МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

 

МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
 
Вељко Ђурић Мишина, Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана – Сланци код Београда, Београд, 2012, стр. 595-645.
 
Македонска православна црква
 
Насилно одвајање (уз политичку, државну подршку, на пример) делова једне самосталне или аутокефалне Цркве и неканонско стварање друге верске заједнице и самопроглашење њене аутокефалности ретко се дешавало у историји хришћанства. Али, то се десило Српској православној цркви када је, несумњиво, вољом државе на њеном једном канонском делу организована псеудоцрквена заједница названа Македонска православна црква.
Комунистичка партија Југославије је још пре Другог светског рата обзнанила своје виђење решавања националног питања у Југославији, што је резултирало послератним државним устројством са шест република и две аутономне покрајине (у саставу Србије). Црна Гора и Македонија тада постају републике у којима треба решити српско национално питање: у Македонији кроз стварање црквене организације независне од Патријаршије у Београду, а у Црној Гори проглашењем црногорске нације и, зависно од воље политичког врха, евентуалним понављањем црквеног сценарија из Македоније.
Са проблемом црквене организације у Народној касније Социјалистичкој Републици Македонији суочавали су се сви патријарси који су у послератном периоду нашли на првосвештеничком трону Српске православне цркве. Настао је у време Гаврила Дожића (1946-1950), био је присутан и у време Викентија Проданова (1950-1958), да би кулминацију доживео у периоду архипастирства Германа Ђорића (1958-1990), и остао канонски нерешен до данашњих дана.
Мада се проблем тицао првенствено југословенске државе чији чиновници су га и створили и тобоже решавали, а више Српске православне цркве, јер је настао на њеном телу, за њега су биле заинтересоване и друге помесне православне Цркве, у првом реду бугарска, и, на посебан начин, Ватикан, коме је као такав сценарио одговарао због глобалне политике Свете Столице на Балкану.
У историографији још нема дела које је то питање размотрио из свих аспеката – са етничког, црквено-канонског, политичког и културолошког гледишта. Ни међу историчарима није усаглашена јединствена терминологије како би требало именовати проблем православне цркве у Македонији.[1]
Неки историчари који су се бавили македонским црквеним питањем[2] његово настајање везују за 1870. годину, када је Турска под притиском Русије натерала Цариградску патријаршију да н атом простору именује четворицу Бугара за епископе и прогласи Бугарски егзархат. Други га датирају 1945. када је, после Другог светског рата, у Југославији проглашена македонска република, македонска нација и македонски језик.
Уједињење помесних српских Цркава 1920. године у једну целину (“Автокефална Уједињена Српска Православна Црква Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца”) и обнављање Српске патријаршије 1922. је било признато од Васељенске (Цариградске) патријаршије издавањем традиционалне потврде по имену Томос, а потом и од других православних Цркава. Томосом се Цариградска патријаршија добровољно одриче дотадашње јурисдикције над епархијама на територијама Старе и Јужне Србије (Македоније), које су се од 1. децембра 1918. нашле у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, и саглашава се да оне уђу у састав уједињене српске Цркве.[3]
По проглашењу уједињења 1920. године, Свети архијерејски сабор Уједињене Српске православне цркве је спровео нову административну организацију. Тако су у Јужној Србији формиране епархије Скопљанска (у рангу митрополије), Злетовско-струмичка, Битољска и Охридска (које су 1931. спојене у Охридско-битољску). Таква административна подела била је на снази све до 1941. године, до распарчавања Краљевине Југославије, после пораза у Априлском рату од Немачке и њених савезника Италије, Мађарске и Бугарске.
После Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала део Краљевине Југославије и проширила свој државни суверенитет. Ускоро је нова власт протерала српске архијереје, митрополита скопљанског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор епархије Охридско-битољске, као и нешто више од 50 парохијских свештеника и десетак монаха. Потом је, не обазирући се на хришћанске каноне, Бугарска православна црква успоставила на окупираном подручју комплетну јерархију са око својих 375 свештеника. Знатан део дотадашњег српског свештенства добровољно је прихватио бугарску организацију.[4]
Део који су окупирали Италијани дошао је под цивилну албанску власт и под духовно старање Албанске православне цркве.[5]
Како су поједини делови Југославије ослобађани од окупатора, а партизанске јединице и дивизије совјетске Црвене армије приближавале се Београду, Синод Српске православне цркве је 31/18. октобра 1944. закључио да прогнани архијереји и свештенослужитељи треба да се врате у места своје претходне службе.[6] Комунистичка власт то, међутим, у бројним случајевима није дозволила. Митрополит скопљански Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије од надлежних власти у Београду нису добили потребне дозволе за путовање.[7] Нешто касније, 23. јануара 1945, митрополит Јосиф је отишао у Москву са делегацијом на устоличење новог руског патријарха. Руски архијереји вршили су снажан притисак на Српску православну цркву да призна нову црквену организацију у Македонији, а у складу са политичким интересима државних власти Совјетског Савеза.[8]
Партизанске (комунистичке) скупштине Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), одржана 29. новембра 1943. у Јајцу, и Атифашистичког собрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ), на Илиндан, 2. августа 1944, у манастиру Свети Прохор Пчињски код Врања, започеле су конституисање републике Македоније. Стварање македонске републике (по одређеним претпоставкама државе), носило је собом и идеју о организовању самосталне националне Цркве, другим речима кроз одвајање дела Српске православне цркве у засебну целину по имену “Македонска православна црква”.[9]
Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. године када престаје и њена окупациона власт на територијама Краљевине Југославије. После тога, формално, мада не и у стварности јер је домаће свештенство остало на својим местима, нестаје и организација Бугарске православне цркве са истих територија.
Припремање нове црквене организације започето је октобра 1944. када су чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију организовали такозвани Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији.[10] Одбор је почео да управља црквеним пословима у три епархије: игноришући предратно црквено устројство и епархијске установе, почео оснивати нова црквена тела, премештати и отпуштати свештенике.
Први македонски Црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године.[11] Тада је изгласана резолуција да се обнови Охридска архиепископија под именом Македонска самостална православна црква, која неће бити потчињена ниједној Цркви, и са својим народним епископима и свештенством. Први македонски архијереј, како је одлучено, носиће титулу “охридски архиепископ”, а Црква ће се звати “Свето Климентова охридска архиепископија”. Са скупа су упућени телеграми маршалу Јосипу Брозу Титу, АВНОЈ-у, цариградском и руском патријарху, Синоду Српске православне цркве, Свесловенском митингу у Софији и Бугарској православној цркви.[12]
Архијереји Српске православне цркве нису могли да сазову ванредни Сабор јер патријарх Гаврило фактички није био на свом трону у Патријаршији (већ у немачкој интернацији). Једино што им је преостало било је да 12. марта 1945. на конференцији расправљају о неприликама које им је новоуспостављена власт наметнула одвајањем делова Српске православне цркве у федералним републикама, Македонији и Црној Гори, сходно федеративном уређењу Југославије. Архијереји су одбили да прихвате македонски Иницијативни одбор и закључили да је неканонски. Стога су наложили надлежном архијереју, митрополиту скопском Јосифу, да отпутује у Скопље и тамо сагледа ситуацију и предузме све што је неопходно у таквим приликама.[13]
Држава је, међутим, посредством Министарства за унутрашње послове 17. марта одбила да дозволи митрополиту Јосифу пут у Скопље.[14] То је практично значило забрану повратка епископима и свештеницима у крајеве одакле су раније протерани.
На стварање нове црквене организације Синод је званично реаговао тек 22. септембра 1945. доносећи “Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве”. Ту одлуку, међутим, није могао да обелодани у наредна два месеца.
Патријарх Гаврило се вратио 14. новембра 1946. у Југославију и затекао бројне проблема, међу којима је најдраматичнији био онај у Македонији. Свети архијерејски сабор састао се 16. новембра 1946. први пут у редовном заседању после оног од 27. марта 1941. године. Сабор је подржао све одлуке Синода на чијем је челу био митрополит Јосиф.
У међувремену, Иницијативни одбор је забранио свештеницима да у храмовима у Македонији помињу име патријарха Гаврила, да примају Гласник Српске православне цркве и дистрибуирају патријархову Божићну посланицу.[15]
На Сабору Српске православне цркве 30. април-13. мај 1947. закључено је да би требало предузети све да буде сачуван вековни црквени поредак. У току заседања, патријарха Гаврила су 10. маја посетили генерал-мајор Љубодраг Ђурић, Лазар Колишевски, тадашњи председник Владе Народне Републике Македоније и прота Милан Д. Смиљанић. Занимљиво је да су гости од домаћина затражили да разговору не присуствује митрополит Јосиф за кога су саопштили да не може да се врати у Скопље, већ да му треба доделити неку другу епархију. На то је патријарх узвратио да архијереј не може да се одрекне поверене му епархије без пристанка или одлуке Великог црквеног суда, уставши пред у одбрану канонског поретка.[16]
Убрзо је Црквени суд Митрополије скопљанске исељен из Врања, где је био привремено смештен после забране повратка свештеницима у Скопље, а митрополит Јосиф је протеран из града уз демонстрације, вређање и претње.
Патријарха је у наредним данима посетило неколико свештеника из Македоније. Један од њих, Нестор Поповски је затражио оснивање самоуправне Цркве у Македонији која ће, како је рекао, бити у канонском јединству са српском Патријаршијом, сматрао је да би њени епископи требало да буду тамошњи људи и да назив Српска буде измењен у Југословенска патријаршија. Патријарх је одговорио да нема ништа против избора домаћих свештеника за епископе, али је додао да они морају да испуњавају канонске услове.[17]
У наредним годинама, проблем није решаван, свака страна је радила по свом, а држава је имала преча посла; Патријаршија је била принуђена да ћути, а у Македонији су настављали црквени живот у новим околностима и условима, али без архијереја.
Смрт патријарха Гаврила, хапшење митрополита Јосифа и долазак чланова македонског Иницијативног одбора на изборни Сабор (вољом државе), створили су донекле нову ситуацију. Избор епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова за патријарха (1. јула 1950) довео је до промена у ставу Српске православне цркве према захтевима Иницијативног одбора. Главни пропагатор решавања црквеног проблема у Македонији на начин како је то учињено био је Савез удружења православног свештенства, чиме је послужио као полуга власти против архијереја.
Нема доказа да је патријарх Викентије ишта обећао југословенском политичком врху кад је реч о црквеном проблему у Македонији. Зна се да је био изложен притисцима са више стране, између осталог, и од Савеза удружења православног свештенства. Посебно се у томе истицао Ратко Јелић, секретар Савеза.[18]
Иницијативни одбор је најпре захтевао посебну Цркву, потом тражио аутономију са домаћим епископима, домаћим свештенством и викарним епископом Доситејем Стојковићем[19] и македонским језиком у службеној употреби што је Архијерејски Сабор 1955. године прихватио. Ускоро су именовани архијерејски заменици и чланови црквених судова и чиновници других црквених тела предвиђених Уставом Српске православне цркве. Када је Иницијативни одбор то прихватио, стање се поприлично нормализовало.
На основу одлука Сабора, административну управу над епархијама у Македонији је патријарх водио посредством својих архијерејских заменика. Његова Васкршња посланица 1957. је оцењена као добар корак у сређивању црквених питања у Македонији.[20] Стање се још више поправило после посете патријарха Викентија и епископа нишког Јована, браничевског Хризостома и викарног Доситеја 28. марта-6. априла 1958. године Македонији. (Митрополит скопљански Јосиф је умро 3. јула 1957. године.)
Из Македоније су 16. маја 1958, у договору са патријархом, доставили Синоду листу кандидата за епископе са њиховим биографијама. Били су то ожењени свештеници Нестор Поповски, Тома Димовски и Спиро Попоски, и Влатко Захировски, професор гимназије.[21]
 
***
 
Председник Југославије и Савезног извршног већа Јосип Броз је 28. маја 1958. године примио чланове Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у време редовног заседања, започетог два дана раније. Изразио је гостима наду у повољно решење црквеног питања у Македонији, што је значило да тај проблем мора у веома кратком времену бити разрешен, на Сабору. Сабор је 10. јула избор епископа за три упражњене епархије одложио с образложењем да ниједан од четворице кандидата не испуњава канонске услове (сви су били у брачној заједници), а патријарху је наложено да за наредни Сабор понуди нову листу кандидата.[22]
Добривоје Радосављевић, Милоје Дилпарић и Иса Јовановић у Савезној комисији за верска питања дочекали су патријарха, митрополита дабробосанског Нектарија и епископе браничевског Хризостома, славонског Емилијана и зворничко-тузланског Лонгина. Упозорили су их на потребу окончања црквеног проблема у Македонији без обзира на канонске и друге сметње.[23]
Патријарх Викентије је 5. јула изненада умро.[24]
Две недеље касније, 20. јула 1958, састали су се Добривоје Радосављевић и Милоје Дилпарић из Савезне комисије за верска питања, Мићо Рапајић из Државног секретаријата за унутрашње послове, Доне Илијевски из македонске Комисије за верска питања и Страхил Гигов из Извршног већа Македоније. Закључено је да за 23. јула буде заказана седница Иницијативног одбора за организовање православне цркве у Македонији у проширеном саставу (сви архијерејски намесници, чланови црквених судова и Епархијских савета, представници одбора Удружења православних свештеника НР Македоније и један број угледних свештеника – укупно више од 50 учесника), на којој ће бити само констатовано да Сабор 10. јуна није решио црквено питање у Македонији на задовољавајући начин и према датом обећању, па ће они (Македонци) сазвати црквено-народни сабор. Планирано је да на том скупу Иницијативни одбор предложи обнављање Охридске архиепископије, која би била у персоналној унији са Српском православном црквом преко личности патријарха српског. Истом приликом биће предложен и избор три епископа за епархије у Македонији, а поменути скуп своје одлуке у форми меморандума доставити Синоду Српске православне цркве. У међувремену ће Мато Радуловић разговарати са викарним епископом Доситејем Стојковићем и убедити га да прихвати место једног од епископа. Закључено је такође да ће Изборном сабору за новог патријарха присуствовати и представници из Македоније. Македонски црквено-народни сабор требало је одржати без обзира на то да ли ће нови патријарх дати благослов за тај скуп и пристати да буде покровитељ. Коначно, на том скупу је требало да буде донет Устав самосталне Охридске архиепископије која би била у персоналној унији са Српском православном црквом. За израду тог документа задужен је Милоје Дилпарић. После Црквено-народног сабора требало је обезбедити да изабрани епископи буду хиротонисани у Београду, а ако српски архијереји то неће да учине, онда треба ступити у контакте са другим аутокефалним Црквама. Епископе изабране на сабору, ако нису у монашком чину, треба упутити у неки од манастира у Србији где би се замонашили (и за тај посао треба припремити неког од архијереја). На крају је закључено да ће се све одлуке сабора бити упућене свим аутокефалним помесним православним Црквама.[25]
У Скопљу су започели убрзане припреме за остварење онога што је договорено у Београду. Тако је 19. септембра 1958. Иницијативни одбор упутио Савезној комисији за верска питања предлог резолуције са сабора који се припрема, на разматрање и сагласност.[26]
 
***
После избора за првосвештеника Српске православне цркве, патријарх Герман је кренуо у серију посета државним функционерима, јер су такве прилике налагале, поготово у Македонији. За неке посете имао је налог Синода, као за сусрет са Добривојем Радосављевићем 29. септембра.
Синод је 28. и 29. септембра расправљао о македонском црквеном питању. По службеном записнику, који је достављен свим архијерејима, 26. септембра патријарх и чланови Синода су разговарали са представницима свештеника из Македоније. У посету су дошли Нестор Поповски, Борис Станковски, Кирил Стојановски, Климе Малески и потпредседник Епархијског савета Митрополије скопске Димитар Јаковљевски. Поповски је позвао патријарха на Црквено-народни сабор на коме је планирана обнова Охридске архиепископије која ће бити у персоналној унији са српском Патријаршијом кроз личност патријарха. Патријарх је приметио да нема основа за делатност Иницијативног одбора с обзиром на то да је 1957. спроведена канонска црквена организација, а сазивање Црквено-народног сабора и проглашење самосталности представљало би цепање Српске православне цркве. Молио је госте да не пренагљују и да не ураде нешто што више никада неће моћи поправити.
На одласку, гости су у канцеларији патријарховог секретара оставили две представке исте садржине, једну за патријарха а другу за Синод о сазивању Црквено-народног сабора и предлог одлука.[27]
После текста у београдском дневнику Борба о планираном Црквено-народном сабору у Охриду и одлукама које би требало да буду донете, Синод је позвао викарног епископа топличког Доситеја, затраживши да предочи све детаље са састанка који је имао у Савезној комисији за верска питања са Милојем Дилпарићем и Страхилом Гиговим. Епископ Доситеј је испричао да је Гигов нагласио да га је послао Лазар Колишевски, председник Народне Републике Македоније да, у сагласности са Савезном владом, позове њега (Доситеја) на предстојећи сабор у Охриду. Гигов је епископу саопштио да је он њихов кандидат за једног од архијереја, да је други Никола Трајков, и да Устав пишу најбољи правници. “Било је – додао је Преосвећени г. Доситеј и речи о стварима о којима не могу да говорим. Хтео не хтео, ја морам ићи. Свестан сам свих последица, али вас молим да ме разумете. Дао сам пристанак и натраг немам куд.” Патријарх је на то био изричит: “Ја сам Вам већ рекао да је црквено-народни сабор противуставно тело. Не саглашавам се и не дозвољавам Вам да идете.”[28]
Синод је закључио да у Савезној комисији за верска питања затражи да се одржавање планираног сабора некако спречи.
Милоје Дилпарић је 26. септембра 1958. сусрео патријарха Германа на пријему који је приредио високи државни функционер Едвард Кардељ у част председника Владе Норвешке. Патријарх је Дилпарићу испричао како су га посетили Македонци, претставници Иницијативног одбора, да су састанку присуствовали сви чланови Синода и да су остали у дужем разговору о њиховом црквеном питању. Предали су писмо у коме су изложили своје виђење овог проблема и позвали га на црквено-народни сабор заказан за 4. октобар у Охриду. Патријарх је одбио да им да благослов, као и сваку могућност да присуствује том скупу. Дилпарићу се поверио казавши да му је веома тешко да тражи решење за проблем наслеђен из времена патријарха Викентија, који је то питање стално одлагао под разним изговорима, између осталог, и да кандидати за епископе нису његов избор.
“Патријарх Герман каже да се он мора држати Устава Српске православне цркве, па какав био тај Устав, јер га, како он мисли, ништа не би оправдало, па ни Сава ни Дунав опрали, ако би другачије поступио. Као аргумент наводи за ово да је познато како су се према њему епископи старци понели и како су га примили, па би им, наводно, таман требало ово као маљ у рукама, са којим би, нема сумње, да га дисквалификују, компромитују и тако онемогуће. Патријарх Герман мисли да је сабор илегално сазван и ако се донесу назначене одлуке то ће значити цепање цркве и шизму. Но кад је већ црквено народни сабор сазван – нека се одржи, нека се чује извештај, дискусија и реферати, али да се не донесе предвиђене одлуке, јер ће у противном, наводно за сва времена бити готово са јединством цркве”, записао је Дилпарић у извештају о разговору.
Патријарх је молио Дилпарића да се одложи доношење планираних одлука, да се не пренагли с тим, јер је недавно ступио на патријаршки трон. На крају је затражио да обавести Добривоја Радосављевића о њиховом разговору и молио да га овај прими. “Патријарх Герман је такође молио да се предвиди његова посета Претседнику Републике, Претседнику Савезне скупштине, Претседнику Извршног већа Србије, Претседнику града Београда и другим функционерима за које мисли Комисија да им треба Патријарх да направи посету.”[29]
Милоје Дилпарић је о том разговору и патријарховој жељи обавестио Добривоја Радосављевића. Радосављевић је одбио да прими чланове Синода понудивши пријем само патријарху.[30]
Како је државни пројекат стварања Македонске православне цркве требало добро припремити и предупредити било какво противљење из Патријаршије, Радосављевић и Дилпарић су 29. септембра примили патријарха Германа. Разговарали су од 18 до 20 сати. Патријарх је саговорнике обавестио да су се сви архијереји узрујали када су у Борби прочитали вест о заказивању Црквено-народног сабора у Македонији, објаснивши да је Српска православна црква у Македонији организована по Уставу и да је организовање планираног Црквено-народног сабора противуставно и илегално, а обнављање Охридске архиепископије практично расцеп. То ће, како је рекао, старим епископима пружити прилику да устану против македонских захтева али и против њега, тј. патријарха. Патријарх је, међутим, приметио да кад је сабор већ сазван треба га и одржати, али и још једном упозорио да начин на који буду донете одлуке може ићи у корист учвршћивања постојеће црквене организације Српске православне цркве или водити ка њеном расцепу. “До учвршћења ће доћи ако Сабор буде предложио одлуке и умолио да се оне од Архијерејског сабора приме, а до отцепљења ће доћи ако Сабор буде донео одлуке. Конкретно, Црквено-народни сабор треба да да сугестије, што би било добро, а ако донесе одлуке онда би то било зло – отцепљење”, навео је патријарх Герман.
Радосављевић је подсетио на историјат решавања македонског црквеног питања, поменуо посету патријарха Викентија Македонији, његово обећање, као и обећање још неких епископа, изјаве патријарха у присуству свих чланова Сабора пред председником Републике, одлуке Иницијативног одбора од 23. јула о заказивању Црквено-народног сабора и закључио: да су архијереји хтели да реше македонско црквено питање у оквиру Српске православне цркве они би га и решили. Поменуо је да је бугарска пропаганда врло озбиљна, па се проблем тим пре мора решити. Потом је рекао да он, као патријарх, не сноси кривицу за оно што су до тада Сабор и његови претходници учинили и напоменуо да му је митрополит дабробосански Нектарије рекао да би он хиротонисао новоизабране македонске епископе, а епископ браничевски Хризостом изјавио да Македонцима треба дати аутокефалну Цркву. На питање да ли је он против решавања македонског црквеног питања и да ли може да му обећа да ће тај проблем разрешити, патријарх је очекивано одговорио да он јесте за решење, али најпре буде проширена листа кандидата за епископе који би били задовољени и архијереји Српске православне цркве и Македонци.
Радосављевић је поновио да је архијерејски Сабор хтео да озбиљно ствар решава он би је до сада решио нагласивши да није могуће враћање на ранија времена, већ треба потражити неко боље решење из којег ће касније настати право јединство. Приметио је да ће патријарха и архијерејски Сабор македонски свештеници више волети и поштовати кад реше своје црквено питање, него сада када Синод и патријарх имају фиктивну власт над црквеном организацијом у Македонији.
Патријарх је одвратио да не може бити Црква у Цркви, да по Уставу и прописима Српске православне цркве није могуће доћи до решења на начин на који је то тада замишљено. Упозорио је још једном да одлуке воде путу отцепљења. На то је Радосављевић узвратио да је Македонска православна црква фактички већ отцепљена, а требало би мало стишати страсти и променити Устав Српске православне цркве, јер то траже православни свештеници из Србије и других република, па тек касније, на новим основама, радити на јединству.
“Патријарх Герман је даље нагласио да је 1956. године постојао формалан предлог од стране млађих епископа да се дадне Македонцима аутокефална црква, па су се томе супроставили епископи старци и ствар је пропала.”
Радосављевић је истакао да је македонска Црква последица македонског националног ослобођења и извојеване равноправности и да је покушано да се македонско црквено питање реши што мирније и безболније, у интересу и Српске православне цркве. Споменуо је чак да је надбискуп скопски Смиљан Чекада понудио да папа обави хиротонију изабраних епископа и упозорио да ће, ако архијерејски Сабор буде ишао на заоштравање, против себе окренути и српске православне вернике и свештенике.
На крају је патријарх Радосављевића упозорио да би у случају да викарни епископ Доситеј учествује на сабору у Охриду могло доћи до његовог рашчињења.[31]
Епископ Доситеј је три дана касније затражио пријем код Радосављевића. Састанку 1. октобра присуствовао је и Милоје Дилпарић. Према службеној белешци, епископ је дошао да обавести Радосављевића да је прихватио позив Македонаца да буде један од кандидата за епископа Македонске православне цркве, који би требало да буде изабран на Црквено-народном сабору у Охриду. Обећао је лојалност, савестан рад за најбоље интересе државе и Цркве и замолио домаћина за подршку и помоћ. Рекао је и да је своју одлуку изложио патријарху и Синоду, тако да су упознати са његовим одласком у Македонију.
“У току данашњег дана био је код патријарха Германа, кога је обавестио да полази у Скопље и са којим се је том приликом опростио. Патријарх Герман је вршио страшан притисак на њега да одустане од своје намере. Претио му је да ће му одмах ставити забрану на свештенорадњу, да ће га извести на суд и на концу да ће бити лишен чина. И поред тога епископ Доситеј је остао упорно при својој одлуци и молио патријарха да буде сталожен и да не пренагли. Утисак је епископа Доситеја да је патријарх остао при свом захтеву. Ипак када су се растали пољубили су се при опроштају”, забележио је Радосављевић.
Епископ Доситеј у препричавању његових разговора са неколико архијереја је навео да је епископ пакрачки Емилијан рекао да би било боље да не иде у Македонију сада, али да сматра од рашчињења неће бити ништа, истакавши да и патријарх тако мисли, али да због других епископа мора да се држи званично против. Епископ Лонгин је, према том сведочењу, изјавио да рашчињење не долази у обзир, па ни било каква казна која би следовала епископу Доситеју због одласка у Македонију, док је епископ захумско-херцеговачки Владислав говорио о канонима и Уставу Српске православне цркве. Епископ вршачки Висарион му је рекао да нема потребе да се плаши, јер да од свега против њега неће, нити може шта бити. “Тражио је од Доситеја да га части због предстојећег избора”, забележио је Радосављевић
На крају разговора Радосављевић је епископу Доситеју пожелео много успеха на новој дужности и обећао да ће му пружити пуну подршку и помоћ у свим његовим настојањима и захтевима. Изразио је наду да ће у Македонији са Извршним већем, Комисијом за верска питања и другим народним властима, као и са македонским свештеницима, остварити пуну сарадњу и разумевање.[32]
 
***
Програм који је 20. јула договорен у Савезној комисији за верска питања је остварен готово у целини у наредним месецима: Црквено-народни сабор је организован од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду, донет је Устав Македонске православне цркве, а викарни епископ Доситеј Стојковић је постављен за митрополита македонског.[33] Устоличење су обавили цивили и обични свештеници 12. октобра у Скопљу, у храму Светог Мине.[34]
Према Уставу, нова Црква је остала у канонском јединству са Српском православном црквом преко патријарха српског, који је истовремено постао и патријарх Македонске православне цркве. Устав је прописао и форму заклетве поглавара: заклињао се да ће поштовати отаџбину и народне власти којима ће бити лојалан.[35]
Српска православна црква није по свој прилици смела ни могла да о тим збивањима обавести остале православне Цркве.
Државну власт је интересовало како су помесне Цркве примиле проглас у Охриду, па је Државни секретаријат за иностране послове 28. новембра 1958. затражио од подређених дипломатских службеника у иностранству да прикупе сва реаговања објављена у тамошњим медијима.[36] По пристизању свих извештаја, Савезна комисија за верска питања је начинила “Информацију о Православној цркви у Македонији”, за интерну употребу. У том спису је, поред осталог, наведено: “У вези обнове Охридске архиепископије и стварања Македонске православне цркве, скоро сви епископи у НР Србији коментарисали су да је то учињено мимо канона, да је требало ићи преко Синода, да се овим цепа јединство Цркве и Српство, да је овим много ослабљена власт епископа над свештеницима итд. Нарочито оштро реаговали су рашко-призренски епископ Павле, шабачки епископ Симеон и тимочки епископ Емилијан, али на све ове као и на остале епископе утиче крајње непријатељски став епископа бањалучког Василија, који тражи да се митрополит Доситеј и два македонска епископа изведу пред црквени суд и прогласе расколницима. Међутим, у ставу свих епископа исто тако се испољава и бојазан да не дође до јачег заоштравања односа цркве са државом.”[37]
Синод је средином новембра 1958. одлучио да се администрирање оног дела Скопске митрополије који се налазио на територији Србије (Архијерејска намесништва пчињско, масуричко-пољаничко, прешевско и босиљградско) повери епископу нишком Јовану.[38] (Администратор је обављао уобичајене архијерејске послове и испуњавао своје обавезе: рукополагао је свршене богослове и постављао парохе на упражњене парохије и кажњавао.[39])
 
***
Притиском државе и одлукама у Охриду, архијерејски Сабор Српске православне цркве стављен је пред свршен чин, па је покушао наћи компромис у решавању македонског црквеног питања. Сабор је 19. јуна 1959. закључио: “Свети архијерејски сабор у потпуности одобрава став Светог архијерејског синода по питању црквено-народног сабора одржаног без одобрења Српске православне Цркве у Охриду 4-6. октобра 1958. године, самовољног одласка викарног Епископа топличког Доситеја на сабор и неканонског избора Епископа, што је изложено у седмој седници Светог архијерејског сабора од 10. јуна 1959. године”. Сабор је констатовао да су се епархије Скопска, Охридско-битољска и Злетовско-струмичка издвојиле у самосталну Македонску православну цркву и да желе да се управљају по свом Уставу, који је, иначе, достављен Сабору, а он условио са неколико препорука. Верујући да ће се препоруке бити усвојене, а да се не би чекало до следећег редовног заседања, Сабор је разматрао предлог патријарха Германа о избору епархијског архијереја за упражњену Митрополију скопљанску и одлучио да буде изабран викарни епископ топлички Доситеј Стојковић. Против те одлуке били су епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле. Другом одлуком је на патријархов предлог изабран Климент Трајковски за епископа Епархије битољске.[40]
Македонска православна црква није, међутим, усвојила препоруке Сабора Српске православне цркве о потреби измене текста Устава.
Македонско црквено питање је са политичког становишта било решено, али је и даље остало отворено у црквено-канонском погледу. Поред свега, Македонска православна црква је била потпуно самостална у области својих унутрашњих послова, а архијереји Српске православне цркве нису правили тешкоће, нити даље заоштравали ситуацију. Патријарх Герман се изјашњавао више пута као поглавар обе Цркве, добронамерно је објашњавао формирање Македонске православне цркве, у неким црквеним делегацијама водио и представнике из Македоније, прихватао је стварање македонских црквених општина у иностранству. Македонци у међувремену нису покретали иницијативу за коначно сређивање односа.
 
***
Приликом поклоничког путовања у Свету земљу, патријарх Герман је 9. маја 1959. посетио цариградског патријарха Атинагору. Мада нису дата званична саопштења о разговорима, по неким тврдњама домаћин је саопштио госту да не признаје самопроглашену Македонску православну цркву.[41]
Иако је хиротонија новоизабраног епископа била условљена достављањем Патријаршији измењеног Устава Македонске православне цркве, патријарх је уз саслужење епископа бачког Никанора и митрополита Доситеја 19. јула 1959. обавио хиротонисање епископа Климента са титулом преспанско-битољски.[42] Патријарх је устоличио новог епископа.[43]
Веровање патријарха Германа у искреност митрополита Доситеја да ће ће заједнички радити на решавању проблема истопило се већ 26. јула када су митрополит Доситеј и новорукоположени епископ Климент за епископа злетовско-струмичког хиротонисали Тому Димовског, који је нешто раније замонашен добивши име Наум. Тако је Македонска православна црква дошла до тројице архијереја и права на формирање Синода. Велику радост због тога изразио је Добривоје Радосављевић шаљући телеграме и патријарху Герману и Синоду у Београду.[44]
 
***
Епископ америчко-канадски Дионисије писао је 5. августа 1959. патријарху Герману и Синоду о свом виђењу Устава Македонске православне цркве. Подсетио је Синод на његову молбу да се он, као епископ, не изјашњава о том питању до Сабора, а како је Сабор завршио рад у јуну, тражио је да му те одлуке доставе с обзиром на чињеницу да је чуо различите вести.[45] Синод му је 4. септембра доставио одлуке Сабора од 17. јуна и Синода од 8. јула 1959. године.[46]
 
***
Уочи устоличења патријарха Германа у Пећкој патријаршији, маја 1960, ваља подсетити да се као спорно поставило питање присуства митрополита Доситеја. Он је инсистирао да носи белу панкамилавку и да добије одговарајуће место међу епископима.[47] Свечаности, на крају, није присуствовао.
У наредних неколико година избијали су због македонског црквеног питања неспоразуми и несугласице које су доводили и до оштријих сукоба. Први од њих догодио се јануара 1961. када је у Патријаршији разматран Устав Македонске православне цркве и примећено да од препорука архијерејског Сабора ниједна није прихваћена.
***
Здравствено стање митрополита Доситеја није било баш најбоље што се одражавало и у његовом непримереном понашању. С њим су и о томе разговарали Добривоје Радосављевић, Страхил Гигов, Александар Грличков, Милоје Дилпарић и још неколико руководилаца Државног секретаријата за унутрашње послове. У извесном растројству митрополит би у више наврата, о чему постоје сведочења, причао како су га државни органи преварили, жалио се на прогон и јадиковао због тога што не може да носи белу панкамилавку. Чак се, како је устврђено, пијан појавио на састанку Епархијског управног одбора марта 1961. и том приликом поднео оставку, па је састанак одложен. Митрополитом су се због бројних испада бавили и припадници Државног секретаријата за унутрашње послове.[48]
Дилпарић је боравио у Скопљу почетком априла 1960. и том приликом се састао са митрополитом Доситејем. После неколико реченица, митрополит му је рекао: “Грех ти на душу, Дилпарићу, што ме овде доведе и остави.” Спомињући разне догађаје, оптуживао је македонске свештенике за недисциплину и изрекао низ негативних оцена на рачун епископа. У једном тренутку је приметио да би му било најбоље да иде за митрополита црногорског, “пошто је Арсеније болестан”.[49]
Митрополит је слично незадовољство исказао и приликом дуго договаране посете Београду, односно Савезној комисији за верска питања и Патријаршији.[50]
Македонска православна црква и поред свега није могла да се афирмише као самостална Црква, иако је држава са своје стране предузимала све што је било потребно да помогне тај пројекат. То је, између осталог, у одређеним круговима, чињено широм света, посебно у местима где су живели људи пореклом из Македоније. Држава је помагала Македонце на свим континентима да се организују у црквене општине под именом Македонске православне цркве. А онда су настали нови проблеми.
 
***
Македонска православна црква је живела свој пун унутрашњи живот. Крајем 1962. имала је тројицу епископа, 221 свештеника, 80 монаха, 745 храмова и 70 манастира. Међутим, за било какву активност у спољним односима, претходно је морала да затражи сагласност патријарха Германа, што је неретко изазивало неспоразуме. Да би то предупредила, републичка власт у Македонији је инсистирала да Македонска православна црква затражи признање од других помесних Цркава, како би самостално могла да општи са њима. Требало је најпре постићи да о томе расправља Сабор Српске православне цркве и да то прихвати.
Македонски захтев нагнао је 1963. године чланове Савезне комисије за верска питања да ту проблематику добро проуче не би ли нашли решење. Претпоставили су да се може очекивати да ће Синод и Сабор Српске православне цркве одбити тражену расправу, пошто постоје црквено-канонске сметње. Такође, ни остале помесне Цркве неће признати такву врсту самосталности Македонске православне цркве.
Размишљајући како да приморају Сабор Српске православне цркве на признање права Македонској да самостално општи са другим помесним Црквама, државне власти су се нашле пред дилемом да ли исти принцип треба применити и у другим републикама – једна република, једна православна Црква – и то према решењу националног питања у земљи. Према том предлогу, православна Црква би добила југословенски карактер, а чиниле би је аутономне православне Цркве у републикама, којима би патријарх био заједнички. Предлог је, међутим, остављен за неко друго време с образложењем да би реализација те идеје довела у питање односе државе и Српске православне цркве, а очекивани су били и негативни одјеци у иностранству.[51]
Држава је у том тренутку била опседнута још неким другим питањима у вези са Српском православном црквом. Наиме, требало је коначно решити проблем српске политичке емиграције искористивши њено раздвајање по црквеном питању и око епископа америчко-канадског Дионисија. Управо те околности Македонци су покушали да искористе.
Почетком јануара 1964. Мома Марковић, председник Савезне комисије за верска питања и Боро Чаушев, председник македонске Комисије за верска питања, разматрали су шта ваља даље предузети у случају Македонске православне цркве. Поменули су проблем панкамилавке јер је патријарх Герман тврдио да белу носе само поглавари аутокефалних Цркава. Марковић и Чаушев сагласили су се да Српска православна црква треба да код других помесних Цркава покрене признавање Македонске православне цркве и омогући јој да убудуће самостално општи. Савезна комисија за верска питања је сматрала да је још рано за то и да би инсистирање могло да доведе до још већих проблема.[52]
Како су Македонци тражили коначно разрешење питања Македонске православне цркве, 6. априла 1964. у Савезној комисији за верска питања одржан је састанак коме су присуствовали Мома Марковић, Боро Чаушев, Мато Радуловић и Милоје Дилпарић. Разматране су следеће теме: однос Српске и Македонске православне цркве, пут патријарха Германа у Македонију, одлазак делегације предвођене патријархом Германом у Бугарску, обнова порушених верских објеката у Скопљу, избор два викарна епископа у Македонској православној цркви, прилике у Удружењу православних свештеника у СР Македонији, дочек у Скопљу генералног секретара Светског савета цркава и свештенички кадар у Македонској православној цркви. Закључено је, између осталог, да се мора видети колико је Македонска православна црква способна да самостално организује епархију у иностранству у контексту решавања проблема епископа америчко-канадског Дионисија после одлука архијерејског Сабора о подели његове епархије на три нове.[53]
Мома Марковић обавестио је 18. априла Крсту (Црвенковског) о најновијим збивањима у вези са Македонском православном црквом, поменувши разговор са Бором Чаушевим и предложеног кандидата за епископа. “Митрополит је заинтересован за њега много. Ради се о Николи Поповском. Али и поред тога, чини се да би било добро избећи, ако је то икако могуће његов избор. Он је два пута кажњаван-суђен.” Поменуо је и могућност судске рехабилитације, али је закључио да би све то могло да се искористи у дисквалификацији саме Македонске православне цркве. “Познато је да иза МПЦ од њеног оснивања стоји држава. Избором овога, нашао би се не мали број у Македонији, у целој Православној цркви као и вани, који би то приказали као покушај државе да компромитује Цркву. А то нам, чини ми се не треба. Створили смо је, па јој морамо помоћи и да се афирмира и ојача свој углед. Управо предстојећи разговори са Патријархом о МПЦ имају поред осталога и ту сврху.”[54]
Савезна комисија за верска питања расправљала је 18. маја 1964. о политици државе према Српској и Македонској православној цркви.[55] За нормализовање односа две Цркве предложено је неколико решења. Једно се односило на подршку одласку патријарха Германа у Македонију. Пошто је то прихваћено, патријарх је са епископима тимочким Емилијаном и банатским Висарионом 1. јуна 1964. кренуо у Скопље и тамо боравио три дана. Посета је укључивала обилазак храмова оштећених у земљотресу који је годину дана раније погодио тај град. Архијереји су посетили и насеље које је изграђено новцем добијеним од Светског савета цркава. Митрополит Доситеј и гости из Београда такође су посетили Александра Грличкова, председника македонског Извршног већа, али о темама разговора на том састанку нема званичних саопштења.[56]
Како је у међувремену за 16. јун 1964. уприличен сусрет Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа, и патријарха Германа, за Мату Радуловића, потпредседника Савезне комисије за верска питања, је начињен подсетник за разговор. Према том документу, Савезној комисији за верска питања припадала је одлучујућа улога у односима Српске и Македонске православне цркве. “Одлуке Архијерејског сабора СПЦ 17. VI 1959. г. донете су уз притисак државе (убеђивањем, давањем средстава и слично) и уз крајње залагање и вештину Германа, већина епископа је интимно била против, па је тешког срца пристала на компромис.” Потом је описан процес промене Устава Македонске православне цркве и наведена оцена патријарха Германа да је у томе преварен и доведен у незавидан положај.
На крају списа у поглављу насловљеном “Шта сада радити” биле су разрађене варијанте будућег деловања: од толерисања постојећег стања, до покретања проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. По првој варијанти, не треба журити већ сачекати јесен када ће се ситуација у вези са расколом Српске православне цркве у Америци, као и у Југославији и Патријаршији, према предвиђањима, унеколико стишати. По другој варијанти, треба пронаћи решење на бази одлука Сабора Српске православне цркве (уз тумачење одличја и титула), јер би на тај начин Сабор био дисквалификован као фактор који одлучује о том питању.[57]
На састанку у Савезном извршном већу били су председник Савезног извршног већа Петар Стамболић, председник Савезне комисије за верска питања Мома Марковић, потпредседник Савезне комисије за верска питања Мато Радуловић, секретар Централног комитета Савеза комуниста Македоније Крсте Црвенковски и председник македонске Комисије за верска питања Боро Чаушев. Констатовано је да је питање Македонске православне цркве са политичког аспекта решено, јер она фактички постоји и функционише и као таква се афирмисала. Остала су, међутим, отворена нека питања канонске природе. Закључено је да из политичких и других разлога треба сачувати јединство две Цркве преко заједничког патријарха и да Македонска православна црква треба у потпуности да усклади свој Устав са препорукама Сабора Српске православне цркве од 1959. године, а када Македонска православна црква то учини, српска Патријаршија ће упознати остале православне Цркве са постојањем нове помесне Цркве.[58]
Потребу разрешења проблема у вези са Македонском православном црквом констатовали су 27. јуна 1964. и Бора Чаушев и митрополит Доситеј. Чаушев је захтевао помирљивији став према архијерејима Српске православне цркве и предложио заједничко деловање у сваком погледу, закључивши да ће након свега бити веома тешко задовољити обе стране – српску и македонску. Митрополит се сложио да то питање треба окончати и изразио спремност за договор, нагласивши да се мора признати да Македонска православна црква више није део Српске.[59]
 
***
Уследили су притисци на патријарха Германа какви до тада нису били забележени. Тако су Мома Марковић, председник Савезне комисије за верска питања, и председник македонског Извршног већа Александар Грличков 9. јула 1964. у разговору предочили патријарху Герману да ће Македонци прихватити све препоруке Сабора Српске православне цркве у вези са Уставом. Захтевали су од патријарха да убудуће, у свакој делегацији која одлази у иностранство, буде и представник Македонске православне цркве. Када је патријарх поменуо проблем ношења црквених одличја и одоре, одговорили су да ће македонска Комисија за верска питања понудити две варијанте како то питање може бити разрешено.[60]
Државни функционери су све време замерили патријарху Герману на односу према митрополиту Доситеју. У том контексту навели су конкретан пример: Делегација Српске (и Македонске) православне цркве, предвођена патријархом Германом, боравила је у Бугарској од 3. до 13. септембра 1964. као гост Бугарске православне цркве и патријарха Кирила. У делегацији су били и митрополит Доситеј и епископ славонски Емилијан. Претходно је било договорено да ће патријарх Герман упознати бугарског патријарха Кирила са постојањем Македонске православне цркве и настојати да обезбеди одговарајући однос Бугарске православне цркве према митрополиту Доситеју. Међутим, патријарх Герман је приликом сусрета са бугарским патријархом Кирилом митрополита македонског Доситеја представио само као митрополита Доситеја. Према тврдњама југословенског амбасадора у Софији Драгослава Марковића, бугарски патријарх је обећао митрополиту Доситеју признање чим за то добије одговарајући акт од Српске православне цркве. “Овом приликом Кирил је изразио мишљење да патријарх Герман одуговлачи признање МПЦ да се не би замерио Грчкој православној цркви”, записао је Мома Марковић. Патријарху Герману су државни чиновници такође замерили што није одржао обећање да ће у делегацији, која ће путовати на венчање грчког краља Константина и ићи у посету Грчкој православној цркви (16. септембар-3. октобар 1964.), бити и представник Македонске православне цркве. Исто се поновило кад је реч и о саставу делегације која је учествовала на Трећој родоској свеправославној конференцији од 27. октобра. “Држање патријархово по овом питању је некоректно, иако изјављује да је позив на Родос упућен Српској православној цркви. Да је патријарх Герман био за став да на Родос иде и македонски архијереј, могао је обезбедити већину у Синоду СПЦ”, констатовао је Мома Марковић. Патријарху је замерено и што је заједничко саопштења за јавност с тог скупа потписао само са “Герман, патријарх српски”. Следећа замерка односила се на непомињање Македонске православне цркве на свечаном отварању Богословије у Сремским Карловцима 15. септембра 1964. у којој је било неколико ученика из Македоније. “Ниједан од њих није пришао митрополиту Доситеју као поглавару Македонске православне цркве да би га пољубио у руку. Добија се утисак као да нису смели да приђу.”[61]
 
***
Потредседник Савезне комисије за верска питања Мате Радуловић је 18. марта 1965. примио патријарха Германа како би разговарали и о последњем заседању сабора Македонске православне цркве у Скопљу. Патријарх је обећао да ће настојати да избегне отварање расправе о том питању на Сабору Српске православне цркве, пошто неки епископи сматрају да Македонска православна црква није аутокефална, нити аутономна, већ нешто сасвим треће, што је по канонима неосновано. Нагласио је и да би путовање на освећење једног македонског храма у Канади било политички “исплативо”, али је истовремено упозорио на канонске препреке, које би, како је рекао, довеле и до заоштравања односе са делом Српске православне цркве, као и са Бугарском и Грчком православном црквом.[62]
Државна власт је организовала разговоре српских и македонских архијереја и током 1966. године. О томе је Управа богословије у Призрену обавештена 22. новембра писмом од Синода. Према службеној белешци, разговарало се у згради Патријаршије 18. новембра 1966. године пре подне. Са македонске стране стигли су митрополит Доситеј и епископи Климент, Наум и викарни Методије. Са српске су били патријарх, митрополит Данило и епископи нишки Јован, далматински Стефан, шабачко-ваљевски Јован и захумско-херцеговачки Владислав. Македонци су изричито захтевали аутокефалност правдајући то и ставом да иза тога предлога стоји македонска републичка власт. Патријарх је упозоравао на неканонски чин из 1958. године и затражио да Македонска православна црква не пренагљују, јер би Српску православну цркву могли да принуде да поведе поступак са далекосежним последицама.[63]
Патријарх Герман је у том превирању позвао др Сергија Троицког и др Благоту Гардашевића, професоре на Богословском факултету, и Бранка Цисаржа ради разјашњења процедуре добијања аутокефалности и тражио израду елабората на тему “Да ли Македонска православна црква има услове за добијање аутокефалије и да ли је Македонска православна црква наследник Охридске архиепископије”.
Македонски архијереји упутили су 3. децембра 1966. и писани захтев за добијање аутокефалности. Синод Српске православне цркве је о томе расправљао 9. децембра и закључио да то буде тема редовног заседања Сабора. Епископ шабачко-ваљевски Јован био је, вредно је поменути, противан свакој расправи истичући да је тај проблем разрешен још 1959. године.[64]
Савезна комисија за верска питања на седници 23. јануара 1967. закључила је да је “захтев Македонске православне цркве да буде аутокефална црква нормална појава која произилази из тежњи верника и свештеника у СР Македонији да имају своју аутокефалну цркву” и “да је питање проглашења и признавања аутокефалности искључиво црквено питање”.[65]
 
***
Митрополит Доситеј посетио је Петра Стамболића, председника Савезног извршног већа, 17. априла 1967. На самом почетку разговора оптужио је Српску православну цркву за, како каже, хегемонизам и шовинизам, као и због тога што њен архијерејски Сабор намерно одуговлачи решење питања међусобних односа две Цркве. Главни аргументи за то, наводи митрополит Доситеј, јесте тврдња да ће самосталност Македонске православне цркве негативно примити српска емиграција у иностранству, “да још има оних који носе ране са Кајмакчалана и да оно што је створено, не може да се цепа и сл.” Поменуо је и црквено-народне саборе 1945. и 1959. године и нове захтеве упућене Патријаршији, сматрајући да је Македонска православна црква наследница Охридске архиепископије, која је старија од Српске православне цркве. На основу тога закључио је да македонски народ треба да има своју самосталну Цркву, као што и српски народ има своју. Подсетио је такође да је македонски Синод разговарао са члановима републичког Извршног већа, и, добивши од њих подршку, затражио од Српске православне цркве аутокефалност. Жалио се истовремено на патријарха Германа и његово игнорисање тих послова запитавши домаћина како Савезно извршно веће гледа на односе две Цркве. “Македонска православна црква не жели аутономију, нити враћање на односе утврђене одлуком Сабора Српске православне цркве из 1959. године, већ Македонска православна црква тражи аутокефалност. По његовом мишљењу, Македонска православна црква не цепа Српску православну цркву, јер Македонску православну цркву сачињавају Македонци, већ Српску православну цркву цепа бивши епископ Дионисије (у Америци)”, забележио је Стамболић после састанка.
Стамболић је саопштио митрополиту Доситеју да је државна власт спремна да помогне у проналажењу коначног решења које би задовољило обе стране. Митрополит Доситеј је истакао да Сабор Српске православне цркве неће то питање решити у духу захтева Македонске православне цркве, додавши да ће Синод Македонске православне цркве сазвати црквено-народни сабор да се о томе изјасни.[66]
Архијереји Македонске православне цркве су од Стамболића, по његовом савету, продужили у српску Патријаршију. Тамо су их дочекали патријарх Герман и епископ шабачко-ваљевски Јован. Гости су нагласили “да су свратили” само да би им честитали наступајући Васкрс и наговестили проглашење аутокефалности. Када је епископ Јован покушао да разјасни шта значи питање аутокефалности, митрополит Доситеј је рекао да ће сачекати закључке Сабора Српске православне цркве.[67]
Како се ситуација компликовала, Петар Стамболић је 25. априла 1967. организовао састанак на који је позвао Едварда Кардеља, Вељка Влаховића, Мијалка Тодоровића, Добривоја Радосављевића, Крсту Црвенковског, Николу Минчева, Драгог Стаменковића и Милутина Морачу. Расправљало се искључиво о односима Српске и Македонске православне цркве, и констатовано да се ти односи све више заоштравају због различитих ставова по основним питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја 1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године. Државни функционери су били сагласни да архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и државних органа, не показује ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две Цркве. Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за аутокефалност Македонске православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим одбијањем изазвати бројне штетне последице. На крају је речено да руководства две републике, Србије и Македоније, у случају негативне одлуке Сабора Српске православне цркве на мајском заседању, треба да договоре које ће све мере предузети како у земљи не би дошло до негативних политичких последица.[68]
У таквим околностима, патријарх Герман је затражио пријем код Јосипа Броза. Владимир Поповић, генерални секретар председника Републике је проценио да не треба изаћи у сусрет патријарховом захтеву што је и рекао службеници, која је саставила следећу белешку: “Друг Влада Поповић сматра да друг Тито не би требало да прима патријарха Германа по питању односа између Српске и Македонске православне цркве”. Белешку је предала Брозу а он је на маргини написао само: “Не желим да се мјешам у црквене ствари. Т.”[69]
У међувремену, држава је припремила Трећи црквено-народни сабор у Скопљу.
Представници Савезне и републичких комисија за верска питања обавили су низ разговора са архијерејима Српске православне цркве пре одржавања редовног Сабора у мају и пре ванредног Сабора у септембру 1967. године са циљем да их убеде за реално сагледавање македонског црквеног питања, које је очито изашло из оквира Цркве и добило политички карактер. Посебне разговоре са патријархом Германом обавили су најпре председник Савезног извршног већа Петар Стамболић 7. марта 1967, потом председник Извршног већа Србије Драги Стаменковић 5. маја[70]. Крајем августа са патријархом је разговарао и нови председник Савезног извршног већа Мика Шпиљак, а затим и нови председник Извршног већа Србије Ђурица Јојкић. На патријарха је вршен притисак да Сабор Српске православне цркве у односу на Македонску православну цркву не донесе такве одлуке које би изазвале негативне политичке последице. Главни савез удружења православног свештенства је уочи заседања Сабору Српске православне цркве упутио представку у којој изражава забринутост због става Српске према Македонској православној цркви с молбом да се не заоштравају односи.
Пред редовно заседање Сабора, професори Сергије Троицки и Благота Гардашевић су предали елаборат који им је својевремено наручио патријарх Герман. Њихов закључак је био да ће у случају самопроглашења аутокефалности Македонске православне цркве за Српску и остале помесне православне Цркве, она бити расколничка верска организација и као таква одлучена од општења са њима. Бранко Цисарж је тврдио да Македонска православна црква нема никаквих основа да себе сматра наследницом Охридске архиепископије.[71]
Сабор је, поред осталих тема, разматрао и документа пристигла од Синода Македонске православне цркве. Закључак је био да се не може уважити њихов захтев од 3. децембра 1966. године.[72]
 
***
Македонска православна црква је на Трећем црквено-народном сабору у Охриду 19. јула 1967, на 200-годишњицу укидања грчке Охридске архиепископије, прогласила аутокефалност, формирала две нове епархије, једну у Македонији, а другу за Канаду, Сједињене Америчке Државе и Аустралију, са седиштем епископа у Торонту, и донела одлуку о отварању богословије.[73] Текст одлука упућен је и патријарху Герману.[74]
Кад је вест о прогласу аутокефалности послата у свет, изазвала је различите реакције.[75] Тако је Џон Сатертвејт, секретар Савета за међународне везе Англиканске цркве, прочитао вести о том чину у Охриду, али зачудо није тим поводом видео саопштење Српске православне цркве о томе.[76] Сатертвејт је објавио текст у дневнику Тајмс истакавши и поред свега да је начин на који је југословенска власт употребила Македонску православну цркву за своје политичке циљеве и наглашава да одвајање од Српске православне цркве није само црквено питање. Чудио се ћутању Патријаршије у Београду, додајући да је Грчка православна црква већ протествовала и закључујући да због тога нема изгледа да ће Македонска православна црква добити канонско признање од других православних Цркава.[77]
Држава је преузела обавезу да вест о проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве пошаље у свет. После усаглашавања текста информација Савезне комисије за верска питања и Правне службе Државног секретаријата за иностране послове, она је 10. августа 1967. упућена на адресе 58 југословенских дипломатско-конзуларних представништава.[78] (Информација је крајем децембра поново упућена на исте адресе.[79])
 
***
Синод Српске православне цркве због новонастале ситуације састао се 15. августа. Архијереји су прочитали писмо Синода Македонске православне цркве од 19. јула о проглашавању аутокефалности. Патријарх је саопштио да је све поглаваре православних Цркава обавестио о закључку прошлог архијерејског Сабора. С тим у вези, на крају је одлучено да Сабор буде сазван у ванредно заседање 14. септембра 1967. године.[80]
Наредних дана у Патријаршију су стизале писма подршке али је, истовремено, на патријарха и друге архијереје и даље вршен велики притисак. Тако је 27. августа патријарха позвао Мика Шпиљак, председник Савезног извршног већа, а два дана касније и Ђурица Јојкић, председник србијанског Извршног већа. Два дана пред Сабор Извршни одбор Савеза удружења православног свештенства затражио је од архијереја да им дозволе да на седници Сабора кажу шта свештеници мисле.[81]
Сабор је расправљао само о једној теми – проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве. Закључак је био јасан: “Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке Цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак.
“Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама.
“Богословима и студентима Богословског факултета из Македоније, који то желе, одобрити да се могу и даље уписивати у наше богословске школе и учити у њима. Пријем ће вршити архијереји у чијим се епархијама богословске школе налазе.
“Ову одлуку објавити у првом наредном броју Гласника, службеног листа Српске православне цркве, и о њој обавестити сестринске православне Цркве ради знања.”[82]
Одлука је сутрадан по доношењу, 16. септембра објављена у новинама Православље.
О тим одлукама Сабора Српске православне цркве најпре су почели да се распитују у Ватикану код југословенских дипломатско-конзуларних представништава, па је посланик Вјекослав Цврље из тамошњег Посланства већ 18. септембра тражио да га што пре детаљније о свему обавесте.[83] После договора са Савезном комисијом за верска питања, упућен му је записник са седнице Сабора.[84] Потом му је, после нешто више од месец дана, из Београда јављено да односи две Цркве остају непромењени, да Македонци настоје да се афирмишу а држава ће и даље улагати напоре како би Српска православна црква признала аутокефалност Македонској православној цркви.[85]
Прва званична (државна) реакција у Југославији објављена је 19. септембра у дневним новинама Политика под насловом “Непожељан сукоб”. Истога дана Синод је покренуо поступак против виновника раскола. Та одлука је опет навела државне институције да реагују.
Радивоје Увалић, помоћник државног секретара за иностране послове, разговарао је са совјетским амбасадором Бенедиктовим 7. октобра 1967. године који је том приликом казао да су га неколико дана раније посетили претставници Македонске православне цркве с молбом да руском патријарху пренесе њихову поруку у којој се жале на став српског патријарха Германа. Амбасадор им је рекао да то не може учинити док не добије мишљење од надлежног министра. Увалић је у својој белешци закључио да је Бенедиктов био критичан према Македонцима, а да је хвалио патријарха Германа.[86] (Бенедиктов је 14. децембра добио додатна објашњења од Љубе С. Бабића, саветника државног секретара за иностране послове Марка Никезића.[87])
Савезно извршно веће је 23. октобра начинило строго поверљиву информацију о српско-македонском црквеном проблему. После изношења историјата проблема и набрајања свих разговора са српском страном, констатована је кривица Српске православне цркве.[88]
Ради припрема за разговор са патријархом, Милош Минић, председник Скупштине Србије, затражио је од сарадника да му доставе списак могућих тема које би гост могао да наметне. “С наше стране сматрамо да треба указати на потребу коректнијег односа према Македонској православној цркви.”[89] Наравно, то питање било је главна тема разговора у сусрету 23. децембра 1967. године који је трајало више од два сата.[90]
Патријарх цариградски Атинагора је 1-16. октобра 1967. боравио у узвратној посети српској Патријаршији. Мада се разговор водио о сусрету цариградског патријарха и папе, патријарх Герман је покренуо и питање проглашења аутокефалности Македонске православне цркве.[91] После три месеца стигао је одговор цариградског патријарха.[92]
Савезна комисија за верска питања је 12. марта 1968. констатовала да Српска православна црква и даље заоштрава однос према Македонској. “Будући да је питање аутокефалности МПЦ превасходно политичког карактера, значи да је заоштравање и према држави”.[93]
Занимљив је и податак да је одлука Сабора од 15. септембра 1967. да се против виновника проглашења аутокефалности поведе поступак, прослеђена тек 19. марта 1968. Синоду Македонске православне цркве.[94]
Синод Македонске православне цркве је вратио писмо патријарху Герману.[95] О свему је обавестио македонску Комисију за верска питања а она савезну. На основу тог писма почетком маја састављена је белешка под насловом “Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом”.[96]
Мика Шпиљак примио је 22. марта 1968. патријарха Германа и остале чланове Синода. Поред Шпиљка били су Мило Јовићевић и Радосав Перовић, председник и саветник Савезне комисије за верска питања. Патријарх је говорио о проблемима који муче Српску православну цркву, а као последњу тему поменуо је однос према Македонској православној цркви. Рекао је да је Сабор расправљао о томе и закључио да је то искључиво црквени проблем. “Мишљења је да су Македонци погрешили и да грешку треба да исправе. Истакао је да је проблем односа између СПЦ и МПЦ решен одлуком сабора из 1959. године и додао да је држава тада дала гаранцију да је то питање решено. Решење види у враћању МПЦ у крило СПЦ.” Напоменуо је да је цариградски патријарх Атинагора писао митрополиту Доситеју и саветовао га да се врати у крило мајке Цркве. (“Препис овог писма предао је председнику Шпиљаку.”)
Према очекиваном следу, Шпиљак је патријарху изразио наду да ће и даље међусобно сарађивати и да ће неки проблеми бити ускоро разрешени. “Говорећи о проблему односа између Српске православне цркве и Македонске православне цркве, председник Шпиљак је казао да је проблем решаван пре његовог доласка на дужност председник Савезног извршног већа. Изјавио је да је данас тешко прихватити тврдњу да је то искључиво црквено-канонски проблем. Сматра да је питање односа између две цркве национално-политички проблем. Подвукао је да он као председник СИВ-а не може никаквим средствима утицати на МПЦ да би се вратила у крило СПЦ, а ако се ове две цркве тако могу споразумети, то би била сасвим друга ствар. Даље је истакао да је Македонија самостална република и да се македонска нација бори за своју пуну афирмацију у свим областима друштвеног живота, па и на питању аутокефалности своје цркве.”
На крају састанка је патријарх предложио да Савезна комисија за верска питања посредује између две Цркве и то на основу одлука из 1959. године.[97]
На Сабору Српске православне цркве маја 1968. није било расправе о Македонској православној цркви, иако је неколико архијереја на томе инсистирало.
Савезна комисија за верска питања је 30. маја 1968. још једном расправљала, између осталог, и о односу Српске и Македонске православне цркве. Констатовано је да су бројни разговори обављени са архијерејима непосредно пред Сабор имали знатног утицаја на расправу у Патријаршији и закључено да то питање није ипак решено, већ само одложено и да ће га архијерејски Сабор у погодном моменту поново узети на разматрање. Закључено је да треба наставити започету активност и у свим контактима са патријархом и епископатом настојати да дође до коначног решење тог питања тако што ће Српска православна црква признати самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве.
У расправи је Боро Чаушев критиковао рад југословенских дипломатско-конзуларних представништава тврдећи да су била пасивна у објашњавању положаја Македонске православне цркве и проглашења њене аутокефалности. Казао је да према неким сазнањима код Румунске и Бугарске православне цркве “постоји расположење” да признају Македонску православну цркву. “Напомињујући да је став политичког руководства СР Македоније да се за сада прво иде на признавање МПЦ од стране Румунске православне цркве, пошто су представници ове Цркве изјавили да би они то учинили уколико држава пружи подршку, Боро Чаушев је предложио да се румунском амбасадору у Београду, или председнику Комисије за верска питања при Влади НР Румуније објасни положај Македонске православне цркве и став Владе СФРЈ по овом питању.”[98]
Цариградски патријарх Атинагора је 18. јула 1968. од патријарха Германа тражио нове информације у вези са Македонском православном црквом. Одговор из српске Патријаршије упућен је 16. септембра, а садржавао је одлуку Синода од 19. марта о покретању поступка против македонских архијереја. На крају писма цариградском патријарху је упућена молба да посаветује Македонце да се врате у крило своје Мајке Цркве у случају да му се поново обрате.[99]
 
***
Македонска православна црква је 7. октобра прославила 65-годишњицу Илинденског устанка, 25-годишњицу скупштине свештеника у селу Издеглији[100] и 10-годишњицу Црквено-народонг сабора у Охриду. Митрополит Доситеј је говорио о историји Македонске православне цркве, а излагање је завршио приговарајући Српској православној цркви због њених одлука. У другом делу прославе, одлучено је да се прихвати нови (григоријански) календар, а да епископи добију звања митрополита. “На овим свечаностима, сви говори, дискусије, здравице и међусобни разговори одвијали су се у опште југословенском духу. Свуда је јасно дошло до изражаја тежња македонских верника да имају своју самосталну цркву, која за њих представља национални интерес.”[101]
Патријарх Герман упутио је 16. октобра 1968. писмо Синода исте садржине митрополиту Доситеју и осталим македонским архијерејима, подсетивши их на писмо од 19. марта и покретање поступка, и изразивши жаљење што је услед њихове кривице до свега тога дошло. У нади да су македонски архијереји свесни одговорности, позвао их је да још једном размисле: “Зрелије и у љубави још једном размислите о поступку који сте учинили стварањем раскола у светој Цркви Божјој и одговорности коју сносите за то. Приступите ревизији учињеног и вратите се на пут светих канона, који вековима регулишу поредак у Цркви, и повежите се поново са својом канонском Мајком Црквом, да бисмо и даље у љубави и јединству заједно могли служити Богу нашему и славити свето име Његово.”[102]
Митрополит Доситеј је писмо, већ према устаљеној пракси тог времена, предао македонској Комисији за верска питања, а она проследила Савезној. Према мишљењу македонске комисије, великодостојници Српске православне цркве и даље стоје на позицијама из 1945, што су, како тврде, потврдили на ванредном Сабору 14-15. септембар 1967. године. Мада су споменуто писмо оквалификовали као известан патријархов гест добре воље, ипак сматрају да представља акт даљег заоштравања односа, увод у суђење и рашчињење македонских архијереја. “Из писма се види да СПЦ не само што Архиепископа Доситеја не признаје као таквог, него му се и не признаје положај митрополита македонског, каквим је од стране званичне СПЦ био третиран сво време од јуна 1959. године до октобра 1967. године. Ово је још једна потврда ноторне чињенице да се ради о политичком а не црквеном проблему.” На крају је закључено да оно што следи, а то су суђење и рашчињење, “задире у искључива права друге Цркве односно другог народа, те представља пре свега политички проблем”.[103]
До краја 1968. године у српску Патријаршију су стигли одговори свих аутокефалних православних Цркава. Руски патријарх је одговорио да је примио к знању одлуке Сабора, цариградски Атинагора је саветовао митрополиту Доситеју у име целе Православне цркве да Синод Македонске православне цркве поново размотри своје одлуке и повеже се са српском Патријаршијом.[104] Архиепископ атински Јероним је одговорио да је прекинуо све везе са шизматичком Македонском православном црквом, патријарх антиохијски Теодосије је телеграмом изразио солидарност са другима кад је реч о прекиду свих веза са Македонском православном црквом, а потом у опширном писму објаснио своје становиште.[105]
 
***
Митрополит македонски Доситеј је и поред свега од Светског савета цркава затражио да му саопште услове под којима би Македонска православна црква могла да приступи тој заједници. По устаљеној пракси, генерални секретар је 23. јануара 1969. затражио од неколико православних Цркава и патријарха српског Германа њихово мишљење. Српска православна црква је очекивано истакла да Македонска није аутокефална, да је њено самопроглашење осуђено и ништавно.[106]
После неколико нових састанака државних руководилаца са патријархом Германом, Синод је 26. новембра наложио епископима сремском Макарију и бачком Никанору да посете митрополита Доситеја и остале македонске епископе, како би још једном размотрили проблем. Синод је истом приликом замолио Савезну комисију за верска питања да о томе извести архијереје у Македонији.[107]
Мило Јовићевић, председник Савезне комисије за верска питања, одговорио је да не види никакву потребу за тим, нити је уобичајено да Комисија посредује у контактима и уговара састанке представника верских заједница, већ је Синод упутио на директне контакте, нагласивши да је до тада Српска православна црква ступала у контакте са већим бројем Цркава без посредовања Савезне комисије за верска питања.[108]
Изасланици из српске Патријаршије стигли су у Скопље онога дана када су и планирали.
Домаћини су унапред одлучили да ће разговарати само о признавању аутокефалности.
“Први сусрет између епископа двеју цркава био је срдачан, по уобичајеним сусретима љубљењем итд. Запажено је да су се представници СПЦ односили према епископима МПЦ као према митрополитима (ословљавали их са високопреосвећени) иако СПЦ није признала положај у МПЦ који је настао и проглашењем аутокефалности и након тога”.
Македонци су одбили молбу гостију да се врате у крило Српске православне цркве и понудили улове под којим ће водити разговоре: одлука о аутокефалности не може се променити, Сабор Српске православне цркве треба да поништи своју одлуку од 14-15. септембра 1967, да Синод стави ван снаге одлуку о покретању поступка против македонских архијереја. Тек по испуњењу тих услова, спремни су за разговоре.
Гости су с друге стране понудили да Македонска православна црква остане у јединству са Српском, а уколико Македонска прихвати то, онда мора да суспендује све касније одлуке.
Учеснике разговора примио је и митрополит Доситеј.
Према сведочењима из македонске Комисије за верска питања, Српска православна црква је остала разочарана, јер Македонска не одступа од аутокефалности, али како је до сусрета и разговора ипак дошло, вероватно постоје начини да они буду настављени. На крају свог виђења сусрета, македонска Комисија за верска питања је закључила да би требало извршити лагани притисак на српске архијереје за даље разговоре који би се могли искористи да се Македонска православна црква афирмише. “Међутим, уколико СПЦ има намеру да путем оваквих и других тактичних потеза иде ка пролонгирању ненормалног положаја, да би га у датом моменту поново заоштрила, онда следи активност и мере које би онемогућила такву замисао. Остаје да се сачека, да се оцени реакција у Синоду СПЦ после овог разговора, затим да се одреди даљи курс деловања. Напомиње се да је ова комисија у сталној вези са Савезном и са Комисијом за верска питања СР Србије”[109], стајало је у запису из македонске Комисије за верска питања.
 
***
Епископ викарни Лаврентије доставио је крајем новембра 1968. Синоду писмо од извесног Спасе Шарабе, из Окленда у Калифорнији у коме он тврди да је једна усташка радио-станица у околини Сан Франциска, 5. јануара 1969. прочитала поруку митрополита Доситеја. По тврдњи Шарабиној, то је чуло више Срба и били су изненађени па коментаришу да су се поново усташе и Вемеровци (Анте Павелић и Ванчо Михајлов) удружили. Синод је о свему обавестио Савезну комисију за верска питања, ради примања к знању.[110]
 
***
Монсињор Јан Вилебрандс, секретар римокатоличког Секретаријата за хришћанско јединство, разговарао је првих дана марта 1969. са Вјекославом Цврљом, југословенским послаником у Ватикану. На састанку су били о. Дипре, П. Јанг, проф. Водопивец и П. Шмит. Вилебрандс је говорио о недавном сусрету са патријархом Германом у Београду (поводом 1100-годишњице смрти Светог Кирила) и рекавши да је тада схватио да ће српски архијереји покренути поступак и осудити архијереје Македонске православне цркве. Сматра да ће, уколико до тога дође, и Ватикан се наћи у веома деликатном положају у односу на православне Цркве с којима жели да настави екуменистичке контакте. Цврље је казао да је патријарх Герман једнострано и тенденциозно информисао Вилебрандса о позицији Македонске православне цркве. Потом је Цврље говорио о недоследностима српских архијереја, који су створили такву ситуацију да руски и бугарски патријарх нису у могућности да признају Македонску православну цркву. Вилебрандс је, наводно, одговорио како му је бугарски патријарх рекао да је његов Синод подељен око признавања Македонске православне цркве.[111]
 
***
Македонска Комисија за верска питања саставила је 21. априла 1969. веома опширну информацију “Руководство Српске православне цркве не престаје са националистичким и шовинистичким акцијама противу Македонске православне цркве и СР Македоније”, очигледно у намери да оптужи Српску православну цркву да већ 25 године настоји да спречи развој Македонске православне цркве. Информација је представљала неку врсту притиска на државне органе како би они посветили више пажње српским архијерејима уочи предстојећег Сабора. У њој је стајало да је патријарх Герман у разговорима са представницима Амбасада Грчке, СССР и још неких других говорио са антимакедонских позиција. “Патријарх Герман је искористио боравак у СССР-у у мају 1968. године, те је код представника неких Цркви најбезобзирније нападао МПЦ, односно њен епископат, при томе отворено је негирао и статус државности СР Македоније (код румунског патријарха, код бугарског и т.д.)”. Те патријархове приче, како се додаје, допринеле су томе да се цариградски патријарх више пута изјашњавао против Македонске православне цркве од октобра 1967. када је био гост српске Патријаршије.
“У настојању да би добили подршку 11. и 15. фебруара о.г. пред секретаром Секретаријата за јединство хришћана при Ватикану, патријарх Герман је тврдио да у СФРЈ постоји само СПЦ, да нико не признаје македонску нацију, да СР Македонија нема статус државности (што другим речима, негирајући македонску самобитност Герман је Македонце и СРМ пред овим страним представницима третирао на исти начин како то чине Бугари и други непријатељи наше земље.” Потом се подсећало на о одлуку о стављању македонских архијереја под суд, достављању те одлуке другим помесним Црквама и објављивању у новинама Хералд, званичном гласилу епархија у Америци и Канади, као и о позивима патријарха Германа да се врате у крило Цркве, о околностима и о току разговора у Скопљу.
“Овом приликом ваља поново истакнути да су акције противу МПЦ и надаље одвијају на политичким, хегемонистичким основама. Одатле и произилази сва озбиљност ових акција јер су уперене пре свега противу самобитности и равноправности македонског народа у СР Македонији. Јер нема сумље да ће свака осуда епископа са поменутих позиција неминовно бити схваћена као отворено мешање у ствари другог народа и Републике, осуда не само епископата него и свештенства и православних Македонаца, значи народа.”
У наставку информације државним властима се замера што су дозволиле и финансирале Свеправославну конференцију у Београду септембра 1966, “и ако се унапред знала тенденција руководства СПЦ да ће се дезавуисати МПЦ”. Следи замерка на то што је посета цариградском патријарху дозвољена управо после Сабора Српске православне цркве. “Овој посети је била указана висока пажња и ако се могло претпоставити да ће иста бити искоришћена као подршка политици СПЦ-а противу МПЦ-е. Том приликом је патријарх Атинагора на јавном месту говорио о српском Битољу и тд.” Потом је државној власти замерено што је само позвала патријарха Германа на прославу 25-годишњице Другог заседања АВНОЈ-а (28. новембар 1968), а не и митрополита Доситеја. “Ово и сличне ствари с правом сматрамо да су деловале и објективно делују охрабрујуће на држање и понашање руководства СПЦ према МПЦ, односно према СР Македонији.”
Информација се потом бавила личношћу епископа жичког Василија као, како се каже, најекстремнијег архијереја и противника добрих односа државе и Цркве.
Подсећајући да пре свега треба инсистирати на укидању одлука Сабора из септембра 1967, аутор информације констатује да би за скидање спорних питања са дневног реда, једини начин био поништење свих аката Синода и Сабора Српске православне цркве, јер су “ови иначе политички документи на снази, важећи, објављени у штампи, званично достављени свим православним Црквама, те на њих се у даљим акцијама позива патријарх Герман и Синод СПЦ”.
На крају је наведено да у Савезној комисији за верска питања треба организовати расправу о кампањи Српске против Македонске православне цркве, да досадашње мере државе треба оценити као недовољне, да је нужно упознавање Савезног извршног већа са деловањем Српске православне цркве, да треба учинити све како би биле поништена одлуке Сабора из септембра 1967. и маја 1968. године, да се мора изједначити третман Македонске и Српске православне цркве у федерацији, да треба констатовати како су се сва дипломатска представништва, осим оног у Ватикану, пасивно односила у објашњавању понашања државе по питању сукоба две Цркве, да се евентуалне осуде епископа унапред прогласе за опасан политички скандал са могућим несагледивим последицама и да треба договорити пријем представника Македонске православне цркве код председника Савезног извршног већа или председника Републике.[112]
Информација је прослеђена републичким комисијама за верска питања ради припреме за састанак у Савезној комисији за верска питања.[113]
На том састанку 19. јуна 1969. расправљало се једино о поменутом писму македонске Комисије за верска питања. У расправи је осуђена Српска православна црква због односа према Македонцима, апострофирано је писање Православља где се помиње епископ Николај Велимировић, као и текст о капели митрополита Петра II Петровића Његоша на Ловћену, негативно је оцењено и преношење костију цара Душана Немањића у храм Светог Марка у Београду, Патријаршији је замерено што је тражила надокнаду за имовину која јој је одузета послератном аграрном реформом, а Синоду што води кампању против маузолеја на Ловћену и не уважава постојање свештеничког удружења. Сви говорници су махом подржали македонску страну, осудили изјаве цариградског патријарха и констатовали да треба наставити са притисцима на архијереје Српске православне цркве. “Међутим, искуство показује да се са досадашњим мерама није постигао одлучујући успех: изложена активност једног дијела хијерархије СП Цркве није заустављена”, стајало је у записнику са седнице.
У закључцима је затражено да буде преиспитивано понашања дипломатских представништава у пласирању информација о Македонској православној цркви и истакнута потреба дистанцирања Патријаршије од понашања појединих свештеника у свету.[114]
После тог састанка, Савезна комисија за верска питања је саставила “Информацију о односима између Српске православне цркве и Македонске православне цркве” и проследила је свим републичким комисијама и Државном секретаријату за иностране послове. Очигледно, реч је о једностраном тумачењу односа, онаквим како га је оценила македонска страна. “Између државе и СПЦ, по питању аутокефалности МПЦ, постоје потпуно различита схватања. Став је државе да је питање аутокефалности МПЦ ствар македонских верника, да МПЦ има право на аутокефалност, да то није само црквено већ национално-политичко питање. Руководство СПЦ упорно инсистира на томе да је то искључиво црквено питање и да МПЦ треба и даље да остане као део СПЦ.” Наведене су већ познате оптужбе против архијереја, њихових изјава, као и осуде појединих догађаја, иступања цариградског патријарха, саопштења и тумачења Српске православне цркве разговора архијереја у Скопљу, осуђена је и одлука Сабора одржаног маја 1969. којом је Синоду наложено да настави судски поступак против расколника. На крају је поменута чак и здравица александријског патријарха Николаоса изречена у Патријаршији 9-10. маја, као и његов боравак у Атини, где је јавно дао подршку војној хунти.[115]
Витомир Петковић, председник србијанске Комисије за верска питања, је 23. фебруара 1970. посетио патријарха како би разговарали о десетак тема од обостраног интереса. Патријарх је показао прокламацију поводом Божића коју је штампала Македонска православна црква, а аутор јој је епископ Наум. У тој брошури је истакнуто да је Охридска архиепископија старија од Српске православне цркве. “Патријарх каже да нико у СПЦ не тврди обратно. У сваком случају, он сматра, да овакав начин иступања руководилаца МПЦ отежава њихов положај и не води решавању сукоба између две Цркве.” Петковић је патријарху говорио о стварању услова за признавање аутокефалности Македонске православне цркве, нагласивши да је то од великог значаја за саму Српску православну цркву и њено место међу помесним Црквама.”[116]
 
***
У тражењу за подршком државних органа за признање Македонске православне цркве, митрополит Доситеј је почетком октобра 1969. затражио помоћ Савезне комисије за верска питања око уговарања пријема код Митје Рибичича, председника Савезног извршног већа[117], а 10. марта 1970. и од Ксенте Богоева, председника македонског Извршног већа, како би опет заказао сусрет са Рибичичем. Наиме, раније заказани сусрет је отказан јер се митрополит разболео. Богоев је писао Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за верска питања, а он 25. марта Кабинету председника Савезног извршног већа. У опширном писму, Јовићевић је изнео историјат Македонске православне цркве и неколико лажних чињеница, као што су, на пример, тврдње о континуитету са Охридском архиепископијом, укидању епархија Српске православне цркве 1941, о времену стварања Иницијативног одбора и тако даље. Потом је следио део из “Информације о односима Српске православне цркве и Македонске православне цркве”, из јуна 1969. године.[118]
Крајем седме деценије XX века Македонска православна црква је имала архиепископију у Скопљу, три епархије у Македонији (Преспанско-битољску, Злетовско-струмичку и Дебарско-кичевску) и једну у дијаспори Америчко-канадско-аустралијску. Служило је око 250 парохијских свештеника, школовало се око 90 богослова у богословији Свети Климент Охридски у Драчеву. Штампан је лист Весник
Српска православна црква је, по ко зна који пут, нудила Македонској православној цркви могућност покајања и враћања у матично крило. Како се то није десило после три године, покренут је црквено-правни поступак. Епископ жички Василије. 20. априла 1970. године доставио је Синоду оптужницу против виновника стварања расколничке организације и предложио да се одредбе канона примене.
Србијанске власти су реаговале толиким притиском на патријарха да те године на Сабору није било расправе, ни било каквих одлука о Македонској православној цркви и њеним архијерејима.
 
***
Папа је 22. маја 1970. примио у приватну аудијенцију једну делегацију из Скопља, коју су сачињавали митрополит Доситеј, Вако Апостолски, председник Скупштине Македоније, Вјекослав Цврље, изасланик Југославије у Ватикану и још неке личности из јавног и културног живота. Пријем је договорен захваљујући Цврљи, а директан повод је био посета делегације гробу Светог Кирила. Три дана касније, кардинал Јан Виледебрандс известио је патријарха Германа о тој посети наглашавајући да Римокатоличка црква поштује Православну и не жели да се меша у односе појединих аутокефалних Цркава. “Стога, ако аутокефалија неке Цркве није призната од стране аутокефалних православних Цркава, Римска црква не може ступити у званичне односе са том Црквом.”[119]
 
***
У склопу заједничке акције македонске и србијанске комисије за верска питања за решење проблема признавања аутокефалности Македонске православне цркве 28. и 29. октобра 1970. у Скопљу су боравили Витомир Петковић, председник србијанске Комисије за верска питања, Владимир Станојевић секретар те комисије, Милан Бачкалић, председник војвођанске Комисије, Мустафа Османагић, председник косовскометохијске Комисије и Немања Маџаревић, председник београдске Комисије за верска питања. Гости су са домаћинима посетили митрополита Доситеја и Ксентеа Богоева, председника македонског Извршног већа. Петковић је Богоеву указао да је аутокефалност Македонске православне цркве историјска чињеница и стварност и да су на томе почивала сва настојања код Српске православне цркве да то призна. То је рађено, како каже, и да би се спречило нарушавање братства и јединства српског и македонског народа. Богоев је у стилу политичара тог времена помињао непријатеље, причао о тешкоћама и тако даље, закључивши да не би било добро да признање аутокефалности Македонске православне цркве дође најпре од Румунске, Руске или Бугарске православне цркве.[120]
Југословенски политички руководиоци у то време покрећу нову дипломатску активност не би ли било обезбеђено признање аутокефалности Македонске православне цркве бар од неких помесних Цркава. Тако је Миша Павићевић, потпредседник Савезног извршног већа, предложио Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за верска питања, да у вези с тим позове румунског амбасадора 28. септембра 1970. а Јовићевић је о томе известио Витомира Петковића, председника србијанске Комисије за верска питања. Према тврдњи Петковића, планирано је да Јовићевић амбасадору Румуније пренесе информације о посети представника Македонске православне цркве Букурешту и разговору са патријархом Јустинијаном. “Наиме, патријарх Јустинијан је том приликом изјавио да је Румунска православна црква спремна да призна аутокефалност Македонској православној цркви, без обзира на став Српске православне цркве, уколико то неће сметати југословенској Влади. Са овим ставом Румунске православне цркве упознао је председника СИВ-а друга Митју Рибичича 9. априла т.г. архиепископ Македонске православне цркве.” Потом је Рибичич разговарао са представницима највиших власти Србије и Македоније и том приликом је договорено да се румунском амбасадору “званично саопшти да југословенска Влада нема ништа против, уколико Румунска православна црква жели да призна аутокефалност Македонске православне цркве”.
Петковић је у наставку написао: “Мишљење и нашу процену у вези са овим изнећемо у опширној информацији коју припремамо. Оно што се одмах може рећи то је да је питање признања аутокефалности некој православној цркви у искључивој надлежности сабора свих православних цркава појединачно, односно право сабора оне цркве од које се тражи признање.”[121]
Приликом сусрета Мила Јовићевића и амбасадора Румуније Василија Сандруа, 28. септембра 1970, домаћин је предложио разговор о проблемима верских заједница. Јовићевић је најпре причао о верским слободама у Југославији, па поменуо Српску и Македонску цркву, нагласивши да обе имају добре односе са Румунском православном црквом. Потом је говорио о сукобу око признања аутокефалности устврдивши да се Македонска православна црква, која се већ, како је рекао Јовићевић, афирмисала као самостална Црква, и која жели да одржава са осталим хришћанским заједницама пријатељске везе, нарочито са православним. У том контексту навео је да су неколико делегација састављених од епископа из Македоније одлазиле у посету Румунској православној цркви и да су вођени разговори са њеним представницима и патријархом Јустинијаном. Том приликом су, по тврдњи Јовићевића, домаћини исказали спремност да признају аутокефалност Македонске православне цркве уколико се томе не би противиле југословенске власти.
Јовићевић је потом прешао на циљ сусрета. Нагласио је да југословенске власти поздрављају речи архијереја Румунске православне цркве. На крају је замолио амбасадора да тај став пренесе патријарху Јустинијану, односно великодостојницима Румунске православне цркве.[122]
Јовићевић и Сандру састали су се и 8. јануара 1971. на захтев румунског амбасадора. Сандру је потврдио да је упознао власт у Букурешту о садржају њиховог првог разговора, и пренео став своје земље да би то питање требало подробније размотрити када Думитру Догару, секретар Уреда за верска питања, дође у Београд, у Савезну комисију за верска питања.[123]
Витомир Петковић дошао је 6. новембра 1970. код патријарха после састанка србијанске и македонске комисије за верска питања, како би покушао да убеди патријарха Германа у потреби попуштања у односима са Македонском православном црквом. Патријарх је обећао да ће о томе расправљати на седници Синода и запитао: “Нас у Синоду муче две ствари. Прво, да ли ће се овакав процес код нас у земљи завршити са Македонском православном црквом? Друго, то је питање притиска који се врши на нас из иностранства, а пре свега од стране Дионисијеваца. То нам је највећи проблем, јер, несугласице у нашим односима у земљи лакше ћемо решити!”
Петковић је упозорио домаћина да ће кампања из иностранства потрајати, па би због требало односе са Македонцима што пре разрешити. Приметио је да би била велика штета ако би нека друга православна Црква признала Македонску пре Српске православне цркве, поменувши Руску, Румунску, Пољску и Бугарску. Патријарх је додао да до тога може доћи ако Владе тих држава Црквама тако нареде.[124]
На сусрету патријарха Германа и Драгослава Драже Марковића, председника Скупштине Србије, 30. септембра 1971, било је речи о десетак тема, али је неизбежно била и она о Македонској православној цркви. После дужег увода, Марковић је приговорио патријарху да би Српска православна црква морала да има више обзира о међунационалним односима, јер су њена схватања произвела политички проблем у вези са Македонском православном црквом. На крају је упозорио патријарха да треба даље ићи ка унапређењу односа државе и Српске православне цркве.[125]
У наредних пет-шест година односи Српске и Македонске православне цркве, изузимајући тек неке додире, као да су били потпуно прекинути. Држава се бавила другим проблемима (масовни покрет у Хрватској, либерали у Србији, Устав из 1974. године и тако даље), па је признавање аутокефалности Македонске православне цркве стицајем тих околности одложено за нека друга времена.
 
***
Митрополит македонски Доситеј обратио се 22. априла 1977. Синоду Српске православне цркве предлажући да наставе разговоре на основу одлука њеног Сабора из 1959. године. Сабор је тај захтев разматрао и наложио Синоду да одреди комисију за разговоре. Синод је то и учинио 30. септембра именовавши епископе шабачко-ваљевског Јована и бањалучког Андреја, др Душана Кашића и др Благоту Гардашевића за чланове. Две комисије су се састале 9. маја 1978. у манастиру Прохор Пчињски, али разговори нису дали никаквих резултата, јер је македонска страна све време инсистирала на признавању аутокефалности.[126]
Крајем године Синод Македонске православне цркве је поново предложио наставак разговора. Сабор Српске православне цркве прихватио је предлог закључивши да ће полазна основа разговора бити одлука Сабора од 15. септембра 1967. године. Комисије су разговарале 17. и 18. децембра у манастиру Свете Богородице у Калишту на Охридском језеру. Како је свака страна остала на свом, сусрет је завршен без резултата.[127]
***
 
У разговору 9. априла 1979. Добривоја Видића, председника Председништва Србије, и Душана Чкребића, председника србијанске Скупштине, са патријархом Германом, митрополитом црногорско-приморским Данилом и епископом браничевским Хризостомом размотрени су проблеми наведени у писму Синода. Када је све то расправљено, Видић је започео разговор о односима Српске и Македонске православне цркве. Док су домаћини говорили о политичкој потреби признавања аутокефалности Македонске православне цркве ради унутрашњег државног јединства, патријарх је потсетио на историјат проблема и нагласивши да су контакти настављени 1978. године разговорима у манастиру Прохор Пчињски код Врања. “Од стране МПЦ је постављен захтев за аутокефалношћу о чему је комисија СПЦ поднела извештај Сабору. Било је договорено да се следећи сусрет комисија двеју Цркава одржи у Македонији. До сусрета није дошло јер Синод није имао овлашћење Сабора да донесе такву одлуку. Патријарх је истакао да је њихова жеља да успоставе хумане међуљудске односе са МПЦ и да ће учинити све да Сабор у том погледу донесе позитивне одлуке. Што се тиче коначног признавања аутокефалности, рекао је да је то веома сложено питање и да се у овом тренутку тешко може донети таква одлука јер став о томе ко може дати аутокефалност треба да заузме Васељенски сабор. Ако би СПЦ самовласно донела одлуку о аутокефалности МПЦ, довела би себе у изолацију од других православних Цркава (Грчка, Александријска, Антиохијска, Цариградска, итд) које би је бојкотовале и прекинуле сарадњу и односе са њом. Српска православна црква има добру позицију међу другим православним Црквама у свету, а доношењем такве одлуке угрозила би себе и довела би свој углед у питање”, остало је забележено са састанка.
Видић је навео да је Руска православна црква дала аутокефалност једној од својих емигрантских Цркава у Америци, и запитао патријарха што не би Српска православна црква не би то исто учинила Македонској православној цркви. “Патријарх је на ово питање одговорио да је баш због овог преседана питање надлежности за давање аутокефалности заоштрено тако да је отежана позиција СПЦ у погледу признавања аутокефалности МПЦ.”
На поновљено истицање политичке потребе и интереса државне заједнице, патријарх је одговорио да у том тренутку нема услова за доношење тражене одлуке.[128]
 
***
Македонци су пред заседања Сабора Српске православне цркве маја 1981. поново упутили захтев да им се призна аутокефалност. Сабор је то разматрао 19. маја и одлучио да у том захтеву Македонске православне цркве нема ничег новог и да се остаје на одлуци Сабора из 1967. године.[129]
Сутрадан је умро митрополит Доситеј. Македонци су 19. августа 1981. изабрали новог поглавара – митрополита Ангеларија. Он се 1. фебруара 1982. обратио Српској православној цркви ради признавања аутокефалности Македонској православној цркви. Синод је писмо проследио Сабору, који је закључио да остаје при ранијој одлуци.[130]
Митрополит Ангеларије се обратио још неким православним Црквама. Грчки митрополит Јаков у звању архиепископа Северне и Јужне Америке одговорио је да је питање аутокефалије у домену Цариградске патријаршије, подсетивши да је проблем решен још 1920. године. Архиепископ је поводом захтева из Скопља писао и патријарху Герману нагласивши да је Охридска архиепископија увек била грчка, с архиепископима, митрополитима и епископима Грцима, да је у њој службени језик био грчки. Никада није имала чисто словенско “македонско” обележје, нити је била аутокефална Црква, ни за време византијског периода, ни под Бугарима, Србима и Турцима, а ни Васељенска патријаршија јој никада није признала аутокефалност. Поновио је да је питање аутокефалије међуправославно питање и да је давање аутокефалности у надлежности цариградске Васељенске патријаршије. Закључио је да је самопроглашење аутокефалије, и то уз подршку државе, пучистичког и антиканонског карактера јер аутокефалију не додељује клиричко-лаичка скупштина или пак политичка власт, него цариградска Патријаршија, док питање “аутокефалности” не буде коначно решено на новом великом Васељенском сабору.[131]
И наредних година састајале су се комисије Српске и Македонске православна цркве али без видљивијих резултата. Примера ради, српску страну 1987. су представљали епископи шабачко-ваљевски Јован, нишки Иринеј и банатски Амфилохије. У међувремену је умро митрополит Ангеларије и изабран је нови поглавар. Био је то митрополит Гаврил.
Како је српска страна желела разрешење проблема, митрополит загребачко-љубљански Јован предложио је Синоду да митрополита Гаврила позове на разговоре у Београд.[132] Истим поводом митрополит Јован обратио се и Сабору. Сабор је 21. јуна 1989. одредио нову комисију у којој ће уместо епископа шабачко-ваљевског Јована, који се у међувремену упокојио, бити митрополит загребачко-љубљански Јован.
Разговори су настављени, али резултата и даље није било јер је свака страна остајала на свом становишту све до данас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ђоко Слијепчевић, Македонско црквено питање, Минхен 1969; Илија К. Марку, “Македонска црква” – Самотворевина Скопља. Улога Папе и Уније, Призрен 1994; Предраг Пузовић, Раскол у Српској православној цркви – Македонско црквено питање, Београд 1997; Димшо Перић, Црквено право, Београд 1997.
  2. Теолог и правник по образовању, Димшо Перић сврстава ауторе који су се бавили Македонским црквеним питање у три група. Први покушавају да на силу докажу право на постојање Македонске православне цркве: Славко Димевски, Историја на Македонската православна црква, Скопје 1989 (у даљем тексту: С. Димевски, н. д,); Јован Белчовски, Автокефалноста на Македонската православна црква, Скопје 1986; Миодраг Периќ, Историско-правните аспекти на односите помеѓу Српската православна црква и Македонската православна црква, Скопје 1998. Други осећају да у свему постоји пројекат државних органа: Ђоко Слијепчевић, више наслова, Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом – Црквени расколи, Чикаго 1988 (у даљем тексту: Ж. Стефановић, н. д,) и други. Трећи су представници групе млађих историчара са својим радовима: Вељко Ђурић Мишина, Радмила Радић и Предраг Пузовић.
    Димшо Перић је дао посебан допринос расветљавању проблема и то са црквено-канонске стране – Димшо Перић, “Македонски раскол у Српској православној цркви”, Свети Кнез Лазар, бр. 1-2, Призрен 2002, стр. 157-177.
    Видети и текст анонимног аутора: “Македонско црквено питање”, Глас Цркве, 1/1990, стр. 22-28; Исто, Глас цркве, 2/1990, стр. 22-27.
  3. Рајко Л. Веселиновић, “Уједињење покрајинских Цркава и васпостављање Српске Патријаршије”, Српска православна црква 1920-1970, Београд 1971, стр. 13-35.
  4. Марко Димитријевић, “Српска црква под бугарском окупацијом”, Српска православна црква 1920-1970, Београд 1971, стр. 211-216. Видети и: Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941-1945, стр. 354-361 (у даљем тексту: В. Ђ. Ђурић, Голгота…).
  5. С. Димевски, н. д, стр. 1003-1004.
  6. Архив Синода, Записници, Син. бр. 1522 од 31/18. октобра 1944 (у даљем тексту: АСин, Записници,..); Видети и: Гласник.., 10-12/ 1944, стр. 77-80.
  7. АСин, Записници, Син. бр. 37 од 16/3. јануара 1945; П. Пузовић, Раскол у.., стр. 117-118.
  8. Р. Радић, Однос државе.., стр. 425.
  9. В. Ђ. Ђурић, Голгота.., стр. 354-361.
  10. С. Димевски, н. д, стр. 1027.
  11. Политика, Београд, 8. март 1945. Упоредити: АСин, Македонска православна црква 1945-1960, нерегистровано.
  12. С. Димевски, н. д, стр. 1030. Вредно је помена да је резолуција помињала (тачка 7.) стварање југословенске Патријаршије која ће бити састављена од других (републичких) Цркава – Гласник.., 10/1946, стр. 92.
  13. Гласник.., 6/1945, стр. 92-93.
  14. АСин, Записници, Син. бр. 401/зап. 137 од 19. марта 1945. године. Решење Министарства унутрашњих послова је потписао тадашњи министар Владимир Зечевић, свештеник Српске православне цркве. Решење Бр. 173/а од 17. марта 1945. године – АСин, “МПЦ 1943-1950”, нерегистровано. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 119-120.
  15. Гласник.., 10/1945, стр. 93.
  16. Гласник.., 6/1947, стр. 187; Упоредити: Елаборат “Развој црквеног питања православне цркве у НРМ од ослобођења до данас (са прилозима)”, од 14. марта 1957. године – АЈ, 144, 23-264.
  17. Елаборат “Развој црквеног питања православне цркве у НРМ од ослобођења до данас (са прилозима)”, од 14. марта 1957. године – АЈ, 144, 23-264.
  18. Весник, бр. 65 од 1. јануара 1951.
  19. Димитрије Стојковић рођен је 7. децембра 1906. у Смедереву. Основну школу и гимназију је завршио у Београду. Богословију је започео 1922. у Сремским Карловцима, а завршио 1937. у Битољу. Дипломирао је 1942. на Богословском факултету (Гласник.., 15/1942, стр. 92. Тада су завршили студије: Стеван Боца, потоњи епископ Стефан, Војислав Митровић потоњи епископ Владислав, Гојко Стојчевић, потоњи епископ и патријарх Павле, Хранислав Ђорић, потоњи епископ и патријарх Герман). Замонашио се 1924. у манастиру код Кичева, потом отишао у Хиландар и тамо боравио до 1932, и дошао у Грачаницу. Од 1937. до 1947. био чиновник у Синоду, потом постављен за управника Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. За викарног епископа топличког изабран на Сабору 1951 (када и Хранислав Ђорић за моравичког). – Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси.., стр. 176-177. Вредно је помена да ни код епископа Саве шумадијског нема помена када је викарни епископ Доситеј изабран за митрополита скопљанског.
  20. Гласник.., 8/1957, стр. 99.
  21. П. Пузовић, Раскол у.., стр. 126-127.
  22. АСин, АСБр. 15/зап. бр. 73 од 10. јуна/28. маја 1958. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 128-129.
  23. Информација Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 90 од 5. јуна 1958. године – АЈ, 144, 28-282.
  24. Гласник.., 6/1958, стр. 92-93.
  25. “Забелешка са састанка у Савезној комисији за верска питања” – АЈ, 144, 23-277.
  26. Писмо македонске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 61 од 19. септембра 1958, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 23-277.
    Вредно је помена да је Иницијативни одбор понудио две варијанте првог става одлуке:
    “Овој црквено-народен собор решава да се црквата во НР Македонија издои од составот на Српската православна црква со која била поврзана од прогласувањето на соединувањето на Српската православна црква и обновувањето на Српската патријаршија во 1920 година и да се обнови старата Македонска Охридска архиепископија, која присилно била припоена кои цариградската патријаршија 1767 године во време на Патријархот Самоило – како Македонска православна црква.”
    “Овој црквено-народен собор решава да се обнови старата Македонска Охридска архиепископија, која е била присилно укинута а епархите припоене кон Цариградската патријаршија 1767 године во време на Патријархот Самоило и истата да носи нозив Македонска православна црква.”
  27. Представке се налазе у: АЈ, 144, 24-145.
  28. АСин, Записници, Син. Бр. 2721/зап. 656 од 29. септембра 1958. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 50-51.
  29. “Забелешка о разговору са патријархом Германом на дан 26. септембра 1958 године у Савезном извршном већу на пријему који је потпредседник Е. Кардељ давао у част норвешког премијера Герхардсена”, Пов. бр. 133 од 27. септембра 1958. године – АЈ, 144, 24-278.
  30. Писмо Синода, бр. 2725/зап. 658 од 30. септембра 1958, свим архијерејима – АЈ, 144, 24-278.
  31. О овом разговору постоје две супротне верзије: патријархова и Радосављевићева. Како појединачно не дају комплетно разговор, треба их упоредити: “Забелешка о разговору претседника Савезне комисије за верска питања друга Радосављевића са патријархом Германом на дан 29. IX 1958. г. у Савезној комисији за верска питања”, Пов. бр. 134/1-58; Писмо Синода, бр. 2725/зап. 658 од 30. септембра 1958, свим архијерејима – АЈ, 144, 24-278. Овај разговор негира тврдњу Живана Стефановића да је патријарх упутио епископа Доситеја у Охрид – Ж. Стефановић, н. д, стр. 15.
  32. “Забелешка о разговору претседника Комисије за верска питања Савезног извршног већа друга Добривоја Радосављевића са епископом топличким Доситејем на дан 1. X 1958. год. од 13 до 13,45 часова у просторијама Комисије”, Пов. бр. 135/1 од 1. октобра 1958. године – АЈ, 144, 24-278.
  33. Нема основа за тврдњу да је прота Нестор Поповски био кандидат за поглавара Македонске православне цркве – Ж. Стефановић, н. д, стр. 17.
  34. О устоличењу нема у Гласнику, ни код Ђоке Слијепчевића, Радмиле Радић, Предрага Пузовића, Живана Стефановића, Славка Димевског и других аутора, нити у службеној интернет презентацији Македонске православне цркве.
  35. Стенографске белешке Македонског црквено-народног сабора одржаног од 4. до 6. октобра 1958. у Охриду – АЈ, 144, 24-278.
  36. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, бр. 428330 од 28. новембра 1958, Амбасади у Атини и Генералном конзулату у Солуну – АМИП, Па/1958, 63-13-438330.
  37. “Информација о Православној цркви у Македонији” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 9 од 24. јануара 1959. године – АС, 21, 135. Упоредити: Ж. Стефановић, н. д, стр. 18-19. Наиме, Стефановић тврди да нико од архијереја није био противан проглашењу Македонске православен цркве осим епископа америчко-канадског Дионисија.
  38. Писмо Синода Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 27-281. У
  39. Гласник.., 12/1962, стр. 387; Исто, 12/1964, стр. 401; Исто, 11/1966, стр. 328.
  40. АСин. Записници, АСБр. 34/зап. 62 од 19/6. јуна 1959. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 59-60 и 142. Та одлука се помиње у и писму Синода, Син. бр. 2207 од 4. септембра 1959, епископу Дионисију – АЈ, 144, 23-272. Вредно је помена да су против те одлуке били епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле, који је предлагао да Сабор позове епископа Доситеја на одговорност због одласка на Црквено-народни сабор 1958. године.
  41. Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945-1970, II, Београд 2002, стр. 240. Видети и: “Изјава Његове Светости Патријарха српског Господина Германа после повратка са ходочашћа из Свете земље”, Гласник.., 6/1959, стр. 186. Видети и: Милан Д. Смиљанић, “Поклоничко путовање Његове Светости Патријарха Српског Г. Германа у Свету земљу”, Гласник.., 8-9-10/1959, стр. 247-349. Упоредити: Раде Новаковић, “Поклоничко путовање по Светој земљи”, Весник, 1/1960, стр. 255. Видети и: М. Д. Јанковић, н. д, стр. 589-594.
  42. Писмо Синода, потписао епископ бачки Никанор, Син. бр. 2207 од 4. септембра 1959. епископу америчко-канадском Дионисију – АЈ, 144, 23-272.
  43. Гласник.., 6/1959, стр. 219-224.
  44. Политика, 29. јул 1959; Борба, 29. јул 1959.
  45. Писмо епископа америчко-канадског Дионисија, од 5. августа 1959. Синоду – АЈ, 144, 23-272.
  46. П. Пузовић, Раскол у.., стр. 60.
  47. Видети у материјалу о устоличењу који се налази у: АЈ, 144, 43-395 и 48-400.
  48. “Информација о боравку митрополита МПЦ Доситеја у Београду” – АЈ, 144, 58-484.
  49. Извештај “Белешка секретара Савезне комисије за верска питања Милоја Дилпарића са пута НР Македонији у времену од 1 – 4. IV 1960. године”, Пов. бр. 01-155/1 од 14. априла 1960. године – АЈ, 144, 43-349.
  50. Записник са седнице Савезне комисије за верска питања од 15. јуна 1961. године – АЈ, 144, 53-443.
  51. Писмо Савезне комисије за верска питања, од 23. новембра 1963, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1963, 57-15-443554.
  52. “Положај Македонске православне цркве”, од 22. јануара 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451071144.
  53. Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 231/1 од 28. априла 1964, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 93-5-451283.
  54. Писмо Моме Марковића, председника Савезне комисије за верска питања, од 18. априла 1964, Крсти Црвенковском – АЈ, 144, 136.
  55. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 198/1 од 12. маја 1964, члановима Комисије – АМИП, Па/1964, 93-5-451406.
  56. “Његова Светост Патријарх г. Герман у Скопљу”, Гласник.., 7-8/1964, стр. 279; Видети и: Гласник.., 1/1965, стр. 49.
  57. “Потсетник за разговор М. Радуловића код Председника Стамболића 16. VI 1964” – АЈ, 144, 136.
  58. “Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве”, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
  59. Писмо Савезне комисије за верска питања, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 93-6-451550.
  60. “Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве”, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
  61. “Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве”, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
    Када су о догађају у Сремским Карловцима јавили македонској Комисији за верска питања, започела је акција за отварање македонске Богословије. Било је око 20 богослова из Македоније у богословијама у Београду и Сремским Карловцима. По мишљењу Боре Чаушева, ти богослови се “врло накарадно васпитавају, у шовинистичком и великосрпском духу итд”. Записник са седнице Савезне комисије за верска питања од 18. маја 1964. године – АМИП, Па/1966, 93-2-427628.
  62. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 111/65, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па, 1965, 74-1-413838.
  63. Писмо Синода, Син, бр. 5141/зап. 763 од 22. новембра 1966, Управи Богословије у Призрену. У прилогу је “Службена белешка о вођеним разговорима између Светог архијерејског Синода Српске православне цркве и Светог архијерејског синода Македонске православне цркве”. – Приватна архива.
  64. АСин, Записници, Син, бр. 5335/зап. 812 од 9. децембра 1966.
  65. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 169 од 30. маја 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-419220.
  66. Писмо Савезне комисије за верска питања, од 29. априла 1967, Генералном секретаријату Председника Републике – АЈ, 836, II-10.
  67. АСин, Македонска православна црква, нерегистровано.
  68. Писмо Савезне комисије за верска питања, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396; Видети и: Елаборат “Стање односа између државе и верских заједница” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 351/1 од 9. октобра 1967. године – АЈ, 836, II-10. Белешка са састанка упућена је и 18. октобра 1967. Марку Никезићу, државном секретару за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396.
  69. “Белешка” од 18. маја 1967. године – АЈ, 836, II-10.
  70. Остало је забележено да је на Стаменковићеве речи да Македонце треба задовољити, патријарх Герман казао: “Ви кажете да њих треба задовољити. А да ли нас Србе ко пита да ли и ми у овој земљи постојимо, и да ли нас ко треба да задовољи? Ко је иницијатор свега овога, да ли ми или они? Ми смо хтели да их задовољимо и то је било учињено, али се сада од нас тражи да извршимо самоубиство. Не, ми то нећемо учинити и ако они сами прогласе аутокефалност отворено Вам кажем да ћемо Доситеја пред суд, па шта му Бог и тај суд да”. – АСин, Записници, Син, бр. 1785 од 17. маја 1967.
  71. АСин, Записници, Син, бр. 1006/зап. 149 од 10. марта 1967.
  72. АСин, Записници, СБр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 144-151.
  73. С. Димевски, н. д, стр. 1077-1087. У првом члану Одлуке о проглашавању аутокефалности Македонске православне цркве је било: “Македонска православна црква – наследница на обновената Охридска архиепископиија – се прогласува за автокефална”.
  74. Писмо Синода Македонске православне цркве, бр. 141 од 19. јула 1967, патријарху Герману. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 152-157.
  75. Тих дана у Југославији је боравио Антонио Јерков, припадник Усташке младежи у време постојања Независне државе Хрватске, један од оперативаца у стварању Хрватске православне цркве. Јерков је живео у Риму и уређивао часопис “Релазиони религионе”. Свакако да је био у току процеса проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. У време боравка у Југославији, био је у Савезној и хрватској Комисији за вјерска питања. Писмо Вјекослава Цврље, бр. 431185/77 од 19. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-431185.
  76. Телеграм Амбасаде у Лондону бр. 582 од 29. јуна 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 214-1-427702.
  77. Телеграм Конзулата у Лондону, бр. 630 од 29. августа 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 214-1-430408.
  78. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 301/2 од 5. августа 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396. Информација је садржавала једнострани поглед на историјат стварања Македонске православне цркве до проглашења са наглашеном критиком Српске православне цркве. На крају информације је наведено да ће Синод Македонске православне цркве ускоро обавестити све аутокефалне православне Цркве у свету док је у писму Сабору Српске православне цркве истакнута жеља за сарадњом на равноправној основи између две Цркве.
  79. Писмо Кабинета државног секретара за иностране послове, бр. 440698 од 11. децембра 1967, дипломатско-конзуларним представништвима – АМИП, Па/1967, 70-2-440698.
  80. АСин, Записници, Син. бр. 2701/зап. 498 од 15. августа 1967.
  81. Елаборат “Стање однос између државе и верских заједница” Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 351/1 од 9. октобра 1967. године – АЈ, 836, II-10.
  82. АСин, Записници, АСБр. 50/зап. 7 од 15/2. августа 1967. Видети у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 158-164. Занимљива је тврдња Живана Стефановића да је држава “подржала” патријарха Германа у одбијању признања аутокефалности Македонске православне цркве – Ж. Стефановић, н. д, стр. 24-25.
  83. Телеграм Посланства у Ватикану, бр. 139 од 18. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-432303.
  84. Писмо Савезној комисији за верска питања, Пов. бр. 335/1 од 23. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-432750; Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Пов. бр. 432303 од 28. септембра 1967. године – АМИП, Па/1967, 70-2-432303.
  85. Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 432750/77 од 1. новембра 1967, Посланству у Ватикану – АМИП, Па/1967, 70-2-432750.
  86. “Из забелешке помоћника државног секретара Радивоја Увалића о разговору са Бенедиктовим, совјетским амбасадором, на излету за Ђердап, 7. октобра 1967. године” – АМИП, Па/1967, 70-2-427396.
  87. Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 427396 од 26. децембра 1967, Амбасади у Москви – АМПИ, Па/1967, 70-2-427396.
  88. Информација Стр. пов. 01 бр. 36 од 23. октобра 1967. године – АМИП, Па/1967, 70-2-437704.
  89. “Преглед питања која ће евентуално поставити патријарх у разговору са председником Скупштине Србије другом Милошем Минићем” – АС, 21, 136.
  90. Писмо Милоша Минића, од 25. децембра 1967, кабинету Председника Републике – АЈ, 836, II-10.
  91. Писмо србијанске Комисије за верска питања, Пов. бр. 232 од 2. новембра 1969, Савезној комисији за верска питања са “Информацијом о посети цариградског патријарха Атенагоре, који је боравио у Југославији на позив Српске православне цркве од 11-16 октобра 1967. г.” – АС, 21, 73.
    “У погледу односа СПЦ и МПЦ Атенагора је упознао патријарха Германа да је Синод Цариградске патријаршије расматрао овај проблем и да је донео одлуку којом у потпуности подржава став СПЦ по овом питању, тј. акцептира одлуку Архијерејског сабора о осуди МПЦ. Атенагора је честитао Герману и Епископату СПЦ на оваквом ставу, који по његовом мишљењу, значи одбрану црквених канона. Обећао је да ће одлуку свог Синода објавити чим се буде вратио у Цариград. Такође је обавестио Германа да намерава упутити писмени позив епископату МПЦ ради ‘покајања и враћања у крило законске Цркве?. Изјавио је да би чак могао овакав апел упутити МПЦ из Београда, али је на захтев Германа одустао да то учини. Исто тако Атенагора је упознао руководство СПЦ да је од македонског митрополита Климента добио писани позив да посети Битољ, али да он такав позив није могао прихватити јер би се његова посета могла схватити као акт признавања аутокефалности МПЦ.”
  92. Писмо цариградског патријарха Атинагоре, Бр. прот. 79 од 21. фебруара 1968, патријарху Герману – АЈ, 144, 116.
  93. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/1 од 16. маја 1968, члановима. У прилогу је “Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом”. – АЈ, 144, 111.
  94. Писмо Синода Српске православне цркве, број 1150/зап. 142 од 19. марта 1968, Синоду Македонске православне – АЈ, 144, 113. Видети и у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 90-91.
    Решење је гласило:
    “1. Стављају се под канонски црквени суд и наређује покретање поступка против виновника стварања верске расколничке организације у Православној цркви у Македонији и то:
    Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Доситеј,
    Његово Преосвештенство Епископ битољски Г. Климент,
    Његово Преосвештенство Епископ злетовско-струмички Г. Наум,
    “Викарни епископ велички” Г. Методије и
    “Епископ америчко-канадско-аустралијски” Г. Кирил.
    2. За вођење поступка и подношење тужбе одређује се Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Василије, коме предати сав оптужни материјал на употребу.”
    Вредно је помена да је прота Веселин Петровић из Новог Сада, секретар епископа бачког Никанора, о том Синодовом писму 1. априла телефоном јавио војвођанској Комисији за верска питања. “Информација” Косте Гуцуње, председника војвођанске Комисије за верска питања – АЈ, 144, 110.
  95. Писмо митрополита Доситеја патријарху Герману – АЈ, 144, 110.
  96. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/1 од 16. маја 1968, члановима. У прилогу је “Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом”. – АЈ, 144, 111.
  97. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 132/1-68, србијанској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 110. Вредно је помена да у разговору патријарх није помињао писмо од 19. марта Македонској православној цркви.
  98. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/2 од 10. јула 1968, републичким Комисијама за верска питања – АЈ, 144, 111.
  99. АСин, Записници, Син. бр. 2826 од 16. септембра 1968. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 92-93.
  100. О том састанку видети у: В. Ђ. Ђурић, Голгота.., стр. 354-361; С. Димевски, н. д, стр. 1012-1013.
  101. “Белешке са јубиларне прославе Македонске православне цркеве у Скопљу, одржане 7.X.1968. године” – АЈ, 144, 115.
  102. Писмо Синода, Син. бр. 3215/зап. 560 од 16. октобра 1968, митрополиту скопском Доситеју – АЈ, 144, 115.
  103. Писмо македонске Комисије за верска питања, бр. 94-244/1 од 5. новембра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 115.
  104. Писмо цариградског патријарха Атинагоре, Бр. прот. 79 од 21. фебруара 1968, патријарху Герману – АЈ, 144, 116. Писмо је објавио: Предраг Пузовић, Писмо цариградског патријарха Атинагоре скопском митрополиту Доситеју поводом проглашења тзв. Македонске православне цркве аутокефалном”, Хришћанска мисао, 7-12/1995, стр. 47-48.
  105. П. Пузовић, Раскол у.., стр. 87-88.
  106. П. Пузовић, Раскол у.., стр. 89-90.
  107. Писмо Синода, Син. бр. 4015 од 12. новембра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 115.
  108. Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 486/1 од 5. децембра 1968, Синоду – АЈ, 144, 115.
  109. Писмо македонске Комисије за верска питања, Пов. бр. 04-277/1 од 17. децембра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 112.
  110. Писмо Синода, Син. бр. 555/зап. 50 од 11. фебруара 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 121.
  111. Телеграм Вјекослава Цврље из Ватикана, бр. 32 од 6. марта 1969, Државном секретаријату за иностране послове и македонској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  112. Писмо македонске Комисије за верска питања, 206-Бр. 04-85/1 од 21. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  113. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 152 од 7. маја 1969, републичким Комисијама за верска питања – АЈ, 144, 118.
  114. “Закључци са сједнице Савезне комисије за верска питања, одржане 19. јуна 1969. године у Београду” – АЈ, 144, 123.
  115. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 226/1 од 1. јула 1969, републичким Комисијама за верска питања и Државном секретаријату за иностране послове. У прилогу је била “Информација о односима Српске православне цркве и Македонске православне цркве” – АЈ, 144, 119.
  116. Писмо србијанске Комисије за верска питања, 09 Пов. бр. 35 од 27. фебруара 1970, Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за верска питања. У прилогу је “Забелешка о посети председника Комисије РИВ-а за верска питања Витомира Петковића патријарху Герману 23. II. 1970. год. у Патријаршији” – АЈ, 144, 110.
  117. Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 330 од 8. октобра 1969, Кабинету председника Савезног извршног већа – АЈ, 144, 122.
  118. Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 98 од 25. марта 1970, Кабинету председника Савезног извршног већа – АЈ, 144, 122.
  119. АСин, Записници, Син. бр. 2119 од 28. маја 1970. Видети и: П. Пузовић, Раскол.., стр. 98.
  120. Писмо македонске Комисије за верска питања, Пов. бр. 181 од 10. новембра 1970, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 130.
  121. Писмо србијанске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 39 од 25. септембра 1970, Милу Јовићевићу. У прилогу је “Информација у вези са наговештајима о признању аутокефалности Македонске православне цркве од стране Румунске православне цркве” – АЈ, 144, 131.
  122. “Забелешка о разговору председника Савезне комисије за верска питања Мила Јовићевића са амбасадором НР Румуније у Београду, Василију Сандром, обављеном дана 28.IX 1970. године у Савезној комисији за верска питања” – АЈ, 144, 127.
  123. Писмо Савезне комисије за верска питања, Бр. 5/2 од 11. јануара 1971, србијанској Комисији за верска питања. У прилогу је “Забелешка о разговору председника Савезне комисије за верска питања Мила Јовићевића са амбасадором НР Румуније у Београду Сандру Васили-ом, од 8. I 1971. године” – АЈ, 144, 132.
  124. Писмо србијанске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 53 од 10. новембра 1970, Милу Јовићевићу. У прилогу је “Белешка о разговору председника Комисије РИВ-а за верска питања Витомира Петковића са патријархом Германом 6. XI 1970 г. у Патријаршији”. – АЈ, 144, 130.
  125. Писмо србијанске Комисије за верска питања Савезној комисији за верска питања, 08 Пов. бр. 134 од 18. октобра 1971, Савезној комисији за верска питања. У прилогу је била “Белешка о разговору председника Републичке скупштине СР Србије друга Драже Марковића са патријархом Германом”. – АС, 21, 137.
  126. АСин, Записници, АСБр. 13/зап. 59 од 30. маја 1977. Видети и П. Пузовић, Раскол.., стр. 98-99.
  127. П. Пузовић, Раскол.., стр. 99-100.
  128. Писмо Комисије за односе са верским заједницама Извршног већа Скупштине СР Србије, Строго пов. 07 Број 266 од 25. априла 1979. У прилогу је била “Белешка о разговору председника Председништва СР Србије друга Добривоја Видића и председника Скупштине СР Србије друга Душана Чкребића са патријархом Германом у Председништву СР Србије 9. априла 1979. године. – АС, 21, 157.
  129. П. Пузовић, Раскол.., стр. 100.
  130. П. Пузовић, Раскол.., стр. 100.
  131. АСин, Записници, Син. бр. 993/зап. 180 од 12. априла 1983. Писмо је објављену о: Глас канадских Срба, Торонто/Канада, 25. јануар 1990.
  132. АСин. Записници, Син. бр. 1605/зап. 709 од 12. јуна 1989. Видети и: П. Пузовић, Раскол.., стр. 101-102.

Comments are closed.