ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

4. Еволуционизам је вера неправославна

1. Стварање или еволуција?
2. Да ли су се врсте појавиле тренутно, или су се образовале постепено?
3. Однос према смрти
4. Појава нових врста – нужни степеник на еволуционој лествици
или пројава слободе стваралаштва Божије Премудрости?

5. Човек: круна стварања или производ еволуције?
6. Однос према Шестодневу
7. Старост васионе: хронологија библијска или природно-научна
8. Еволуција или деградација?


1. Стварање или еволуција?

Православни поглед на свет има библијски темељ и састоји се у прихватању тога да сав видиви и невидиви свет има свој почетак и крај у Богу. Ја сам алфа и омега, почетак и крај, говори Господ (Отк. 1,8). Као и све остале књиге Библије, књига Постања ништа не говори о еволуцији. Свето Писмо не допушта могућност трансформације једних врста у друге. Напротив, сасвим јасно се говори о стварању целе живе твари по врстама њиховим. Тако је било с биљкама: И рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово на земљи. И би тако (Пост. 1,11). Тако је поступио Творац и са живим бићима пореклом из воде: И створи Бог китове велике и сваку душу животиња што гмижу, које изведоше воде по врстама својим и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро (Пост. 1,21). Исто тако створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро (Пост. 1,25). Ниједна врста се није појавила из друге путем „еволуције“. Иако се живот најпре појавио у води, а потом на копну, риба није мутирала у жабу, нити у сисара.
Оваква библијска вера у стварање света од стране Свемогућег Бога .садржи се у делима Светих Отаца, и то како древних, тако и оних који су недавно живели. Ево шта је писао у „Беседама на Шестоднев“ светитељ Василије Велики: „Природа створења, покренута једном заповешћу, равномерно се односи и на твар која се настаје и на твар која нестаје, чувајући редослед врста посредством уподобљења, док не достигне сам крај; јер она чини коња наследником коњу, лава лаву, орла орлу, и свака животиња која се одржава у својим потомцима који следе један за другим, траје до окончања васионе. Никакво време не нарушава и не уништава својства животиња“ (8,с. 139).
У истом духу је о постојаности врста животињског света писао свети праведни Јован Кронштатски: „Творац је у почетку створио само прве јединке риба и птица, њихове врсте, а њихово размножавање је препустио њима самима под Својом заштитом, слично као и размножавање људског рода. И до данас све врсте риба и птица, размноживши се до бесконачности, задржавају до танчина изглед, нарави и обичаје својих врста, нимало се не мешајући с другима. Свака риба и птица, и сваки гмизавац, какви су били пре неколико хиљада година, такви остају и данас са истим оним својствима која су добили од Творца на почетку“ (21,с. 79). Подвуцимо, између осталог, да св. Јован Кронштатски не помиње „милионе“, већ „хиљаде“ година, нимало се не обазирући на то што су еволуционистичке идеје Лајела и Дарвина тада већ веома снажно преластиле умове његових савременика.
Главна идеја еволуционизма састоји се у потпуној супротности црквеном учењу. Еволуционисти признају како, наводно, једне врсте, смењујући се, изазивају настанак других врста. То су мишљења која се међусобно искључују.

2. Да ли су се врсте појавиле тренутно, или су се образовале постепено?

У Библији је написано о заповести Творца и тренутном испуњењу сваке Његове замисли. Јер Он рече, и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс.32,9). Створења су настајала тренутно, а нису се излегала, попут птица у јајима. Тренутност сваког стваралачког Божијег чина потврђује св. Василије Велики. „Творац свега, изрекавши Своју реч, тренутно је ставио у свет благодат светлости. Нека буде светлост. И заповест је постала дело“ (8,с. 33).
„Нека пусти земља. Замисли како се с тако мало речи и по тако краткој заповести хладна и бесплодна земља одједном приближава времену рађања, покренута на рађање плодова, и, као збацивши са себе жалосну и тужну одећу, одева се у светлу ризу, весели се својим украсом, и доноси на свет хиљаде врста биљака“ (8,с. 70).
„Изађе заповест; и одмах реке производе и језера рађају себи својствене и природне врсте; и море у утроби носи животиње свакојаке врсте које пливају. Где год била вода, у мочварама и сеновитим местима – она не остаје без дејства и без учешћа у размножавању створења. Јер нема сумње да су из воде потекле жабе, мушице и комарци“ (8,с. 107).
На сличан начин о тренутности стварања изражавали су се и други Свети Оци. Први представници свих врста флоре и фауне нису имали претке и појавили су се одмах као зрели и одрасли. Кокошка се појавила пре јајета.
Потпуно је бесмислено одређивати старост првих створених бића пре дана њиховог стварања, пошто их још јуче није било, а данас они већ изгледају као зрели. Прве представнике биљног и животињског света у принципу је немогуће оцењивати као њихове потомке по науци познатим обележјима (дрвеће – по годовима, животиње – по израслинама на роговима, или по карактеристикама зуба итд.). Речено се у потпуности односи и на првог представника врсте Homo sapiens – на Адама. Као и Ева која је била створена од њега, он је био створен пунолетан. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Заповест дата прародитељима сведочи о њиховом зрелом узрасту“. Није дечак, већ је одрастао човек био у стању да даје имена животињама. Адам никада није био одојче. Није детету било наложено да рајски врт обрађује и чува (Пост.2,15).
Еволуционизам то не може да дозволи. Он претпоставља да је за настанак сваке врсте било потребно одређено, прилично дуготрајно, време, што је неопходно за појаву и учвршћивање нових квалитативних особина. Риба није тренутно изгубила шкрге, изашавши на обалу и „претворивши се“ у копнену животињу!

3. Однос према смрти

За теорију еволуције покретни механизам је тзв. природно одабирање услед којег најјаче јединке и врсте побеђују мање прилагођене и способне. При томе се а приори сматра прихваћеним да су све индивидуе – и животиње и човек – смртне. То стање смртности се сматра неодвојивим делом наше природе, пошто таква запажања потврђује свакодневно искуство. Другим речима, смрт се проглашава исконском и првобитном.
Али православни поглед на свет је потпуно другачији. Бог није створио смрт и не радује се пропасти живих створења, јер Он је створио све за постојање (Прем. 1,1314). Адам је био створен бесмртним. Њему је било дато упозорење: Али с дрвета знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост.2,17). То потврђује и св. апостол Павле: Као што кроз једног човека уђе у свет 1рех, и кроз 1рех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим. 5,12). Код Светих Отаца ове мисли се одређују исто тако јасно. Ево шта пише св. Григорије Синаит: „Човек је саздан непропадљивим, каквим ће и васкрснути, али не непроменљивим, нити опет променљивим, већ као оним који има силу да се својевољно мења или не… Распадљивост је производ плоти“ (14,с. 181).
Код отаца Цркве развијене су мисли о непропадљивости све твари пре пада првог човека. Исти преп. Григорије Синаит је писао: „Сада променљива твар није саздана првобитно распадљивом, него је после потпала под распадљивост покоривши се таштини, по Писму, не од своје воље, већ против воље, због онога који је покори, с надом обновљења Адама који је изложен пропадљивости (Рим.8,20). Онај који је обновио и посветио Адама, обновио је и твар, али их од распадљивости још увек није избавио“ (7,с. 181). Исто тако је писао св. Јован Златоуст: „Шта значи – твар се покори таштини! Постала је распадљива. Због чега и из којег разлога? Твојом кривицом, човече. Пошто си добио смртно тело, подложно страдањима, и земља је постала подложна проклетству, те је произвела трње и коров“ (20, с. 664). И даље: „Као што је твар постала пропадљива, када је тело твоје постало пропадљиво, тако и када тело твоје буде непропадљиво и твар ће га следити и постаће сагласна с њим“ (20, с. 665).
Пажљиви читалац ће у Библији наћи строгу напомену да Бог првобитно није створио месождере, већ да се једење меса појавило тек након Адамовог грехопада: И рече Бог: Ево дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свима птицама небеским и свему што гамиже по земљи и у чему има душа жива, дао сам сваку траву зелену да једу. И би тако (Пост. 1,29-30).
Ко је спреман да поверује библијском сведочанству о добром почетку Божијег стварања, тај неће оклевати да саслуша и пророчку реч о његовом добром крају у Царству Христа Помиритеља: И вук ће пасти с јагњетом, ирис ће лежати с јаретом, и теле и јуне и лав заједно ће пасти, и мало дете ће их водити. И во и медвед заједно ће пасти, младунци њихови лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во (Ис. 11,67).
Библија и сва светоотачка мисао потпуно искључују могућност постојања животиња грабљивица, прождирања једних животиња од стране других, као и болести и смрти у свету уопште – од његовог стварања до Адамовог грехопада, једнако као и у будућем веку Господа Исуса Христа, „чијем царству неће бити краја“. Грехопад као почетак смрти и опште васкрсење као крај смрти – то су оне границе иза којих човеков природно-научни ум не сме да се пружа. Закон џунгле, смртност, крвопролиће, борба за опстанак и сличне пројаве суровости владају у нашем свету Божијим допуштењем. То виде сви. Али еволуционисти сматрају да је тако било увек и да другачије не може бити, а хришћани, напротив, верују у то да то зло није исконско и да није вечно.
Када би православни хришћанин хтео да употреби теорију еволуције, морао би да ограничи примену те теорије на прошлост – на тренутак Адамовог грехопада, а у будућности на други Христов долазак. Али за еволуционисте овакво ограничење је недопустиво, оно је убиствено. Еволуционизам је незамислив без смрти као свог покретног механизма. Зато када победа прождре смрт (1 Кор. 15,54), с њом ће заједно бити прождерана и теорија еволуције.

4. Појава нових врста – нужни степеник на еволуционој лествици или пројава слободе стваралаштва Божије Премудрости?

Еволуционизам претпоставља механизам природног одабирања и друге сличне принципе у својству закона развоја и појава нових врста. На тај начин, настанак нових врста на рачун старих „неконкурентних“ се проглашава објективном нужношћу, изводи се из самих својстава природе. Ако се у томе види „прогрес“, онда све док еволуција траје, врхунац тог „прогреса“ још увек није достигнут. Једне врсте се проглашавају средством за друге, некаквим хумусом, чији је задатак да нађубри друге животе. Испоставља се да постојање створења није вредно само по себи, већ је утилитарно.
По оваквом схватању свет није позван да слави Творца у Његовом неизрецивом разуму, величини и лепоти, већ свака јединка и врста постају само степеница у некаквом неумољивом кретању еволуције, оне јој се буквално приносе на жртву. Неке врсте животиња су проглашене „слепим колосеком“ еволуције. Еволуционисти сматрају да се, уколико се својевремено не би формирали одређени преци, не би појавили ни њихови потомци: тако на пример, да риба није хтела да изађе на копно, не би се појавиле ни животиње, ни птице.
Православна тачка гледишта је потпуно супротна. Свет је створен стваралачким чином живог Бога. Не по законима природе, већ по натприродној Господњој речи, по свемоћној заповести Створитеља најпре је свет из небитија дошао у постојање, а затим је редоследом за наш разум недокучивих премудрих заповести настала разноликост облика творевине. При томе једна Божија реч нипошто није логичком нужношћу повезана с другом. Из тога што се у пети дан зачула заповест: Нека изведу воде… (Пост. 1,21), никаква научна прогноза не би могла да предвиди заповест шестог дана: Нека земља пусти из себе душе живе… (Пост. 1,24). Појава морске корњаче из воде и копнене корњаче из земље није условљена својствима воде и земље, нити „законима природе“, већ само тиме што је таква била замисао и заповест Премудрог Уметника. У чину освећења воде приликом крштења Црква кличе: „Јер Ти си вољом из небића све довео у биће (тј. довео све својом вољом из стања небитија у стање постојања – К. Б.). Твојом влашћу одржаваш твар и Твојим промислом уређујеш свет, Ти који си од четирију стихија сачинио твар, са четири доба овенчао си годишњи круг“ (Требник). Карактеристичан је израз „који си сачинио твар“. Упоређен са стихом 20 из прве главе Посланице Римљанима св. апостола Павла, он изражава убеђење Цркве да је свет Божија поема, одухотворена симфонија Изврсног Уметника. Све што постоји у свету, начињено је по замисли и извршењу Творца. Бог није непристрасни посматрач васионе, већ њен активни Стваралац. Хришћанин не може понизити Господа и част стварања нових врста указати еволуцији с њеним законом природног одабирања. При томе свака твар, од невидљиве травке до моћног дрвећа, животиња и птица одражава лепоту Свеблагог Бога и слави Га. Црква поје с пророком Давидом: Хвалите Господа на земљи, змије и сви бездани; огањ, град, снег и лед, ветар силни који извршује реч Његову, горе и сви хумови, родна дрвета и сви кедри, звери и сва стока, гмизавци и птице пернате, цареви земаљски и сви народи, кнезови и све судије земаљске… (Пс. 148,7-12).

5. Човек: круна стварања или производ еволуције?

Са посебном и принципијелном важношћу црквена традиција наглашава стварање човека од стране Бога. Према Библији, Адам нипошто није производ еволуције и није рођак створења која су пре створена. Он је био замишљен по посебној Божијој замисли: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо, који ће бити господар риба морских и птица небеских, и звери и стоке, и целе земље и свих животиња што гамижу по земљи (Пост. 1,26). Адам се ствара као цар, а не као један од потчињених. Свети Јован Златоуст овако одговара на питање, зашто је човек створен последњи, иако превазилази сва друга створења? – „Када цар намерава да уђе у град, онда треба штитоноше и сви остали да иду напред да би цар ушао у дворац након што они све припреме; исто тако је и Бог, намеравајући да постави цара и господара свих земаљских створења, најпре уредио сав тај украс (на грчком – космос), а затим је створио и господара“ (19,с. 6061).
Бог ствара човека по Свом образу и подобију, а не од примитивнијих врста. По речима светитеља Григорија Нисијског, „Он ствара човеков живот не због нечег другог, већ само зато што је добар. А будући да је такав и због тога тежећи стварању човекове природе, Он је показао силу своје Доброте не половично – давши нешто из оног што Му је својствено, а завидљиво му ускративши заједницу са Собом. Напротив, савршена врста доброте састоји се у томе да се човек приведе из непостојања у постојање и да буде обасут богатим добрима“ (12,с. 53).
Јеромонах Серафим Роуз је писао: „Учење да Адам није био створен од праха, већ путем развоја из неког другог створења – то је ново учење које је потпуно туђе Православљу“ (34,с. 479). Ова поштена и јасна дијагноза чини нам се веома важном приликом одређивања духовног здравља и вере савремених хришћана. Под маском науке јерес еволуционизма се од детињства преко школе и телевизора убацује у умове свих људи, па чак и онај ко хоће да буде данас добар хришћанин, несвесно носи у себи трагове таквог антихристовог деловања.
Као пример навешћемо мишљење талентованог енглеског писца К. С. Луиса који је самоме себи у „Размишљањима о псалмима“ дао прилично добру препоруку. „Мене сматрају присталицом потпуног и беспоговорног прихватања свих текстова као историјских. Том мишљењу дугујем то што не одбацујем овај или онај текст, ако се у њему говори о чудесима“ (27,с. 31). Ето шта искрени и ревносни хришћанин признаје. „Човек је доиста начињен ‘од нечега’. Он је животиња, позвана, или, ако хоћете, осуђена да буде више него животиња. Моја мишљења о еволуцији немају религиозни значај (на жалост, мишљења о еволуцији увек имају религиозни значај К. Б.) и овде говорим само о томе да се са биолошке тачке гледишта један од примата променио, постао човек, али је остао при томе примат, животиња. Он је стекао нову врсту живота, не напуштајући стару“ (27,с. 33). Видимо како префињени мислилац Луис напушта библијски темељ и препушта се саблазни философије овога века. То се догађа зато што за њега, као и за многе друге савремене људе, еволуционизам не изгледа као опасно вероучење које одриче основе апостолске вере. Тако могу мислити само људи васпитани ван светоотачке црквене традиције. Нека одговор свима онима који се колебају у том најважнијем светопогледном питању буде мишљење св. Григорија Нисијског. Свети човек разобличава две јеретичке теорије: теорију предпостојања душа и предпостојања тела. Самим тим он, с једне стране, не дозвољава могућност „еволуције“ Адамове душе пре његовог стварања (једнако као и душе било кога од нас пре тренутка зачећа), а с друге стране, светитељ искључује могућност „еволуције“ Адамовог тела (једнако као и тела свакога од нас) пре него што је оно стекло душу. „У обема претпоставкама смисао је за осуду: код оних који причају бајке да су душе наводно имале претходни живот у неком нарочитом стању, и код оних који сматрају како су наводно раније била начињена тела… Мени се не чини да су се они који истичу прву претпоставку и који уче да је постојање душа старије од живота у телу, очистили од јелинских учења која су им напричала бајке о преваплоћењу“ (12,с. 90). Што се тиче друге претпоставке св. Григорије Нисијски указује да је бесмислено тврдити „како је човек био претходно створен Словом као кип од блата, и за тај кип се појавила душа (јер тада ће умна природа испасти мање вредна од кипа од блата)“ (12, с. 92-93).
Исту ову мисао је у „Тачном изложењу православне вере“ изразио преп. Јован Дамаскин: „Тело и душа су створени истовремено; а не тако како је празнословио Ориген да је једно створено пре, а друго после“ (16, с. 79).
Сведочанство о томе да Адам по својој природи није сличан осталим животињама, садржи се у Библији: Али се Адаму не нађе помоћник подобан њему (Пост.2,20). Нико од створења која су претходила човеку не би могао доиста да каже о Адаму оно што је овај рекао о Еви: Гле сада кост од костију мојих и тело од тела мога (Пост.2,23).
Тако Свето Писмо сведочи против еволуције и обара аргументе модернистичког богословља спремног да допусти да је Адам прошао све „стадије развоја“ од најпростијих до примата.

6. Однос према Шестодневу

Светоотачко црквено предање недвосмислено истрајава на прихватању библијске приче о стварању света за шест дана.
Преп. Јефрем Сиријски: „Нико не сме да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено такође говорити да је наводно оно што је по Писму створено током шест дана, то створено у једном тренутку, а такође да су наводно у том опису представљена само имена која или ништа не значе, или значе нешто друго. Напротив, треба знати да као што се небо и земља, а не нешто друго подразумева под именом неба и земље, тако и све што је речено о свему осталом, што је створено и доведено у ред након стварања неба и земље, не садржи у себи празна имена, већ моћи ових имена одговара сама суштина створених природа“ (15,с. 210-211).
Свети Атанасије Велики: „Сва видљива твар саздана је за шест дана; првог дана је створена светлост којој Бог даде име дан; другог је створен небески свод; трећег је Бог, сабирајући воде на једно место, открио копно и створио на њему различите плодове; четвртог је створио Сунце и Месец и цео скуп звезда; петог је створио животиње у мору и птице у ваздуху; шестог је створио четвороножне животиње које живе на земљи и на крају човека“ (3,с. 287).
Свети Василије Велики: „И би вече, и би јутро, дан један. Зашто није назван првим, већ једним? … Одређује тиме меру дана и ноћи, и дневно време сједињује у једно, зато што двадесвт четири часа испуњавају трајање једнога дана ако се под њим подразумева и ноћ“ (8,2. 35).
Светитељ Јован Златоуст: „Када је Бог завршио украшавање неба, посејавши га звездама и створивши два велика светила, завршио је дан говорећи: Би вече, би јутро, дан четврти. Пази како Он то говори о сваком дану да би честим понављањем учења учврстио у нашем уму Божанствене догмате“ (18,с. 47).
Од старозаветних времена први дан стварања се поистовећивао са недељом, а седми са суботом. Исто тако дословно прихватила је дане стварања и литургијска традиција Цркве. У стихирама на Господи, возвах“ службе Велике Суботе наглашава се: „Данашњи дан тајно велики Мојсије представљаше, говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер ово је благословена субота, ово је дан успокојења у који отпочину од свих дела Својих Јединородни Син Божији провиђајући смрт, телесно отпочинувши; и у којем беше, опет се вративши васкрсењем, дарова нам живот вечни као једини благ и човекољубац“.
У пуној сагласности са представама целе Православне Цркве писао је св. Димитрије Ростовски: „Када је засијала светлост у безданој тами, Бог је разделио светлост и таму, и назвао светлост дан, а таму ноћ; и то је био први дан који називамо недељом, и први месец који је касније назван март, и први дан у том месецу… И другога дана, који ми данас називамо понедељак, произвео је свемоћном Својом речју небеса из безданих вода… Трећег дана који ми називамо уторак, скупивши воде на једно место, открио је копно и назвао га земљом; и учинио је способном да произведе семена и сваку траву и дрвеће. Четвртог дана који ми називамо среда, створио је на небу два велика светила – Сунце и Месец, а такође и звезде. Петог дана који ми називамо четвртак створио је рибе и гмизавце и извео птице. Шестог дана који одговара нашем петку Он је створио звери, стоку и гмизавце земаљске по њиховим врстама; после свих створења створио је Адама и Еву и увео их у рај. Седмог дана Бог је отпочинуо од свих Својих дела и тај дан је био назван субота, тј. спокој, јер је Саздатељ у тај дан отпочинуо од свих својих дела и посветио га, као што о томе пише у другој глави књиге Постања“ (13,с. 11-12).
Потпуно је очигледно да се еволуционизам не може помирити са овако јасним и строгим учењем Православља.

7. Старост васионе: хронологија библијска или природно-научна

Црквено гледање на хронологију заснива се на библијском Откривењу. Адам је створен шестог дана света, приближно пре 7.5 хиљада година. За хришћанина се без нарушавања догмата вере ови временски рокови не могу ни продужити, ни скратити.
Православна Црква садржи учење о Христу Спаситељу који се у складу с никејско-цариградским Символом вере оваплотио и очовечио у конкретној историјској епохи: био је распет у време „Понтија Пилата“. При томе свети еванђелисти доводе Исусов родослов у везу с првим човеком Адамом којег је створио Бог (в.Лк. 3,2338). Хришћанин који верује откривењу Светог Писма не може сумњати у то да је равно 77 поколења прошло од првосазданог Адама до Христа – другог Адама. Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује… Први човек је од земље, земљан; други је човек Господ с неба (1Кор. 15,45,47).
Јасна библијска хронологија не дозвољава да се, као што би то хтели еволуционисти, Адам „растегне“ по временској оси, да се утопи у сумраку „палеолита“. Адам је био личност, и сви његови потомци су потпуно историјски. Тако учи Црква. Ако се пак претпостави да Адам није био историјска личност, већ да је само симбол или заједнички назив за древно човечанство, онда ће се заједно са еволуционистима морати одрицати и прародитељски грех. Али ако се то претпостави, Исус Христос више не може бити назван ни Спаситељем, ни Искупитељем људског рода. На тај начин, претпоставка о еволуирајућем Адаму с хришћанске тачке гледишта је богохулна.
Не мање богохулним се чини еволуционистичко учење како је наводно Адам „еволуирао“ из животињског света, имајући за претке мајмуне, водоземце и друге ниже организме. „Част“ да борави у разним оваплоћењима час као риба, час као животиња, ако тако хоће, нека указују Кришни и другим својим божанствима пагански Хиндуси. Еволуционисти морају бити свесни тога да се, тражећи међу животињама Адамове претке, уплићу у догматско учење Цркве, рушећи хришћанску сотириологију и антропологију (учење да је човек створен по образу и подобију Божијем). И заиста, они прво морају да приписују исте те „претке“ Сину Човечијем, и, друго, да верују да је сву предадамовску „родбину“ Господ такође искупио Својом крвљу на Голготи. Овакву сотириологију Црква не познаје. Овакво продужење Адамовог родослова у дубину векова и хиљадулећа (а можда и милиона година) не може бити другачије названо до богохуљењем.
Библијску хронологију православни хришћани примају вером као саставни део црквеног вероучења. Јемство за то су истините речи Самог Сина Божијег, упућене светим апостолима: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Д. ап. 1,7). У складу са овом поуком писао је благомислећим читаоцима св. Димитрије Ростовски: „Свако нека чита божанствену историју, написану у Библији, и нека подражава богоугодни живот праведних људи да би се удостојио њиховог удела, а зле људе нека не следи, да би избегао њихову погибељ; што се тиче година које је одредио Отац небески у Својој власти, њих посебно не испитуј, да не би испао радозналац, уместо читалац књига“ (13,с. 30-31).
Еволуционизам нарушава ту светоотачку заповест, када покушава да одређује времена и рокове, као да они могу зависити од људског разума, а не налазе се у целини у власти Оца небеског.
А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише (1Сол.5,1).

8. Еволуција или деградација?

Ако се под еволуцијом схвата развој и усавршавање од простих облика према сложеним, такву појаву у природи практично не запажамо, већ напротив, запажамо управо супротно. У складу с Другим начелом термодинамике, сви природни системи се само троше, пропадају, подлежу старењу и болестима. Није се појавила ниједна нова врста животиња или биљака, а за то време Црвена књига ишчезавајућих или ишчезлих врста на забрињавајући начин поставља питање о пропадању природне средине. Мутације и лоша наследност код човека и животиња пре омогућавају да се говори не о узлазној линији прогреса, већ о очигледној деградацији у нашем свету.
На ово су обраћали пажњу многи истраживачи-креационисти. „Покоравајући се својим савременим законима, природа није у стању да себе побољша или да се развија у правцу усложњавања своје организације, пошто се енергија и информација у њој саме по себи не чувају, већ се кваре, и квалитативно погоршавају. Другим речима, то значи да је узлазни спонтани развој (еволуција) немогућ“ (36, с. 31).
Вера у еволуцију претпоставља очекивање све веће хармоније и савршенства у будућности. Православна вера тврди супротно: свет иде својем крају и општем пропадању. Учење еволуционизма каже да су пре били само хаос и примитивни облици организације материје. Хришћанство исповеда библијску веру у то да је савршено било стварање на самом почетку: И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро (Пост. 1,31).
Резимирајући све што је речено, може се извући закључак да су по свим основним поставкама гледишта хришћанства и еволуционизма потпуно супротна.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *