ЕМАНУИЛ

 

ЕМАНУИЛ
 
IV
О БОЖАНСКОМ ПРОМИСЛУ
 
Овде мислимо навести само неколико примера, који јасно показују дејство Божјег промисла у животу људском. Сав строј света, сви покрети, сви догађаји, сведоче о дејству Божјег промисла. Људи са јаком вером, са богомудрим расуђивањем, са чистим и визионарским погледом на свет, не потребују неке нарочите и изузетне примере који сведоче о Божјем промислу. Они се осећају окружени и прожети таквим сведочанствима са свих страна. Не ради њих, него ради оних који су још слаби и колебљиви у вери износимо ми ове примере:
 
О ЛЕШУ ПРЕД КУЋОМ
Читамо саопштење † попа Лемајића о исповести једног осуђеника (Види “Мали Мисионар”). Тај осуђеник причао је, како је у злоби својој направио неред и покварио једну свадбу. Кад је направио гужву, побегне, а стриц не- вестин појури за њим. Стриц изгуби његов траг и залута негде, а брат невестин, дечко од 15 година пође да виче свога стрица. Па кад дечко угледа у ноћној тами човека, помисли да је то његов стриц. Међутим, то је био онај разбојник. “Стој! Чекај! Врати се! викао је дечко. Разбојник помисли, да се то на њега односи, врати се, и ножем закоље дечка. Онда је седео код дечка до поноћи, па узме леш и однесе под стричев прозор, а крвав нож убаци кроз прозор у стричеву собу. На основу таквог налаза стриц дечков буде осуђен на 10 година робије. А разбојник је продужио своја недела умножавати. Но догоди се једне ноћи: неко убије човека и донесе и остави под прозором тога разбојника. Сутрадан на основу таквог налаза разбојник дође пред суд. Но за чудо он се на суду није бранио него је признао, мада није био крив за ово убиство. Сам је себи говорио: ако нисам крив за ово убиство, крив сам за оно – свеједно. И тако буде осуђен на робију.
 
О ЧУДЕСНО САЧУВАНОЈ ИКОНИ БОГОМАТЕРЕ
Марта 8. година 1898. догодио се следећи случај у граду Курску, у цркви у којој је страдала икона Мајке Божје звана “Знаменскаја”. Четири студента револуционара – да би доказали да је светиња ништа – поставе под саму ту славну икону паклену машину. Машина срећом ноћу експлодира кад у цркви није било никога. Потрес је био страховит и разорење огромно. Врата и прозори и гвоздена решетка пред иконом и чираци и кандила – све оде у парампарчад. Дрвена направа са кубетом, у којој је икона стајала сва буде изломљена у мала парчета као самлевена. Само и једино – икона Божје Матере остане нетакнута. Сличан случај са једном иконом Божје Матере причао нам је генерал Цоловић. Но о томе на другом месту.
 
ПОВЕСТ О ЈЕДНОЈ СВЕТОГОРСКОЈ ИКОНИ
Прича нам генерал Цоловић следећи поучан случај: Отишао је неко од војника са Солунског фронта у Свету Гору да се поклони светињама. Кад се вратио донео је генералу једну омању дрвену икону Свете Богородице. Ту икону генерал је веома ценио. Једног дана Бугари изненадно нападну српску војску. Њихова топовска ватра била је страшна. Генерал нареди – хитно повлачење. Свом посилном заповеди, да брзо спакује ствари из шатора и на колима превуче у позадину. Војник потрпа многе ствари у један велики сандук. Ту је било и много дувана, сардина, посуђа и других разноврсних ситница. Ту метне војник и ону икону. Кад су кола кренула, удари граната у сандук, а војник скочи и побегне. Доцније Срби потисну Бугаре и врате се на пређашње позиције. Кад дођу до оног сандука, а оно сав се сандук ућумурио од ватре. И дуван и све остало претворило се у гар и пепео. Кад су разгрнули гар и пепео, нашли су ону дрвену икону Мајке Божје целу и неповређену!
 
О ОБРАЋАЊУ БОГА
У манастиру Тавни јавно се исповедио Вељко Тадић из Јегинова Луга. “Нисам знао за Бога. Кад сам био у војсци саблазни ме нечастива сила због мога безверства, те узмем из државног магацина неколико пари нових цокула. Но после тога убрзо будем ухваћен, суђен, осуђен, и по издржању апса пуштен кући. Ја сам се толико постидео од тог свог недела, да сам намислио сам себе убити. И пуцао сам на себе из пушке и – промашио. Почнем се чудити, како сам могао промашити, и дођох до уверења, да ме је сам Бог сачувао. Он, Творац мој, није хтео моју смрт него моје покајање. И ја сам се покајао, заплакао и исповедио. Моје покајање вратило ме Богу и души. Моје покајање било је за мене ново рођење. То ново рођење донело ми је светлост и радост животу. Богу нека је слава и хвала увек и навек. Амин”.
 
ПОВЕСТ О ЧОВЕКУ КОЈИ СЕ ЗАРЕКАО НЕ СЛАВИТИ СВЕТОГ НИКОЛУ
Неки брат од Пожаревца славио је светог Николу као крсну славу. Славио га још и на Крфу у изгнанству. Кад је војска српска превезена на Солунско бојиште, онда су многи војници и надаље продужили славити своје крсне славе, а неки су одустали. Тако и брат Пожаревљанин одустане славити свог светог Николу. Говорио је својим друговима: Што да га славим кад ми не помаже? Кад се вратим кући славићу онога свеца који ме доведе кући у слободну земљу, и то баш онога који падне у дан мога повратка дома. 1918. године настала је офанзива, и наша војска до зиме вратила се кући. Стигне кући и онај брат Пожаревљанин. Заборавио је и да броји дане и да мисли о данима. Кад стигне ноћу кући, а оно у његовој кући гори славска свећа. Шта је ово? упита он жену. Па наш свети Никола, одговори му жена. Зар не знаш да је сутра свети Никола? Веома задивљен брат Пожаревљанин застиди се што није славио светог Николу на бојишту. И увери се, да је жив Господ и да је свети Никола жив, и да свуда и свагда треба држати своју крсну славу.
 
ПОКОЛЕБАН ПА УТВРЂЕН У ВЕРИ
Како је необичан и драматичан живот свакога човека, који има јуначну борбу за душу своју. Монах Пахомије из манастира Свете Богородице у Сливници (Преспа) прича нам, како је живео од почетка. Мајка му је остала удова, и он као дечак ишао је у цркву и волео цркву. Рекли су му, да је боље за њега да иде на занат него у школу, пошто има много школованих. И он је ступио у трговину код једног католика, који ништа није веровао. Људи с којима је долазио у ближи додир утврдили су га у безверству. Говорили су му: Као што ти имаш своју трговину, тако и попови своју! То је вера! И он је поверовао. И четири године није ишао у цркву, нити се Богу молио. Једног дана кад је дошао кући, затекне неког секташа баптиста, како говори с његовом мајком о вери. И тај секташ остави једну Библију на читање мајци и њему. Он почне читати, и све што је читао, палило је срце његово као жива истина. Опет је навратио онај секташ, да га придобије за своју секту али младић се тргне и одбије га. “Код нас је већа љубав него код православних”, рекао му секташ. “Кад је тако, одговори му младић, зашто се ви не причешћујете из једне чаше, него сваки из засебне чаше?” Кад га је секташ позивао, да се крсти, он одговори, да је једном крштен.
 
О БОЛЕСТИ КАО СРЕДСТВУ ЗА ДУХОВНО ОЗДРАВЉЕЊЕ
Прича нам исти тај Пахомије, како је после тога једног дана наједном ослепио. Легао је у постељу. Прогледао је, но кад је покушао да устане, опет је ослепио. Онда је он остао дуго у постељи. Био је ослабио и измршавио. Његови су га слабо пазили. Онда он завапије Богу, да му поврати здравље, па ће он цео свој остали живот Њему посветити. “Целога себе Теби ћу дати Боже!” рекао је он, премда, признаје, у то време сам није знао шта то значи. Но Бог му поврати здравље. Једнога дана он се обрати неком свештенику за савет. Наиме, рекао је он свештенику, да му је Бог повратио здравље, па сад не зна какву би жртву он требао да учини. Свештеник му рекне, да однесе у неки манастир нешто на дар. Он купи зејтина и свећа, па пође у манастир Хопово. Но изгуби пут, па је дуго лутао, и најзад избије из шуме пред манастир Ремету. Кад је предао што је донео, рекну му калуђери, да су баш у том тих дана оскудевали. Старешина је био Рус. Пошто је дуже разговарао са старешином, овај му рекне: “Зашто се сав не посветиш Богу? Зашто целог себе не предаш Господу?” Истоветне речи, које је он некад изрекао као у молитви Богу кад је просио здравље и дао завет! То је определило младог Николу (тако се онда звао) па пође у манастир и постане монах.
 
О ДЕЈСТВУ ПРИМИСЛА БОЖИЈЕГА
У житију блаженог Јеронима читамо о случају који је привео овог великог мужа у веру Христову. Јероним је био паганин, и није помишљао мењати веру. Мислио је бити адвокат. И с том намером кренуо је на пут из Аквилеје у Галију, у град Трев. При поласку из Аквилеје замоли га његов друг, Руфинус (који је био већ крштен), да му набави у Галији две књиге знаменитог богослова Илариона Поатиевског: Тумачење псалама и Књигу о Саборима. Јероним набави те књиге за свог друга. Но почне их сам читати, и толико се одушеви науком хришћанском, која је била изложена у тим књигама, да је обе те књиге преписао, и решио крстити се. И заиста кад се вратио из Галије, Јероним се крстио.
 
О СМРТИ У ДАНЕ ОМИЉЕНИХ СВЕТАЦА
Свети цар Константин много је ревновао за истинито учење о Светој Тројици. Он се упокојио на дан Свете Тројице (337. године). – Свети Климент Охридски много је волео светога великомученика Пантелејмона. Овоме свецу он је и храм сазидао у Охриду. И, за чудо, упокојио се свети Климент баш на дан светог Пантелејмона 27. јула (по православном календару). – У манастиру светог Јована Владимира показују гроб некога Бошковића, православног човека од Скадра. Тај Бошковић је дуго боловао од неке тешке болести, и није се могао излечити никаквим начином земаљским. Рекну му, да иде на ћивот светог Владимира (22. маја), јер је велики чудотворац, и помоћи ће му. И заиста, помогне му, те Бошковић потпуно оздрави. Онда се он реши да сваке године одлази о слави манастирској у манастир светог Владимира. Тако је стално и чинио. Најзад пожели у старости да умре на сам дан свечев, што му и буде од Бога дано. Једне године о слави манастирској Бошковић је до подне служио као и ранијих година око трпезе народне а после подне упокојио се у Господу.
 
КАКО ЈЕ ЈЕДАН ЛЕКАР ПОСТАО ПОБОЖАН
Прича нам један доктор од Али-бунара, како је промислом Божјим постао побожан и примио веру као неоцењиви бисер. Он никад, вели, није постио. Није му долазила чак ни помисао да пости бар један дан. Но догоди му се у један петак, да падне и сломи руку. Једва руку намести и излечи, кад опет у летак падне и сломи ногу. Таман га та беда прође, кад опет у петак удари га нека грана у шуми по очима, те му повреди очи. Потом га у петак заболела глава. Па опет у петак добио грозницу. И тако редом. Најзад почне он размишљати о томе зашто му се толике беде догађају све у петак. Кад је о томе питао своју мајку, рекне му ова одмах, да је то сигурно зато што он никада у петак не пости. Онда доктор почне редовно постити свакога петка. Потом узме и среду да пости. Потом почне ићи у цркву на молитву. Потом почне читати побожне књиге. Најзад се упише у Хришћанску Заједницу, и стане у ред најпобожнијих људи у своме месту, који је отворено јављао веру Божију као нешто неопходно и спасоносно.
 
РЕШЕЊЕ ПИТАЊА ПОМОЋУ ЈЕВАНЂЕЉА
Причала нам Милка Шећерова из Санада у Банату – кад смо путовали за Свету Земљу – како је она добила дозволу од мајке да може поћи на хаџилук. Милка је удовица и има једног синчића. Никад нико од њене фамилије није ишао у Јерусалим. А она је много желела да пође. Једнога дана чује Милка у цркви како свештеник објављује да ће те 1930. године бити поклонички пут за Свету Земљу. У њој се разгори срце жељом да и она пође. Вративши се из цркве кући, Милка каже мајци, да она хоће да иде у Јерусалим. “А шта ћеш чинити с дететом?” упита је мајка. Милка се замисли, па онда оде свештенику и упита, да ли би она могла и своје дете од три године повести собом? Свештеник јој одговори, да је то врло ризично, пошто је пут далек и тежак. Врати се Милка кући тужна, и опет отпочне разговор са својом мајком о путу, молећи мајку да се она стара о детету до њеног повратка. Мајка се бојала да се прими те дужности и отказивала се. Онда Милка узме Јеванђеље, рекавши мајци: Да видимо, каква је воља Божија! Помоли се кратко у себи, па отвори Јеванђеље. Чим отвори падне јој поглед на ове речи, које она гласно прочита пред мајком: Ко прими једног од ових малих, мене прима. Кад мајка чу ове речи, као од самога Христа, она се уплаши, па одмах изјави, да ће она чувати дете а Милка нека иде у Свету Земљу. Тако је Јеванђеље решило ову ствар.
 
О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ МРЗЕО МАНАСТИРЕ
Неки наш чиновник сретне се у време Светског Рата као избеглица с једним калуђером, такође избеглицом, у Француској. Калуђер у крајњој оскудици позајми од тог чиновника неколико златника. Кад се рат свршио, и чиновник и калуђер врате се живи у отаџбину. Онај калуђер никад није хтео вратити дуг чиновнику, због чега овај страшно омрзне све калуђере и све манастире. Но догоди се, да једне године лекари препоруче ослабљеном чиновнику бању Овчарску. Стари и болесни чиновник је био принуђен становати у манастиру, што њему у почетку нимало није било мило. Но љубазност и доброта старешине тога манастира освоје га и пробуде код њега поштовање и према калуђерима и према манастирима. По промислу Божјем тај чиновник умре у истом том манастиру у бањи. Жена га погребе код манастира с намером да га ускоро пренесе у Београд у фамилијарну гробницу. И кад је све припремила за пренос, види она у сну свога мужа, који јој заповеди, да га нипошто не преноси из манастира. “Остави ме, рекне он; овде где сам. Јер је ово свето место”.
 
ПОВЕСТ О ЗАДРЖАЊУ ОД ПОГИБИЈЕ
Прича нам прота Данило Шиљак из Пријепоља чудну причу, како је једном био спасен мањим злом од већега зла. Мој рођак, вели, поп Игњат Шиљак понекад је свраћао у кафану и волео попити. Било је то у Плевљу. Једнога дана 1921. године био је пазар у вароши а сутрадан Томиндан. Ја сам био позван у село Милошиће једном парохијанину на славу. Требао сам кренути из Плеваља то поподне. Но у чаршији срете ме поп Игњат, с којим сам се ја ретко дружио а поготову у кафану заједно са њим никад нисам свраћао. Поп Игњат ме позва у кафану, и ја не знам ни сам како пођох са њим. Он навали да пијемо вино. А он је волео да пије. Почнемо пити, и продужимо до саме ноћи. Устанемо загрејани пићем, и разиђемо се. Кад дођем кући, ја се почнем спремати на пут у Милошиће, да путујем ноћу и да осванем код оног свечара. Али ми се мајка одлучно успротиви да идем ноћу, и ја легнем спавати. Кад сутрадан на Томиндан, а то нам стиже зао глас, како је чувени хајдук Хусејин Бошковић заустављао на друму свет који се враћао са пазара, отимао и пљачкао све купљене ствари и новац, а све за мене распитивао. И ето, да ме поп Игњат и његова кафана нису задржали, ја бих погинуо!
 
ПОВЕСТ О НАЂЕНОЈ ПОЛУРУБЉИ
У књизи о др Џон Моту напечатано је писмо једног руског студента о доживљају приликом Мотове посете Русији. Писмо гласи: “Ја сам желео да дођем на предавања г. Мота, али ми моја сиромаштина на то није никако дозвољавала. Иако је улазна цена била врло ниска, ипак је мени било немогуће. Ја нисам имао новаца ни хлеба да купим, камо ли да платим улазницу за предавања. Али Провиђење ми је помогло, да чујем из уста г. Мота Истину. “Духовна и морална немоћ” понављао сам ја читајући програм предавања у излогу једне књижаре. Ја сам толико био потонуо у своје мисли, да сам оборио главу земљи, и гле – пред мојим ногама светлила је једна пара, пола рубља, из снега и блата. Чинило ми се најпре, да ме очи моје варају, али не, то је био истински новац. Развеселио сам се, и одмах сам промислио, да купим хлеба, али изненада дође ми мисао јеванђелска: “не живи човек једино од хлеба”. Уђем у дућан и купим четири улазнице за четири предавања. Издао сам за то 45 копејки, а за преосталих 5 копејки купих хлеба. Тако сам ја био нахрањен и телом и душом. Та необична ствар која ми се догодила толико ме је узбудила, да сам се решио оставити све земаљске бриге и посветити се сав, душом и телом, на службу Христу”.
 
ПОВЕСТ О КОЦКИ
Стоји записано и житију светог Тихона Задонског 1″ 13. августа 1783.године) како је тајанственим Промислом иза- бран за епископа. У онај дан кад је у Петрограду у Светом Синоду био избор епископа за Воронеж, Тихон као архимандрит служио је литургију у граду Тверу. Била је архијерејска служба. И када је архимандрит приступио проскомидији и рекао архијереју (Атанасију): “Помјани мја, Владико свјати!” помену га архијереј речима: “Епископство твоје да помјанет Господ Бог!” По том се владика трже видећи да је погрешио и рече: “Нека Вам да Бог да будете епископ?” Тога дана, дакле, био је избор епископа у Петрограду. Метали су коцку. Било је седам кандидата. Наједном ће рећи митрополит: Хајд да ставимо и тверског ректора архимандрита Тихона”. Други су се најпре устезали говорећи, да је Тихон још сувише млад.
Ипак су се сагласили и написали име Тихоново као осмог кандидата. Три пута су вукли коцку и сва три пута извучено је име архимандрита Тихона. Није ли то заиста промисао Судбодавца Господа: да га оног дана као случајно архијереј на служби ослови епископом, и да његово име дође као случајно на осмо место, и да сва три пута његова коцка буде извучена?
 
О ЧУДЕСНОМ И СПАСОНОСНОМ ПРЕДОСЕЋАЊУ
У својој књизи “Прорицања” наводи Макс Кемерих и овај пример: Професор математике Бем није нимало био сањалица, што му већ и његово занимање забрањује. Једно после подне седео је тај професор у неком друштву, кад наједном осети неки нагон у себи да одмах иде својој кући. Он је себи давао разлоге како не треба да се удаљава пошто нема никаква посла у то време код своје куће. Али тај тајанствени нагон био је јачи од свих његових хладних резоновања. Диже се, дакле, и оде својој кући. Кад је ушао у своју собу, обазрео се тамо амо и нашао је све у реду; ништа особенога. Но сад му дође унутрашњи нагон, да свој кревет премести са средине собе у један угао собе. Опет је професор почео себи давати разлоге, како он не треба то да чини али узалуд. Нешто изнутра гонило га је да превуче кревет на друго место. Онда он позове слушкињу те пренесу кревет на другу страну у један угао собе. Учинивши ово Бем осети мир у души својој, па се весео врати опет у оно друштво. Око 10 сати дође он кући на спавање, легне и заспи. Али кад је било поноћи неки тутањ пробуди професора. И шта види? Срушио се таван баш на оно место где је раније стајала његова постеља! И то није пао само малтер, него једна тешка греда, заједно са малтером. (Види стр. 68 и 69).
 
СВЕТО ПИСМО У ОГЊУ НЕИЗГОРЕЛО
У селу Орашју срез темнићки (моравска бановина) једном младићу, који марљиво чита Свето писмо и који се стара да држи закон Божји, отац је строго забрањивао пут побожности. Из мржње према побожности он једнога дана дохвати све његове побожне књиге, житија светих и наш друштвени лист и баци у ватру мислећи да ће тако сина одвратити од Бога. Марта месеца он му нађе и Свето писмо и баци у ватру у шпорет. Десет дана прошло је. У шпорету је сваког дана ложена ватра, пекли су хлеб, кували јело и друго. Једанаести дан снаја тога младића чистећи шпорет од пепела извади и Свето писмо које није било изгорело истина мало је нагорело али се добро може да чита. Бог је хтео и на видљиви начин да докаже да Његову свету реч нико не може да угуши.
Бачина, Божин Ракић, (Хришћанска Заједница – Крагујевац) Број 6. Јуни 1932.год. страна 12-13.
 
О ПРЕДОСЕЋАЊУ ГЛУВОНЕМЕ ДЕВОЈКЕ
Макс Кемерих у својој књизи “Прорицања” наводи још и овај случај, који ми укратко доносимо (са стране 70): “Госпођа од Бомона прича овај догађај: Отац мој уговорио је био једном да се са неким друштвом извезе лађом од Руана до Пор Ст. Квена. Кад је дошло време да крене – а то је било после ручка – наједном сестричина мога оца, која је била глувонема, стане леђима уз врата и није дала моме оцу да изађе. Она је давала знаке рукама и урликањем. Отац је лагано уклонио своју сестричину од врата и хтео изаћи, али ова падне на колена и почне га преклињати виком и плачем, да не иде. Зачуђен овим отац мој реши се, да не иде на лађу. Он извести своје другове да и они одустану тога дана од путовања, али га они не хтедну послушати. Шта се потом догодило? Тек што је лађа била на пола пута, пукне на двоје, и путници падну у воду. Многи се подаве, док само њих неколико се спасу пливањем до обале.
 
БИБЛИЈА И ПРОМИСАО
Библија, или Свето писмо Божије, од почетка до краја, јесте књига Божијег промисла. И кад би хтели наводити примере Божјег промисла из те књиге, морали би је сву преписати од корице до корице. И како су јасна и чудесна дејства Божјег промисла! Не зна човек чему више да се диви: да ли Божјем промислу при стварању света, или у руковођењу народа кроз историју, или у искупљењу рода човечијег, или пак старању Божјем о најситнијим стварима и догађајима. Заиста Библија је најизразитије сведочанство Божјег “прста” у судбама људи и народа, у животу и кретању природе, у драматичном заплету и расплету догађаја и збивања. Божје присуство видно је и очигледно свуда, било у ставу помагања или сузбијања, одобравања или осуде. То је видно и очигледно и у Старом и у Новом завету. Свуда Бог; и свуда дејство Божје. Разлика је само у томе, што је Старим заветом проречен и предвиђен и предизображен Онај који се у Новом завету јавио телесно међу људима. Онај коме је име Емануил.
 
Емануил!
С нама Бог!