ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

7. Један пример неуспешно изграђене теорије „православног еволуционизма“

Зауставимо се мало више на једној потпуно свесно разрађеној еволуционистичкој концепцији која претендује на тобоже потпуно помирење научно-критичког разума и хришћанске вере, концепцији изложеној у књизи епископа Василија (Родзјанка) „Теорија распада васионе и вера отаца“ (9). Нажалост, књига преосвећеног аутора не представља црквену апологетику, већ управо супротно – изражава на упадљив начин став антиправославни, јеретички и еволуционистички. Ауторова космогонија нема утемељења ни у Светом Писму, ни у учењу Светих Отаца.
Владика Василије сматра да се у стиху Ево све чиним новим (Отк. 21,5), ради о еволуцији: „У процесу развоја палог света врши се његова обнова, потпуно преображење, припрема се свеопште васкрсење и коначна победа на крају векова у Христу Премудрости Божије“. Ауторова мисао, прво, никако не проистиче из наведеног библијског стиха, а друго, непосредно противречи целокупном црквеном схватању новог стварања као дела руку Божијих. „У васиони уопште и на нашој планети посебно одвија се такође рушењу и хаосу супротни процес – еволуција“ (9,с. 28).
Не располажући ниједним аргументом у корист еволуције међу црквеним ауторитетима, епископ Василије наводи мишљење савременог космолога Карла Сагана: „Еволуција није теорија, то је научна чињеница. Довољно је бацити поглед на развој домаћих животиња и на развој космоса. Развој и еволуција су свуда“ (9,с. 28). Да би доказао научну чињеницу Сагану је „довољно да баци поглед“. Али је чудно да епископ Василије због нечега верује на реч човеку о којем је три стране пре тога писао да Карл Саган „отворено говори да је његова религиозна философија, повезана с његовим проучавањем космоса – пантеизам у духу источњачких религија: будизма, таоизма и других“ (9,с. 24).
Због чега издавати субјективно мишљење паганског пантеисте за „научну чињеницу“ и стављати ту „чињеницу“ у темељ хришћанског погледа на свет? Боље би било ослушнути мишљење православног богослова јеромонаха Серафима Роуза да „еволуција уопште није ‘научна чињеница’, већ лажна философија“, то је идеологија дубоко туђа православном хришћанском учењу (34, с. 459).
Као основу еволуције епископ Василије Родзјанко прихвата популарну физичку хипотезу великог праска – Биг Бенг, а у својству главног присталице те хипотезе бира научника Стивена Хокинга који је увео у расправу тзв. антропни принцип о којем владика пише веома надахнуто: „Тај задатак, та сврсисходност космоса и назива се антропним принципом, зато што тај принцип развоја васионе након праска води непосредно до човека“ (9,с. 36). „На нашем језику антропни принцип се назива Промисао Божији о човеку. Овај Божански Промисао је познат само Њему, извео је човека из раја после грехопада (због којег је и дошло до праска) и, супротстављајући се „Кнезу овога света“ повео је изгнаног Адама Својим вишевековним путевима („тренутком“ за Божанску вечност!) на ову Земљу, коју је Он већ уредио за њега, да би га спасао Својим Божанским Оваплоћењем и поново вратио у рај и с њим заједно све његове потомке“ (9,с. 38).
На тај начин, космологија у излагању епископа Василија изгледа на следећи начин. Наш свет еволуира од „великог праска“ (тј. грехопада) ка оном стању првобитног раја који смо изгубили Адамовим грехопадом. Након праска временом су се образовале звезде и планете, а „три милијарде година које су остале после тога отишле су на биолошки развој који је од најпростијих живих бића створио постепено она која су успела да се мисаоно ‘врате’ својим плановима у ‘велики прасак“1 (9,с. 36). При томе епископ Василије чак и не примећује да је ова концепција неспојива с Мојсијевим описом стварања у књизи Постања, пошто се Биг Бенг – почетак еволуције – поистовећује са Адамовим грехопадом, а према Библији, Адам је био врхунац стварања, његова круна. Према Божијем Откривењу и његовом тумачењу од стране Светих Отаца, пре појаве Адама у рају развој земље и неба је био завршен. Тако се доврши небо и земља и сав украс њихов. И заврши Бог у дан шести дела своја која учини; и почину у седми дан од свих дела својих која учини (Пост. 2,12).
Главни садржај књиге епископа Василија састоји се у учењу које се уопште не садржи ни у Библији, ни у учењу Светих Отаца – у учењу да првосаздани Адам наводно представља укупност личности свих осталих представника врсте Homo sapiens. Аутор тако и пише: „Адам… – име, како првог човека, тако и целокупног човечанства је све-Адам (9,с. 59).
Овде је истина само у томе што се такво учење о Адаму Кадмону, свеукупном васељенском човеку, заиста садржи у талмудском јудаизму, и представља карактеристичну црту учења јеврејске Кабале. У вези с тим Лав Тихомиров истиче: „Каснији тумач Кабале, Исак Лурија, сматра да је заједно са Адамом било створено мноштво душа које су сачињавале једну колективну душу, тако да је Адамов пад био заједнички грех свих душа. У том облику Кабала је слична Хермесу Трисмегисту, у чијем учењу, уосталом, нема колективне душе, већ постоји само колективни пад“ (37, с. 229).
Али ни у Писму Старог и Новог Завета, ни у делима отаца Цркве оваквог гледања нема и никада га није било. Када би се овакво учење у православној традицији сретало, епископ Василије не би пропустио да га потврди барем једним цитатом. Али ниједан од светоотачких цитата које наводи не потврђује његову мисао. Сви „докази“ се заснивају на коментарима у виду следећег ауторског уметка који се због нечега убацује у текст св. Григорија Богослова: „Термин ‘цео Адам’ и ‘човек’ код свих Кападокијаца су једнозначни и истоветни у тумачењу Библије као ‘свечовечанство'“ (9,с. 94).
Не налазећи могућност да поткрепи своја размишљања исказима Светих Отаца, епископ Василије прибегава веома сумњивим аргументима: „У предању постоји слика која представља грехопад и која се приписује св. Василију Великом. Стручњаци тврде да у делима св. Василија која су дошла до нас оваквог текста нема; али други његов оригинални текст који изражава исту мисао, посредно указује на његово могуће ауторство“ (9,с. 59). Какав се „други његов оригинални текст“ има у виду, то остаје тајна. Зато се наводи слика псеудо-Василија Великог: „Замислите скупоцену посуду која пада и разбија се на ситне комадиће. Крхотине падају једне ближе, друге даље, и у складу с тим, брже и даље, у зависности од растојања. Посуда је Адам“ (9,с. 59). Смисао ове слике се своди на то да се сви људи прихвате као ‘Адамове крхотине“.
Али светитељ Василије Велики нигде не говори о разбијању Адамове душе на душе својих потомака – крхотине. Напротив, он јасно говори о Адамовој смрти која га је задесила лично због греха непослушности. „Као што је сагрешио због злоупотребе своје слободне воље, тако је и умро због греха. Јер плата за грех је смрт. У мери у којој се удаљио од живота, у тој мери се приближио смрти, зато што је Бог живот, а лишеност живота је смрт. Зато је Адам сам себи припремио смрт кроз удаљавање од Бога, по писаном: Јер онај који се удаљава од Тебе погинуће“ (8,с. 60). Епископ Василије Родзјанко покушава да припише своју мисао св. Василију Великом, али то чини веома невешто.
После очигледно неуспелог покушаја да се позове на ауторитет св. Василија Великог чини се да је још мање оправдан покушај да се позове на ауторитет ап. Павла. Из тога што св. ап. Павле назива Христа новим Адамом, епископ Василије извлачи обесхрабрујући закључак: „Тешко је замислити да би апостол Павле, који је добро познавао Свето Писмо и свето предање древних Јевреја, употребио ову аналогију без мисли о Адаму као ‘СвеЧовеку’, пошто је управо у томе њена суштина“ (9,с. 60). Али ако се чак претпостави да су кабалистичко учење о Адаму као СвеЧовеку већ формулисали и осмислили јеврејски писмознанци у апостолско доба, чему ту онда Христос?
Следећи закључак епископа Василија је исто тако неуспео: „На тај начин, предање о свечовечности Адама, тј. о томе да је у Адаму било створено цело човечанство, треба сматрати да потиче од апостола Павла од којег је прешло светом Василију“ (9,с. 60). Може ли се тако мирно приписивати кабалистичко учење ауторству апостола Павла и „апостолима сличним“ светим оцима? Зашто их онда не хвале у Талмуду? Апостол Павле ниједном у својим посланицама не назива старог Адама СвеЧовеком. Овакву реч Православна Црква уопште не познаје.
Читајући књигу епископа Василија, човек се непрестано чуди колико његове властите мисли иду у раскорак са оним светоотачким цитатима које он наводи. Закључци владике Василија нипошто не проистичу из тврђења отаца Цркве. Навешћемо пример једног таквог неочекиваног закључка. Епископ Василије наводи одломак из тумачења св. Григорија Нисијског на Соломонову „Песму над песмама“:“… Гле, лепа си драга моја. Зато пре тога ниси била лепа да си се, поставши туђа Првобитној лепоти, од рђавог зближавања с пороком променила до гнусобе. Смисао реченог је овакав: човекова природа је постала спремна да прихвата све што науми; и чему доведе наклоност њене воље, у то се и мења…“ (9. с. 118). Одмах после краја цитата, без новог реда и без било каквих раздвајања, епископ Василије извлачи свој закључак: „Тако св. Григорије види и пад (у Адаму) и спасење човечанства (у Христу), у лицима, а не једноставно у ‘природи’ безлично: ‘невеста’, ‘дева’, ‘душа1… у борби против зла на путу према добру“ (9,с. 118). Али св. Григорије сам сведочи против оваквих гледишта, када пише да смо у Адаму ми пали не као личности, већ је „природа људска постала спремна да прихвата све што науми“. Од грехопада се променила Адамова (и као последица – наша) људска природа, али ми нисмо уопште пали као личности. Прародитељски грех није наш, већ Адамов грех, и праотац Адам као личност се кајао за свој грех – једини познати нам његов грех. „Седе Адам наспрам раја, и своју голотињу оплакујући, ридаше: Авај мени који сам био лукавом прелашћу наговорен и покраден и од славе удаљен! Авај мени, негда нагом у простосрдачности, а сада пак збуњеноме! Али, о рају, више се твоје сладости нећу насладити, више нећу видети Господа и мога Бога и Створитеља јер ћу у земљу отићи од које и бих узет, милостиви и милосрдни вапијем Ти: Помилуј ме, палога“[1]. Сви ми пак, за разлику од првосазданог Адама, у рају првобитно нисмо били, дело покајања до краја нисмо завршили и рајско достојанство нисмо стекли.
Грешка епископа Василија можда делимично има свој узрок у лингвистичкој збрци. Ствар је у томе што реч „човечанство“ има два различита значења. Једно је савремено: реч „човечанство“ значи свеукупност свих људи, људских личности. Обично се употребљава у изразима „прогресивно човечанство“, „интереси човечанства“ и слично.
Друга употреба ове речи је архаичнија и значи људску природу тј. она обележја по којима се свако од Адамове деце разликује од других живих и неживих створења. Овако схваћено „човечанство“ може се упоредити са изразима „звериње“, „камење“ и слично. Овакво схваћено „човечанство“ често се пореди с речју „божанство“, када се, на пример, говори о двема природама у Исусу Христу. Једна дела Господ је вршио по Свом „човечанству“, тј. по Својој људској природи, а друга дела по Свом „божанству“, тј. по Својој божанској природи.
На тај начин, реч „човечанство“ је двозначна: у једним случајевима она укључује појам личности (ипостаси), а у другима само природу (усију). У поднаслову књиге епископа Василија стоји: „Кападокијско богословље је кључ за апологетику нашег доба“. У вези с тим аутор сасвим тачно пише: „Средишња тачка око које се вртео терминолошки рад Кападокијаца, било је питање о разграничењу појмова усија (суштина) и ипостас“ (9,с. 98).
Владика Василије пише правилно, али одмах се сам спотиче и „под своју анатему паде“. „Јединственост кападокијског богословља… могућа је само ако постоји вера у ‘првобитну доброту’ у Адаму целог човечанства које је створено у њему“ (9,с. 120). „У Адаму је било створено све човечанство“ (9,с. 50). Ако се то схвати по природи, онда је то тачно, амин. Али епископ Василије схвата „човечанство“ не по природи, већ управо по ипостаси, тј. личносно: „Ако је Адам – ‘крхотина’, шта смо онда ми сви остали? ‘Крхотине’! Сви људи који су икада живели на земљи, који се сада налазе на њој и будући људи – сви они су Адамове крхотине'“ (9,с. 59). Не! Ни Библија, ни Свети Оци нису ништа писали о „цепању“ Адамове личности. Адам се није „расцепио“, већ је умро: Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесвт година, и умре (Пост. 5,5). Исти такав израз поживе… и умре употребљава Библија и за Адамове потомке. Свето Писмо и оци говоре о Адамовом паду. Промена природе као резултат грехопада је била. Губитак рајског достојанства је био. Кожне ризе су биле добијене. Али да се Адамова личност „расцепила“ – где је то написано? Адам као личност остаје самосвојан и након рођења Каина и Авеља. Мислити другачије је чудновато. Адамова природа се преноси на потомке не путем „цепања“, већ путем рађања. Сви смо ми наследили управо Адамову природу, а не његову личност, наследили смо његову палу природу унакажену грехом. По речима св. Максима Исповедника ми имамо „склоност према греху“. На сличан начин деца увек наслеђују (добијају у наследство) не личност, већ природу својих родитеља. Узалуд нас епископ Василије покушава да убеди да је свети апостол Павле наводно мислио другачије.
Навешћемо карактеристично размишљање апостола народа, када пореди ниже свештенство левитско са вишим свештенством „по чину Мелхиседекову“. И могло би се рећи да Левије који узима десвтак, даде десвтак кроз Авраама, пошто он још бејаше у бедрима оца када га срете Мелхиседек (Јевр. 7,910). Блажени Теофилакт Бугарски овако објашњава Павлову мисао: „Показује на који начин је Левије дао десвтак, говорећи да пошто је праотац дао десвтак онда је и он дао због тога што је будући већ у бедрима Авраамовим, имао је да се роди од његовог семена, иако се још није родио“ (39,с. 613). Аналогија са Адамом се потпуно очигледно намеће. Адам је пао пред ђаволским искушењем и палу природу су наследили сви Адамови потомци. Авраам је примио благослов од Мелхиседека и предао му десвти део од свог иметка (Пост. 14,1820) и сви они који су постали од семена Авраамовог по свом достојанству нису постали виши од Мелхиседека. Деца првосазданог Адама лично нису учинила Адамов грех, али су наследила проклету земљу која је као казна дата њиховом прародитељу. Левије се лично није клањао Мелхиседеку, није добио од њега благослов и није му давао десвтак. Али је то учинио његов прадеда Авраам и зато је Левијево свештенство ниже од Мелхиседековог свештенства. То је мисао апостола Павла. Очигледно је да се чудно учење епископа Василија Родзјанка никако не подудара са јасним апостоловим учењем.
Видели смо да епископ Василије неуспело покушава да утемељи своју неправославну теорију ‘Адамових крхотина“ на ауторитету апостолском и светоотачком. А онда сасвим узалудно свом списку додаје још једно име: „Православни богослов и велики научник новомученик о. Павле Флоренски у познатом раду ‘Стуб и тврђава истине’ истражује питање стварања целог човечанства у рају и свеопштег грехопада у Адаму“ (9,с. 61). Владика Василије мора знати да управо по том питању о. Павле флоренски највише искривљава православно учење, будући да је био главни представник софијанске јереси. Ова последња околност чини концепцију владике Василија Родзјанка, изложену у његовој књизи, таквом да још мање заслужује да је Православна Црква прихвати.


НАПОМЕНЕ:

  1. Посни триод, сиропусна недеља, „Слава“ и стихира на Господи возвах.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *