NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

3. Može li pravoslavni vernik da ne bude kreacionista?

Teleologisti ili, drugačije rečeno, pravoslavni evolucionisti, pokušavaju da tumače tekstove Svetog Pisma tako da njegov smisao ne dolazi u protivrečnost sa činjenicama nauke. Postavivši ovakav cilj, evolucionisti uvek sa zadovoljstvom mogu da konstatuju da „podaci savremene nauke nipošto ne protivreče Bibliji“. Ovakav zaključak ne čudi, ako se ima u vidu da je on unapred određen, pošto je svim „teškim“ mestima Svetog Pisma promenjen smisao i ona su iskrivljena tako slobodno koliko se to čini ugodnim „pomiriteljima“. Najpoznatiji primer takvog „pomirenja“ nauke i vere je pokušaj da se tumači reč „dan“ u biblijskom Šestodnevu na neki proizvoljan način, onako kako to istraživaču odgovara, na primer, kao epoha koja traje milione ili milijarde godina. Ovakav evolucionistički pristup stavlja nauku današnjice u svojstvo objektivnog i nepokolebivog merila istine Božanskog Otkrivenja. Na Zapadu ovakvu tačku gledišta zvanično je prihvatio Vatikan. Navešćemo zanimljivo svedočanstvo episkopa Vasilija (Rodzjanka).
„Katolička crkva je još 1952. godine prihvatila ideju ‘Big Benga’ (velikog praska – K. B.) kao ‘saglasnu sa Biblijom’. Prema Hokingovim rečima, papa Jovan Pavle Drugi je rekao kosmolozima prisutnim na vatikanskoj konferenciji 1981. godine da oni mogu da proučavaju evoluciju sveta posle ‘Big Benga’, ali da ne treba da se udubljuju u sam ‘Big Beng’ zato što je to ‘momenat stvaranja’ te je zato delo Božije… Kako bilo, zvanična reakcija Crkve na teoriju ‘velikog praska’ u nauci je poznata. Ona očigledno nije daleko od onog što je rekao Hoking, te ih zato možemo objediniti, odgovarajući na opšte mišljenje o tome da ‘Big Beng’, ako se govori o Božijem učešću u njemu, i jeste stvaranje sveta u skladu sa Biblijom i po učenju katoličke crkve“ (9, s. 71-72).
Na ovo se može odgovoriti jedno. Hvala Bogu, papski autoritet nipošto ne obavezuje savest vernih pravoslavnih hrišćana i mi ne moramo za Vatikanom primati jeres evolucionizma.
Kreacionizam predstavlja drugi pristup koji je potpuno suprotan prethodnom. Sledbenici naučnog kreacionizma, budući da su pravoslavni hrišćani, ne smatraju da je moguće da u svojoj veri odstupaju od svetootačkog predanja koje biblijski Šestodnev tretira sasvim doslovno. Kreacionisti pokušavaju da pomire veru i nauku putem preispitivanja naučnih hipoteza i promišljanja eksperimentalnih činjenica tako da one ne protivreče Božanskom Otkrivenju. „Pomirenje“ se u datom slučaju postiže tako što se zadržava prioritet vere, u skladu s rečima svetitelja Teofana Zatvornika: „Svima je poznato da su nevernici uvek duha gordog i da vera najviše zahteva pokornost uma“ (38,s. 140).
U zapadnom hrišćanskom svetu ovakav stav su zauzeli prvenstveno protestantski fundamentalisti.
Na koji način treba da se prema ovim pitanjima odnose pravoslavni ljudi? Čega se treba kloniti i koga treba u tom sukobu podržavati bez štete po svoju veru?
Slabosti pozicije kreacionizma prilično su poznate. Postoje dve. Prva se sastoji u tome što je ponekad želja pojedinih naučnika da pomire naučne činjenice s rečju Božijom dovodila nedovoljno iskusne autore (prvenstveno protestante) do očiglednih neubedljivosti, te se njihov rad činio stručnjacima nesavesnim, Druga je u tome što se ne mogu sve naučne činjenice ubedljivo i besprekorno objasniti prema biblijskoj skali vremena, Prigovori ovakve vrste se čuju iz tabora evolucionista na adresu kreacionista.
Prigovori su tačni. Ali prvi od njih se ukida time što pojedini neuspešni pokušaji da se dostigne besprekorna saglasnost svedočanstava Svetog Pisma s naučnim činjenicama ne mogu obezvrediti samu težnju da se dostigne takvo „pomirenje“, tim pre što je u tom pogledu mnogo toga već učinjeno i čini se.
Što se tiče druge slabosti kreacionizma treba primetiti sledeće. Naučne teorije, kao što je dobro poznato, nisu apsolut, jer se neprestano menjaju, dijalektički poričući jedna drugu. Zato zbog odsustva objektivne saglasnosti naučnih činjenica i Božanskog Otkrivenja odgovornost ne pada na nepokolebive temelje Hristove vere. Ali čak i ako se pretpostavi da bi ljudsko znanje moglo dostići objektivni i savršeni nivo pouzdanosti, ipak se mogu očekivati za naš razum neobjašnjive protivrečnosti između ljudskog gledanja na svet unutar samoga sveta i gledanja Tvorca na Svoju tvorevinu. Sve projave Boga u našem svetu su čudesne, tj. naučno neopisive, pošto protivreče prirodnim zakonima. I tajna Božijeg stvaranja sveta i čoveka je nesumnjivo nedokučiva za ljudski um. Ali u tome treba videti ne toliko slabost kreacionizma, koliko slabost našeg razuma.
Između ostalog, u koncepcijama kreacionista ovakvih nepodudarnosti, nedoumica i protivrečnosti ima ništa manje. Na primer, pitanje: Kako su iz „velikog praska“ nastali poredak i lepota?
Osim dveju pomenutih, drugih ozbiljnih pretenzija prema kreacionizmu kod evolucionista očigledno nema. I oba prigovora su, kako smo pokazali, neodrživa. Prvi – pošto razotkriva pojedine neuspešne i nesavesne kreacioniete, ili tačnije, šarlatane u kreacionizmu. Drugi – pošto se ne odnosi na kreacionizam kao takav, već na ljudsku prirodu uopšte.
Ostali prigovori upućeni kreacionizmu su nepravedni. Neki tvrde da je navodno kreacionizam mlado učenje koje je nastalo u krilu protestantizma. Ali ovo mišljenje je neodrživo. Mišljenje o stvaranju sveta za šest dana ne pripada luteranima i kalvinistima, već ima koren u Bibliji, osvećenoj proročkom, apostolskom i svetootačkom tradicijom Crkve. Za razliku od paganstva, hrišćanstvo je uvek ispovedalo upravo kreacionizam, a ne evolucionizam. Iako protestanti u celini zaista dele pozicije kreacionizma, bilo bi vrlo nepravedno svoditi svetootačko učenje o Šestodnevu na protestantizam. Simpatije protestanata prema kreacionizmu nipošto ga ne mogu obezvrediti, kao što ne obezvređuje ni Bibliju njihova poznata ljubav prema reči Božijoj.
Pre bi se moglo reći da se savremeni evolucionizam pod maskom crkvenog blagočašća oslanja na onu nauku koja se pojavila u Evropi u razdoblju Renesanse – preporoda paganskih principa u umetnosti, nauci i filosofiji. Tako da nije kreacionizam proizvod protestantizma, već je evolucionizam plod preporoda paganskog pogleda na svet u rascrkvenjenom zapadnom svetu.
Savremeni evolucionizam koji se zaodeva u crkveno ruho, srodan je sekularizaciji i modernizmu. Pri tome se prikriva autoritetom nauke i zato izaziva toliko veliko poverenje kod savremenih ljudi.
Na osnovu rečenog ispravno će biti ne to da kreacionisti prihvataju prigovore teleologista, već da ih postide: ako oni hoće da budu pravoslavni hrišćani, kako mogu da dozvole modernističke ideje, prilagođavajući veroučenje Crkve prolaznim mudrovanjima ovoga veka? Svesno ili nesvesno odričući dogmate pravoslavnog učenja, teleologisti su peta kolona, oni otvaraju kapiju kroz koju puštaju duh ovoga veka u crkvenu pripratu. Prigovor svim teleologistima sastoji se u izdaji Svetog Pisma i dogmatskog apostolskog predanja na kojem se temelji Pravoslavna Crkva. Drugim rečima, evolucionizam je jeres i svako ko ispoveda evolucionizam treba da zna da time sebe odseca od jedne svete saborne i apostolske Crkve kao jeretik.
Sada ćemo pružiti dokaze koji nam omogućavaju da vidimo u učenju evolucionizma dogmatsku jeres. Najpre ćemo postaviti jedno pitanje: da li je Adam bio istorijska ličnost?
Od odgovora na ovo pitanje zavisi sva antropologija i hristologija, celokupno crkveno učenje o spasenju.
Naše pitanje ćemo objasniti poznatim primerom. Tokom 20ih i 30ih godina XX veka marksistička nauka je „dokazala“ da Gospoda Isusa Hrista kao istorijske ličnosti „nije bilo“. Tvrdili su da je Spasitelj najobičnija kolektivna slika, mitologema, proizvod sinteze verovanja različitih istočnjačkih kultova, izmišljotina reakcionarnih popova i tako dalje. Izložbe mnogobrojnih muzeja ateizma neoborivo su „dokazivale“ ovu besmislicu. Među književnim junacima ovekovečeni su u tom ubeđenju naročito likovi romana Mihaila Bulgakova „Majstor i Margarita“ (od kojih je zbog ateizma jednom otišla glava, a drugi je dospeo u psihijatrijsku bolnicu). Ne želeći da prepričavamo sadržaj gnusnih knjiga Kriveljevih i Gubeljmana, daćemo ocenu ove ratoborne ateističke nauke. Treba jasno reći da je ova nauka imala za svoj cilj svesno bogoubistvo i hristoubistvo.
U svim svojim projavama evolucionizam praktično čini nešto slično, samo što on ne nasrće na drugog Adama – Hrista, već na prvosazdanog Adama. On lišava Adama prava da bude istorijska ličnost, da ima svoju biografiju, rodoslovlje svojih potomaka, svoje vreme života, svoju ličnu odgovornost za učinjena dela. Evolucionizam ubija Adama, rasteže ga po polumračnim uglovima „paleolita“, utapa ga u dubini hiljaduleća. Evolucionizam uči da Adam nije bio prvosazdana ljudska ličnost, već nekakva biološka vrsta koja se pojavila i koja progresira s mnoštvom prelaznih oblika, a ako je Adam i bio individua, o njemu ništa ne možemo znati. Odbacivši biblijsko svedočanstvo, evolucionizmu je veoma teško da govori o Adamu kao o realnom čoveku. Ako je naučni ateizam bogoubistven, evolucionizam je čovekoubistven.
Ako prihvatimo kao tačno određenje hrišćanstva protojereja Vselovoda Špilera kao „vere u Boga i vere u čoveka“, onda evolucionizam koji ubija Adama mora biti smatran nehrišćanskim učenjem. Evanđelje omogućava da se o poreklu evolucionizma govori još određenije – podsetivši se onoga koji je čovekoubica od iskoni (Jn. 8,44).
Neki evolucionisti „pravoslavnog“ ili „teleološkog“ pravca će možda biti spremni da izjave, ograđujući se od vulgarnog darvinizma, da nemaju nikakve veze s duhovnim ubistvom Adama, već priznaju da ga je stvorio Bog, shvatajući Boga kao Zakonodavca i Promislitelja sveta i čoveka. Ali ovakvo shvatanje najmanje odgovara pravoslavnom tumačenju knjige Postanja.
Bog evolucionista nije Bog Biblije, već drugi bog. On drugačijim redosledom, u drugačijim vremenskim razmacima, drugim sredstvima i očigledno s drugim ciljem stvara svet. Tačnije, ne „stvara“, već upravlja mehanizmom evolucije. Zato ako teorija evolucije koristi pojam „Adam“, to nipošto nije biblijski Adam. Termin „Adam“ nema isto značenje u različitim evolucionističkim teorijama. Jedni ga shvataju kao nekakvog kolektivnog ‘Adama“, rastegnutog na nekolika pokolenja ili plemena, drugi – sveukupnog ‘Adama“ kao svečoveka, treći prihvataju Adama sa atributima savremene prirodno-naučne teorije, opisuju drugog nebiblijskog Adama sa drugim svojstvima.
Pseudonaučna razmišljanja evolucionista slična su pseudonaučnim koncepcijama naučnih „ateista“. Oni su govorili o Hristu: „Neko je svakako bio, ali to nije onaj u kojeg veruju hrišćani“. Ovi govore o Adamu: „Nekakav početak ljudskom rodu Bog je svakako uspostavio, ali to nije onaj Adam koji je opisan u Bibliji i u kojeg veruju kreacionisti“. Naučni ateizam ubija ili zamenjuje istorijskog Isusa Hrista. Evolucionizam ubija ili zamenjuje Adama.
