NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Vidovdanska beseda u crkvi Svetog Vaznesenja u Londonu 1952. godine
„Reče Gospod: Blago onima koji plaču, jer će se utešiti…
Teško vama koji se smejete sad, jer ćete zaplakati.“
(Mat. 5, 5; Lk. 6, 25).
Evo dana opevana, evo dana oslikana, evo dana oplakana, evo nam opet Srpskog Vidovdana.
Čudo kako jedan jedini dan može da promeni istoriju i sudbu jednog naroda, pa čak i jednog kontinenta. Dan Konstantinove pobede nad Maksencijem doneo je slobodu Hristovoj crkvi posle 300 – godišnjeg gonjenja i mučenja. Dan bitke kod Poatjea pod Karlom Martelom spasao je Zapadnu Evropu od „potopa arijevskog mora“. Jedan dan na Vaterlou zapečatio je sudbu Napoleonovu i promenio tok evropske istorije. Dan iznenadne smrti cara Dušana otvorio je kapiju islamskoj poplavi hrišćanskog Balkana. Vidovdan je pak bio poslednji junački otpor toj poplavi ali i slom poslednje brane protiv nje.
Otuda je Vidovdan dan tuge, ali i slave, dan tužne slave. Dugotrajan smeh smenjen je dugotrajnim plačem. I obistinila se reč Hristova: „Teško vama koji se smejete sad jer ćete zaplakati“. Otimanje velikaša o vlast nad svojim sopstvenim narodom smenjeno je isčeznućem velikaša i robovanjem naroda pod tuđinskom vlašću. Tako je to bilo i dugo je trajalo. Dugo.
Pod dugim robovanjem narod je počeo čitati Vidovdan ne samo kao jedan datum nego kao i zadatak od Boga mu zadati. Održati veru i ponovo se udostojiti slobode, tako je narod razumeo taj Vidovdanski zadatak. Održati pravu veru pod iskušenjima i na mukama i udostojiti se zlatne slobode kroz pokajanje i očišćenje – ovaj zadatak, koga neki nazivaju zavet, naroduje bivao sve jasniji od kolena do kolena i iz stoleća u stoleće, dok se nije navršilo vreme. Da, dok se nisu nabrojale godine srpskog robovanja, taman onoliko koliko i godine robovanja naroda izrailjskog pod misirskim faraonima. A kada „zeman dođe valja vojevati“, Srpski narod je bio apostolski osnažen verom i udostojen slobode. Tada je mogao i narod dići ustanak.
To je bio ustanak jednog čisto seljačkog naroda, bez velikaša i feudalista, bez naučnika i školovanih političara – jedan izuzetan fenomen u istoriji Evrope. To je bio ustanak naroda zaboravljenog od sveta, osveštanog molitvom, očišćenog suzama i duhovno uzraslog do prestola Božjeg, tako da je mogao videti otvorena nebesa i čitati „nebeske prilike“.
Ono što je svilena dolama na Kosovu izgubila, seljačka je gunjača u ustanku zadobila. Lazar je proklinjao ko ne dođe „u boj na Kosovo“. Morao je proklinjati zbog razdora i rastrojstva velikaša. Karađorđe nije imao potrebe da proklinje, jer je sav narod bio složan i jednodušan, i na njegov poziv ustala je sva „kuka i motika“ i digla se „raja ko iz zemlje trava“. Ali i oni u dolami kao i ovi u gunjači jednaki su bili po junaštvu i požrtvovanju;
nikada sličniji potomci precima, i to u vremenskom razmaku od pola hiljade godina.
Naša narodna crkva učinila je pravdu i Kosovskim i ustaničkim junacima spojivši njihov spomen praznovanja u jedan dan – Vidovdan. I država srpska (dok je bila srpska), praznovala je svečano taj dan zajedno sa crkvom. Ali u Jugoslaviji sa prezrenjem srpskoga imena, prezren je bio i Vidovdan.
Muklo i nečujno skinut je sa nacionalnog kalendara samo da bi se ugodilo manjini i tobož održala država. I tako, i Vidovdan i Savindan, prešli su u isključivo dostojanje crkve. No time su naši državograditelji uvredili srpsku većinu u oba sveta, a nisu ugodili manjini niti državu održali. Kumiru zemaljskog carstva prineli su carstvo nebesko, a nekakvom „danu primirja“ i „danu ujedinjenja“ veliki Vidovdan. Smejali su se svetinjama srpske istorije, u ovom kao i u mnogome drugome, kao „zastarelim i preživelim“. Zato sada plačemo, i krivi i pravi i oni u Otadžbini i oni u raseljenju.
Plaču deca za očevima svojim, majke za sinovima, žene za muževima. Više od deset godina rastavljeni oni venu od čežnje za sastankom kada će se teško moći prepoznati. Plaču srpski ratnici u Britaniji, sada rabotajući u rudokopima i ugljenokopima za nasušni hleb, od koga odvajaju i šalju svojima u Otadžbinu, da i jedni i drugi ne budu siti. Plaču Aleksandrovi junaci u Australiji, istrebljujući krokodile po rekama i zmije po pustarama, dok njihova nejač kulučeći idolu državnom nema ni snage ni vremena na pretek da saseče korov oko svoje kuće. Plaču srpski oficiri i domaćini u Nemačkoj gde služe kao policija da bi se održala ona država, koja je prva pogazila i porobila njihovu zemlju.
Plaču i Srbi starosedeoci u Americi i Kanadi koji su s teškim trudom zarađivali i slali na podizanje svojih domova, škola i crkava u Starom Kraju; plaču kada čuju da je sve to razrušeno i ognjem sažeženo zajedno sa njihovom čeljadi. Plaču učitelji i profesori, generali i ministri naši služeći kao kelneri po kafanama i ribajući noću patose u velikim zgradama slobodnih zemalja. Plače ona inteligentna sirotinja naša u Južnoj Africi što mora da se trudi da skući tuđu kuću, dok se njihova ruši do temelja. Plaču Srbi i Srpkinje po državama Južne Amerike, pod nenaviknutim podnebljem, gde daleko od slavnih zadužbina svojih careva i kraljeva traže gdegod pravoslavni oltar da se mogu pričestiti. Plaču ranjenici i bolesnici srpski po bolnicama u tuđini, jer umirući gube nadu da će se videti sa svojim milim i dragim u ovom svetu. Svi plaču, sav narod Svetosavski, i svuda, svuda po globusu zemaljskome. Plaču, ali u potaji, plaču kad legnu u postelju i potonu u sećanja, što je nekad bilo a što sada jeste. Plaču a kriju suze od slobodnih naroda, da se ovi ne bi začudili ili podsmehnuli. Plaču pred Bogom a ne pred ljudima. A Bog vidi i broji svaku suzu sirotinjsku.
No pitaće neko: šta vredi plakati? Nije li plač osobina slabih i nemoćnih? Zar suze ne raslabljuju snagu i ne ubijaju energiju ljudi?
Ne, braćo moja, ne i nikako! Gle, i Hristos je plakao, još je nazvao i blažene, one koji plaču. Plakali su apostoli Hristovi i svetitelji i svi plemeniti ljudi od iskona. Plakao je i Sveti Sava, i sasušio se od plakanja. Zaplakao se ponekad i delibaša Marko. Plakao je, kako saznajemo od očevidaca i kralj Petar II, plakao je često nad jadom svoga naroda.
Suhe oči su kao presušeni izvor. Beži od čoveka koji se hvali da nikada u životu nije plakao. Suze su dar Božji, kažu veliki pravoslavni duhovnici. Suze su lek, a ne otrov. Suze snaže, a ne slabe. Suze donose utehu i mir. „Isplači se – kaže se kod nas – pa će ti biti lakše“. I biva! Da je majka Jugovića mogla „od srca suzu pustiti“ ne bi prepukla. Znao je naš premudri Gospod šta govori kad je rekao: Blago onima koji plaču… Srbi su to bezbroj puta doživeli i potvrdili. Jer su vrlo često nalazili utehu u plaču, da, i dokazali da je plač velika pozitivna sila. Oni koji se vazda smeju nisu za velika dela. A koji plaču puni su dobrote, milosti i praštanja. Sposobni su da razumeju tuđu nevolju i brzi da priteknu u pomoć. Mirotvorci su i sjedinitelji zavađene braće. Oni su pravi sinovi Božji i kćeri. Često su suze odnosile pobedu gde mač nije mogao. Jer iza njih, onih koji plaču, dejstvuje svemoćni Bog.
Nemojmo se, dakle, stideti plača, nego se stidimo sebičnosti, zluradosti i mržnje, koja je suha kao jehtika i suši dušu kao što jehtika suši telo. Svaka suza nad opštom narodnom nesrećom privodi nas bliže Bogu i bliže ostvarenju našeg ideala.
A veliki dan Vidovdan, taj živi spomenik nad milionima umrlih, ne može se ni proslaviti bez suza, i to suza zahvalnosti velikim precima našim, i suza vapijućih Bogu za pomoć i spasenje, najzad i suza radosnica – ako Bog da, da kao što i hoće u času kada se ispune naša nacionalna nadanja.
Sve Bogu na slavu i Srbadiji na sreću i blagoslov. Amin. Bože daj!
Upokoj gospode sve one mnogomilione žrtve od Kosova do naših dana, koji se prinesoše za veru i slobodu. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *