазаропољу-дебарски срез, од оца Косте и мајке Масе, православни свестеник, по народности Македонац, дрзављанин ФНРЈ, заврсио ИВ разреда гимназије, ВИ разред богословије и филозофски факултет (није дипломирао), зењен са Милком Томасевом, има троје деце (два мускарца и једно зенско), говори српски, бугарски и прилицно руски. Зиви у Скопљу на ул. Раде Концар бр 10.
Потице из сеоске пецалбарско-циновницке породице, браца су му радила као пецалбари у Сарајеву, а отац му је био уцитељ. Основну сколу је заврсио у родном месту, а гимназију (ИВ разред) у Сарајеву, после цега је хтео да иде у војну академију или да продузи гимназију, но по зељи родитеља и браце иде у богословију. Као богослов био је врло добар и одлицан уценик, иако није имао вољу за овај позив, будуци по природи врло зив, весељак и немиран. У Сарајеву се је друзио са напредним омладинцима, присуствовао је на конференције по сколама и уцествовао у великом страјку богослова против професора и васпитаца у 1933 години. После заврсавања богословије хтео је да иде на факултет, но посто се нису слозили његови родитељи, 1938 године после слузења војног рока постаје свестеник и добија парохију у Вратници-тетовски срез, где остаје све до 1944 г. Његова породица пре рата је била вецином великосрпски располозена, због цега је и Нестор гајио извесне симпатије према тој власти. Из његове породице један је био цак и архимандрит, мислим у Св. Гори. Као богослов није уцествовао у неким политицким организацијама. Био је много друзељубив, зељан веселог друства где се пије и пева, а у селу је уцествовао у организовању разних спортских друстава.
За време окупације налазио се за цело време у Вратници, које је велико-српски располозено. За овај период има једна достава против њега у којој се наводи да је Нестор имао лосе дрзање и да је помагао окупаторску власт заједно са својим братом који је био циновник опстине у истом селу, то да је пропагирао против НОП-а. Ови наводи нису потврдјени и сам Нестор их одбија као клевете и дело мрзње. Нестор износи да је од једног кмета био тузен као великосрбин због цега су хтели да га интернирају у Бугарску. У вези тога звали су га на саслусање 1943 године у Скопље. По свему изгледа да је он гајио извесне симпатије према Бугарима, јер свестеник Никола износи да је 1944 године Нестор са групом сељака из Вратнице посетио Рилски манастир и гроб цара Бориса. Ипак за време окупације се није много компромитовао јер код вецег броја сељака узива ауторитет. Крајем 1944 године долази у Скопље безеци испред Албанаца-балиста, где добија парохију. Ту се повезао са НОП-ом и заједно са осталим свестеницима радио на скупљању материјала за насу војску.
После ослободјења постаје цлан Среског духовног одбора у Скопљу, а 1946 године вецином гласова је изабран за претседника Иницијативног одбора на којој дузности остаје до данас. Касније када је у току 1948 године формирано свестеницко удрузење, изабран је за секретара републицког удрузења и за цлана Савезног удрузења у Београду. Јануара 1953 годи. смењен је са секретарске дузности Удрузења и изабран за потпредседника, али не због неактивности и лосег дрзања, него због одвајања ових двеју функција које су биле сконцентрисане у његовој лицности и претстављали терет за њега. По питању ресења црквеног питања у Македонији 1945 године прихватио је афтокефалистицки став, кога се 1946 одрекао и прихватио став насег дрзавног руководства. Од тада по овом и другим питањима он спроводи апсолутно нас став и линију, мозе се реци боље од других напредних свестеника. Преко њега су спроводјене разне мере за спрецавање црквених манифестација и слабљење верског зивота. По линији удрузења исто тако је доста допринео. Као уцесник на разним конференцијама дрзао је добре и позитивне говоре, радио је на јацању Удрузења у Македонији и активизацији свестенства на линији сарадње са властима и др.,
Последњих неколико месеци, после одстрањења од секретарске дузности Удрузења, запазила се извесна измена у његовом дрзању, јер је то схватио као меру острањења са свих руководецих полозаја у цркви. Из бојазни да не изгуби и место председника, поцео је да трази ослонац код реакционарних попова који би га евентуално заститили. Известан негативан однос је био запазен и у спроводјењу насе линије, а у моменту и извесно иступање по питању односа измедју српске цркве и цркве у Македонији, на совинистицкој линији. Но све је то било као последица те бојазни, те се ускоро поправило. Посматрајуци његову сарадњу са нама, као цовек амбициозан и зељан полозаја и власти, због цега гледа на сваки нацин да угоди насим властима, због цега је увек био готов да спроведе све сто од њега затрази народна власт, макар то исло и на стету цркве, само да би убедио власт да је јако приврзен уз њу и да би се задрзао на полозају. При томе, тј. при спроводјењу директива, цесто не води довољно рацуна да се не би власт компромитовала, те цесто пред свестеницима изјављује да је он по тим питањима разговарао са руководецим органима власти и да тако треба да се спроведе. И поред ових негативних особина које могу да се отстране и које се отстрањују, он је висе привезан уз данасњу власт, него уз цркву, јер тај позив много воли. Из горе изнесених особина да се закљуцити да би он увек радио онако како би власт захтевала.
После ослободјења уписао се на филозофски факултет који треба само да дипломира. Као студент је био један од најбољих. По природи је бистар и врло паметан, интелегентан, доста нацитан, са добрим познавањем данасњице, добар говорник и доста амбициозан. Из тих разлога најцесце је долазио у сукоб са Борисом Станковским, сматрајуци да овај зели да му отме полозај, но сада су им односи много добри, помазу се и саветују по разним питањима. Последњих 2-3 године поцео је прилицно да пије сто се одразило на његово здравље и понасање – постао је нервозан. Поред тога одао се и на љубавне авантуре због цега се, незнајуци да то сакрива као други попови, прилицно компромитовао. Просле године цак је хтео да се разведе са зеном. Но унатраг неколико месеци, па мозда и годину дана, у многоме се поправио-не пије и отргао се од авантура сто је допринело да му се знатно побољса ауторитет меду свестенством и верницима.
Сада, када се поново покренуло питање оформљења цркве у Македонији, Нестор је изјавио да остаје при ранијем обецању да пристаје да буде биран за епископа, обецавајуци да це као такав радити апсолутно по инструкцијама које му буду давале народне власти. Цак, то он поставља као услов свог пристанка – да га народна власт не препуста самом себи, него увек да му даје инструкције за рад и дрзање. Његова зена, која је раније давала отпор да се раздвоје, уз обецање да це се њој и деци обезбедити издрзавање, сада пристаје да се раздвоје. По насем плану Нестор треба да додје за епископа у Скопску епархију.„[83]
Вреди поменути да је у другој и трећој биографији нестало једних квалификација, а дописане су сасвим друге, на пример ова: „Као исправан свестеник и родољуб није био постедјен у току окупације од окупатора и његових помагаца, те је прогањан и муцен„.[84]
И за свештеника Тому Димовског, написане су три верзије биографије. Тако је у првој написано:
„Родјен је у Битољу 1908 године од оца Ристе, озењен, отац двоје деце (кци му је студент И године а син у висим разредима гимназије), Македонац, дрзављанин ФНРЈ, вере истоцно православне заврсио је православну богословију у Битољу, ради као парохијски свестеник у Битољу и зиви на ул. Генерал Апостолски бр. 63.
Потице из доста сиромасне породице из Битоља, која није била пројављена у политицком зивоту. После сврсавања богословије постављен је за пароха у кицевском срезу и дрзао је у својој парохији неколико села. На овом терену остао је све до 1935-36 г. када је преместен на пароха у Битољу, где остаје све до данасњих дана. Бивсе југословенске дрзавне и црквене власти нису на њега гледале са неким симпатијама и сматрале су га за бугарофила посто се истицао као Македонац. Као парох у кицевском срезу, према подацима МНО и других напредних другова, Тома је имао добро дрзање, са народом се обходио много добро, није био неки материјалиста, какви знају бити свестеници и помагао је сељацима у свему, тако да се код њих задрзао у доброј успомени. Јос тада је доста цитао и пројављивао интерес и за ствари из области марксистицке науке. Јос тада је вазио као доста нацитан и културан цовек, религиозан, но не верски фанатик, са демократским погледима на зивот и свет. За време окупације остаје за цело време на парохији у Битољу. Поред друга два свестеника из Битоља, као угледнији свестеник био је и он наименован од владике за епархијског саветника, на којој дузности остаје за цело време. Као такав Тома је био доста постован и увазаван од бугарских црквених власти. У прво време окупације изгледа да је гајио извесне симпатије према Бугарима, које касније знатно слабе. Пред крај окупације поциње да симпатисе НОП и да га помазе. За време окупације мозе се реци да се и поред изнесеног није нароцито компромитовао са бугарским окупаторским властима, какво мисљење имају и другови из Партије и власти.
Од ослободјења до данас и даље се налази на парохији у Битољу. Дрзање према данасњој власти од ослободјења до данас му је добро. Као добар свестеник биран је у руководецим телима свестеницког удрузења и у среском духовном одбору у Битољу. Као цлан истих стао је на правилну линију ресења црквеног питања у Македонији и показао се као врло активан на линији удрузења, мозе се реци да је највецу активност од свих свестеника пројавио и у помагању акције ССРЊ. Ово његово позитивно дрзање провејава кроз његов е проповеди које дрзи у цркви и кроз контакт са верницима. Поред тога 1948 године као добар патриота сарадјује и са нама, те се у досадасњем раду показао као много добар и искрен цовек. Он је јако приврзен уз данасњу власт, због цега је прихватио понуду да буде један од кандидата за епископе у Македонији, зртвујуци и свој брацни зивот. Иако се при томе руководио зељом за боље обезбедјење прихода и зивота, ипак је вазну улогу моменат сто је јако привезан уз нас и увек готов да ради онако како власт захтева и интереси народа. Медју добрим делом свестеника узива прилицан ауторитет, осим код једне групе малог броја свестеника који га мрзе, а нароцито код групе око свестеника Илије Тодоровског и Богатина Атанасовског у Битољу. Ова група свестеника, која одрзава везе са митрополитом Јосифом, па до некле и Василијем Костицем, просле године противу њега је дигла велику галаму, престављајуци га у Београду за неморалног цовека и бугарски располозеног. У патријарсију и појединим епископима било је упуцено висе писама у којима се нападао Тома Димовски. У једном писму Илија Тодоровски казе да би примање Томе за епископа било исто сто и уводјење тројанског коња у српску цркву, те да би он као бугарофил радио на њеном цепању. Под утицајем овога цак је и епископ Василије Костиц говорио против Томе медју епископима као против бугараса. Да не би досло до таквих клеветницких писама против Томе, бице предузете неке благовремене мере на терену, па смо уверени да до тога висе неце доци, посто свестеници (његови непријатељи) свесни су тога да немају друге кандидате. Тацно је да је Тома као и сви свестеници, има слабости по зенској линији, те је цак неколико година зивео и са неком даљом родбином за коју знају само неколико напреднијих свестеника. Од како се поцело рацунати на њега за кандидата за епископа, Тома се је у сваком погледу поправио и пази много висе на своје дрзање. Свестеници који га нападају мозе се реци да нису ниста бољи од њега у сваком погледу. Патријарх и неки епископи немају тако лосе мисљење о Томи, те има изгледа да би пре њега прихватили за кандидата него неког цивила јер верују да це као стари протојереј висе радити за интересе цркве него други.
Тома и његова зена су и до сада када се поново покренуло питање цркве у НР Македонији дали поново пристанак да се разведу како би он могао бити биран за епископа, с том примедбом да се њој обезбеди зивот, а њиховој деци сколовање. Тома обецава да це се по свим питањима у спроводјењу црквене политике апсолутно сарадјивати са народним властима и спроводити у зивот оно сто му се постави, за сто нам је гаранција досадасњи његов рад. Тома цак говори да се не би прихватио ове дузности, када би знао да це народна власт после његовог избора дици руке од њега и препустити га да сам ресава све послове и води политику. Зато прима овај полозај с тим да му народна власт увек даје директиве за рад и дрзање. Као епископ би био добар посто је доста нацитан и културан и зна да се добро постави, а ауторитет који му код неких недостаје створице му се избором за епископа, јер је таква психологија попова-кадице му и они који га мрзе. По насем плану, треба да буде биран за епископа на битољској епархији.„[85]
И у овом случају, вреди поменути да је у другој и трећој биографији нестало једних квалификација и да су дописане сасвим друге, на пример ова: „За време окупације, као угледан и способан свестеник, био је именован од бугарске цркве за епархијског саветника, но и поред тога прота Димовски ради искљуциво на добро народа и цркве, те се није компромитовао сарадњом са окупатором. Напротив, као поборник југословенства залазе се за јединство насих народа, као и за јединство православне цркве у насој земљи.„[86]
Државне власти дознале су од својих људи из врха Српске православне Цркве на разне начине после завршетка Сабора 1954. године шта се све дешавало при избору кандидата за владике за епархије у Македонији од својих људи из врха Српске православне цркве. Тако им је професор Душан Глумац доставио у писаној форми своја сазнања:
„Приликом ресавања о кандидатима за Македонију енергицно су устали против садасњих кандидата сви стари: Дамаскин, Јован, Емилијан зајецарски, Симеун сабацки и Нектарије, док су остали цутали. Василије је само процитао одредбе канона Трулског и допуне Сабора без коментара, док је Патријарх енергицно доказивао да се управо према тим одредбама мозе изврсити избор. Лонгин је вец и раније једини предлагао да се продузе седнице, брак Нестора разведе и он изабере у опстем интересу.
Дамаскин и Јован су предлозили да се уопсте скине са дневног реда избор и попуњавање македонских епархија. Нектарије, опет, да се обецало Марсалу да це се ресити, због тога да се реси, само да Влада узме друге кандидате.
Јован је био саставио предлог ресења са образлозењем с којим се у ствари кида сваки однос са Дрзавом, док је Патријарх био дао други и молио да се не кида свака сарадња. Он је нагласио да треба да се пази ста се ради, јер је могуце да настане сизма у насој цркви посто ове кандидате могу са стране рукополозити, па ста це се онда уцинити. На то су гракнули: каква сизма, нема ни говора о томе. Ми да бирамо Цицу па нека иде тамо, а за друге да одлозимо док се надје други кандидати.
На крају је, ипак, примљен предлог ресењем Патријарха са њиховим додацима: да се нацелно нема ниста против избора епископа за Народну републику Македонију. С обзиром на брацно стање предлозених лица и недостатка струцне богословске спреме кандидати: Нестор Поповски и т.д. никако не могу да се бирају. (То је унето на велико инсистирање групе против воље Патријарха). Свети Архијерејски Сабор одлазе попуњавање упразњених епархија у НР Македонији и ставља у дузност Светом Архијерејском Синоду да ово питање и даље проуци.
Умолити Његову Светост да потрази друге, нове (то су тразили да се подвуце) лицности које би могле доци у обзир за епископски цин у НР Македонији.
Његова Светост да упозна свестенство и народ поменутих епархија о томе.
За време седнице Трајковски је био тразио телефоном Јована, Емилијана зајецарског и Василија да разговара с њима, но они нису изисли. (Рекли да га не познају).
Патријарх је приметио да ни Трајковски нема струцну спрему па како хоце њега да бирају, насто су рекли да је то друго, да је религиозан цовек и т.д. и да хоце да га бирају.„[87]
Патријарх Викентије писао је 29. октобра 1954. Добривоју Радосављевићу, председнику Савезне комисије за верска питања:
„Приликом решавања црквеног питања у НР Македонији досада се увек полазило од избора епископа за епархије у Македонији. Сматрало се да би избором епископа било успостављено јединство Православне цркве у ФНР Југославији. Од стране свештенства и осталих надлежних фактора изјављена је жеља да за епископе могу бити изабрани само они који у су пореклом из Македоније. Свети Архијерејски Сабор није имао ништа против тога, али је невоља била у томе што Македонци нису имали погодне кандидате. Била је незгода и у томе, што се питање Цркве у НР Македонији увек постављало у кратком року пред састанак Светог Архијерејског Сабора, тако да није било довољно времена да се предлози и жеље добро проуче и продискутују.
Свети Архијерејски Сабор у седници својој од 3/16 јула 1954 године под АСБр. 38/зап. 53 донео је ову одлуку:
‘1). Свети Архијерејски сабор са задовољством узима на знање молбу православног свештенства у Н.Р. Македонији у погледу сређивања тамошњих црквених прилика.
2). Исто тако Свети Архијерејски Сабор начелно нема ништа против жеља изражених у претставци православног свештенства у Н/Р. Македонији, да се тамошње црквене прилике среде у границама прописа Устава Српске православне Цркве.
3). Стога умолити Његову Светост Патријарха Српског Господина Викентија да са Светим Архијерејским Синодом и даље дејствује у правцу сређивања црквених прилика у Народној републици Македонији.‘
Извршујући одлуку Светог Архијерејског Сабора, част нам је предложити да се у решавању црквеног питања у НР Македонији пође другим путем.
Свети Архијерејски Сабор у седници својој од 27/14 маја 1952 године под АСБр. 3, 47/зап. 53 донео је ову одлуку:
‘Препоручити Светом Архијерејском Синоду да у епархијама у Н.Р. Македонији покуша преко надлежног Г.Г. Архијереја успоставити редовно црквено стање, т.ј. да се успоставе редовни епархиски црквени судови, као и друга црквена тела и органи а нарочито канонско спомињање надлежних Архијереја. У вези с тим умолити надлежне Г.Г. Архијереје тих епархија да Светом Архијерејском синоду у своје време поднесе извештаје о извршењу ове одлуке.‘
Мишљења смо да би се на основу ове одлуке могло успоставити редовно стање у епархијама НР Македоније и тиме уједно и успоставити јединство Православне Цркве. Сва лица у црквеној управи били би Македонци везани мојом личношћу као Патријарха и као администратора епархија у НР Македонији. Ово би се могло учинити и пре састанка Светог Архијерејског Сабора, коме би се само поднео извештај о извршеној одлуци. Питање избора епископа би се могло проучавати до састанка Светог Архијерејског Сабора а епархиски органи и власти могли функционисати и до доласка епископа. Сасвим је природно да би се при организацији црквене управе узеле у обзир и примениле одредбе Устава Српске православне Цркве по питању службеног језика, печата и назива парохија, црквених општина и манастира.
У жељи да се црквено питање у НР Македонији реши част Нам је доставити ову претставку с молбом да је изволите проучити и евентуално посредовати као што сте то већ учинили у току ове године пред састанак Светог Архијерејског Сабора. У колико би затражили каква објашњења стајаћемо Вам радо на расположењу.„[88]
Радосављевић је патријархово писмо проследио Елисију Поповском, у македонску Комисију за верска питања:
„По налогу друга Добривоја Радосављевица, Претседника Савезне Комисије за верска питања, доставља Вам се претставка Патријарха Српске православне цркве П.бр. 115/54 од 29. октобра 1954 године.„[89]
У архиви нема других докумената о овом проблему.
Македонска Комисија за верске послове писала је 9. јануара 1958. године Савезној комисији за верска питања о кандидатима за епископе у Македонији:
„У вези споразума између Светог Синода Српске православне цркве и претставника Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији, достављамо Вам проширену листу кандидата за избор епископа домородаца за упражњене епархије у НР Македонији. Предложена листа кандидата је усвојена са стране Иницијативног одбора, са којим се је ова Комисија у потпуности сагласила. Наиме, од постојећих свештеничких кадрова ово је, по нашем убеђењу, најбољи избор. Предложени кандидати, поред црквено-верских квалификација оцењени су позитивно и са морално-политичког аспекта. Мишљења смо да би њиховим избором обезбедили правилно руковођење црквеним животом у епархијама, подршку позитивним снагама у епископату, као и лојалну сарадњу са органима власти.
Према незваничним информацијама са којим располажемо, епископ Доситеј незванично је изјавио да одустаје од кандидатуре. Ако је ово тачно ми немамо разлога да инсистирамо на његову кандидатуру, будући да избор било којег од осталих кандидата био би пожељнији. Ипак мишљења смо да би највише одговарао предложени редослед на листи кандидата.
На крају напомињемо да смо, у заједници са претставницима Иницијативног одбора, покушали да приволимо за кандидата и Николу Трајковског, правника из Битоља (познатог по својој религиозности и познавању црквених проблема), међутим наишли смо на колебљивост, те у крајној линији и одбијање (после које ни ми не намеравамо инсистирати).
Предње Вам достављамо ради знања, евентуално и коришћења у контактима са веледостојницима Српске православне цркве. Напомињемо да ће Иницијативни одбор на одговарајући начин доставити исту листу кандидата и Патријаршији.
Прилог: 4 биографске податке и изјаве
Протојереј Нестор Поповски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
Рођен је 20-В-1916 год. у с. Лазаропољу, срез Тетовски, по народности Македонац, држављанин ФНРЈ, завршио је гимназију и ВИ разреда богословије у Сарајеву и апсолвирао на Филозофском факултету, жењен-отац троје одрасле деце, сада на дужности Архијерејског заменика Скопске епархије са седиштем у Скопљу, до сада није осуђиван и кажњаван.
Потиче из религиозне печалбарске-чиновничке сеоске породице-отац му је био учитељ а браћа печалбари у Сарајеву. Његов деда, а при њега и други из породице, су му били свештеници, а један је чак био и архимандрит у манастиру Хиландару у Св. Гори. Као гимназиста и богослов је био солидан ученик, те је хтео да иде на теолошки факултет, но је место тога после одслужења кадровског рока, 1938 године од Скопског Митрополита Јосифа рукоположен за свештеника и постављен на парохију у Вратници код Тетова. На овој парохији остаје све до 1944 године, када прогоњен од балиста бежи у Скопље где остаје до данашњих дана. За време окупације је имао добро држање, није био повезан са окупатором него је симпатизирао НОП, а после доласка у Скопље га и помагао.
После ослобођења исто тако има добро држање према Н.Властима. Од 1946 год па до пре две године, када је заведена црквена управа по епархијама, заузимао је положај председника Ин. Одбора и као такав за цело време водио правилну политику у погледу решења црквеног питања у Македонији, спроводећи у потпуности политику Н. Власти. Скоро сав терет око разрешења овог питања може се рећи да је за читаво време вукао он на својим леђима. Са успостављањем црквене управе по епархијама, он је изабран за Архијерејског заменика у Скопској епархији, на којој је дужности исто тако дао добре резултате. Поред тога он је до скора био и у највишим форумима сталешког удружења како у Београду тако и у Македонији, показујући и на овом послу видне резултате. Преко учешћа на разним конференцијама у земљи, он је иступао као велики поборник братства и јединства међу нашим народима.
Жељан науке, Нестор се после ослобођења уписао на Филозофски факултет, на коме је апсолвирао и остаје му да положи још два испита. Као студент је био један од најбољих између свештеника који су студирали. По природи је бистар и врло паметан, интелегентан и доста начитан, са добрим познавањима нашег друштвеног уређења, добар говорник и доста амбициозан. Воли да власт има најбоље мишљење о њему, због чега је а и због других појава нетрпеливости у Ин. Одбору долазио у сукоб и са неким лојалним свештеницима из овог одбора и по некад се ослањао на неке непожељне елементе.
Као човек је имао и извесне своје слабости, које није знао да сакрива пред свештеницима, а које су извесни његови непријатељи – нарочито од када је истакнут за кандидата за епископа – користили као материјал код српских епископа да спрече његов избор, поред осталог приказујући га као гробара цркве. Најчешћа слабост му је била по линији жена, па се у задње време и у том правцу корегирао. Може се рећи да је и поред тога свештенство у великом броју расположено за његов избор за епископа, јер је својим досадашњим руковођењем са црквом и правилном политиком стекао доста велике симпатије.
Преко чешћих контакта са епископима СПЦ у задње време, и преко учешћа у дочеку разних црквених делегација суседних земаља као и у делегацији која је из наше земље ишла у посету другим црквама, у епископату СПЦ је необично промењено мишљење за Нестора у позитивном смислу, те се рачуна да ће он на Сабору проћи без нарочитих тешкоћа. На епископе поред осталог позитивно су деловали његови иступи на линији братства и јединства наших народа и очувања јединства СПЦ. Мишљење епископата о Нестору најбоље показује случај што је децембра 1957 г на предлог неких епископа добио од Патријарха протојерејски чин.
Досадашње држање и позитиван рад Нестора су добра гаранција да ће он и као епископ стајати апсолутно на линији сарадње са Н. Властима, а што је он више наврата истицао у својим изјавама, како раније тако и сада приликом последњих разговора децембра месеца са кандидатима за епископе у Комисији за верска питања.
Протојереј Тома Ристов Димовски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
Рођен је 28-ВИ-1908 год у Битољу, по народности Македонац, држав-љанин ФНРЈ, завршио је богословију у Битољу, жењен-отац двоје одрасле деце, сада на дужности архијерејског заменика охридско-битољске епархије са седиштем у Битољу, до сада није осуђиван и кажњаван.
Потиче из доста религиозне и сиромашне породице из Битоља, која није била пројављена у политичком животу. По завршетку гимназије, ступио је у битољску богословију који је завршио 1930 године са солидним успехом, те је у току 1931 године од тадашњег битољског епископа Јосифа рукоположен за свештеника и постављен на беличкој парохији код Кичева. Због доброг опхођења, народ овог краја га је задржао у необично лепој успомени. 1934 године премештен је на парохију у село Српци код Битоља, где остаје до 1939 год, а тада је од епископа Платона постављен за вероучитеља и архијерејског намесника у Битољу, на којој дужности остаје до 1941 год. У овом периоду је добио протојерејски чин. За време служења на парохијама у Битољском и Кичевском срезу, дружио са напредним људима, читао напредну литературу и сарађивао са истима. Још тада је важио као врло начитан, културан и педантан човек у служби.
За време окупације остаје за цело време на парохији у Битољу и као угледан свештеник од бугарског владике је наименован за епархиског саветника. Међутим, за сво време окупације он је остао добар Македонац, није сарађивао са окупатором него је симпатизирао НОП а при крају и активно помагао.
Од ослобођења до данас и даље се налази на парохији у Битољу, а поред тога учествује у разним црквеним органима као и одборима сталешког удружења доприносећи много својим позитивним и конструктивним радом. Од ослобођења до данас, има врло позитивно и лојално држање према нашим Народним властима, што је поред осталог дошло до изражаја и у његовим патриотским проповедима као и у позитивном васпитавању његове деце. Због својих добрих особина код већине свештеника ужива доста велики ауторитет, због чега је пре две године, приликом успостављања црквене управе по епархијама, изабран за архијерејског заменика охридско-битољске епархије са седиштем у Битољу.
И ако је ранијих година као човек имао извесне слабости, највише по линији жена, он је задњих година врло повучен и нема никаквих аргумената да би му се по овом питању било шта пребацило. Међутим поједини непријатељски елементи из Битоља (као свештеник Илија Тодоровски и др.) ову ранију слабост, а још више његову сарадњу са Н.властима, настоје искористити на тај начин, да га путем различитих веза са појединим епископима СПЦ, компромитују између осталог и као‘бугараша‘, и ако можемо сасвим сигурно тврдити да нема ничег великобугарског код њега. Захваљујући оваквим клеветама, код појединих епископа створена је сасвим погрешна престава о Томи, међутим, контакти које он у задње време имао са појединим епископима СПЦ, како смо обавештени, допринели су да је у многоме измењено мишљење код епископа јер су увидели да му немају чиме замерити кад је у питању јединство српске православне цркве, као и јединство и општи интерес наше заједнице.
На крају истичемо да су његов досадашњи рад, држање и сарадња уопште, као и изјаве које и овом приликом пред нама дао, довољна гаранција да ће и као епископ продужити у сваком смислу сарадњу са Н.властима, а црквени живот водити у обостраном интересу цркве и државе.
Владимир Зафиров Поповски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
Рођен је 12-ИИ-1917 год у с. Годивју, Охридски срез, по народности Македонац, држављанин ФНРЈ, завршио је В разреда богословије у Битољу и Призрену и ВИ у Софији, има оверено ВИ семестара са положеним испитима на Теолошком факултету у Софији, жењен-отац 4 деце, сада по занимању наставник осмолетке у Охриду, војну обавезу је испунио, до сада није кажњаван и осуђиван.
Потиче из средње имућне сеоске свештеничке породице. Његов отац /покојни/ је био свештеник у родном месту, а поред њега, у породици је било и других свештеника. Његова породица од увек се држала добро, а за време окупације необично помагала НОП. После ослобођења, Владимир и његова браћа продужили су са добрим држањем према нашој Н. Власти и већина од њих су на државним службама, а неки и чланови СКЈ.
Владимир је завршио ИВ разреда богословије у Битољу, В разред у Призрену, а ВИ са матуром у Софији, будући да га је окупација затекла са незавршеном богословијом. За време окупације у Софији је студирао на Теолошком факултету, на коме је заверио ВИ семестара и положио све испите. За ово време није се истакао као синпатизер бугарске окупаторске власти, него се држао као добар Македонац и Југословен, долазио због тога у сукоб са бугарским студентима и гајио симпатије према НОП-у.
После ослобођења, све до 1949 год иако је био наставник у осмолетки, а извесно време и директор фискултурне школе у Скопљу, Владимир је остао прилично религиозен и привезан уз цркву, каквим се истицао и за време школовања у богословији. У току 1949 год, по његовој жељи примљен је у редове СКЈ, а на бази изјаве да је расчистио са религиозним схватањима. Међутим, он је и даље остао прилично религиозан и чак се носио мишљу да постане свештеник, а нарочито после смрти свога оца пре 3-4 године. Пред 2-3 године искључен је из редова СКЈ и острањен са директорског положаја због извесних недостатака и пропуста у материјалном финансовом пословању у школи. Од тада је прешао за наставника једне осмолетке у Охриду, где се и сада налази. Међутим, свештенство и верујући нису упознати са тим да је Владимир био члан СКЈ, тако да га сви знају као религиозног, поштеног и национално исправног човека. Међу свештенством у Македонији због горњих особина и због тога што није са никим дошао у сукоб, пошто до слада није био на свештеничкој служби, ужива велики ауторитет и био би добро примљен ако би га Сабор изабрао за епископа. Као поштеног и религозног човека га познају и неки епископи, као: Василије Кости?, који му је био васпитач и професор у Битољу, а нарочито Доситеј Стојкови?, са којим је у богословији у Битољу био врло близак.
Као епископ, Владимир би у потпуности стајао на линији сарадње са нашом Влашћу и преко њега би могла да се спроводи наша политика у епископату. Поред осталог то се показало и при разговорима који су њима концем 1957 год. вођени у комисији за верска питања и Иницијативном одбору. Дајући сагласност да буде стављен на листи кандидата за епископе домородце, Владимир је истакао да је свестан важности питања које се пред њим поставило, и да је готов-жртвујући досадашњи начин живота као и одричући се породичног стања-да и овим путем послужи интересима наше заједнице, уједно и сређивању црквеног питања у Македонији, односно у Југославији. Овом приликом он је изјавио да ће, у колико буде изабран за епископа, рачунати на пуну сарадњу преставника органа Власти, а са своје стране да ће све важније ствари предузимати са знањем и сагласношчу Н. Власти.
Свештеник Спиро Димков Поповски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
Рођен је 8-ВИИ-1899 год у с. Кривогаштанима код Прилепа, срез Битољски, по народности Македонац, држављанин ФНРЈ, завршио гимназију са пола матуром у Крушеву и богословију у Битољу, жењен, отац 3 одрасле деце, сада је на парохији у једном месту, до сада није осуђиван и кажњаван.
Спиро потиче из средно имућне сеоске породице, у којој је било и пре њега свештеника. Његов деда Коста, као свештеник је убијен од бугарског окупатора 1915 год. Богословију је похађао у Битољу као жењен човек и то у првој генерацији. Маја месеца 1924 год. рукоположен је за ђакона, а марта 1925 год. за свештеника у цркви Св. Димитрија у Битољу од тадашњег битољског епископа Јосифа Цвијовића. До 1930 год налазио се на парохији у с. Бучину у околини Битоља, а од тада је прешао у своје родно место Кривогаштане, где се задржао све до данас.
Пре рата, Спиро је сматран за Србина, пошто је у његовом селу, које је било подељено на две партије – српска и бугарска, припадао српској. За време окупације, из страха пред бугарским окупатором, за извесно време се склони у Битољу, но ускоро се враћа поново у своје село и наставља са парохиском службом. Према Бугарима није гајио никакве симпатие него је пред крај окупације помагао и симпатизирао НОП.
После ослобођења, Спиро се држи за цело време много добро према нашим Н.Властима и укључује у рад масовних организација на терену. Због овакве активности извесно време је био на положају председника среског НОФ-а. Поред тога, биран је и у руководеће органе цркве у Македонији и сталешког удружења. Његово позитивно и лојално држање према нашим властима, допринело је и правилном васпитању његове деце, од којих су неки чланови СКЈ.
Као свештеник и човек, ужива доста велики ауторитет и симпатију међу свештенством у Македонији, и међу верницима свога краја, тако да би евентуалан његов избор за епископа био добро дочекан од свештеника. Важи као добар и поштен грађанин и свештеник, исправан у националном погледу и као добар симпатизер нашег друштвеног уређења. Ове његове особине, као и позитивно и лојално држање од слобођења до данас су гаранција да би као епископ био апсолутно по линији сарадње са Народним Властима. То је и сам истицао у ранијим контактима са њим, као и на званичним разговорима који су концем децембра обављени у комисији за верска питања у Ин.Одбору. Рекао је да је свестан значаја жртви која се од њега тражи у интересу заједнице и цркве и да ће ако буде изабран за епископа продужити да ради у интересу своје заједнице, народа и цркве, тражећи увек помоћ Народних власти.„[90]
НАПОМЕНЕ:
- Историјски архив Комунистичке партије Југославије, ИИИ, Београд, 1950, стр. 240.
- Исто, ИИ, стр. 421.
- Сима Марковић, Национално питање у светлости марксизма, Београд, 1923, стр. 123.
- Историјски архив Комунистичке партије Југославије, ИИ, стр. 63.
- Исто, стр. 399.
- Зборник докумената и података о народно-ослободилачком рату југословенских народа, ВИ/1, стр. 15.
- Исто, ВИИ/3, стр. 91.
- „Великосрпскиот хегемонизам на високиот клер на СПЦ бил составен дел на хегемонизмот уште во историското минато.“ писао је Славко Димевски – Славко Димевски, Историја на Македонската православна црква, Скопје, 1989, стр. 1031 (у даљем тексту: С. Димевски, н. д,); Витомир Унковиц, Вјерске заједнице у увјетима настанка и развоја нове Југославије 1941-1971, докторска дизертација, Правни факултет у Београду, 1986, стр. 79.
- Те податке видети у – С. Димевски, н. д, стр. 989.
- Нестор Поповски, „Вељо Манчевски, протојереј“, Удружење православног свештенства Југославије 1889-1969, Београд, 1969, стр. 195-198 (У даљем тексту: Н. Поповски, н. д,); С. Димевски, н. д, стр. 1010.
- У распису који је потписао верски референт Манчевски, поред осталог писало је и: „Македонското православано свештенство треба да се одфрли управата на окупаторските представници од другите цркви да се самоуправува, откако својата општествена и црковна дејност ја усмери кон популаризирањето на НОБ во Македонија“. Н. Поповски, н. д, стр. 196. По распису је јасно да су скоро сви свештеници у тим крајевима, до априла 1941. припадници јерархије Српске православне цркве, признавали Бугарску православну цркву и служили у њој.
- Антим Поповски био је у ствари Антоније Поповић, свештеник Српске православне цркве у парохији слатинској, у Протопрезвитерату охридском, Епархије охридско-битољске. И остали свештеници имали су до тада другачија презимена, на „-ић“.
Парохије су добили Антим Поповски, Томо Поповски, Кирил Стојановски, Зафир Јовановски, Ристо Ристовски, Ристо Тасевски, Ламбе Поповски, Матеј (непознатог презимена) и Сиљан Ристевски – С. Димевски, н. д, стр. 1011-1013. - Ђоко Слијепчевић, Македонско црквено питање, Минхен, 1960, стр. 45 (у даљем тексту: Ђ.Слијепчевић, Македонско…,).
- Нестор Поповски, „Удружење православног свештенства Македоније“, Удружење православног свештенства Југославије 1889-1969, Београд, 1969, стр. 118; О тим закључцима нема помена у званичној историји – С. Димевски, н. д, стр. 1011-1013.
- С. Димевски, н. д, стр. 999-1003.
- На првом заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Македоније били су партизани-свештеници Вељо Манчевски и Кирил Стојановски – С. Димевски, н. д, стр. 1026-1027. За члана ове скупштине кооптиран је ђакон Методи Гогов. Ђакон Методије Гоговић, до рата 1941. радио радио као вероучитељ у Ужицу. Од априла 1941. године живео у Скопљу – Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, ИИИ, Београд, 1991, стр. 169 (у даљем тексту: Ђ. Слијепчевић, Историја…,).
- После протеривања администратора архимандрита Стефана из Скопља, власти из Софије јавиле су посредством Радио Софије да су за његове заменике постављени Методи Гогов и Кирил Стојанов – Радмила Радиц, Вером против вере, Београд, 1996, стр. 237 (у даљем тексту: Р. Радић, н. д,).
- С. Димевски, н. д, стр. 1027. Вредно је помена да Димевски није знао право име и презиме свештеника – Шаће!
- С. Димевски, н. д, стр. 1027.
- О томе су Синод обавестили телеграмом – АСин, Македонска православна црква 1945-1960, нерегистровано.
- С. Димевски, н. д, стр. 1030.
- Гласник Српске Православне Цркве, 10/1946, стр. 92.
- АСин, МПЦ 1945-1960, нерегистровано. Ђ. Слијепчевић тврди да су ова тројица пре рата имала другачија презимена – Ђ. Слијепчевић, Историја…, ИИИ, стр. 169.
- Гласник Српске Православне Цркве, 10/1946, стр. 92.
- Исто, 10-12/ 1944, стр. 77-80.
- Р. Радић, н. д, стр. 238.
- АСин, МПЦ 1945-1960, нерегистровано. Писмо је читано на седницама Синода – АСин, Записници, 1945, Син. бр. 59/45.
- Гласник Српске Православне Цркве, 10/1945, стр. 92-93.
- АСин, Записници, бр. 401/зап. 137 од 19. марта 1945. Дозволе за путовање одбило је Министарство унутрашњих послова, потписао министар Владимир Зечевић. Решење бр. 173/а од 17. марта 1945. – АСин, „МПЦ 1943-1950“, нерегистровано.
- Ђ. Слијепчевић, Маледонско…, стр. 33.
- Писмо Иницијативног одбора Јосипу Брозу – АЈ, 50, 128-63.
- А Син, Син. бр. 1060/зап. 237 од 14. марта 1947.
- С. Димевски, н. д, 1033-1034.
- Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом, Чикаго, 1988, стр. 10 (у даљем тексту: Ж. Стефановић, н. д,).
- Р. Радић, н. д, стр. 203.
- Исто.
- Службена белешка о посети Милоја Дилпарића патријарху Гаврилу 2. марта 1950. године – АЈ, 144, 3-61.
- Р. Радић, н. д, стр. 244.
- Писмо Иницијативног одбора, Пов. бр. 19 од 7. августа 1950, Савезу удружења православног свештенства – АЈ, 144, 3-63.
- Писмо Иницијативног одбора, бр. 35 од 12. априла 1951, Државној комисији за верска питања – АЈ, 144, 4-84.
- Белешка са састанка у Државној комисији за верска питања одржаног почетком 1952. године – АЈ, 144, 5-91.
- Белешка Милоја Дилпарића, од 10. септембра 1953. године – АЈ, 144, 8-132.
- Писмо македонске Комисије за верске послове Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 8-131.
- Елаборат „Проблеми цркве у НР Македонији“- АЈ, 144, 10-179.
- Писмо Иницијативног одбора, бр. 2143 од 22. децембра 1954, патријарху Викентију – АЈ, 144, 9-162.
- Белешка Милоја Дилпарића о разговору с патријархом Викентијем, од 11. јануара 1955. године – АЈ, 144, 14-212.
- Белешка о разговорима од 11. јануара 1955. године – АЈ, 144, 14-215.
- Белешка Милоја Дилпарића о телефонском разговору с патријархом Викентијем, од 13. јануара 1955. године – АЈ, 144, 14-195 ; Исто – АЈ, 144, 14-203.
- Записник са седнице Савезне комисије за верска питања одржане 11. марта 1955. године – АЈ, 144, 14-202.
- Писмо патријарха Викентија, бр. 117 од 17. маја 1955, Синоду – АЈ, 144, 14-215.
- Писмо патријарха Викентија, П.Бр. 146/55 од 22. септембра 1955, Добривоју Радосављевићу – АЈ, 144, 9-162; Препис: АЈ, 144, 14-213
- Писмо македонске Комисије за верске послове, бр. 4201 од 21. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 13-201; Исто – 144, 14-215.
- Информација уз писмо македонске Комисије за верске послове, бр. 4201 од 21. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 13-201; Исто, 144, 14-215.
- Записник са седнице Савезне комисије за верска питања од 6. октобра 1955. године – АЈ, 144, 12-199.
- Писмо македонске Комисије за верске послове, Пов. бр. 190 од 8. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 12-199.
- Ово није тачно. Владика Николај је био у Епархији жичкој, а у Злетовско-струмичкој Викентије, у то време (1955), патријарх српски!
- „Информација о посети Верској комисији НРМ од службеника америчке амбасаде Палмера“ уз писмо македонске Комисије за верске послове, Пов. бр. 190 од 8. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 12-199; На крају белешке написано је: „За Палмера се имају следећи податци: рођен је 1923 год. у САД, завршио је правни факултет и дошао је у нашу земљу за другог секретара амбасаде пре годину дана. Пре тога једну годину је учио српски језик којег доста добро влада. У свом раду највише се бави питањем НР Македоније, а поред тога Пиринском и Егејском Македонијом.“
- „Забелеска о разговору са Патријархом Викентијем на дан 20. ИИИ. 1956 г. од 17-18.30 цасова у Патријарховој вили“ – АЈ, 144, 19-236.
- Елаборат „Информација о православној цркви у Македонији“ – АЈ, 144, 19-234.
- Елаборат „О македонској цркви“ – АЈ, 144, 23-269.
- Текст Милоја Дилпарића „Нека питања која треба ресити у вези доласка грцке црквене делегације у насу земљу“ – АЈ, 144, 19-246.
- Извештај „Престој грчке црквене делегације и српског Патријарха Викентија са пратњом у Скопљу“, од 2. октобра 1956. године – АЈ, 144, 19-246.
- Службена белешка „Информација о православној цркви“ – АЈ, 144, 19-246.
- Елаборат „Развој црквеног питања православне цркве у НРМ од ослободјења до данас (са прилозима)“ од 14. марта 1957. године – АЈ, 144, 23-264.
- Писмо Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији, бр. 476 од 8. априла 1957, патријарху Викентију – АЈ, 144, 23-269.
- Концепт Васкршње посланице, писан латиницом, писаћом машином, с исправкама и допунама – АЈ, 144, 23-269.
- Посланица патријарха Викентија – АЈ, 144, 23-270.
- Писмо архимандрита Методија, свештенослужитеља Бугарске православне цркве из Софије, од 30. септембра 1957, оцу Лазару – АЈ, 144, 23-269.
- Пропратни текст уз писмо архимандрита Методија, свештенослужитеља Бугарске православне цркве из Софије, од 30. септембра 1957, оцу Лазару – АЈ, 144, 23-269.
- Писмо македонске Комисије за верске послове, Пов. бр. 63 од 13. децембра 1957. године, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 20-256.
- „Информација о Српској православној цркви“ – АЈ, 144, 14-213.
- Елаборат „Црквено питање у Македонији после одлуке Сабора СПЦ од јуна 1958 године“ – АЈ, 144, 23-277.
- Извештај управе Савеза удружења православног свештенства о посети Скопљу – АЈ, 144, 3-59.
- Писмо председника Државне комисије за верска питања, Пов. бр. 26 од 28. јула 1951, Генералном секретару македонске Владе – АЈ, 144, 3-82.
- Белешка о разговорима у Патријаршији – АЈ, 144, 5-88; Видети и: Предраг Пузовић, Раскол у Српској православној цркви. Македонски црквено питање, Београд, 1997, стр. 35-36 (у наставку: П. Пузовић, н. д,).
- П. Пузовић, н. д, стр. 36-37.
- Белешка о посети – АЈ, 144, 5-90.
- Р. Радић, н. д, стр. 247.
- Копија тог писма – АЈ, 144, 5-103.
- Извештај о путовању епископа Доситеја – АЈ, 144, 5-90.
- Службена белешка о Сабору 1953. године – АЈ, 144, 10-179.
- Службена белешка о Сабору 1953. године – АЈ, 144, 10-179.
- Прва биографија Нестора Поповског написана је 28. априла 1954. у Скопљу и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
- Друга биографија Нестора Поповског написана је нешто касније у Београду и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
- Биографија Томе Димовског написана је 28. априла 1954. у Скопљу и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
- Друга биографија Томе Димовског написана је нешто касније у Београду и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
- Писмо професора Душана Глумца Савезној комисији за верска питања о Сабору 1954. године – АЈ, 144, 3-66.
- Писмо патријарха Викентија, П.Бр. 115/54 од 29. октобра 1954, Добривоју Радосављевићу – АЈ, 144, 9-162.
- Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 375 од 30. октобра 1954, македонској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 9-162.
- Писмо македонске Комисије за верске послове, Стр. пов. бр. 0209-2 од 9. јануара 1958. године, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 23-277.