U odnosu prema Isusu Hristu Jevreji imaju dve krivice. Prva je greh hristoubistva, kada su vikali pred Pilatom: Uzmi, uzmi, raspni ga! (Jn. 19,15). Druga krivica Jevreja sastoji se u ne manje strašnoj kleveti, kada su za nagradu nagovorili stražare kraj groba Spasiteljevog, govoreći: Kažite: učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo mi spavali… I razglasi se ova reč među Judejcima do danas (Mt. 28,13,15). Evolucionisti isti takav čin pokušavaju da izvrše i sa prvosazdanim Adamom. Oni ga ili ubijaju, govoreći da ga „nije bilo“, ili ga potkradaju, kada ga zamenjuju, govoreći da je „bio, ali nije onaj“. Zanimljivo je primetiti da su sami Jevreji ocenili drugi greh težim od prvog. Setimo se da su, kada su došli kod Pilata s molbom da postavi stražu kraj groba umrlog Gospoda, svoju molbu motivisali ovako: Da ne dođu kako učenici njegovi noću, da ga ne ukradu i ne kažu narodu: Usta iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve (Mt. 27,64). Izgleda da se isto tako može oceniti i greh evolucionista u odnosu prema Adamu.
Prvosazdani Adam ima potpuno određene karakteristike koje ga razlikuju od svih izmišljenih pseudo-Adama. Adama je stvorio Bog od praha zemaljskog šestoga dana od početka stvaranja sveta. Od Adama do Isusa Hrista rodoslov nabraja tačno 77 pokolenja. Između ostalog, oni koji odbacuju ovu istorijsku činjenicu koju potvrđuje Sveto Pismo, nasrću ne samo na dve prve „maglovite“ glave knjige Postanja, nego obaraju i Evanđelje, naročito po Luki, glava 3, stih 23-38. Biblijski Adam je bio stvoren u zrelom uzrastu, i nije doživeo uzrast odojčeta i mladića. On nije imao daleke i bliske pretke, ni tatu, ni mamu (pa prema tome nije imao ni očevo ime, ni pupak). Adam je proživeo 930 godina. Njegovu biografiju poznajemo ne suviše podrobno, ali znamo ono glavno: okolnosti grehopada i izgnanstva iz rajskog vrta.
Činjenica grehopada koja se sastoji u kušanju zabranjenog ploda, za Adama je ključni postupak u njegovom životu jer je doveo do kvalitativne promene prirode i, kao posledicu, promene celog tvarnog sveta. I Biblija i svi Sveti Oci shvataju praroditeljski greh kao lični i odgovorni Adamov postupak. Svako drugo tumačenje knjige Postanja prilikom kojeg se ne ukazuje na vinovnika, na konkretnog čoveka, odgovornog za narušavanje Božije zapovesti – svako takvo tumačenje čini Boga odgovornim za zlo, greh i smrt koji vladaju u ovom svetu. Prema Bibliji Bog nema nikakvog udela u grehu, On samo donosi Svoju presudu zmiji, ženi i Adamu. Hrišćanin ne može odgovornost za greh pripisivati Sveblagom Tvorcu ili prirodi koju je On stvorio.
Ovo pitanje o praroditeljskom grehu, Adamovom grehu, ima nesumnjivo dogmatski značaj. To je središnje pitanje pravoslavnog bogoslovlja.
U suštini, ako prema koncepciji evolucionizma konkretni Adam nije sagrešio, onda Isus iz Nazareta ne može biti nazvan ni Spasiteljem, ni Iskupiteljem. Ispostaviće se da On nema koga da spasava i iskupljuje! Štaviše, ispostaviće se da će evanđeosko ime Isusa Hrista Sin Čovečiji (na jevrejskom – „ben ha-Adam“) postati sumnjivo. Ubijajući ili zamenjujući starog Adama, evolucionisti obezvređuju Hristovu žrtvu.
Polazeći od ovih dogmatskih teoloških postavki, pravoslavni hrišćanin ne može da deli čoveko-ubistvenu filosofiju evolucionizma, već mora u skladu s nikejsko-carigradskim simvolom da ispoveda sebe kao kreacionistu koji veruje u Boga-Kreatora, Tvorca neba i zemlje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *