ЕМАНУИЛ

 

ЕМАНУИЛ
 
III
О ТАЈАНСТВЕНИМ ГЛАСОВИМА
 
Појава тајанствених гласова безмало је обична појава. Тако можемо рећи због безброј примера те појаве. Кад би хтели ићи у дубине времена и наводити забележене примере о тајанственим гласовима, морали би заиста потрошити много и хартије и мастила. Но ми смо ставили себи у задатак, да у овој збирци изнесемо само неколике новије примере. Ипак, почећемо са два старија примера колико да би наши читаоци видели сличност у појави и дејству тих тајанствених гласова у прошлости и садашњости.
 
ТА СВЕДОЧИ БЛАЖЕНИ АВГУСТИН
У својим „Исповестима“ прича блажени Августин, како се он од незнабоштва обратио у Хришћанство. Докле год је тражио светлост истине у философији, дотле му је стално долазила мисао на самоубиство. Најзад се он почео колебати да ли да прими Хришћанство. Почео је у том трзању молити се Богу с плачем и ридањем. Наједном чује он глас: „Узми и читај! Узми и читај!“ Глас је био танак као глас детета или неке девице. У недоумици о том тајанственом гласу Августин оде у кућу свога друга Алимпија. Не нађе друга код куће, али види на столу књигу „Апостол“. Он као узгред отвори књигу и нађе оно место у посланици Римљанима, 13, 13-14: Одбацимо дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Прочитавши те речи, лакне му на души, и он се реши да се крсти, што и учини.
 
ТАЈАНСТВЕНИ ГЛАСОВИ ОДЛУЧИЛИ СУДБУ ПРОСВЕТИТЕЉА ИРСКЕ
У животопису светог Патрика просветитеља Ирске говори се, како је он дуже времена живео у Британији, учећи се Светом писму. Одједном почне он чути гласове који су га позивали да се врати у Ирску. Слушао је често гласове многих језика, који су му викали као и једна уста: „Ми те молимо дођи и живи међу нама“. Он је тако често слушао те гласове, који су га звали у Ирску, да су му они постали сасвим обични. Свети Патрик је причао, да је могао распознавати гласове који су га позивали. То јест знао је људе у Ирској, чије је гласове чуо. Ти су људи уистини, желели његов повратак, и Бог је учинио, да се јаве они тајанствени гласови Патрику. Најзад Патрик није могао више подносити те гласове – који су му се и на сну јављали и често га од сна будили – него је сасвим оставио Британију и отишао у Ирску. Огромно апостолско дело које је овај светац извршио у Ирској сведочи јасно, да су они гласови били њему од Бога упућени.
 
ПОВЕСТ О ТОМЕ КАКО АНГЕЛ УПУЋУЈЕ ИЛИ ОДВРАЋА
Има једна цела књига написана о свештенику енглеском званом Отац Кирил Ангелски (Father Cyrill of the Angels). Овај свештеник је наш савременик. Недавно је преминуо. Он је служио у једној лондонској цркви посвећеној Светим Ангелима. И имао је честе визије ангела. Ми ћемо навести овде два случаја, који не представљају визије него глас и дејства ангела. Отац Кирил проводио је све време дана или у богослужењима или у посвећивању болесних и бедних. Једном је застао код своје куће и размишљао, чијој кући сад да иде у посету. Наједном чује глас – глас ангела хранитеља: Иди и види старицу ту и ту. Он одмах послуша и оде. Кад је ушао у кућу те жене, она задивљена викне из постеље како се баш мало час молила ангелима Божјим да доведу њега, о. Кирила. „Ево, вели, ја сам болесна, а немам кога да пошаљем да Вас зовне. Ту у побочној соби породила се једна жена, и новорођенче је на смрти. Пожурите, оче!“ О. Кирил је пожурио да би крстио дете пре смрти.
Други случај. Једно зимско после подне провео је о. Кирил у дому сиромашних, и ту је омркнуо. Кад је по мраку пошао низ степенице, неко га гурне назад. Он опет појми да се спушта низ степенице, кад опет нечија рука гурне га јако назад. О. Кирил се врати унутра и потражи свећу. Са свећом пође низ степенице. Но кад је дошао на ону степеницу са које је гурнут назад он види да је остатак степеница до дна био покварен и порушен. Да је у мраку коракнуо још само један корак, он би се срушио и погинуо. Но рука ангелска гурнула га је назад и тако сачувала од смрти.
 
СПАСОНОСАН ГЛАС
Спасао се сигурне смрти на чудан начин. „Време“, од 16. октобра 1936. год. донело је опис следећег чудесног догађаја: „Спасао се сигурне смрти на чудан начин Смајо Јашаревић из Стоца. Он је радио у својој ковачници. У једном моменту учинило му се да га неко зове испред ковачнице па је изашао напоље. У том истом тренутку срушио се цео кров његове радње; и да је Смајо остао у радњи био би на месту мртав“.
 
ГЛАС УМРЛЕ МАЈКЕ
Прича нам подпуковник Павле Ф. следећи случај: Био сам рањен на Парашничком Кључу (уток Дрине у Саву) на дан свете Петке 14. октобра 1914. године. Аустријанци ме заробе и одведу у Гредиг код Салцбурга. Било нас је ту више Срба заробљеника. Идуће 1915. године 6. новембра ја сам читао нешто у постељи, и у пола 12 сати угасим светлост. Наједном чујем глас моје мајке: „Пајо, Пајо!“ Ја одмах познам глас моје мајке. Упитам друга у истој соби, да ли је он чуо неки глас, а он одговори да није. Сутрадан испричам ја тај доживљај Срети Терзићу (сада је генерал) и Лази Митровићу (сада је шеф финансијске управе), и они се зачуде и кажу: Заиста има нечег вишег! – Прође неколико месеци. Једнога дана упита ме капетан Јордан Никић: Павле, како се зове твоја мајка. То питање мене је жацнуло као нож. Рекнем му ја: Зашто ме то питаш? Ништа, вели, онако те само питам. А он није хтео да ми каже истину то вече. Сутрадан даде ми он један пакет, и у пакету новине „Правда“. У тим новинама ја прочитам тужну вест, да се моја мама упокојила 6. новембра 1915. године, – дакле оне ноћи кад сам ја јасно чуо њен глас.
 
О ИЗНЕНАДНОМ ГЛАСУ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО СРЦЕ
Тамо између Струге и Дебра налази се село Глубочица с десне стране Дрима. На једном брежуљку у селу стоји стара црква св. Илије. Из тога села дошао нам је неки младић по имену Јаков, који нам је испричао, шта је њега побудило да се обрати духовном животу. Било је, каже, једне године баш уочи наше селске и црквене славе, св. Илије. Ја сам прилегао пред својом кућом, и лежао сам тако потпуно свестан и будан. Наједном дође ми глас: „Мед и млеко! Мед и млеко! Мед и млеко!“ Глас је био потпуно јасан, и речи сасвим јасне. Још је глас био танак и некако умилан, но сасвим неземаљски и несличан ма коме гласу који сам ја у животу икада чуо. Моја мајка била је ту у близини мојој, али она није чула ништа. Чувши тај необичан глас ја сам одмах скочио и почео размишљати о оним речима: „Мед и млеко!“ Протумачио сам самом себи, да је то глас од Бога, и да значи позив мене на духован живот. И сваки дан сам мислио о томе гласу, и увек му придавао један исти значај. Од тада ја сам постао уверен да Бог води очинску бригу о мени, па сам се окренуо ка Богу и души. – Јаков се сада бави растурањем Светих писама.
 
О ГЛАСУ КОЈИ БУДИ НА МОЛИТВУ
Отац Алексије из Светог Еразма живи као пустињак. Каже, да га ништа не узнемирава. Само понекад после поноћи долази му глас, који га виче по имену: Алексије, устај и иди у цркву! Онда се он диже и иде у цркву. И увек тада види како је кандило догорело, па треба да се долије. – И од многих других чули смо сличну повест о гласу који буди и позива на молитву. Има такође случајева, да тај глас буди оне људе који треба да уране и да иду на пут. То је глас ангела хранитеља, који брине о онима којима је предат на службу.
 
ПОВЕСТ О ГЛАСУ СВИШЕ
Ово што ћемо испричати догодило се пре неких 40 година.
У женском манастиру Шамордину код Оптине пустиње у Русији била умрла игуманија. Тада монахиње изаберу другу једну сестру за игуманију. У том дође једна од монахиња оцу Јосифу, чувеном оптином старцу, па му између осталога каже, како су изабрали нову игуманију, и то једну истакнуту по учености и окретности. Старац каже монахињи, да нису требале бирати него Богу оставити да Он укаже која ће бити игуманија. Потом почне се старац молити Богу, да му открије, која треба да буде игуманија. И на молитви чује глас: Валентина! За ово име и за калуђерицу под овим именом он раније није чуо. Па ипак поручи у манастир, да Валентину узму за игуманију. И саме сестре нису познавале такву монахињу, па почну тражити и распитивати о њој. Нађу је најзад где служи у болници. Поставе је за игуманију. Три пута је Валентина долазила старцу Јосифу да моли, да је због њене простоте поштеди и одреди другу сестру за игуманију. Но старац бојећи се Бога није хтео ни чути. Када је Валентина трећи пут к њему дошла, он јој запрети да ће је проклети ако се не прими. И Валентина се плачући врати у манастир и постане игуманија, и буде и остане до краја живота одлична игуманија.
 
ПОВЕСТ О УНУТАРЊЕМ ГЛАСУ
Отац Јесеј из Илинског скита прави је духовник. Прича нам он шта се једном догодило с њим. „Путовао сам, каже, уским путањама Свете Горе, и наједном обрем се пред жбуном, који ми је спречавао пут. Ја застанем, у размиш- љању да ли да идем или да се вратим. Чујем у себи један глас: Иди! Но одмах за тим чујем глас: Врати се! Дуго сам се тако мучио. Најзад кренем напред. Но тек што сам стао ногом на онај жбун, ја се отиснем низ једну страшну стрмен некаквога каменолома, који се од жбуна нимало није видео. Ја изгубим свест. Но полако дођем к себи, и видим где сам. Био сам пао на криво стабло једног окресаног дрвета на два метра од површине земље. Али чудно је и како сам пао: Једном руком и једном ногом ја сам се држао на дрвету, а другом руком и ногом испод дрвета. Био сам стегао дрво грчевито и руком и ногом. Да нисам пао тако на оно дрво, ја бих пао на дно, угрувао се и умро. Кад сам дошао себи, некако сам се испузао до земље, ухватио за онај жбун и вратио се кући. Одболовао сам мало но много сам се научио љубави Божјој од тог догађаја. Мислим, да су ми оба гласа: Иди, и: Врати се! дошли од анђела. Речено ми је, да се вратим, јер је опасност преда мном. А речено ми је да идем, да би стекао искуство о томе како Бог спасава човека. Стављено ми је било да бирам, и ја сам послушао онај први глас који ми је говорио: Иди!
 
О ЧУДУ У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ У СРЕМУ
Пре три године примили смо од нижепотписаног брата Петра Козлића овакво писмо које доносимо од речи до речи без измене:
„Јован Поповић земљорадник из Шашинаца код Сремске Митровице оглувио је године 1914. на ратишту тако да на лево ухо ништа није чуо а на десно је чуо толико када му се приближи и говори над самим ухом а иначе из мале даљине па макар топови пуцали није ништа чуо.
У години 1914. и 1915. лекари су покушали на сваки начин да му помогну али је то било без успеха, услед чега је био отпуштен из војске као стално неспособан. По повратку кући исти је тражио помоћ код лекара и одлазио им ради лечења, али ту ништа није помогло и ако им је обећавао што год су затражили само да га излече. Лекари су тврдили да он не може никада прочути јер су му живци прехлађени и по њиховом уверењу да су му попуцале опне које привлаче слух.
… Али што је људима немогуће Богу је све могуће, – но на жалост да се људи не обраћају Господу и не траже од њега помоћи у разним невољама.
Даклем, исти је посве изгубио наду за оздрављење, и покорно је носио своје бреме. Али Свемогући је провидео његово стрпљење и позвао га на савршено исцељење. – Позвао га је да се покаје за своје грехе, и да му отвори најпре духовно чуло, па онда и телесно.
Пре две године постао је велики покајник, и мада није чуо он је редовно похађао Цркву и братске скупове, трудио се да никада не изостане. Увек је био први на молитви и у Цркви и зато је примио од Господа велику награду. Ове године исти се са браћом на скупу договорио да ће заједно са осталима ићи у манастир Раваницу. Али два дана пре тога он се разболи и реши се да не иде, али уочи тога дана када је већ скоро требало наше Братство ићи, у први мрачак дође му човек у собу и ослови га његовим именом,… „Јоване ако будеш ишао у Раваницу биће добро, ако не неће бити добро“, рекавши то изашао је напоље. Чувши питао је сам себе, што би то сад било но после тога свакојако се реши да иде за Раваницу, и тешком муком дошао је у цркву Раваничку и помолио се Господу и Светом Лазару, да би му мало олакшали, и када је после тога изашао из цркве осетио је лакше, није имао грознице и потпуно је био радостан.
…Око 10 сати ноћи отишао је на манастирску чесму и када је хтео да пије воду чуо је за собом женски глас: „Јоване умиј се и метни прсте у уши па ћеш прочути“. Он је тако и урадио, одмах му је почело у ушима да страшно грми. У томе се жена удаљавала од њега, за којом је он онда почео да иде, – иста је дошла до црквених врата, – он за њом, и ушла у цркву и ту је нестаде. Али после свега тога он није још чуо него само грмљавина у ушима, но сутра када се причестио одмах је сасвим прочуо и данас је већ четири месеца како чује. Његова старост је 55 година.
Како исти не зна писати то је замолио мене као свога у Христу брата да ово доставим Хришћанској Зеједници у Крагујевцу и да их замолим да ово објаве преко листа свој нашој браћи и сестрама да се утврде на овоме путу и верују да је само ово прави пут.
Говорите, браћо, свима неверницима који не верују у чудо Сина Божјег и говоре да је све то лаж што пише у Светом писму да је Син Божји чинио чуда, нека верују овим чудима и догађајима које Бог и данас чини са онима који верују Њега.
Описао ово чудо ја Петар Козлић из Шашинаца
 
НЕКО ЈЕ ВИКНУО
Господин Сава П. прича нам следећи догађај: Сећам се из детињства свога једног необичног догађаја. Као ђаче враћао сам се из школе кући. Била је велика припека, и ја легнем под једно дрво у хлад. Легнем и заспим. Наједном чујем како ме неко виче по имену: Саво! Саво! Ја се пробудим и одазовем: Шта је, и ко виче? Погледам око себе, нема никога. Али ипак није без никога. Ту крај мене видим сколутану змију како је уздигла главу и палаца попут мене. Сав претрнем од страха. Онда скочим и у трку побегнем кући. Ко ме је викнуо, ја не знам, али знам, да онај глас није ми дошао из овога света.
Даље прича исти господин Сава, како му се после неколико пута у животу дешавало, да га неко викне по имену и пробуди из сна. То се дешавало, вели, само онда кад је нека, опасност била близу; једанпут кад су говеда ушла у кукуруз, и т.д.
 
ЧУО ГЛАС АНГЕЛА
Руски часопис „Православие“ у Њујорку саопштава следећи чудесан случај који се догодио 1935. године:
Епископ за Аљаску, Антонин, путовао је морем у једној лађи. Лађа се разбила код једног острва у Беринговом мору. Са четири човека владика се некако докопа обале, Но ту она четворица убрзо умру. Владика ту на острву проживи 13 дана, на камену, завејан снегом. Он се непрестано молио Богу, и једно јутро чује глас ангела: „Још три дана, и ти ћеш бити спасен“. И заиста трећи дан дођу три Алеутца, са Алеутских острва, који су били спасени са оне исте лађе. Они су отишли к својима и јавили, да је владика погинуо, те тројица у чамцу пођу да траже тело владичино. У међувремену свуда се по Аљаски и по острвима, докле је допрла вест о погибији владике Антонина, већ служиле заупокојене службе за душу његову. Но какво изненађење за оне Алеутце кад нађу владику живог? Они га узму и пренесу мотору свога чамца да га замрзлог откраве. Дуго су га тако грејали. Мислили су, да ће владици ноге и руке сигурно отпасти. Но владика је потпуно оздравио. Вратио се к својима, и сада непрестано благодари Богу.
 
О КОСИДБИ НА ТРОЈИЦЕ
Прича нам брат Мита Орсић из Даља. 1931. године догодило се код нас овакав случај: Један човек који се није Бога бојао ни људи стидео узме косу и изађе у ливаду на дан Свете Тројице да коси. Косио је сам у пољу. Нигде никог више на раду докле се оком може видети. Косећи тако тај човек наједном чује глас детињи. Окретао се он тамо амо, али није видео никога. Продужи посао. Наједном опет плач детињи. Учини му се као познат глас, као глас његовог синчића. Ту у близини био је кукуруз његовог брата. Он остави косу и пође по кукурузу да види, какво то дете плаче. Но није нашао ништа. Потом поново чује глас детињи, и позна јасно глас свога детета. Онда он остави посао и врати се кући. Кад је стигао пред кућу, чује онакво исто плакање дечје. То је плакао његов синчић, кога је он изјутра оставио здрава и весела. Ушавши у кућу, нађе дете у тешкој ватри. Те ноћи дете испусти душу.
 
ГЛАСОВИ У ЦРКВИ
Прича се за светог Спиридона, да кад је он служио литургију чуло се анђелско појање у цркви. Људи који су споља слушали то појање питали свеца, ко му то тако лепо пева у цркви. На то им он одговори да он нема никаквог појачког хора осим ако анђели не певају.
Причао нам је јеромонах Доментијан шта се њему догодило кад је једног празника служио литургију у цркви Дивостинској, манастирском метоху, украј пута Крагујевац Горњи Милановац. Није вели, било ни једне живе душе у цркви. Чак и црквењак није био дошао. Ја сам био жалостан, и у жалости питао сам се: Боже мој, баш нема ко рећи ни амин кад ја отпочнем службу Божју! Тако ожалошћен ја сам свршио проскомидију. Тада отпочнем: Благословено царство Оца и Сина и Свјатаго Духа… На једном, на моје највеће запрепашћење чујем ја многогласан и снажан одговор из цркве позади мене: Амин! Ја се окренем, но црква празна као што је и била. Сав у страху и трепету ја продужим говорити јектенију. Но више није било одговора. Од тада, вели, ја никад више нисам сумњао, да силе небеске присуствују у храму на литургији када свештеник служи.
 
О ТАЈАНСТВЕНОМ И СПАСОНОСНОМ ГЛАСУ
Прича нам брат Никодим из Парцана, како је он обраћен вери Божјој и постао богомољац. Узео он једну њиву под кирију и посадио бостан. Кад је бостан почео сазревати, он направи колибу, метне у њу пушку, па је сваке ноћи долазио ту и ноћевао. Једне ноћи види он лопове у свом бостану. Пушка му је стајала покрај њега напуњена. Види он, како лопови иду по бостану и кидају. Никодим гневан на лопове одмах хвати своју пушку и стави уз раме на готовс да пуца. Наједанпут чује он глас, који му гласно виче: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Чувши то Никодим испусти пушку из руку. Почне се чудити чији је то глас и откуда. Обазре се око себе – нема никога. Погледа опет у бостан, а то лопови дрско шетају и кидају. Помисли Никодим, да је нешто пречуо, па се опет маши за пушку да пуца. Но чим се машио опет чује глас: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Он се веома зачуди, ко му то говори. Почне свуда око себе гледати и разгледати, али нигде никога. А лопови све слободније и безобразније иду по бостану и кидају. Видећи њихову дрскост и безочност, Никодим се толико наљути да реши одмах да пуца право у њих. Чврсто стегне пушку и нанишани, али – опет исти глас: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Тај глас прође кроз цело тело његово као нека струја, и он онда стави кундак на земљу, исправи пушку, узме шипку да увуче у цев. Кад је то покушао, али гле шипка не иде у цев! Никодим онда почне испитивати, и шта нађе? Нађе цев од пушке напуњену земљом и камењем и добро набијену. Тада он разумедне, да је овај глас био од Бога. Шта се догодило? Очигледно, лопови су дошли преко дана и запушили цев од пушке, тако да ако би Никодим пуцао на њих, цев би прсла и он би сам себе ранио или убио. Сада Никодим је све ово разумео. Он остави пушку и заборави на лопове, који узму накрађено и оду. Целу ту ноћ је преплакао. Сећао се својих грехова и милости Божије и све је плакао. Од тада је Никодим почео редовно ићи у цркву. И због тога се уписао у богомољачки покрет.
 
ЧУО ГЛАС: НЕ УБИ!
Неки Рајко Н. из Великог Орашја испричао нам је ово чудо:
Хтео сам, вели, убити свога стрица због неке заваде око винограда. И једне ноћи решим се да то учиним. Била је месечина. Ја станем у сенку под једно дрво украј друма, којим је мој стриц требао проћи. У рукама сам држао секиру, и чекао. Наиђе мој стриц. Ја замахнем секиром да га ударим по глави, но у том тренутку чујем један силан и страшан глас: „Не уби!“ Мени клонуше руке, и ја испустих секиру. Мој стриц оде, као да ништа није чуо, а ја остах у сенци. Нигде живе душе није било на том месту нити у околини. Чудио сам се, ко ми викну онако страшно. Ко је да је, спасао ме је од смртнога греха. А ја сад тврдо верујем, да је оно био глас мог ангела хранитеља.
 
ТАЈАНСТВЕНИМ ГЛАСОМ СПАСЕНА ОД ГРОМА
Прича нам једна чобаница из Љубићског среза, како је често пута била пробуђена гласом од сна кад би њене овце отишле у штету. Ја сам је онда упитао, да ли је кадгод у будном стању чула такав глас који није од људи. На то она исприча, како је једног дана пала велика киша, а она се склонила под неко дрво. Наједном чула је где је неко викнуо гласно и јасно: Неранџа, бежи одатле! Она побегне испод дрвета, но тек што је одмакла неколико корака, проломи се страшан тресак иза њених леђа. Гром је ударио у оно дрво, испод ког се она тек била удаљила.
Много оваквих случајева дошло нам је до сазнања.
 
НЕКОЛИКИ БИБЛИЈСКИ ПРИМЕРИ. ТАЈАНСТВЕНИХ ГЛАСОВА
Глас Адаму. Када прародитељи сагрешише Богу у Рају „зачуше глас Господа Бога“. И рече Адам: „Чух глас твој, па се поплаших“ (I Мојс. 3, 8 -).
Глас Мојсеју. Кад је Мојсеј чувао овце на Хориву, виде купину у пламену како гори а не сагорева, и чу глас из купине: „Мојсије, Мојсије! А он одговори: Ево ме!“
Глас Самуилу. Према своме завету Богу Ана, Самуилова мајка, предаде свога сина првенца у храм на службу. У то време беше старац Илија првосвештеник и чувар ковчега завета. А синови Илијини беху врло опаки и неваљали. И Господ изабра дете Самуила, да преко њега јави вољу своју. Једне ноћи када Самуило спаваше, чу како га неко по имену виче. „Ево ме!“ одговори мали Самуило и отрча до старца Илије, па упита: „што си ме звао?“ „нисам те ја звао, иди и лези“, одговори му Илија. Оде дете и леже спавати. Но опет му дође глас, и опет се он одазва; и опет отрча ка Илији. Тако и трећи пут. Најзад сазнаде првосвештеник, да се то сам Бог јавља преко детета, па рече детету, да ако га још једном викне одговори: „Чује слуга твој, говори Господе!“ Тако се и догоди. Када Самуило поново леже, дође му глас: „Самуило! Самуило“ А Самуило рече: „говори, чује слуга твој!“ Онда му Господ нареди све шта треба да каже првосвештенику (I Самуил 3).
И даде се праведном Самуилу да још много пута доцније чује глас Господњи где га зове и упућује. Тако рече му Господ да помаже Саула за цара. Потом рече му Господ да саопшти Саулу да је због греха одбачен. Потом дође му глас да помаже Давида за цара.
Глас пророку Илији. Када свети Илија беше пао у велику тугу због злобе људске и удаљио се од људи и склонио се у пећину на брду Хориву, тада „гле дође му глас говорећи: шта ћеш ти ту, Илија?“ Познавши глас Господњи Илија се пожали, како је он сам остао у Израиљу са правом вером у Бога док је све остало пало и поклонило се идолима. Онда му рече онај глас: „Седам тисућа их је у Израиљу који ниједан не савише кољена пред Валом“ (I Царев. 19).
И још много пута „дође ријеч Господња Илији Тесвићанину“.
Глас војсци Сирској. Када војска цара Сирског ратоваше на Израиљ, и у рату напредоваше, наједном једне ноћи чу се страшна лупа и хука у логору Сирском, те се војска Сирска уплаши, збуни и побеже. „Јер Господ учини те се у околу Сирском чу лупа кола и коња и велике војске, те рекоше један другоме: ето цар Израиљев најмио је на нас цареве Хетејске и цареве Мисирске да ударе на нас! То се подигоше и побјегоше по мраку оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје – и побјегоше“ (II Царев. 7, 6).
Глас (или реч) пророцима. За све пророке каже се како чуше глас Господњи, или како им дође реч Господња. „И дође ријеч Исаији од Господа“. „И дође ријеч Гаду“. „Тада одговори Господ Јову из вихора и рече“. „Ријеч која дође Јеремији од Господа“. „Овако ми рече Господ“. Пророк Језекил каже: „И чух глас некога који говораше: сине човечији, устани на ноге да говорим с тобом“. Слично и пророк Данило: „И чух глас човечији насред Улаја, који повика и рече“. „Ријеч Господња која дође Осији“. „Ријеч Господња која дође Јоилу“. „Дође ријеч Господња Јони“. „Ријеч Господња која дође Михеју, Софронији, Агеју, Захарији, Малахији“, и т.д.
Глас на Јордану. Када се Господ Исус крштаваше на Јордану руком Јовановом, „гле, глас с неба који говори: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи“ (Мат. 3, 17). Такав исти глас чули су апостоли на гори Тавору приликом преображења Христова (Мат. 17).
Глас Савлу. На путу за Дамаск јави се Савлу гонитељу хришћана светлост велика и дође му глас: „Савле, Савле, што ме гониш?“ И људи који бејаху са Савлом „чујаху глас а не виђаху никога“. Тај тајанствени Господњи глас учинио је преокрет у животу Савловом: од гонитеља он је постао апостол“ (Дела Апост. 9).
Глас Јовану. Овако сведочи јеванђелист Јован о тајанственом гласу који му откри све тајне до краја времена: „Ја Јован бијах на острву које се зове Патмос, за ријеч Божју и за свједочанство Исуса Христа. Бијах у духу у дан недјељни, и чух за собом глас велики као трубу која говораше: ја сам алфа и омега, први и пошљедњи“, итд. Ми нисмо овде навели све библијске примере тајанствених гласова; има их много. Навели смо само неколико, колико да читаоци виде и увере се, да су силе небеске из онога света од памтивека дејствовале на људе помоћу тајанствених гласова, то јест преко гласова без телесних и материјалних органа. Такви гласови нису престали ни данас да се јављају и да дејствују на живот људски.
Не говори ли апостол Павле: Има на свијету много различитих гласова, но ниједан није без значаја (I Кор. 14, 10)?
Тајанствени гласови, који су се у сва времена јављали људима, па и данас јављају, сведоче да ми нисмо сами; да постоји један велики и моћни духовни свет изнад овог света. Речју, да је Бог с нама.
 
С нам је Бог!
Емануил!

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *