НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » Косово и Видовдан

Косово и Видовдан

 

Косово и Видовдан
 

 
Беседа у Панчеву
О прослави десетогодишњице ослобођења Баната –
Братство, год. ИВ, Сарајево, 1928.
Како је красан овај дан, обасјан сунцем са висине и благодарношћу људском према Богу.
Шта је благодарност? Благодарност је одговор на милост. Где има милости има и благодарности. Према милости осетљиве су и животиње, чак и зверови дивљи. И они имају овај дивни осећај благодарности према добротворима својим. Код човека овај благородни осећај може да постане начело Божанске конструктивности. Тешко да у човеку има ишта конструктивније од овога чудног осећаја благодарности. Благодарност не руши но зида. Милост и благодарност узајамно се изазивају, подржавају и појачавају. Изостане ли пак благодарност, милост се хлади и ишчезава. А када милост и благодарност ишчезну из једнога друштва, тада слобода престаје бити слободом и постаје бременом и другом врстом ропства. Ако ви назовете некоме – добро јутро, а он вам не одговори, ви га више не поздрављате. Ако се просјак покаже – неблагородан, ви му више не удељујете милостињу. Тако је међу нама људима. Ми се брзо и лако налазимо увређени. А ништа тако не вређа људе као неблагодарност. О колико је Бог милостивији од људи? Њега људи вређају својом неблагодарношћу више него икога, но Он ипак Својим сунцем обасјава зле и добре, и даје дажд праведним и неправедним. Добрим и праведним Он дарује беспрекидно милост Своју – зато што су добри и праведни, а злим и неправедним Он дарује милост Своју за извесно време, да би их кроз милост учинио – добрим и праведним. Ако зли и неправедни остану окамењени у свом злу и неправди, тада Бог престаје да им назива добро јутро, престаје да им удељује милостињу, и баца их у таму робовања, или болести, или сиромаштине и сваке беде, опет не да их коначно убије и упропасти, него да их тим другим начином приведе – добру и праведности. А добро и праведност, браћо, у првом реду састоји се у милости према људима и у благодарности према Богу.
На сваком благодарењу у цркви Православној чита се једно исто Јеванђеље. То је Јеванђеље о исцељењу десет прокажених људи. Има ли шта ужасније од проказе, од губе? Кад ране покрију цело људско тело и кад гњило месо почне отпадати! Кад се цео човек изнутра и споља претвори у г н ој, и постане суседима и рођацима својим одвратнији од црви у орању! Десет таквих врећа гноја запиштале су једнога дана промуклим гласовима ка Господу Исусу: „Исусе, наставниче, помилуј нас!“ И милостиви Господ не згади се на њих, но помилова их, и они одоше исцељени. Тада се само један од њих десет сети, да треба благодарити своме добротвору, па се врати, паде ничице пред ноге Исусове и захвали Му на милости. И тај један не беше од правоверних Израиљаца него од – самарјанских незнабожаца. А Господ га упита: „Не исцелише ли се десеторица?“ Где су дакле деветорица? Ово питање више је прекор него питање. О црне неблагодарности! Примивши милост деветорица заборавише благодарности одоше кући, здрави телом али -прокажени духом. Болести телесне симболи су духовни недуга. Проказа је симбол неблагодарности.
Погледајте у светлости овога јеванђелског догађаја по данашњој хришћанској Европи. Тек један од десет ако долази на заједничку свенародну молитву у цркву. Тек један од десет да се сећа Домаћина света, са чије се трпезе храни. Тек један од десет ако је истински благодаран родитељима својим, добротворима, народу, држави. И кад би Спаситељ сада сишао у Европу, тек по један од сваке десеторице ако би пришли и благодарили Му. А Он би тихо и смерно упитао: Нису ли и остали примили дарове од Мене? Где су они? – Код куће су, Господе благи, набрекли од телесног здравља, но прокажени душом! Од те страшне проказе неблагодарности према Богу у Европи ничу као чиреви – ратови и револуције, партијске борбе и злочини; због ње Бог попушта на људе земљотресе и поплаве, суше и поморе. И ако неке од ових беда сналазе нашу домовину, немојте се чудити Богу, који их попушта на људе, него се чудите неблагодарности људској према Богу. Толико је милости излио Бог на Српски народ, да ја мислим, ако се и Срби покажу неблагодарни према Богу, онда заиста црња се неблагодарност не да замислити у свету нити ичим сравнити осим с неблагодарношћу старих Јевреја, описано у Библији.
Говорећи ово ја не мислим да вашу данашњу радост мутим тугом, него хоћу да јој дам што озбиљнији и дубљи карактер. Хоћу да на мрачном пољу општег духовног стања у свету што јаче истакнем светлу слику овог вашег светлог торжества, ове дивне благодарности Богу. Приносећи благодарност Богу, ви се показујете достојни потомци најбољих људи из српског рода, који су својим изоштреним духом знали шта од Бога долази и шта они Богу дугују, и који су опевање сваког догађаја из историје своје почињали са речима:
Мили Боже на свему ти хвала!
На свему! И на благодети и на мукама, и на миловању и на карању, и на здрављу и на болести, и на слободи као и на робовању. Ако је икада Српски народ на своме језику дао израза једном битном и великом делу вере Христове, он га је дао овим речима:
Мили Боже на свему ти хвала!
Тим речима Србин признаје, да од свега што бива, ништа не бива – без Бога. Ако је ослобођење, од Бога је, због људских молитава и суза; ако ли робовање и страдање, од Бога је, због људских греха и безакоња. И у једном и у другом случају треба Богу благодаран бити, јер и у једном и у другом случају, Промислитељ води људе истом циљу: очишћењу душа од зла и вечном спасењу. То су увек добро разумевали први и последњи у Српском народу, но средњи нису то увек разумевали. То јест цареви и народ то су разумевали, а великаши нису. Зато народ Српски, кад је изгубио слободу, није проклињао Турке, него оне средње. Некад народ Српски није проклео Турке, али је проклео своје великаше:
Великаши, проклете им душе!
На ове средње, дакле, пало је народно проклетство, на њих пало – на њима и остало. Јер они су отимали на две стране, од цара и од народа. Они су тумачили цара – народу, и народ – цару, и лагали су на обе стране, док најзад нису својим лажима обесветили слободу и припремили пут робовању. Њихово схватање живота постало је било различито од схватања народног. Док је народ схватао, да људи живе у овом свету од милости Божје и да људи дугују непрестану благодарност Богу, дотле су великаши схватили живот људски као отмицу, због чега су наравно презрели и одбацили дужну благодарност Богу. Овај свет за њих није био домаћинство Божије но плен насилника. Одбацивши милост и благодарност они су створили хаотичну ругобу најпре у душама својим а потом у Држави Српској, и довели су ову најзад до пропасти. Царство је пало, они су се разбегли по Италији и Румунији, а народ, окован у ланце ропства, остао је да кроз сузе пева:
Мили Боже на свему ти хвала!
Немојте ми рећи: то је стара прича. То је прича, која се не може никада довољно поновити. Ако је ова прича стара по годинама, она је увек нова по значењу своме. Она скрива вечну истину о правди Божјој. У њој се налази јасан доказ, како царства постоје и падају, како слобода ваша, стара само десет година, јесте као младенац, који је тек настао на свет. Ви морате, дакле, знати све опасности, које прете слободи вашој младој. Слобода има своју хигијену и своју медицину. Да би слобода била здрава, мора се држати у Божанској чистоти и правди, мора се одевати у Божанску милост и светлост, и мора се хранити – самим Богом. Ако се слобода тако не негује, она постаје болесна. А болесну слободу тешко је лечити, готово исто тако тешко као задобити је у ропству. Зашто? Просто зато што се болесна слобода мора лечити на сваком грађанину Државе, на сваком члану народа, а то је дуг и трудан посао. Оболела слобода није неизлечива, но ако се не лечи и не излечи благовремено, онда медицину замењује – хирургија. Онда долазе тирански завојевачи, који врше немилосрдно секцирање, огњем и мачем, над народом недостојним слободе. И то бива по пуштању увређене милости Божје, коју људи и народи нису хтели платити дужну благодарност.
Прича се за једног честитог Спартанца, кад је посетио Атину и видео како су Атињани покварени и како се хвале својим слободама, да је узвикнуо: „Заиста две ме ствари задивљују у Атини – како Атињани јуначки говоре о слободи и како плашљиво робују својим прохтевима!“ Немојте ни ви мислити, да су слободни они људи, који лажу, краду, убијају, отимају, скрнаве свој и туђ живот, гурају се у прве редове, лакоме се на туђе имање, одају се пијанству и коцкарству, презиру своје родитеље и мрзе суседе своје, и чине остала недела, којима се гази основни закон Божији. Они могу живети у слободној држави, али нису слободни људи но робови најниже врсте, робови по личном свом избору, а не по природној сили. Наша слободна држава плаћена препуним пехаром бола свенародног, не може имати горих непријатеља у беломе свету од оваквих својих грађана, жалосних робова. Једноме храсту могу ветрови гране изломити, он ће се поправити; могу му чобани кору скинути, он ће оздравити, може га чак и секира посећи, он ће пустити нове изданке из здрава корена. Али ако га црви изнутра разједу и умртве, он више нити се опоравља нити васкрсава. Тако је и с народом и слободом његовом. Никада и никакав спољашни непријатељ није страшан једноме народу, који живи у чистој и здравој и светој слободи. То нам потврђује и многовековна историја слободне Црне Горе. Искуство пак на другим странама показује нам, да су велики богати и културни народи губили своју упрљану и прокажену слободу пред налетом малих али здравих народа. Ту је култура споредног значаја. ту је карактер људи од првокласног значаја. И културни и некултурни кад год су били прокажени грехом и безакоњем падали су, подједнако лако под јармом завојевача.
Има и међу нама људи, који погрешно мисле, да је слобода ради културе. Слобода је ради врлине, ради карактера, а не ради културе. Милост је већа од сваке културе, благодарност Богу лепша је од најлепше културе. Ако слобода даје људе слабије карактером него ропство, онда је слобода прокажена, и мора пасти. Ако су ваши преци у ропству били постојанији, уздржљивији, Богу оданији, у вери силнији, на делу човечнији, онда је самим тим робовање оправдано, а слобода осуђена. Ако сте Словени, то јест словенски људи, ви се морате научити из прошлости своје, по којој је јасно исписана Библија Божијег миловања и Божијег карања, миловања слободом и карања робовањем. Треба тај наук што пре примити док не буде доцкан. Ви сте читали, како је Банат некада дрхтао од Хунских хорди, којима је Атила „бич Божији“ бичевао хришћанске народе Европе. То је било заслужено и право. То је било карање Божије над ондашњим народима, који су недостојно држали и грехом прљали најлепши дар Божији – слободу. Тим народима није оскудевало поштење. Ко има очи да види, може да види, да овај мали континент Европски стоји сада пред новим и страхотним карањем Божијим пред једним новим бичевањем, које се на наше очи спрема из царства жутих људи. Ови већ неколико година оштре мачеве на својим сопственим телима, да кад се чаша Божјег гњева преврши – дигну их против прокажене слободе европских народа. Нека ово виде и нека задрхте, они који слободу недостојно држе, без милости и благодарности. Но нека се не боје они, који овај велики дар Божији достојно и разумно употребљују на славу Божију и на своје душевно спасење. Праведнике ће Бог сачувати пред овим новим азијским потопом, као што је некада сачувао праведнога Ноја при потопу свеопштем и Лота при пропасти Содоме и покајану Ниниву, обречену на пропаст.
Но и у самој својој српској историји наћи ћете ви, и синови ваши, довољно поуке, исписане прстом Божијим кроз велике догађаје, миле и страшне. Као што дан следи ноћи, тако у Српској историји следила је слобода ропству, и Божје миловање Божјим карањем. Без садржаја је име Србин за онога, ко не држи у свести својој историју свога народа. Али није довољно имати само знање српске историје без разумевања њене живе и јасне науке. А ово разумевање добија се онда, када Србин мислено путује по прошлости свога народа при светлости великих свећа, упаљених пламеном Христовим по целој тој Српској прошлости. То је светлост Светога Саве – свећа христољубља и родољубља; светлост Лазарева, свећа самопожртвовања; светлост честитих мученика у ропству – свећа стрпљења и тихе преданости вољи Божијој; светлост Карађорђевих устаника – свећа простонародног витештва и прегнућа; светлост Часног Крста и Крсног Имена – свеће које се никада нису гасиле ни хладиле; светлост народног поштења, стида и доброте – свећа личних карактера, без броја и хесапа; светлост царских и народних задужбина, крстатих-барјака, гусларских песама – свеће, што осветљавају правду Божију и крепе срца народна надом у Бога. Без свега овога име Србин – било би празно, а са свим овим српско национално име добија библијски садржај и религиозни ореол. За ове свеће зна народ Српски. Осветљен и загрејан тим красним лучама Српски народ је и могао принети једну без мало самоубилачку жртву у последњим напорима својим пре десетину година, да измоли од Бога и извојује од људи ову слободу, коју ви данас радосним венцима украшавате и уједињеним слављем прослављате.
Но занети бујицом ваше слободарске радости немојте заборавити, да потпуна слобода није у рату и ратом добијена. Добијена је само спољашна слобода, слобода од спољашних непријатеља, од туђинских завојевача. Остаје још да се задобије слобода унутрашња, морална. Јер сама спољашња слобода има и своје опасности не мање од опасности у ропству. Ако је у ропству народно дрво било угрожено од секире туђинске, у слободи је оно угрожено од црви порока и неморала. Ако је у ропству непријатељ ломио карактере насиљем, у слободи пороци ломе карактере миловањем. Зато је потребно још једно ослобођење, унутарње – морално, ослобођење од тираније ропских навика, ослобођење од страсти и греха, од мржње, од злобе, од лености, од себичности, од гордости, од немилости и неблагодарности. Једном речју, треба задобити Христову слободу, за коју апостол пише: „Стојте у слободи, којом вас Христос ослободи“. Само и једино од светлости и Крста Христовога слобода постаје златна. Отуда је у свести народној златна слобода нераздвојна од Крста Часнога. Каквим се оружјем и каквом борбом задобија ова драгоцена унутрашња слобода, томе вас је учила и учи вера ваша – православна. И ви, нарочити ви с ове стране великог Дунава, који сте се у времену недавног робовања неисказано много користили вером православном, треба да знате користити се њоме и сада као слободни људи у слободној земљи својој. Онда вам је вера пружала наду и утеху, крепост и истрајност, здруживала вас и братила вас, а сада треба да вас опомиње, на дуг благодарности према Богу, да вас упућује поштеном раду и чистом владању, да вас изобличава за грехе, који доводе слободу у опасност, да вас лечи страхом Божијим, да вас кара и позива на покајање: речју, да од вас ствара слободне људе по мислима и осећањима. Тако ће само наша спољашња слобода, добивши потпору од унутрашње моралне слободе сваког појединца, моћи бити зајамчена и очувана на дуго и дуго време. Тако ће се ублажити јад мајки за погинулим синовима, олакшати бол сирочади, разведрити туга многобројних инвалида и осмислити ратничка гробља, која су шира од Државе наше.
Буде ли друкчије, ратни мученици рећи ће нам прекорно при састанку у другом свету: О недостојни, ми пре времена одосмо у смрт за слободу, коју ви животом вашим упрљасте!
Да не буде тако.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *