NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Naša istorija
– Vidovdanske misli –
Glasnik pravoslavne crkve, br. 12, 1913.
Jedinstvena je naša istorija! To nije jedan niz strašnih i smešnih anegdota, kao istorije ponekih plemena; naša narodna istorija je jedna duboka d r a m a. Nekoliki periodi te istorije upliću se jedan u drugi naročitim duhom prožeti, jednom rukovodnom idejom osvetljeni. Nekoliko celina organski utkanih opet u jednu celinu!
Uzmimo samo tri perioda, najmarkantnija: doba Nemanjića, robovanje i oslobođenje. Svaki prethodni period nosi u sebi uzrok i hranu sledećem periodu. U doba Nemanjića stvarala se jedna kultura, delom originalna, delom akceptirana. Ono što se stvaralo, stvaralo se kao tadašnja savremena potreba, i ako su mnoge od tih tvorevina mnogo docnije daleko veći značaj imale. Tako, mnogobrojne zadužbine careva Nemanjića i poslednjih despota srpskih, podignute radi molitve i blagodarnosti Bogu, služile su u vreme ropstva faktički isključivo spasavanju nacije srpske. Simboličko predstavljanje crkve kao lađe spasenja nigde se tako jasno ne opravdava kao u našoj istoriji. Usred opšteg osmanlijskog potopa spasavao se narod srpski u ovim jedinim lađama spasenja, koje su mu od njegovih careva preostale. Sve ono što se nije moglo ili nije htelo spasavati pod okriljem Nemanjića, tonulo je u osmanlijsko more.
Dok je u prvom periodu načelo borba za slavu, dotle u drugom periodu rukovodno načelo borba za opstanak, a u trećem borba za slobodu.
U periodu borbe za opstanak duh našeg naroda nije bio neproduktivan i pasivan. U vreme ropstva naš narod je stvorio jednu tako veliku tvorevinu, koja se u veličini može takmičiti sa crkvenom arhitekturom Nemanjića doba. To je srpska narodna poezija. Ni jedan narod u svetu nije dao ništa slično pod sličnim okolnostima. To je rečeno više puta, i – rečena je istina. Crkva Gračanica i pesma o Strahiniću Banu! Teško je presuditi šta je lepše od ovoga dvoga. Roblje je pohodilo carske zadužbine, celivalo prag, po kome su carske noge gazile, plakalo i jadalo se pred carskim likovima, koji su se blistali lepotom i raskoši među freskama anđela i svetitelja. U Studenici je narod klečao pred likovima Nemanje i Save; u Kraljevoj crkvi pred likom kralja Milutina; u Ravanici pred knezom Lazarom; u Manasiji pred Stevanom Visokim; u Ljubostinji pred caricom Milicom. U ostalim mnogobrojnim zadužbinama pred ostalim mnogobrojnim Nemanjićima. To je bilo vreme iskrenog kajanja i teškog stradanja: Nema kajanja bez stradanja, niti stradanja bez kajanja. Narod je živeo najviše prošlošću, a najmanje sadašnjošću. Uspomene prošlosti kombinovane su na sve moguće načine kako bi se dobila što svetlija perspektiva budućnosti. Prošlost nije bila iščezla u nedogled i nedohvat. Ona je živela u duši narodnoj, i duša je narodna živela njome. Staro tkivo utkivalo se u novo.
Treći period čini borba za slobodu. I mi smo još u ovom periodu. Ovaj čin naše velike nacionalne drame jeste jedna realna epopeja, koja je svojom veličinom nadmašila našu trubadursku epopeju mašte iz perioda robovanja. Karađorđe i Miloš, Veljko i Sinđelić, i cela plejada ilijadskih heroja od ustanka do danas čekaju na svoga pesnika i istorika. To su tako veliki portreti da se treba izmaći još mnogo dalje od njih, da bi se oni mogli videti u pravoj veličini i boji. Uz to treba dodati još i velikane iz ratova 1912-1913 godine. Borba za slobodu još se vodi, period ovaj još nije završen. A jedan period istorije tek onda stekne dostojnoga i pesnika i istorika, kad se završi. Aleksandar Veliki rekao je na grobu Ahilovom: „o srećni čoveče, ti si imao jednoga Homera da opeva tvoju slavu!“ Pa je i Aleksandar stekao svoje Homere. Junaci naši iz borbe za slobodu mogli bi pozavideti Milošu i Marku i Strahinjiću i Jugovićima na opevanoj slavi kad ne bi verovali, da će se i za njihova dela naći dostojan pesnik i ocenitelj. – I ovaj treći period, kao celina za sebe, utkan je tesno u period prethodni. Period robovanja dao je povoda i impulsa periodu oslobođenja. Period oslobođenja pak dejstvovao je još iz daleke budućnosti, pre svoga dolaska, onako isto blagotvorno kao što nada uvek dejstvuje. Sadašnji period bio je nada periodu prethodnome.
I tako imamo tri akta:
1. Uzrast i pad,
2. Iskupljenje i
3. Vaskrsenje.
Malo koja nacionalna istorija ima tako jasne periode, tako određene boje i takvo jedinstvo, tehničko i idejno, kako celine tako i delova, kao što to sve ima – naša istorija. Jedna istinska i velika drama. Jedna sakralna drama. Drama greha, stradanja i vaskrsenja. Pribirači fakata to ne vide, no teolog to može daleko jasnije da vidi.
Sakralni karakter nosi cela istorija čovečanstva. Jer i cela istorija čovečanstva stoji u okviru te dramske trilogije: greha, stradanja i vaskrsenja. Čovek pada, čovek strada, čovek vaskrsava. Čovečanstvo je palo, čovečanstvo strada, čovečanstvo će vaskrsnuti. Ni jedna profana filosofija istorije ne vredi ništa. Homer i Sofokle razumevali su bolje istoriju sveta nego tri četvrtine modernih mislilaca, koji su o istoriji filosofirali. A proroci i mudraci istočnjački razumevali su istoriju opet bolje od Homera i Sofokla. Tajanstvena suština istorije jeste sakralna. To je stara filosofija istorije. Kad bi neki istorik i sva fakta u svetskoj istoriji poznavao, ne bi opet ništa razumeo, kad ceo taj balast fakata ne bi doveo u vezu sa idejom Boga ili morala.
Jedan čovek iz Like otišao je sad za vreme rata na Kosovo polje, da „poljubi sveto Kosovo“ i da donese odatle kući s v e t e kosovske zemlje. „Umoljen sam, veli, i od strane svih mojih suseda i poznanika, da i njima donese bar po jedan grumen svete kosovske zemlje“.
U narodnoj svesti Kosovo je sveto zemljište. Cinizam Ilariona Ruvarca ne bi tu ništa mogao izmeniti. Kosovo je sveto. A Kosovo je vrhunac zapleta dramske radnje u našoj istoriji. Kosovo= jedna reč, – cela drama.
Ovogodišnji Vidovdan prvi je radostan Vidovdan posle kosovske bitke. Do juče je Kosovo bilo jedna crna tragedija, danas je ono jedna svetla drama. Crni flor, koji je pokrivao kosovsko polje, Kumanovo je svuklo i pocepalo. Pet stotina dvadeset i tri Vidovdana dočekivalo je kosovsko polje pod tim crnim florom. U drami kneza Ive Vojinovića „Lazarevo Vaskrsenje“ ima jedna scena gde vile kosovske igraju žalosno kolo i govore: „Gospode, prepunjena je čaša gorčine“! Ove godine, na pet stotina dvadeset četvrti Vidovdan, moći će Kosovske vile, prvi put posle velike katastrofe, da zaigraju radosno kolo. Čaša gorčine ispijena je do dna. Možda će sudbina pružiti ovome narodu novu čašu gorčine. Neka bude, – najveća i najgorčija je ispijena.
Stradanje je centralni fakt naše istorije. To i čini jednu istoriju osveštanom, jednu dramu sakralnom. Svaki život bez stradanja je plitak. Period nacionalnog ropstva udubio je našu istoriju i dao joj dramsku veličinu. Ni jedan narod od modernih naroda nije skuplje platio svoje mesto na ovoj božjoj planeti. Koji narod ima više neprijatelja od srpskog? Koji je se narod više revoltirao protiv nepravde od srpskog? Uzmite koji hoćete grumen zemlje srpske u ruke. U njemu je cela narodna drama; u njemu je greh, i suza, i krv, i hajdučki škrgut zuba. Hoćete li da sravnite srpsku istoriju sa nekom drugom narodnom istorijom, onda morate ostaviti moderno vreme i moderne narode, i potražiti nešto slično u dalekoj antici. Nacionalni tragizam staroga Istoka, – Egipta i Izrailja naročito – mogao bi još najviše sličnosti imati sa našom nacionalnom dramom. Srbi su u istini orijentalski stradali. Naša istorija je u tom pogledu najviše – gotovo jedina – klasična u Evropi. Istorija ostalih evropskih naroda ne zna taj orijentalski tragizam. Našu istoriju čini bleđom od egipatske i izrailjske jedino odsustvo separatne, narodne vere. Vera Egipćana bila je samo vera Egipćana, a vera Izrailjaca samo vera Izrailjaca. A narod, koji je sem ostalih tvorevina, stvorio i svoju naročito nacionalnu veru, moglo bi se reći – dao joj drastičniju boju. Tim se najviše razlikuju veliki narodi Istoka od nas.
Mi možemo biti zadovoljni našom istorijom. Ona je velika, – veća od nas. Jer nju je još neko stvarao sem nas. Stvarao ju je kroz nas Onaj, koji iz Jednog istog blata može da stvori i „sud časti“ i „sud sramote“. Mi možemo biti zadovoljni, što je Bog od nas učinio sud časti.
Cela opšta istorija je jedno veliko umetničko delo. U umetnosti drama zauzima prvo mesto. Mi možemo biti ponositi, što naša narodna istorija nije neki vodvilj ili novela, no drama, duboka po sadržini, klasična po jasnoći i lepoti forme.
Ništa nas u sadašnjosti ne može učiniti optimistima u tolikoj meri kao razmišljanje o našoj istoriji. Ko ima oči da vidi velike poteze i puteve naše prošlosti, taj ne može u sadašnjosti imati ni trunke nacionalnog pesimizma. Doba Nemanjića trajalo je tri stoleća, doba robovanja četiri (minimum, za Šumadiju), doba oslobođenja broji do sada samo jedno stoleće. Ovo doba tek je počelo. Jedno abruptno prekidanje ovoga doba i ponavljanje prošlosti isključeno je. Mi se nalazimo u jednome Crescendo, koje mora još dugo trajati. Dugi period našeg stradanja širok je osnov, na kome se zida n a š period slobode i kulture. Kad bi se na jednom titanskom temelju podigla jedna pigmejska građevina, bilo bi nerazumno i ružno. Ko ne veruje u razumnost i lepotu istorije, taj ne veruje ni u razumnost i lepotu prirode. A ko u to ne veruje, za toga su ovo što mi pišemo – hijeroglifi. Gizo, u svojoj Istoriji evropske civilizacije, ovako rezonuje: „Hod Proviđenja (u istoriji) nije stešnjen u uske granice. Proviđenje ne žuri da još danas povuče posledicu uzroka, koju je juče postavilo; Ono će je povući u vekovima, kad zgodan čas dođe; laganost ne čini Njegovu logiku manje sigurnom. Proviđenje ima do volje vremena; Ono se širi po njemu kao Homerovi bogovi po prostoru; Ono učini jedan korak, dok vekovi prohuje“.
Maloverni se samo plaše, da će prvi vetar oboriti zidove naše narodne kuće, koja je tek u zidanju. Bilo je vetrova i bura strašnih, biće ih još mnogo i mnogo. Što lepši mermerni stub to više udara čekića mora izdržati.
Za svoju slavnu naciju mogao je opet Gizo ovako reći: „mi možemo sebi reći, bez preterane gordosti, kao Stenelus u Homera: mi hvalimo Boga što vredimo daleko više od svojih predaka“.
Nije nužno da savremena srpska generacija tako kaže za sebe. A nužno je, veoma je nužno, da svi kažemo, svi mi – ciglje savremene srpske generacije: – „mi verujemo u sebe i u Božje rukovodstvo više nego naši preci“. Nama to ne bi bilo teško. Kako da je teško verovati u svetlost nama, koji smo na svetlosti, a nije to bilo teško verovati našim precima, koji su bili u tami?
Optimizam je bio jedina filosofija svih onih srpskih generacija, koje su ispijale vidovdansku čašu gorčine od Kosova do Ustanka. Golo i krvavo roblje, koje je o vidovdanima noću, krijući, davalo parastose u Gračanici Lazaru i srpskoj slavi, smejalo se kroz suze, i kroz mrak gledalo zoru. A mi? Gde nam je najbolje nasleđe, koje nasledismo od predaka svojih, – gde nam je naš nacionalni optimizam? Kakvom filosofijom mi živimo? Nema druge filosofije, kojom se da živeti, van optimističke filosofije naših starih.
„Ima i kod nas optimizma!“ Velite. Da, ima ga. Samo je on plitak, kao bistra barica, koju svaki stršljen može zamutiti. A treba da je dubok i bistar i svetao kao bunar kosovski u koji je pala sveta glava Kneževa. Ima ga, nije da ga nema, – samo je razrok. Jednim okom gleda levu ivicu puta, iza koje je ambis, drugim okom gleda desnu ivicu puta, iza koje je opet ambis.
Našem obolelom nacionalnom optimizmu nedostaje još jedno, treće oko, između ona dva razroka, koje bi moglo videti široki drum po sredini, kojim Proviđenje s pouzdanošću i odlučnošću vodi našu istoriju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *