EMANUIL

 

EMANUIL
 
IV
O BOŽANSKOM PROMISLU
 
Ovde mislimo navesti samo nekoliko primera, koji jasno pokazuju dejstvo Božjeg promisla u životu ljudskom. Sav stroj sveta, svi pokreti, svi događaji, svedoče o dejstvu Božjeg promisla. Ljudi sa jakom verom, sa bogomudrim rasuđivanjem, sa čistim i vizionarskim pogledom na svet, ne potrebuju neke naročite i izuzetne primere koji svedoče o Božjem promislu. Oni se osećaju okruženi i prožeti takvim svedočanstvima sa svih strana. Ne radi njih, nego radi onih koji su još slabi i kolebljivi u veri iznosimo mi ove primere:
 
O LEŠU PRED KUĆOM
Čitamo saopštenje popa Lemajića o ispovesti jednog osuđenika (Vidi „Mali Misionar“). Taj osuđenik pričao je, kako je u zlobi svojoj napravio nered i pokvario jednu svadbu. Kad je napravio gužvu, pobegne, a stric ne- vestin pojuri za njim. Stric izgubi njegov trag i zaluta negde, a brat nevestin, dečko od 15 godina pođe da viče svoga strica. Pa kad dečko ugleda u noćnoj tami čoveka, pomisli da je to njegov stric. Međutim, to je bio onaj razbojnik. „Stoj! Čekaj! Vrati se! vikao je dečko. Razbojnik pomisli, da se to na njega odnosi, vrati se, i nožem zakolje dečka. Onda je sedeo kod dečka do ponoći, pa uzme leš i odnese pod stričev prozor, a krvav nož ubaci kroz prozor u stričevu sobu. Na osnovu takvog nalaza stric dečkov bude osuđen na 10 godina robije. A razbojnik je produžio svoja nedela umnožavati. No dogodi se jedne noći: neko ubije čoveka i donese i ostavi pod prozorom toga razbojnika. Sutradan na osnovu takvog nalaza razbojnik dođe pred sud. No za čudo on se na sudu nije branio nego je priznao, mada nije bio kriv za ovo ubistvo. Sam je sebi govorio: ako nisam kriv za ovo ubistvo, kriv sam za ono – svejedno. I tako bude osuđen na robiju.
 
O ČUDESNO SAČUVANOJ IKONI BOGOMATERE
Marta 8. godina 1898. dogodio se sledeći slučaj u gradu Kursku, u crkvi u kojoj je stradala ikona Majke Božje zvana „Znamenskaja“. Četiri studenta revolucionara – da bi dokazali da je svetinja ništa – postave pod samu tu slavnu ikonu paklenu mašinu. Mašina srećom noću eksplodira kad u crkvi nije bilo nikoga. Potres je bio strahovit i razorenje ogromno. Vrata i prozori i gvozdena rešetka pred ikonom i čiraci i kandila – sve ode u paramparčad. Drvena naprava sa kubetom, u kojoj je ikona stajala sva bude izlomljena u mala parčeta kao samlevena. Samo i jedino – ikona Božje Matere ostane netaknuta. Sličan slučaj sa jednom ikonom Božje Matere pričao nam je general Colović. No o tome na drugom mestu.
 
POVEST O JEDNOJ SVETOGORSKOJ IKONI
Priča nam general Colović sledeći poučan slučaj: Otišao je neko od vojnika sa Solunskog fronta u Svetu Goru da se pokloni svetinjama. Kad se vratio doneo je generalu jednu omanju drvenu ikonu Svete Bogorodice. Tu ikonu general je veoma cenio. Jednog dana Bugari iznenadno napadnu srpsku vojsku. Njihova topovska vatra bila je strašna. General naredi – hitno povlačenje. Svom posilnom zapovedi, da brzo spakuje stvari iz šatora i na kolima prevuče u pozadinu. Vojnik potrpa mnoge stvari u jedan veliki sanduk. Tu je bilo i mnogo duvana, sardina, posuđa i drugih raznovrsnih sitnica. Tu metne vojnik i onu ikonu. Kad su kola krenula, udari granata u sanduk, a vojnik skoči i pobegne. Docnije Srbi potisnu Bugare i vrate se na pređašnje pozicije. Kad dođu do onog sanduka, a ono sav se sanduk ućumurio od vatre. I duvan i sve ostalo pretvorilo se u gar i pepeo. Kad su razgrnuli gar i pepeo, našli su onu drvenu ikonu Majke Božje celu i nepovređenu!
 
O OBRAĆANJU BOGA
U manastiru Tavni javno se ispovedio Veljko Tadić iz Jeginova Luga. „Nisam znao za Boga. Kad sam bio u vojsci sablazni me nečastiva sila zbog moga bezverstva, te uzmem iz državnog magacina nekoliko pari novih cokula. No posle toga ubrzo budem uhvaćen, suđen, osuđen, i po izdržanju apsa pušten kući. Ja sam se toliko postideo od tog svog nedela, da sam namislio sam sebe ubiti. I pucao sam na sebe iz puške i – promašio. Počnem se čuditi, kako sam mogao promašiti, i dođoh do uverenja, da me je sam Bog sačuvao. On, Tvorac moj, nije hteo moju smrt nego moje pokajanje. I ja sam se pokajao, zaplakao i ispovedio. Moje pokajanje vratilo me Bogu i duši. Moje pokajanje bilo je za mene novo rođenje. To novo rođenje donelo mi je svetlost i radost životu. Bogu neka je slava i hvala uvek i navek. Amin“.
 
POVEST O ČOVEKU KOJI SE ZAREKAO NE SLAVITI SVETOG NIKOLU
Neki brat od Požarevca slavio je svetog Nikolu kao krsnu slavu. Slavio ga još i na Krfu u izgnanstvu. Kad je vojska srpska prevezena na Solunsko bojište, onda su mnogi vojnici i nadalje produžili slaviti svoje krsne slave, a neki su odustali. Tako i brat Požarevljanin odustane slaviti svog svetog Nikolu. Govorio je svojim drugovima: Što da ga slavim kad mi ne pomaže? Kad se vratim kući slaviću onoga sveca koji me dovede kući u slobodnu zemlju, i to baš onoga koji padne u dan moga povratka doma. 1918. godine nastala je ofanziva, i naša vojska do zime vratila se kući. Stigne kući i onaj brat Požarevljanin. Zaboravio je i da broji dane i da misli o danima. Kad stigne noću kući, a ono u njegovoj kući gori slavska sveća. Šta je ovo? upita on ženu. Pa naš sveti Nikola, odgovori mu žena. Zar ne znaš da je sutra sveti Nikola? Veoma zadivljen brat Požarevljanin zastidi se što nije slavio svetog Nikolu na bojištu. I uveri se, da je živ Gospod i da je sveti Nikola živ, i da svuda i svagda treba držati svoju krsnu slavu.
 
POKOLEBAN PA UTVRĐEN U VERI
Kako je neobičan i dramatičan život svakoga čoveka, koji ima junačnu borbu za dušu svoju. Monah Pahomije iz manastira Svete Bogorodice u Slivnici (Prespa) priča nam, kako je živeo od početka. Majka mu je ostala udova, i on kao dečak išao je u crkvu i voleo crkvu. Rekli su mu, da je bolje za njega da ide na zanat nego u školu, pošto ima mnogo školovanih. I on je stupio u trgovinu kod jednog katolika, koji ništa nije verovao. Ljudi s kojima je dolazio u bliži dodir utvrdili su ga u bezverstvu. Govorili su mu: Kao što ti imaš svoju trgovinu, tako i popovi svoju! To je vera! I on je poverovao. I četiri godine nije išao u crkvu, niti se Bogu molio. Jednog dana kad je došao kući, zatekne nekog sektaša baptista, kako govori s njegovom majkom o veri. I taj sektaš ostavi jednu Bibliju na čitanje majci i njemu. On počne čitati, i sve što je čitao, palilo je srce njegovo kao živa istina. Opet je navratio onaj sektaš, da ga pridobije za svoju sektu ali mladić se trgne i odbije ga. „Kod nas je veća ljubav nego kod pravoslavnih“, rekao mu sektaš. „Kad je tako, odgovori mu mladić, zašto se vi ne pričešćujete iz jedne čaše, nego svaki iz zasebne čaše?“ Kad ga je sektaš pozivao, da se krsti, on odgovori, da je jednom kršten.
 
O BOLESTI KAO SREDSTVU ZA DUHOVNO OZDRAVLJENJE
Priča nam isti taj Pahomije, kako je posle toga jednog dana najednom oslepio. Legao je u postelju. Progledao je, no kad je pokušao da ustane, opet je oslepio. Onda je on ostao dugo u postelji. Bio je oslabio i izmršavio. Njegovi su ga slabo pazili. Onda on zavapije Bogu, da mu povrati zdravlje, pa će on ceo svoj ostali život Njemu posvetiti. „Celoga sebe Tebi ću dati Bože!“ rekao je on, premda, priznaje, u to vreme sam nije znao šta to znači. No Bog mu povrati zdravlje. Jednoga dana on se obrati nekom svešteniku za savet. Naime, rekao je on svešteniku, da mu je Bog povratio zdravlje, pa sad ne zna kakvu bi žrtvu on trebao da učini. Sveštenik mu rekne, da odnese u neki manastir nešto na dar. On kupi zejtina i sveća, pa pođe u manastir Hopovo. No izgubi put, pa je dugo lutao, i najzad izbije iz šume pred manastir Remetu. Kad je predao što je doneo, reknu mu kaluđeri, da su baš u tom tih dana oskudevali. Starešina je bio Rus. Pošto je duže razgovarao sa starešinom, ovaj mu rekne: „Zašto se sav ne posvetiš Bogu? Zašto celog sebe ne predaš Gospodu?“ Istovetne reči, koje je on nekad izrekao kao u molitvi Bogu kad je prosio zdravlje i dao zavet! To je opredelilo mladog Nikolu (tako se onda zvao) pa pođe u manastir i postane monah.
 
O DEJSTVU PRIMISLA BOŽIJEGA
U žitiju blaženog Jeronima čitamo o slučaju koji je priveo ovog velikog muža u veru Hristovu. Jeronim je bio paganin, i nije pomišljao menjati veru. Mislio je biti advokat. I s tom namerom krenuo je na put iz Akvileje u Galiju, u grad Trev. Pri polasku iz Akvileje zamoli ga njegov drug, Rufinus (koji je bio već kršten), da mu nabavi u Galiji dve knjige znamenitog bogoslova Ilariona Poatievskog: Tumačenje psalama i Knjigu o Saborima. Jeronim nabavi te knjige za svog druga. No počne ih sam čitati, i toliko se oduševi naukom hrišćanskom, koja je bila izložena u tim knjigama, da je obe te knjige prepisao, i rešio krstiti se. I zaista kad se vratio iz Galije, Jeronim se krstio.
 
O SMRTI U DANE OMILJENIH SVETACA
Sveti car Konstantin mnogo je revnovao za istinito učenje o Svetoj Trojici. On se upokojio na dan Svete Trojice (337. godine). – Sveti Kliment Ohridski mnogo je voleo svetoga velikomučenika Pantelejmona. Ovome svecu on je i hram sazidao u Ohridu. I, za čudo, upokojio se sveti Kliment baš na dan svetog Pantelejmona 27. jula (po pravoslavnom kalendaru). – U manastiru svetog Jovana Vladimira pokazuju grob nekoga Boškovića, pravoslavnog čoveka od Skadra. Taj Bošković je dugo bolovao od neke teške bolesti, i nije se mogao izlečiti nikakvim načinom zemaljskim. Reknu mu, da ide na ćivot svetog Vladimira (22. maja), jer je veliki čudotvorac, i pomoći će mu. I zaista, pomogne mu, te Bošković potpuno ozdravi. Onda se on reši da svake godine odlazi o slavi manastirskoj u manastir svetog Vladimira. Tako je stalno i činio. Najzad poželi u starosti da umre na sam dan svečev, što mu i bude od Boga dano. Jedne godine o slavi manastirskoj Bošković je do podne služio kao i ranijih godina oko trpeze narodne a posle podne upokojio se u Gospodu.
 
KAKO JE JEDAN LEKAR POSTAO POBOŽAN
Priča nam jedan doktor od Ali-bunara, kako je promislom Božjim postao pobožan i primio veru kao neocenjivi biser. On nikad, veli, nije postio. Nije mu dolazila čak ni pomisao da posti bar jedan dan. No dogodi mu se u jedan petak, da padne i slomi ruku. Jedva ruku namesti i izleči, kad opet u letak padne i slomi nogu. Taman ga ta beda prođe, kad opet u petak udari ga neka grana u šumi po očima, te mu povredi oči. Potom ga u petak zabolela glava. Pa opet u petak dobio groznicu. I tako redom. Najzad počne on razmišljati o tome zašto mu se tolike bede događaju sve u petak. Kad je o tome pitao svoju majku, rekne mu ova odmah, da je to sigurno zato što on nikada u petak ne posti. Onda doktor počne redovno postiti svakoga petka. Potom uzme i sredu da posti. Potom počne ići u crkvu na molitvu. Potom počne čitati pobožne knjige. Najzad se upiše u Hrišćansku Zajednicu, i stane u red najpobožnijih ljudi u svome mestu, koji je otvoreno javljao veru Božiju kao nešto neophodno i spasonosno.
 
REŠENJE PITANJA POMOĆU JEVANĐELJA
Pričala nam Milka Šećerova iz Sanada u Banatu – kad smo putovali za Svetu Zemlju – kako je ona dobila dozvolu od majke da može poći na hadžiluk. Milka je udovica i ima jednog sinčića. Nikad niko od njene familije nije išao u Jerusalim. A ona je mnogo želela da pođe. Jednoga dana čuje Milka u crkvi kako sveštenik objavljuje da će te 1930. godine biti poklonički put za Svetu Zemlju. U njoj se razgori srce željom da i ona pođe. Vrativši se iz crkve kući, Milka kaže majci, da ona hoće da ide u Jerusalim. „A šta ćeš činiti s detetom?“ upita je majka. Milka se zamisli, pa onda ode svešteniku i upita, da li bi ona mogla i svoje dete od tri godine povesti sobom? Sveštenik joj odgovori, da je to vrlo rizično, pošto je put dalek i težak. Vrati se Milka kući tužna, i opet otpočne razgovor sa svojom majkom o putu, moleći majku da se ona stara o detetu do njenog povratka. Majka se bojala da se primi te dužnosti i otkazivala se. Onda Milka uzme Jevanđelje, rekavši majci: Da vidimo, kakva je volja Božija! Pomoli se kratko u sebi, pa otvori Jevanđelje. Čim otvori padne joj pogled na ove reči, koje ona glasno pročita pred majkom: Ko primi jednog od ovih malih, mene prima. Kad majka ču ove reči, kao od samoga Hrista, ona se uplaši, pa odmah izjavi, da će ona čuvati dete a Milka neka ide u Svetu Zemlju. Tako je Jevanđelje rešilo ovu stvar.
 
O ČOVEKU KOJI JE MRZEO MANASTIRE
Neki naš činovnik sretne se u vreme Svetskog Rata kao izbeglica s jednim kaluđerom, takođe izbeglicom, u Francuskoj. Kaluđer u krajnjoj oskudici pozajmi od tog činovnika nekoliko zlatnika. Kad se rat svršio, i činovnik i kaluđer vrate se živi u otadžbinu. Onaj kaluđer nikad nije hteo vratiti dug činovniku, zbog čega ovaj strašno omrzne sve kaluđere i sve manastire. No dogodi se, da jedne godine lekari preporuče oslabljenom činovniku banju Ovčarsku. Stari i bolesni činovnik je bio prinuđen stanovati u manastiru, što njemu u početku nimalo nije bilo milo. No ljubaznost i dobrota starešine toga manastira osvoje ga i probude kod njega poštovanje i prema kaluđerima i prema manastirima. Po promislu Božjem taj činovnik umre u istom tom manastiru u banji. Žena ga pogrebe kod manastira s namerom da ga uskoro prenese u Beograd u familijarnu grobnicu. I kad je sve pripremila za prenos, vidi ona u snu svoga muža, koji joj zapovedi, da ga nipošto ne prenosi iz manastira. „Ostavi me, rekne on; ovde gde sam. Jer je ovo sveto mesto“.
 
POVEST O ZADRŽANJU OD POGIBIJE
Priča nam prota Danilo Šiljak iz Prijepolja čudnu priču, kako je jednom bio spasen manjim zlom od većega zla. Moj rođak, veli, pop Ignjat Šiljak ponekad je svraćao u kafanu i voleo popiti. Bilo je to u Plevlju. Jednoga dana 1921. godine bio je pazar u varoši a sutradan Tomindan. Ja sam bio pozvan u selo Milošiće jednom parohijaninu na slavu. Trebao sam krenuti iz Plevalja to popodne. No u čaršiji srete me pop Ignjat, s kojim sam se ja retko družio a pogotovu u kafanu zajedno sa njim nikad nisam svraćao. Pop Ignjat me pozva u kafanu, i ja ne znam ni sam kako pođoh sa njim. On navali da pijemo vino. A on je voleo da pije. Počnemo piti, i produžimo do same noći. Ustanemo zagrejani pićem, i raziđemo se. Kad dođem kući, ja se počnem spremati na put u Milošiće, da putujem noću i da osvanem kod onog svečara. Ali mi se majka odlučno usprotivi da idem noću, i ja legnem spavati. Kad sutradan na Tomindan, a to nam stiže zao glas, kako je čuveni hajduk Husejin Bošković zaustavljao na drumu svet koji se vraćao sa pazara, otimao i pljačkao sve kupljene stvari i novac, a sve za mene raspitivao. I eto, da me pop Ignjat i njegova kafana nisu zadržali, ja bih poginuo!
 
POVEST O NAĐENOJ POLURUBLJI
U knjizi o dr Džon Motu napečatano je pismo jednog ruskog studenta o doživljaju prilikom Motove posete Rusiji. Pismo glasi: „Ja sam želeo da dođem na predavanja g. Mota, ali mi moja siromaština na to nije nikako dozvoljavala. Iako je ulazna cena bila vrlo niska, ipak je meni bilo nemoguće. Ja nisam imao novaca ni hleba da kupim, kamo li da platim ulaznicu za predavanja. Ali Proviđenje mi je pomoglo, da čujem iz usta g. Mota Istinu. „Duhovna i moralna nemoć“ ponavljao sam ja čitajući program predavanja u izlogu jedne knjižare. Ja sam toliko bio potonuo u svoje misli, da sam oborio glavu zemlji, i gle – pred mojim nogama svetlila je jedna para, pola rublja, iz snega i blata. Činilo mi se najpre, da me oči moje varaju, ali ne, to je bio istinski novac. Razveselio sam se, i odmah sam promislio, da kupim hleba, ali iznenada dođe mi misao jevanđelska: „ne živi čovek jedino od hleba“. Uđem u dućan i kupim četiri ulaznice za četiri predavanja. Izdao sam za to 45 kopejki, a za preostalih 5 kopejki kupih hleba. Tako sam ja bio nahranjen i telom i dušom. Ta neobična stvar koja mi se dogodila toliko me je uzbudila, da sam se rešio ostaviti sve zemaljske brige i posvetiti se sav, dušom i telom, na službu Hristu“.
 
POVEST O KOCKI
Stoji zapisano i žitiju svetog Tihona Zadonskog 1″ 13. avgusta 1783.godine) kako je tajanstvenim Promislom iza- bran za episkopa. U onaj dan kad je u Petrogradu u Svetom Sinodu bio izbor episkopa za Voronež, Tihon kao arhimandrit služio je liturgiju u gradu Tveru. Bila je arhijerejska služba. I kada je arhimandrit pristupio proskomidiji i rekao arhijereju (Atanasiju): „Pomjani mja, Vladiko svjati!“ pomenu ga arhijerej rečima: „Episkopstvo tvoje da pomjanet Gospod Bog!“ Po tom se vladika trže videći da je pogrešio i reče: „Neka Vam da Bog da budete episkop?“ Toga dana, dakle, bio je izbor episkopa u Petrogradu. Metali su kocku. Bilo je sedam kandidata. Najednom će reći mitropolit: Hajd da stavimo i tverskog rektora arhimandrita Tihona“. Drugi su se najpre ustezali govoreći, da je Tihon još suviše mlad.
Ipak su se saglasili i napisali ime Tihonovo kao osmog kandidata. Tri puta su vukli kocku i sva tri puta izvučeno je ime arhimandrita Tihona. Nije li to zaista promisao Sudbodavca Gospoda: da ga onog dana kao slučajno arhijerej na službi oslovi episkopom, i da njegovo ime dođe kao slučajno na osmo mesto, i da sva tri puta njegova kocka bude izvučena?
 
O ČUDESNOM I SPASONOSNOM PREDOSEĆANJU
U svojoj knjizi „Proricanja“ navodi Maks Kemerih i ovaj primer: Profesor matematike Bem nije nimalo bio sanjalica, što mu već i njegovo zanimanje zabranjuje. Jedno posle podne sedeo je taj profesor u nekom društvu, kad najednom oseti neki nagon u sebi da odmah ide svojoj kući. On je sebi davao razloge kako ne treba da se udaljava pošto nema nikakva posla u to vreme kod svoje kuće. Ali taj tajanstveni nagon bio je jači od svih njegovih hladnih rezonovanja. Diže se, dakle, i ode svojoj kući. Kad je ušao u svoju sobu, obazreo se tamo amo i našao je sve u redu; ništa osobenoga. No sad mu dođe unutrašnji nagon, da svoj krevet premesti sa sredine sobe u jedan ugao sobe. Opet je profesor počeo sebi davati razloge, kako on ne treba to da čini ali uzalud. Nešto iznutra gonilo ga je da prevuče krevet na drugo mesto. Onda on pozove sluškinju te prenesu krevet na drugu stranu u jedan ugao sobe. Učinivši ovo Bem oseti mir u duši svojoj, pa se veseo vrati opet u ono društvo. Oko 10 sati dođe on kući na spavanje, legne i zaspi. Ali kad je bilo ponoći neki tutanj probudi profesora. I šta vidi? Srušio se tavan baš na ono mesto gde je ranije stajala njegova postelja! I to nije pao samo malter, nego jedna teška greda, zajedno sa malterom. (Vidi str. 68 i 69).
 
SVETO PISMO U OGNJU NEIZGORELO
U selu Orašju srez temnićki (moravska banovina) jednom mladiću, koji marljivo čita Sveto pismo i koji se stara da drži zakon Božji, otac je strogo zabranjivao put pobožnosti. Iz mržnje prema pobožnosti on jednoga dana dohvati sve njegove pobožne knjige, žitija svetih i naš društveni list i baci u vatru misleći da će tako sina odvratiti od Boga. Marta meseca on mu nađe i Sveto pismo i baci u vatru u šporet. Deset dana prošlo je. U šporetu je svakog dana ložena vatra, pekli su hleb, kuvali jelo i drugo. Jedanaesti dan snaja toga mladića čisteći šporet od pepela izvadi i Sveto pismo koje nije bilo izgorelo istina malo je nagorelo ali se dobro može da čita. Bog je hteo i na vidljivi način da dokaže da Njegovu svetu reč niko ne može da uguši.
Bačina, Božin Rakić, (Hrišćanska Zajednica – Kragujevac) Broj 6. Juni 1932.god. strana 12-13.
 
O PREDOSEĆANJU GLUVONEME DEVOJKE
Maks Kemerih u svojoj knjizi „Proricanja“ navodi još i ovaj slučaj, koji mi ukratko donosimo (sa strane 70): „Gospođa od Bomona priča ovaj događaj: Otac moj ugovorio je bio jednom da se sa nekim društvom izveze lađom od Ruana do Por St. Kvena. Kad je došlo vreme da krene – a to je bilo posle ručka – najednom sestričina moga oca, koja je bila gluvonema, stane leđima uz vrata i nije dala mome ocu da izađe. Ona je davala znake rukama i urlikanjem. Otac je lagano uklonio svoju sestričinu od vrata i hteo izaći, ali ova padne na kolena i počne ga preklinjati vikom i plačem, da ne ide. Začuđen ovim otac moj reši se, da ne ide na lađu. On izvesti svoje drugove da i oni odustanu toga dana od putovanja, ali ga oni ne htednu poslušati. Šta se potom dogodilo? Tek što je lađa bila na pola puta, pukne na dvoje, i putnici padnu u vodu. Mnogi se podave, dok samo njih nekoliko se spasu plivanjem do obale.
 
BIBLIJA I PROMISAO
Biblija, ili Sveto pismo Božije, od početka do kraja, jeste knjiga Božijeg promisla. I kad bi hteli navoditi primere Božjeg promisla iz te knjige, morali bi je svu prepisati od korice do korice. I kako su jasna i čudesna dejstva Božjeg promisla! Ne zna čovek čemu više da se divi: da li Božjem promislu pri stvaranju sveta, ili u rukovođenju naroda kroz istoriju, ili u iskupljenju roda čovečijeg, ili pak staranju Božjem o najsitnijim stvarima i događajima. Zaista Biblija je najizrazitije svedočanstvo Božjeg „prsta“ u sudbama ljudi i naroda, u životu i kretanju prirode, u dramatičnom zapletu i raspletu događaja i zbivanja. Božje prisustvo vidno je i očigledno svuda, bilo u stavu pomaganja ili suzbijanja, odobravanja ili osude. To je vidno i očigledno i u Starom i u Novom zavetu. Svuda Bog; i svuda dejstvo Božje. Razlika je samo u tome, što je Starim zavetom prorečen i predviđen i predizobražen Onaj koji se u Novom zavetu javio telesno među ljudima. Onaj kome je ime Emanuil.
 
Emanuil!
S nama Bog!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *