НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

 

МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
 
Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне цркве 1946-1958. године – Време патријарха Гаврила (1946-1950) и Викентија (1950-1958), Београд-Книн, 2000-2002, стр. 1306-1393.
 
Припремање „Македонске православне цркве“
 
Комунистичко поимање македонске нације имало је своје изворе у ставовима балканских социјалдемократа и социјалиста. У органу српских социјалдемократа, Радничке новине, у тексту „Коме ће припасти Македонија„, писало је о македонском становништву: „Једино исправно гледиште на коме ми социјал-демократи можемо стати то је: слобода а не угњетавање, равноправност а не потчињеност свих нација. А то се може постићи не завојевањем Македоније од стране Бугарске, Србије и Грчке и не деобом међу њима, већ пуном слободом македонског становништва да се националитетно конституише и да као равноправан члан уђе у Балканску федерацију.„[1]
После Првог светског рата створена је Балканска комунистичка федерација као централни орган координације балканских комунистичких партија. Ова федерација била је део Комунистичке интернационале. Коминтерна је 1924. обзнанила декларацију „Резолуција о националном питању у Југославији“. У тачки 7. писало је, поред осталог, и ово: „Општа парола на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора се изразити у форми издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварањем од њих независних република.„[2]
Неколико година после те резолуције, став Комунистичке партије Југославије према македонском националном питању није био јасан. Сима Марковић, један од руководилаца Партије, у књизи Национално питање у светлости марксизма, писао је, да је миром у Букурешту 1913. године, којим је завршен Први балкански рат, Македонија подељена на три дела, српски, бугарски и грчки. Марковић је решење македонског националног питања видео у стварању самосталне „аутономне Македоније у границама које би се одредиле плебисцитом.„[3]
Комунистичка партија Југославије је октобра 1928, на свом Четвртом конгресу закључила у резолуцији да свестрано помаже борбу за независну и уједињену Македонију.[4]
Комунистичка партија Југославије од 1935. године није била за растурање Краљевине Југославије. У „Резолуцији ЦК КПЈ о тактици и раду партије„, састављеној на саветовању у Москви, писало је да „КПЈ иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије, јер хоће да то преуређење државе постигне мирним путем, на основу националне равноправности.„[5]
Бугарска је априла 1941, у склопу планова чланица Тројног пакта напала Краљевину Југославију. Због тога, и других ствари, окупирала је знатне делове Југославије. У тим временима, Бугарска комунистичка партија намеравала је да себи потчини Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Македонију. На његовом челу био је Методиј Шаторов – Шарло, који се осећао Бугарином. Он је отказао послушност Централном комитету Комунистичке партије Југославије. Шаторов је окупацију Јужне и Старе Србије видео као ослобођење Македоније од „српског угњетавања“. Ово је био разлог сукоба између две комунистичке Партије, југословенске и бугарске. Југословенска је одлучно била за то да стање мора остати какво је било пре рата. Стога се Јосип Броз, генерални секретар, обраћао за објашњења Коминтерни. Коминтерна је августа 1941. године писала да Македонија треба да буде део Југославије из практичних и целисходних разлога.[6] После овога писма, Бугарској комунистичкој партији остало је само да се томе повинује.
Комунистичка партија Југославије је, на скупштини Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаној 26-29. новембра 1943. године у Јајцу, остала при свом ставу да су Македонци посебна нација. На тим основама признавало се право Македонцима на државу. Македонски комунисти су у овоме видели прилику остварења „пуних националних, културних и политичких права и слобода и националне индивидуалности„. У склопу реализације одлука скупштине у Јајцу, створено је Антифашистичко веће народног ослобођења Македоније (АСНОМ). Овај орган је 14. марта 1944. обзнанио да „у новој државној заједници, која је створена на другој скупштини АВНОЈ-а, македонски народ је добио националну слободу и равноправност.„[7]
При решавању македонског националног питања, наметало се и решавање проблема националне Цркве. То је практично значило одвајање дела Српске православне цркве и проглашавање нове црквене организације на том простору под именом „Македонска православна црква.“[8]
У годинама бугарске окупације Јужне и Старе Србије није било никаквих прилика да се размишља о новој црквеној организацији из простог разлога што је ту темељно радила Бугарска православна црква. Бугарске војне и цивилне власти протерале су већ првих месеци окупације из Митрополије скопске најмање 45 мирских свештенослужитеља и 11 монаха Српске православне цркве, а дозволиле останак онима који су их признали и прихватили организацију Бугарске православне цркве.[9]
После капитулације Италије 9. септембра 1943. партизански покрет јачао је у сваком погледу. Од тада поједини православни свештеници почињу да прилазе партизанским јединицама. Партизанско руководство створило је при Антифашистичком већу народног ослобођења Југославије Верски одсек и препоручило да свака покрајина треба да има своје Верско повереништво. Главни штаб за Македонију је 15. октобра 1943. поставио партизана, свештеника Вељу Манчевског, за верског референта.[10]
Главни штаб Македоније и Верско повереништво припремили су и организовали састанак свештеника.[11] Он је одржан у селу Издеглија код Охрида. Присуствовало му је „11 до 13 свештеници„. Најважнија одлука скупа била је формирање првог архијерејског намесништва на територији коју су контролисали партизани. За првог намесника постављен је Антим Поповски.[12]
Само то постављење нема никакве црквено-канонску, него политичку основу, и представља кршење бројних правила и закона о устројству и раду једне хришћанске Цркве.[13] То је био први корак у стварању нове црквене организације под покровитељством комуниста.
На састанку у Издеглији исказане су и жеље да се створи нова православна црквена организација којој би основа била некадашња Охридска архиепископија. Истом приликом закључено је да се црквени обреди морају служити на македонском језику и да будући епископи морају бити Македонци.[14]
Историчари Македонске православне цркве закључили су да „ова одлука представља у суштини почетак решавања македонског црквеног питања на македонској основи и почетак краја вековне борбе македонског народа да добије своју македонску цркву.
Рад првог архијерејског намесника прекинула је немачка војна офанзива. Партизани су изгубили и оно мало територија које су контролисали. Немци су почетком децембра 1943. године ухапсили свештеника Антима Поповског. Остали свештеници распршили су се на разне стране. Највише их је остало с партизанима. Албанска православна црква добила је тада право да створи своју црквену организацију у областима које су биле под немачком контролом, све до границе с бугарском зоном.[15]
Скупштина Антифашистичког већа народног ослобођења Македоније одржана је на Илиндан 2. августа 1944. у манастиру Свети Прохор Пчињски. Овим скупом је почело конституисање нове државне заједнице у Југославији. Тако су прве комунистичке скупштине, АВНОЈ и АСНОМ, практично оствариле македонску државу. Међутим, тај план је остварен само на оној територији коју је Србија ослободила од Турака у Балканском рату 1912. године. По плану о стварању македонске државе било је предвиђено установљење самосталне македонске православне цркве. Стога су комунисти на својим скуповима обавезно имали и понеког свештеника.[16]
Међу бројним одлукама скупштине Антифашистичког већа народног ослобођења Македоније посебно место има она о помоћи „чиновницима и свештеницима скопско-велешке митрополије„. Та црквена област била је Митрополија скопљанска, а за време бугарске окупације Скопско-велешка митрополија. Само називање митрополије бугарским именом значи да су југословенски комунисти признавали постојеће стање и да су прихватали организацију Бугарске православне цркве а негирали Српску православну цркву.
Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. године па је тако нестало и њене окупационе власти на територији Краљевине Југославије. После тога, формално је, мада не и фактично, нестало и организације Бугарске православне цркве са те територије.[17] Тада је почело да се успоставља и организује нова црквена организација у правом смислу. Почело је октобра 1944. у селу Врановци код Велеса када су чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију окупили неколико свештеника партизана. Тај скуп петорице свештеника (Методиј Гогов, Веља Манчевски, Панде Попоски, Спира Дамевски и Иван Гелев – поп Шаћо), прогласили су за Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији. Одбор је проглашавао стварање „духовних одбора“ које су чинила по три свештеника, уместо некадашњих архијерејских намесништава.[18]
После уласка партизанских јединица у Скопље 13. новембра 1944. и успостављања комунистичке власти, и Иницијативни одбор дошао је у овај град. Истога дана отворио је објекте Митрополије скопљанске Српске православне Цркве.[19]
Први македонски црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године.[20] Говорили су свештеник Кирил Стојанов, теолог Левко Арсов и други. Основа за организовање овог сабора била је намера да се прогласи обнављање некадашње Охридске архиепископије у новој форми и с новим именом. Резолуцијом је одлучено:
1. Да се обнови Охридската архиепископија како Македонска самостална православна црква, која нема да бидне потчинета на која и да било помесна национална православна црква; 2. Црквата да има свои народни епископи и народно свештенство, за да се запазат карактерните особености на македонскиот народ и тој да биде поблизок до својата родна црква; 3. Првиот македонски архијереј да ја носи титулатаохридски архиепископ, а православната црква во МакедонијаСв. Климентова охридска архиепископија.
На крају сабора одлучено је да се формира једна делегација „која ће посетити све сестринске православне цркве и изнети оправданост својих захтева.[21]
Резолуција је имала још једну значајну одлуку. Наиме, у тачки 7. писало је: „Доколку биде создадена општојугословенска патријаршија, Македонска православна црква да влезе во нејезинот состав саедно со другите цркви во Демократска Федеративна Југославија.„[22]
Текст Резолуције је, посредством Председништва Македоније, послат Синоду Српске православне цркве. Писмо су потписали свештеници Методи Гогов, Никола Апостолов и Кирил Стојанов.[23]
Нова власт пожуривала је акцију па је у Скопљу већ 8. марта 1945. Иницијативни одбор написао и послао писмо Синоду у Београд. Одбор је желео „да се што скорије прогласи Македонска православна црква и успостави Охридска архиепископија.[24]
У међувремену, Синод је тражио 31. октобра 1944. од протераних и избеглих архијереја и свештеника из Јужне Србије да се врате у некадашње епархије, односно парохије.[25]
Власти су то спречавале и тако, на неки начин, подржавале нову црквену организацију. Митрополит скопљански Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије нису добили дозволу за путовање од надлежних власти у Београду. Нешто касније, уместо у своју епархију, митрополит Јосиф је отишао у Москву. Има индиција да је тамо на њега вршен снажан притисак да Српска православна црква призна нову цркву у Македонији. Постоје и назнаке да је иза тога стајала Руска православна црква, која је тако спроводила политичке интересе совјетске власти.[26]
Синод је 3. јануара 1945, уместо уобичајених честитки за Божић, из Скопља добио писмо од Иницијативног одбора. Писмо су потписали Гогов, Апостолов и Стојанов као „представници православне цркве у Македонији“.[27]
Митрополит Јосиф одговорио је, као надлежни архијереј, 9. јануара писмом. Он им је замерио што су себе поставили на „пиједастал самосталне и равноправне стране према Светом Архијерејском Синоду“ и саветовао да „о своме ставу размисле још једном и са више мирноће, такта и црквеноправног становиштва„.
Како је Иницијативни одбор 8. марта телеграмом обавестио Синод о свом црквено-народном сабору и захтевима, Синод је сазвао архијереје на конференцију јер није било могућности за ванредни Сабор.
Конференција је одржана 12. марта и усвојила је закључак да скопски одбор „сматра неканонским и не може о њему ништа судити. Стога је замолила надлежног архијереја, митрополита Јосифа, да отпутује у Скоље и „тамо се на лицу места обавести о ситуацији и предузме све што треба за чување интереса Српске православне Цркве и после свега тога да се у колико треба учине потребни кораци.„[28]
Министарство унутрашњих дела обавестило је 17. марта митрополита Јосифа да му не може одобрити путовање у Скопље.[29] Истим писмом саветовано му је да позове неколико свештеника из Македоније у Београд како би од њих добио потпуне информације о тамошњем стању. Но, Синод се захвалио на израженој готовости за помоћ.
Председништво македонске Владе послало је 25. јула 1945. митрополиту Јосифу писмо са закључцима Иницијативног одбора у којима је било напада на митрополита због његовог деловања. Синод је реаговао тек 22. септембра писмом свештенству и вернима у Македонији у коме позива на поштовање законитости и реда.[30]
На стварање нове црквене организације Синод Српске православне цркве једино је могао да 22. септембра 1945, на својој седници, састави „Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве„. Своју одлуку, међутим, Синод није могао да објави све до новембра 1945. године.
Иницијативни одбор желео је да политички појача своју позицију па је молио Броза да прими његову делегацију 11. октобра 1945, на дан комунистичког устанка у Македонији.[31]
Чланови Синода посетили су 10. децембра 1945. министра Владимира Зечевића и том приликом захтевали да Државна комисија за верска питања сузбије незаконити рад Иницијативног одбора.[32]
Крајем маја 1946. одржан је црквено-народни сабор у Скопљу. Том приликом закључено је:
1. Да Црква у НР Македонији има народне архијереје, народно свештенство и самоуправност у решавању свих унутрашњих црквено-народних питања;
2. да владике буду изабране од народа и свештенства;
3. да се убрза рад на формирању православне цркве у Југославији у коју ће ући православне цркве из свих република и бити равноправне;
4. да цркве у републикама буду самоуправне (самосталне) у решавању унутрашњих црквених питања и да њима руководе народни архијереји, који ће бити чланови архијерејског сабора православне цркве у Југославији са једнаким правима и дужностима;
5. да свака црква (републичка) има свог представника у Светом синоду православне цркве у Југославији и
6. да представници свих цркава израде нов устав православне цркве у Југославији, који ће усвојити црквено-народни збор.„[33]
Напори митрополита Јосифа и епископа Викентија да се врате у седишта својих епархија нису уродили плодом ни 1947. године. Тада је протеран и Црквени суд који је радио у Врању. Када је митрополит стигао у Врање, дочекан је непријатељски и убрзо протеран за Београд.
Вољом македонских власти формиран је нови Иницијативни одбор јер су неки чланови у међувремену ухапшени и осуђени због непријатељске делатности.[34] Први контакт новог Одбора са Синодом десио се 22. септембра 1947. у Патријаршији. Тада је патријарх Гаврило примио Милана Смиљанића, Нестора Поповског и Бориса Станковског. Поповски је тада предложио решење проблема тако што ће се створити аутономна Црква у Македонији, која ће бити у канонском јединству са Српском патријаршијом, канонски изабрати епископе домородце и променити име „Српска патријаршија“ у „Југословенска патријаршија“. Патријарх је тражио да се врати стање какво је било пре априла 1941. године. Додао је да се може говорити о избору само једног епископа, и то за упражњену Битољску епархију. Слично је патријарх говорио и у разговору с Лазарем Колишевским. Решавање проблема је одложено за први Сабор.[35]
Иницијативни одбор упутио је ново писму Сабору 1948. године. Писмо није разматрано јер је констатовано да је Иницијативни одбор нелегитиман и да се иде ка цепању Цркве.[36]
Проблем у Македонији поменут је у Синодовом Меморандуму упућеном 29. марта 1949. Брозу и у материјалу Државне комисије за верска питања припремљеном за одговор.
Патријарх Гаврило је био спреман да учини неке уступке Македонцима, дозволи употребу македонског језика и избор епископа, али је одбијао било какав контакт и преговоре с Иницијативним одбором. У разговору са Дилпарићем, на састанку 2. марта 1950, нагласио је да ни македонско свештенство ни Лазар Колишевски, председник македонске Владе, не знају шта желе.[37]
На сахрани патријарха Гаврила маја 1950. били су и чланови Иницијативног одбора. Исто тако, присуствовали су и избору новог патријарха.
Први значајнији разговор државног руководства и патријарха Викентија у коме се помињао и проблем у Македонији поведен је на састанку код Броза. Том приликом сугерисано је да се одложи решење проблема македонског језика јер би то значило да треба превести и објавити много књига. Говорило се о потреби пријема једног епископа, док би остала двојица била из Македоније.[38]
Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији обратио се 7. августа 1950. писмом Савезу удружења православног свештенства и тражио податке о архимандриту Доситеју Стојковићу:
Молимо Вас да нам најхитније доставите неке податке о архимандриту Доситеју Стојковићу и то:
1. Njегово држање за време окупације и после ослобођења, његов држање за време бивше Југославије (уколико Вам је познато), као и његов однос у погледу нашег националног и црквеног питања;
2. Njегов став у односу на решења националног питања у ФНР Југославији (раније и сада) и
3. Njегов став у односу на Свети Архијерејски Синод и Сабор Српске православне цркве, његов став и његове односе са Архијерејима који су били непријатељски расположени за решења нашег црквеног питања а исто тако шта је довело до његовог постављења на данашњој дужности у Сремским Карловцима.
Предњи су нам подаци хитно потребни па Вас молимо да нас о томе најхитније, а најкасније до среде или четвртка известите поверљивим писмом-авионском поштом.
Надамо се да ћете нам предње одмах доставити и Вам најтоплије захваљаујемо и братски и другарски поздрављамо.„[39]
У архиви нема других докумената о овом случају.
Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији распоређивао је свештенике по парохијама. Македонска Комисија за верске послове обавестила је 12. априла 1951. Државну комисију за верска питања о једном таквом случају:
Враћа Вам се преставка Поповић Теодосија, свешт. из Брода са прикупљеним подацима и напоменом да именовани Теодосије није премештен из манастира због свађе са наставницима гимназије и повереником просвете, већ га је Иницијативни одбор за организовање православне цркве у НРМ преместио по потреби службе, те у манастир послао јеромонаха а њему дао парохију, које се види из решења Иницијативног одбора, који је именованом Теодосију уручен.„[40]
На седници Државне комисије за верска питања почетком 1952. године говорило се и о Македонској православној цркви. Том приликом закључено је, између осталог, и следеће:
Najostrije skrenuti paznju Patrijarhu da nije smeo upucivati onakvu poslanicu u Makedoniju u kojoj pominje samo Srbe i srpski narod, a Makedonce uopste ne pominje. Staviti mu do znanja da je ovo nacionalno pitanje i da o ovome mora da vodi racuna. Mozda bi bilo dobro da mu neko u ime Vlade saopsti ovakav stav Vlade. Treba mu skrenuti paznju da i Makedonska vlada i makedonski narod ulazu sve napore da se kompromisno resi pitanje crkve u Makedoniji, a da oni na ovakav nacin sve pre ove napore rabijaju. Napomenuti da ce ovakvim drzanjem Sinod uciniti da to Makedonci potpuno otcepe i da stvore autokefalnu crkvu na taj nacin sto ce dovesti Dositeja, proizvesti ga za mitropolita, a on ce onda proizvesti episkope. Naglasiti da se drzava ovom nece suprotstavljati, pa onda neka nastave sa ovakvim svojim drzanjem i radom. Najostrije postaviti pitanje Josifa, a na bazi predloga koje je dao drug Vukcevic u svome referatu. Potrebno bi bilo da drug Ceco upozna druga Marka sa stavom Patrijarha i Sinoda prema makedonskom pitanju, kao i sa poslanicom Patrijarhovom, sa protestnim pismom Inicijativnog odbora i pismom Josifa…„[41]
Нестор Поповски посетио је 9. септембра 1953. Милоја Дилпарића због решења проблема у Македонији:
Popovski je izneo neke probleme pred kojim stoji Inicijativni odbor, naglasavajuci da je dosao u Beograd po odluci Izvrsnog odbora ne da se zali, vec da vidi kako se ovde gleda na izvesne njihove stvari i kako da se izvuku iz situacije u koju su zapali. Naime, svojevremeno je postavljeno pred beogradsku Patrijarsiju da prime i iz Makedonije ucenike u bogosloviju. Ove godine je Patrijarsija trazila preko Inicijativnog odbora da odabere i posalje u Prizrensku bogosloviju 12 ucenika. Postupajuci po tome Inicijativni odbor je raspisao konkurs i prethodno odabrao 12 mladica a uprava bogoslovije ih je primila. Medjutim, nadlezni organi na terenu ne daju pogranicne dozvole odabranim kandidatima, pa je Inicijativni odbor doveden u malo tezu situaciju. Inicijativni odbor misli da ne bi trebalo sprecavati ovim ucenicima da podju u bogosloviju, a ukoliko se stane na stanoviste da ne treba da idu, onda da im se pomogne da to objasne na terenu. Uprava bogoslovije im je javila da nastava pocinje 15 o.m., te je stvar prilicno hitna. Roditelji ovih odabranih kandidata se obracaju Inicijativnom odboru i mole da im se deca upute u bogosloviju, a oni se osecaju moralno obavezni da ucine sa svoje strane sto mogu.
Drug Popovski je dalje istakao da Inicijativni odbor ima slab kontakt sa tamosnjom verskom komisijom, da se retko konsultuju, te da su prepusteni sami sebi. Sem toga, napomenuo je da se cesto vrlo slabo gazduje i upravlja manastirima koji su uzeti pod zastitu kao kulturno-istoriski spomenici.
Kroz ceo razgovor Popovski je isticao da nije dosao da se ma na koga zali, vec da se konsultuje u savezu udruzenja i sa nama u Komisiji po gore istaknutim pitanjima.„[42]
По једном извештају македонске Комисије за верске послове, у Македонији је 1953. године било: 221 свештеник, 80 монаха и монахиња, 745 цркава и 70 манастира.[43]
У једном елаборату Савезне комисије за верска питања, о проблему Цркве у Македонији после Сабора 1954. године писало је:
„Niz pojava u crkvenom i verskom zivotu na terenu skrenuo je nasu paznju na postojanje vanredno ozbiljnih neresenih pitanja crkve koja preti da se pretvore u politicki problem prvoga reda.
Sama cinjenica da u proteklih 10 godina nije reseno pitanje polozaja pravoslavne crkve u Makedoniji, a pre svega da nisu uredjeni odnosi izmedju nje i Srpske pravoslavne crkve, stvara osnovu za nezeljeni razvoj i stanje crkvenih organizacija ne samo pravoslavne vec i drugih veroispovesti i ucenja, kao i uslove za pogorsanje politickih prilika na terenu, za pojavu da crkvena i verska pitanja postupno i sve vise postaju politicka pitanja jednog dela sirokih masa.
Otsustvo dobre volje kod vrhova Srpske pravoslavne crkve da resi pitanje pravoslavne crkve u Makedoniji u skladu sa drustvenim promenama izvrsenim u novoj Jugoslaviji, njihova uporna teznja da uspostave crkveno stanje do rata, nailazili na sve ostrije komentare svestenstva i vernika.
Odlaganje resenje crkvenih pitanja u Makedoniji doprinosi da se kod jednog ne malog dela svestenstva radja neraspolozenje, nesigurnost i strah za svoju egzistenciju i sudbinu crkve i vere, koje oni prenose i na mase vernika.
Nesredjeno i neregularno stanje pravoslavne crkve u Makedoniji koriste pretstavnici drugih crkava za porast svoga uticaja i sirenje mreze svojih organizacija.
Isto tako zadnjih godina porastao je broj raznovrsnih sekti i osetno prosirio broj njihovih sledbenika.
U procesu njihovog ubrzanog organizovanog jacanja i razmahane verske i ideoloske aktivnosti, sve cesce se primecuje rad Vance Mihajlova i njegovih pomagaca u inostranstvu u cilju povezivanja i politicke aktivizacije svojih uporista u zemlji, kao i rad raznovrsnih neprijateljskih obavestajnih centara u inostranstvu. Citav niz ovih verskih organizacija i sekti pocinju da sluze kao agentura inostranih neprijateljskih sila i organizacija. Pada u oci vanredno ceste i brojne posete pretstavnika tih inostranih verskih organizacija i njihov rad na stetu nase zemlje na tlu Makedonije.
Sam skopski katolicki biskup Cekada izjavio je jednom prilikom da su u Makedoniji nastali vanredno povoljni uslovi i za delatnost svih crkava, da je ona postala pravi Eldorado i da to treba sto vise i sto potpunije iskoristiti.
Za ilustraciju da navedemo da je samo tokom septembra u jednom manastiru odrzan masovan sastanaksv. petkarana kojem je prisustvovalo preko 300 aktivnih clanova te sekte.
U tako nesredjenim crkvenim prilikama neobicno je porasla aktivnost Krizevacke unijatske episkopije i njenih organizacija u Makedoniji na sirenju unijatstva.
Delatnost unijata u Makedoniji ima punu podrsku biskupa Cekade, katolickog klera u Jugoslaviji i Vatikana. Ona poprima sve izrazitiji politicki karakter.
Za rad na sirenju unijatstva u Makedoniji katolicka crkva izdvaja i salje na teren svoje najsposobnije ljude. Tako je za arhijerejskog unijatskog namesnika u Makedoniji postavljen zamenik Cekade dr. Alojzije Turk. Za rad u Bitolju odredjen je zupnik Janez Smolic, a priprema se jezuita Predrag Bijelic iz Zagreba, Sodja France i nekoliko lazarista iz Pariza, koje obecava lazarista Zereb Fransoaz iz Pariza. Pored Cekade na ovom poslu aktivno su se angazovali i niz drugih katolickih velikodostojnika raznih katolickih redova kao Sodej Lovro /kanonik vizitator reda lazarista/, Pohar iz Ljubljane, provincijal jezuita iz Zagreba Ivan Kukula i drugi, a pre svega unijatski biskup Gabrijel Bukatko iz Krizevaca.
Cekada i njegovi svestenici ne kriju da sirenje unijatstva u Makedoniji treba povezati sa potrebom zblizavanja makedonskog i hrvatskog naroda na Vancovistickoj i ustaskoj bazi, govoreci da su oba naroda jos od ranije bliski! buduci da su od Srba postavljeni u isti ropski polozaj.Fakt sto ce unijatstvo siriti hrvatski i slovenacki svestenici – zestoki neprijatelji Srba – najvise ce doprineti za prosirenje unijatstva, – govore oni.
Prilikom svog postavljenja za unijatskog arhijerejskog namesnika u Makedoniji Dr. Alojzije Turk je uputio okruznicu svim unijatskim svestenicima u kojoj izmedju ostalog pise daarhijerejski namesnik preporucuje braci svestenicima da ga pomazu sa savetima i molitvama u toj duznosti, da bude na slavu Gospoda, na korist hristove crkve i makedonskog naroda.
I dalje:
Ovo je na Spomen svetu godinu deve Bogorodice i posta slavnoj i tragicnoj proslosti istocnih katolika (unijata) u Makedoniji. Unija u Makedoniji nije nastala kao rezultat tudje propagande, vec kao spontan revolt na mahinacije, da se preko crkve denacionalizira makedonski narod, koji je posle likvidacije slavne ohridske arhiepiskopije bio lisen svake zastite. Narod je bio uveren da ce u okvirima univerzalne katolicke crkve naci zastitu svojih prava i time doziveti svoj nacionalni preporod.
Otsustvo potrebnog broja pravoslavnih svestanika u velikom broju parohija razlog je sto, veliki broj pravoslevnih vernika odlazi na bogosluzenja unijatske crkve i trazi svestenike unijate da im vrse razne verske obrede, dok neresena pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji sve vise postaje uzrokom postepenog prelaska jednog dela pravoslavnog svestenstva na pozicije unijatstva.
U svim tim za sada doduse pocetnim pojavama, mi vidimo ozbiljnu opasnost da sirenje unijatstva uzme sve sire razmere i da ono sve visa moze poprimati politicki karakter i postati baza neprijateljskih, sovinistickih i drugih reakcionarnih akcija katolickog klera, Vatikana, Vance Mihajlova i drugih reakcionarnih elemenata u zemlji i inostranstvu.
Iz svih tih razloga smatramo da je hitno sredjivanje crkvenih i verskih pitanja u NR Makedoniji od vanredne vaznosti. Njihovim sredjivanjem u osnovi bi se odstranile mogucnosti da neresena organizaciona pitanja crkve budu potencijalni izvor politickih i reakcionarnih akcija u zemlji i inostranstvu.
Istovremeno, njihovo sredjivanje dalo bi vece mogucnosti za pravilno sprovodjenje u zivot propisa Zakona o verskim zajednicama u FNRJ, koje je u ovakvim uslovima otezano.
I na kraju, svesnim socijalistickim snagama bi se jos vise omogucio pravilan i uspesan rad na ideoloskom polju na suzbijanju religioznosti, misticizma i sujeverja koji u ovakvim uslovima nalaze povoljnije objektivne uslove za svoje sirenje u masama naroda.
Centralno pitanje crkve u Makedoniji lezi u sredjivanju unutrasnjih organizacionih pitanja pravoslavne crkve i uredjenju njenih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Ovo pitanje od oslobodjenja do danasnjeg dana nije reseno. Za njegovo resavanje tokom minulih godina cinjeni su mnogobrojni napori kako najvisih drzavnih organa za verska pitanja, tako isto i najodgovornijih rukovodilaca nase drzave. CK SK Makedonije je vise puta dostavljao informacije o razvoju tog pitanja i ulagao napore da se kod organa pravoslavne crkve u NR Makedoniji i svestenickog udruzenja usvoje najcelishodnija resenja kako bi se u interesu zajednice skinuo ovaj problem sa dnevnog reda.
Medjutim, resenje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji i sredjivanja njenih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom nije ni do danas reseno iskljucivo zbog krajnje nepopustljivosti i beskompromisnog stava vrhova Srpske pravoslavne crkve, Arhijerejskog Sabora i Sinoda.
Dok su predlozi za resavanje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji, podnoseni od strane Inicijativnog odbora i svestenstva Makedonije postupno ali sve vise evoluirali i pokazivali sve vecu spremnost za najvecu mogucu popustljivost, realnost i dobru volju, dotle stanovista vrhova Srpske pravoslavne crkve ne mogu biti tako ocenjena.
Treba istaci da je jos na prvom sastanku novog patrijarha Vikentija /6 novembra 1951 g./ u prisustvu episkopa Venijamina, Makarija, Vasilija i Nikanora sa delegacijom Inicijativnog odbora pravoslavnog svestenstva u Makedoniji za resenja pitanja crkve u Makedoniji i uredjenje odnosa iste sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ovaj predlog pozdravljan od strane patrijarhasa zadovoljstvom. On je tom prilikom izjavio i sledece:
Sretan je ovaj dan sto smo se sastali na prvo mesto u interesu cele nase crkve. Steta je sto do ovog ranije nije doslo. Vi ste ucinili jedno dobro delo, a mi se nadamo da cemo postici ono koje zelimo. Obecavam da cemo sa velikom paznjom i ljubavlju ovo prouciti i preduzeti potrebne mere da se sto pre okonca.
Marta 1954 g. patrijarh je pred clanovima Glavnog odbora Saveza udruzenja pravoslavnih svestenika ponovo potvrdio prihvatljivost predloga za resenje pitanja crkve u Makedoniji i zatrazio da se ono postavi na sednicama pretstojeceg Sabora, izjavivsi spremnost da se konacno resi ukljucujuci i pitanje vladika ako crkva u Makedoniji raspolaze sa kandidatima, koji cakne moraju da imaju vise obrazovanje, nego samo da su pomirisali tamjan.
Ali, umesto tog tako potrebnog i svestrano korisnog resenja ovog problema, Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve doneo je svoj kategoricki odbijajuci stav koji je izlozen u pismu Inicijativnom odboru pravoslavne crkve u Makedoniji pod br. 165/54 od 30/9 1954 g. Po ovom zakljucku ne samo da se u potpunosti odbija resenje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji u duhu ustanovljenih principa izrazenih u predlogu makedonskog svestenstva i potvrdjenih usmeno od strane patrijarha kao pravilni, nego se zeli ustanoviti staro stanje stvari u crkvenom zivotu u Makedoniji do 1941 godine kroz puno sprovodjenje Ustava Srpske pravoslavne crkve.
Smatramo potrebnim da istaknemo da iza te najnovije odluke Arhijerejskog Sabora postoji ziva i jasno odredjena delatnost najreakcionarnijih velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve koja u potpunosti odbacuje bilo kakvo resavanje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji. Prigovori na kvalitete predlozenih kandidata Makedonaca za episkope su drugostepene vaznosti. Sustina odluka Arhijerejskog sabora je u potpunom negiranju svih dosada postignutih rezultata u priblizavanju gledista i iznalazenju puta za resenje ovog dugotrajnog problema.
Nama se cini da u Saboru prevladala stanovista izrazavana jos 1945 i docnije do smrti patrijarha Gavrila, po kojima sa ne usvajaju istoriske cinjenice naseg drustva, politickog i drzavnog razvitka. Jos 1953 godine episkop German je izjavio:Ja prosto zalim za pokojnim Gavrilom, jer je on znao da bude ostar sa njima /inicijativnim odborom, b.n./, dok je patrijarh Vikentije prema njima nekako blag i popustljiv. Mi ne priznajemo nikakav Inicijativni odbor.
Episkop Vasilije Kostic, pak je izjavio:To bi pitanje odavno bilo reseno da vasi dole nisu bili suvise nadmeni i da su imali dobre kandidate. Ako bi oni bili ispravni u trazenju narodnih vladika, mi ne bi imali nista protiv. Evo od nas 30-tinu vladika neka biraju koga hoce mi cemo im dati rado svakoga koga zatraze.
U toku ovogodisnjeg zasedanja Sabora grupa najreakcionarnijih episkopa ne samo da je podigla ostru kampanju protiv predlozenih kandidata za episkope iz NR Makedonije, vec je i protiv svih ostalih predloga za resenje crkvenih pitanja u Makedoniji. Oni su protiv tih predloga jer bi njihovo usvajanje znacilo stvaranjecrkve u crkvi, dok u stvarnosti moze postojati samo Srpska pravoslavna crkva.
Episkop Vasilije Kostic, istupajuci protiv predlozenih kandidata, izmedju ostalog je izjavio i ovo:Komunisti hoce toliko da ponize Srpsku pravoslavnu crkvu da nam za episkope namecu ljude koji nisu dostojni da nose mantije.
Episkop Simeon Stankovic je jos u toku Sabora govorio nekim svestenicima iz Makedonije da nema izgleda za resenje pitanja crkve u Makedoniji, da kandidati nemaju potrebnih kvalifikacija, a sto je najvaznije da su o njima obavesteni da su bugarasi. Govoreci da u NR Makedoniji vecinu stanovnistva cine Srbi, rekao je da treba da prime srpske episkope.
Episkop Dositej Stojkovic, uvredjen sto je predlozem za stipsku eparhiju, takodje je napao predlozene kandidate iz NR Makedonije govoreci:Stvaranje kandidata na vestacki nacin niti je dostojan tradicija nase Svetosavske crkve, niti ce crkva od toga imati koristi, nego samo stete. Prvo, crkva ce biti profanisana u narodu, a drugo, izgubice samostalnost o odlucivanju svojim poslovima.
Ovakva shvatanja episkopa u Arhijerejskom saboru nasla su svoju primenu i u bogoslovijama u Prizrenu i Rakovici nad bogoslovima iz NR Makedonije. Njima se zabranjuju upotreba makedonskog jezika i raznim drugim nacinima se ide na njihovu denacionalizaciju, zbog cega su se neki i zalili Inicijativnom odboru u Skoplju. Profesor Gocovic u Rakovici smatra da u sadasnjim uslovima ne bi trebalo otvarati bogosloviju u NR Makedoniji, jer se zapostavlja srpski jezik. On jos kaze:Prosto mi je zao sto se destruktivno deluje na taj nas elemenat na jugu. Jug, koji je kroz istoriju bio neiscrpna riznica srpstva, danas se otudjuje. Svestenik je bio i ostaje nosioc svih ideja, te ako mi budemo imali svoje svestenike dole odrzacemo srpsko obelezje naseg naroda do odlucujucih momenata.
Sredjivanje unutrasnjih prilika pravoslavne crkve u Makedoniji i uredjenje njenih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom smatramo da mogu biti ostvareni na sledecim osnovama:
1. Kao sto je ranije dogovoreno crkva bi imala naziv Pravoslavna crkva u Makedoniji.
Pravoslavna crkva u Makedoniji stoji u punom kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, priznaje patrijarha te crkve za svog poglavara i jurisdikciju srpske patrijarsije.
Jezik u administraciji pravoslavne crkve u Makedoniji je makedonski, a bogosluzenje se vrsi na crkveno-slovenskom jeziku.
2. Namesto dosadasnjeg Inicijativnog odbora pravoslavne crkve u Makedoniji potrebno je izabrati jedno novo, brojnije i reprezentativnije crkveno telo Pravoslavne crkve u Makedoniji sa sedistem u Skoplju koje bi se zvalo Republicki crkveni odbor Pravoslavne crkve u Makedoniji ili nekim slicnim imenom. Odbor bi imao statut ili pravilnik o nacinu izbora i svome radu.
Zbog poznatih okolnosti oko izbora novih episkopa za eparhije u Makedoniji ne bismo za sada insistirali na njihovom izboru.
Eparhijama u Makedoniji administrirao bi patrijarh Srpske pravoslavne crkve preko Republickog crkvenog odbora u Skoplju.
Republicki crkveni odbor bi imao kao svoj najvazniji zadatak brigu oko daljeg uredjenja odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom i pripremu predloga kandidata za izbor episkopa.
3. Da bi se omogucio normalan crkveni zivot u postojecim eparhijama – skopskoj, ohridsko-bitoljskoj i strumickoj-zletovskoj, pristupilo bi se izboru eparhijskih crkvenih sudova i odredjivanju eparhijskih namesnika. (zamenika)
Obzirom na mali broj pravoslavnih svestenika /u celoj Republici ima ih nesto preko 200, od kojih je znatan broj u dubokoj starosti/ izgleda nam da bi bilo celishodno da se u Bitolju obnovi bogoslovija u kojoj bi mogli nastaviti skolovanje oko 60 bogoslova sa teritorije NR Makedonije koji su sada na ucenju u bogoslovijama u Prizrenu i Rakovici.
Nase je misljenje da bi hitno sredjivanje crkvenih prilika na ovim osnovama, veca paznja za rad republicke verske komisije i svestenickog udruzenja, kao i ispravljanje pojedinih gresaka u radu drzavnih organa prema verskim zajednicama, njihovim imovinskim pravima i sl, doprineli brzoj normalizaciji crkvenog zivota, poboljsanju politickog stanja na terenu i efikasnijoj borbi protiv opasnih akcija domacih i inostranih neprijateljskih snaga koje crkvena i verska pitanja koriste za borbu protiv nase zemlje i njenih drustvenih osnova.„[44]
Иницијативни одбор писао је, на македонском језику, 22. децембра 1954. патријарху Викентију. На самом почетку поменуо је разговор чланова Савеза удружења православног свештенства са члановима Синода одржан 13. октобра и неке проблеме. Међу најважнијима био је онај проблем у Македонији. Нагласили су његове предлоге, изнете том приликом, као веома интересантне. Стога га моле да прими једну њихову делегацију.[45]
Патријарх је прихватио ову молбу па је састанак одржан у Патријаршији 11. јануара 1955. О свему овоме знала је и Савезна комисија за верска питања. Стога је Дилпарић посетио патријарха Викентија дан раније, 10. јануара. О тим разговорима забележио је, осим осталог, и следеће:
Prvo pitanje o kome smo razgovarali bilo je resenje, odnosno pretstojeci razgovori sa delegacijom Inicijativnog odbora Makedonske pravoslavne crkve. Patrijarh mi je rekao da ocekuje delegaciju, ali da ne zna ni broj ni sastav clanova delegacije. Razgovori ce poceti 11.I.o.g. u njegovoj vili, a od strane Patrijarsije bice prisutni Patrijarh i episkop German, kao clan Sinoda. Pitao me je da li mi je poznat danasnji stav Makedonaca po ovom pitanju, kao i da li imaju sada i kakav predlog koji bi ovo pitanje vec jedanput skinuo sa dnevnog reda.
Odgovorio sam mu da je Savezna verska komisija dostavila njegovo pismo, koje je svojevremeno uputio drugu Pretsedniku Radosavljevicu, Verskoj komisiji Makedonije i da mi je poznato da su zadnjih dana u Makedoniji o tome pitanju diskutovali, a takodje mi je poznato kako nas je on, Patrijarh obavestio da je stupio u kontakt sa Inicijativnim odborom i da ce delegacija Inicijativnog odbora, po njegovom pozivu, doci na razgovore, ali da dalje pojedinosti kao i predloge ne znam.
Patrijarh Vikentije je potom mnogo govorio o ovom pitanju naglasavajuci da je jedino i najpametnije resenje prihvatiti njegove predloge koje je izlozio na prijemu clanova Glavnog odbora Saveza udruzenja, a naime da u sastavu Srpske pravoslavne crkve Makedonci organizuju redovan crkveni zivot. Naglasio je, da svaki predlog koji bi isao za izvesnu autonomiju ad limine bice odbijen, pa makar i po cenu da se Makedonci potpuno odvoje. Dalje je naglasio da je njegova iskrena zelja da se ovo pitanje pravilno i posteno resi i da mu je cilj da Makedonci udju unutra, a to bi pospesilo da se rese i mnoga druga pitanja u Pravoslavnoj crkvi, kao na primer promena Ustava, svestenicko udruzenje itd., jer bi on u tom slucaju imao podrsku i pomoc u mnogim crkvenim telima kao na primer u Arhijerejskom saboru, patrijarsiskom upravnom odboru, patrijarsiskom savetu itd. Naglasio je dalje da bi svi episkopi vodili o tome racuna i da ni u kom pogledu ne bi dosla u pitanje neka hegemonisticka tendencija, niti pak bi to skodilo makedonskoj nacionanaloj suverenosti, ali od neke autonomije ni govora, pa ni o nekom telu posebno makedonsko-crkvenom.
Patrijarh je govorio odredjeno, jasno i odlucno, tako da se moja impresija, buduci da mi je poznat malo i predlog Makedonaca, da od celog pitanja i razgovora nece biti mnogo uspeha…„[46]
Све о боравку представника Иницијативног одбора у Патријаршији 11. јануара 1955. знала је Савезна комисија за верска питања, па јој је било лако да састави службену белешку следеће садржине:
Na dan 11 januara 1955 godine posetili su Njegovu Svetost Patrijarha u zgradi Patrijarsije pet svestenika iz NR Makedonije i to: Nestor Popovski iz Skoplja (Pretsednik Inicijativnog odbora za osnivanje makedonske pravoslavne crkve), Boris Stankovski iz Skoplja, Kliment Malevski iz Bitolja, Ilija Mukajetov iz Djevdjelije i Atanasov iz Bitolja. Prisutni su bili i Njegovo Preosvestenstvo Episkop budimski Gospodin German i Njegovo Preosvestenstvo Episkop toplicki Gospodin Dositej.
Njegova Svetost izlozio im je stav Srpske pravoslavne crkve po pitanju normalizacija crkvenog stanja u Makedoniji prema crkvenoj centrali u Beogradu a na osnovu odluka Svetog Arhijerejskog Sabora. Kao prvu stvar Njegova Svetost im je rekao da im saborska odluka nalaze da se prvo sprovede organizacija crkvenih vlasti i organa po eparhijama prema crkvenom Ustavu a o svemu drugome se moze govoriti tek posle toga.
Makedonci su istakli sledece misli i zahteve: Nije pitanje o organizaciji eparhija nego Crkve. Traze da se od tri eparhije u NR Makedoniji obrazuje Crkva u Makedoniji, ili Crkva Makedonije, ili Makedonska Pravoslavna Crkva ili kako se vec bude nazvala ali je glavno da se u nazivu samom da nacionalno obelezje, a onda ce oni biti gotovi da priznaju Njegovu Svetost za administratoracele njihove Crkve. Dalje zele da Sveti Arhijerejski Sabor izda deklaraciju kojom ce im zagarantovati upotrebu njegovog jezika (makedonskog) i episkopa domorodce (Makedonce). Isticu da zele izvesnu samoupravu.
Njegova Svetost im je objasnio polozaj i organizaciju Srpske pravoslavne Crkve, njeno ustavno uredjenje i principe kojih se svi mi moramo drzati ako hocemo da se sacuva jedinstvo Srpske pravoslavne Crkve. Na to je Kliment Malevski ponovo istakao da oni hoce izvesnu samoupravu. Hoce da imaju svoju firmu, tj. da u samom nazivunjihove Crkvebude istaknut nacionalni karakter te crkve kao makedonske. Zato trazi da Sveti Arhijerejski Sabor prizna makedonski narod i makedonski jezik.
Njegova Svetost mu odgovara da za to nije nadlezan Sveti Arhijerejski Sabor vec drzava.
Svestenik Mukajetov govori o propisima crkvenog Ustava pa kaze: Mi zelimo da u Ustav udje nesto ovako:U sastav Srpske pravoslavne Crkve ulaze srpske eparhije te i te i Pravoslavna Crkva u Makedoniji sa eparhijama: skopskom, ohridskobitoljskom i zletovskostrumickom.
Zatim su ucestvovali i ostali svestenici u diskusiji i svi istakli sledece: Mi smo Makedonci a ne Juznosrbijanci. Kada im je Njegova Svetost rekao da On kao administrator eparhija u NR Makedoniji pristao da oni sami Njemu predloze lica za Arhijerejske zamenike i sve druge polozaje po Ustavu a On ce sve po njihovoj zelji sprovesti samo da se izvrsi organizacija eparhiskih vlasti prema Ustavu, oni su odgovorili: Mi nismo ovlasceni da resavamo ko ce sta biti vec dali ce se nasa crkva zvati Crkva u Makedoniji ili tome slicno. A to pitanje ne moze da resava Sveti Sinod vec Sabor. Osnovno je da u Ustav crkveni treba uneti izvesne promene. Mi hocemo da organizujemo Crkvu u Makedoniji a onda hocemo da organizujemo i sva tela: Eparhiski savet, Upravni odbor i ts. Nase svestenstvo hoce da ima Arhijereje iz svojih sredina. Nasa je zelja bila da prvo dobijemo svoja Arhijereje pa da onda vrsimo organizaciju. No posto se to nije moglo mi pristajemo da vrsimo i organizaciju ali hocemo da se toj organizaciji da nacionalno obelezje u nazivima tih tela. Trazimo da nas sporazum bude pismen i s blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sabora. I nama je stalo da se prilike srede pa cemo nastojati i da se organizacija sprovede ali treba da se prethodno da deklaracija. Nasi ljudi hoce nesto opipljivije. Tom deklaracijom Sabora treba da budu obuhvaceni: Naziv crkve, jezik i domorodci za episkope. Bice nam tesko da to sprovedemo ako ne pokazemo svojima nesto napismeno. Dostavicemo vam za Sabor pismeno izlozenje nasih zelja.
Njegova Svetost ih uverava da im i Sinod moze dati odluku u pogledu upotrebe jezika i naziva i tela. Predlaze im da se sada odmah sporazumu sa njima utvrdi tekst te odluke Sinoda. Iznosi cak i ceo plan postupka.
Stankovski: AMi cemo raditi kod nasih a istovremeno cete Vi u Saboru. Sabor da izda deklaraciju za one tri spomenute stvari. Mi hocemo jednu Crkvu ali da nasa Crkva bude nacionalno obelezena. Trazi da se u Ustav crkveni, na kraju clana 14 unese posebno eparhije u MakedonijiA.
Nestor: Slazemo se, znaci za jezik i domorodce za episkope. Ostaje da vi razmislite o nazivima.
Njegova Svetost ih poziva da uzmemo u diskusiju nazive.
Oni: Mi moramo voditi racuna o nacionalnom raspolozenju naroda. Zato je najbolje da mi sada idemo kuci pa nam vi posaljite predloge. Dobro bi bilo da o nazivima izvestite Dobrivoja Radosavljevica, da s njim zajedno potrazite kako da se unese u nazivu nacionalno obelezje.
Kliment Malevski pita kakav je polozaj imala u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi eparhija u Pragu za vreme vladike Gorazda? Iznosi stanje u Makedoniji s obzirom na unijatsku propagandu. Kaze da su oni proterali sve unijatske svestenike koji nisu bili domorodci u Makedoniji.
Na zakljucku ponovo rezimiraju svoje zahteve u tri tacke:
1. Nacionalno obelezje eparhija u NR Makedoniji;
2. Upotreba njihovog makedonskog jezika u administraciji;
3. Da im domorodci budu birani za episkope.„[47]
Дилпарић је 13. јануара 1955. разговарао с патријархом Викентијем и о томе саставио службену белешку:
Rekao mi je da je sastanak sa delegacijom Inicijativnog odbora makedonske Pravoslavne crkve protekao dosta dobro. Sastanku su prisustvovali od strane patrijarsije Patrijarh, episkopi German i Dositej. Patrijarh je bio licno zadovoljan.
Juce tj. 12.I. o.g. po sporazumu sa Makedoncima Patrijarh je uputio pismo Inicijativnom odboru sa predlozima u duhu pisma koje je svojevremeno uputio drugu Pretsedniku Radosavljevicu.
Patrijarh kaze da su Makedonci saglasni da izvrse organizaciju crkve po njegovom predlogu jos pre Sabora, a da ce Sabor izreci odluku: da samo u Makedoniji moze biti episkop domorodac tj. Makedonac, kao i da se istakne u Ustavu Srpske pravoslavne crkve da u sastav Srpske pravoslavne crkve ulaze i pravoslavne eparhije u Makedoniji.
S obzirom da su mu to i Makedonci napomenuli zeleo bi da se sastane sa drugom Pretsednikom Radosavljevicem i sa svoje strane predlaze ponedeljak 17.om. u 10 casova ili istoga dana po podne, bilo kod patrijarha ili kod druga Pretsednika. Ukoliko ne bi moglo doci do sastanka u ponedeljak morali bi ga odloziti za nesto kasnije jer mu nastupaju potom praznici (krstovdan, bogojavljenje i jovandan) pa ne bi mogao tih dana. Takodje ne bi mogao ni u petak 14 o.m. jer mu je Nova godina.
Priprema elaborat o makedonskom crkvenom pitanju, kako je teklo i kako je danas, pa ce mi jedan primerak dostaviti.„[48]
У архиви нема других докумената о овим проблемима.
Друга редовна седница Савезне комисије за верска питања одржана је 11. марта 1955. Разговарало се о прописима за примену Закона о правном положају верских заједница, Удружењу католичких свештеника, Хришћанско-адвентској цркви, проблемима у Српској православној цркви итд.
По званичном записнику седнице, о проблемима Српске православне цркве говорили су Радосављевић и Дилпарић:
Drug Dobrivoje Radosavljevic: Sa episkopima imamo novih momenata u vezi sa pitanjem makedonske crkve.
Naime, mi smo imali jedan sastanak ja i drug Arsov sa Sinodom i Patrijarhom po pitanju makedonske crkve. Na tom sastanku su izneli da bi Sinod mogao izvrsiti promene na bazi Ustava Srpske pravoslavne crkve i pecate, jer da za to imaju ovlascenje po Ustavu i da to mogu uciniti, ali traze da se prethodno izvrsi reorganizacija pravoslavne crkve u Makedoniji u tom smislu da se raspusti Inicijativni odbor, da Makedonci sprovedu organizaciju crkve po eparhijama, da predloze zamenike episkopa-domorodce-koje bi on kao administrator imenovao, da predloze izbor eparhiskih saveta i eparhiskih upravnih odbora. Nakon sprovodjenja ove reorganizacije oni bi doneli resenje o odobrenju makedonskog jezika i izmeni natpisa u pecatima. Sto se tice drugih izmena, tj. naziva crkve i izbora episkopa to, kazu, da mora da ide na Sabor, jer nemaju ovlascenja za to. Oko toga je bila velika diskusija, i na kraju smo im rekli da nam oni to napisu, s tim sto smo insistirali na tome da oni daju izvesnu politicku deklaraciju i da na osnovu toga donesu resenje. Oni su nam dali formu tog resenja, da vidimo kako bi ono izgledalo za slucaj da dodje do sporazuma. resenje glasi:
Posle svrsetka Drugog svetskog rata i oslobodjenjem izvrsene su duboke promene u politickom, drustvenom i drzavnom uredjenju nase zemlje. Jugoslavija je uredjena kao federativna republika. Teritorija tri eparhije i to: Skopska, Ohridsko-bitoljska i Zletovsko-strumicka usle su u sklop Narodne republike Makedonije. Verni i svestenici Makedonci izrazili su zelju da se crkvene prilike urede na drukcijoj osnovi.
Da bi se udovoljilo zelji vernih i svestenika u Narodnoj Republici Makedoniji, koji traze da na svom jeziku obavljaju administraciju u unutrasnjoj upotrebi i u propovedima, da se izbori za episkope svestena lica koja su rodom i koja zive u Narodnoj republici Makedoniji, kao i da se ucine druge izmene u Ustavu Srpske pravoslavne crkve, a u vezi razgovora vodjenih 9.II1955 godine u Saveznoj verskoj komisiji izmedju Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog gospodina Vikentija i clanova Svetog Arhijerejskog Sinoda s jedne strane, i Dobrivoja Radosavljevica, Pretsednika Verske komisije i Ljupce Arsova, pretsednika Izvrsnog veca Narodne Republike Makedonije s druge strane, Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve na osnovu cl. 4 i pretposlednje alineje cl. 11 Ustava Srpske pravoslavne crkve, u cilju sredjivanja crkvenih prilika u Narodnoj republici Makedoniji
resava
I. Dozvoljava se na teritoriji Narodne Republike Makedonije i to u eparhijama Skopskoj, osim dela koji se nalazi na teritoriji Narodne republike Srbije, Zletovsko-strumicke i Ohridsko-bitoljskoj upotreba makedonskog jezika u crkvenoj administraciji i propovedima.
II. Dozvoljava se upotreba pecata sa crkvenim grbom u sredini i natpisom unaokolo na makedonskom jeziku cirilicom: Narodna republika Makedonija:
1. Pravoslavna eparhija n. sa sedistem u N;
2. Pravoslavna parohija N u N;
3. Pravoslavna crkvena opstina N u N;
4. Pravoslavni manastir N u N.
Sto se tice izmene cl. 14 Ustava Srpske pravoslavne crkve, nadlezan je da resava Sveti Arhijerejski Sabor na osnovu konkretno podnetog predloga.
Isto tako spada u nadleznost Svetog Arhijerejskog Sabora i pitanje izbora episkopa.’
Naglasavam da oni traze da se prvo izvrsi reorganizacija, tj. da prvo stupi Patrijarh kao crkvena vlast u Makedoniji, jer su sada prekinuti odnosi sa tim delom crkve i da se raspusti Inicijativni odbor pa tek onda da donesu odluku, a ostalo da resava Sabor.
Mi smo konacno posle razgovora sa Makedoncima dosli do zakljucka da ne mozemo ici na zadovoljenje sinodskih zahteva, vec da Sinod donese resenje, a Inicijativni odbor da ostane do izbora episkopa, tj. do Sabora. Zatim, da bez ozbira na njihovu odluku idemo na eparhiska tela, odnosno na izbor eparhiskih sudova i drugih tela, a Inicijativni odbor da ostane dogod se pred Saborom ne resi pitanje makedonske crkve. To znaci da idu na eparhisku organizaciju, a administraciju da vrse za sada Inicijativni odbor. Isto tako mislimo da se odmah u praksi sprovede naziv makedonske crkve u pecatima.
Sto se tice Sabora i drugih pitanja o kojima treba odluku da donese Sabor zakljucili smo da ne dajemo novi zahtev. Jasno je da je cilj ovog njihovog predloga da se prvo likvidira Inicijativni odbor, tj. da se uspostave odnosi na staroj bazi i tek onda Sabor da resava. Ako Sabor odbije ostaju crkvena organizacija i nikom nista. Zato smo isli na to da ostane Inicijativni odbor i da zahtev smatramo punovaznim, pa neka Sabor resava i donese odluku. Jedino da se od Sinoda i dalje trazi da bude nazivPravoslavna crkva Makedonije, drugo da se precizira sa Sinodom kad ce biti izbori episkopa, a ne da kazu da nema kandidata i da se vuce 10 godina to pitanje i da sprovedu samo ono sto je sadrzano u ovoj odluci. U stvari ova odluka znaci ozbiljan korak i delimicno nesto znaci.
Drug Jovanovic: Da li postoji opasnost da nam Sabor podvali.
Drug Radosavljevic: Sigurno.
Drug Ivicevic: Ovo bi bilo treci put da nam podvale.
Drug Radosavljevic: Kad se sastanu a kazu da je bilo tajno glasanje, sta mi tu mozemo. Oni kazu da Sinod moze resiti samo ovo, a ostalo Sabor, a sta u stvari Sabor misli i sta ce da resi mi to ne znamo.
Drug Jovanovic: Da li Sinod shvata da je to njegov predlog i da, prema tome, on snosi odgovornost?
Drug Dilparic: I prosle godine su rekli clanovi Sinoda da svestenici predloze kandidate za episkope, pa kad je to ucinjeno-Sabor je ipak odbio resenje.
Drug Radosavljevic: Ovakav Sinod nece dati nikakvu obavezu. Zato mi mislimo da preciziramo sa Sinodom naziv i izbor eparhiskih tela, a ukoliko dodje do promene njihovog Ustava Sabor neka da deklaraciju.
Drugovi iz Makedonije, po mom misljenju, nemaju mnogo argumenata za naziv. Ako stojimo na stanovistu da tamo postoji makedonsko svestenstvo, koje pristaje na jedinstvenu pravoslavnu crkvu, to je tesko argumentisati sto se tice naziva. S druge strane posto su to Makedonci onda u jezickom pogledu zahtevi su opravdani, kao i kod izbora episkopa. Ja sam zato rekao drugovima iz Makedonije da vide da li se moze reci da Asrpsku pravoslavnu crkvu sacinjavaju te i te eparhijeA a da se makedonska crkva izvuce i kaze dapored toga u Srpsku pravoslavnu crkvu ulaze i te i te eparhije iz Makedonije, te u tom smislu da se dadne izvesna samostalnost posebno obelezje makedonskoj crkvi, a da nase teziste bude na zahtevu za izbor episkopa. Na kraju, ostalo je na tome da oni jos vide i ovih dana konacno rese. Znaci, nekakav pozitivan stav Sinoda u ovom se vidi, ali za ova druga pitanja ce jos trebati vremena.„[49]
Патријарх Викентије упутио је 17. маја 1955. Синоду писмо следеће садржине:
У смислу одлуке Светог Архијерејског Сабора од 3/16 јуна 1954 године као и у вези ранијих одлука Светог Архијерејског Сабора, у току прошле године, као и ове године дејствовали смо и лично сами и заједно са Светим Архијерејским Синодом у правцу сређивања црквених прилика у Народној Републици Македонији.
Пре свега нисмо пропуштали ни једну прилику а да у разговору са надлежним државним функционерима не истакнемо потребу решења и сређивање црквених прилика у Народној републици Македонији наглашавајући да је то не само у интересу и жеља не само наше Цркве и православног народа и свештенства него и у интересу државе. Сем тога смо надлежне факторе усмено упознавали са одлуком Светог Архијерејског Сабора очекујући погодан тренутак да то учинимо и писмено и у званичној форми, али уз претходно припремљене.„[50]
У архиву нема докумената који би указивали на Синодов одговор.
Патријарх Викентије писао је 22. септембра 1955. Добривоју Радосавље-вићу о одлукама прошлог Сабора:
Свети Архијерејски Сабор Српске православне Цркве у седници својој од 1 јуна/19 маја 1955 године под АСБр. 14/зап. 51 донео је ову одлуку:
После свршетка Другог светског рата извршене су дубоке промене у политичком, друштвеном и државном уређењу наше земље. Територије епархија скопске (осим дела територије у НР Србији), Охридско-битољске и Злетовско-струмичке ушле су у склоп НР Македоније. Изражена је жеља да се црквене прилике уреде на другачијој основи.
Да би се удовољило овој тежњи и жељи и средиле прилике црквене у НР Македонији, а када се буду спровела реорганизација Црквене управе у НР Македонији, у смислу одлуке Светог Архијерејског Сабора АСБр.47/зап. 53 из 1952 године и АСБр. 38/зап. 53 из 1954 године, чл. 4 и претпоследње алинеје члана 11 Устава Српске православне цркве, Свети Архијерејски Синод може дозволити:
1. да се може употребљавати македонски језик у администрацији и проповедима на територији НР Македоније с тим да се богослужбени језик има остати црквено-словенски;
2. да се на територији НР Македоније могу употребљавати печати са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо на македонском језику ћирилицом: НР Македоније. Православна епархија Н.Н са седиштем у Н; Православни манастир Н. у Н. итд.
Остала спорна питања Свети Архијерејски сабор ће узети у расматрање када буде примио извештај да је организација црквене управе у НР Македонији у смислу напред наведених одлука Сабора извршена.
Овластити Његову Светост Патријарха Српског Господина Викентија као администратора свих трију епархија у НР Македонији да са Светим Архијерејским Синодом и даље ради у томе духу водећи рачуна о канонским и уставним прописима Српске православне Цркве, као и жељи народа и свештенства у НР Македонији.
Предњу одлуку Светог Архијерејског Сабора част нам је доставити и умолити Вас да и даље, у колико је то могуће, посредујете по овом питању у интересу сређивања црквених прилика у НР Македонији.„[51]
У архиви нема других докумената који би указивали на одговор.
На путу у Грчку и по повратку из ње, крајем октобра 1955. године, патријарх Викентије задржао се у Македонији. О томе шта се збивало тада, македонска Комисија за верске послове обавестила је Савезну комисију за верска питања.[52]
Извештај је гласио:
Делегација СПЦ, на челу са патријархом Викентијем и епископима Германом и Висарјоном, на путу за Грчку 23-X-1955 године на скопској станици је била дочекана и поздрављена од чланова Ин. одбора: Нестора Поповског, Боре Станковског, Ђорђа Ангеловског, Кира Стојановског, Петра Давитковског и ђакона Пешевског, као и од особља грчког конзулата. Испред Ин. одбора делегацији је зажелео срећан пут Нестор Поповски и позвао патријарха да са делегацијом при повратку посети Скопље и упозна живот цркве у НРМ, што сматра да ће допринети позитивном решењу не решених црквених питања. (Исту жељу патријар је изразио писмом код Ин. одбора на два-три дана пре поласка за Грчку). Овај акт је позитивно поделовао на патријарха и чланове делегације – прихватили су позив са задовољством и изразили исте наде у погледу питања цркве у НРМ.
Жељу патријарха да посети Скопље, неки свештеници су протумачили као добар знак у нормализовању односа и настављању преговора док су други сматрали да су такве претпоставке илузорне пошто патријаршија има одавно оформљено становиште по том питању. У прилог првој предпоставци је говорио и прота Смиљанић, који је препоручио Ин. одбору да свечаније дочека, пошто је убеђен да ће његов долазак допринети бржем решавању црквеног питања. С друге стране шеф кабинета патријарховог пре поласка делегације је уверавао једног свештеника из НРМ да ће сада патријарх сигурно решити питање цркве у НРМ. Но, поступак патријарха са узимањем у делегацију свештеника Цветка Крстовског из Прилепа, и одликовањем црвеним појасем без сагласности Ин. одбора, је оцењен као акт на линији разбијања овог тела. Већина свештеника у Прилепу и Битољу су говорили да је Цветко узет као Србин, а нарочито симпатизере митрополита Јосифа који су говорили да јеневјера седела Ин. одбору уз колено. Овај случај је изазвао дискусије и негодовања код чланова Ин. одбора, који нису много очекивали од посете патријарха и који су сматрали да ће евентуално додељивање одликовања свештеницима од патријарха – за које су научили – изазвати још већи раздор међу члановима Ин. одбора и свештеницима. И поред тога они су се сложили да му приреде дочек који одговара његовом достојанству и да то искористе за притисак у погледу решење црквеног питања, држећи се при разговорима достојанствено.
Патријарха и делегацију, при повратку из Грчке је дочекало неколико свештеника из Ин. одбора, претседник и секретар верске комисије и грчки конзул. Присуство и чланова верске комисије на станици је примљено са задовољством од патријарха и делегације. После тога, на ручку који је био приређен у Митрополији, патријарх је у изјави новинарима поред осталог рекао да његова посета Скопљу не би имала смисла ако се не би разговарало по црквеном питању, те је изразио наду да ће се решавањем тога питања допринети и за сређивање прилика у држави. За време ручка патријарх је износио своје утиске са пута по Грчкој, а после тога су се повукли на одмор.
Око 18 часова, патријарх је водио разговор са претседником Ин. одбора Нестором Поповским око тога шта би требало да дотакне у беседи коју мисли да одржи сутра дан на богослужењу. Прихватио је предлог да нешто каже о ослобођењу Скопља (13-XI) и борби македонског народа, о црквеном питању у Македонији и о епископима доморотцима. Сложио се са тим да није згодно да сада даје одликовања неким свештеницима јер би тиме изазвао раздор. (За додељивање одликовања патријарху је било у ствари сугерирано од проте Смиљанића још за време пута по Грчкој, са чиме се он ни тада није слагао).
У 19 часова Пленум Ин. одбора је приредио у Митрополији пријем за патријарха и епископе, с намером да води преговоре по црквеном питању. Разговори су трајали пуна два сата и у дискусији су узели учешћа патријарх и епископи и десетак чланова Пленума. Разговарало се отворено по свим питањима, једно време дискусија је узела прилично оштар тон, те је патријарх изјавио да је боље да они одмах напуште Скопље због неразумевања, но после се дискусија стишала и до краја одвијала доста добро. Може се рећи да је разговор био успешан и да су са њим били задовољни и епископи и свештеници.
Одговарајући на поздрав Нестора Поповског, који је поред осталог изразио наду да ће ова посета допринети разумевању и разрешавању црквеног питања у позитивном смислу. Патријарх је рекао:Још кад се код нас појавила мисао за посету Грчкој, сматрао сам нужним да свратимо у Скопље. Другачији поступак би био непоштен и неправедан према богу. То није била само моја жеља него и преосвећене господе архијереја, како ових самном, тако и осталих, а исто тако и делегације. У делегацији је учествовао и ваш отац Цветко, што значи да је црква једна. Ви знате наша настојања да се дође до споразума. Ми смо о томе разговарали са вама и са преставницима Н. власти који су се примили посредништва. Нека овај састанак буде прекретница у нашим односима. Ми смо разговарали са претставницима Извршног већа и тражили црквену организацију у духу Устава, и ако он није догма него може да се мења и допуњује. Нико у Сабору не инсистира да се у Македонији пошаљу људе које македонски народ не жели. С Ваше стране би требало у нечему да се попусти. У том случају ја ћу моћи да кажем Сабору да сте ви поступили по њиховим одлукама. Тако је на пример потребно да извршена реорганизација по епархијама добије надлежно одобрење и потврду чиме би се ми ујединили и приближили. Ви сте изнели да постоји унијатска пропаганда и да се јављају протестанске секте, који показују претензије за наше. Дајте да нађемо начин за споразум, јер сматрам да је лош знак да пружамо могућност онима што траже наше.
Свештеник Климе Малевски: Ми смо испунили одлуке и препоруке Синода, распустили смо среске духовне одборе и изабрли све органе по епархијама у духу Устава. Будући да немамо још своје архијереје, пленум је донео одлуку да намесници и архиерејски заменици буду в.д. на тој дужности.
Епископ Висаријон: Ви треба да о реорганизацији црквене управе по епархијама обавестите администратора ових епархија, односно патријарха и да он та тела санкционише. Сматрам да патријарха сматрате за свога администратора. Ако све ово учините онда значи радите у оквиру нашег црквеног Устава. Јасно је да ви немате кандидате за епископе, те зато морамо привремено да поставимо администраторе.
После овога се развија прилично оштра дискусија у коју учествују патријарх и епископи и неколико свештеника, и у којој главну реч води Висаријон. Патријарх и епископи су замерали свештеницима да не признају Устав јер реорганизацију нису извршили према одлукама и прописима истог, а што је најважније нису обавестили патријарха као свога администратора о извршеној реорганизацији и поднели на одобрење изабрана лица у епархиским телима. Патријарх сматра да је ово основна грешка код Ин. одбора и да је тако поступио с једне стране би помогао њему и другим епископима који раде да се реши њихово питање пред сабором, а друге стране са тиме не би ништа изгубили, јер би он потврдио сва она лица која нису изабрана. Они би обављали све послове на терену, он не би овамо долазио, него би код њега ишли архиерејски заменици ради консултације по неким питањима, те невиди никакву опасност по цркву у Македонији да је Иницијативни одбор поступио овако. Тај акт би их више зближио и њима дао могућности да се боре пред сабором за коначно решење овог питања. После овога епископ Висаријон па и патријарх су настојали да добију одговор од Пленума дали они признају патријарха за администратора епархије у Македонији. Неодређен одговор свештеника, из кога се дало видети да патријарха још не признају за администратора, страшно је разљутио епископе и патријарх је изјавио да у таквом случају нема смисла њихова посета, да су узалудни и ови разговори те да је боље да још истог дана отпутују за Београд. Ову ситуацију у извесном смислу су погоршале изјаве неких свештеника (Климета Малевског, Ђорђа Анђеловског и др.) да они нису тако поступили зато што немају гаранција (писмених) да се цркви у Македонији даје национално обележје која на то има право јер је ово посебна Република у којој живи македонски народ. Патријарх и епископи су на ово реаговали доста оштро говорећи да се нема поверења кад се говори о гаранцијама.
Ову ситуацију је покушао да ублажи Нестор Поповски, који је изнео да су у последњем писму патријархије дате гаранције националног обележја цркве у Македонији, те да остаје само нерешено питање епископа домородаца, за које нису дате још гаранције. У погледу администратора је рекао да они иступају као целина и да црквено питање посматрају у целини, а не као епархије, те да не могу да дозволе да патријарх администрира само са двема епархијама, а са скопском митрополит Јосиф, кога желе ни народ ни свештенство због његових недела на територији Македоније. На примедбу патријарха да је сада само један администратор за све епархије према последњој одлуци сабора, Нестор Поповски је рекао:Ми смо писмо патријаршије о одлукама сабора добили касно – пре неколико дана – те зато нисмо обавестили патријарха о реорганизацији црквене управе. Ово је нови момент и сматрам да треба да се ради на признавању предложених кандидата и на регулисању питања епископа домородаца у Македонији. Ми не стварамо посебну цркву нити фронтове између нас. Ми смо за јединство цркве у нашој земљи и за одстранење сумњи и фронтова између нас, које су стварали неке свештеници који су ишли у патријаршију и клеветали нас, а које нетреба слушати. Кад смо бирали патријарха били смо убеђени да му на срцу лежи црквено јединство – његово администраторство нам не би сметало.
После овога епископ Висарион поново инсистира на томе да патријарх треба као администратор ових епархија да потврди новоизабрана тела, а патријарх обећава да ће примити њихове кандидате за епископе које они буду предложили, но разуме се да треба сабор да их изабере, и наглашује да ће то учинити без гаранција, и ако пленум тражи такве гаранције од њих. До избора епископа он би остао администратор, потписивао би оне ствари на што има праву по Уставу, а изабрана црквена тела би руководила на терену.
Свештеник Климе Малевски: Сматрам да треба да се има у виду одлука Пленума Ин. одбора, по којој иницијативни одбор треба да постоји све до избора епископа домородаца, без обзира што би наши захтеви по другим питањима били прихваћени и спроведени у дело раније.
После овога настаје поновно прилично дуга дискусија. Патријарх говори да је то нешто ново, да то уопште не може да се прихвати јер би се тиме они ставили у привилегован положај у односу на друге епархије и што не види потребу постојања таквог тела упоредо са администратором. То би било опет на линији стварања посебне цркве и да то по прописима Устава СПЦ уопште не може да се прими. То опет значи не поверење у односима. Против постоења Ин. одбора категорички се изјашњавају и епископи који говоре да то уопште неможе да се прими јер се противи одредбама у духу Устава СПЦ.
Неколико свештеника објашњава да је ситуација по другим републикама, а нарочито у Хрватској, друкчија јер се православни осећају Србима, док је код нас специфичније стање јер је ово Македонија и јер се људи осећају Македонцима, а не Србима или Бугарима, те зато мора да се води рачуна о националном обележју цркве, пошто је то и жеље народа који је у јеку националног изжив-љавања. Ин. одбор са патријархом администратором у ствари би само координирао рад у циљу коначног решења црквеног питања, односно избора епископа домородаца, тада би као непотребан престао са својим радом. Значи, до избора епископа Ин. одбора и патријарх би били гаранција за коначно и успешно решење црквеног питања.
На примедбу свештеника Ђорђа Ангеловског да је патријаршија и до сада била у ствари сагласна са постојањем Ин. одбора јер је сва писма њему слала, патријарх одговара да су то чинили у нужди пошто нема епископа и у жељу да се тај контакт непрекида колико је могуће. Други свештеници подвлачећи и истичући корисну улогу Ин. одбора у организовању црквеног живота у Македонији, су говорили да сматрају да је са спроведеном реорганизацијом црквене управе црквени живот нормализиран према жељи епископима, а што је била и жеља свештеника.
Епископ Герман: Ми и сами осећамо да има извесних прописа у Устави СПЦ што нам сметају у коче рад, но он је оквир у коме треба да се крећемо и да га се придржавамо до његове евентуалне промене. Све што је архиерејски сабор могао да учни, учинио је, а то је у вези језика и печата – друго према уставу неможе да се учини. Точак историје у свету се обрће и руши пред собом све препреке без обзира дали ми то желимо или не желимо. Ви познајете историје српске цркве – била је времена када је она била у тешком положају и имала епископе Грке, но када је дошло време и створиле се повољне прилике, стање је измењено. Према томе не можемо ни ми да идемо против ваших жеља и против жеља народа – како можете да замислите једна оваква јерархија буде против ваших жеља. Није важно када ће се то остварити, него је важно да то буде у духу жеља народа. Да сте имале кандидате са потребним квалификацијама неби уопште било проблема. Околности у којима се налазимо принуђују нас да тражимо заједнички пут и да мислимо заједно. Ако једни другима приступимо са више поверења, све ће бити добро – ја вас у то уверавам. Зашто толико бојазности код вас и зашто неповерења, прихватите све ово што вам говоримо, и ако једног дана покушамо да наметнемо нешто своје неморате да примите – нико вас неможе присилити на то.
Димитар Јаковљев (цивил): Ја сам као члан овог одбора – делегиран од мирјана – више пута учествовао у делегацијама код патријархије. У своје време покојни патријарх Гаврило нам је говорио да ми имамо свог архијереја (Јосифа) и да треба да га примамо, са чиме нисмо могли да се сложимо. Замерате нам што немамо поверења, али како би имали поверења кад су нас многи до сада варали и самим тим натерали да будемо мало опрезнији. Иначе не гледам да је ово питање неразрешиво ако би се имала добра воља. Народ и свештенство траже епископе доморотце, до њиховог избора треба да постоји Ин. одбор, који би после тога одмах престао са функционисањем.
Патријарх: Ви незнате колико би Сабор био попустљивији по овом питању када би ви својим радом и поступцима дали доказ да улазите у организацију цркве. Тиме би и мени олакшали положај и дали адута да се успешније борим за решење вашег питања. Став наше цркве се изменио по многим питањима. Све више се уверавамо да треба да се изиђе у сусрет Македонцима. Примите све ове наше захтеве – мене за администратора и поднесите тела на одобрење – па ће бити све у реду. Иначе овако можемо дуго да разговарамо без успеха. Дајте прво да се приближимо по овим питањима, јер вам то ништа не смета. Ако то учините бићемо за један корак ближе циљу. Никакве штете нећете имати и дајте да одбацимо неповерење. Ја вас уверавам да треба то да учините. Ми можемо чак да разговарамо и о постојању Иницијативног одбора. Прихватите прво ове моје предлоге па нека једна ваша делегација дође да то питање постави пред сабор, те сматрам да може сабор да направи изузетак и одобри постоење Ин. одбора. Ја разумем да сте ви неповерљиви, но вас уверавам да српска црква нема намере да влада над неким. Нико неможе да буде луд да бира човека кога ви не желите. Кад ви будете примили нашу организацију и предлоге, тада ћемо и ми примити ваше кандидате. Јасно је да ми неморамо ово данас или сутра решити, но размислите и поразговарајте по овим питањима, о томе ћемо и ми поразмислити, те дајте да ово питање коначно заједнички решимо.
Свештеник Кирил Стојанов: Ви знате да ми нерасполажемо са кандидатима који би имали све одговарајуће квалификације. Ми смо предложили кандидате, који су направили велике жртве у интересу цркве, но они нису изабрани. Хтели би да нам отворено кажете како стоји питање са кандидатима, зашто се не прихватају и какви треба да буду кандидати. Ако примите наше кандидате ми ћемо примити ваше захтеве.
Патријарх: Ја сам приватно поставио питање ваших кандидата епископима. Већина се изјаснила за то да не би постављали питање квалификација пошто знају ситуацију код вас и сматрам да још увек нису изменили овај свој став. Но, ви сте и ово питање решили на брзину без да се саветујете самном, развели сте их преко вашег суда који није потврђен од администратора, место да се обратите мени да тај развод брака кандидата спроведем ја, те је због тога ствар на сабору пропала. Да сте овако учинили ја вас уверавам да би их сабор прихватио. Ми видимо стварне ваше потребе за епископима и свештеницима, но има питања и прописа које неможемо прескакати, него морамо о њима да водимо рачуна. Зато вас молим да при решавању оваквих питања водите рачуна и о свим таквим ситним детаљима. Иначе сматрам – а са тиме се слагао и претседник господин Арсов – да касније после решење овог питања неће бити проблем где ће који епископ да буде. Може вас епископ да буде на епархији и негде у Србији или неко из Србије код вас у Македонији, сматрам да то неће сметати кад се све ово изживи.
На крају Нестор Поповски је захвалио на оцинским саветима уверавајући их да ће и даље радити у духу братства и јединства наших народа и христових принципа. Како епископи тако и свештеници били су задовољни од разговора и сматрали су да код епископата постоји жеља за решење овог питања. Патријарх је нагласио, да је уложио максиму напора да издржи ове разговоре, и ако је уморан и стар јер је жељан да се ово питање скине са дневног реда.
У недељу пре подне патријарх и епископи су служили у цркви св. Мина са члановима Ин. одбора. У служби се дало првенство Нестору и прота Томи као кандидатима за епископе. Служба је прошло много добро, певало је хор и било је много народа. Епископи су били задовољни са богослужењем, уређајем цркве и певањем хора. При делењу нафоре, која је трајало сат и 10 минута, неке жене су говориле патријарху да желе да им даде што пре епископе домортце. Народ и свештеници су били незадовољни и разочарани од беседе патријарха у цркви јер уопште није споменуо македонски народ, црквено питање и епископе домортце. Свештеници су говорили да су епископи лисице, да једно обећавају, а друго раде, да ништо нема од синоћних обећања и да је јасно да они желе да их преваре и доведу своје епископе. Верници су код свештеника исказивали незадовољство због оваквог говора односно без спомињања македонског народа и питања епископа. Прота Васић је бележио читав говор патријарха и реферисао Висарјону да је добро говорио, а сам патријарх је питао Висарјона у олтару дали је добро говорио што му је овај потврдио.
После богослужења код патријарха у митрополији затражила је пријем делегација мирјана од 20 људи, која је нагласивши да народ жели своје епископе домортце, изнела патријарху да преко њих народ изражава незадовољство што није у цркви споменуо македонски народ и питање епископа. Патријарх им је рекао да пренесу народу да ће се скоро решити црквено питање и добити епископи доморотци.
На ручку у митрополију, коме су присуствовали чланови Извршног већа Дејан и Наум и претседник верске комисије Јелисије, одржао је здравицу Нестор Поповски у којој је између осталог рекао да ће решење црквеног питања према захтевима Ин. одбора и према обећању патријарха и епископа, допринети Aза добро и јединство наше српске православне цркве, на чему и ми радимоA. акон @унић одма је код прота Васића да види да ли је Несторов говор забележио. Овакав говор необично је одобровољио епископе и чланове делегације, те је сам патријарх после тога рекао Нестору да му је са тиме направио велику услугу међутим код свештеника Ин. одбора је примљен са негодовањем и оцењен као отступање од ранијих захтева. Из тог разлога, а и по сугестијама неких свештеника па и прота Смиљанића, одустао је да говори Климе Малевски у име Удружења, јер би сигурно нешто рекао супротно. Одговарајући на здравицу, патријарх је споменуо 1918 год. када се је створила Југославија и изразио радост што су слично 1918 год. и данас све покраине уједињене, и рекао да ће бити срећни ако и ова покраина буде припојена српској православној цркви (мисли на Македонију). Овакав иступ патријарха још више је утврдио свештенство у уверењу да од обећања патријарха и епископа неће бити ништа, да не признају македонски народ, него да у њима гледају Србе и да желе у Македонију преваром да доведу српске епископе.
После ручка, патријарх је у разговору молио неке свештенике да прихвате његове предлоге јер ће они допринети бржем решавању црквеног питања. Од свештеника Ђорђи Ангеловски је приметио патријарху да је народ – који је очекивао да нешто каже о македонском народу, о црквеном питању и епископима доморотцима – остао јако разочаран. Патријарх је на ово одговорио:Ја то не смем да говорим, то је политичко питање и ми нежелимо да се мешамо у државну политику. Ја не могу да разумем то да сте од 1918 год. до 1941 год. живели у ропству. Ми кажемо да није било ропства, живели сте слободни и живели смо братски, а било је само неких изрода који су са вама неправилно поступали. Ми морамо да елиминишемо политику када решавамо црквена питања јер се хришћанска идеологија не поклапа са политичком идеологијом и уређењем. Даље патријарх је нагласио у разговору да не жели да чује за цркву у Македонији, него за три епархије у склопу СПЦ са језиком македонским и епископима доморотцима. У вези овога Ђоко Ангеловски је говорио патријарху да треба да се води рачуна о томе да у Македонији живе Македонци, а не Срби и Бугари, да тај народ већ 11 год. живи у слободу, да он жели јединство са СПЦ, али да тражи признавање националног обележја. Да није тачно да се кроз историју црква није бавила политиком земље у којој се налазила, почев од Миланског едикта па до данас. Ђакон Д. Чедо који је пре тога једном свештенику поставио питање ‘Зар ви нисте Срби, констатирао је да је Милански едикт најсрамнији акт у историји цркве и да ми морамо да се држимо христове идеологије, а да избришемо националне тежње.
Неки од свештеника водили су невезане разговоре по питању кандидата са епископима. Исти су се интересовали код свештеника дали они не располажу са кандидатима који имају боље моралне квалитете, макар да су и цивили. Свештеници у одговорима су их веровали да других кандидата немају и да су ови пристали по цену великих жртава само да послуже цркви. Исто ово потврђује и Цветко Крстевски који је био у делегацији и који је из разговора са патријархом и епископима дошао да убеђења да епископат неће неће ни да чује за ове кандидате за епископе, те сматра да их неможемо никако прогурати. Ово уверење су добили и неки свештеници који су разговарали са патријархом и епископима, те сматрају да морамо да промислимо по овом питању, јер са овим кандидатима нећемо никад решити црквено питање.
На пријем код др. Љупче Арсова, на којем су поред епископа били и неки чланови Ин. одбора, патријарх је изјавио да се нада да ће се ово питање брзо решити.
Приликом испраћаја на станици, патријарх је у разговору са Нестором рекао да му је он својим говором на ручку учинио велику услугу пред епископима и Васићем, да ће он одмах сазвати Синод ради разговора по овом питању и по питању њихове хиротоније, као и да ће у вези тога разговарати са претседником Арсовим. Да су се они заједнички пречистили што сматра као добар знак и за решење овог питања. Изразио је необично задовољство и захвалност због врло лепог дочека који су му приредили за време боравка. Приликом поласка воза, епископи су извикнули свештеницима који су дошли да их испрате:До скорог виђења на хиротонији епископа у Скопљу. Узевши у целини све горе изнешено, као и расположење патријарха и осталих из делегације, може да се закључи да је ипак ова посета – поред великосрпских тежња код епископа – донела приличне резултате. Дочек је на њих оставио необично јак утисак, видели су да Ин. одбор ипак претставља једно монолитно тело које је јединствено у захтевима, да је он за ово време добро руководио црквеним животом у Македонији, а многи су се чак чудили кад су сазнали какве приходе имају свештеници да им цркве плаћају социјално осигурање и сл. С друге стране из разговора може да се констатује да је епископат жељан да реши ово питање и да код њега има доста знакова попуштања. Ова ситуација захтева да се размотре предлози патријарха и епископа и предузму одговарајуће мере у правцу решавања питања.
У понедељак је патријарх дао прилично позитиву изјаву на станици у Београду о разговорима у Скопљу и изразио наду у скоро решење црквеног питања. С друге стране према досадашњим информацијама из патријаршије, у круговима исте влада добро расположење и позитивно се изравжавају о разговорима у Скопљу.
Истог дана је заседавао Пленум Ин. одбора у Скопљу, да би резимирао резултате од разговора са патријархом. У почетку заседања дошло је до свађе и вређања између неких чланова и чак до претења са давањем оставки, како од претседника Нестора Поповског, тако и од неких чланова. До свађе је дошло зато што су неки чланови приметили Нестору да је издао дело за које су радили, својом изјавом на ручку у недељу и да се држао диктаторски. У овом сукобу у ствари је дошла на видело нетрпељивост и нездраво стање које постоји у Ин. одбору, а нарочито између неколико чланова који се тамо сматрају као позитивнији. И ако се касније ситуација смирила, ипак то не значи да је стање у Ин. одбору нормално и да ово тело претставља једну здраву целину.„[53]
Савезна комисија за верска питања расправљала је на седници 6. октобра 1955. о приликама у Македонији.[54]
И страни дипломати интересовали су се за црквене прилике у Македонији. Тако је 25. октобра 1955. Палмер, други секретар америчке Амбасаде, разговарао с Донеом Илијевским, секретаром македонске Комисије за верске послове. Илијевски је обавестио Савезну комисију за верска питања 8. новембра 1955. о том разговору.[55]
Службена белешка гласи:
25-X-1955 год. затражио је пријем код Верске комисије други секретар америчке амбасаде Палмер, који је пре два дана дошао у Скопље, под мотивацијом да га интересују верске прилике у НРМ. Пријем је заказан у 11 сати а трајао је до 12. Палмер је дошао у пратњи тумача – у уреду за информације, а примљен је био од секретара Комисије и једног члана.
У току разговора, Палмер је изнео да му се отац у САД доста бави верским проблемима, те да је он тамо друга личност по познавању тих проблема и по писању у штампи, те да због тога и њега у извесној мери интересује ова питања.
Палмер – Молио бих да ме господа из Комисије прво у општим цртама упознају са вероисповестима у републици, са бројем припадника, са њиховим положајима и односима за властима.
Одговор – У републици има две главне вероисповести православна и муслиманска. Прва је најмногобројнија, док је друга знатно мања по броју верника. Поред њих постоји мало католика и гркокатолика и врло мало протестаната, но њихов број је толики да се просто незапажају и не представљају проблем. Са православном, као и са муслиманском црквом постоје добри односи, што је с једне стране плод залагања државних органа, а с друге стране и правилног односа руководства тих заједница и свештеника према властима, који поштују законске одредбе и прописе. Познато је да је код нас црква одвојена од државе и да су односи између верских заједница и државе прво регилисани уставом, а касније прецизирани Законом о правном положају верских заједница. Може се рећи да у Македонији не постоје неки проблеми са верским заједницама, јер како смо рекли црквена руководства и свештенство углавном се придржавају закона.
Палмер – Код г. Добривоја Радосављевића у Београду сам био обавештен да постоји неки проблем око решавања питања православне цркве у Македонији. Можете ли ми рећи у чему је се састоји тај проблем и спор и дали се ту иде на стварање аутономне цркве.
Одговор – Не ради се ту о неком нарочитом проблему, нити о стварању некакве аутономне или афтокефалне цркве – таква би требала да има свој Сабор и Синод – него чисто о цркви која је и остаје у склоп патријаршије, но која само у духу тековина овог рата – решено национално питање и сл. – жели да има извесно национално обележје: своје епископе домороце, македонски језик у администрацији и проповедима и сл. У ствари ова питања нису спорна јер је патријаршија све то прихватила, те са те стране не постоји проблем. Проблем је чисто кадровског карактера, ради се о избору лица за епископе, а Македонија не располаже са таквим кадровима јер од раније није постојала традиција да се иде у калуђере. Значи црква у Македонији је и биће у склопу цркве, она не тражи да се отцепи, они између себе имају редовне контакте и званичне односе.
Палмер – Колико има епархија (епископија) у републици и јесу ли попуњене епископима?
Одговор – Постоје три епархије и све три су упражњене. једна је била упражњена још пре рата, са друге је епископ Николај емигрирао у САД[56]? , а трећи митрополит Јосиф је болестан у Београду и доста стар, те не учествује уопште у раду Сабора.
Палмер – Који језик се употребљава у богослужењу? дали новомакедонски? У источној Македонији дали тај језик је близак бугарском и да ли има њихов утицај, а у Западној Македонији да ли је више српски језик?
Одговор – У богослужењима одувек се употребљава црквенословенски језик, јер су и све књиге на том језику писане. Проповеди и администрација се врше на македонском литературном језику свугде. Нема ту бугарског или српског језика.
Палмер – Да ли у Републици постоји свештеничка удружења појединачно по конфесијама и колико је свештеника у њима учлањено. Како удружења раде?
Одговор – Постоји православно удружење, створено онда кад и у другим републикама и у њему су учлањени скоро сви свештеници изузетак можда чине неки стари и изнемогли или свештеници у удаљеним селима. Ипак најмање 99% од свештеника је учлањено. Поред тога што се оно бави решавањем разних сталешких питања, удружење доприноси много и у сарадњи између државе и цркве. Држава га помаже да би могло да реши своја сталешка питања, да би могло да развија своју активност и да помаже социјално угрожене и чланове…„[57]
Патријарх Викентије је 20. марта 1956, у разговору с Милојем Дилпарићем, поводом вести о смрти владике Николаја, поменуо и проблем у Македонији. Казао је да се то питање тешко може решити из два разлога: прво, због непоштеног рада корумпираних свештеника у Краљевини Југославији у име Српске православне Цркве, што је тамошњи народ упамтио; друго, јер нема кандидата за владике, а патријархови кандидате се не прихватају. Патријарх је поменуо писање Гласника Српске Православне Цркве о боравку делегације па и о Иницијативном одбору. Исказао је жаљење зато што му Одбор није одговорио на писану представку и предлоге које је учинио по одлукама сабора. Закључио је да Македонци греше што не прихватају његове предлоге јер би, по његовом мишљењу, тада све ишло лакше.[58]
Савезна комисија за верска питања саставила је маја 1956. године елаборат о проблему у Македонији:
Posle oslobodjenja i makedonski narod je dobio svoju narodnu drzavu. Pravoslavni svestenici i vernici u narodnoj republici Makedoniji su trazili da se pravoslavna crkva u Makedoniji osamostali, tj. da dobije vidljiviji narodni karakter, jer je do oslobodjenja bila sastavni deo Srpske crkve – samo podeljena na nekoliko eparhija na cijem su celu bili Srbi episkopi. (Za vreme bugarske okupacije Bugari).
Po Ustavu Srpske crkve (iz 1931 i 1947) eparhije:
1. Zletovsko-strumicka sa sedistem u Stipu;
2. Ohridsko-bitoljska sa sedistem u Bitolju i
3. Skopska sa sedistem u Skoplju – sastavni su delovi Srpske pravoslavne crkve, na cijem celu stoje srpski eparhijski arhijereji, izmedju kojih se bira i srpski patrijarh (cl. 42, 13 i 14 Ustava srpske crkve), jer je sama crkva Srpska pravoslavna, kao i eparhije, parohije i crkvene opstine (cl. 11 Ustava).
I prilikom donosenja novog Ustava 1947 godine, nije se htelo voditi racuna o cinjenici da se u krilu Srpske crkve nalazi i pravoslavni makedonski narod koji je morao imati svoja izvesna prava. Zbog toga makedonsko svestenstvo i narod Makedonije nisu hteli da prime bivseg skopljanskog mitropolita, pa ni episkopa zletovsko-strumickog, koji je bio i administrator ohridsko-bitoljski, jer su trazili da se vodi racuna o cinjenici da je makedonski narod dobio svoju samostalnost, pa da i njegova crkva treba da ima izvesno nacionalno obelezje.
Makedonci su se obracali Beogradskoj patrijarsiji sa svojim zahtevima da se kanonski resi i regulise stanje i polozaj makedonske crkve na taj nacin sto bi Arhijerejski Sabor, priznavajuci postojanje makedonskog naroda, u duhu kanonskih propisa, ozakonio polozaj i prava crkve u Makedoniji. U tom trazenju nije stvoren raskol – sizma, niti se to zelelo, ali je stvoren jedan izuzetan odnos izmedju Srpske pravoslavne crkve s jedne strane i Makedonaca s druge strane, sto se moze okarakterisati kanonskim jezikom kaoparasinagoga– zboriste.
Celo pitanje je islo sledecim tokom:
1. Makedonsko svestenstvo odmah po oslobodjenju organizuje Inicijativni odbor, kome stavlja u zadatak da sazove Crkveno-narodni sabor.
Crkveno-narodni sabor sazvan je 4 marta 1945 godine, na kome je uzeo ucesca pravoslavni narod u Makedoniji preko biranih delegata i celokupno pravoslavno svestenstvo iz Makedonije. Na Saboru je jednogasno doneta sledeca rezolucija;
a/ da se obnovi ohridska arhiepiskopija, kao Makedonska samostalna pravoslavna crkva i da ista ne bude potcinjena nijednoj pomesnoj nacionalnoj pravoslavnoj crkvi;
b/ da ima svoj narodni episkopat i svoje narodne svestenstvo;
c/ kada se stvori jugoslovenska pravoslavna crkva da Makedonska pravoslavna crkva udje u njen sastav itd.
Da bi se ova odluka sprovela u zivot, upucena je jedna delegacija od strane Inicijativnog odbora Sinodu srpske pravoslavne crkve. Delegacija nije postigla sporazum i pitanje je ostalo otvoreno.
Na trazenje velikog broja makedonskih pravoslavnih svestenika sazvana je svestenicka skupstina 8 maja 1946 godine. Na toj skupstini svestenstvo je izmenilo rezoluciju crkveno-narodnog sabora iz 1945 godine i umesto autokefalnosti /samostalnosti/ tj. ocepljenja od Srpske pravoslavne crkve postavilo je zahteve:
1. Da pravoslavna crkva u Makedoniji dobije svoje narodne episkope;
2. Da se od Srpske pravoslavne crkve izdejstvuje autonomija tj. mitropolitanski sistem za pravoslavnu crkvu u Makedoniji i dr.
U obrazlozenju ove rezolucije istaknuto je sledece:
Makedonci ne zele i ne traze cepanje jedinstva pravoslavne crkve u nasoj zemlji i da se stvori potpuno samostalna-autokefalna makedonska crkva. Jer stvaranjem takve jedne potpuno samostalne-autokefalne crkve, koja ne bi imala nikakve zajednicke veze sa Srpskom crkvom, razbio bi se jedinstveni pravoslavni front, sto bi se odrazilo vrlo nepovoljno na pravoslavlje s obzirom na veliku agresiju rimske crkve, posto je nasa zemlja prvi sused Vatikana i, logicno, najvise izlozena njihovim nasrtajima. Zbog toga se ne zeli autokefalija sa zasebnim makedonskim patrijarhom. Trazi se, prema pravoslavnoj tradiciji i obicajima, da se makedonskom narodu odnosno njegovoj crkvi da vise samostalnosti u sredini Srpske crkve /siroka pokrajinska autonomija/ tj. da makedonskom crkvom samostalno upravlja makedonski mitropolit sa svojim sinodom u svima unutrasnjim poslovima Makedonije /mitropolitanski sistem/, u kanonskoj zajednici i jedinstvu sa srpskom patrijarsijom, priznavajuci Patrijarha Srpske crkve za poglavara citave pravoslavne crkve u Jugoslaviji, s tim da mu se i u tituli to oznaci.
Kao vidan dokaz za sve bile su upucivane mnogobrojne delegacije Srpskoj patrijarsiji sa ciljem da se postigne sporazum sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a kao najvidniji argumenat za sve to bilo je ucestvovanje makedonskih pretstavnika pri izboru Patrijarha Vikentija 1951 godine na patrijarsiski presto.
U prvo vreme Srpska patrijarsija (mitropolit Josif i patrijarh Dozic) je ignorisala makedonske zahteve i insistirala da Makedonci prime svojezakonskeepiskope, a time da i dalje budu kaojuznosrbijanciu sastavu Srpske pravoslavne crkve kao njen deo. – Kasnije, a narocito posle izbora sadasnjeg Patrijarha tj. posle 1951 godine i u Srpskoj patrijarsiji se ovome pitanju posvecuje vise paznje i ozbiljnije se tretira. No, uglavnom stavovi se, istina postepeno, ipak priblizuju.
Sa svoje strane Patrijarsija je isticala sledece;
1. Da se svestenstvo narodne republike Makedonije nalazi u sizmi i da su sizmu skrivili oni koji su se bez razloga odvojili od Srpske pravoslavne crkve;
2. Da u jednoj drzavi ne moze biti dve pravoslavne crkve;
3. Da nece biti rukopolozenja Makedonaca za svestenike dok postoji sizma;
4. Da ce se Srpska pravoslavna crkva truditi da vrsi svoju misiju, a oni koji podrivaju raskol ponece odgovornost pred istorijom sto se u narodnoj Republici Makedoniji siri unijatstvo i sektanstvo, kao i sto verni ostaju bez svojih pastira.
Uz sve ovo Patrijarsija je isticala da ne izbegava niti sprecava resenje makedonskog crkvenog pitanja, ali, buduci je Srpska pravoslavna crkva organizovana zajednica, mora se ici jedino mogucim putem tj. uz primenu pozitivnih propisa koji vaze u Srpskoj pravoslavnoj crkvi /konkretno Ustava/ da se prvenstveno pravoslavna crkva u Makedoniji kanonski organizuje.
Tako je Arhijerejski sabor u sednici od 27 maja 1952 godine doneo ovu odluku:
Preporuciti Arhijerejskom sinodu da u eparhijama u NR Makedoniji pokusa preko nadlezne GG Arhijereja uspostaviti redovno crkveno stanje, tj. da se uspostave redovni eparhiski crkveni sudovi, kao i druga crkvena tela i organi a narocito kanonsko spominjanje nadleznih Arhijereja. U vezi s tim umoliti nadlezne G.G. Arhijereje tih eparhija da u Arhijerejskom Sinodu u svoje vreme podnesu izvestaje o izvrsenju ove odluke.
Patrijarsija je bila misljenja da bi se i na osnovu ove odluke moglo uspostaviti redovno stanje u eparhijama Makedonije i time ujedno i jedinstvo Pravoslavne crkve. Medjutim, ta je odluka kao neprihvatljiva od strane Makedonaca odbivena. Ipak se odrzavaju povremeni kontakti – bilo preko delegacija koje salju makedonci patrijarsiji, bilo preko udruzenja svestenika. Cine se u prilicnoj meri napori i od strane Drzave.
Plenum Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji na svome vanrednom zasedanju na kome su uzeli ucesca birani delegati iz svih srezova narodne republike Makedonije na dan 7 jula 1954 godine donosi i upucuje preko Patrijarha Arhijerejskom saboru, rezoluciju u kojoj su istakli sledece zelje:
1. Pravoslavna crkva u Makedoniji da bude u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, na celu sa Patrijarhom, Arhijerejskim saborom i Arhijerejskim sinodom;
2. Crkva u Makedoniji da nosi naziv: pravoslavna crkva u Makedoniji, kako bi se uocio nacionalni suverenitet pravoslavnog svestenstva i naroda u Makedoniji i u tom smislu da se imenuju i njene organizacione jedinice;
3. Da se u administraciji upotrebljava makedonski jezik, a u crkvi crkveno-slovenski;
4. Da Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabere na tri upraznjene eparhije Pravoslavne crkve u Makedoniji sledece kandidate: Nestora Popovskog, pretsednika Inicijativnog odbora za organizovanje Pravoslavne crkve u Makedoniji, za skopsku eparhiju, protu Tomu Dimovskog, parohiskog svestenika iz Bitolja, za bitoljsku eparhiju, i episkopa Dositeja, Patrijarhovog vikara za Stipsku eparhiju.
U vezi sa ovom rezolucijom i molbom makedonskog svestenstva da se resi njihovo crkveno pitanje – Arhijerejski sabor na svojoj sednici od 16 juna 1954 godine doneo je sledece odluku:
1. Arhijerejski sabor sa zadovoljstvom uzima na znanje molbu pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniji u pogledu sredjivanja tamosnjih crkvenih prilika.
2. Isto tako Arhijerejski Sabor nacelno nema nista protiv zelje izrazenih u pretstavci pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniji, da se tamosnje crkvene prilike srede u granicama propisa Ustava Srpske pravoslavne crkve.
3. Stoga umoliti Njegovu Svetost Patrijarha srpskog Gospodina Vikentija da sa Arhijerejskim sinodom i dalje dejstvuje u pravcu sredjivanja crkvenih prilika u Narodnoj Republici Makedoniji.
Na osnovu ove odluke Patrijarh je 10 januara 1955 god. uputio akt P.Br.12 Inicijativnom odboru u kome izlaze:
Da bi na osnovu ove odluke trebalo uspostaviti redovno stanje u eparhijama Makedonije. Dalje doslovce kaze:Sva lica u crkvenoj upravi bili bi Makedonci vezani mojom licnoscu kao Patrijarha i kao Adminstratora Eparhija u NR Makedoniji. Ovo bi se moglo uciniti i pre sastanka Arhijerejskog Sabora kome bi se samo podneo izvestaj o izvrsenoj odluci. Pitanje izbora episkopa bi se moglo proucavati do sastanka Arhijerejskog sabora, a eparhiski organi i vlasti funkcionisati i do dolaska episkopa. Sasvim je prirodno da bi se pri organizaciji crkvene uprave uzele u obzir i primenile odredbe Ustava Srpske pravoslavne crkve po pitanju sluzbenog jezika, pecata i naziva parohija crkvenih opstina i manastira.
Makedonci su sa svoje strane ostali pri zahtevima.
1. Nacionalno obelezje eparhija u NR Makedoniji;
2. Upotreba njihovog makedonskog jezika u administraciji, i
3. Da im domorodci budu birani za episkope.
U prvoj polovini 1955 godine odrzano je vise razgovora sa Patrijarhom i clanovima Sinoda s jedne strane i drugova D. Radosavljevica, clana Saveznog izvrsnog veca i Lj. Arsova, pretsednika Izvrsnog veca NR Makedonije s druge strane u cilju nalazenja resenja crkvenog pitanja u Makedoniji.
U vezi tih razgovora, a na osnovu ranijih prestavki i zahteva Inicijativnog odbora Makedonske crkve Arhijerejski sinod je doneo resenje, koje je i Arhijerejski sabor usvojio u kome stoji:
AI. dozvoljava se na teritoriji Narodne Republike Makedonije i to u eparhiji skopskoj, osim dela koji se nalazi na teritoriji Narodne Republike Srbije, zletovsko-strumickoj i Ohridsko-bitoljskoj upotreba makedonskog jezika u crkvenoj administraciji i propovedima.
II. dozvoljava se upotreba pecata sa crkvenim grbom u sredini i natpisom unaokolo na makedonskom jeziku cirilicom: Narodna Republika Makedonija:
1. Pravoslavna Eparhija N sa sedistem u N;
2. Pravoslavna parohija N u N;
3. Pravoslavna crkvena opstina N u N;
4. Pravoslavni manastir N u N.
Sto se tice izmene cl. 14 Ustava Srpske pravoslavne crkve, nadlezan je da resava Sveti Arhijerejski Sabor na osnovu konkretno podnetog predloga.
Isto tako spada u nadleznost Svetog Arhijerejskog Sabora i pitanje izbora episkopa.
Patrijarh je ovo resenje dostavio Inicijativnom odboru za organizovanje Pravoslavne crkve u Makedoniji, insistirajuci da se u Makedoniji izvrsi organizacija crkvene uprave, kao prvi uslov da bi se resila i ostala otvorena pitanja.
Ovih dana Inicijativni odbor za organizovanje Pravoslavne crkve u Makedoniji potvrdio je – /u odgovoru Patrijarhu /- prijem prednjeg resenja sa napomenom da sa ovom odlukom – resenjem Arhijerejskog sabora nisu reseni osnovni problemi sadrzani u poslednjem zahtevu Inicijativnog odbora od 8.VI.1954 godine i moli da se pitanje resi.„[59]
Тих дана настала је још једна белешка насловљена са „O Makedonskoj crkvi„. У њој је писало:
Posle oslobodjenja, kao sto je poznato, i makedonski narod, posle toliko vekova ponova je dobio svoju narodnu drzavu. Kao jedan od vidljivih znakova te narodne samostalnosti treba da bude i narodna crkva. To su i trazili i svestenstvo i narod u Makedoniji, da se ona osamostali, tj. da dobije vidljivi narodni karakter jer je do oslobodjenja bila sastavni deo Srpske pravoslavne crkve samo podeljenja na nekoliko eparhija na cijem su celu bili Srbi episkopi (Za vreme bugarske okupacije Bugari).
Po Ustavu Srpske crkve (iz 1931 i 1947) eparhije:
1. Zletovsko-strumicka sa sedistem u Stipu
2. Ohridsko-bitoljska sa sedistem u Bitolju i
3. Skopljanska sa sedistem u Skoplju
sastavni se delovi Srpske pravoslavne crkve, na cijem celu stoje srpski eparhijski arhijereji, izmedju kojih se bira i srpski patrijarh (clan 12., 13 i 14 Ustava Srpske crkve) jer je sama crkva Srpska pravoslavna, kao i eparhije, parohije i crkvene opstine (cl. 11 Ustava).
I prilikom donosenja novog Ustava 1947, dakle, nije se htelo voditi racuna o cinjenici da se u Srpskoj crkvi nalazi i makedonski narod koji bi morao imati svoja narocita prava i da se o tome mora voditi racuna. Zbog toga svestenstvo i narod Makedonije nisu hteli da prime bivseg skopljanskog mitropolita, pa ni episkopa zletovsko-strumickog, koji je bio administrator ohridsko-bitoljski, jer su trazili da se vodi racuna o cinjenici da je makedonski narod dobio svoju samostalnost pa da i njegova crkva treba da bude samostalna. Makedonski narod da se ne moze identifikovati, kao sto ni Srbi nisu hteli da trpe nametnute vladike Grke (fanariote) pa radili na njihovom uklanjanju, a kao sto je vec i Sv. Sava pri utvrdjivanju srpske samostalne drzave smatrao da je najpotrebnije da dobije srpska crkva i svoju samostalnost, koju je i dobio, ali po povratku u zemlju da je odmah proterao iz Srbije sve zakonite episkope Grke sa njihovih eparhija i postavio Srbe. Staro je pravilo u pravoslavnoj crkvi da se mora voditi racuna o zeljama naroda. Zbog toga je i u Karlovackoj mitropoliji moralo doci do odvajanja pravoslavnih Rumuna od Srba, cim je Rumun, episkop Andrej Saguna 1864 godine poveo borbu za samostalnost rumunske pravoslavne crkve u Ugarskoj i za izdvajanje iz sastava srpske Karlovacke mitropolije. Do toga vremena karlovacki mitropolit je nosi titulu:Srpskog i rumunskog (valahijskog) naroda mitropolit, pa je nastala samostalna rumunska mitropolija u Erdelju.
To je rukovodilo i makedonsko svestenstvo i narod da traze svoje zakonito pravo-priznavanje svojega postojanja u sredini Srpske crkve zbog cega je stvoren i Inicijativni odbor za ostvarivanje toga prava. Samo kanonsko jedinstvo sa Srpskom crkvom nije se htelo narusiti niti cepati, ali se obracalo molbama Arhijerejskom Saboru da se prizna narodni karakter crkve u Makedoniji. Nije stvoren raskol-sizma niti se to zelelo ali je stvoren jedan izuzetan odnos izmedju Srpske crkve s jedne strane i Makedonaca sa druge strana, sto se moze okarakterisati kanonskim jezikom kao:parasinagoga– zboriste.
Makedonci su se obracali sa svojim opravdanim zahtevima da se kanonski resi i regulise stanje i polozaj makedonske crkve pa da je Arhijerejski Sabor priznavajuci postojanje Makedonskog naroda u sredini Srpske crkve u duhu hriscanske bratske ljubavi ii kanonskih propisa ozakoni polozaj i prava crkve u Makedoniji. I pokraj mnogobrojnih pretstavki i trazenja to pitanje je do danas otvoreno i pretstavlja otvorenu ranu u nasoj crkvi.
Zahtevi:
Vodeci racuna o interesima i pravoslavlja, a i nase otadzbine, Makedonci ne zele i ne traze cepanje jedinstva Pravoslavne crkve u nasoj zemlji i da se stvori neka potpuna samostalna-autokefalna makedonska crkva. Jer stvaranjem takve jedne potpuno samostalne autokefalne crkve koja ne bi imala nikakve zajednicke veze sa Srpskom crkvom razbio bi se jedinstveni pravoslavni front, sto bi se odrazilo vrlo nepovoljno na pravoslavlje s obzirom na veliku agresiju rimske crkve, postoje nasa zemlja prvi sused Vatikana i logicno, najvise izlozena njegovim nasrtajima. Zbog toga se ne zeli autokefalija sa zasebnim makedonskim patrijarhom ili mitropolitom. Trazi se, prema pravoslavnoj tradiciji i obicajima, da se makedonskom narodu odnosno njegovoj crkvi da vise samostalnosti u sredini Srpske crkve (siroka pokrajinska autonomija) tj. da makedonskom crkvom samostalno upravlja makedonski mitropolit sa svojim Sinodom u svima unutrasnjim poslovima Makedonije (mitropolitanski sistem), u kanonskoj zajednici i jedinstvu sa Srpskom patrijarsijom priznavajuci Patrijarha Srpske crkve za poglavara citave pravoslavne crkve u Jugoslaviji, s tim da mu se i u tituli to oznaci.
Davanjem siroke autonomije makedonskoj crkvi Srpska crkva ce priznati i postojanje makedonskog naroda u svojoj sredini, a isto tako potpuno ce postupiti prema principima pravoslavlja. Sama makedonska crkva, time u jedinstvu sa srpskom bila bi u stanju da se bolje i jace razvija a i da se suprotstavi svima nasrtajima rimske i protestantske propagande. Ta autonomija, ustvari, bila bi obnavljanje starih autonomnih mitropolija na teritoriji Makedonije (solunske, novojustinijanske i ohridske).
Poznata je stvar da su posle I Svetskog rata nastale mnoge autokefalne, ili sa sirokom autonomijom, pravoslavne crkve, kao: poljska, albanska, finska, estonska, kritska, a posle II Svetskog rata i cehoslovacka, gde se svuda vodilo racuna o zeljama tamosnjeg naroda i izlazilo se u susret.
N a c i n o s t v a r e n j a samostalnosti:
Prema kanonskim propisima zahtev i zelja za samostalnoscu mora se izraziti na pokrajinskom (pomesnom) saboru naroda i svestenstva. Prema tome, potrebno je da se skupi svestenstvo i delegati iz svih namesnistava Makedonije na odredjeno mesto i tu treba da se izglasa taj zahtev za autonomiju. Na tome saboru treba da se donese i ustav makedonske crkve u kojem ce se tacno precizirati sva prava makedosnke mitropolije i organizacija same mitropolije, ujedno da se izaberu i delegati za pregovaranje sa Srpskom crkvom, koji ce tu autonomiju i izraditi. Sabor treba da izabere i prvoga makedonskog mitropolita a eventulano i episkope prema tome ustavu koji ce se primiti na saboru.„[60]
Приликом посете делегације Грчке православне цркве, септембра 1956, државне власти, првенствено Савезна комисија за верска питања, имала ју недоумице: како организовати боравак у Скопљу?[61]
По извештају, састављеном вероватно 2. октобра 1956. у македонској Комисији за верске послове, насловљеном са „Престој грчке црквене делегације и српског Патријарха Викентија са пратњом у Скопљу„, није било већих проблема:
Дочек у Скопљу, посете, пријеми, говори и испраћај.
На повратку за Грчку, грчка црквена делегација на челу са архиепископом Доротејем, праћена од патријарха српског Викентија, епископа: Нектарија Круља, Висариона и Германа, секретара Савезне верске комисије Дилпарића, председника Савеза удружења проте Смиљанића и других, 19.IX.1956 год. је стигла у Скопље. У Куманову их је дочекао и пратио до Скопља архијерејски намесник Сарделић, а на станици у Скопљу су их поред чланова Ин. одбора и скопских свештеника дочекали и следећи преставници Народне власти: потпредседник Извршног већа НРМ и председник Верске комисије Страхил Гигов, секретар Извршног већа Васил Горгов, председник ОНО Скопља Наум Наумовски и секретар републичке Верске комисије Доне Илиевски.
После овога, по програму боравка, била је отслужена доксологија у цркви Цар Константин и Елена, па кратак пријем у Иницијативном одбору и делење поклона, пријем код Председника Собрања НР Македоније, свечани ручак у Сарају и испраћај на станици у 16,30.
Грчке госте и пратњу, пред црквом су дочекали свештеници и приличан број грађана, од којих се већина стекла на ово место из радозналости. За време AдоксологијеA црква је била прилично пуна, но је верника ипак било врло мало. По обављеној AдоксологијиA патријарх Викентије и архиепископ Доротеј су изменили кратке поздравне говоре. Између осталог Патријарх је рекао:Ваша посета не би била потпуна ако се не би састали и у овом храму на територији НР Македоније, где живи православни народ који је најкасније ослобођен. Док смо ми раније уживали плодове слободе, дотле су наша браћа Македонци још дуго низ година стењали под турским ропством, но и поред тога очували свој живот и веру у бога. Ваша посета нашој домовини и цркви је од великог значаја за даље продубљивање пријатељства. У свом мало подужем отпоздраву, архиепископ Доротеј је исказао њему, архијерејима и осталој пратњи и свештенству велику захвалност на лепом и братском пријему и љубави коју су свуда према њима јавно испољавали. Посебно је указао захвалност нашој Влади, маршалу Титу и Добривоју Радосављевићу, на указаној великој части и поштовању.Били смо удостојени великом пажњом и чашћу – продужио је Доротеј. На сваком кораку смо наилазили на манифестације љубави вашег народа, што потврђује да имамо заједничку културу и да смо још у прошлости крвљу збратимљени. У Пироту смо се помолили за покој душа грчких војника, који су заједно са вашим војницима пали за слободу ове земље. Видели смо код вас велику побожност – она треба и даље да јача. У данашњим ратним временима важно је јединство свештенства и архијереја, јер на томе почива развој и напредак православне цркве. Посебно треба да постоји и јача пријатељство међу нашим народима и црквама.
Из цркве, у 10 сати гости су пошли на пријем у Иницијативни одбор, где је за време кратке закуске певао црквене песме хор Св. Мине. Гости су били необично задовољни и често аплаудирали. На пријему, претседник Ин. одбора Нестор Поповски у име руководећег тела цркве Ин. одбора и македонског свештенства уручио је дарове грчким гостима, патријарху Викентију и епископима, углавном из области македонске националне радиности. Грци су били необично задовољни са поклонима.
У 11 сати, грчки гости заједно са патријархом и осталом пратњом као и члановима извршног одбора Ин. одбора су били примљени од претседника Собрања Македоније Колишевског. Том приликом су вођени разговори око изградње у НР Македонији и другим проблемима са којима се Народна власт Македоније бави.
У 12 сати, гостима са пратњом је био приређен свечан ручак у Сарају на којем су поред чланова Ин. одбора били и преставници Народне власти који су узели учешћа при дочеку, и још неколико јавних и културних радника. На ручку је први наздравио гостима Нестор Поповски као домаћин, који је једним врло лепим и сажетим говором у име свештенства Македоније и Ин. одбора зажелео пријатан боравак гостима у главном граду Републике Македоније, и поздравио њихову посету као корак у даљем зближавању наших пријатељских народа и цркава. Још одмах, па и касније о Несторовом говору су се врло позитивно изразили како грчки гости и остали присутни на ручку.
Одговарајући на ову здравицу, архиепископ Доротеј углавном се обратио само Патријарху Викентију и није ни једном речју поменуо ни Ин. одбор, ни македонско свештенство, ни Македонију, и ако су у моменту били њихови, а не Патријархови гости. У доста дугачкој здравици, прво је исказао велику радост што се налази у тако пријатељској атмосвери, створеној манифестацијама симпатија и пријатељства према њима. Даље је рекао, да су дошли у нашу земљу да упознају живот братске цркве, прошире старе везе и пријатељство, размене мишљење по важним црквеним и питањима и допринесу још већем зближавању. Да то тражи уосталом и данашње време пуно противуречности и сукоба, и да пред православним црквама, стоји задатак да преко сваких контакта створе један нераздељив духовни блок и пруже помоћ немирном човечанству. И даље је продужио:Неопходна претпоставка за стварно и корисно окупљање православних снага је, постојање строге дисциплине и послушности у управи цркве и по сваку цену очување јединство унутар посебних православних цркава. Они који муте црквено јединство, су криви пред црквом и заслужују сваку осуду, јер они који руше то јединство уствари цепају несашивену Христову одећу, као што су раније покушали јеретици и расколници. Цепање цркве је врло штетно, такво дело није ништа мање од јереси. Зато христољубиви свештеници збијете ваше редове и окупите се око вашег заслуженог патријарха Викентија и високоцењене хијерархије и радите са ентузиазмом за успех православља.
Оваква здравица архиепископа Доротеја, поделовала је врло лоше на чланове Ин. одбора и код свих наишла на осуду. Реакција се је запазила на самом ручку а касније је била предмет многих коментара и негодовања. Реакцију су чак приметили и неки од грчких митрополита, који по свему изгледа исто тако нису одобрили овакав наступ Доротеја. Чланови Ин. одбора су оценили ово као мешање Доротеја у унутрашње ствари наше цркве, као апсолутну алузију на Ин. одбор и македонско свештенство, и као неполитички и нетактички акт. Исти утисак су добили и на исти начин прокоментарисали реч Доротеја и преставници Народних власти па чак и лаици присутни на ручку, иако нису много упућени у црквене проблеме. Претседнику Ин. одбора Нестору Поповском чак је било сугерирано од председника Верске комисије, да дадне на знање Доротеју да није задовољан његовим говором, јер он је као гост неправилно дозволио да се меша у унутрашње ствари наше цркве. Свештеници за овакав иступ Доротеја окривљују донекле Патријарха и српске епископе, јер сматрају да је то или договорено или на бази тога што су грчке госте упознали са приликама у Македонији.
Др. Стојан Гошевић (тумач), који одлично познаје црквене прилике у Грчкој, сматра да Доротеј те речи није упутио на адресу Ин. одбора и македонског свештенства, него да као стручњак за црквено право и због појава трзавица у грчкој цркви, има обичај да често говори на ту тему. Он је у разговору изнео да грчка црква има врло несређену унутрашњу ситуацију да је разједана разним борбама и струјама, да јој необичан проблем претстављају старокалендарци, јер је на њиховој страни доскора било и неколико епископа, као и покретЗОИ. Да је Доротеј и раније био кандидат за архиепископа, но пошто је имао јаку опозицију од других кандидата, једва су успели да реше трвење избором његовог предходника Спиридона. Ни при садашњим изборима, Доротеј није без тешкоћа и без борбе успео да дође на руководећи положај цркве. Од како је постао главарем цркве, врло често говори о црквеној дисциплини, о унутрашњем јединству цркве и о потреби покоравања хијерархији. Но све ово ипак не говори убедљиво да Доротеј није алудирао својим говором на македонско свештенство.
После испраћаја на скопској железничкој станици, на којем су присуствовали исти претставници власти и цркве који су били и на дочеку, пут до евђелије грчки гости су провели у салону патријарха Викентија заједно са пратњом српске цркве, певајући црквене песме. Видело се очигледно да су грчки гости били необично задовољни дочеком у нашој земљи, то су сви по неколико пута изјављивали и потцртавали, говорећи да су дошли са надом да се враћају са великом вером и одличним утисцима. Растанак у Ђевђелији је био срдачан, падале су изјаве захвалности Патријарху и нашој Влади на лепом и пријатељском дочеку и позиви да им се оде у госте. То су потврдиле и њихове изјаве после повратка у Грчкој.
 
Држање патријарха Викентија и разговори са њим и епископима по црквеном питању.
 
Држање патријарха Викентија за време посете Скопљу, необично је разочарало свештенике из Ин. одбора и повећало сумље у било какве изгледе за скоро решење црквеног проблема. Пре свега он је још пре доласка грчких гостију наговестио претседника Ин. одбора да је вољан да се при испраћају Грка задржи у Скопљу, како би поново са њима и Извршним већем водио разговоре око решења црквеног проблема. Да је са таквом намером знали су и остали из пратње грчких гостију (како епископи тако и остали), но одједном у Скопљу је променио одлуку. Наиме још у Куманову је рекао архијерејском намеснику Сарделићу, кад га је овај упитао какви су погледи за решење црквеног питања, које већ врло тешко пада свештенству, да не може да се задржи у Скопљу ради преговора јер се осећа уморним и јер му претстоји низ припрема за пут у Совјетски Савез. Исте аргументе за промену своје раније одлуке је изнео у Скопљу, како члановима Ин. одбора тако и председнику Верске комисије. Од свих је овако нагла промена одлуке Патријарха оцењена врло неповољно и као намерно бежање од разговара за решење црквеног питања Македоније. Чују се и таква мишљења, да Патријарх и епископат, пошто су знатно побољшали односе са нашим руководећим државним органима у Београду и добили од њих доста пара, сада сматрају мање важним питање цркве у Македонији и да у овој ситуацији не морају да га решавају. Зато се многи питају са чуђењем, зашто наша Влада толико тактизира са епископатом кад се ради о тако важном питању и што им једном не Aпокаже зубеA и не присили их да реше ово питање.
Одлуку патријарха да грчке госте прати до границе – до Ђевђелије, сви су осудили као непромишљен и недостојан потез његове части и положаја. То је изненадило не само чланове Ин. одбора него и епископе и друге из његове пратње. Говорили су да су овим актом сам патријарх понижава, јер док су њих при повратку из Грчке до границе пратили само неки архимандрити, то сада шеф једне цркве иде да прати грчке госте до саме границе. Др. Гошевић је причао да је Патријарх на путу од Ниша до Скопља на неколико пута мењао одлуку, час је говорио да ће остати у Скопљу ради преговора, час да ће ићи до Ђевђелије, и обратно. Неодлучност, отсуство чврсте руке код Патријарха, не довољно вођење рачуна за свој ауторитет и друге негативне особине код Патријарха, сматрају свештеници главним узроком што Патријарх не може да заведе дисциплину у епископату и обезбеди спровођење своје политике. То се, кажу види најбоље и из тога што врло често мења своје становиште по црквеном питању Македоније, или даје обећања која не може да спроведе у живот. Због тога му они више ни мало не верују.
Приликом испраћаја гостију, на скопској станици је разговарао са Патријархом члан Ин. одбора свештеник Кирил Стојанов. На његов упит како стоји ствар са питањем цркве у Македонији и шта треба да учине да се то једном скине са дневног реда, Патријарх је између осталог изнео следеће: AТо питање може само овако да се реши. Да се све три македонске епархије споје у једну, као што чине и у Србији, да се он призна за администратора те једне епархије и да се изабере архијерејски заменик, који би отишао код њега са елаборатом за остала епархијска тела на потврду, тј. именовање. После овога, он би предложио за хиротонију једног кандидата /по свему изгледа да је мислио на Нестора Поповског, председника Ин. одбора, но није рекао/. За ово време не би требало да се спомиње Ин. одбор, ни од македонских свештеника, нити од епископа. (Патријарх није нагласио да треба да се растури Ин. одбор.)
За време престоја у евђелији, чланови комисије за Верска питања Македоније, покушали да разговарају по црквеном питању са митрополитом Нектаријем и епископима Висарионом и Германом, пошто је Патријарх одмах пошао на спавање. Но, из контакта се показало да ни епископи нису били много вољни за неке дуже разговоре по овом питању – просто су бежали од тога и започињали разговоре по другим питањима. Када им је пребачено да је патријарх незгодно поступио што није испунио раније дато обећање и остао ради преговора у Скопљу, да би га оправдали послужили су се истим аргументима: Да је патријарх много уморан од путовања и да му претстоје многе припреме око одласка у Совјетски Савез. На примедбе да је крајње време да се реши црквено питање Македоније, које се већ једанаест година провлачи и које врло тешко пада свештенству, одговарали су да ће Aдати богA ускоро да се разреши, на задовољство једне и друге стране. Као и раније, они су примећивали да нису криви за овакву ситуацију пошто македонско свештенство не располаже са кандидатима који имају потребне моралне и школске квалификације. Герман је још приметио да су они већ прихватили неке захтеве, као на пример питање употребе македонског језика у администрацији и сл. Са стране секретара комисије за верска питања Македоније, било је примећено епископу Герману да су ова обећања дата само усмено и да није основни проблем питање кандидата, него политичка страна овог питања. Да епископат наиме није још дао никакве гаранције да прихвата захтеве Ин. одбора у погледу епископа домородаца, употребе македонског језика и назива цркве у Македонији, преко неке декларације или преко уношења измена у уставу СПЦ. Да су ово уствари најважније стране овог питања које треба да се реше, а да је питања кандидата другостепеног значаја. Уосталом, рекао је секретар комисије, кандидати за епископе какви такви су њихови људи тј. свештеници, њих је црква одгајала и власт не може да им нађе боље. Даље је Герману предочено да је стварно дошло крајње време да епископат озбиљно размисли око овог питања и да га што пре скине с дневног реда, јер даље одуговлачење може да има врло лоше последице по цркву. Герман је као и обично, уверавао секретара да се нада да ће се ускоро решити ово питање, без да се упушта у неку дужу дискусију.
На вечери у архијерејском намесништву Гевгелије, свештеник Илија Мукаетов – архијерејски намесник и члан Ин. одбора, обратио се једном кратком здравицом митрополиту Нектарију Круљу, у којој је између осталог изразио наду да ће он – будући да познаје прилике у Македонији – помоћи да се у сабору правилно свате оправдане жеље македонског свештенства и једном за увек реши ово питање, које због толиког одлагања много тешко пада свештенству. Митрополит Круљ је захваливши се на истом пријему који им је указан од свештеника Македоније – нагласио Aда ће дати богA да се ускоро реши ово питање.
Неки чланови Ин. одбора, после испраћаја гостију по овом питању су водили разговоре са протом Миланом Смиљанићем, који није пошао до Ђевђелије ради испраћаја грчких гостију, прота Смиљанић је у почетку нагласио да треба нешто да се предузме око решења црквеног питања, јер не може више овако да остане. Да би од до сада предложених кандидата, Нестора Поповског сигурно изабрали за епископа, јер у њему гледају озбиљног кандидата, само би у том случају, како говоре епископи, његова жена морала да живи у Београду или у некој другој епархији. Да други кандидат прота Тома Димовски нема скоро никаквих изгледа за избор, јер је против њега још раније било упућено доста писама епископима од неких свештеника из Македоније и јер се и сада прича по патријаршији да жели да се одвоји од жене како би живео са свастиком (ово је клевата јер му је свастика одавно удата и јер са њом не говори – наша примедба), та да са оваквом карактеристиком Тома баца сенку и на Нестора Поповског. Да би патријаршија требала да призна – до коначног решења питања – Ин. одбор као саветодавно тело, а они пак да признају Патријарха као администратора епархија у Македонији. Да је добро, да Ин. одбор одреди једно лице (Нестора Поповског или неког друго), у кога има поверење да ће правилно заступати њихове захтеве, ради даљних преговора са патријаршијом, јер је теже да се преговара са више лица и јер међу њима у Ин. одбору нема уједначених ставова. После постигнутих споразума, преко опуномоћеног лица, Ин. одбор би отишао у Патријаршију да изјави да прихвата њихове закључке и да поднесе Патријарху на санкционисање остала епархиска тела. На примедбу свештеника да се патријаршија можда боји њиховог отцепљења, јер сада предлаже да се бира само један епископ и три македонске епархије споје у једну, прота Смиљанић је одговорио да сматра да не постоји таква бојазан и да верује да би им патријаршија бирала и три епископа. На упит свештеника орђа Ангеловског дали би се патријаршија сложила са тиме да епископ Доситеј Стојковић дође у Македонијујер се ми нисмо одрекли њега(рекао је Ђорђе) Смиљанић је одговорио да би се сигурно сложила но да је он због црквеног питања Македоније, ипак имао доста непријатности горе, и да не прошлом Сабору није изабран за призренског епископа – добио је само 6 гласа. Од присутних свештеника на разговору, Климе Малевски је нагласио да ово питање треба да се реши принципијелно и уставно (изменом чл. 14) и да не могу да разговарају са патријаршијом ако ово не прихвата. Боро Станковски, Методи Гогов и Боро Ангеловски су рекли да прихватање ових и патријархових предлога значи враћање на старо и безусловну капитулацију, те оступање од закључака свештеничке скупштине од 1946 год., на што они уопште не би имали право. Ђорче Ангеловски међутим сматра, да би могло да се пође овим путем у решавању црквеног питања, наравно пошто би то предходно одобрила свештеничка скупштина, јер би се на тај начин кренуло напред са ове мртве тачке и ишло на поступно решавање.
Иако је Смиљанић нагласио да је ово лично његов став, неки од свештеника су добили утисак, да кроз уста Смиљанића говори Патријарх и епископат, и да он намерно није пошао у Ђевђелију како би могло да размени мишљење по црквеном питању. Но, сви чланови Ин. одбора не деле ово мишљење.
Неки од свештеника су пребацили проти Смиљанићу зашто се Савез удружења не позабави више са овим питањем, кад је већ примио на себе овај ангажимент. Смиљанић је признао да је пропуст с његове стране, што се до сада није више удубио у овај проблем и предузео неке озбиљније кораке, те је нагласио да он незна ни то да су код нас већ почела да функционишу ново изабрана епархиска тела (око овога међутим у Савезу је дискутовано).
На пријему у митрополији, један грчки митрополит упитао је на немачком језику проту Смиљанића где је скопски митрополит. Мислећи на митрополита Јосифа, Смиљанић му је одговорио да лежи болестан у Београду, и да је пореклом из његовог краја. Свештеницима, који су чули овај разговор, послужио је и овај случај као аргуменат да поверују да је Смиљанић више човек патријаршије него удружења.
 
Дискусије у Ин. одбору и међу свештенством по црквеном питању Македоније
 
На неколико дана после одласка грчке делегације, сазвано је заседање Ин. одбора, ради оцене ситуације око црквеног питања Македоније, после одбијања Патријарха да остане у Скопљу ради преговора и после кратких разгора са њим и неким из његове пратње. У дискусији на заседању, сви чланови Ин. одбора су били једнодушни у констатацији да је Патријарх намерно избегао разговоре у Скопљу, (разговоре су избегавали и епископи) и ако је био дао обећање Нестору Поповском и да све чињенице јасно потврђују да епископат – у садашњој ситуацији, када је побољшао односе са државним органима у Београду – не сматра тако важним ово питање и нема намеру да га реши. Даље, да је Патријарх много недостојан и недоследан у разговорима, да често мења своје предлоге и обећава ствари које не може да спроведе у живот, или предузима такве кораке којима још више доводи у питање свој ауторитет међу епископатом. Тако например, на станици у Скопљу, прво је рекао свештенику Кирилу Стојанову да немају кандидате са одговарајућим моралним и образовним квалификацијама, да одмах иза тога да они нису црквено разведени и да треба ради тога да пођу код њега, и сл. После дискусије, као даљне мере у правцу решавања црквеног питања, Ин. одбор је донео следеће закључке:
– Да се даље више не иде у попуштању патријаршији него да се остане при досадашњим захтевима, што би то значило удаљавање од решења свештеничке скупштине и прекорачење права и овлашћења, која је она дала Ин. одбору. Ако је потребно ипак да се у нечему отступи и попусти, онда да то иде само преко нове свештеничке скупштине.
– Да Ин. одбор више не излази пред патријаршију са новим предлозима, јер је своје захтеве до сада више пута јасно формулисао и јер нема намеру да их мења, но ако таква иницијатива дође из патријаршије да је прихвати и дискутује по њој.
– Да се ранија листа кандидата за епископе (Нестор Поповски и Тома Димовски) за сада прошири још са двојицом – Владимиром Јовановским (теолог из Охридског среза, ожењен, пристаје да буде кандидат) и Николом Трајковским (правник из Битоља, необично верзиран у верским питањима, нежењен, одбија да буде кандидат, но још ће се покушати да га наговоре), и да се на тај начин избије адут епископату за нападање Ин. одбора да им не пружи могућност избирања због малог броја кандидата.
– Да се на терену предузме низ мера, да би се у оваквој ситуацији поновног одлагања решења црквеног питања, свештенство сасвим окупило око линије Ин. одбора, и поред тога што није констатовано да у томе постоји нека разјединеност. Да се свештенству укаже на то да је једино Ин. одбор позван да преговара и контактира са патријаршијом и епископатом по црквеном питању и да својевољни контакти појединих свештеника могу само да штете његовим напорима. Ради тога да се посвети већа пажња раду епархиских тела и да се ускоро одрже конференције са архијерејским намесницима у епархиским седиштима.
– Да се до решења црквеног питања више не одобрава учешће појединим члановима Ин. одбора у било какве делегације српске православне цркве, као што је раније био случај са Цветком Крстевским из Прилепа који је био у Грчкој, и као што је сада случај са Нестором Поповским, који је предвиђен у делегацији СПЦ за Совјетски Савез. То ради тога јер они не учествују као претставници цркве у Македонији, и јер на тај начин уствари признају да је у Македонији српска православна црква.
Нема сумње да нерешено питање цркве у Македонији већ много тешко пада свештенству, највише због тога што им се сваког дана смањује број свештеника, а нове нема ко да им рукоположи. Већина свештеника дискутује да им цркава сваког дана све више иде на пропасти, и за то окривљују или Ин. одбор или Народну власт и траже енергичније мере за решење црквеног питања. Док једни говоре да је потребан јачи притисак на патријаршију са стране савезних државних органа, други питају зашто се не би у овој ситуацији нормализованих односа са источним земљама обратили Руској, Бугарској или Румунској цркви за помоћ и на тај начин извршили притисак на патријаршију, или можда зашто не би из Бугарске повукли образоване калуђере Македонце који би касније дошли у обзир као кандидати за епископе. Има и таквих чланова Ин. одбора који би се сложили и са последњим предлогом Патријарха за бирање једног епископа, јер сматрају да би се на тај начин пришло поступном решавању овог питања. Међу свештенством у Битољу, где је сконцентрисан највише свештеника по броју и образовању, у задње време се примећују коментари да су садашњи кандидати за епископе, а нарочито Тома Димовски, због лоших квалификација уствари једина кочница за решење црквеног питања, те да би требало – ако хоћемо да се реши црквено питање – да се Тома откаже кандидације за епископа. Међу свештенством могу да се чују и многи други коментари по овом питању, који речито говори да би даљне одуговлачење овог питања могло да има теже последице.
Један монах из Прилепа недавно је посетио патријаршију ради рукополо-жења у јеромонашки чин, пошто му је то било обећано од неког епископа. Како он износи, у Београду се срео са епископом Германом, који му је рекао да га не могу рукоположити јер је то Патријарх изричито забранио. Но не само њега, него да неће рукополагати ни богослове из Македоније, пошто су многи после рукополагања за парохије у Србији, бежали у Македонију. Даље је нагласио да ће Патријарх објавити јавну и писмену анатему над свештенством Македоније, ако и овога пута – приликом боравка са грчким гостима у Скопљу – не дође до споразума. Неки свештеници, који су обавештени за ово, говоре да нису криви ни они у патријаршји, ни свештеници Македоније, него да је криво време у коме живе.„[62]
Крајем 1956. или почетком 1957. године, Савезна комисија за верска питања направила је службену белешку „Informacija o pravoslavnoj crkvi“ у којој је, о проблему у Македонији, између осталог, написано:
„… Problem crkve u Makedoniji. U odnosima SPC i drzave taj problem se trenutno pojavljuje kao najozbiljniji i najakutniji. Intervencija iz inostranstva, a preko citiranog dela rezolucije Sabora Americko-kanadske eparhije kojim se trazi da se ‘za Juznu Srbiju odobri slobodan i nesmetan izbor srpskog episkopa’, nije slucajno bas po tom pitanju kao prvom. Radi se o pokusaju koriscenja tog problema kao najociglednijeg za zaostravanje pitanja odnosa drzave prema SPC u FNRJ. Jos na proslogodisnje saboru mitropolit zagrebacki Damaskin zahtevao je da se taj problem resi jednostranom odlukom: izborom i postavljanjem episkopa za neke eparhije u Makedoniji i zahtevanjem od drzave da im se dozvoli preuzimanje duznosti bez obzira ko bi oni bili. To je istovetno sa sadanjim sugestijama iz inostranstva. Nije iskljuceno da se na prestojecem saboru ponovo organizuje inicijativa u tom smislu, tim pre sto su i neki pozitivniji episkopi izrazili neraspolozenje prema sadanjem stanju i daljem postojanju tako neresenog problema. Atmosfera u episkopatu, po svemu izgleda, ukazuje nato. Osecajuci i predvidjajuci to, Patrijarh Vikentije je, da bi to preduhitrio, u razgovoru sa svestenicima iz Makedonije uporno insistirao da se resenjem toga pitanja ne ceka zasedanje Sabora, jer tada moze vec stvar biti dovedena u ozbiljne teskoce, nego da se izvrse odredjene pripremne radnje /postavljanje crkvenih tela koje bi on, kao administrator eparhije u Makedoniji, izvrsio onako kako sami svestenici Makedonije odrede/ i glavni problemi fakticki rese pre Sabora, odnosno da Saboru ostane samo mogucnost da sankcionise ono sto on, u sporazumu sa svestenicima iz Makedonije, postigne, kako bi se, dakle, onemogucila eventualna akcija reakcionarnog episkopata i olaksao njegov polozaj.
Problem crkvenih zgrada, zauzetih za potrebe drzavnih ustanova ili za privatne ustanove gradjana. I taj se problem ocigledno sve vise potencira od strane episkopata. Radi se o zgradama pojedinih crkvenih opstina, eparhija i Patrijarsije. Sada je Patrijarsija postavila pitanje vracanja na upotrebu njene zgrade Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, u kojoj se nalazi jedna decja bolnica, a za potrebe preseljenja i smestaja bogoslovije iz manastira Rakovice.
Na temelju svega gore izlozenog moguce je ocekivati da najreakcionarniji deo episkopata, koji jos uspeva da odrzi preovladavajuci uticaj u episkopatu SPC, preduzme i druge korake u cilju pritiska na politiku odnosa saradnje SPC i drzave, kakva se manifestovala narocito u drugoj polovini 1956 godine, odnosno u cilju njenog vracanja u okvire kakvi bi odgovarali njegovim vec navedenim nastojanjima. Ovo bi se moglo ocekivati tim pre sto su dogadjaji u Madjarskoj i drugi najnoviji dogadjaji u svetu u izvesnoj meri ohrabrili neke najreakcionarnije episkope u neprijateljskoj aktivnosti. Neke indicije vec i konkretno upucuju nato.„[63]
Македонска републичка власт приводила је крају посао стварања Македонске православне цркве. Да би то оправдала саставила је 14. марта 1957. године елаборат „Razvoj crkvenog pitanja pravoslavne crkve u NRM od oslobodjenja do danas (sa prilozima)„:
Posle oslobodjenja nase zemlje i odlaska bugarskih episkopa, koji su bili na eparhijama u Makedoniji, pravoslavna crkva u NRM bila je prepustena svestenstvu. Da bi se izbegla dezorganizacija u crkvenom zivotu u NRM, skopsko svestenstvo 1944 godine na sreskoj konferenciji izabira sreski duhovni odbor, kojem je stavljeno u zadatak da radi na formiranju Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u NRM. Na njegovu inicijativu, a uz pomoc ASNOM-a i pretsednika Lazara Kolisevskog, 4 marta 1945 godine odrzan je u Skoplju crkveno-narodni sabor uz prisustvo oko 300 delegata iz cele Republike. Na pomenutom Saboru prisustvovali su kao gosti: pretstavnici narodne vlasti i drustveno-politickih organizacija, kao i pretstavnici ostalih verskih konfesija i mnostvo gradjana. Pored ostalih, sabor je pozdravio pretstavnik ASNOM-a, koji je izmedju ostalog rekao:Makedonski narod, koji je danas potpuno slobodan i koji je u proslosti imao svoju avtokefalnu Ohridsku arhiepiskopiju i mnostvo prosvetitelja i ucitelja koji su igrali vaznu istorisku i kulturno-prosvetnu ulogu, ima potpuno istorisko pravo na svoju avtokefalnu crkvu. Pored toga, to pravo mu daje i fakt sto su u borbama – koje su se vodile za slobodu Makedonije i citave nase zemlje – uzeli ucesca i narodni svestenici. U ime prezidiuma ASNOM-a pozdravljam Vas sabor zeleci Vam uspeha u radu.
Pozivajuci se na odredbe kanona (17 pravilo 4 vaseljenskog sabora, ponovljeno na 5-6 saboru sa 38 pravilom), i na istorisko pravo osmovekovnog postojanja samostalne Оhridske arhiepiskopije na pomenutom saboru je donesena rezolucija:
1) Da se obnovi Ohridska arhiepiskopija kao samostalna – avtokefalna makedonska crkva;
2) Da ima narodni episkopat i narodno svestenstvo, kako bi se sacuvalo nacionalno obelezje makedonskog naroda;
3) Prvi makedonski episkop da nosi tituluоhridski arhiepiskop, a pravoslavna crkva u NRMSv. klimentska – ohridska arhiepiskopijau tackama 4 i 5 rezolucije receno je da jedna saborska delegacija poseti ili pismeno izvesti sve ostale avtokefalne crkve sa pomenutim saborskim resenjem i od njih izdejstvuje kanonsku potvrdu za formiranje makedonske crkve (osim srpskoj crkvi drugima se nisu obratili). U tacki 7 izrazno je obrazovanje jugoslovenske pravoslavne crkve-patrijarsije, u ciji bi sklop usla i makedonska pravoslavna crkva. Ova rezolucija je bila umnozena i dostavljena srpskim arhijerejima i velikom broju pravoslavnih svestenika u Jugoslaviji.
Od delegiranih svestenika iduceg dana na saboru je izabran Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u NRM. U njemu su usla tri clana kao izvrsni odbor, i plenum od svih pretstavnika teritorijalnih crkvenih organizacija.
U to vreme patrijarsiski presto SPC je bio upraznjen posto se patrijarh pokojni Dozic nalazio u inozemstvu. Uprava SPC je bila u rukama skopskog mitropolita Josifa. U medjuvremenu mitropolit Josif, preko svetog arhijerejskog sinoda, obratio se komandantu Beograda za objavu za slobodno putovanje u Skoplje. Aktom br. 173 od 17. III. 1945 godine odbijeno je njegovo trazenje, a ministar unutrasnjih poslova DFJ izvestio je sv. Sinod da se on licno stavlja na raspolozenje da organizovanje jednog sastanka izmedu arhijereja koji si ranije bili u NR Makedoniji izvesnog broja broja svestenika iz NR Makedonije kako bi se pretresli njihovi aktuelni problemi. Do ovoga nije doslo zbog stava mitropolita Josifa koji nije hteo da razgovara sa pretstavnicima Inicijativnog odbora u NR Makedoniji, iz razloga sto nije priznavao NR Makedoniju nego je i dalje tretirao kao Juznu Srbiju, u kojoj po njegovoj logici zive Srbi i nesto Bugara – tamo dole na jugu zive samo Srbi, a ima i nesto Bugara govorio je on. Umesto ovog sastanka mitropolit Josif i dalje trazi da se vrati u NRM i odredjuje za sediste svoje eparhije crkvenog suda skopske mitropolije – Vranje s ciljem da pridobija simpatizere medju svestenicima Makedonije saljuci im novac i direktive.
Kao i 3. III. 45. g. tako i 8. III. posle crkveno-narodnog sabora, od strane privremenog In. odbora, sveti Sinod je u celosti obavesten za odluke pomenutog sabora. Na sednici Sv. Sinoda od 9. septembra 1945 godine odluceno je: Ne priznaje se samostalnost pravoslavne crkve u NRM, nepriznaje se i osudjuje svaka akcija i rad In. odbora za organizovanje pravoslavne crkve u NRM, isticuci da je on nezakonito i protiv kanonski prigrabio crkvenu upravu u eparhijama – kao i to da su resenja nekakvog Acrkvenog-narodnog saboraA, protiv kanonska. Na kraju je upucen poziv svestenstvu i pravoslavnom narodu u eparhijama u NRM da se obracaju i pokoravaju zakonitoj i kanonskoj hijerarhiji. (Glasnik SPC br. 10 od 1. XI.45 g.).
U medjuvremenu, od dodeljene pomoci od Savezne Vlade (Min. finansija br. 4036 od 6.VI. 45 godine) SPC u iznosu od 15.000.000 dinara nije odvojeno nista za eparhije u NRM, sa motivacijom da ce se dodeljivati samo pod uslovom vracanja pravoslavne crkve u NRM u krilomajke srpske pravoslavne crkve. I na ostale proteste koji su posle ovoga usledili od In. odbora, a od kojih bi pomenuli onaj koji se odnosi u vezi upucivanja glasnika i drugih stvariSrpskim pravoslavnim crkvama u Makedoniji, bili su na isti nacin i sa istim motivacijama od sv. sinoda odbijani.
Ovakav stav patrijarsije izazvao je prilicno nezadovoljstvo od svestenstva i vernika, dok je zahtev za avtokefalnu crkvu u NRM isao na ruku sovinistickim i neprijateljskim elementima. Zato je iduce godine od 8-9 maja 46 g.-na inicijativu politickog rukovodstva i Republicke vlade-sazvana nova konferencija svestenstva i zauzet stav protiv avtokefalne crkve, a za odredjenu autonomiju crkve u NRM u okviru pravoslavne crkve u FNRJ. Na toj skupstini doneta je nova rezolucija, u kojoj se kaze: da pravoslavna crkve u NRM dobije svoje narodne episkope i narodno svestenstvo; crkva u NRM da bude autonomna i da sama resava sva svoja unutrasnja pitanja; da se trazi formiranje pravoslavne crkve u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji u koju bi usle na sasvim ravnopravnoj bazi sve pomesne republicke crkve; da se izmeni ustav SPC i donese nov sastavljen od komisije od podjednakog broja pretstavnika svih pravoslavnih crkava u Jugoslaviji, i na kraju da svaka pomesna crkva ima svoga pretstavnika u sinodu pravoslavne crkve u Jugoslaviju. Na skupstini je tajnim glasanjem izabran nov In. odbor od 13 clanova, kome je skupstina stavila u zadatak da i dalje radi na sredjivanju crkvenih prilika, odnosno na formiranju pravoslavne crkve u NRM.
Novo izabrani In. odbor posle skupstine preduzeo je niz mera za izvrsavanje zakljucaka skupstine i sredjivanje situacije u crkvi. Skoro svim arhijerejskim namesnicima i parohiskim svestenicima u Jugoslaviji dostavljen je apel, u kojem se – upoznajuci ih sa odlukama skupstine – trazi da pomognu sa svoje strane u sredjivanju crkvenih prilika u Jugoslaviji. Dalje je preuzeo preventivne mere prema akcijama mitropolita Josifa, koji je u licu malog broja svestenika NRM nalazio svoje privrzenike radi sprovodjenja svoje stare velikosrpske politike. S druge strane, poveo je borbu protiv bugarofilskih i vancovistickih elemenata, koji – gledajuci teznje i akcije mitropolita Josifa – nisu hteli da se otkazu svojih politickih stavova i na crkvenom polju, nego su ometali In. odbor u resavanju njegovih zadataka. Ovu situaciju u crkvi su iskoristile katolicka crkva i druge inoverske konfesije, koje su otpocele dalove u mutnompravoslavne vernika u NRM. U tom pravcu posebnu akciju je sprovela unijatska propaganda koja je i u proslosti koristila za svoje ciljeve versko-politicke borbe u Makedoniji. Sve ovo nije smetalo mitropolitu Josifu, Nektariju, Vasiliju Kosticu, Jovanu Niskom, kao i Dionisiju i Nikolaju Velimirovicu u Americi, da i dalje istupaju sa velikosrpskim sovinizmom, nevideci u ovim akcijama unijata i drugih sekta opasnost od ponovnog ozivljavanja versko-politickih borbi. No, i pored toga novo izabrani In. odbor je preko odrzavanja cestih konferencija, licnog kontakta sa svestenicima i direktivnih pisama, uspeo da u kratkom vremenu likvidira sve ove pojave i da orijentira svestenstvo na pravilan put bratstva i jedinstva. U tom cilju je organizovano i svestenicko udruzenje u NRM, koje je isto tako preduzelo niz mera u pravcu pravilnog upoznavanja svestenika u FNRJ sa stanjem crkve u NRM i sa opravdanim zahtevima makedonskog svestenstva, u cemu se u velikoj meri uspelo. Savez udruzenja, svatajuci i odobravajuci pravedne zahteve svestenika i vernika Makedonije oko oformljenja crkve, zalozio se da pomogne In. odboru u tom pravcu.
Dok su arhijereji SPC, nepoznajuci situaciju crkve u Makedoniji i rukovodeci se uglavnom izvestajima mitropolita Josifa, gledali neprestano u In. odborunezakonitu i nekanonsku organizaciju, dotle je Inicijativni odbor uspeo – potpomognut od svestenika i vernika – da stvori jednu cvrstu crkvenu organizaciju, radeci jednako na tome da nekako ubedi faktore SPC da im jedinstvo pravoslavne crkve lezi pri srcu, buduci svesni toga da i crkveno jedinstvo doprinosi ocuvanju nacionalanog suvereniteta.
U ovo medjuvreme dogadja se povratak pokojnog patrijarha Dozica u zemlju. U novembru 1946 godine, jedna delegacija – sastavljenja od svestenika i mirjana – posecuje pokojnog patrijarha Gavrila pred kojim iznosi zahteve za resenje crkvenog pitanja, koji su doneti na skupstini 1946 godine. Medjutim patrijarh je ostao pri trazenju da se u NRM vrate arhijereji sa svojim saradnicima, koji su napustili eparhije u Makedoniji 1941 god.
10 maja 1947 godine patrijarha je posetio pretsednik Vlade NR Makedonije drug Lazar Kolisevski u pratnji Ljubodraga Djurica i prote Milana Smiljanica, kojom prilikom pred patrijarhom je izneo opravdane zahteve makedonskog svestenstva da imaju svoju crkvenu slobodu, svoj episkopat i narodno svestenstvo. I ovom prilikom patrijarh je insistirao na vracanju stanja od 1941 godine, odnosno bivsih arhijereja, isticuci da time nema da se koci politicko drzavni zivot u NRM, buduci da oni nemaju nista protiv upotrebe makedonskog AdijalektaA i naziva njihovih crkvenih tela. Na primedbu druga Kolisevskog, da je nemoguce vracanje starih arhijereja u NRM, a specijalno mitropolita Josifa, zato sto ih narod i svestenstvo ne zele, patrijarh je odgovorio da Josifa ne zelinekakav In. odbor koji je za njih u crkvi bez ikakvog zvanicnog svojstva, a da bi kad bi se to postavilo pred narodom i svestenstvom da se oni slobodno iskazu, za njega bila ogromna vecina.
Uskoro posle posete druga Kolisevskog, patrijarh je o ovim razgovorima referisao pred arhijerejskim saborom i dobio od episkopa punu podrsku svoga stava, te je reseno da se nikako ne popusta po pitanjuSPC u NRMnego da se crkveni poredak zapazi onakav kakav jekroz vekovepostojao. 19. maja 1947 g. sv. arhijerejski sabor je uputio pismo pretsedniku vlade FNRJ u kojem ga molida svojim posredovanjem kod zemaljske vlade NRM omoguci i olaksa sto skoriji povratak zakonitih arhijereja u NRM, odnosno u tamosnje tri eparhije. (A.S.Br. 33 zap. 1947 g.). No, In. odbor se nije razocarao ni od ovakvog necrkvenog stava odgovornih faktora SPC, nego je i dalje istrajno stajao na pozicijama ocuvanja i ucvrscenja reda i mira u redovima svojih svestenika, dokazujuci i dalje sa argumentima svoje opravdane zahteve pred faktorima narodne vlasti i crkve.
Meseca septembra 1947 godine, patrijarha Gavrila je ponovo posetila delegacija In. odbora (od 5 svestenika i dva civila), koja je u prisustvu zagrebackog mitropolita Damaskina, glavnog sekretara sv. sinoda prote Alagica i pretsednika verske komisije NR Srbije prote Milana Smiljanica postavila ove zahteve:
1) Da crkva u Makedoniji bude samoupravna u kanonskom jedinstvu sa srpskom crkvom i u kanonskom jedinstvu sa patrijarsijom.
2) Da NRM dobije za svoje eparhije narodne arhijereje koji ce propovedati na narodnom jeziku i biti izabrani od naroda i svestenika u NRM, a predlozeni sv. arh. saboru na hirotoniju.
3) Da se unesu izmene u ustav SPC i donese nov ustav za za Jugoslovensku patrijarsiju, odnosno jugoslovensku pravoslavnu crkvu. Crkva u NRM da ima pravo na donosenje svoga ustava u duhu jedinstva sa jugoslovenskom patrijarsijom. U daljem razgovoru delegacija je izrazila saglasnost da patrijarh nosi titulusrpski i cele Jugoslavije, a da poslanice povodom bozicnih i uskrsnih praznika, koje se budu slale u NRM, budu na makedonskom jeziku.
U odgovoru na gore iznesene predloge, patrijarh je kategoricki odbio razgovor po bilo kojem predlogu. On je istakao da se u niukojem slucaju nece sloziti sa razbijanjem srpske pravoslavne crkve, niti sa odricanjemod istorijskog pravanad eparhijama u NRM. Po pitanju episkopa je podvukao da se nemoze govoriti o novim episkopima sve do smrti mitropolita Josifa i episkopa Vikentija. Dalje je napao Inicijativni odbor da trazi filetizam u crkvi. (iz zapisnika o razgovoru delegacije sa patrijarhom).
1950 godine umire patrijarh Gavrilo Dozic, zbog cega je sazvan arhijerejski sabor koji je bazi clana 45 ustava SPC, a sa odlukom broj 1182 zap. 358 od 12.V.1950 godine, odredio izborni sabor u junu 1950 godine radi izbora novog patrijarha. U izboru novog patrijarha (Vikentija) iz Makedonije je ucestvovalo pet svestenika – clanova In. odbora, kojima su od strane sabora poslate pozivnice radi ucestva u izboru. In. odbor, saglasnoscu da ucestvuje u izboru, i ovom prilikom je pokazao da zeli da se crkveno pitanje resi u okvirima SPC u FNRJ.
6.XI.1951 godine, ucinjena je poseta novom patrijarhu Vikentiju od strane In. odbora. Delegacija je bila sastavljenja od pet svestenika i jednog civila. Prilikom prijema, pored patrijarha Vikentija, prisustvovali su i clanovi svetog Sinoda – episkopi: Venijamin, Makarije, Vasilije i Nikanor. Posle izlaganja svestenika Nestora Popovskog – pretsednika In. odbora – u kojem je izrazio zelju za brzo resavanje crkvenog pitanja u NR Makedoniji, patrijarh Vikentije – posto je prethodno upoznao clanove sv. sinoda sa ranijim razgovorom sa delegacijom – izrazavajucizadovoljstvozakljucio je prijem sledecim recima:Sretan je ovaj dan sto smo se sastali na pravo mesto u interesu cele nase crkve. Steta je sto do ovoga nije ranije doslo. Vi ste ucinili jedno dobro delo, a mi se nadamo dacemo postici ono koje zelimo. Obecavam da cemo sa velikom paznjom i ljubavlju ovo prouciti i preduzeti potrebne mere da se sto pre okonca. Mi smo ziveli u podvojenim prilikama, a mogu reci da ste vi u Makedoniji najvise trpeli i pravo je cudo da ste odrzali svoju veru pravoslavnu i svoj jezik i narodnost.Na trazenje patrijarha, In. odbor je kasnije podneo i pismeno izlozenje (br. 1679 – 15.XI. 1951 godine) u kome su predlozena dva kandidata za arhijereje u NRM (svestenici) i tri civila. Pored toga u izlozenju se naglasava da pravoslavna crkva u NRM priznaje jurizdikciju SPC u koliko ista bude postovala nacionalni suverenitet makedonskog naroda. Administrativni jezik da bude makedonski, a bogosluzbeni crkveno slovenski, i na kraju eparhije i druge crkvene institucije u NRM da nose makedonske nazive. Dalje u izlozenju je bilo predlozeno sinodu da izdejstvuje pred saborom premestaj mitropolita Josifa iz skopske mitropolije, te izrazena zelja za dolazak u posetu Inicijativnom odboru episkopa Dositeja Stojkovica, koji bi se na licu mesta upoznao sa stanjem i problemima crkve i makedonskim svestenicima.
Kao rezultat ovog kontakta, pocetkom decembra 1951 godine usledila je poseta vikarnog episkopa Dositeja Stojkovica NR Makedoniji. Tom prilikom on je pored Skoplja posetio Bitolj i Ohrid. No, zbog reagovanja mitropolita Josifa, patrijarh Vikentije poziva Dositeja da napusti NRM i da se pri povratku izvini mitropolitu Josifu zbog sluzenja u Skoplju bez njegovog odobrenja. Dositej nije prihvatio ovakvu sugestiju patrijarha, nego je cak pred episkopima podneo vrlo pozitivan izvestaj za stanje crkve u NRM. Posle povratka Dositeja, patrijarh se je pismeno izvinio mitropolitu Josifu, zbog posete Dositeja Makedoniji bez njegovog odobrenja. Za vreme svog boravka u NR Makedoniji, Dositej je pred nekim clanovima In. odbora i pred sekretarom saveza svestenickih udruzenja FNRJ Ratkom Jelicem, govorio da prihvata u potpunosti stav i zahteve makedonskog svestenstva po crkvenom pitanju – onako kako ih je delegacija In. odbora poslednji put postavila pred patrijarhom i Sinodom, te da se ne slaze da se to resava delimicno, kako misle neki od arhijereja. Krivicu za do sada zategnute odnose izmedju patrijarsije i svestenika u NRM je bacio na pokojnog patrijarha i na neke arhijereje, koji su stajali na stanovistu da se Josif vrati u Skoplje. U vezi toga je govorio: ATreba dati naocare Josifu ako nemoze da vidi svojim ocima stvarnu situaciju i raspolozenje u Makedoniju. Mnogi episkopi su negativno raspolozeni po crkvenom pitanju u NRM i nemogu da shvate da tu zivi makedonski narod, te zbog toga misle da posalju episkope Srbe. Oni bi hteli da i dalje ostane ovakvo stanje, stim sto bi mene postavili za vikarnog episkopa u jednu, a mozda prota Tomu Dimovskog (predlozen kandidat za episkopa) u drugoj eparhiji. Josif da ostane titularni skopski mitropolit, no ako to nemoze onda da bude skopski mitropolit Vasilije Kostic, koga su stom namerom izabrali 1947 godine i o cemu on i danas sanja. Pre polaska u Makedoniju, Vasilije mi je preporucio da odem do Josifa da bi me upoznao sa prilikama u Makedoniji, odnosno da mi kaze koji su bugarasiA. Pri odlasku Dositej je obecao da ce svoje utiske izneti pred patrijarhom i verskom komisijom FNRJ i produpirati stav makedonskih svestenika.
Pre dolaska episkopa Dositeja u NRM, patrijarh je – na pitanje urednika TANjUG-a u vezi crkve u NRM – u svojoj izjavi izmedju ostalog (od 27.XI.) rekao da srpska crkva oduvek zeli resenje ovog pitanja i da je prilikom izmene ustava arhijerejski sabor uneo izvesne odrede da bi zadovoljio zelje makedonskog svestenstva u odnosu na zahteve po pitanju jezika (cl. 4 ustava SPC, prema Glasniku iste br. 7 i 8 od 1.VIII.1948 god. izmenjen je i glasi:Sluzbeni jezik srpske pravoslavne crkve je srpski sa pismom cirilica. U izuzetnim opravdanim slucajevima moze se otstupiti od ove odredbe u pogledu jezika za unutrasnju upotrebu u kojim slucajevima donosi specijalnu odluku sv. arh.sinod, na osnovu ove odredbe.). Dalje kaze da su ga pre kratkog vremena posetili delegati Inicijativnog odbora te pred njima i clanovima Sinoda izneli sledece zelje:Da priznaju jurizdikciju SPC i traze da im se izaberu episkopi za njihove eparhije. Da je delegacija ucinila dobar utisak i da veruje da zele iskreno pravilno resenje crkvenog pitanja u NRM. Na kraju kaze da ce resavati na osnovu pismenih zelja koje im je Inicijativni odbor dostavio i da se nada da ce se ovo pitanje povoljno resiti, posto su priznaji jurizdikciju.
U martu 1952 godine posle zasedanja plenuma saveza udruzenja, patrijarha je posetio pretsednik In. odbora sa jos nekim svestenicima, i tom prilikom su dobili obecanje od patrijarha da ce pitanje crkve u NRM postaviti pred arhijerejski sabor u maju tekuce godine i da se nada resenju prema njihovim zahtevima. Pred sam arhijerejski sabor, In. odbor je ponovio svoje ranije pismene zahteve, isticuci za kandidate episkopa Dositeja Stojkovica, protu Tomu Dimovskog i tri civilna lica. Posto su svi izgledi – prema tadasnjem raspolozenju episkopa – bili da se i na ovom arhijerejskom saboru nece prihvatiti predlozeni kandidati iz NRM, Inicijativni odbor je neposredno pre zasedanja Sabora zamolio Patrijarha da skine njihovo pitanje sa dnevnog reda i da ga odlozi za kasnije.
Na izvesno vreme posle arh. sabora, patrijarh je predlagao In. odboru da se u Bitolju i Stipu izaberu arhijerejski zamenici i druga eparhiska tela i potcine direktno njemu, a da pitanje skopske mitropolije ostane ostvareno posto Josif ne zeli da se otkaze. Smatrao je da ce na ovakav nacin privoleti kasnije Josifa da se otkaze Skoplja. Posle toga pri jednom drugom kontaktu sa clanovima In. odbora, patrijarh je obecao da ce pocetkom 1953 godine pozvati jednu njihovu delegaciju radi razgovora po crkvenom pitanju pre zasedanja sabora. No, do poziva delegacije nije doslo, nego je patrijarh u aprilu 1953 godine pri jednoj poseti svestenika iz NR Makedonije zatrazio da postave na ovaj sabor pitanje crkve u NRM. Nevideci da postoje uslovi za resenje pitanja, In. odbor nije postupio po ovom predlogu.
U toku oktobra 1953 godine, dva svestenika iz Makedonije dosla su u kontakt u patrijarsiji sa episkopima Vasilijem, Nikanorom i Germanom, kao i sa nekim sluzbenicima patrijarsije. Episkop German – napadajuci In. odbor da se mnogo ne brine za crkvu – je rekao:Ja prosto zalim, za pokojnim Gavrilom, jer je on znao da bude ostar sa njima (In. odborom) dok je patrijarh Vikentije prema njima nekako mnogo blag i popustljiv. Mi ne priznajemo nikakav In. odbor. Kad su se dotakli pitanja crkve u NRM, episkop Vasilije je rekao:To bi pitanje odavna bilo reseno da vasi dole nisu bili suvise nadmeni i da su imali dobre kandidate. Ako bi oni bili ispravni u trazenju narodnih vladika, mi ne bi imali nista protiv. Evo od nas 30 vladika neka biraju koga hoce, mi cemo im dati rado svakog koga zatraze. Ali predlagati za vladike prota Tomu i neke civile, nije nista drugo nego igrati se karnevala sa crkvom. Zato smo mi dali mitropolitu Josifu da i dalje upravlja sa skopskom mitropolijom, i ako je bolestan i star. Nece nas oni pokolebati u nasem stavu. Zamenik mitropolita Josifa – prota Dajkovic, u vezi ovoga je govorio da Josif misli da do svoje smrti ostane skopski mitropolit, te i ako nezna kako ce se resiti pitanje crkve u NRM, siguran je u tome da nece onako kako trazi In. odbor.
Pre zasedanja arh. sabora u toku 1954 godine preduzete su mere da se ovo pitanje ponovo postavi na resavanje. Koncem meseca marta, pri jednoj poseti od strane clanova glavnog odbora saveza udruzenja, patrijarh je opet pokrenuo pitanje crkve u NRM i zatrazio da se postavi na saboru, izjavivsi da su gotovi da ga konacno rese ako crkva u NRM raspolaze sa kandidatima, koji cak nemoraju da imaju vise obrazovanje, nego je dovoljno da su omirisali tamjan.
U toku aprila iste godine po ovom pitanju vodjeni su pregovori izmedju sinoda i patrijarha jedne i verske komisije FNRJ i pretstavnika Izvrsnog Veca NR Makedonije, s druge strane. Doslo se do zakljucka da se pitanje postavi pred sabor i konacno resi, posto se patrijarh slozio da za episkope budu sigurno izabrani pored Dositeja Stojkovica – i dva kandidata iz NRM: Nestor Popovski i Toma Dimovski; da se u administraciju upotrebljava makedonski jezik i da crkva bude u kanonskom jedinstvu i pod jurzdikcijom srpske crkve – patrijarsije. Pre zasedanja sabora, pored dokumenata za gore pomenute kandidate za episkope i zelja svestenika da oni budu birani za episkope, koje je svestenstvo jednodusno izrazilo na eparhiskim skupstinama u Skoplju, Bitolju i Stipu, Inicijativni odbor je u gornjem duhu pismenim putem ponovio zahteve za resenje crkvenog pitanja u NRM, odricuci se na taj nacin od ranijih zahteva sa sabora u 1945 god. Zahtevi su bili formulisani na sledeci nacin:
1) Pravoslavna crkva u NRM da bude u kanonskom jedinstvu sa SPC na celu sa patrijarhom, Sv. arh. saborom i sinodom.
2) Crkva u Makedoniji da nosi naziv pravoslavna crkva u Makedoniji kako bi se i na ovaj nacin sacuvao nacionalni suverenitet makedonskog pravoslavnog naroda.
3) Da se u administraciji upotrebljava makedonski jezik a po crkvama crkveno slovenski.
4) Da se na saboru izaberu za kandidate u NRM svestenik Nestor Popovski, prota Toma Dimovski i preosveceni episkop Dositej Stojkovic.
5) Sve ovo je bilo preduzeto i po zelji svetog sinoda koji je preko patrijarha poslao In. odboru pismo pod broj 1149 zap. 333 od 25 maja 1954 godine, koje glasiSveti arh. Sinod u sednici svojoj pod gornjim brojem i datumom doneo je ovu odluku: Umoliti njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Vikentija da preko Inicijativnog odbora za organizaciju pravoslavne crkve u NR Makedoniji pribavi od tamosnjeg svestenstva zelje o kandidatima, koji bi mogli doci u obzir za izbor episkopa za popunjavanje upraznjenih eparhija u NRM.
No i pored gore preduzetih mera, na ovom arh. saboru crkveno pitanje u NRM ne samo sto nije reseno, nego cak nije uzeto ni u detaljnije razmatranje. Ucinili su samo toliko da je zakonodavni odbor Sabora doneo resenje – koje je prihvatio arh. sabor – sledece sadrzine:
1) Sveti arh. sabor sa zadovoljstvom uzima na znanje molbu pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniji u pogledu sredjivanja tamosnjih prilika.
2) Isto tako sveti arh. sabor nacelno nema nista protiv zelja izrazenih u prestavci pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniju da se tamosnje crkvene prilike srede u granicama ustava SPC.
3) Stoga umoliti njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Vikentija da sa svetim arhijerejskim sinodom i dalje dejstvuje u pravcu sredjivanja crkvenih prilika u NRM“. (dostavljeno In. odboru pod br. 165/54 od 30. IX 1954 g. u vezi trazenja istog od 23.IX. tekuce godine.) I ako je arhijerejski sabor ustvari negativno resio ovo pitanje, on se ipak potrudio da sa ovakvom odlukom pretstavi stvar tako da ne odbacuje konacno ovo pitanje, plaseci se eventualnih posledica koje bi posle toga nastale.
Ovakav negativan ishod pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji moze da se objasni neprijateljskom atmosverom koja je vladala pre, za vreme i posle zasedanja sabora, u redovima episkopata. Pre sabora sinod je zatrazio od episkopa da posalju izvestaje o stanju u njihovim eparhijama, u kojima su svi reakcionerni episkopi izneli razne ApoteskoceA na koje nailaze u odnosima sa vlastima na terenu, zeleci da na taj nacin stvore mucnu atmosveru na saboru i da prestave polozaj crkve u nasoj zemlji nepodnosljivim. Iz iznetog i nagovestenih istupa pojedinih episkopa, ocekivalo se da ce tesko proci postavljena pitanja na saboru, a posebno za crkvu u NRM. Patrijarh – koji je pre i u toku sabora nastojao da stvori povoljnu atmosveru za resavanje svih pitanja u dugu obecanja koja je sinod pre toga dao saveznoj verskoj komisiji – nije uspeo u tome, jer je grupa reakcionernih episkopa protiv njega podigla citavu kampanju. Ova grupa je – i ako je u toku sabora bila ponovno skrenuta paznja sinodu od strane verske komisije FNRJ, da bi odbacivanje pitanja crkve u NRM znacilo da crkva ne priznaje ravnopravnost narod u nasoj zemlji, postojanje makedonskog naroda i postojecu stvarnost, da je narod vrlo osetljiv na nacionalnom pitanju kao i da je polozaj Josifa kao skopskog mitropolita neodrzljiv – nije htela da vodi o tome racuna, nego je negativnim resavanjem ovog i niza drugih pitanja ustvari isla na ocigledno zaostravanje odnosa crkve sa drzavom.
Pored toga sto su ovi episkopi podigli ostru kampanju protiv predlozenih kandidata iz NRM, pokazalo se da su uopste protiv toga da se stvaracrkva u crkvi, jer po njima moze postojati samo srpska pravoslavna crkva, a ne jos neka druga unutar nje, jer bi to bilo protivno ustavu iste. Banjalucki episkop Vasilije Kostic istupajuci protiv kandidata cak je govorio:Komunisti hoce toliko da ponize SPC, da hoce da nam za episkope nametnu ljude koji nisu dostojni da nose mantije.
Interesantan je stav episkopa Simeona Stankovica, koji je u toku sabora nekim svestenicima iz Makedonije govorio da nema izgleda da ce se resiti pitanje makedonske crkve, jer kandidati nemaju potrebnih kvalifikacija, a sto je najvaznije da su o njima obavesteni da su orijentirani prema Bugarima i da bi kao episkopi radili na otcepljenju crkve NR Makedonije. Govoreci da u NRM vecinom stanovnistva cine Srbi, rekao je da treba da prime srpske episkope.
Arhimandrit Jovan Velimirovic, sinovac vladike Nikolaja i rektor bogoslovije u Rakovici, napadajuci patrijarha sto popusta po ovom pitanju, u toku rada sabora nekim svestenicima iz NRM je govorio da bi SPC napravila velike zrtve ako bi tretirala crkvu u NRM kao zasebno pitanje.To su ustvari upraznjene eparhije. Tu nesto nije u redu kad se predlazu ozenjeni svestenici koji bi vise odgovarali za politicke komesare u crkvi‘, te predlaze da se prime dostojni episkopi bez obzira na nacionalnost, jer bi to bila bratska pomoc od strane SPC Makedoncima.
Najveci udeo u negativnom resavanju ovog pitanje je imao episkop Vasilije Kostic, dostojni zamenik mitropolita Josifa po reakcionarnom drzanju i po podupiranju svih negativnih stavova. Pre i posle sabora, bio je inicijator svih hajki koje su preduzimane medju episkopatom protiv kandidata iz NRM, govoreci izmedju ostalog da nemogu da prime za episkope ljude bez ikakavog autoriteta u narodu, i predlazuci kao dobre kandidate Burkovica i Spasica, poreklom Makedonci, a inace u Beogradu poznati kao velikosrbi. Posle sabora pred svestenicima iz NRM protiv kandidata je istupao i prota Toma Dajkovic zamenik Josifa, nazivajuci ihbugarasima.
Ova velikosrpska politika koju episkopi zele da i dalje sprovode preko crkve, jasno se vidi i iz njihovog odnosa prema bogoslovcima iz NRM u Prizrenu i Rakovici. Nad istim se, preko zabranjivanja makedonskog jezika, sprovodi denacionalizatorska politika, zbog cega su se neki prizrenski bogoslovi zalili In. odboru. Pod uticajem ovakve politike, doslo se do toga da su neki od ucenika Makedonaca u Rakovici cak napadali politiku Inicijativnog odbora po crkvenom pitanju kao nepravilnu. Interesantan je stav profesora Gosovica u Rakovici, koji smatra da u sadasnjim uslovima ne bi trebalo otvarati bogosloviju u NRM, jer se zapostavlja srpski jezik. On kaze:Prosto mi je zao sto se destruktivno deluje na taj nas elemenat na Jugu. Jug – koji je kroz istoriju bio neiscrpna riznica srpstva, danas se otudjuje. Svestenik je bio i ostaje nosioc svih ideja, te ako mi budemo imali svoje svestenike dole, sa time cemo odrzati srpsko obelezje naseg naroda do odlucujucih momenata.
Sredinom oktobra 1954 godine, prilikom posete sinodu od pretstavnika glavnog odbora saveza udruzenja, sinod je ponovo pokrenuo pitanje crkve u NRM. Izmedju ostalog patrijarh je primetio da nemoze rukopolagati svestenike za NRM zato sto ga nisu priznali zvanicno za administratora i zato sto ga svestenici ne spominju na bogosluzenjima (primedba Vasilija), te da pitanje crkve nije reseno zato sto je sabor dosao do zakljucka da njihovi kandidati nemaju uslova i kvalifikacija za episkopski cin. Pri tome makedonski svestenici su bili napadnuti da ne priznaju ustav SPC, a patriarha kao administratora i sve drugo sto ustav nalaze, posle cega tek bi moglo da se ide na biranje za episkopa. Kao uslove za resenje ovog pitanja, patrijarh je ispred sinoda postavio sledece: da se u NRM prizna zvanicno, a ne samo na papiru, patrijarh za administratora svih eparhija; da se u svakoj eparhiji obrazuju eparhiska crkvena tela i izaberu arhijerejski zamenici i namesnici od ljudi iz sredine Makedonoca, te da se sve to posalje njemu na odobrenje. Na ovaj nacin smatra da bi se uspostavili normalni odnosi i normalan crkven zivot, posle cega bi se islo dalje u resavanju crkvenog pitanja. Posle toga mozda bi doslo u obzir unosenje nekih izmena i u ustavu SPC.
29 oktobra 1954 godine, patrijarh je uputio jedno pismo pretsedniku Savezne verske komisije pod br. 115/54, u kojem iznoseci kao glavne smetnje na putu resavanja ovog pitanja, sto Makedonci nemaju pogodne kandidate, i citirajuci resenje sabora od 14 maja 1952 godine i od 16 juna 1954 godine po ovom pitanju pored ostalog predlaze sledece:Misljenja smo da bi se na osnovu ove odredbe moglo uspostaviti redovno stanje u eparhijama NRM i time ujedno uspostaviti i jedinstvo pravoslavne crkve. Sva lica u crkvenoj upravi bili bi Makedonci vezani mojom licnoscu kao patrijarha i kao administratora – eparhija u NRM. Ovo bi se moglo uciniti i pre sastanka sv. arh. sabora, kome bi se samo podneo izvestaj o izvrsenoj odluci. Pitanje izbora episkopa bi se moglo proucavati kroz sastanke sv. arh. sabora, a eparhiski organi i vlasti mogli bi funkcionisati i do dolaska episkopata. Sasvim je prirodno da bi se pri organizovanju crkvene uprave uzele u obzir i primenile odredbe ustava SPC po pitanju sluzbenog jezika, pecata i naziva parohija, crkvenih opstina i manastira. Na kraju patrijarh moli pretsednika savezne verske komisije za posredovanje u ovom pitanju.
Posle ovoga inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji, 22. XII. 1954 godine je uputio akt patrijarsiji pod broj 2143, u kojem moli patrijarha da primi zajedno sa clanovima sv. sinoda jednu delegaciju In. odbora radi razmatranja najnovijih predloga sinoda za razresenje crkvenog pitanja. Do prijema ove delegacije je doslo 11 januara 1955 godine, na kojem su pored patrijarha bili prisutni jos budimski episkop German i toplicki Dositej Stojkovic. Delegacija je ostavila sledece zahteve:
1) Nacionalno obelezje crkve i eparhija u NR Makedoniji
2) Upotreba makedonskog jezika u administraciji;
3) Izbor episkopa domorodaca za eparhije u Makedoniji.
Patrijarh i prisutni episkopi su izneli stanoviste da se normalizacija crkvenog stanja u Makedoniji mora izvrsiti na osnovu odluka arh. sabora, trazeci da se prvo sprovode organizacija crkvenih vlasti i organa po eparhijama prema ustavu SPC, a da se posle ide na resavanje drugih pitanja. U vezi ovog razgovora uskoro je patrijarsija uputila akt In. odboru pod br. 12 od 20.I.55 godine, u kome izmedju ostalog se citira sledeca odluka sabora:Preporuciti sv. arh. sinodu da u eparhijama u NR Makedoniji pokusa preko nadleznih g.g. arhijereja uspostaviti redovno crkveno stanje, t.j. da se uspostave redovni eparhiski crkveni sudovi, kao i druga crkvena tela i organi, a narocito kanonsko spominjanje nadleznih arhijereja. U vezi stim umoliti nadlezne g.g. arhijereje tih eparhija da sv. arh. sinodu u svoje vreme podnesu izvestaje o izvrsenju ove odluke. Dalje patrijarh u pismu izrazava misljenje da bi se na ovaj nacin uspostavilo redovno stanje u eparhijama u NRM, a naglasavajuci da bi sva lica u crkvenoj upravi bili Makedonci vezani njegovom licnoscu kao patrijarha i administratora eparhija u NR Makedoniji. Pored toga iskazuje misljenje da bi bilo zgodno sve ovo sprovesti pre samog zasedanja sabora.
Pored toga, u toku januara i pocetkom februara, u Beogradu su nastavljeni pregovori po crkvenom pitanju izmedju sv. sinoda s jedne, i pretsednika savezne verske komisije i presednika Izvrsnog Veca NRM druga Ljupca Arsova s druge strane. I pored duge diskusije na ovim pregovorima, ipak se nije doslo do zeljenih rezultata. Ostalo je nereseno pitanje naziva crkve u Makedoniji, pitanje pecata i dr. Pretstavnici SPC su i dalje stajali na stanovistu da se prethodno izvrsi reorganizacija po eparhijama u smislu zahteva ustava SPC, a posle da se ide na resavanje drugih problema. Patrijarh je tom prilikom izjavljivao da teskoce za resenje ovog pitanja leze u tome sto se ono postavlja u vezi sa politikom, odnosno sto se trazi da crkva prizna makedonski narod.Nase je stanoviste bilo – kaze patrijarh pred episkopima – da je to drzavna stvar i da to ne spada u crkvenu nadleznost. Crkva priznaje danasnju drzavu i njeno uredjenje, posto se i ona nalazi u istoj drzavi, ali nije pozvana da se mesa u politicka pitanja.
Da bi udovoljio zahtevima sinoda u pogledu reorganizacije crkvenog zivota po eparhijama, izrazenim u gore navedenom pismu, i da bi i na taj nacin jos jednom pokazao dobru volju za sredjivanje crkvenih prilika, In. odbor je sazvao vanredno zasedanje plenuma i resio da se u toku 1955 godine odrze skupstine po eparhijama radi izbora eparhiskih crkvenih sudova i dr. eparhiskih tela, odnosno radi, reorganizacije crkvene uprave po eparhijama u NRM. Ovakve skupstine su bile odrzane u Skoplju 24. III. u Stipu 29. III i u Bitolju 14. IV. 1955 godine uz ucesce ogromnog broja svestenika iz eparhija. Na istim su na najdemokratski nacin izabrani arh. zamenici i namesnici, crkveni sudovi i druga eparhiska tela. Kao delegati na ovim skupstinama ispred saveza udruzenja su prisustvovali prota Milan Smiljanic i svestenik Mica Petrovic. Posle ovoga, Inicijativni odbor je trebao da obavesti patrijarha o svrsenom poslu i da podnese na ozvanicenje izabrane eparhiske organe, no do toga nije doslo, zato sto je episkopat i dalje stajao na svojem ranijem stanovistu po pitanju crkve u NR Makedoniji, odnosno trazio da se u NRM vrati stanje od 1941 godine. To su jasno potvrdili i razgovori izmedju sv. sinoda s jedne i pretsednika savezne verske komisije i presednika Izvrsnog Veca NR Makedonije, obavljeni pre zasedanja arh. sabora. Posto pregovori nisu urodili sa plodom, za izvesno vreme su prekinuti daljni razgovori.
Kao pozitivno u sredjivanju odnosa sa SPC, jeste odluka sv. arh. sabora od 1 juna 1955 godine, koja je dostavljena In. odboru pod A.S. br. 14, zap. 51, u kojoj se po prvi puta od strane zvanicne crkve priznaje narodna Republika Makedonija u okviru FNRJ, odobrava upotreba makedonskog jezika u administraciji i upotreba pecata na kojima da stoji:NR Makedonija, pravoslavna eparhija n. sa sedistem u n., pravoslavni manastir n. sa sedistem u n.i sl. No osim ove odluke sv. sinod i sv. arh. sabor nisu nista vise i konkretnije doneli u vezi do tada postavljenih zahteva od strane In. odbora za razresenje crkvenog pitanja, zbog cega je ovaj bio prinudjivan da se u interesu opste crkvenog i narodnog dobra otkazuje od nekih zahteva, zeleci da i na taj nacin jasno pokaze da je za bratstvo, red i mir u crkvi i da mu je jedina zelja da se pravilno resi njegovo crkveno pitanje u okviru SPC. No, dok je In. odbor u stvaranju jedinstva sa SPC uvek istupao sa opravdanim zahtevima, dotle su prestavnici SPC, drzeci se formi i nadajuci se da ce prinuditi In. odbor na kapitulaciju, odugovlacili sa resenjem crkvenog pitanja i sejali preko svojih pristalica malodusnost i razjedinjenost u redovima pravoslavnih svestenika u NRM. Izrazit primer za to je bio dolazak i docek delegacije SPC na celu sa patrijarhom Vikentijem pri povratku iz Grcke 12. XI. 1955 godine. I ako je bez znanja In. odbora, u delegaciju bio uzet jedan svestenik iz NRM, In. odbor nije dozvolio da to posluzi kao predmet za razdor. On je, svestan toga da treba da se istupa u ime jedinstvene crkve omogucio delegaciji da sluzi u jednoj od skopskih crkava kao i da se upozna sa stvarnim stanjem crkve u NRM, priredivsi joj uz to lep docek. Delegacija je na vidljiv nacin manifestovala svoje zadovoljstvo upoznavsi stanje crkve, a preko stampe i licnih razgovora dala izjave da ce se uskoro resiti sva sporna pitanja i da ce patrijarh i episkopi naskoro doci u Makedoniju radi hirotonisanja makedonskih episkopa. Sve ovo je doslo posle pregovora koji su u Skoplju vodjeni izmedju delegacije i In. odbora oko razresenja crkvenog pitanja. No, sve ovo kao i data obecanja, ostali suglas vapijucega u pustinji.
Docek grcke crkvene delegacije u Skoplju, je bila druga prilika, kojom je In. odbor na delu pokazao da je za jedinstvo crkve i za pravilno uredjenje odnosa. I ako je imao mnogo neugodnosti sa strane svojih svestenika, koji su bili protiv toga da se docekuju dojucerasnji fanariotski poglavari, koji su u proslosti mnogo zla naneli makedonskom narodu i crkvi. In. odbor je lepo docekao grcke crkvene poglavare kako bi i time pokazao da u pravoslavnoj crkvi u FNRJ vlada jedinstvo. Medjutim, grcki crkveni poglavari preko svojih govora su pokazali da se nisu nimalo promenili u svom stavu prema Makedoniji i crkvi u NR Makedoniji.
Pristanak In. odbora, da sa delegacijom SPC podje u posetu crkvi u SSSR-u i pretsednik In. odbora, je bio jos jedan dokaz iskrene zelje makedonskog svestenstva da se dodje do kompromisa sa SPC i pokaze pred drugim crkvama da u pravoslavnoj crkvi u FNRJ vlada jedinstvo. No, svi ovi gestovi In. odbora kao i mnoga otstupanja od prvobitnih zahteva, nisu bili pravilno shvaceni od vecine episkopa, te nisu doprineli da se crkveno pitanje jednom skine sa dnevnog reda.
Razlozi za ovakav odnos prema In. odboru i svestenstvu NRM nesumnjivo treba da se traze u stavu nekih reakcionernih episkopa SPC, koji po receptu Slobodana Jovanovica iz Londona i apelima preosvecene gospode Dinosija i pokojnog Nikolaja iz Amerike, ne zele da shvate i priznaju stvarno stanje u nasoj zemlji i duboke promene koje su nastala posle revolucije, nego i dalje produzavaju da sprovode svoju zastarelu sovinisticku politiku. Dok je mitropolit Josif trazio privrzenike u NRM i sejao razdor medji bratskim srpskim i makedonskim svestenicima, dotle su mitropolit Nektarije i njemu slicni izjavljivali:Mi se trudimo da proturimo jednog srpskog arhijereja u NR Makedoniju, i pronalazili puteve i nacine da ne dodje do jedinstva i resavanja crkvenog pitanja, smatrajuci da ce se time srusiti njihov velikosrpski prestiz u NRM.
Buduci da je In. odbor u proteklom periodu preduzeo sve sa svoje strane za resenje crkvenog pitanja, u toku 1956 godine sa pravom je ocekivao da patrijarh Vikentije sa arhijerejima sprovede u zivot data obecanja plenumu In. odbora pri poseti Skoplja na povratku iz Grcke. No, vreme je prolazilo, a iz patrijarsije nije dolazila nikakva inicijativa. Cak nije doslo ni do najavljenih pregovora u Skoplju prilikom ispracaja grcke crkvene delegacije, jer su patrijarh i episkopi iznenada promenili odluku i izbegli bilo kakve razgovore. Videci ovakav necrkven odnos episkopa, Inicijativni odbor je odlucio da sam ponovo pokrene inicijativu za resenje crkvenog pitanja. Njegovi prestavnici su prvo sa situacijom crkve u NRM i sa stavovima SPC upoznali clanove plenarnog zasedanja saveza udruzenja, odrzanog 14.XII. 1956 godine u Beogradu, zatrazivsi i od njih pomoc. Posto su clanovi Saveza udruzenja videli opravdanost zahteva In. odbora, jednoglasno je doneseno resenje da se zatrazi prijem kod patrijarha i pred njim energicno postavi na resevanje ovo pitanje. Na prijemu, patrijarh Vikentije je izmedju ostalog izneo sledece misljenje: Da In. odbor, odnosno pravoslavno svestenstvo Makedonije prizna njega za adminstratora triju upraznjenih eparhija u NRM, i da ce on posle toga na sledecem saboru energicno postaviti pitanje izbora vladika domorodaca za eparhije u NR Makedoniji, obecavajuci da za vreme administracije nece slati u Makedoniju srpske vikarne episkope. Na taj nacin – prema njegovom misljenju – njemu bi se dala mogucnost da se sa vecim autoritetom zauzme kod clanova svetog arhijerejskog sabora za resenje crkvenog pitanja Makedonije i za uklanjanje sumnji u njihovim odnosima.
Po ovim poslednjim predlozima patrijarha, Inicijativni odbor je razmisljao i resavao, te je stao na stanoviste – pokazujuci dobru volju za sredjivanje prilika u crkvi i za resavanje spornih pitanja sa SPC cak i po cenu otstupanja od izvesnih svojih prava – da bi bio sklon da ih prihvati u sledecem:
1) Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji je saglasan da pravoslavna crkva u NRM bude u zajednici sa SPC i priznaje jurizdikciju SPC odnosno patrijarsije;
2) Inicijativni odbor prihvata poslednje resenje sv. arh. sabora u pogledu upotrebe jezika u administraciji crkve NR Makedoniji, naziva eparhija i pecata;
3) Inicijativni odbor prihvata administraciju patrijarha Vikentija stim:
a) da administracija patrijarha Vikentija nad eparhijama u NRM bude ogranicena najvise za vreme dva sabora.
b) patrijarh kao administrator svoju aktivnost prvenstveno da skoncentrise na izbor episkopa domorodaca, od sledecih kandidata koje predlaze In. odbor: svestenik Nestor Popovski iz Skoplja, prota Toma Dimovski iz Bitolja, preosveceni Dositej Stojkovic – episkop Toplicki, svestenik Spiro Popovski iz Bitoljskog sreza i teolog Vlado Jovanovski iz ohridskog sreza.
c) patrijarh Vikentije kao administrator da se zauzme pred sv. arh. saborom za resavanje svih spornih pitanja, koja postoje izmedju SPC i crkve u NR Makedoniju.
d) za vreme administratorstva patrijarh da rukopolaze svestenike za NR Makedoniju iz redova svrsenih bogoslova.
4) Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u NRM da postoji i dalje za vreme administracije patrijarha, kao organ svestenstva i vernika pravoslavne crkve u NRM. Njegovo postojanje ce prestati izborom episkopa domorodaca i resenjem spornih pitanja crkve u NRM. Njegov status bi bio koordinacija rada u resavanju problema crkve u NRM.
5) Po svim ovim pitanjima potrebno je sastaviti pismeni dokumenat bilo u formi ugovora, bilo u formi potpisanog zapisnika od strane njegove svetosti patrijarha i pretsednika In. odbora pravoslavne crkve u NRM.
Na ovaj nacin, Inicijativni odbor za poslednji put pruza mogucnost patrijarsiji i srpskom episkopatu da dodje do sporazuma i kompromisnog resenje svih spornih pitanja izmedju SPC i crkve u NR Makedoniji, kako se iz izlozenog vidi i po cenu otstupanja od mnogih svojih ranijih opravdanih zahteva. Neprihvatanje od strane srpskog episkopata i ovih zahteva jos vise bi pogorsalo odnose izmedju SPC u crkve u Makedoniji, no za posledice koje bi iz takvih odnosa nastale, Inicijativni odbor i makedonsko svestenstvo nece snositi nikakvu odgovornost zato sto su sa svoje strane poduzele sve moguce korake da dodje do kompromisa i razumevanja.„[64]
Иницијативни одбор за организовање православне цркве у Македонији писао је 8. априла 1957. године патријарху Викентију:
Ваша Светости,
Кроз Народно-ослободилачку борбу и дате жртве од стране свију југославенских народа, извојевана је слобода и независност истих и створена братска заједница југославенских народа ФНРЈ. У тој светој борби узео је учешће и Македонски народ, који после победе политичких и демократских принципа у свету доби, први пут у својој историји политичку и националну слободу. Руководјени искреном жељом да се у јединственој држави ФНРЈ створи и јединствена црква, која ће својим јевандјељским принципима послужити добру и напретку наших народа, православно свештенство и верни НР Македоније потпуно су се заузели за стварање истинског јединства са СПЦ, преко које би се сачувао национални суверенитет православног свештенства и верних НР Македоније, а сходно канонским, историјским и националним правима.
За такав црквени програм, православно свештенство НРМ, у своје време је изабрало свој Иницијативни одбор, коме је постављено у задатак измедју осталог: да у духу братства и јединства југославенских народа, у интересу мира и хришћанске љубави, успостави чвршћи контакт са претставницима Српске православне цркве, преко које би се решила сва спорна питања. Руководјени том, жељом, православно свештенство НРМ, преко својих делегата очигледно је манифестовало своју решеност да при датој могућности, престави Српску православну цркву у очима претставника других сестринских православних цркава као јединствену. Као доказ за све ово следећи су факти:
1. Наши делегати су узели учешће у избору Њ. Светости Патријарха Г.Г.Викентија 1950 године;
2. По наредби овога Одбора на свим црквеним службама се помиње име Њ. Светости Патријарха и унете су његове слике у црквене канцеларије;
3. Неколико пута су ишле делегације код преставника Српске православне цркве и са истима водјени преговори;
4. Пријем делегације Српске православне цркве која је посетила Грчку православну цркву, приликом њеног повратка из Грчке;
5. Дата је могућност Њ. Преосвештенства Г. Доситеју да као предложени кандидат за архијереја у НРМ, служи по црквама у НРМ;
6. Дата је могућност Њ.Св. Патријарху Г.Г. Викентију да при посети делегације Грчке православне цркве исту поздрави у Скопљу у име православног народа и свештенства НРМ;
7. Слање нашег делегата у саставу делегације Српске православне цркве приликом њене посете сестринској Руској православној цркви;
8. Примане су и спроводјене у живот све сугестије и савети дати како лично од стране Њ.Св. Патријарха српског Г.Г. Викентија, тако и од Преосвећене господе архијереја – чланова Св. Синода и Сабора. Као илустрација свега тога дозволите да се послужимо следећим аргументима:
1. Одрицање од аутокефалног уредјења наше цркве;
2. Одступање од принципа аутономног или митрополитанског уредјења и истицање признавања јурисдикције Српске православне цркве пред одговорним факторима исте;
3. Одступање од уставног решења црквеног питања у НРМ и иступање са најскромнијим предлозима:
а/ избор владика домородаца из средине православног свештенства и верујућих НРМ;
б/ признавање националног обележја т.ј. признавање националног суверенитета православног свештенства и народа НРМ;
в/ употреба македонског језика у администрацији и проповедима;
г/ извршена је реорганизација црквених тела и органа у НРМ у духу Устава Српске православне цркве и спроведене су у живот сугестије дате од стране Св. Архијер. Синода Српске православне цркве по питању избора владика домородаца.
До споразума и сагласности се није дошло због постојећих неповерења и неспоразумевања, појављених како од стране претставника СПЦ тако и од стране претставника православног свештенства и народа НРМ.
У циљу отклањања неповерења, а у интересу Српске православне цркве и свештенства НРМ, Црквени иницијативни одбор прихваћа најновије предлоге дате од стране Њ. Светости Патријарха Г.Г: Викентија и за исте су одржане конференције у епархијским центрима: Скопљу, Битољу и Штипу као и пленум Иницијативног одбора. На тим седницама примљени су дати предлози од стране Њ. Светости Патријарха Г.Г. Викентија и донешена следећа резолуција:
1. Да се Њ. Светост Патријарх Г.Г. Викентије призна за администратора трију епархија НРМ под следећим условима:
а/ да ово администраторство не траје више у интервалу од два заседања Св. Архијерејског Сабора.
Предње се предлаже с обзиром на то што православно свештенство и народ НРМ су живо заинтересовани за избор Владика домородаца и попуњавање-епархија у НРМ са истима. Личност Њ.Св. Патријарха није у питању, но је у питању проблем који се протеже већ 11 година, који је акутан и тражи брзо и хитно решавање.
2. Св. Архијерејском Сабору да буде предложена проширена листа кандидата /пет/ од којих тројица да буду изабрана одједанпут за попуњавање трију епархија у НРМ. Кандидати да буду предложени од стране нашег свештенства.
Питање што су наши кандидати ожењени сматрамо да не преставља проблем за решење нашег црквеног питања, утолико пре што су преставници Српске православне цркве тражили да наш Одбор прибавижеље тамошњег свештенствау односу на кандидате. Када је Св.Арх. Синоду достављен елаборат са жељом православног свештенства НРМ, изражене на његовим конференцијама и када су послате резолуције истих, јасно је било да су наши кандидати ожењени и подносе жртву за решење овог историјског питања. Ниједан приговор у том односу није добијен, а у историји СПЦ и других сестринских православних цркава је било таквих случајева. Предњи предлог је учињен будући да немамо друге погодне кандидате за тај чин.
Зашто се тражи комплетан избор кандидата? Православно свештенство и православни народ НРМ информисано је да ће Св.Арх. Сабор изабрати и послати српског владику у НРМ, а расположење православ. народа и свештенства, као и изричита указивања од стране нашег свештенства у том смислу благовремено су достављена и упозоравано на нежељене последице. И у датим предлозима и водјеним преговорима, имамо част и нову могућност, да Вам уочимо да би сваки такав акт био непожељан и не би допринео решењу подигнутог питања но би исти још више компликовао.
3. За време администрирања Њ.Св. Патријарха управно и финансијско пословање са свештенством и црквом у НРМ вршио би исти преко својих архијерејских заменика и намесника;
4. До комплетног избора епископа, Њ. Св. Патријарх као администратор да не шаље српске архијереје, било викаре, било на други начин или у другој форми у епархије НРМ.
5. Њ. Св. Патријарх као администратор да рукополаже предложене кандидате за свештенике из редова наших свршених богослова као и да може лично да посећује епархије.
Достављајући Вам предње као најеминентнијем претставнику СПЦ коме интерес и добро исте лежи на срцу, најлепше Вас молимо да у име православног свештенства и православног народа НРМ, заједно са члановима Св.Арх. Синода будете верни тумачи искрених жеља нашег свештенства и верника пред члановима Св.Арх. Сабора а у интересу стварања чврстог јединства Српске православне цркве преко које би се једном за свагда решила сва спорна питања у интересу мира и љубави, братства и јединства наших народа и просперитет наше заједничке отаџбине ФНРЈ.
Наши горенаведени предлози су јасан и последњи доказ наше искрене и добре воље да се спорна питања реше у заједничком интересу. У случају негативног примања предњег, последице тога не би пале на нас. Ми смо дубоко убеђени да одговорни фактори Српске православне цркве, запојени духом Христове љубави и истине, неће то дозволити.
Подносећи Вам предње, Ваша Светости, а отварајући широкогрудо наша срца, свесни да ћете Ви као најодговорнија личност СПЦ и Преосвећена Г.Г. Архијереји, увек мислити у интересу исте, а првенствено за њено јединство, убедјени смо да ћете без икакве резерве приступити решавању овог нашег питања, будући интерес цркве као целине, народа ФНРЈ и Македонског народа и свештенства то траже. Увек сте са тактом и умешношћу приступали решавању важних црквених питања. Дубоко смо убедјени да ћете и ово питање сада решити у сагласности са Г.Г. архијерејима, будући да је исто од виталног значаја за црквено јединство православне цркве.
Љубимо Вам Св. Патријаршијску десницу и просимо Ваш Патријаршијски благослов.„[65]
Синод је примио 10. априла 1957. године делегацију Иницијативног одбора у којој су били Нестор Поповски, председник, Климент Малески, секретар, и још седморица чланова. Том приликом именовани су архијерејски заменици и чланови црквених судова, као и други функционери црквених органа у епархијама у Македонији. Ти разговори били су повод новинарима државне агенције „Југопрес“ да затраже од патријарха Викентија коментар. Он је одговорио у писаној форми накнадно, по свему судећи, онако како му је доставила Савезна комисија за верска питања (јер се оригинал налази у њеној архиви).[66]
Патријарх Викентије је, после договора на Сабору, саставио 17. септембра 1957. једну посланицу:
Викентије
по милости Божјој Архиепископ пећки Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски, администратор Епархија Скопске, Охридско-битољске и Злетовско-струмичке шаље својој деци духовној, свештеницима и монасима и православном народу у Народној републици Македонији поздрав и благослов.
Божјом помоћу свесрдним залагањем Светог Архијерејског Сабора, свештенства и верних у Народној Републици Македонији нашао се пут да се успостави толико жељено и очекивано јединство наше Цркве.
Извршена је реорганизација црквене управе у Епархијама које се налазе на територији НР Македоније и тиме јединство наше Цркве на законит начин успостављено.
Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве у седници својој од 27/14 маја 1957 године под АСБр. 19, 20, 21/зап. 49 донео је ову одлуку:
Свети Архијерејски Сабор са радошћу и задовољством узима на знање да је у Епархији Скопљанској, Охридско-битољској и Злетовско-струмичкој, које се налазе на територији НР Македоније извршена реорганизација црквене управе у смислу Устава Српске православне цркве.
С обзиром на извршену реорганизацију Свети Архијерејски Сабор констатује да је у поменутим епархијама успостављено канонско стање и враћен мир у нашој Цркви.
Свети Архијерејски Сабор поздравља свештенство и верне у Народној републици Македонији и изјављује да ће и у будуће поклонити пажњу жељама свештенства и народа у Народној Републици Македонији у оквиру канона и Устава Српске православне цркве.
Умољава се Његова Светост Патријарх српски Господин Викентије да као администратор Епархије на територији Народне републике Македоније ову одлуку Светог Архијерејског Сабора, као и одлуку АСБр. 14/зап. 61 од 1 јула 1955 године, преко епархиских власти објави свештенству и народу ради знања и извршења.
Извршавајући горњу одлуку Светог Архијерејског Сабора истовремено саопштавамо Црквеном Суду одлуку Светог Архијерејског Сабора АСБр. 14/зап. 61 од 1 јуна 1955 године која гласи овако:
После свршетка Другог светског рата извршене су дубоке промене у политичком, друштвеном и државном уређењу наше земље. територије Епархија Скопске (осим дела територије у НР Србији), Охридско-битољске и Злетовско-струмичке ушле су у склоп НР Македоније. Изражена је жеља да се црквене прилике у НР Македонији уреде на другачијој основи.
Да би се удовољило овој тежњи и жељи и средиле црквене прилике у НР Македонији, а када се буде спровела организација црквене управе у НР Македонији, у смислу одлуке Светог Архијерејског Сабора АСБр. 47/зап. 53 из 1952 године и АСБр. 38/зап. 53 из 1953 године, чл. 4 и претпоследње алинеје чл. 11 Устава Српске православне Цркве, Свети Архијерејски Синод може дозволити:
1. да се може употребљавати македонски језик у администрацији и проповедима на територији НР Македоније, с тим да богослужбени језик има остати црквенословенски;
2. да се на територији НР Македоније могу употребљавати печати са црквеним грбом у средини и натписом унаоколо на македонском језику ћирилицом: Н.Р.Македонија; Православна Епархија Н са седиштем у Н; Православни манастир Н. у Н. итд.
Остала спорна питања Свети Архијерејски Сабор ће узети у расматрање када буде примио извештај да је организација црквене управе у НР Македонији у смислу напред наведених одлука Сабора извршена.
Овластити Његову Светост Патријарха Српског Господина Викентија као администратора свих трију епархија у НР Македонији да са Светим Архијерејским Синодом и даље ради у том духу водећи рачуна о канонским и уставним прописима Српске православне Цркве као и жељи народа и свештенства у НР Македонији.
Саопштавајући обе одлуке Светог Архијерејског Сабора одређујемо: да се обе одлуке расписом саопште свештенству и да се објаве народу у светом храму једног недељног дана на светој Литургији.
Ми се топло молимо Богу да пошаље свој благослов на постигнути споразум. Успостављено је толико жељено и очекивано јединство наше Свете Цркве и повраћен је мир у Цркви.
Извршена је реорганизација црквене управе у епархијама које се налаже на територији НР Македоније и тиме је јединство на законит начин успостављено.
Али овим нити је све учињено нити је све постигнуто. Има још много да се учини. Потребно је да ујединимо срца и душе наше. Тек уједињењем срдаца и душа наших ћемо успоставити потпуно јединство у Цркви нашој, оно јединство за које се сваки дан молимо Богу, јединство увери, љубави и нади хришћанској и јединство у Господу Исусу Христу. Треба много труда и напора да се то постигне, али љубављу и пожртвовањем све можемо остварити.
Тако уједињени ми ћемо остварити идеале наше вере. Наше истинско јединство ће подигнути и углед наше Отаџбине. Од нашег споразума и јединства имаће користи не само народ у НР Македонији него и цела наша Отаџбина Федеративна Народна република Југославија.
Молећи Господа да то све тако буде, Ми Вас у Господу грлимо и поздрављамо и остајемо Ваш молитвеник у Господу
АЕМ Патријарх Српски Викентије, Администратор Епархија Скопљанске, Охридско-битољске и Злетовско-струмичке.„[67]
Македонска власт, вероватно Министарство унутрашњих послова, дошла је до писма упућеног 30. септембра 1957. једном свештенику у коме је било занимљивих вести о проблему у Македонији, и проследило један препис Савезној комисији за верска питања, уз свој коментар:
Драги мој оче Лазаре,
Обавештавам те ради знања о следећем:
1) Njегова светост Алексиј, Патријарх Московски и целе Русије, заједно са једним митрополитом, једним архиепископом и једним епископом, једним професором-богослов и једним секретаром, био је у госте у Бугарској од 10-23 септембра. На његову молбу био сам ослобођен из бугарске цркве и привремено прешао под јурисдикцију Руске цркве добивши и ново постављење: претставник (претстојател) руског патријаршиског подворја у Софији – Храма св. Николаја Чудотворца. За мене и моје пријатеље ово претставља велику радост. Плату ћу примати из Москве.
2) Са његовом светошћу патријархом Алексијем имао сам разговор о Македонској православној цркви. Поднео сам му опширан извештај (доклад) – историјско објашњење о Македонској цркви. Njегова светост патријарх Алексиј стићи ће у госте његовој светости патријарху Викентију у Београду 11 октобра. Ако желите да његова светост пред његовом светошћу патријархом Викентијем покрене питање о захтеву Македонске цркве да има своје епископе – домородце треба једна делегација свештеника и мирјана Македонаца да се јави код њега и да га замоли да се заузме код патријарха Викентија и Српског синода. Он је готов да учини то, требало би само да му се пружи повод, а повод ће рну дати делегација, ако такву пошаљете. У Бугарској има три архимандрита – Македонца са вишим богословским образовањем: архим. Методије, архим. Серафим (из Горно Броди, околина Сера, рођен 1912 године, сада је начелник просветног оделења при св. Синоду) и архим. Антоније (рођен 1915 године у Софији) сада претставник бугарског подворја у Москви).
Сматрам да ће бити најцелисходније да се замоли (од делегације и од његове светости Алексија) његова, светост Викентије да узме, као администратор македонских епархија, једнога од гореспоменутих три архимандрита за викарног епископа и да буде рукоположен у Београду, или још боље у Охриду. Као први корак и прва победа Македонске цркве ово је сасвим довољно! Касније ће када умру бив. македонски епископи Срби, доћи и остало! Разуме се ако сте у могућности да још сада издејствујете да добијете директно три епископа Македонца (митрополита) било би најбоље, али чини ми се то је веома тешко.
Предај срдачне поздраве свим свештеницима из одбора (мисли на Иницијативни одбор пр. прев.), попадији, деци и свим пријатељима, Нека је бог свама и нека вам св. Климент буде у помоћи!
Са братском љубављу
Архим. Методије
 
Нас тројица архимандрита Македонци: Методије, Серафим и Антоније много се волимо – као браћа.„[68]
Пропратно писмо гласило је:
Писмо је убачено 10 октобра на пошти с. Извор, срез Титов Велес, по свему изгледа од неког Македонца који је боравио у Бугарској или неког бугарског држављанина који је боравио у приватну посету.
Превод је извршен са бугарског, а писано је писаћом машином. Једино је потпис и напомена после потписа написана руком.
Примаоц писма, са архимандритом Методијом упознао се марта о. године када је боравио у Бугарској у приватну посету. Том приликом, поред осталих и архимандрит Методије интересовао се за црквено питање у Македонији и нудио се да дође у НР Македонију да би био изабран за епископа.„[69]
У архиви нема других докумената о овоме.
Македонска Комисија за верске послове одговорила је 13. децембра 1957. Савезној комисији за верска питања о најновијим збивањима:
Као што је познато на територији ове Републике постоје и раде: православна и исламска верска заједница, затим католичка црква адвентисти и др. Протестанске секте и јеврејска општина.
1. Православна верска заедница
Од 1945 односно 1946 године до прошле 1956 године црквом и црквеним животом у Републици је руководио Иницијативни одбор, преко Пленума и Извршног одбора. До почетка 1955 године црквеним животом на терену су руководили срески духовни одбори. На инсистирање Архиерејског сабора и Патријаршије, а у циљу бржег решења овог питања у априлу – мају 1955 године, спроведена је црквена реорганизација по епархијама сагласно устава СПЦ. До споразума између претставника Иницијативног одбора и Светог синода Српској православној цркви животом у епархијама преко архијерејског заменика руководио је и надаље Иницијативни одбор.
Поменутим споразумом и озваничавањем, путем декрета, архиерејских заменика и епархиских тела, као и архиерејских намесника, руковођење црквеним животом у епархијама пренето је на администратора, Патријарха СПЦ.
Као што је познато најважији проблем у вези са овим верском заједницом било је и остаје решавање црквеног питања. У вези овог сматрамо да је Савезна комисија довољно упозната, те не налазимо за потребно да се детаљније у овом извештају упуштамо. Хтели би напоменути само то, да смо за све ово време код носиоца црквених живота у НР Македонији, Иницијативног одбора и њему подређених органа наилазили на пуно разумевања и сарадње. Другим речима ако издвојима поједине индивидуалне иступе појединих свештеника, цео ток развоја црквеног питања одвијао се са знањем, пуном и редовном сарадњом црквеног са државним руководством. Благодарећи том разумевању могли смо доћи и до предлога, на бази којег је дошло и до споразума 1956 године. Овом приликом хтели би напоменути да и поред постигнутог споразума није дошло до распуштања иницијативног одбора. Наиме, он је престао руководити црквеним животом али зато задржан је као квалификован и са овлашћењем свештеничке скупштине да и надаље ради на доокончању црквеног питања предвиђеног споразумом. Код верских преставника са нестрпљењем и оправданом надом се очекује престојећи архиерејски сабор на коме би требало, како је у споразуму било речено, да се изврши избор епископа домородаца. Ваља напоменути да је у овом исчекивању прилично неверице коју подрањују поједини великодостојници СПЦ. У сваком случају ово је питање у толикој мери сазрело да би свако одлагање могло за собом повући непредвиђене и непожељне реперкусије. Сматрамо се дужним указати да би свако отступање од поменутог споразума значило раскид споразума уједно и потребу од неминовног изналажења новог начина за до окончања црквеног питања.
Црквени претставници у сарадњу са овом Комисијом моментално раде на проширењу листе кандидата за избор епископа која ће благовремено бити достављена Патријаршији и Наслову.
Питање подмлађивања свештеничким кадровима за сад решава се школовањем ученика у Призренској и Раковичкој богословији. Међутим, не само што је ово прилично споро, него и утицај који се на ове богослове врши у приличној мери је негативан. Као што је познато било је речи око испитивање могућности за евентуално, у догледном времену, отварање богословије у Македонији. Међутим, за сад на овом питању није ништа нарочито учињено, будући да и проблем кадрова ове још није у најактивнијем стању.
Поред изнетог ваља напоменути да су несређено црквено стање у нашој Републици настојавали и настоје искористити у политичке сврхе како међународна реакција, тако и друге православне цркве суседних земаља: Руска, Бугарска, Румунска, па донекле и грчка. Иако, може се слободно речи, благодарећи правилним ставовима црквеног руководства и мерама које је ова комисија предузимала, досад није било неких озбиљнијих проблема, ипак ваља указати да у случају одлагања коначног решења државног питања могу уследити и неке непожељне последице.
 
Остали проблеми у вези са овом в. заједницом
 
Иницијативни одбор а сада и архерејски заменици увек су водили рачуна да црквени живот у Македонији не омета социјалистичку изградњу, као и то да се избегавају непотребни и непожељни сукови са државним органима. У овом смислу они су предузимали и предузимају низ корисних мера. С наше стране исто тако учињено је прилично на стварању добрих односа и сарадње са верским преставницима на терену. Другим речима немамо разлога (ако искључимо поједине иступе, а и појаве непријатељске активности појединих свештеника) да не будемо задовољни односима са овом верском заједницом.
Ранијих је година било прилично нерешених имовинско-правних питања. Интервенцијом Извршног већа код среских народних одбора у великој мери су исправљене незаконитости код локалних органа власти, те у сваком конкретном случају настојимо да се путем споразумних решења окончавају спорна питања. Овим не желимо рећи да је решено све. И надаље има а вероватно и биће појединих спорних питања око чијег решавања требаће се предузимати одговарајуће мере, у толико више што по овим питањима и уопште у односу на верску политику не наилази се увек на разумевање код локалних органа власти.
По питању опорезивања, и поред тога, што је последњих година у приличној мери побољшано, ипак је допуштано грешака. У сваком случају интервнисало се увек кад је зато било разлога.
Регулацијом и брзом изградњом Скопља испоставило се да ће требати још наредних година у плану да се руше три православне цркве, поред католиче. С наше стране ово је благовремено уочено Извршном већу, те је ствар расматрана и у среском одбору. У колико не може доћи до измена у регулационом плану, преставници верске заједнице предлажу да им се благовремено одреди локација, те да напоредо са рушењем поменутих цркава отпочне изградња нове цркве, с тиме што би у место постојеће три саградили једну. Сматрамо да ће ово бити позитивно решено.
Поред изнетог постоје извесни проблеми у вези културно-историских објеката сопственост ове заједнице. Вероватно да ће и то бити на неки начин регулирано. Није решен статус зграда бив. Битољске богословије где је смештена среска болница. наиме, већ годинама нико не плаћа никакву кирију, а ради се о крупнијој имовини (више великих зграда).
Са стране претставника ове заједнице већ подуже времена покреће се питање ослобођења извесног дела станбеног фонда где је сопственик црква. Наиме, скоро све црквене зграде у Скопљу још у периоду одмах после ослобођења настањене су станарима док станбени услови извесног броја свештеника су прилично рђави. С наше стране чињене су ургенције међутим не са много успеха.
За сада још је отворено питање око зграде будуће митрополије у Штипу. Ово из разлога што је зграда у којој је пре рата била смештена митрополија приватна сопственост, те после ослобођења продата. Моментално радимо на томе да на неки начин повратимо поменуту зграду као узврат за једну неправилно национализирану црквену зграду у Штипу. Вероватно искрснуће проблем митрополије у Скопљу будући да по регулационом плану треба бити садашња рушена. Но и ово ће бити позитивно и благовремено решено.„[70]
У једном елаборату „Informacija o Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ састављеном за потребе Савезне комисије за верска питања крајем 1957. или почетком 1958. године, писало је, осим осталог, и следеће о црквеном проблему у Македонији:
„… Sve napred izlozeno cini da se moze reci da su odnosi SPC prema drzavi uglavnom normalizovani, a u nekim stvarima dobijaju cak izgled dobronamerne saradnje i razumevanja, ali Makedonsko crkveno pitanje (prilog posebna informacija) koje je proslogodisnjom odlukom Sabora dobrim delom reseno-treba na ovom zasedanju Arhijerejskog sabora da dobije izborom episkopa domorodaca Makedonaca konacno resenje). Odlukom Arhijerejskog sabora 1957 godine makedonsko svestenstvo moze u crkvenoj administraciji i u crkvenim besedama upotrebljavati makedonski jezik. U NR Makedoniji je iz svih natpisa, pecata i stambilja brisanosrpska, te se je dalo izvesno nacionalno obelezje pravoslavnoj crkvi u Makedoniji. Od makedonskih zahteva ostaje jos da se izaberu trojica episkopa domorodaca za tamosnje tri eparhije). Postoje izvesni izgledi i obecanja da ce se to pitanje konacno resiti, ma da tu odluku treba sa puno skepse ocekivati.„[71]
После Сабора одржаног јуна 1958. године, Савезна комисија за верска питања наручила је од својих сарадника елаборат о могућим даљим корацима. Елаборат је насловљен са „Crkveno pitanje u Makedoniji posle odluke Sabora SPC od juna 1958 godine„:
I pored toga sto su se dugi niz godina preduzimale mere za resenje crkvenog pitanja u NR Makedoniji, ipak sve do 1957 godine nisu postignuti skoro nikakvi znacajniji rezultati. Zahvaljujuci nastojanjima u prvom redu drzave i svestenstva u NR Makedoniji s jedne strane i Patrijarha licno s druge strane u aprilu mesecu 1957 godine postignut je sporazum izmedju Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u NR Makedoniji i Sinoda SPC.
Sporazum glasi:
1. Priznaje se Patrijarh SPC za administratora eparhija u NR Makedoniji pod sledecim uslovima: administratura Patrijarhova da ne traje duze od intervala dva zasedanja Arhijerejskog sabora;
2. Arhijerejskom saboru da bude predlozena prosirena lista kandidata /5/, od kojih da se odjednom izvrsi izbor episkopa za sve tri eparhije. Kandidatsku listu, odnosno kandidate treba da predlozi makedonsko svestenstvo;
3. Za vreme Patrijarhovog administriranja upravne i finansijske poslove sa svestenstvom i crkvom u Makedoniji da vrsi preko svojih arhijerejskih zamenika i namesnika;
4. Do kompletnog izbora episkopa Patrijarh nece slati srpske arhijereje /bilo vikara, bilo na drugi nacin ili u drugoj formi/ u eparhije NR Makedonije;
5. Za vreme administratiranja Patrijarh ce rukopolagati predlozene kandidate za svestenike iz redova svrsenih makedonskih bogoslova, a Patrijarh licno moze i da poseduje eparhije u NR Makedoniji.
Ovim sporazumom SPC je ostvarila kanonsko jedinstvo crkve, koje do tada nije postojalo, sto je za nju vrlo znacajno. Odmah po sporazumu uspostavljen je redovan i normalan zivot crkve u NR Makedoniji u duhu Ustava SPC, a Patrijarh je preuzeo administraciju sve tri eparhije u NR Makedoniji. Makedonsko svestenstvo je otstupilo od prvobitnih zahteva za samostalnom crkvom i usvajajuci odluku Sabora SPC od 1.VI.1955 godine i sporazum od aprila 1957 god. napravilo je maksimalne ustupke. Makedonsko svestenstvo je pocelo od 1946 godine iz godine u godinu da pravi ustupke po ovom pitanju da bi na kraju svelo svoje zahteve samo da se u NR Makedoniji izaberu za episkope domorodci. Zbog toga je na proslogodisnjem saborskom zasedanju i pozdravljen sa radoscu sporazum i sto je izvrsena organizacija crkvene uprave, pa je tako vracen crkvi mir i uspostavljeno kanonsko jedinstvo, kako se u samoj saborskoj odluci konstatuje. Medjutim, u toj odluci Sabora ne pominje se uopste napred citirani sporazum, niti pitanje kandidata domorodaca, niti se putem ove odluke stavljaju Sinodu ili Patrijarhu odredjene obaveze koje proizilaze iz sporazuma.
U toku 1958 godine Makedonci su dostavili imena petorice kandidata, trazeci da se od njih izaberu trojica episkopa za NR Makedoniju. Predlozeni kandidati sem jednoga (Stojkovic) nisu imali formalne uslove, odnosno ozenjeni su i nemaju fakultetsku spremu. U toku ove godine, odnosno u vremenu izmedju dva zadnja Sabora odrzano je vise razgovora sa Patrijarhom, clanovima Sinoda, pa i sa celim Saborom. O Makedonskom crkvenom pitanju je razgovarano cak i prilikom prijema clanova Sabora kod Pretsednika Republike, prilikom prijema Patrijarha i nekih episkopa kod pretsednika Sobranja NR Makedonije druga Kolisevskog; na prijemu u Saveznom izvrsnom vecu, koji je dao 5.VI.t.g. drug Radosavljevic u cast zasedanja Arhijerejskog sabora; U vise mahova o ovom pitanju je razgovarano sa Patrijarhom i clanovima Sinoda u Saveznoj komisiji za verska pitanja. Sve ovo, kao i izjave Patrijarha i nekih episkopa ucinilo je da je se imao utisak da su sazreli svi uslovi za resenje ovog pitanja, pa je sa prilicno nade ocekivano resenje Sabora po tom pitanju.
Medjutim, kao sto je poznato, Arhijerejski sabor je doneo krajnje negativnu odluku koja glasi:
1. Sveti Arhijerejski sabor nacelno nema nista protiv izbora episkopa za eparhije na teritoriji NR Makedonije iz kruga domorodaca.
2. S obzirom na to, da od predlozenih kandidata i to: a/ protojerej Toma Dimovski, b/ protojerej Nestor Popovski, v/ svestenik Spiro Popovski i g/ Vladimir Zafirov Popovski, nastavnik u Ohridu, ne mogu biti birani za episkope, jer, kao ozenjeni, nemaju kanonske uslove za izbor za episkopa, Sveti arhijerejski sabor odlaze popunjavanje upraznjenih eparhija u NR Makedoniji i stavlja u duznost Svetom arhijerejskom sinodu da ovo pitanje i dalje proucava.
3. Umoliti Njegovu Svetost Patrijarha g. Vikentija kao administratora spomenutih eparhija, da izvoli potraziti i Svetom arhijerejskom saboru predloziti druge nove licnosti, koje bi mogle doci u obzir kao kandidati za eparhijski cin za eparhije koje se nalaze na teritoriji NR Makedonije.
4. Istovremeno, umoliti Njegovu Svetost Patrijarha kao administratora spomenutih eparhija, da u slucaju potrebe saopsti svestenstvu i vernima ovu odluku Svetog arhijerejskog sabora sa potrebnim objasnjenjem.
Ovakvom odlukom Arhijerejski sabor SPC nije ispunio obaveze koje je po sporazumu primio Patrijarh i Sinod, a koje je bio Sabor duzan da izvrsi, te je sporazum kao takav postao nevazeci, odnosno iz istoga ne mogu proisteci obaveze ni za Makedonce – svestenike i vernike.
Sto je rukovodilo Arhijerejski sabor da donese ovakvu odluku.
1. Ocigledno u resavanju ovog pitanja Sabor nije vodio racuna o interesu drzave, pa i crkve, vec su politicki momenti igrali odlucujucu ulogu. Naime, jednoj grupi episkopa ne odgovara poboljsanje odnosa SPC prema drzavi. Pri donosenju odluke ovi episkopi polazili su i od toga, da se nasa zemlja sada nalazi u teskoj situaciji (kampanja sa istoka, olabavljene veze sa zapadom) i da drzava nece ici na zaostravanje odnosa sa SPC, vec da je prinudjena da se pomiri sa ovakvom odlukom. Smatraju da drzava forsira resenje ovog pitanja i zbog toga, da bi tim putem resila i izvesne unutrasnje politicke poteskoce, koje, kako oni misle, postoje. I dalje, smatraju da se drzavi ne isplati zaostravati ove odnose i zbog drugih verskih zajednica – u prvom redu RKC. Neki najreakcionarniji episkopi su hteli da idu u saborskim odlukama cak i dalje u tome, pa su predlagali da se ArazjuriA svestenicko udruzenje; da se eparhije u NR Makedoniji popune episkopima Srbima, odnosno da se popune eparhije od sada postojecih episkopa SPC (premestajem) a da se uopste ne biraju novi episkopi za NR Makedoniju.
2. Sadasnje stanje pravoslavne crkve u NR Makedoniji odgovara SPC, odnosno reakcionarnom delu episkopata SPC, jer im vise odgovara ovakvo stanje, nego da biraju domorodce za episkope. Prema tome razlozi za odbijanje predlozenih kandidata (iako postoje neki formalni razlozi) nisu bili bitni u donosenju ovakve odluke, jer se preko njih moglo i preci, ali su ipak posluzili najekstremnijim episkopima kao argumenti kod ostalih episkopa koji su se kolebali ili bili voljni da idu na neko resenje, odnosno da idu dalje u zapocetom resavanju ovog pitanja. Zahvaljuci takvom stavu najreakcionarnijih episkopa, na Saboru je bila stvorena takva atmosvera, da se niko nije usudjivao da pominje predlozene kandidate, a kamo li da ih forsira.
 
II
U novonastaloj situaciji posle ovogodisnje saborske odluke za resenje Makedonskog crkvenog pitanja moguce su uglavnom tri varijante za resenje ovog pitanja. Primena jedne od ovih mogucih varijanti uslovljena je sirom politickom ocenom. Te glavne tri varijante su sledece: a/ resavanje i dalje pitanja na bazi jedinstvene SPC u zemlji, b/ resavanje pitanja putem pritiska na SPC, da se ostvari samostalna – autonomna makedonska crkva i c/ potpuno otcepljenje od SPC i stvaranje makedonske autokefalne pravoslavne crkve.
 
A. JEDINSTVENA PRAVOSLAVNA CRKVA
1. Nastaviti pregovore sa SPC u cilju trazenja resenja na bazi ranijeg postignutog sporazuma i to da se sazove vanredan sabor SPC u sto kracem roku na kome bi se izabrali za episkope Stojkovic i jos dva domorodca – nova kandidata, od kojih bi jedan mogao biti i Trajkovski, ukoliko se prihvati kandidature. Ovde je moguce ici i na alternativu da se insistira na izboru Stojkovica, Trajkovskog i jednog od predlozenih kandidata, koji najvise odgovara episkopatu. Ukoliko bi episkopat pristao na ovo resenje, morale bi se pre izbora kod kandidata otkloniti formalne smetnje (da se zamonase cime bi i brak bio prekinut). Ukoliko bi se postavilo pitanje mitropolita u Skoplju, moglo bi se ici na izbor Dositeja. Ovakvo eventualno resenje skinulo bi ovo pitanje s dnevnog reda bez ikakvih potresa. Ovaj predlog i pored toga sto nema nekih izgleda na uspeh ima prednost u tome sto se sa nase strane moze iskoristiti u punoj meri kao jos jedan argumenat za prebacivanje odgovornosti za nastalu situaciju na episkopat.
2. Episkopat je odbio dosadasnje predlozene kandidate navodno samo zato sto su ozenjeni. Medjutim, postoji mogucnost po crkvenim propisima da se za relativno krace vreme ova smetnja otkloni tj. da kandidati stupe u monaski cin, ali uz uslov da se episkopat SPC prethodno na nesumnjiv nacin obaveze da ce zamonasene kandidate izabrati na vanrednom zasedanju Sabora za episkope.
3. Crkveno narodni sabor makedonske crkve sto pre da se sazove i da isti izabere episkope za sve tri eparhije u NR Makedoniji. O izboru da se obavesti Patrijarsija u Beogradu preko izabrane delegacije, a i pismeno i da se trazi da se odluke makedonskog crkvenog sabora usvoje, a u protivnom bi se islo na raskid odnosno, stvaranje autokefalne makedonske pravoslavne crkve.
Jedna napomena: kandidati koji bi dosli u obzir za izbor od strane makedonskog crkvenog sabora morali bi prethodno stupiti u monaski cin, sto bi bilo izvodljivo u sporazumu sa Patrijarhom kao administratorom, a primenom propisa § 82 i 83 bracnih pravila SPC.
 
B. OBNAVLJANJE OHRIDSKE ARHIEPISKOPIJE
Ohridska arhiepiskopija je bila jedna od najstarijih dijeceza na nasoj drzavnoj teritoriji, koja je postojala oko 800 godine. Pod njenom jurisdikcijom bili su mnogi nasi krajevi. Tu su bile prve slovenske skole ucenika Cirila i Metodija, narocito Klimenta i Nauma. Ohridska arhiepiskopija je ukinuta 1767 godine – znaci posle ukidanja Pecke patrijarsije pored koje je postojala i za vreme cara Dusana, a i kasnije. Ukinuta je od strane Carigradske patrijarsije i pripojena Carigradu, kakvo stanje je ostalo sve do 1920 godine, kada je Sinod Carigradske patrijarsije dao kanonski otpust eparhija iz Makedonije, te ih je SPC ukljucila u svoj sastav.
Obzirom na ovakvu istorijsku proslost Ohridske arhiepiskopije, zelje svestenstva i pravoslavnih vernika u NR Makedoniji – bilo bi opravdano ici na obnavljanje Ohridske arhiepiskopije, sto bi u krajnjoj liniji odgovaralo i nasem drustvenom uredjenju.
Put za obnavljanje Ohridske arhiepiskopije je Makedonski crkveno-narodni sabor. Na tom Saboru mogla bi se doneti takva odluka i resenja kao na primer: a/ da ce se obnoviti Ohridska arhiepiskopija vezana sa SPC preko licnosti Patrijarha (personalna unija), b/ obnovice se Ohridska arhiepiskopija bez ikakve veze i naslona na SPC.
 
C. STVARANJE AUTOKEFALNE MAKEDONSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
Odluku o uspostavljanju autokefalne makedonske pravoslavne crkve takodje bi doneo crkveno-narodni makedonski sabor, koji bi doneo Ustav crkve i izvrsio izbor rukovodstva, kao i odredi karakter crkve.
Ukoliko navedene mogucnosti ne dolaze u obzir bilo sa nase strane, bilo da ih ne prihvati episkopat SPC – moze se ici na preduzimanje drugih mera.
Pre svega, potrebno je sto pre sazvati crkveno-narodni sabor (od svestenika, vernika, prestavnika crkvenih tela) na kome bi se konstatovala novonastala situacija, izneli razlozi koji su do tog doveli i donele sledece odluke:
1. Sporazum sklopljen izmedju Sinoda SPC i Inicijativnog odbora u aprilu 1957 godine nije ispunjen od strane Arhijerejskog sabora SPC, pa makedonski crkveno-narodni sabor vise ne smatra sporazum vazecim, a makedonsko crkveno pitanje je vraceno u fazu u kakvoj je bilo pre sporazuma.
2. Da makedonski crkveno-narodni sabor izabere odbor od prestavnika svestenstva i vernika svih eparhija u NR Makedoniji, ciji zadatak ce biti:
a/ da rukovodi crkvenim zivotom preko eparhijskih tela,
b/ da sto pre pripremi predlog za konacno resenje crkvenog pitanja u NR Makedoniji, ukljucujuci i izbor novih arhijereja – domorodaca za sve tri eparhije u Makedoniji.
3/ Crkveno-narodni odbor ce sa svim ovim odlukama upoznati Sinod SPC.
4. Novoizabrani crkveno-narodni odbor je duzan da u roku od 3-6 meseci pripremi sve potrebne predloge i sazove ponovo crkveno-narodni sabor, koji ce razmotriti ove predloge i doneti konacne odluke.
Na kraju, nuzno je napomenuti: za samostalnu i autokefalnu crkvu postavlja se pitanje hirotonije /posvecenja/ izabranih episkopa, kao i priznanje od drugih autokefalnih crkava eventualne autokefalne makedonske pravoslavne crkve. Dolazi u obzir vise mogucnosti:
a/ Da neka autokefalna crkva, odnosno Patrijarh ili Sinod ili dva episkopa autokefalne crkve obave hirotoniju. U sadasnjim uslovima otpadaju Ruska, Bugarska i Rumunska crkva, a dolaze u obzir Carigradska, Antiohijska, (Sirija) i Aleksandrijska (Egipat).
b/ da se negde na strani bilo kako hirotonise jedan novoizabrani episkop, a da se episkop Dositej Stojkovic privoli da ga makedonski crkveno-narodni sabor bira za jednu eparhiju. Episkop Dositej i posveceni episkop na strani bi hirotonisali trecega.
c/ kao krajnja mogucnost je takozvano doticanje mosti svetaca. U svakom slucaju za hirotoniju treba odmah preduzeti neke mere, jer ce to biti jedno od najtezih pitanja.„[72]
 
Б. Припремање епископа за Македонску православну цркву
 
Један од проблема у реализацији комунистичке творевине назване Македонска православна црква били су кандидати за архијереје. Тешко је утврдити ко је и када то први поменуо. Сигурно је да је помињан често у разговорима патријарха Викентија и других архијереја, у Државној, односно Савезној комисији за верска питања итд.
Услед недоступности архивске грађе, тешко је реконструисати како је текао процес од идеје до избора викарног епископа топличког Доситеја Стојковића за поглавара те псеудоцркве.
Ово што следи представља најважнији и најбитнији део онога што је доступно.
Кандидати за архијереје први пут су поменути на састанку представника Савеза удружења православног свештенства и Главног одбора македонског Удружења православног свештенства 30. октобра 1950. у Скопљу. Македонци су поменули да спремају свештеника Тому Димовског и предложили да се о њему разговара с патријархом Викентијем. Нагласили су да о комбинацији с Димовским зна и македонска Влада.[73]
Генерални секретар македонске Владе обавестио је почетком 1951. године Државну комисију за верска питања о својим кандидатима. На то му је 28. јула одговорио Мирко Ћуковић:
По питању кандидата Тома Димовског и Димитра Аврамовског за будуће епископе у Македонији интересовали смо се код Патријарха. Патријарх би био вољан да учини све, али по његовом мишљењу постоји сумња да би на Сабору био прихваћен Томо Димовски, док за Аврамовског сматра да ће сигурно бити прихваћен. Патријарх би био вољан да се изврше све припреме за следећи сабор. Предлаже да се кандидати Димовски и Аврамовски упуте у Београд како би Патријарх добио прилику да се са истима упозна и поразговара, као и да им да упутства која су потребна ради припремања за епископски чин. На крају напомињемо да би било потребно да стојимо у сталном контакту по овом питању и да нас обавестите неколико дана пре поласка Димовског и Аврамовског за Београд, као и то да кандидати прво сврате код нас па онда и код Патријарха.„[74]
Патријарх Викентије примио је 6. новембра 1951. једну делегацију Иницијативног одбора. Они су потом разговарали и с осталим члановима Синода тј. с епископима Венијамином, Макаријем, Василијем и Никанором. Македонци су нагласили да долазе као представници народа и свештенства. Тражили су да се чује њихово гледиште о решењу црквеног проблема и предложили да се поставе два архијереја. Поменули су викарног епископа Доситеја нагласивши да су његови преци дошли из Македоније и да су му баба и мајка Српкиње. За другу епархију предложили су свештеника Тому Димовског из Битоља. За митрополита Јосифа су казали да га треба преместити у другу епархију.
Архијереји су делегацији одговорили да су у Македонији многе ствари урађене мимо канона и да је тако настао проблем. Казали су да је Сабор имао у виду жеље Македонаца и да је зато изабрао архимандрита Доситеја за викара. У том тренутку намеравао је да га пошаље тамо са задатком да испита стање и о томе обавести Синод како би он могао радити даље. Приликом одговарања на питање о другом кандидату делегација је нагласила да ће Сабору много лакше бити када кандидата буде више. Македонци су одговорили да немају више кандидата. Нису се сложили да епископ Доситеј дође пре Сабора због могуће оптужбе из иностранства да су се продали Србима.[75]
Иницијативни одбор састао се у пленуму 13. новембра 1951. Том приликом прихватио је текст писма за патријарха Викентија са својим захтевима:
1. Православна црква у НР Македонији признаје јурисдикцију Српске православне Цркве, уколико иста поштује национални суверенитет македонског народа. Административни језик у Православној цркви у НР Македонији да буде македонски а богослужбени црквено-словенски. Епархијске и друге црквене институције у НР Македонији (намесништва, епархије и др.) да носе македонски назив.
2. За прве архијереје у Православној цркви у НР Македонији предлажу: Njегово Преосвештенство епископа Доситеја и проту Тому Димовског из Битоља, ожењеног свештеника. Поред њих предложени су као могући кандидати: Стеван поп Иванов Милов, завршио православну богословију у Цариграду, није у свештеничком чину; Дмитар Аврамовски, завршио богословиу у Призрену, сада професор гимназије у Ђевђелији, и Никола Трајковски, завршио гимназију и Правни факултет у Београду;
3. Предлажу Патријарху да преко чланова Светог архијерејског синода постави питање премештаја митрополита Јосифа из Скопске митрополије пред чланове Светог архијерејског сабора. Пристају да њихов кандидат епископ Доситеј посети на неколико дана Иницијативни одбор, како би се упознао с нашим свештенством и са проблемима у НР Македонији.„[76]
Патријарх је писмо доставио Синоду и предложио да се о њему расправља на Сабору.
Крајем 1951. године настали су нови проблеми. Наиме, Председништво савезне Владе захтевало је од Државне комисије за верска питања да коначно реше проблем митрополита Јосифа. У овај посао укључен је и Александар Ранковић, који је о томе разговарао са патријархом.[77]
Како су се неки епископи противили кандидатури Димовског, из Скопља је предложен Дмитар Аврамовски. Патријарх је затражио од епископа њихово мишљење о кандидатима, скрећући им пажњу да предложени немају квалификације, али да се раније дешавало да то правило није увек поштовано. Одговорило је 18 епископа, од тога десет позитивно, пет је било против (митрополит Арсеније, епископи Симеон, Емилијан, Василије и Јован).[78]
Крајем марта 1952, Нестор Поповски, председник и Климент Малески, секретар Извршног одбора Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији, писали су патријарху Викентију:
У вези са решењем црквеног питања у НР Македонији овај Иницијативни одбор упутио је преко Ваше Светости акт бр. 1679/51 у коме је изнео своје предлоге за решење овог питања и предложио кандидате за архијереје у македонским епархијама, а међу којима су били за првом месту: Преосвећени епископ топлички Г. Доситеј и прота Тома Димовски из Битоља, а затим остала тројица кандидата.
Међутим, у последње време настали су нови моменти у односу на горње питање. Прота Тома Димовски у своме писму од 5.В.т.г., упућеном овом Иницијативном одбору, из својих личних разлога одустао је од кандидатуре за епископа. Вама је познато да су остали наши кандидати још од раније одбијали да се приме за епископа, док Никола Трајковски из Битоља, колико смо обавештени, има намеру да се жени. Свог свега овога нашли смо се у ситуацији да имамо само једног кандидата и то Преосвештеног епископа Г. Доситеја.
Претстојеће заседање Св. Архијерејског сабора ће се одржати за неколико дана. Ми у овом моменту немамо могућности да Вам предложимо друге кандидате, а речено је да поред Преосвећеног Г. Доситеја у НР Македонију заједно са њим дођу и наши кандидати. Мишљења смо да би се долазак самог Преосвећеног Г. Доситеја у НР Македонију лоше одразило политички у нашој републици.
У вези са горњом ситуацијом, Извршни одбор Иницијативног одбора на свом састанку од 8 о.м. решио је да повуче целу кандидатску листу раније предложену и зато Вас молимо да се питање избора епископа за цркву у Македонији не ставља на дневни ред на овом заседању Св. Архијерејском Сабору.
Надамо се Ваша Светости, да ћете нас правилно схватити, па Вас молимо да овај акт не схватите као прекид односа између нас и Српске православне цркве. Ово питање да се не схвати као ликвидирање, него да се одложи док уз Преосвећеног Доситеја не припремимо и друге кандидате достојне за тај положај.„[79]
Копију тог писма послали су Државној комисији за верска питања која га је примила 9. маја.
У архиви нема других докумената о овом проблему. Вредна је помена белешка испод печата деловодног протокола: а/а.
Дилпарић је наговорио патријарха да пошаље свог викара епископа Доситеја у Скопље под изговором да упозна кандидате. Епископ је отишао у Македонију почетком децембра 1952. Тамо је 5. децембра служио литургију на македонском језику. Истога дана посетио је Битољ, а наредних дана и Охрид.[80]
Митрополит Јосиф протестовао је у Синоду због овог чина и захтевао од патријарха да се проблем у Македонији сторнира. Једна од последица овог протеста била је та да је патријарх одбио да прими викарног епископа по његовом повратку.
На заседању Сабора 1953. године закључено је да се тражи од Савезне комисије за верска питања дозвола за одлазак надлежних архијереја у своје епархије у Македонији. Македонска Влада била је против њиховог доласка.[81]
У разговорима патријарха Викентија и представника Савезне комисије за верска питања и Савеза удружења православног свештенства, половином марта 1954, патријарх је изразио спремност да се проблем расправља на првом Сабору, али је напоменуо да би било пожељно да се прихвати његов викар док се други не изаберу.[82]
Савезни и македонски државни органи припремили су своје кандидате за заседање Сабора у 1954. години: били су то Нестор Поповски и Тома Димовски. О овим свештеницима састављено је у Савезној комисији за верска питања неколико службених бележака с биографским подацима и мноштвом других занимљивих чињеница.
По овим белешкама, за Нестора Поповског се знало следеће:
Rodjen je 1916 godine u s. Lazaropolju-debarski srez, od oca Koste i majke Mase, pravoslavni svestenik, po narodnosti Makedonac, drzavljanin FNRJ, zavrsio IV razreda gimnazije, VI razred bogoslovije i filozofski fakultet (nije diplomirao), zenjen sa Milkom Tomasevom, ima troje dece (dva muskarca i jedno zensko), govori srpski, bugarski i prilicno ruski. Zivi u Skoplju na ul. Rade Koncar br 10.
Potice iz seoske pecalbarsko-cinovnicke porodice, braca su mu radila kao pecalbari u Sarajevu, a otac mu je bio ucitelj. Osnovnu skolu je zavrsio u rodnom mestu, a gimnaziju (IV razred) u Sarajevu, posle cega je hteo da ide u vojnu akademiju ili da produzi gimnaziju, no po zelji roditelja i brace ide u bogosloviju. Kao bogoslov bio je vrlo dobar i odlican ucenik, iako nije imao volju za ovaj poziv, buduci po prirodi vrlo ziv, veseljak i nemiran. U Sarajevu se je druzio sa naprednim omladincima, prisustvovao je na konferencije po skolama i ucestvovao u velikom strajku bogoslova protiv profesora i vaspitaca u 1933 godini. Posle zavrsavanja bogoslovije hteo je da ide na fakultet, no posto se nisu slozili njegovi roditelji, 1938 godine posle sluzenja vojnog roka postaje svestenik i dobija parohiju u Vratnici-tetovski srez, gde ostaje sve do 1944 g. Njegova porodica pre rata je bila vecinom velikosrpski raspolozena, zbog cega je i Nestor gajio izvesne simpatije prema toj vlasti. Iz njegove porodice jedan je bio cak i arhimandrit, mislim u Sv. Gori. Kao bogoslov nije ucestvovao u nekim politickim organizacijama. Bio je mnogo druzeljubiv, zeljan veselog drustva gde se pije i peva, a u selu je ucestvovao u organizovanju raznih sportskih drustava.
Za vreme okupacije nalazio se za celo vreme u Vratnici, koje je veliko-srpski raspolozeno. Za ovaj period ima jedna dostava protiv njega u kojoj se navodi da je Nestor imao lose drzanje i da je pomagao okupatorsku vlast zajedno sa svojim bratom koji je bio cinovnik opstine u istom selu, to da je propagirao protiv NOP-a. Ovi navodi nisu potvrdjeni i sam Nestor ih odbija kao klevete i delo mrznje. Nestor iznosi da je od jednog kmeta bio tuzen kao velikosrbin zbog cega su hteli da ga interniraju u Bugarsku. U vezi toga zvali su ga na saslusanje 1943 godine u Skoplje. Po svemu izgleda da je on gajio izvesne simpatije prema Bugarima, jer svestenik Nikola iznosi da je 1944 godine Nestor sa grupom seljaka iz Vratnice posetio Rilski manastir i grob cara Borisa. Ipak za vreme okupacije se nije mnogo kompromitovao jer kod veceg broja seljaka uziva autoritet. Krajem 1944 godine dolazi u Skoplje bezeci ispred Albanaca-balista, gde dobija parohiju. Tu se povezao sa NOP-om i zajedno sa ostalim svestenicima radio na skupljanju materijala za nasu vojsku.
Posle oslobodjenja postaje clan Sreskog duhovnog odbora u Skoplju, a 1946 godine vecinom glasova je izabran za pretsednika Inicijativnog odbora na kojoj duznosti ostaje do danas. Kasnije kada je u toku 1948 godine formirano svestenicko udruzenje, izabran je za sekretara republickog udruzenja i za clana Saveznog udruzenja u Beogradu. Januara 1953 godi. smenjen je sa sekretarske duznosti Udruzenja i izabran za potpredsednika, ali ne zbog neaktivnosti i loseg drzanja, nego zbog odvajanja ovih dveju funkcija koje su bile skoncentrisane u njegovoj licnosti i pretstavljali teret za njega. Po pitanju resenja crkvenog pitanja u Makedoniji 1945 godine prihvatio je aftokefalisticki stav, koga se 1946 odrekao i prihvatio stav naseg drzavnog rukovodstva. Od tada po ovom i drugim pitanjima on sprovodi apsolutno nas stav i liniju, moze se reci bolje od drugih naprednih svestenika. Preko njega su sprovodjene razne mere za sprecavanje crkvenih manifestacija i slabljenje verskog zivota. Po liniji udruzenja isto tako je dosta doprineo. Kao ucesnik na raznim konferencijama drzao je dobre i pozitivne govore, radio je na jacanju Udruzenja u Makedoniji i aktivizaciji svestenstva na liniji saradnje sa vlastima i dr.,
Poslednjih nekoliko meseci, posle odstranjenja od sekretarske duznosti Udruzenja, zapazila se izvesna izmena u njegovom drzanju, jer je to shvatio kao meru ostranjenja sa svih rukovodecih polozaja u crkvi. Iz bojazni da ne izgubi i mesto predsednika, poceo je da trazi oslonac kod reakcionarnih popova koji bi ga eventualno zastitili. Izvestan negativan odnos je bio zapazen i u sprovodjenju nase linije, a u momentu i izvesno istupanje po pitanju odnosa izmedju srpske crkve i crkve u Makedoniji, na sovinistickoj liniji. No sve je to bilo kao posledica te bojazni, te se uskoro popravilo. Posmatrajuci njegovu saradnju sa nama, kao covek ambiciozan i zeljan polozaja i vlasti, zbog cega gleda na svaki nacin da ugodi nasim vlastima, zbog cega je uvek bio gotov da sprovede sve sto od njega zatrazi narodna vlast, makar to islo i na stetu crkve, samo da bi ubedio vlast da je jako privrzen uz nju i da bi se zadrzao na polozaju. Pri tome, tj. pri sprovodjenju direktiva, cesto ne vodi dovoljno racuna da se ne bi vlast kompromitovala, te cesto pred svestenicima izjavljuje da je on po tim pitanjima razgovarao sa rukovodecim organima vlasti i da tako treba da se sprovede. I pored ovih negativnih osobina koje mogu da se otstrane i koje se otstranjuju, on je vise privezan uz danasnju vlast, nego uz crkvu, jer taj poziv mnogo voli. Iz gore iznesenih osobina da se zakljuciti da bi on uvek radio onako kako bi vlast zahtevala.
Posle oslobodjenja upisao se na filozofski fakultet koji treba samo da diplomira. Kao student je bio jedan od najboljih. Po prirodi je bistar i vrlo pametan, intelegentan, dosta nacitan, sa dobrim poznavanjem danasnjice, dobar govornik i dosta ambiciozan. Iz tih razloga najcesce je dolazio u sukob sa Borisom Stankovskim, smatrajuci da ovaj zeli da mu otme polozaj, no sada su im odnosi mnogo dobri, pomazu se i savetuju po raznim pitanjima. Poslednjih 2-3 godine poceo je prilicno da pije sto se odrazilo na njegovo zdravlje i ponasanje – postao je nervozan. Pored toga odao se i na ljubavne avanture zbog cega se, neznajuci da to sakriva kao drugi popovi, prilicno kompromitovao. Prosle godine cak je hteo da se razvede sa zenom. No unatrag nekoliko meseci, pa mozda i godinu dana, u mnogome se popravio-ne pije i otrgao se od avantura sto je doprinelo da mu se znatno poboljsa autoritet medu svestenstvom i vernicima.
Sada, kada se ponovo pokrenulo pitanje oformljenja crkve u Makedoniji, Nestor je izjavio da ostaje pri ranijem obecanju da pristaje da bude biran za episkopa, obecavajuci da ce kao takav raditi apsolutno po instrukcijama koje mu budu davale narodne vlasti. Cak, to on postavlja kao uslov svog pristanka – da ga narodna vlast ne prepusta samom sebi, nego uvek da mu daje instrukcije za rad i drzanje. Njegova zena, koja je ranije davala otpor da se razdvoje, uz obecanje da ce se njoj i deci obezbediti izdrzavanje, sada pristaje da se razdvoje. Po nasem planu Nestor treba da dodje za episkopa u Skopsku eparhiju.„[83]
Вреди поменути да је у другој и трећој биографији нестало једних квалификација, а дописане су сасвим друге, на пример ова: „Kao ispravan svestenik i rodoljub nije bio postedjen u toku okupacije od okupatora i njegovih pomagaca, te je proganjan i mucen„.[84]
И за свештеника Тому Димовског, написане су три верзије биографије. Тако је у првој написано:
Rodjen je u Bitolju 1908 godine od oca Riste, ozenjen, otac dvoje dece (kci mu je student I godine a sin u visim razredima gimnazije), Makedonac, drzavljanin FNRJ, vere istocno pravoslavne zavrsio je pravoslavnu bogosloviju u Bitolju, radi kao parohijski svestenik u Bitolju i zivi na ul. General Apostolski br. 63.
Potice iz dosta siromasne porodice iz Bitolja, koja nije bila projavljena u politickom zivotu. Posle svrsavanja bogoslovije postavljen je za paroha u kicevskom srezu i drzao je u svojoj parohiji nekoliko sela. Na ovom terenu ostao je sve do 1935-36 g. kada je premesten na paroha u Bitolju, gde ostaje sve do danasnjih dana. Bivse jugoslovenske drzavne i crkvene vlasti nisu na njega gledale sa nekim simpatijama i smatrale su ga za bugarofila posto se isticao kao Makedonac. Kao paroh u kicevskom srezu, prema podacima MNO i drugih naprednih drugova, Toma je imao dobro drzanje, sa narodom se obhodio mnogo dobro, nije bio neki materijalista, kakvi znaju biti svestenici i pomagao je seljacima u svemu, tako da se kod njih zadrzao u dobroj uspomeni. Jos tada je dosta citao i projavljivao interes i za stvari iz oblasti marksisticke nauke. Jos tada je vazio kao dosta nacitan i kulturan covek, religiozan, no ne verski fanatik, sa demokratskim pogledima na zivot i svet. Za vreme okupacije ostaje za celo vreme na parohiji u Bitolju. Pored druga dva svestenika iz Bitolja, kao ugledniji svestenik bio je i on naimenovan od vladike za eparhijskog savetnika, na kojoj duznosti ostaje za celo vreme. Kao takav Toma je bio dosta postovan i uvazavan od bugarskih crkvenih vlasti. U prvo vreme okupacije izgleda da je gajio izvesne simpatije prema Bugarima, koje kasnije znatno slabe. Pred kraj okupacije pocinje da simpatise NOP i da ga pomaze. Za vreme okupacije moze se reci da se i pored iznesenog nije narocito kompromitovao sa bugarskim okupatorskim vlastima, kakvo misljenje imaju i drugovi iz Partije i vlasti.
Od oslobodjenja do danas i dalje se nalazi na parohiji u Bitolju. Drzanje prema danasnjoj vlasti od oslobodjenja do danas mu je dobro. Kao dobar svestenik biran je u rukovodecim telima svestenickog udruzenja i u sreskom duhovnom odboru u Bitolju. Kao clan istih stao je na pravilnu liniju resenja crkvenog pitanja u Makedoniji i pokazao se kao vrlo aktivan na liniji udruzenja, moze se reci da je najvecu aktivnost od svih svestenika projavio i u pomaganju akcije SSRNJ. Ovo njegovo pozitivno drzanje provejava kroz njegov e propovedi koje drzi u crkvi i kroz kontakt sa vernicima. Pored toga 1948 godine kao dobar patriota saradjuje i sa nama, te se u dosadasnjem radu pokazao kao mnogo dobar i iskren covek. On je jako privrzen uz danasnju vlast, zbog cega je prihvatio ponudu da bude jedan od kandidata za episkope u Makedoniji, zrtvujuci i svoj bracni zivot. Iako se pri tome rukovodio zeljom za bolje obezbedjenje prihoda i zivota, ipak je vaznu ulogu momenat sto je jako privezan uz nas i uvek gotov da radi onako kako vlast zahteva i interesi naroda. Medju dobrim delom svestenika uziva prilican autoritet, osim kod jedne grupe malog broja svestenika koji ga mrze, a narocito kod grupe oko svestenika Ilije Todorovskog i Bogatina Atanasovskog u Bitolju. Ova grupa svestenika, koja odrzava veze sa mitropolitom Josifom, pa do nekle i Vasilijem Kosticem, prosle godine protivu njega je digla veliku galamu, prestavljajuci ga u Beogradu za nemoralnog coveka i bugarski raspolozenog. U patrijarsiju i pojedinim episkopima bilo je upuceno vise pisama u kojima se napadao Toma Dimovski. U jednom pismu Ilija Todorovski kaze da bi primanje Tome za episkopa bilo isto sto i uvodjenje trojanskog konja u srpsku crkvu, te da bi on kao bugarofil radio na njenom cepanju. Pod uticajem ovoga cak je i episkop Vasilije Kostic govorio protiv Tome medju episkopima kao protiv bugarasa. Da ne bi doslo do takvih klevetnickih pisama protiv Tome, bice preduzete neke blagovremene mere na terenu, pa smo uvereni da do toga vise nece doci, posto svestenici (njegovi neprijatelji) svesni su toga da nemaju druge kandidate. Tacno je da je Toma kao i svi svestenici, ima slabosti po zenskoj liniji, te je cak nekoliko godina ziveo i sa nekom daljom rodbinom za koju znaju samo nekoliko naprednijih svestenika. Od kako se pocelo racunati na njega za kandidata za episkopa, Toma se je u svakom pogledu popravio i pazi mnogo vise na svoje drzanje. Svestenici koji ga napadaju moze se reci da nisu nista bolji od njega u svakom pogledu. Patrijarh i neki episkopi nemaju tako lose misljenje o Tomi, te ima izgleda da bi pre njega prihvatili za kandidata nego nekog civila jer veruju da ce kao stari protojerej vise raditi za interese crkve nego drugi.
Toma i njegova zena su i do sada kada se ponovo pokrenulo pitanje crkve u NR Makedoniji dali ponovo pristanak da se razvedu kako bi on mogao biti biran za episkopa, s tom primedbom da se njoj obezbedi zivot, a njihovoj deci skolovanje. Toma obecava da ce se po svim pitanjima u sprovodjenju crkvene politike apsolutno saradjivati sa narodnim vlastima i sprovoditi u zivot ono sto mu se postavi, za sto nam je garancija dosadasnji njegov rad. Toma cak govori da se ne bi prihvatio ove duznosti, kada bi znao da ce narodna vlast posle njegovog izbora dici ruke od njega i prepustiti ga da sam resava sve poslove i vodi politiku. Zato prima ovaj polozaj s tim da mu narodna vlast uvek daje direktive za rad i drzanje. Kao episkop bi bio dobar posto je dosta nacitan i kulturan i zna da se dobro postavi, a autoritet koji mu kod nekih nedostaje stvorice mu se izborom za episkopa, jer je takva psihologija popova-kadice mu i oni koji ga mrze. Po nasem planu, treba da bude biran za episkopa na bitoljskoj eparhiji.„[85]
И у овом случају, вреди поменути да је у другој и трећој биографији нестало једних квалификација и да су дописане сасвим друге, на пример ова: „Za vreme okupacije, kao ugledan i sposoban svestenik, bio je imenovan od bugarske crkve za eparhijskog savetnika, no i pored toga prota Dimovski radi iskljucivo na dobro naroda i crkve, te se nije kompromitovao saradnjom sa okupatorom. Naprotiv, kao pobornik jugoslovenstva zalaze se za jedinstvo nasih naroda, kao i za jedinstvo pravoslavne crkve u nasoj zemlji.„[86]
Државне власти дознале су од својих људи из врха Српске православне Цркве на разне начине после завршетка Сабора 1954. године шта се све дешавало при избору кандидата за владике за епархије у Македонији од својих људи из врха Српске православне цркве. Тако им је професор Душан Глумац доставио у писаној форми своја сазнања:
Prilikom resavanja o kandidatima za Makedoniju energicno su ustali protiv sadasnjih kandidata svi stari: Damaskin, Jovan, Emilijan zajecarski, Simeun sabacki i Nektarije, dok su ostali cutali. Vasilije je samo procitao odredbe kanona Trulskog i dopune Sabora bez komentara, dok je Patrijarh energicno dokazivao da se upravo prema tim odredbama moze izvrsiti izbor. Longin je vec i ranije jedini predlagao da se produze sednice, brak Nestora razvede i on izabere u opstem interesu.
Damaskin i Jovan su predlozili da se uopste skine sa dnevnog reda izbor i popunjavanje makedonskih eparhija. Nektarije, opet, da se obecalo Marsalu da ce se resiti, zbog toga da se resi, samo da Vlada uzme druge kandidate.
Jovan je bio sastavio predlog resenja sa obrazlozenjem s kojim se u stvari kida svaki odnos sa Drzavom, dok je Patrijarh bio dao drugi i molio da se ne kida svaka saradnja. On je naglasio da treba da se pazi sta se radi, jer je moguce da nastane sizma u nasoj crkvi posto ove kandidate mogu sa strane rukopoloziti, pa sta ce se onda uciniti. Na to su graknuli: kakva sizma, nema ni govora o tome. Mi da biramo Cicu pa neka ide tamo, a za druge da odlozimo dok se nadje drugi kandidati.
Na kraju je, ipak, primljen predlog resenjem Patrijarha sa njihovim dodacima: da se nacelno nema nista protiv izbora episkopa za Narodnu republiku Makedoniju. S obzirom na bracno stanje predlozenih lica i nedostatka strucne bogoslovske spreme kandidati: Nestor Popovski i t.d. nikako ne mogu da se biraju. (To je uneto na veliko insistiranje grupe protiv volje Patrijarha). Sveti Arhijerejski Sabor odlaze popunjavanje upraznjenih eparhija u NR Makedoniji i stavlja u duznost Svetom Arhijerejskom Sinodu da ovo pitanje i dalje prouci.
Umoliti Njegovu Svetost da potrazi druge, nove (to su trazili da se podvuce) licnosti koje bi mogle doci u obzir za episkopski cin u NR Makedoniji.
Njegova Svetost da upozna svestenstvo i narod pomenutih eparhija o tome.
Za vreme sednice Trajkovski je bio trazio telefonom Jovana, Emilijana zajecarskog i Vasilija da razgovara s njima, no oni nisu izisli. (Rekli da ga ne poznaju).
Patrijarh je primetio da ni Trajkovski nema strucnu spremu pa kako hoce njega da biraju, nasto su rekli da je to drugo, da je religiozan covek i t.d. i da hoce da ga biraju.„[87]
Патријарх Викентије писао је 29. октобра 1954. Добривоју Радосављевићу, председнику Савезне комисије за верска питања:
Приликом решавања црквеног питања у НР Македонији досада се увек полазило од избора епископа за епархије у Македонији. Сматрало се да би избором епископа било успостављено јединство Православне цркве у ФНР Југославији. Од стране свештенства и осталих надлежних фактора изјављена је жеља да за епископе могу бити изабрани само они који у су пореклом из Македоније. Свети Архијерејски Сабор није имао ништа против тога, али је невоља била у томе што Македонци нису имали погодне кандидате. Била је незгода и у томе, што се питање Цркве у НР Македонији увек постављало у кратком року пред састанак Светог Архијерејског Сабора, тако да није било довољно времена да се предлози и жеље добро проуче и продискутују.
Свети Архијерејски Сабор у седници својој од 3/16 јула 1954 године под АСБр. 38/зап. 53 донео је ову одлуку:
1). Свети Архијерејски сабор са задовољством узима на знање молбу православног свештенства у Н.Р. Македонији у погледу сређивања тамошњих црквених прилика.
2). Исто тако Свети Архијерејски Сабор начелно нема ништа против жеља изражених у претставци православног свештенства у Н/Р. Македонији, да се тамошње црквене прилике среде у границама прописа Устава Српске православне Цркве.
3). Стога умолити Njегову Светост Патријарха Српског Господина Викентија да са Светим Архијерејским Синодом и даље дејствује у правцу сређивања црквених прилика у Народној републици Македонији.
Извршујући одлуку Светог Архијерејског Сабора, част нам је предложити да се у решавању црквеног питања у НР Македонији пође другим путем.
Свети Архијерејски Сабор у седници својој од 27/14 маја 1952 године под АСБр. 3, 47/зап. 53 донео је ову одлуку:
Препоручити Светом Архијерејском Синоду да у епархијама у Н.Р. Македонији покуша преко надлежног Г.Г. Архијереја успоставити редовно црквено стање, т.ј. да се успоставе редовни епархиски црквени судови, као и друга црквена тела и органи а нарочито канонско спомињање надлежних Архијереја. У вези с тим умолити надлежне Г.Г. Архијереје тих епархија да Светом Архијерејском синоду у своје време поднесе извештаје о извршењу ове одлуке.
Мишљења смо да би се на основу ове одлуке могло успоставити редовно стање у епархијама НР Македоније и тиме уједно и успоставити јединство Православне Цркве. Сва лица у црквеној управи били би Македонци везани мојом личношћу као Патријарха и као администратора епархија у НР Македонији. Ово би се могло учинити и пре састанка Светог Архијерејског Сабора, коме би се само поднео извештај о извршеној одлуци. Питање избора епископа би се могло проучавати до састанка Светог Архијерејског Сабора а епархиски органи и власти могли функционисати и до доласка епископа. Сасвим је природно да би се при организацији црквене управе узеле у обзир и примениле одредбе Устава Српске православне Цркве по питању службеног језика, печата и назива парохија, црквених општина и манастира.
У жељи да се црквено питање у НР Македонији реши част Нам је доставити ову претставку с молбом да је изволите проучити и евентуално посредовати као што сте то већ учинили у току ове године пред састанак Светог Архијерејског Сабора. У колико би затражили каква објашњења стајаћемо Вам радо на расположењу.„[88]
Радосављевић је патријархово писмо проследио Елисију Поповском, у македонску Комисију за верска питања:
Po nalogu druga Dobrivoja Radosavljevica, Pretsednika Savezne Komisije za verska pitanja, dostavlja Vam se pretstavka Patrijarha Srpske pravoslavne crkve P.br. 115/54 od 29. oktobra 1954 godine.„[89]
У архиви нема других докумената о овом проблему.
Македонска Комисија за верске послове писала је 9. јануара 1958. године Савезној комисији за верска питања о кандидатима за епископе у Македонији:
У вези споразума између Светог Синода Српске православне цркве и претставника Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији, достављамо Вам проширену листу кандидата за избор епископа домородаца за упражњене епархије у НР Македонији. Предложена листа кандидата је усвојена са стране Иницијативног одбора, са којим се је ова Комисија у потпуности сагласила. Наиме, од постојећих свештеничких кадрова ово је, по нашем убеђењу, најбољи избор. Предложени кандидати, поред црквено-верских квалификација оцењени су позитивно и са морално-политичког аспекта. Мишљења смо да би њиховим избором обезбедили правилно руковођење црквеним животом у епархијама, подршку позитивним снагама у епископату, као и лојалну сарадњу са органима власти.
Према незваничним информацијама са којим располажемо, епископ Доситеј незванично је изјавио да одустаје од кандидатуре. Ако је ово тачно ми немамо разлога да инсистирамо на његову кандидатуру, будући да избор било којег од осталих кандидата био би пожељнији. Ипак мишљења смо да би највише одговарао предложени редослед на листи кандидата.
На крају напомињемо да смо, у заједници са претставницима Иницијативног одбора, покушали да приволимо за кандидата и Николу Трајковског, правника из Битоља (познатог по својој религиозности и познавању црквених проблема), међутим наишли смо на колебљивост, те у крајној линији и одбијање (после које ни ми не намеравамо инсистирати).
Предње Вам достављамо ради знања, евентуално и коришћења у контактима са веледостојницима Српске православне цркве. Напомињемо да ће Иницијативни одбор на одговарајући начин доставити исту листу кандидата и Патријаршији.
 
Прилог: 4 биографске податке и изјаве
 
Протојереј Нестор Поповски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
 
Рођен је 20-В-1916 год. у с. Лазаропољу, срез Тетовски, по народности Македонац, држављанин ФНРЈ, завршио је гимназију и ВИ разреда богословије у Сарајеву и апсолвирао на Филозофском факултету, жењен-отац троје одрасле деце, сада на дужности Архијерејског заменика Скопске епархије са седиштем у Скопљу, до сада није осуђиван и кажњаван.
Потиче из религиозне печалбарске-чиновничке сеоске породице-отац му је био учитељ а браћа печалбари у Сарајеву. Njегов деда, а при њега и други из породице, су му били свештеници, а један је чак био и архимандрит у манастиру Хиландару у Св. Гори. Као гимназиста и богослов је био солидан ученик, те је хтео да иде на теолошки факултет, но је место тога после одслужења кадровског рока, 1938 године од Скопског Митрополита Јосифа рукоположен за свештеника и постављен на парохију у Вратници код Тетова. На овој парохији остаје све до 1944 године, када прогоњен од балиста бежи у Скопље где остаје до данашњих дана. За време окупације је имао добро држање, није био повезан са окупатором него је симпатизирао НОП, а после доласка у Скопље га и помагао.
После ослобођења исто тако има добро држање према Н.Властима. Од 1946 год па до пре две године, када је заведена црквена управа по епархијама, заузимао је положај председника Ин. Одбора и као такав за цело време водио правилну политику у погледу решења црквеног питања у Македонији, спроводећи у потпуности политику Н. Власти. Скоро сав терет око разрешења овог питања може се рећи да је за читаво време вукао он на својим леђима. Са успостављањем црквене управе по епархијама, он је изабран за Архијерејског заменика у Скопској епархији, на којој је дужности исто тако дао добре резултате. Поред тога он је до скора био и у највишим форумима сталешког удружења како у Београду тако и у Македонији, показујући и на овом послу видне резултате. Преко учешћа на разним конференцијама у земљи, он је иступао као велики поборник братства и јединства међу нашим народима.
Жељан науке, Нестор се после ослобођења уписао на Филозофски факултет, на коме је апсолвирао и остаје му да положи још два испита. Као студент је био један од најбољих између свештеника који су студирали. По природи је бистар и врло паметан, интелегентан и доста начитан, са добрим познавањима нашег друштвеног уређења, добар говорник и доста амбициозан. Воли да власт има најбоље мишљење о њему, због чега је а и због других појава нетрпеливости у Ин. Одбору долазио у сукоб и са неким лојалним свештеницима из овог одбора и по некад се ослањао на неке непожељне елементе.
Као човек је имао и извесне своје слабости, које није знао да сакрива пред свештеницима, а које су извесни његови непријатељи – нарочито од када је истакнут за кандидата за епископа – користили као материјал код српских епископа да спрече његов избор, поред осталог приказујући га као гробара цркве. Најчешћа слабост му је била по линији жена, па се у задње време и у том правцу корегирао. Може се рећи да је и поред тога свештенство у великом броју расположено за његов избор за епископа, јер је својим досадашњим руковођењем са црквом и правилном политиком стекао доста велике симпатије.
Преко чешћих контакта са епископима СПЦ у задње време, и преко учешћа у дочеку разних црквених делегација суседних земаља као и у делегацији која је из наше земље ишла у посету другим црквама, у епископату СПЦ је необично промењено мишљење за Нестора у позитивном смислу, те се рачуна да ће он на Сабору проћи без нарочитих тешкоћа. На епископе поред осталог позитивно су деловали његови иступи на линији братства и јединства наших народа и очувања јединства СПЦ. Мишљење епископата о Нестору најбоље показује случај што је децембра 1957 г на предлог неких епископа добио од Патријарха протојерејски чин.
Досадашње држање и позитиван рад Нестора су добра гаранција да ће он и као епископ стајати апсолутно на линији сарадње са Н. Властима, а што је он више наврата истицао у својим изјавама, како раније тако и сада приликом последњих разговора децембра месеца са кандидатима за епископе у Комисији за верска питања.
 
Протојереј Тома Ристов Димовски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
 
Рођен је 28-ВИ-1908 год у Битољу, по народности Македонац, држав-љанин ФНРЈ, завршио је богословију у Битољу, жењен-отац двоје одрасле деце, сада на дужности архијерејског заменика охридско-битољске епархије са седиштем у Битољу, до сада није осуђиван и кажњаван.
Потиче из доста религиозне и сиромашне породице из Битоља, која није била пројављена у политичком животу. По завршетку гимназије, ступио је у битољску богословију који је завршио 1930 године са солидним успехом, те је у току 1931 године од тадашњег битољског епископа Јосифа рукоположен за свештеника и постављен на беличкој парохији код Кичева. Због доброг опхођења, народ овог краја га је задржао у необично лепој успомени. 1934 године премештен је на парохију у село Српци код Битоља, где остаје до 1939 год, а тада је од епископа Платона постављен за вероучитеља и архијерејског намесника у Битољу, на којој дужности остаје до 1941 год. У овом периоду је добио протојерејски чин. За време служења на парохијама у Битољском и Кичевском срезу, дружио са напредним људима, читао напредну литературу и сарађивао са истима. Још тада је важио као врло начитан, културан и педантан човек у служби.
За време окупације остаје за цело време на парохији у Битољу и као угледан свештеник од бугарског владике је наименован за епархиског саветника. Међутим, за сво време окупације он је остао добар Македонац, није сарађивао са окупатором него је симпатизирао НОП а при крају и активно помагао.
Од ослобођења до данас и даље се налази на парохији у Битољу, а поред тога учествује у разним црквеним органима као и одборима сталешког удружења доприносећи много својим позитивним и конструктивним радом. Од ослобођења до данас, има врло позитивно и лојално држање према нашим Народним властима, што је поред осталог дошло до изражаја и у његовим патриотским проповедима као и у позитивном васпитавању његове деце. Због својих добрих особина код већине свештеника ужива доста велики ауторитет, због чега је пре две године, приликом успостављања црквене управе по епархијама, изабран за архијерејског заменика охридско-битољске епархије са седиштем у Битољу.
И ако је ранијих година као човек имао извесне слабости, највише по линији жена, он је задњих година врло повучен и нема никаквих аргумената да би му се по овом питању било шта пребацило. Међутим поједини непријатељски елементи из Битоља (као свештеник Илија Тодоровски и др.) ову ранију слабост, а још више његову сарадњу са Н.властима, настоје искористити на тај начин, да га путем различитих веза са појединим епископима СПЦ, компромитују између осталог и каобугараша, и ако можемо сасвим сигурно тврдити да нема ничег великобугарског код њега. Захваљујући оваквим клеветама, код појединих епископа створена је сасвим погрешна престава о Томи, међутим, контакти које он у задње време имао са појединим епископима СПЦ, како смо обавештени, допринели су да је у многоме измењено мишљење код епископа јер су увидели да му немају чиме замерити кад је у питању јединство српске православне цркве, као и јединство и општи интерес наше заједнице.
На крају истичемо да су његов досадашњи рад, држање и сарадња уопште, као и изјаве које и овом приликом пред нама дао, довољна гаранција да ће и као епископ продужити у сваком смислу сарадњу са Н.властима, а црквени живот водити у обостраном интересу цркве и државе.
 
Владимир Зафиров Поповски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
 
Рођен је 12-ИИ-1917 год у с. Годивју, Охридски срез, по народности Македонац, држављанин ФНРЈ, завршио је V разреда богословије у Битољу и Призрену и ВИ у Софији, има оверено VI семестара са положеним испитима на Теолошком факултету у Софији, жењен-отац 4 деце, сада по занимању наставник осмолетке у Охриду, војну обавезу је испунио, до сада није кажњаван и осуђиван.
Потиче из средње имућне сеоске свештеничке породице. Његов отац /покојни/ је био свештеник у родном месту, а поред њега, у породици је било и других свештеника. Njегова породица од увек се држала добро, а за време окупације необично помагала НОП. После ослобођења, Владимир и његова браћа продужили су са добрим држањем према нашој Н. Власти и већина од њих су на државним службама, а неки и чланови СКЈ.
Владимир је завршио IV разреда богословије у Битољу, V разред у Призрену, а VI са матуром у Софији, будући да га је окупација затекла са незавршеном богословијом. За време окупације у Софији је студирао на Теолошком факултету, на коме је заверио VI семестара и положио све испите. За ово време није се истакао као синпатизер бугарске окупаторске власти, него се држао као добар Македонац и Југословен, долазио због тога у сукоб са бугарским студентима и гајио симпатије према НОП-у.
После ослобођења, све до 1949 год иако је био наставник у осмолетки, а извесно време и директор фискултурне школе у Скопљу, Владимир је остао прилично религиозен и привезан уз цркву, каквим се истицао и за време школовања у богословији. У току 1949 год, по његовој жељи примљен је у редове СКЈ, а на бази изјаве да је расчистио са религиозним схватањима. Међутим, он је и даље остао прилично религиозан и чак се носио мишљу да постане свештеник, а нарочито после смрти свога оца пре 3-4 године. Пред 2-3 године искључен је из редова СКЈ и острањен са директорског положаја због извесних недостатака и пропуста у материјалном финансовом пословању у школи. Од тада је прешао за наставника једне осмолетке у Охриду, где се и сада налази. Међутим, свештенство и верујући нису упознати са тим да је Владимир био члан СКЈ, тако да га сви знају као религиозног, поштеног и национално исправног човека. Међу свештенством у Македонији због горњих особина и због тога што није са никим дошао у сукоб, пошто до слада није био на свештеничкој служби, ужива велики ауторитет и био би добро примљен ако би га Сабор изабрао за епископа. Као поштеног и религозног човека га познају и неки епископи, као: Василије Кости?, који му је био васпитач и професор у Битољу, а нарочито Доситеј Стојкови?, са којим је у богословији у Битољу био врло близак.
Као епископ, Владимир би у потпуности стајао на линији сарадње са нашом Влашћу и преко њега би могла да се спроводи наша политика у епископату. Поред осталог то се показало и при разговорима који су њима концем 1957 год. вођени у комисији за верска питања и Иницијативном одбору. Дајући сагласност да буде стављен на листи кандидата за епископе домородце, Владимир је истакао да је свестан важности питања које се пред њим поставило, и да је готов-жртвујући досадашњи начин живота као и одричући се породичног стања-да и овим путем послужи интересима наше заједнице, уједно и сређивању црквеног питања у Македонији, односно у Југославији. Овом приликом он је изјавио да ће, у колико буде изабран за епископа, рачунати на пуну сарадњу преставника органа Власти, а са своје стране да ће све важније ствари предузимати са знањем и сагласношчу Н. Власти.
 
Свештеник Спиро Димков Поповски, кандидат за епископа за једну од епархија у НР Македонији
 
Рођен је 8-VII-1899 год у с. Кривогаштанима код Прилепа, срез Битољски, по народности Македонац, држављанин ФНРЈ, завршио гимназију са пола матуром у Крушеву и богословију у Битољу, жењен, отац 3 одрасле деце, сада је на парохији у једном месту, до сада није осуђиван и кажњаван.
Спиро потиче из средно имућне сеоске породице, у којој је било и пре њега свештеника. Његов деда Коста, као свештеник је убијен од бугарског окупатора 1915 год. Богословију је похађао у Битољу као жењен човек и то у првој генерацији. Маја месеца 1924 год. рукоположен је за ђакона, а марта 1925 год. за свештеника у цркви Св. Димитрија у Битољу од тадашњег битољског епископа Јосифа Цвијовића. До 1930 год налазио се на парохији у с. Бучину у околини Битоља, а од тада је прешао у своје родно место Кривогаштане, где се задржао све до данас.
Пре рата, Спиро је сматран за Србина, пошто је у његовом селу, које је било подељено на две партије – српска и бугарска, припадао српској. За време окупације, из страха пред бугарским окупатором, за извесно време се склони у Битољу, но ускоро се враћа поново у своје село и наставља са парохиском службом. Према Бугарима није гајио никакве симпатие него је пред крај окупације помагао и симпатизирао НОП.
После ослобођења, Спиро се држи за цело време много добро према нашим Н.Властима и укључује у рад масовних организација на терену. Због овакве активности извесно време је био на положају председника среског НОФ-а. Поред тога, биран је и у руководеће органе цркве у Македонији и сталешког удружења. Njегово позитивно и лојално држање према нашим властима, допринело је и правилном васпитању његове деце, од којих су неки чланови СКЈ.
Као свештеник и човек, ужива доста велики ауторитет и симпатију међу свештенством у Македонији, и међу верницима свога краја, тако да би евентуалан његов избор за епископа био добро дочекан од свештеника. Важи као добар и поштен грађанин и свештеник, исправан у националном погледу и као добар симпатизер нашег друштвеног уређења. Ове његове особине, као и позитивно и лојално држање од слобођења до данас су гаранција да би као епископ био апсолутно по линији сарадње са Народним Властима. То је и сам истицао у ранијим контактима са њим, као и на званичним разговорима који су концем децембра обављени у комисији за верска питања у Ин.Одбору. Рекао је да је свестан значаја жртви која се од њега тражи у интересу заједнице и цркве и да ће ако буде изабран за епископа продужити да ради у интересу своје заједнице, народа и цркве, тражећи увек помоћ Народних власти.„[90]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Историјски архив Комунистичке партије Југославије, III, Београд, 1950, стр. 240.
  2. Исто, II, стр. 421.
  3. Сима Марковић, Национално питање у светлости марксизма, Београд, 1923, стр. 123.
  4. Историјски архив Комунистичке партије Југославије, II, стр. 63.
  5. Исто, стр. 399.
  6. Зборник докумената и података о народно-ослободилачком рату југословенских народа, VI/1, стр. 15.
  7. Исто, VII/3, стр. 91.
  8. „Великосрпскиот хегемонизам на високиот клер на СПЦ бил составен дел на хегемонизмот уште во историското минато.“ писао је Славко Димевски – Славко Димевски, Историја на Македонската православна црква, Скопје, 1989, стр. 1031 (у даљем тексту: С. Димевски, н. д,); Vitomir Unkovic, Vjerske zajednice u uvjetima nastanka i razvoja nove Jugoslavije 1941-1971, doktorska dizertacija, Правни факултет у Београду, 1986, стр. 79.
  9. Те податке видети у – С. Димевски, н. д, стр. 989.
  10. Нестор Поповски, „Вељо Манчевски, протојереј“, Удружење православног свештенства Југославије 1889-1969, Београд, 1969, стр. 195-198 (У даљем тексту: Н. Поповски, н. д,); С. Димевски, н. д, стр. 1010.
  11. У распису који је потписао верски референт Манчевски, поред осталог писало је и: „Македонското православано свештенство треба да се одфрли управата на окупаторските представници од другите цркви да се самоуправува, откако својата општествена и црковна дејност ја усмери кон популаризирањето на НОБ во Македонија“. Н. Поповски, н. д, стр. 196. По распису је јасно да су скоро сви свештеници у тим крајевима, до априла 1941. припадници јерархије Српске православне цркве, признавали Бугарску православну цркву и служили у њој.
  12. Антим Поповски био је у ствари Антоније Поповић, свештеник Српске православне цркве у парохији слатинској, у Протопрезвитерату охридском, Епархије охридско-битољске. И остали свештеници имали су до тада другачија презимена, на „-ић“.
    Парохије су добили Антим Поповски, Томо Поповски, Кирил Стојановски, Зафир Јовановски, Ристо Ристовски, Ристо Тасевски, Ламбе Поповски, Матеј (непознатог презимена) и Сиљан Ристевски – С. Димевски, н. д, стр. 1011-1013.
  13. Ђоко Слијепчевић, Македонско црквено питање, Минхен, 1960, стр. 45 (у даљем тексту: Ђ.Слијепчевић, Македонско…,).
  14. Нестор Поповски, „Удружење православног свештенства Македоније“, Удружење православног свештенства Југославије 1889-1969, Београд, 1969, стр. 118; О тим закључцима нема помена у званичној историји – С. Димевски, н. д, стр. 1011-1013.
  15. С. Димевски, н. д, стр. 999-1003.
  16. На првом заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Македоније били су партизани-свештеници Вељо Манчевски и Кирил Стојановски – С. Димевски, н. д, стр. 1026-1027. За члана ове скупштине кооптиран је ђакон Методи Гогов. Ђакон Методије Гоговић, до рата 1941. радио радио као вероучитељ у Ужицу. Од априла 1941. године живео у Скопљу – Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, III, Београд, 1991, стр. 169 (у даљем тексту: Ђ. Слијепчевић, Историја…,).
  17. После протеривања администратора архимандрита Стефана из Скопља, власти из Софије јавиле су посредством Радио Софије да су за његове заменике постављени Методи Гогов и Кирил Стојанов – Radmila Radic, Verom protiv vere, Beograd, 1996, стр. 237 (у даљем тексту: Р. Радић, н. д,).
  18. С. Димевски, н. д, стр. 1027. Вредно је помена да Димевски није знао право име и презиме свештеника – Шаће!
  19. С. Димевски, н. д, стр. 1027.
  20. О томе су Синод обавестили телеграмом – АСин, Македонска православна црква 1945-1960, нерегистровано.
  21. С. Димевски, н. д, стр. 1030.
  22. Гласник Српске Православне Цркве, 10/1946, стр. 92.
  23. АСин, МПЦ 1945-1960, нерегистровано. Ђ. Слијепчевић тврди да су ова тројица пре рата имала другачија презимена – Ђ. Слијепчевић, Историја…, III, стр. 169.
  24. Гласник Српске Православне Цркве, 10/1946, стр. 92.
  25. Исто, 10-12/ 1944, стр. 77-80.
  26. Р. Радић, н. д, стр. 238.
  27. АСин, МПЦ 1945-1960, нерегистровано. Писмо је читано на седницама Синода – АСин, Записници, 1945, Син. бр. 59/45.
  28. Гласник Српске Православне Цркве, 10/1945, стр. 92-93.
  29. АСин, Записници, бр. 401/зап. 137 од 19. марта 1945. Дозволе за путовање одбило је Министарство унутрашњих послова, потписао министар Владимир Зечевић. Решење бр. 173/а од 17. марта 1945. – АСин, „МПЦ 1943-1950“, нерегистровано.
  30. Ђ. Слијепчевић, Маледонско…, стр. 33.
  31. Писмо Иницијативног одбора Јосипу Брозу – АЈ, 50, 128-63.
  32. А Син, Син. бр. 1060/зап. 237 од 14. марта 1947.
  33. С. Димевски, н. д, 1033-1034.
  34. Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом, Чикаго, 1988, стр. 10 (у даљем тексту: Ж. Стефановић, н. д,).
  35. Р. Радић, н. д, стр. 203.
  36. Исто.
  37. Службена белешка о посети Милоја Дилпарића патријарху Гаврилу 2. марта 1950. године – АЈ, 144, 3-61.
  38. Р. Радић, н. д, стр. 244.
  39. Писмо Иницијативног одбора, Пов. бр. 19 од 7. августа 1950, Савезу удружења православног свештенства – АЈ, 144, 3-63.
  40. Писмо Иницијативног одбора, бр. 35 од 12. априла 1951, Државној комисији за верска питања – АЈ, 144, 4-84.
  41. Белешка са састанка у Државној комисији за верска питања одржаног почетком 1952. године – АЈ, 144, 5-91.
  42. Белешка Милоја Дилпарића, од 10. септембра 1953. године – АЈ, 144, 8-132.
  43. Писмо македонске Комисије за верске послове Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 8-131.
  44. Елаборат „Problemi crkve u NR Makedoniji“- АЈ, 144, 10-179.
  45. Писмо Иницијативног одбора, бр. 2143 од 22. децембра 1954, патријарху Викентију – АЈ, 144, 9-162.
  46. Белешка Милоја Дилпарића о разговору с патријархом Викентијем, од 11. јануара 1955. године – АЈ, 144, 14-212.
  47. Белешка о разговорима од 11. јануара 1955. године – АЈ, 144, 14-215.
  48. Белешка Милоја Дилпарића о телефонском разговору с патријархом Викентијем, од 13. јануара 1955. године – АЈ, 144, 14-195 ; Исто – АЈ, 144, 14-203.
  49. Записник са седнице Савезне комисије за верска питања одржане 11. марта 1955. године – АЈ, 144, 14-202.
  50. Писмо патријарха Викентија, бр. 117 од 17. маја 1955, Синоду – АЈ, 144, 14-215.
  51. Писмо патријарха Викентија, П.Бр. 146/55 од 22. септембра 1955, Добривоју Радосављевићу – АЈ, 144, 9-162; Препис: АЈ, 144, 14-213
  52. Писмо македонске Комисије за верске послове, бр. 4201 од 21. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 13-201; Исто – 144, 14-215.
  53. Информација уз писмо македонске Комисије за верске послове, бр. 4201 од 21. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 13-201; Исто, 144, 14-215.
  54. Записник са седнице Савезне комисије за верска питања од 6. октобра 1955. године – АЈ, 144, 12-199.
  55. Писмо македонске Комисије за верске послове, Пов. бр. 190 од 8. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 12-199.
  56. Ово није тачно. Владика Николај је био у Епархији жичкој, а у Злетовско-струмичкој Викентије, у то време (1955), патријарх српски!
  57. „Информација о посети Верској комисији НРМ од службеника америчке амбасаде Палмера“ уз писмо македонске Комисије за верске послове, Пов. бр. 190 од 8. новембра 1955, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 12-199; На крају белешке написано је: „За Палмера се имају следећи податци: рођен је 1923 год. у САД, завршио је правни факултет и дошао је у нашу земљу за другог секретара амбасаде пре годину дана. Пре тога једну годину је учио српски језик којег доста добро влада. У свом раду највише се бави питањем НР Македоније, а поред тога Пиринском и Егејском Македонијом.“
  58. „Zabeleska o razgovoru sa Patrijarhom Vikentijem na dan 20. III. 1956 g. od 17-18.30 casova u Patrijarhovoj vili“ – АЈ, 144, 19-236.
  59. Елаборат „Informacija o pravoslavnoj crkvi u Makedoniji“ – АЈ, 144, 19-234.
  60. Елаборат „O makedonskoj crkvi“ – АЈ, 144, 23-269.
  61. Текст Милоја Дилпарића „Neka pitanja koja treba resiti u vezi dolaska grcke crkvene delegacije u nasu zemlju“ – АЈ, 144, 19-246.
  62. Извештај „Престој грчке црквене делегације и српског Патријарха Викентија са пратњом у Скопљу“, од 2. октобра 1956. године – АЈ, 144, 19-246.
  63. Службена белешка „Informacija o pravoslavnoj crkvi“ – АЈ, 144, 19-246.
  64. Елаборат „Razvoj crkvenog pitanja pravoslavne crkve u NRM od oslobodjenja do danas (sa prilozima)“ од 14. марта 1957. године – АЈ, 144, 23-264.
  65. Писмо Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији, бр. 476 од 8. априла 1957, патријарху Викентију – АЈ, 144, 23-269.
  66. Концепт Васкршње посланице, писан латиницом, писаћом машином, с исправкама и допунама – АЈ, 144, 23-269.
  67. Посланица патријарха Викентија – АЈ, 144, 23-270.
  68. Писмо архимандрита Методија, свештенослужитеља Бугарске православне цркве из Софије, од 30. септембра 1957, оцу Лазару – АЈ, 144, 23-269.
  69. Пропратни текст уз писмо архимандрита Методија, свештенослужитеља Бугарске православне цркве из Софије, од 30. септембра 1957, оцу Лазару – АЈ, 144, 23-269.
  70. Писмо македонске Комисије за верске послове, Пов. бр. 63 од 13. децембра 1957. године, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 20-256.
  71. „Informacija o Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ – АЈ, 144, 14-213.
  72. Елаборат „Crkveno pitanje u Makedoniji posle odluke Sabora SPC od juna 1958 godine“ – АЈ, 144, 23-277.
  73. Извештај управе Савеза удружења православног свештенства о посети Скопљу – АЈ, 144, 3-59.
  74. Писмо председника Државне комисије за верска питања, Пов. бр. 26 од 28. јула 1951, Генералном секретару македонске Владе – АЈ, 144, 3-82.
  75. Белешка о разговорима у Патријаршији – АЈ, 144, 5-88; Видети и: Предраг Пузовић, Раскол у Српској православној цркви. Македонски црквено питање, Београд, 1997, стр. 35-36 (у наставку: П. Пузовић, н. д,).
  76. П. Пузовић, н. д, стр. 36-37.
  77. Белешка о посети – АЈ, 144, 5-90.
  78. Р. Радић, н. д, стр. 247.
  79. Копија тог писма – АЈ, 144, 5-103.
  80. Извештај о путовању епископа Доситеја – АЈ, 144, 5-90.
  81. Службена белешка о Сабору 1953. године – АЈ, 144, 10-179.
  82. Службена белешка о Сабору 1953. године – АЈ, 144, 10-179.
  83. Прва биографија Нестора Поповског написана је 28. априла 1954. у Скопљу и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
  84. Друга биографија Нестора Поповског написана је нешто касније у Београду и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
  85. Биографија Томе Димовског написана је 28. априла 1954. у Скопљу и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
  86. Друга биографија Томе Димовског написана је нешто касније у Београду и достављена Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 3-66.
  87. Писмо професора Душана Глумца Савезној комисији за верска питања о Сабору 1954. године – АЈ, 144, 3-66.
  88. Писмо патријарха Викентија, П.Бр. 115/54 од 29. октобра 1954, Добривоју Радосављевићу – АЈ, 144, 9-162.
  89. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 375 од 30. октобра 1954, македонској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 9-162.
  90. Писмо македонске Комисије за верске послове, Стр. пов. бр. 0209-2 од 9. јануара 1958. године, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 23-277.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *