NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
RADMILE MIŠEV PRIČE O LJUBAVI
 
PISMO
Dugo sam ti bako pisala pismo koja nisam slala, ne zato što nisam htela ili nisam mogla, nego zato što nisam smela. Bojala sam se, da zle oči zlih ljudi ne čitaju nevine redove o ljubavi, jer loša su vremena, ti sama, stara i nemoćna pa bi mogla i ljubav nas, sa ove strane da ti naudi. Sada ti pišem pismo koje nikada poštom neće biti poslato. Nema adrese i poštara tamo gde si, ali znam, da će ljubav naša i suza stići do tebe. Čeznem rođena moja za tobom i kućom. Ti si nam bila temelj, a kuća krov, pa smo ti sad na vetrometini, nemamo gde glavu da sklonimo. Stanujemo u stanovima bez lica i duše i sanjamo staru kuću. Staru od priča, ljubavi, pesama i plača novorođenčadi. Sve su to upijali zidovi i u tihim noćima, s’ kolena na koleno prenosili predanja. I sobe sanjam, drvenih podova, gde jutra, dani i večeri imaju svoje mirise. Volela sam da ih ribam. Kad sve okrečeno i izribano zamiriše na čisto, nisu bolela leđa i bridela kolena, već me prožimala milina: „Kako je lepa naša kuća“. Pamtim ormane što odišu lavandom i ruzmarinom i sve tvoje pouke kako se slaže odeća, a kako posteljina. Ljutilo me ponekad kad si to po ko zna koji put ponavljala. Kad bi samo još jednom mogla da sa tobom skupljam čaršafe sa sušila, bele kao sneg za vedrih dana. Ne znam da li je neko orezao lozu u dvorištu i kapare. Biljku što raste iz kamena od koje se beru pupoljci i spravlja čudesan začin (Kupili smo nedavno teglicu uvoznih. Eno ih, još stoje, ni nalik nisu onima koje si ti spremala). Tražim u tuđim očima tvoj osmeh, pružam ruku i pomažem svakoj starici. Pokušavam da zaboravim koliko godina ti nisam dolazila i donosila ponude. A nekad sam se smejala tvom strahu od snega. Bojala si se da silno ne zapada, smetovi budu preveliki pa mi odavde nećemo moći da ti dođemo na sahranu. Govorila sam ti tada: „Budi ti, bako, nama živa i zdrava, a nema tih smetova koje nećemo preći“. Al’ bi sneg, i led mila moja kakvog ni u najstrašnijim snovima nije bilo. Ni slutiti se nije moglo. Pet godina si čekala da nas vidiš. Pet godina smo mi stajali sa ove strane ledene planine, a ni glasa ni prolaza. Gde li su oni sokolovi iz junačkih pesama kojima si nas učila? Ni sokola da klikne, ni lastavice da prhne, niko glas da prenese. Buljine i jejine, kukuvije i kukavice nastanile ledenu planinu. Šta da ti pričam o nama? Nekad, pored velike reke, strašno bole sećanja. Ta široka reka jutrom podseća na naš zaliv. (Podseća, ali NIJE). I galebovi doleću, ne oglašavaju se, ćuteći popadaju po vodi, odmore se i odu. Kad je led počeo da se otapa stigao je glas, ko’ da ga je vran gavran doneo, kaže, otišla si nisi mogla više da čekaš. Ne sačeka ni svoje prvo unuče, prvu radost, da ti oči sklopi. Ode duša ne ispraćena. A unuka žurila, dugo je dugo putovala, preko mnogih granica prešla, ali preko one, poslednje nije mogla. Ta se prelazi samo kad pozovu. Gorko je plakala, ti je ne vide i ne ču, ali ja znam, da si je odande gledala i tešila je . Mi, iza planine, ne dođosmo. Led je još oštar i previsok. Kažu, ispratilo te celo selo. Kako i ne bi, po dobru te pamte. I zvona su zvonila, dugo, duže nego za bilo kim drugim. Ti si jedina bila preostala od pokoljenja rođenog u prošlom veku. Ispratili su tebe i sa tobom jednu celu epohu, a kakva će nam biti sledeća, to jedino Bog zna. Tamo, gore, nema cenzora što zaviruju u pisma koja unuke pišu bakama. Mila bakice moja, kazujem sada ono što ne mogah pet dugih godina. Mnogo smo te voleli i oprosti nam što ne dođosmo dok tekoše tvoji zemaljski dani. Molim se Presvetoj Bogorodici i Gospodu našem Isusu Hristu, da bude blag kad si ovde bila sama, da tamo budeš sa svojima, a mnogo ih je. Praštaj bako, ne ostavismo te mi samu, no neki veliki, tuđi, zli i moćni. Oni koje nikada nisi volela i za koje si govorila: „Kurva je politika, a političari najgori kurvari“. Sada, ne znam šta više da kažem. Ostaje samo vera i ljubav, velika. Ona što se deljenjem i davanjem uvećava, kako si nas učila da volimo i ljubav nesebično darujemo. I molitva ostaje. Iskrena, topla, suzama zalivena. Prosti Bože našu baku Danicu. Smiluj se i na nas grešne. Volesmo je, a ne obilazismo, ne utešismo i ne ispratismo kako srce i red nalažu. Zemaljski putevi behu neprohodni, a Gospodnji su nedokučivi.
14. jula 1996.
 
SEĆANJE
Kažu da se sasvim odraste tek onda kad nema više kome da se kaže: „Bako, deda, tata, mama“. To je poslednja nit koja vezuje sa detinjstvom (bez obzira na godine). Potom, kao istočnik, ostanu sećanja koja ne stare, i vraćajući im se, idemo dalje. Vraćajući se iz škole, deca bi najpre svraćala kod bake. Umotana u veliku, smeđu vunenu maramu, čekala ih je na kapiji i uvodila u sobu gde su toplo mirisale dunje i bosiljak, igrao se poklopac sa šerpom na kraju šporeta, mirno vreme otkucavao stari sat i blago treperilo kandilo pred ikonom. Onako prozeble i rumene od zime, posedala bi ih na stoličice pored šporeta, izuvala im mokre čarape sa šaricom od leda na krajevima i dlanovima grejala hladna stopala i nutkala vrućim mlekom. Ona nije „umela“ da voli, jer umeti je nešto što se zna, nešto naučeno, stečeno. Njoj je dar ljubavi bio dat. Lepota dobrote je iz nje izvirala, zračila, zarila. Nikada je niko nije čuo da je povisila glas, a u kući i oko kuće sve je odisalo skladom, smirenošću i domaćinskim redom. Uvek u poslu, krhka, malo povijena, sa rukama otvrdlim od dugog i teškog rada, a mekanog dodira, kao da i nije milovala ruka, već sušta dobrota. Svake godine, pred Veliku Gospojinu, u kući su bile velike pripreme. Baka se spremala na put. Za praznik Presvete Bogorodice odlazila je u manastir Ostrog. Dugo se i mučno putovalo tada. Najpre vozom sa drvenim sedištima, pa prašnjavim autobusom, a onda pešice. Poslednji deo puta je uvek prelazila bosa. Po povratku sa puta bila je puna priča. Deca su je pitala (žaleći njena izranjavljena stopala), može li obuvena da se pokloni svetitelju. Ona bi samo popravila maramu, pogledala ih ozbiljno i tiho odgovarala: „Mora se mili moji, mora se tako. Vidite koliku nam je lepotu Gospod dao. Dao nam je život. Dao polja i šume, reke i izvore, nebo i ptice, i kućicu i štalicu, pa sve ukrasio zemaljskim šarom, a mi grešni ne primećujemo, dao nam oči, a ne vidimo. Bole noge dok se ide po oštrom kamenju, ali kad dođem gore, pod Ostrog i poklonim se božijem ugodniku i mučeniku, pomolim za sve vas, i za one koje nas vole, i za one koji nas ne vole, i za one koje nema ko da pomene, pa se zahvalim Gospodu za sva davanja, mene više ništa ne boli. Laka sam kao ptica, a u duši lepo i svetlo. Mora se tako, jer, šta mi Gospodu da prinesemo? Sirotinja smo, pa ako ništa drugo, a ono, muku i bol. Njegovim putem da prođemo, jer je On za nas postradao. A kad prineseš žrtvu čista srca, onda Gospod čuje tvoje molitve“.
Jula 1995.
 
BAKIN KREDENAC
Bakina kuhinja je bila utočište (i deci i nama koji to odavno nismo), gde pucketaju drva u šporetu, šuška krevet sa slamaricom (što miriše na dečije snove) i nešto lepo krije stari, tamno-zeleni kredenac, sa krunom od tegli. Toplo je i sigurno. Dugo pamte i baka i kredenac. Donela ga je u miraz. Daske su upile mirise kakvih više nema, na vanilu, sušeno voće, čajeve, a ostao je i dašak onog strašnog, ledenog mirisa, iz vremena kada u kredencu nije bilo ničega. Kredenac baku seća na unuka mezimca. Bio je majušan i bolešljiv. Sve je ona volela, a on je bio najvoljeniji od svih. Jednom se izgubio, svuda ga je tražila, gledala i u bunar. Po ko zna koji put se vraćala u kuhinju, gledala ispod kreveta, (tamo se po nekad skrivao), a onda je videla da su vrata kredenca odškrinuta. Prišla je i zasmejala se kroz suze. U kredencu, pored šerpe uprženog paradajza, on spava, sa brkovima od moče. I sad se smeši kroz suze, gledajući ga na televiziji. Odrastao je njen maleni, piše knjige, mudro govori, učen, lep. Postao je veliki čovek. Srce pretesno za toliko ljubavi, sreće i ponosa. On retko dolazi. Radi. Ne stiže. Ona čeka, i podstiče vatru, da ne bude soba hladna, ako iznenada dođe. Volela je celim bićem i onakve kakvi smo bili i ovakve kakvi smo sada. Zalepljeni su tapeti u kuhinji. Iznesen je zeleni kredenac. Umesto njega je moderna „viseća kuhinja“. Kauč ne ume da šuška pred san. Vatru niko ne podstiče. Utočišta i topline više nema. Kad zauvek ode neko, u kome je živelo vreme kad smo bili još neranjavani i dobri, odnese i deo nas, i ljubav, kakvu, više nikada, nećemo imati.
O Preobraženju god. Gospodnje ’94.
 
PRIČA IZ METOHIJE
Pričanje je počinjalo u proletnja predvečerja kad može do sumračka da se sedi napolju i pomalo drhturi, jer planinski vetar najavljuje noć. Sedelo se u zajedničkom zelenom dvorištu, velikom, pravougaonom prostoru, na čiju su kraću i dužu stranu nanizane zgrade, a naspramne su oivičene voćnjakom i koštanovim brdom. Kad se na udaljeni kraj spuste duge senke koštana, počinjao je čudesni svet priča. Živelo se u teško vreme i oskudevalo u svemu, sem u knjigama, pričama i igrama. Junak dečjih igara bio je onaj ko je najlepše umeo da priča. Nisu pričane samo bajke, već i romani i junačke pesme. Čitali su zbog sebe i zbog drugih, da prenesu, podele i igraju se svega onoga što ćuti u knjigama i čeka da ga radoznale dečije oči pronađu i ožive. Dozivale bi majke sa balkona i prozora, a deca su samo odmahivala bojeći se da čarolija ne prestane, želeći da priča traje večito. Sutradan su se po brdu igrali knjige koja je prethodne večeri pričana. Svet junaka lepe literature prestajao je da postoji samo u knjigama. Deca su ga oživljavala, prenosila u igru, proživljavala. Rasli su u prirodi, a upoznavali su književnost igrajući se Kraljevića Marka, Ženidbe Dušanove, Robina Huda, Lovca Dersua, Kožne Čarape. Za igru viteških romana i junačkih pesama, zidine i konaci oko manastira Visoki Dečani bili su scena kakva se samo poželeti može. Po čitav dan su se igrala, a kad se umore, išla su na Golo brdo, jedini brežuljak bez ijednog drveta, obrastao gustom travom i papratima. Posedali bi u travu i utišali se. Pred njima je ležala topla i plodna metohijska kotlina, nalik dlanu, čudesno lepa, sa malim selima i belim školama, što su provirivale kroz daljinu i zelenilo. Znali su imena svih sela i izgovarali ih kao brojalicu-igralicu:
Rznić, Ratiš, Rastavica,
Prilep, Požar, Papraćane,
Ljubarda, Ljubuša, Ljubenić,
Istinić, Streoc, Loćane,
Crnobreg, Beleg, Dečane.
Sasvim daleko, tamo gde su planine, plave kao daleka uspomena, ivičile horizont, bio je neki drugi svet, možda onaj iz knjiga, možda neki drugi. Tamo će stići kasnije i shvatiti da ne postoji zlatni sjaj daljina. Deca to, onda, nisu znala. Ležali su na paprati mirisala je šuma, mahovina i majčina dušica. Izgledalo je da će tako ostati zauvek. Da se ništa ne može promeniti, da će rasti sa ružičastim sjajem ispod kapaka. Nisu ni sanjala da će svi otići iz zavičaja, da će šume biti posečene (ko ne voli ljude, seče šume), da će njihovom zavičaju oduzeti sve, čak i ime. Ko zna gde su sada sve one čupave glavice, što su tako lepo prepričavale knjige? Nose li u sebi, još uvek, nešto od igara, priča i lepote predela? Ako su bar nešto sačuvali, nisu izgubljeni. Oni koji su zaboravili sve, nikad neće moći da pronađu put do svoga detinjstva, a drugih putokaza nema.
 
DECA
Ima jedno senovito mesto na Bistrici, iznad manastira Dečani, koje smo zvali Kaluđerski vir. Tu se Bistrica smiruje i razdvaja u dva glatka i meka kraka oko ogromnog kamena. Ni najveće bujice ga nisu pomerale. Zimi je izgledao kao ogromna santa, doplovila ko zna od kuda, i tu stala, a leti, po petoro-šestoro nas je ležalo na toplom dlanu kamena i sunčalo se. Tu se volelo, plivalo, smejalo, pevalo, po nekad malo plakalo, već prema prilici. Oko podneva bi dolazile majke i donosile ručak za svu izgladnelu dečurliju. Čitav komšiluk bi se sjatio oko velike šerpe ili đuveča. Nikad više, niko od nas, nije osetio taj ukus, reke, leta i toplog ručka. Kad večernje sunce preseče kapu Streočke planine, znali smo da je vreme da se ide kući. Vraćali smo se srećni i umorni mirišući na svežinu reke i livada. Na pola puta su rasle dve vrbe, jedva pola metra jedna od druge, potpuno isprepletenih grana. Neko nam je rekao da je tu grob dvoje mladih Šiptara, voleli se, a njihovi im nisu dali da se uzmu. Tuda nismo trčali, po neko bi ostavio stručak cveća. Oni da se odbrane ne mogu, a nas nema, da ih tako nemoćne branimo.
Na Zadušnice, kad nisam mogla da odem u Dečane na groblje, moleći da mi, grešnoj, oproste.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *