Косово и Видовдан

 

Косово и Видовдан
 

 
Видовданска беседа 1951. године
Србобран, 1951. године
Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан – светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него висина
Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: „Јаох мени, погибох“. Језекиљ и Данило: „… и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу“. А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:“И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав“.
Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што је велико и главно.
Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање великих видика, небеских и историјских. По речима песника:
„Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом“
Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.
А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.
Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година, видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и 200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.
Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима „У Бога нема мртвијех него су сви живи“. Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају. Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле. Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени. Они не пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче стотине губилишта, хиљаде тамница и – милиони лобања у Ћеле Кули
Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири – милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т. ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.
У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију, излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама, Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.
Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.

Кључне речи:

Коментарисање није више омогућено.